Урезао ми се овај новински чланак...
И јако ме је оплеменио...
И утицао на мене...
Да почнем да живим другачије...
Чланак одговара на питање за чиме највише жале људи на самрти?
Бивша медицинска сестра објавила је књигу у којој је издвојила пет ствари за којима они на самрти најчешће жале јер то нису учинили док су могли.
Брони Вер, британска медицинска сестра с одељења за палијативну негу која се бринула за људе током последњих недеља њиховог живота, каже да је изненађујуће да се они на самрти кају углавном због пет врло сличних ствари.
1. Да сам барем живео како сам желео, а не како су то желели други
Ово је најчешћи узрок жаљења већине особа које умиру, каже Брони. „Волео бих да сам имао храбрости да водим живот доследан самом себи, уместо што сам живео онако како су други очекивали“, рекли су јој многи на самртној постељи.
Kад схвате да им се живот примиче крају и кад га јасно сагледају, лако је видети колико је снова остало неиспуњено због страха или притиска околине.
„Већина људи није испунила ни половину својих снова, а умиру знајући да је то због одлука које су сами доносили или их нису доносили. Здравље доноси слободу које је мало ко свестан, све док га не изгубе.“
2. Да барем нисам радио толико много
„Ово ми је рекао сваки мушки пацијент ког сам неговала. Нису видели одрастање своје деце и толико су времена били одвојени од супруге, а на самрти жале због тих одлука. И жене знају да жале због истог разлога, али већином су то рекли старији мушкарци. Наиме, многе моје пацијенткиње биле су домаћице. А сви мушкарци које сам неговала кају се да су толико времена трошили зарађујући новац“, написала је.
3. Да сам барем имао храбрости да изразим осећања
„Многи људи потискују осећања како би одржали мир с другима. То резултује животом који се може описати фразом ‘средња жалост’. Никад не постану оно што би заиста могли да постану. Многи се и разболе због огорчености и повређености коју нису никад изразили или разрешили.“
4. Да сам барем остао у контакту с пријатељима
Многе особе које умиру не схватају праву вредност старих пријатељстава све до тог тренутка, а онда често није могуће пронаћи их и ступити у контакт с њима.
5. Да сам барем допустио да будем срећнији
„Ово је зачуђујуће уобичајен разлог за жаљење. Многи схвате тек на крају живота да је срећа њихов избор. Некако се навикну на навике и понашање које сматрају својим животом. Због страха од промене глуме и другима и себи да су задовољни. Међутим дубоко у себи жуде за тим да се добро насмеју и опет имају мало лудости у свом животу“, закључила је ауторка.

https://www.facebook.com/drvladimirdjuric

Спасење се до Страшног Суда може стицати било где – и на пољима, као и у аду. И душа се може изгубити било где. Разбојник, разапет за своја дела, ушао је у рај право с крста, а луцифер је као муња пао са неба. Слеп човек од рођења је добио вид и угледао Бога, и разговарао с Њим, а фарисеји у храму су се лишили вида, говорећи да је Он грешник, и да је у Њему зли дух. Тражили су знаке и ишли су да убију Лазара, који је четврти дан васкрсао из мртвих. Заслепљеност злобе, увек противуречи Истини, и нема исцељење, већ казну. И због тога је Господ негирајући гнев, рекао да ће митари и грешници престићи „праведнике“ у Царству Небеском и да радост бива на небесима и за једног грешника који се каје.

То обраћење Бог жели да задобије за нас, међутим не може уколико се ми с тим не сагласимо. И због тога нас води најразличитијим путевима и призива нас разним трубама, и говори нам и громом ако је то потребно.

То што Бог свакако очекује од нас је – спасење, или наш духовни повратак Њему и нашој правој Отаџбини, још док смо у овом животу. Људи, везани незнањем, кратког ума и слабе вере, жуде за овоземаљским животом, и сва њихова туга је – за телесним (Сир. 41:14). Док буде постојао такав начин живота постојаће и различити људи: новозаветни, синови благодати, и старозаветни, које само страх од закона одржава у нормама, и људи без икаквог завета – људи беззакоња и неисцељиве неизмирености, који су синови лукавог.

„Kо воли добро и лепо, тај радо тежи Божијој благодати, будући усмераван Промислом путем разумевања премудрости. А ко их није заволео, тај бива привучен грехом против сопствене воље, те долази до праведног суда путем разних казни. Први, то јест онај који воли Бога, обожује се Промислом, а други, то јест онај који воли материјално, бива задржан од стране суда, како би био осуђен“ (1)

И због тога док не схватимо да Бог уређује наш овоземаљски живот, као и загробни, нећемо имати мира ни у души, нити у односу са другима, ни телесно здравље, ни хумани систем. Треба се приклонити свезнајућој Божијој премудрости, која у свему што чини, брине о нашој мудрости, схватали ми то или не.

Kада приклонимо главу и желимо оно што и Бог жели, у том трену стичемо мир у души, без обзира на то кроз шта тренутно пролазимо. Јер је Он – Господар живота и смрти, Њему се покорава сва твар и од Њега дрхти ад, по Његовој наредби зли духови се повинују своме сатани. „Сви који живе на земљи су – ништа пред Њим; Он све ради што жели, с војском небеском и са онима који живе на земљи, и нико се не може супротставити сили Његовој и рећи Му: шта Ти радиш? (погл.:Дан.4:32).

Kада је Бог пожелео да спасе Адама и све праведнике, Он их је извукао из ада, као што може да извуче из канџи смрти све оне који то желе. И зато су оци говорили, тешећи људе, да „чак и ако си достојан ада, ни тада не очајавај јер је огромна сила Божија“, јер свако ко у смртној опасности призове Име Господње, тај ће спасти своју душу, јер у чему нас затекне смрт, у томе ћемо пребивати у векове. И ето зашто, не знајући тренутак краја свог живота, треба увек да пребивамо у покајању, како бисмо у њему прешли у вечност. Амин.

Како научити се „бити“

За човека који тешко болује показало се да је најтеже стање када више не може да ради као раније и када је, уместо уобичајених активности принуђен је да просто „буде“ сам са собом. Тада се појављује питање: „Како научити „бити“? И овде хоћу да наведем пример о коме говори митрополит Антоније.

Пре много година, код њега у парохији је био један врло послован човек, а звао се Александар. Овај човек се често жалио владици како нема времена да се заустави и осмисли свој живот. Једног дана отишао је у болницу да обави редовне годишње прегледе и лекари су му открили рак јетре.

Александар је дошао код владике и рекао: „Како је ово жалосно! Имам толико посла, а због болести не могу ништа да радим“. Владика му је одговорио: „Увек си се жалио да немаш времена да се зауставиш и размислиш о свом животу, а сада је Господ за тебе зауставио време“.

Владика му је рекао да је наступило време да се «буде», а не да се «делâ», и обећао му је помоћ. Као ретко ко, владика је схватао, ослањајући се на своје лекарско и свештеничко искуство, колико је тесна веза између тела и душе: колико сва негативна осећања, емоције, доживљаји, као што су завист, гнев, страх, непраштање одузимају нашу животну снагу.

И почели су заједно да разматрају све што је Александру лежало на души: његове поступке, мисли, емоције, почевши од најновијег времена, постепено се окрећући уназад, све до најудаљенијих детињих успомена.

Владика је говорио да је Александар проживео врло тежак и сложен живот и имао је о чему да размишља, са ким да се помири, коме да опрости. Пред смрт, када је Александар већ био толико слаб да више није могао ни чашу да држи у руци, рекао је: „Сада сам врло слаб, али се никада у животу нисам осећао тако живим“.

Важно је схватити да, када човек не може да буде делатан, него може само да „буде“, ипак он има свој задатак. И мени се чини да о томе вреди говорити, пошто је то тесно повезано са осмишљавањем страдања. Сетимо се речи Виктора Франкла да је човек одговоран за свој однос према неизбежном крају, односно према ономе што не може да промени. Постоји избор: бити жртва или изабрати пут унутрашње слободе.

Када човек бира „да буде жртва“ (то се обично догађа несвесно), тада се код њега врло често појављују свакојаки симптоми – физички, душевни и духовни. Стање се погоршава, он мисли само о себи и његов живот се концентрише око болести. Тако доспева у „егзистенцијални вакуум“. Овде је реч о тој другој групи људи. Њима, како је говорио митрополит Антоније „ништа није како треба и за све су други криви“.

Насупрот томе, када човек изабере пут унутрашњег раста, то јест пут унутрашње слободе, он се стара да нађе смисао у свом страдању.

Света Ана (хебр. חַנָּה — Хана — „милост”) је била мајка Девице Марије, мајке Исуса Христа.

Ана је кћерка свештеника Матана, из Левијевог рода, и Марије из Витлејема. Њени родитељи имали су још две кћерке: Марију и Совију, које су се обе удале у Витлејем, где је Марија и родила Саломију, а Совија је родила Јелисавету, мајку Светог Јована Крститеља. Са својим мужем Јоакимом, Ана је живела 50 година без деце, да би у старости родила кћерку Марију, Пресвету Богородицу. Света Ана је умрла са 79 године, а дан њене смрти се у Православној цркви обележава као празник: Успење Свете Ане (25. јул, по Јулијанском календару). Празнује се још 9. септембра и 9. децембра.

Света Ана удала се за Јоакима, пар је живео у Назарету Галилејском. Упркос чињеници да је пар био дуго у браку. Како предање каже, Јоаким и Ана патили су много што немају порода, („живели су у браку педесет година“), нису имали деце. Једном, када је првосвештеник ускратио Јоакиму право да принесе жртву Богу, пошто „није створио потомство за Израел“, повукао се у пустињу.

Ту је туговао данима, све док му се није указао анђео, који му рече да ће их Бог благословити дететом.

Исти анђео приказао се и Ани и рекао јој исту ствар. Захвални Богу на милости, Јоаким и Ана заветовали су се да ће дете посветити Храму. Богородица је од своје треће до дванаесте године живела у Храму, а затим се верила за Јосифа.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Света_Ана

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису.

Бити човек — јесте изазов

Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи.

Касније, описујући своје искуство, Виктор Франкл је писао да се у логору сусрео са две групе људи. Већина логораша тежила је само једном циљу — преживети и то по ма коју цену. Све њихове мисли су биле фокусиране само на то како се изборити за још једну мрвицу хлеба. Ређе, додуше, али сретали су се и другачији људи, — они који су, без обзира на страшне услове преживљавања, налазили смисао у нечему што је превазилазило њих саме, односно у нечему узвишеном и предивном, у љубави према ближњем или према Богу.

Франкл је сматрао да је човек одговоран и за свој однос према неминовности сопствене смрти. Ми имамо избор: или да постанемо жртве судбине или да пронађемо смисао у ономе што нам се догађа, односно да извучемо поуку из ситуације у којој смо се нашли. Управо од односа човека према својој судбини (између осталог и према смрти), зависи да ли ће се човек наћу и стању егзистеницијалног вакума или у стању унутрашње слободе.

Виктор Франкл је, налазећи се у конц—логору, дошао до важног закључка: најважније питање које стоји пред човеком није «како преживети?», већ «ради чега живети?». Не «шта могу узети од живота?», већ «шта могу дати животу?». Он цитира Ничеа: «Када постоји «зашто», човек ће издржати скоро свако «како».

В. Франкл између осталог пише: «Човек који тражи смисао, може га наћи на три начина: први начин представњају рад и стваралштво, други — тражење смисла у ономе што се човеку дешава и трећи — љубав према другом…Чак и у безнадежној ситуацији, пред којом је потпуно беспомоћан, он је под извесним условима у стању да увиди смисао.

Битни су позиција и принципи с којима он среће личну судбину коју није у стању да избегне или промени. Само позиција и принципи му дају могућност да демонстрира оно за шта је способан само човек: да преобрази страдања у достигнућа достојна човека.

Виктор Франкл сматра да у животу не постоје ситуације које би дословно биле лишене смисла:

«Остварујући смисао, човек остварује себе. Oстварујући смисао, садржан у страдањима, он реализује оно најљудскије у себи. Ми достижемо зрелост, растемо, надмашујемо сами себе. Управо онда када смо беспомоћни и лишени наде, с обзиром да нисмо у стању да изменимо ситуацију, позвани смо и неопходно је да се сами мењамо».

Франкл цитира човека који је преживео Аушвиц: «Страдање има смисла ако захваљујући њему ти сам постанеш другачији».

Ја бих да наведем пример пацијенткиње хосписа, младе жене Оксане, која је на моје питање: «Шта си научила захваљујући болести, да ли се нешто у твоме животу променило?» – одговорила следеће:

«Моја вера у Бога је постала некако дубља, поново ми се вратила вера у добре људе. Радује ме што сам упознала много дивних људи. Повратила ми се некаква детиња наивност, отвореност. Постала сам мало боља и трпељивија према себи и другим људима. Мој карактер је постао мекши. Сада спокојно прихватам болест, без злобе, са смирењем. Опростила сам неке старе увреде и у душу ми се уселила лакоћа! Уопште, почела сам више да ценим и волим живот. Поново сам се уверила у то да је потребно живети у хармонији са својом душом и на време се обраћати лекарима».

Овде је реч о достизању целовитости, каже владика Антоније (Блум). Желиш ли да оздравиш, да би се опет вратио ономе што је претходно урушило твоје тело и душу или да би започео нови, целовит живот? Целовитост, по владици Антонију, означава живот у хармонији са Богом, а ово је важније од физичког здравља. Добро је ако је таква целовитост повезана са физичким оздрављењем, али и ако није, то не умањује значај достизања целовитости.

В. Франкл приповеда о једној жени коју је сусрео у конц-логору. Жена је знала да ће умрети кроз неколико дана, али је без обзира на то била душевно бодра: «Захвална сам судбини што се овако сурово понела према мени, – рекла је она – јер сам у свом животу пре заточеништва била сувише размажена, а моје духовне тежње нису биле озбиљне».

Прихватајући изазов страдања и зла човек, по сведочењу владике Антонија,

«несумњиво узраста у савршено нову димензију, савршено нову величину када је способан да се сусретне лицем у лице са страдањем, мржњом, ратним ужасима, а да притом остане до краја човек и да узрасте у још већу меру, као што су саосећајност, разумевање, храброст, спремност на личну жртву».

У вези са овим хтела бих да цитирам речи 29-годишње Јеврејке, житељке Амстердама, која се звала Ети Хилесум (1914-1943), а умрла је у гасној комори немачког конц-логора смрти за време Другог светског рата. Она је маштала да постане књижевница. У свом дневнику који је водила у конц-логору, Ети је записала:

„Страдање је увек било с нама, зар је онда важно у каквој форми се оно појављује? Једино што је важно јесте: како га подносимо и да ли га и како чинимо делом нашег живота… Ја понекад сагињем главу пред тешким теретом који виси надамном. Но, чим сагнем главу, ја скоро истовремено неизбежно осећам потребу да се молим. Могу тако сатима да седим, да сазерцавам и подносим све, чиме постајем све јача у прихватању онога што се догађа и да истовремено свим својим бићем верујем да је живот леп, да има смисла и да вреди живети“.

Ова дивна млада жена је припадала оној трећој групи људи. Сачувана су сведочанства о томе да је идући у гасну комору храбрила оне који су били поред ње.

Виктор Франкл је сматрао да човек не може да не тражи смисао свог живота, јер то је његова суштинска, неодвојива од њега тежња. И питање о смислу се најоштрије поставља у ситуацији када „горе не може бити“ (као код умирућих болесника), или када се од нас удаљи сујета и појаве се простор и време да се размисли о томе, звог чега живимо.

По В.Франклу, човеково постојање треба да буде усмерено на нешто што није он сам, на нешто или некога, на смисао који би требало остварити или на другог човека, коме ми тежимо с љубављу. Он је сматрао да управо у служењу делу или у љубави према другом ми реализујемо себе, постајемо сами своји, налазимо свој смисао. В.Франкл је био убеђен да савест обдарује човека способношћу да открије тај јединствени и уникатани смисао који се крије у било којој ситуацији.

Управо тамо, где смо беспомоћни и лишени наде, немоћни да изменимо ситуцију, управо тамо смо призвани да се променимо сами. Човек није овде због тога да би посматрао и одражавао самог себе. Он је овде да би жртвујући своје интересе у корист других, кроз познање и љубав, давао себе другима“, – писао је В.Франкл у „Нечујном вапају за смислом“.

У таквим екстремним, егзистенцијлним ситуацијама, као што су заточеништво у концентрационом логору или преживљавање тешке болести и смрти, најупечатљивије се манифестује проблем личности.

Франкл је приметио да без наде човек просто не може да постоји. Изненадним урушавањем „структуре плана живота“ што се дешава у екстремним ситуацијама, човек доживља празнину и бесмисао постојања. „Онај ко не верује у будућност, своју будућност, тај гине у логору. Он се лишава духовног ослонца, он дозвољава себи унутрашње опуштање, а овој душевној клонулости следује и телесна“. Врло малом броју људи у логору је пошло за руком да сачува своју људскост и такви су били пример за друге.

В.Франкл, дакле, долази до закључка да је у екстремној ситуацији питање смисла живота, пре свега, питање о коначном смислу, то јест о смислу смрти, и само одговоривши на ово питање, човек може живети као личност, не потпадајући под утицај спољашњих услова. Ако постоје задатак и смисао, онда је могуће веома много истрпети.

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/05/09/zasto-toliko-stradam/

Свети Григорије Исихаст, или Затворник, Ћутљиви пореклом је са Балкана. По светогорском предању, а и по многим словенским и српским Синаксарима, он је био пореклом Србин. Рођен је крајем 13. или почетком 14. века.

Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, чије је и житије написао. Оснивач је Светогорског манастира Светог Николаја Чудотворца, познатог због њега под именом манастир Григоријат. Касније је прешао у Србију и од Светог Лазара, кнеза Српског, добио манастир Ждрело у Браничеву (касније назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете мошти. Из Житија Св. Ромила Раваничког, као и из других старих књига сазнајемо још о животу и подвизима преподобног Григорија Ћутљивог[1].

Почетком 14. века дошао је на Балкан са Синајске Горе преподобни Григорије Синаит. Настанивши се у Светој гори Атонској, у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира. Тамо је стекао доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради Бога. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира Симонопетре и Светог Павла. Ту је основао неколико келија, но није се ту дуже задржао. Због честих напада Турака, морао је отићи са Свете горе. После обиласка Цариграда и неких других места, он се са својим ученицима настанио у месту званом Парорија у Тракији, на граници између Византије и Бугарске. Тамо је основао велики манастир и стекао мноштво ученика. У то време преподобни Ромило постао је његов ученик, који са једним својим духовним братом званим Иларион, остао с њим све до његове смрти (27. новембра 1346. године). Тада су се преподобни Ромило и Иларион преселили из Парорије у област звану Загора, близу Трнова (у Бугарској), где су се и пре тога подвизавали. Ту је Свети Ромило замолио Илариона да га прими као свога послушника, нашта Иларион једва пристаде, испуњујући тако вољу Божју и усрдну молбу брата свога. Када је потом бугарски цар Јован Александар (1331—1371. г.) ослободио Парорију од напада лопова и разбојника, Свети Ромило са својим духовником Иларионом вратио у Пароријску пустињу и настанили су се опет тамо.

Управо у то време дошао је к њима из Цариграда преподобни Григорије. Већ у Цариграду, а можда и пре тога, у Светој гори, преподобни Григорије чуо је за великог Григорија Синаита и постао његов ученик. Након његове смрти, Григорије је дошао код Светог Ромила да буде његов ученик, јер је чуо за његове врлине и исихастички богоугодни живот. О томе нам сам Григорије говори у Житију Светога Ромила које је написао. „У то време, вели он смирено за себе, и ја најбеднији међу монасима дођох из Цариграда на то место (у Парорију), и чувши за њихово врлинско живљење и савршено подвизавање, сагнух главу и потчиних се старцу Илариону, којему је био потчињен и сам Преподобни Ромило“.

Овде у Парорији подвизавао се преподобни Григорије уз Светог Ромила, док на те крајеве нису напали безбожни Агарјани. Тада су они са својим старцем Иларионом морали отићи поново у Загору. Потом је Свети Ромило отишао на Свету гору, а преподобни Григорије и Иларион остали су у Загори. Након смрти старца Илариона, Свети Григорије одлази сам на Свету гору, и потраживши и нашавши Светог Ромила, са смирењем се њему потчинио као своме духовном оцу. Тамо су живели у месту званом Мелана, у близини Велике Лавре Светог Атанасија Атонског. О овом њиховом заједничком животу и подвизима опширније говори сам преподобни Григорије у Житију Светог Ромила, али говори тако да он из превеликог смирења свог износи само врлине Светог Ромила, а за себе каже како је имао грехе и страсти, и како га је преподобни Ромило исправљао у томе и поучавао правом животу. Пошто су преподобним оцима Ромилу и Григорију почели да долазе многи монаси и посетиоци, ради духовне користи и поуке, они су се удаљили у још даљи крај Атонске Горе и тамо, се настанили, начинивши себи келије.

Након што су Турци убили српског деспота Јована Угљешу, који у то време штитио и помагао Свету гору, међу монасима у Светој гори, а и међу хришћанима у околним крајевима, настаo je велики страх и метеж, јер су се плашили насиља. Благочестиви Јован Угљеша био је у то време добротвор и ктитор манастира Ватопеда, Хиландара, Симонопетра, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названог Григоријат, кога је започео Григорије Синаит, а коначно га устројио Григорије Затворник.

Након смрти деспота Угљеше, Свети Ромило је напустио Свету гору и прешао у Албанију, у место звано Авлона (то јест Валона), а потом одатле у Србију, код благочестивог владара кнеза Лазара, у тамошњи манастир Раваницу, где је ускоро и умро, Свети Григорије је остао на Светој гори и подвизавао се у усамљеној келији, на четврт сата далеко од његовог манастира Григоријата. Ту се он подвизавао у усамљеном молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је касније и назван Ћутљиви. Иако о томе данас немамо сачуваних писаних података, јер је манастир Григоријат потом два пута доживљавао велике пожаре, највероватније је да је Свети Григорије у ово време свога боравка у Светој гори у ствари постао коначни оснивач и ктитор данашњег манастира Светог Николаја Чудотворца, подигнутог између манастира Симонопетра и манастира Светог Павла, близу оних келија где се раније подвизавао велики Григорије Синаит са својим ученицима.

Међутим, у Светој гори преподобни Григорије није могао остати дуго времена, јер су Агарјани поново нападали на хришћанске народе и крајеве, све до Свете горе. Једини тада моћни хришћански владар био је благочестиви кнез Српски Лазар, који је владао у севернијим крајевима Србије, са престоницом у Крушевцу. Његова се побожност и црквољубивост показала у многим стварима, а нарочито у богоугодном раду његовом на помирењу завађене Српске и Цариградске цркве (1375. године). Свети кнез Лазар у то време постаје други ктитор манастира Хиландара и још неких других манастира на Светој гори. У његовој пак земљи, у слободној Србији, Лазар је подигао своју дивну задужбину манастир Раваницу, где је, као што смо видели, христољубиво примио пре неку годину Григоријевог духовног оца, Светог Ромила. Лазар је уз то „многе горе и хумове своје државе испунио обитељима монашких жилишта“, како за њега пишу тадашњи повесничари, па је то његово монахољубље постало познато надалеко. Све је ово било познато и преподобном Григорију, па се зато он решио да дође са својим ученицима код благочестивог кнеза Лазара у Србију и настанио се у његовим мирним и спокојним крајевима.

Године 1379. Лазар је ослободио од тамошњих бунтовника и непријатеља северни крај своје државе, звани Браничево, у време стиже када из Свете горе стиже преподобни Григорије, са више својих ученика и монаха, који потом постадају познати у Србији као подвижници „Синаити“. Они су добили такав назив зато што су сви, као и сам преподобни Григорије, били раније ученици оног великог Григорија Синајског.

Преподобни Григорије је траио од кнеза Лазара да му да неко мирно и усамљено место, где би се могао посветити безмолвију и богоречитом ћутању. Благочестиви кнез му је дао тихо и усамљено место у Ждрелу браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали реке Млаве.Изнад реке у стени је пећина, где се преподобни Григорије настанио и тамо молитвено тиховао. Ову пећину он је касније претворио у цркву коју је посветио светом Николају Чудотворцу, као и манастир Григоријат на Светој гори. Но ускоро затим кнез Лазар му је помогао да испод ове пећине подигне дивну цркву манастира Ждрела, коју су заједнички посветили Ваведењу Пресвете Богородице. Тако је основан нови манастир преподобног Григорија, који и до данас постоји у Браничеву под именом Горњак. Оснивање новог манастира је потврђено и од стране патријарха српског Спиридона, као што о томе говори древна повеља која се донедавно чувала у манастиру Горњаку. У тој повељи патријарх Спиридон каже: „Прииде ко смиренију ми честњејшиј во иноцјех старец кир Григориј и со својими благоговјејними иноки... Видје же смиреније ми записано и утверждено господином Књазом (Лазаром) оноје мјесто, рекше церков Пресвјатија Богородици, со сели и со људми и со всјем великим и малим, честњејшему во иноцјех старцу кир Григорију Синаиту и јеговим калогером. Старец бо кир Григорије со својими калогери потрудисја о воздвиженији и созданији храма того (Ваведенија Пресвјатија Богородици), и о иних вешчеј, с помошчију господина књаза Лазара“.

Тако је Свети Григорије Ћутљиви, касније назван и Григорије Горњачки, продужио своје богоугодне подвиге у Србији, све до своје смрти. Остали пак дошавши са њиме из Свете горе монаси Синаити настанили су се по другим крајевима Лазареве државе, и у Србији су до данас познати многи манастири које су они основали, јер су многи од тих Синаита били потом прослављени од Бога светошћу живота и даром чудотворства и нетрулежности.

Није познато тачно када и где је умро. По некима, он се пре своје смрти вратио поново на Свету гору у свој манастир Григоријат, и тамо се мирно преставио у Господу, око 1406. године. Његове свете мошти су остале у Григоријату све до 1761. године, када су их, приликом тадашњег великог пожара, монаси узели и пренели у Србију, у његов манастир Горњак. По другима пак, преподобни Григорије умро је у манастиру Горњаку, и погребен је покрај горње пећинске црквице у Горњаку. Његове свете мошти пребивале су неко време у том манастиру, па су онда током дугих векова турског ропства преношене и на друга места, у манастир Решковицу, у манастир Војловицу у Банату и по другим местима. Тако је можда део моштију светог Григорија доспео и у његов манастир Григоријат на Светој гори, одакле је после тај део опет враћен у манастир Горњак.

Данас се мошти светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку. За време Другог светског рата, због опасности од Немаца, оне су биле пренете у Саборну цркву у Пожаревац, али су после рата опет враћене у Горњак. Ове 1977. године игуман манастира Григоријата из Свете горе, архимандрит Георгије, обратио се писмом епископу Браничевоком и манастиру Горњаку са молбом да подаре његовом манастиру део моштију Светог Григорија, као ктитора манастира Григоријатског. ("јер, у старом Синаксару и Служби ктитору манастира Григоријата Преподобном Григорију, стоји да је он „из Србије дошао“ и основао на Св. Гори њихов манастир Светог Николаја, а то потврђује и опште светогороко предање и стари словенски Синаксари").

На ову молбу манастира Григоријата одговорио је епископ Браничевски и манастир Горњак тако што је део светих моштију Светог Григорија из Горњака доставио манастиру Хиландару, са молбом да их о празнику Ваведења (ове 1977. године) преда свечано братији Григоријатској, која дође на празник у Хиландар, што је заиста тако и учињено. Иначе, манастир Григоријат слави блажени спомен преподобног Григорија 7. децембра (сутрадан по Светом Николи), а то је и дан смрти Преподобнога који се слави у манастиру Горњаку, и под којим се спомиње у старим Пролозима и Синаксарима. Још и по иконама преподобног Григорија, које се налазе у манастиру Григоријату и у манастиру Горњаку, види се да је то један и исти Светитељ.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Григорије_Горњачки

Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим.

По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: „Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: „Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године.

Владика Николај Велимировић
Охридски Пролог

Рођен је 439. године у Кападокији, у хришћанској породици, од оца Јована и мајке Софије. У 17-ој години се замонашио.

Постоје документи који сведоче о учешћу Саве Освећеног у теолошким споровима који су се водили у Цариграду пре и током Четвртог васељенског сабора. Сава, који је био позван од стране цара Анастасија I, и на инсистирање патријарха Јерусалимског, показао се као доследни заштитник православља, што је изазвало незадовољство цара, присталице монофизита. После смрти цара Анастасија, а током владавине цара Јустина спор је окончан и Сава се вратио у свој манастир.

Сава Освећени је аутор повеље, назване по њему – повеља Светог Саве – у којој је регулисан редослед богослужења, и описана монашких традиција палестинских манастира 5. века. Писана је под утицајем манастирских повеља Светог Пахомије и Светог Василија Великог.

Православна црква прославља овог светитеља 18. децембра по Грегоријанском календару, односно 5. децембра по Јулијанском.

*

Незнатно село Муталаск у области Кападокијској постало је знаменито по овоме великом светилу цркве православне. Ту се Сава родио од оца Јована и мајке Софије. У осмој години напустио дом родитељски и замонашио се у оближњој обитељи, званој Флавијанова. После 10 година пређе у Палестинске манастире, и ту се најдуже задржи у обитељи светог Јевтимија Великог (в. 20. јануар) и Теоктиста. Прозорљиви Јевтимије прорече за њега, да ће бити славан монах и наставник монасима, и да ће основати лавру већу од свих лаври тога времена. По смрти светог Јевтимија удаљи се Сава у пустињу, где у једној пештери, коју му ангел Божји исказа, проведе као отшелник пет година. После тога, када он поста савршен монах, почеше се, по Промислу Божјем, скупљати око њега многи желатељи духовног живота. Убрзо их се скупи тако велики број, да је Сава морао зидати и цркву и келије многе. Дођоше му и неки Јермени, којима он одреди пештеру, где ће служити на јерменском језику. Када му отац умре, дође му његова остарела мајка Софија, коју он замонаши, и даде јој келију даље од свог манастира, где се она подвизаваше до краја живота. Многе напасти претрпе овај свети отац од блиских људи, од јеретика и од демона. Но он све побеђиваше, и то: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вероисповедањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ. Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, где је основао други свој манастир. Основао је свега седам манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусед, сматрани су највећим светилима и стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вери, а свима и свакоме служили примером смерности светитељске и чудесне силе Божје. После трудног и много плодног живота упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрих дела нека буде споменуто само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Саво оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

https://hramkoncarevo.rs/event/prepodobni-sava-osveceni-sveti-nektarije-bitoljski-detinjci/

У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.

У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“.

У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У  недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“.

Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61).

протојереј-ставрофор Душан Колунџић

Извор: СПЦ

Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора.

Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије.

Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију.

Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.

Тропар (глас 8): Варвару свјатују почтим; вражија бо сјети сокруши и јако птица избависја от њих, помошчију и оружијем креста, всечестнаја.

https://svetigora.com/sveta-velikomucenica-varvara/

Човек због своје прелести или лењости (или обоје у исто време) овако размишља: „Наравно, светитељи су „суперљуди“, „хероји духа“, а ја сам грешник. Никада нећу достићи њихов ниво светости. Дакле, не вреди ни покушавати." И спушта руке, правећи разлику између себе и светих. Они за њега не постају рођаци и људи који су му блиски, већ далека, попут планета из друге галаксије, бића.

„Између њих и нас постоје милиони километара и хиљаде светлосних година духовне удаљености“ – тако мисли човек. Али ово је у основи погрешан приступ. Зато што је то једнако духовној ампутацији. “Светост је недостижна, што значи да се не вреди трудити да се до ње дође. Лежаћу у својој мочвари, бити обесхрабрен и роптати, гајећи сопствену лењост.”

Али не. Светитељи су људи као и ми. Да, међу њима је било земаљских анђела – великих преподобних, схимника, подвижника. Али било је и блудника и прељубника који су се кајали. Било је чаробњака-сатаниста који су се покајали,

Дакле, међу светима је било много, потпуно различитих људи. Истих као што смо ти и ја. А Господ жели да и ми уђемо у саборни храм светих. Свето Писмо нам то говори.

Светост није само одређено стање. То је и рад на себи, који сваки хришћанин мора да учини, да се уз Божију помоћ постигне ово благодатно стање светости. Светитељи нас чекају да и ми уђемо у ову светост Божију, како се објављује на Литургији, када свештеник узноси свештене хлебове Тела Христовог: „Светиње светима“. Тело и Крв Христова намењени су нама који смо припремали тело своје постом, душу своју молитвом и Тајном Покајања, да би примили највећу светињу на земљи. И кроз Тајну Причешћа постајемо заједничари Божији и освештавамо се Његовом светошћу, примивши „благодат” (Јн. 1,16).

У ствари, цео наш живот је стицање светости. Сетимо се речи светог Серафима Саровског, које је рекао Мотовилову: “Живот православног хришћанина је стицање благодатних дарова Духа Светога.” А монах Јустин Ћелијски је написао -  ако си учитељ, онда буди свети учитељ, ако си тракториста, онда буди свети тракториста и тако даље.

Нећемо моћи да постанемо монах Серафим Саровски или праведни Јован Кронштатски. Не можемо постати ништа друго осим себе. Свако од нас има свој крст у простору и времену који су нам дати. И на њему морамо да разапнемо своје страсти и грехе, по речи божанског Павла: „А они који су Христови, разапеше тело са страстима и пожудама“ (Гал. 5, 24). И тада Господ живи са нама и у нама. Наш главни задатак је да постанемо свети у том јединственом и једином животу који је дат свакоме од нас. И за сваког од нас, у светлој светости благословеног раја, припремљено је обитавалиште, у које ћемо ући и живети, ако то будемо желели.

Размислите о Павловим речима - светитељи још нису достигли савршенство, јер  чекају нас. Да га достигну са нама. Трудите се да дођете до њих на славу Божију и на спасење душе своје. Сат откуцава. Време тече. Суд долази. Долази рај или пакао. Трудите се!

Сви свети, молите Бога за нас!

Не могу да се сјетим ничег сличног по старини и по универзалном значају, а да је у готово свакодневној употреби значајног броја грађана Црне Горе, као што је то – Псалтир. Бар 3.000 година дијели нас од времена настанка првих стихова из ове књиге, која је била основно штиво богослужења најприје Соломоновог храма у Јерусалиму, потом у синагогама широм Средоземља и Блистог истока, а у доба Новог Завјета од апостолских сабрања до данашњег дана – то је молитвена азбука свих вјерника јудео-хришћанске традиције, на све четири стране свијета. Када смо у питању ми Словени, текст псалама нам је постао познат послије превода најприје на глагољицу, а потом на ћирилицу првих црквених књига још у 9. и 10. вијеку. Преко једног миленијума траје присуство псаламске поезије у нашој култури.

Какав је значај ове књиге за нашу писменост, сликовито говори чињеница да се она нашла у веома пробраној библиотеци штампаних књига на Цетињу, крајем 15. вијека. Пред очигледан слом сопствене државе и свега што је она представљала, а у бризи да овдашњи храмови не остану без потребне литературе, Ђурђе Црнојевић је готово пророчки, као у неку временску капсулу, упаковао оне књиге које ће у наредном времену, у наредних неколико вјекова, помоћи оном идентитету, сабраном око Цетињског манастира, да опстане и сачува своју виталност. Поред Октоиха = Осмогласника, који садржи молитвословља за сваки дан у седмици, међу тим ријетким књигама нашао се и Псалтир за својих 150 псалама.

Оно што је Ђурђе Црнојевић одаслао у будућност, стигло је на Цетиње, кроз период од неколико вјекова културне стагнације и борбе за голи опстанак, до Црне Горе Петровића као једно од наставних средстава прве више школе у модерној црногорској историји – Цетињске богословије. Њен рад су покренули књаз Никола и архимандрит Нићифор Дучић у другој половини 19. вијека, тачно хиљаду година послије првог превода поменуте старозавјетне књиге на старословенски језик. А то (мени) значи да се модерна црногорска држава у настајању у потпуности ослањала на сопствену традицију. Тако усмјерена држава је дефиниција “петровићевске Црне Горе”. Данас, 160 година потом, свака хришћанска кућа, поред молитвеника и Новог Завјета, има Псалтир као основну књигу личне и породичне духовне изградње. Углавном, када је ријеч о српском језику, у свакодневној употреби је превод Ђуре Даничића (односно извод из Даничићевог превода цјелокупног Старог завјета), а однедавно у употреби је и превод блаженопочившег владике Атанасија Јевтића. Даничићев текст, иако увелико архаичан, приступачнији је ширим народним масама, док је Атанасијев превод ближи филолозима и људима од струке који су посвећени језичким нијансама и свим могућим опцијама превода неке фразе или поједине ријечи.

У данима вишедневних постова, какви су управо ови текући, свештеници позивају народ да не пости само тјелесно, и да питање поста не своди на начин исхране, него да се, између осталог, умножи молитва. А како, чиме и колико умножити људску молитву Богу, поред оне интимне и прве (која се изговара својим ријечима) и поред оне основне, светоотачке, записане у молитвеницима? Управо је збирка псалама та књига која проширује видике наше душе и која, с обзиром на њен наратив и историјат трајања, богати наше срце новим изразима побожности. Псалми нијесу настали у некој канцеларији, нити су писани за потребе само једног човјека нити само једног времена, него представљају свједочанство многих, бурних историјских околности, а састављани су (па чак и музички компоновани) тако да се могу употребљавати у разним приликама, од свечаности до сахране, од свадби до затворске ћелије и болесничке постеље. Псалми се, по неком временском одређењу свог садржаја, могу пригодно читати и раном зором у зачетку дана, и током дневне вреве, и приликом заласка сунца, па чак и ноћу. Псалми су исповијест животних прегнућа царева и пастира; војника и морепловаца; свештеника и умјетника; побједника и поражених; младих и старих; прогоњених и оклеветених, али и узвишених и хваљених.

Психолошки профили пјесника (а свакако их је било више, иако се, по навици, у неким од наслова сви приписују цару Давиду) који су писали ову духовну поезију, и морална и духовна стања кроз која су пролазили стварајући ово дјело, чини псалме блиским свакоме од нас. Јер, у њиховом тексту се подједанко могу пронаћи и препознати и они људи који безнадежно траже Бога и тренутно га не налазе, као и они који га славе и виде у свакој травци и лептиру. Попут његошевског егзистенцијализма израженог у ријечима “Што је човјек, а мора бит човјек? Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”, псалмопојац и сумња, и љути се, и пита се, али и вјерује, и хвали Творца, и позива на братољубље и човјекољубље.

Немам дилему да су дјела најписменијих Црногораца 18. и 19. вијека била надахнута, између осталог, и псаламским стиховима, и да је Његошев закључак о свијету који је “грдна мјешавина” над којим ипак “умна сила торжествује” само генијални препјев онога што је у својим кратким годинама школовања (у Цетињском манастиру, цркви на Топлој и у манастиру Савини) и каснијег владиковања, свакодневно могао чути и прочитати Петар II Петровић. Овакво моје увјерење кријепим уношењем у садржај Псалтира, који управо приказује мјешавину како људских судбина, тако и природних, космичких стихија, али који – од почетка до краја – у свему томе види јасно присуство Божије воље и намјере.

Једну од безброј занимљивости везаних за псалме, представља податак да су они промјенљиво нумерисани, од памтивијека, у зависности од тога којој од древних редакција припада издање које читате. Наиме, са преводом израиљске Библије на грчки језик, а све то – неколико стољећа прије Христа, дошло је до разних измјена и прекомпозиција у самом тексту. У то спада и раздвајање неких дужих псалама на два нова, као и спајање неких краћих псалама у један. То је довело до нових редних бројева у односу на распоред који су псалми имали хебрејском изворнику. Као очигледан примјер те измјене може нам послужити дјело Данила Киша “Псалам 44” посвећено страдањима Јевреја у нацистичком погрому, а инспирисано стиховима псалма који је у израиљском оргиналу нумерисан баш као 44. Међутим, вјекови библијског трајања донијели су измјену која је најприје прихваћена у грчком преводу Светог писма, а потом и у латинском, и до данас, канонизована у римокатоличкој  Цркви као свети поредак библијских књига. Елем, Даничић је (на чијем преводу смо до данас штампали и читали Библију овдје код нас), Стари завјет преводио по “латинском издању Тремелиуса”, што ће рећи – према новијој нумерацији псалама, док се Киш, наравно, држао јеврејског библијског канона. Тако да данас, ако хоћете да у домаћим издањима (православним и римокатоличким) потражите псалам који је Киша инспирисао на роман, нећете га наћи под тим бројем (како стоји код Јевреја, или у протестантским преводима), него под бројем мање – псалам 43.

Како су га писали најприје припадници полуномадског племена, непрестано окружени негостољубивом околином, а касније цареви, дворјани и поданици државе која је увијек била на путу и удару већих и јачих од себе – Псалтир одише антагонизмом између аутора који је или прогоњен или се брани, и великог броја прогонитеља који га нападају. У времену старозавјетне теологије такво се непријатељство подразумијевало с обзиром на појмове изабраног Божијег народа на једној и иноплеменика, незнабожаца на другој страни. Новозавјетна Црква је цио Стари завјет прихватила као своју књигу која најављује долазак Месије и која је и хришћане учила молитви и изразима хвале Богу. Међутим, хришћанство је ставило акценат на оно тумачење псаламских “непријатеља” које се не односи на друге људе, или на друге народе, него на гријехе, ружне навике и зле силе поднебесја. Отуда је Псалтир постао омиљена књига монаха, подвижника и пустињака, који се у свом животу најмање сусрећу са другим људима, а опет – ратују са бројним непријатеља, и у том рату се не уздају толико у своју силу, колико у Божију помоћ.

https://mitropolija.com/2022/12/14/psaltir/

Сада верници тешко пате од војних операција и истовремено од неправедног прогона. Са разних страна чују неправедне оптужбе, увреде и понижења. Са овим лудим притиском врло је лако изгубити живце и мрзети.

Можда ће се, са људске тачке гледишта, таква реакција чинити оправданом. Али са хришћанинске — никада.

Ово је поента. Хришћанско трпљење се не може мешати са злом, са злобом и мржњом.

Свети Теофан Затворник је писао, цитирајући Јеванђеље: „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт 24,13). Али неће се спасти свако ко истраје, него само онај који истраје на путу Господњем.”

Хајде да размислимо о овим речима. Они који издрже на путу Господњем биће спасени. Односно, не онај који трпи зарад неких овоземаљских циљева, ма како се они свету чинили – подли или „узвишени“ (све је то таштина), већ само онај који иде за Христом. Или, ако погледате са друге стране, само онај ко иде путем Господњим може непоколебљиво и смерно издржати све невоље.

Да бисмо разумели да ли радимо исправно, да ли је наше трпљење побожно, довољно је само да проверимо себе: какве плодове доноси наше трпљење?

О томе свештеномученик Кипријан Картагински каже следеће: „Стрпљење... ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир, одржава побожност, кроти наступ пожуде, ублажава силу гнева, гаси пламен срџбе, зауставља насиље...“ Ово су знаци истинског стрпљења. А ако нам је лице изобличено од гнева, и клетве се свакодневно силазе са наших усана, ово „стрпљење“ није од Бога.

И што је најважније: подносећи све туге, ми не само да испуњавамо вољу Божију, ми трпимо заједно са Њим. „Јеси ли увређен? Они такође вређају Бога. Да ли си оклеветан? Они такође хуле на Бога. Да ли си попљуван? И наш Господ је то исто претрпео. У томе Он има заједничко са нама, али у супротном нема. Никада није увредио, нити ће, није оцрнио, није увредио. Дакле, ми који смо увређени имамо нешто заједничко са Њим, а не они који вређају. Трпити увреде својствено је Богу, а вређати, напротив, својствено је ђаволу. Ево две супротне стране“ – речи су светог Јована Златоустог, који је знао о чему говори, нимало у теорији. На крају крајева, светитељ је био издан, оклеветан и умро у изгнанству.

Слушајмо речи светих наших, слушајмо срца своја, слушајмо Господа у срцу свом и све трпимо ради Њега. Свевишњи нас никада неће оставити.

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-je-istinsko-trpljenje

Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за Њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани.

Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими, као и остали апостоли, Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије.

Проповедајући Христово Јеванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се Свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао Свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега.

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

https://svetigora.com/sveti-andrej-prvozvani/