Сигурно сте као деца чули фразу "..ако будеш добар дечко, донећу ти поклон...". Али постоји отац који каже „било да си добро дете или не, ја те волим и даћу ти огроман дар...“ и овај дар се зове Христос.

Јер,  Бог нас воли безусловно. Он нас воли у светлости и тами, у погрешном и исправном, у нашем греху и врлини. Бог нуди своју милост свима, чак и људима који не верују да Он постоји. Без обзира да ли Га следите или не, Бог вам даје своју милост у сваком тренутку вашег живота. Верујте ми да не бисте чак ни удахнули свој следећи дах да то није била воља Божија.

Ово је веома различито од онога што нас свет учи. Свет учи да у животу добијате оно што заслужујете. Они то зову карма. То је веровање да постоји узрок и последица за све што радите. Добре ствари вам се дешавају због добрих ствари које сте урадили у прошлости, а лоше ствари вам се дешавају због лоших ствари које сте урадили у прошлости.

Али Бог не делује са кармом, већ са љубављу, милошћу и милосрђем. Да сте добили оно што сте заслужили, онда не бисте ни били овде на Земљи. Да сте добили оно што сте заслужили, онда не бисте имали ништа.

Ослободите се кривице и страха и уживајте у овом дару званом Христос. Осећајте да то заслужујете јер Бог жели да уживате са Њим, са свим оним што вам је дао и што вам још може дати. Како рече свети Порфирије, Христос је пријатељ, отац и брат, он не држи пакао у руци малтретирајући нас. Он жели да будемо слободни и срећни да Га волимо.

Али да бисте били срећни, морате напустити кривицу и страх, токсични осећај безвредности и окренути се ка радости. Престаните да се осећате кривим за све и свакога. Престаните да мислите да заслужујете само бол и патњу зато што их привлачите.

Ти си Божје дете и заслужујеш све Његове дарове, богатство и изобиље Божије. Његове благодати и радости су и твоје, оне су за све. Ти већ живиш у чуду, само се укључи и веруј. Промени уверења, перцепције и начин размишљања. Увећај своју веру и изгради нове светле навике.

Христос је дар празника и намењен је свима. Остаје нам да га прихватимо и кажемо - „Да, ја сам тама, али жудим да постанем јасле...дођи и роди се у мени. Осветли моју таму и загреј мраз мог бића.”

отац Ливиос

Свети Јован Кронштатски (рус. Иоанн Кронштадтский; 1829—1908) је руски православни светитељ и писац.

Рођен је 1829. године у селу Сура у Архангелској области у Русији у сиромашној породици. После основне школе, завршио је богословију и уписао Духовну академију у Петрограду. Убрзо затим умро му је отац па је преузео бригу о породици. По завршетку студија, постао је свештеник у цркви Светог апостола Андреја у Кронштату, предграђу Санкт Петербурга, где су живели физички радници, робијаши и пијанице. Матрона Московска га је упознала овде.

Провео је 53 године као свештеник служећи Свету Литургију свакога дана. Предавао је веронауку у школи 32 године, изградио дом трудољубља у Петрограду за гладне и сироте, дом од 100 постеља за бескућнике, старачки дом и др.

Чинио је све што је могао како би учврстио веру својих сународника. Проповедао је, лечио, помагао новцем... Постепено је постао толико омиљен, да је и императора Александра III испратио на онај свет. Отац Јован је до краја живота био привржен аутократији и конзервативној десници. И поред свег човекољубља није штедео оштре речи говорећи о непријатељима православне вере.

Умро је 20. децембра 1908. године. Канонизован је 1964. године.

Како пише у житију, сматрао је да житељи бучне престонице „не познају боље Христа од дивљака у Патагонији“.

Заједно са Свeтим владиком Николајем Велимировићем, Свети Јован Шангајски је најзаслужнији за канонизацију Светог Јована Кронштатског.

Православна црква га прославља 19. октобра и 20. децембра по јулијанском календару.

Аутор је више књига и студија од којих је најпознатија „Мисли о молитви“.

Свети Јован Кронштатски је јасно и гласно рекао: “Нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога“.

*

Пажљиво је читао молитве, на по некој речи осетио би да му се срце загрејало а у души се разлио мир и радост, и после би се молио с осећањем. Речи молитве је изговорао с вером да га Господ гледа и слуша. А кад би се за време молитве нешто подигло у срцу, „ухватио“ је то и задржао се на томе - „стајао“ у томе.”

— Старац Тадеј о светом Јовану Кронштатском

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Јован_Кронштатски

Игњатије Богоносац, познат још и као Игњатије Антиохијски, је хришћански светитељ. Био је трећи по реду патријарх Антиохијске цркве. Назван је Богоносцем зато што га је Исус Христос држао у рукама док је био дете.

Игњатије Богоносац је био ученик Светог Јована Богослова, заједно са Поликарпом, епископом смирнским.

Одлуком светих апостола је постављен за епископа у Антиохији. Док је био епископ улагао је много труда и напора у проповедању побожности. Први је увео антифонски начин појања у цркви (појање за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње). Према хришћанској традицији такав начин појања се открио Светом Игњатију међу анђелима на небесима.

Када је цар Трајан пролазио кроз Антиохију на походу против Персијанаца, дознао је за Игњатија, позвао га код себе и убеђивао да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Пошто није прихватио царев предлог Игњатије је окован и послат у Рим, да буде бачен пред звери. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије је стигао у Рим, где је бачен пред лавове. Лавови су га растргли и појели, оставивши само неколико већих костију и срце. Пред звери је бачен 106. године. Према хришћанској традицији верује се да се Игњатије Богоносац јављао више пута из раја и чинио чуда помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.

Свештеномученик Игњатије се слави 29. јануара и 20. децембра (по црквеном календару). У децембру се празнује пренос његових моштију из Рима у Антиохију. Међутим када су Персијанци заузели Антиохију у 6. веку његове мошти су поново враћене из Антиохије у Рим.

Српска православна црква слави га 20. децембра и 29. јануара по црквеном, а 2. јануара и 11. фебруара по грегоријанском календару.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Игњатије_Богоносац

Постоји ли удаљеност између човека и Бога? Она не постоји.

Односно, постоји искључиво у нашој глави, у оним погрешним ставовима које смо заузели као правило и који нас ментално отуђују од Створитеља.

Ми смо Ньему ближи него што мислимо, него што можемо да замислимо. Штавише, по природи смо неодвојиви од Њега. Вечни Божански импулс, уграђени у нас од самог почетка, подједнако је стваран, опипљив, опажен као и наше тело. Само се свако осећање дешава на различитом нивоу: не телесно, већ духовно.

Одвајање од Бога једини је узрок свих наших рана, и душевних и физичких. Одвајамо дио од Целине. Себе од Њега. Прекидамо духовне нити, жиле, а ово је изузетно болно, понекад и неподношљиво. И душа и тело пате.

Човек тражи узрок своје чежње, суморности, незадовољства, душевне и физичке муке било где, он криви ближње, туђе. Али све наше невоље имају један корен и узрок: одвајање творевине од Створитеља, без Којег живот није могућ.

Постоји само један начин помоћи себи — досегнути Бога. Он  је  невероватно близак и бескрајно удаљен. Можда ће проћи тренутак или можда неће бити довољно живота и вечности да се Њему приближимо.

Удаљеност која нас раздваја од Бога налази се у нашој глави и нашем срцу. Она састоји се од сопства, самопоуздања и непогрешивости. Што смо слабији пред Богом, то ћемо бити ближи Његовој Светлости.

Морамо да искључимо контролно дугме у глави. У ствари ми ништа не контролишемо. Све добре ствари се догађају захваљујући Божјој милости и помоћи. Он с љубављу нам пружа информације које су нам потребне у право време. Шаље праве људе. Штити од невоља и решава проблеме. Наравно, ако пустимо Њега у свој живот.

Искључивање контроле није корак ка равнодушности и попустљивости, већ је корак ка поверењу у Бога.

У животу нема ситница. Сваки тренутак, акција, мисао уче понизности и поверењу.

Свесно прихватање Његове воље и Провидности корак је ка Богу, прилика да се допре до Њега.

https://pravlife.org/sr/content/dosegnuti-boga

Истина је да нико нема савршено здравље. Не постоји нико ко је потпуно здрав. Постоје различите болести. Болести тела и болести душе. Излечиве и неизлечиве болести. Акутне и хроничне болести. Болести скривене и латентне, али и очигледне. Наследне и стечене. Већ познате и ретке, непознате.  Болнице су пуне иако медицинска наука чини чуда. Али из све ове патње коју носе болести, постоји и нешто позитивно. „Из горког, Бог извлачи слатко“.

„Нема зла а да није помешано са добрим“, говорили су наши стари.

Шта је то што је добро? У својој болести свесни смо своје слабости, понизимо се, тражимо помоћ од других, потребни су нам. И коначно, потребан нам је Бог.

Свети Порфирије је говорио да је рак многе одвео на небо кроз покајање и исповест.

Бог је створио тело а не болест. Болест је ушла са грехом као и пропадање и смрт. Али цео процес болести и разни тестови приближавају нас Богу и другим људима. Када се разболимо онда се сетимо Бога. Болест је педагогија. Педагогија је мала и најчешће привремена, јер Господ не жели да нас уништи. Њена сврха је да нас врати на час. Поново постајемо деца Божија. Вернији Богу и саосећајнији према страдалницима. Образовање Господње открива да нас Бог воли и жели да нас спасе. Често због болести, али и излечења, мењамо свој живот.

Главни извор проблема код човека ствара тело. Дакле, болест утиче на тело и човек је понижен. Он почиње да схвата своје границе. Не може да ради шта хоће. Сазнаје да има рок трајања.

С друге стране, бол ваја душу и чини човека попустљивијим, кроткијим, вернијим, молитвенијим. Он враћа Христа, Деву Марију и свеце у први план свог живота. Грли Крст и чита Јеванђеље. Трчи на ходочашћа и донира храну манастирима. Најважније је да страдалник најчешће почиње да иде у цркву, да се исповеда и причешћује. Он започиње нови ход кроз живот.

Такође, када су људи болесни, лакше комуницирају. Постају пријемчивији и причљивији. Са лекарима комуникативнији. Са медицинским сестрама послушнији. Са својима кооперативнији. Са комшијама симпатичнији и попустљивији.

Унутар болничких одељења, многе породице, браћа и сестре су се помирили. Почела су доживотна пријатељства. Посећују нас пријатељи и рођаци из далека. Интересовање показују комшије и духовни сродници. Често у болести откривамо ко нас заиста воли.

Наша Црква се непрестано моли за здравље и за болесне. И ми се морамо усрдно молити за болесне, да их приволимо Божанственој Литургији. Позовимо их на исповест и Свето Причешће. Обезбедимо им одговарајуће духовне књиге за читање . Подучимо их да чине дела милостиње себе ради.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/otan-arrostainoyme-na-mi-xechname/

Изненађујуће, али ова жудња да се Нова година дочека по сваку цену уз обилну трпезу (чак и упркос рату, финансијским проблемима и периодичном недостатку струје) међу људима је неискорењива.

Психолошки, то се, наравно, може објаснити: у критичним ситуацијама људи се хватају за неке познате атрибуте „нормалног живота“. Оваква варијанта психолошке заштите, додуше врло илузорна.

Али проблем није само у покушају да се неко време побегне од стварности. Проблем овако бурног дочека Нове године је увек исти: неадекватно велика очекивања и готово обавезно разочарање после.

Сваке године 31. децембра, окупљајући се за новогодишњом трпезом, људи „испраћају“ стару годину са жељом да „однесе са собом све лоше“, а да нова, како се очекује, „донесе све добро“. Али то се не дешава. И последње године су то показале.

Подсетимо се: донедавно нам се чинило да је живот тежак, и да су сви чекали Нову годину са извесним надањима – а онда је дошла и са собом донела невиђене карантинске мере са свиме што је са њима долазило. Ваљало је пожелети да све ово престане, и престало jе, али је дошла још већа несрећа - рат.

И сада било какав трезвен објективан поглед не даје разлога за оптимизам. Мада ће, нема сумње, овога пута сви подићи чаше, попити за нову годину, која би требало да буде боља од старе. Али хоће ли бити?

Фрустрирана очекивања су увек праћена разочарањем и обесхрабрењем. А све зато што људи имају "наду за нову годину". Размислимо о томе: надају се једноставној астрономској промени у циклусу Земљине револуције око Сунца. То толико подсећа на наде пагана за природне појаве, у којима су видели испољавање воље лажних богова.

Ко хоће, али хришћани морају да се уздају само у Господа. Врло је могуће да ће нам наредна година донети још већа искушења од претходних. Црква се већ ове године суочила са притиском који све више личи на прогон од стране безбожних совјетских власти у првим деценијама након револуције. Али то није разлог за кукавичлук или страх. Црква је то већ прошла.

Напротив, сада више него икада сви православни хришћани који пате од неправедних прогона и због рата, имају потребу да се уједине. Уједините се у својој љубави према Господу и ближњем. Уједините се у свом поверењу у Божији Промисао и препустите се Његовој милости.

Године долазе и пролазе, али Господ је увек са нама. Уђимо са Њим у наредну годину!

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-pravilno-dochekati-novu-godinu-0

Београд попут Јерусалима, има своју Вија Долороса (Пут суза) којом су, као Христос на путу ка Голготи, вековима корачали мученици и свеци. Ова каменита стаза, махом заборављена, водила је преко калемегданске тврђаве, затим вијугавом стазом поред цркве Ружице и Капеле Свете Петке до Доњег града и обале Дунава. Први београдски (сингидонски) мученици пострадали већ 314. године, били су свети Ермил и Стратоник. Истим путем, пре 202 године, прошли су и свети новомученици игуман Пајсије и ђакон Авакум, којих се данас молитвено сећамо.
Током Хаџи-Проданове буне 1814., која је на крају, довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се не свете преживелим устаницима. Међутим, после гушења побуне, Турци су похватали око 300 виђенијих Срба. Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су пребачени у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба, набили на колац за пример непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога дошао је ред на игумана Генадија, његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума.
Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у Ислам и да тако сачувају свој живот. У страху, игуман Генадије постаде Мула Салија, а његов син Стојан постаде Реџеп. Пребодобни Авакум, то је одбио.
Од тврђаве, до простора око Народног позоришта где се налазила Стамбол капија подно које су се извршавала погубљења, под шибама и увредама, свети Авакум на леђима је уместо крста носио колац на коме ће страдати. Кад му је пришла мајка, и с плачем молила да се потурчи како би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на млеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме савету. Нема вере боље од хришћанске! Ко се боји Бога Истинога, нe боји се људи ни демона. Срб је Христов, радује се смрти.„
По народном предању, када Турци видеше да ни мајчине сузе не помажу, сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Одговора свети Авакум: „Умиру ли Турци некад?“, па када су му потврдно одговорили, он је додао: „Благо томе ко раније умре, омање је муке и греха!
Запамтите, то се десило пре само 200 година! Колико смо у миру потпали под туђи утицај за само пар генерација? Колико као народ знамо о херојском подвигу наших отаца? Колико своју децу учимо о јуначким делима наших мученика? Имамо историју, и људе којим треба да се дичимо, и зато је на свима нама, да се лоша традиција промени.
Тропар (глас 4):
Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.

Кондак, глас 3.
У овом свету као Анђели поживисте и животом Еванђеље испунисте, положисте душе своје за веру и отаџбину, умирући показали сте се јачи од мучитеља: Зато вас прослављамо, свети преподобномученици, Пајсије и Авакуме.

https://vidovdan.org/tradicija/prepodobni-novomucenici-pajsije-i-avakum-srb-je-hristov-raduje-se-smrti/

С нама Бог

Не може се приступити празнику Божића, а да се не промијени ум, да престане да сагледава ствари из уске и сиромашне перспективе себичног човека, како би их сагледао у бесконачној Божијој перспективи.

Али оно што се дешава у Витлејему није романтична прича симболичног садржаја, способна да нахрани машту мале дјеце, већ стварни и историјски догађај. Витлејемско дијете је Човјек патње, према изразу Пророка. По први пут у историјском току човека, у пећини се открива тајна Оваплоћеног Бога, као тајна очинске љубави која је добровољно приноси човеку. «Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог»  (Мт. 1, 23)

Спасење свијета

Празник Божића, који је земљотресни догађај, по карактеристичном изразу Светог Григорија Богослова, средишња је тајна целокупне Божанствене економије. Ово објашњава зашто се Божић слави и прославља као „спасење свијета, рођендан човечанства, заједнички празник цијеле творевине“. Бог постаје савршен и истинит човјек, не престајући да буде савршен и истинит Бог, да би човека учинио потпуним и савршеним сином Божијим и богом по благодати.

Христос и човјек

У наше дане многи се боре за аутономију и слободу човјека независно од Богочовјека Христа. Међутим, човјек без Христа суштински пориче самога себе и чини пустом своје постојање од своје аутентичне човјечности, озбиљно шкоди и штети себи, пати и трагично робује греху, пропадању и смрти, безизлазним ситуацијама и нихилизму.

Прослављајући највећи догађај свих времена и свих векова, оваплоћено Рођење Христа нашег, Сина и Логоса Божијег, и повинујући се Његовој речи и примеру,

– помиримо се са Богом,

– ослободимо свој ум од ропства учењу које игнорише Спаситеља Исуса Христа Сина Божијег као савршеног Бога и савршеног човјека,

– научимо да Бога познајемо неговањем односа, а не разумијевањем значења,

– оживимо приоритет живота а не опстанак,

– хајде да прекинемо узицу своје себичности,

– откријмо у сопственом мраку лице ближњег и осјетимо га са разумијевањем и саосјећањем. И у тренуцима наше слабости не заборавимо да са собом понесемо Христа, извор живота, сам наш Живот, Радост и Наду.

Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис)

https://mitropolija.com/2022/12/29/covjek-bez-hrista-sustinski-porice-samoga-sebe/

Довољно је лако на речима уверити вољену особу у своју приврженост и љубав, али да ли је то заиста тако? Неминовно ће доћи време када ће све речи морати да буду поткрепљене конкретним поступцима.

На пример, жена која уверава свог мужа у своју љубав и верност током просперитетног и удобног живота, може га лако напустити ако он изненада изгуби свој претходни статус, а породица изгуби уобичајено материјално богатство.

Као и муж који својој младој здравој жени непрестано говори о својим дивним осећањима, може да је напусти ако му жена почне озбиљно да се разболи.

Људи тако признају да у њиховој вези није било праве љубави. Или једноставно нису способни за права осећања.

Све речи се проверавају пре или касније.

И верник такође ће положити свој испит. Испитивање за искреност односа са Богом, за дубину своје вере и љубави, за поверење у Бога.

И тада све постаје крајње јасно.

Човек са потрошачким односом према Творцу, који Га користи као мага који испуњава све жеље и хирове, који жуди да од Бога добије само материјалну корист, може Га се одрећи у тешком тренутку, суочен са недаћама и губицима.

„Вера у Бога“ у виду посећивања богослужења, поста и молитве, према таквим људима, треба да гарантује удобан и несметани живот. А ако се таква очекивања не потврде, а уз то се изненада десе разне врсте угњетавања и губитака, онда се „вера“ може поколебати и испоставити да је, у ствари, фикција.

Вера не може постојати без љубави. Љубав је темељ односа. Вера у Триипостасног Бога је наш однос са самим Господом Богом.

Рећи „Верујем у Бога“ значи бити са Њим до краја: и у радости и у тузи, значи безусловно веровати Му. Не кривити, не гунђати, не одрицати се.

«Ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24,13). Они који своју љубав сачувају до краја биће награђени. Само љубав може променити живот, преобразити човека.

Вера је одређени сегмент пута којим свако од нас свакако мора проћи. Да бисмо то превазишли, прво нам је потребно стрпљење. Они који, скупивши све снаге, стигну до циља, не до средине или неког њеног дела, већ до краја, биће спасени.

 «Јер смо постали заједничари Христови само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо.…» (Jев 3,14).

У побеснелом мору трагичних догађаја који се развијају пред нашим очима, не заборавимо да је главна непроменљива стварност људског живота Господ наш и Бог Исус Христос, све остало је пролазно и краткотрајно.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-o-glavnoj-stvarnosti

Икона Богородице Остробрамске, назив је добила по имену улазне капије у град Врата зоре или Оштре капије (рус. Остраја брама). У 16. веку градска врата су често садржавала религијске артефакте са намером заштите града од напада а и као благослов путницима. Капела која је била у близини капије Врата зоре – имала је чудотоворну икону Мајке Божије, по њој је названа Остробрамском.

Икона има прилично компликовану историју, јер је више пута прелазила из приватног у државно власништво и обрнуто. Након неког времена почела је бити веома поштована и у римокатоличанству и у православљу, јер је неко време била у поседу и једних и других; тако да ову  светињу подједнако поштују како православни тако и римокатолици, широм света.

Постоји неколико верзија о пореклу чудотворне иконе. Према једном,  27. априла 1431, икона се сама појавила на огради тврђаве Оштрих врата, града Виљнуса у данашњој Литванији. Према другој верзији – владајући кнезови тог времена из заробљених кримских земаља, односно града Корсуна, могли су донети такву икону. Трећа верзија указује да је икону поклонио византијски цар Палеолог, кнезу Олгерду, који је у том тренутку примио Свето крштење.

Године 1655. Виљнус је био под окупацијом руских трупа, која је трајала све до 1661.године. По предању које је остало сачувано, приликом транспорта иконе (не би ли је сачували од крађе), пресрели су их руски козаци – који су икону однели на непознато место, али чудесном коинциденцијом догађаја, 1661. године, икона је враћена на своје првобитно место, у град Виљнус, али овог пута – у базилику Свете Терезе.

Године 1671, од иконе је произишло прво чудо, повезано са спасењем детета, након чега су се чуда почела редовно дешавати и верници из целог света, почели пристизати на поклоњење икони. Икона је преживела два пожара, која су се догодила 1706. и 1714. године. Тада је све око иконе изгорело до темеља, а сама икона је остала очувана у оба пожара. Године 1795, Гувернер Виљнуса је издао декрет у коме је писало да сваки човек који пролази кроз Оштра Врата, мора скинути своју капу, како би одао почаст Пресветом Лицу Њеном. Такође, том приликом, забрањена је било каква трговина пред овом капијом – због дубоког поштовања према светињи.

Тренутно се икона Остробрамска може видети у Историјском музеју града Виљнуса, изнад Оштрих Врата. Ове капије су данас важна знаменитост Литваније и омиљено место ходочасника у целој земљи.

Као и свака друга икона, Остробрамска икона има свој дан прослављења: православни је славе 26. 12. по новом односно, 13. децембра по старом календару,  а римокатолици 14. априла.

Изображење

Икона је израђена темпером на две међусобно спојене даске, обрађене танким слојем земље, величине 1,63 са 2 м, док је сама дебљина иконе 2 цм. Године 1812. је била темељно очишћена од стране француских освајача а 1829. је рестаурирана, те су се на њој појавиле неке иновације у католичком духу. На икони су, након што су скинули огртач, ради рестаураторских радова, иконописци открили древни натпис на словенском језику ,,Часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима…!“ На Остробрамској икони приказана је Приснодјева без Детета, у богатој одежди, па се светиња сматра због тога – изузетно ретком. Уопште редак је иконографски тип иконе – јер приказује Мајку без Спаситеља. На Њеном лицу видимо дубоку мудрост, скромност и  чистоту, црте карактеристичне за Пресвету Дјеву. На икони је Богородица приказана допојасно са погнутом главом, док су Јој руке у прекрштеном положају; управо у положају у коме је Богородица примила радосну вест о Рођењу Сина Божијег, које се имало збити. Икона се сматра заштитницом породичног огњишта, брака и породице. Отуда и једно тумачење да је Дјева Марија представљена – у тренутку Њеног сусрета са Арханђелом Гаврилом; али овај дио композиције је нажалост, неповратно изгубљен, током историјских догађања.

Сјајни ореол Богородице, између чијег зрачења су видљиве звезде и месец – тера нас да се присетимо речи из Откривења Јовановог, где каже: ,,Велики знак појави се на небу – жена обучена у Сунце а под Њеним ногама је месец а на глави Њеној, круна од 12 звезда…” Сада на глави Богомајке сија дупла круна и ореол од небројених сјајних звезда које исијавају из самог Лица Њеног, док је фигура скривена иза сребрне ризе. На дну иконе налази се сребрни полумесец на коме је урезан молитвени натпис, на пољском језику. Пред иконом стално горе свеће које пристижу из различитих делова света, од бројних поклоника, разних верских деноминација.

Чуда

Постоје многа чудесна исцељења кроз молитве и молбе, упућене овој икони Мајке Божије. Забележено је исцјељење дечака од кашњења у развоју говора, кроз молитве своје мајке испред  Остробрамске иконе Богородице. Мајка детета је одлучила да затражи и да беба буде излечена од менталне заосталости. Чула се искрена молба мајке, а дете је одмах говорило сложеним фразама. Успјех жене која је вјеровала, инспирисала је другу мајку болесног дјетета, између живота и смрти, на молитве пре чудесног исцељења. Мајчине непрекидне молитве помогле су болесној беби да се излечи од леукемије. Родитељи нестале или отете дјеце, који су чули за чуда која потичу од иконе, такође своје молитве су окренули к Остробрамској икони. Својим  молбама забележени су случајеви повратка дјеце родитељима на сигурно и здраво. Тако је икона Мајке Божје од Остробрама показала своју помоћ очајним родитељима у спасавању деце од недаћа.

 Молитва

О, Пресвета Госпођо, Владичице моја, Богородице, Небесна Царице! Спаси и помилуј мене грешнога слугу Твога од напрасне клевете, од сваке беде и напасти и изненадне смрти. Помилуј ме у дневним часовима, у јутарњим и вечерњим и у свако време сачувај ме – када стојим или седим и на сваком путу, којим ходам и у ноћним часовима када спавам, покриј ме и заштити. Одбрани ме, Владичице Богородице, од свих мојих непријатеља видљивих и невидљивих и од сваке зле прилике. На сваком месту и у свако време буди ми, Мати, Преблага Стена необорива и Заступница јака. О, Пресвета Госпођо Владичице Дјево и Богородице! Прими недостојну молитву моју и сачувај ме од изненадне смрти и даруј ми, пре краја, покајање. Буди ми Чуварка читавог живота, Пречиста! Ти ме избави од демона у часу смрти! Ти ме и после смрти упокој! Под Твоју милост прибегавамо, Богородице Дјево: молбе наше не презри у невољама, него нас избави од беда, Једина Чиста и Благословена!

https://mitropolija.com/2022/12/26/cudotvorna-ikona-majke-bozije-ostrobramska/

Предавање неуропсихијатра, примаријус др Драгане Мраковић у оквиру циклуса предавања под називом Православље и медицина, која се са благословом Његовог Преосвештенства епископа крушевачког Господина Давида одржавају у парохијском дому Саборне цркве Светог Ђорђа у Крушевцу.

Свети Спиридон Тримифунтски, један од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви, свој живот је провео на Кипру. Живео је у трећем веку до раног четвртог века нове ере. Већину свог живота био је обичан пастир, а касније је служио као епископ Тремитуса (данас Треметузија). Још за време свог земаљског живота светитељ је био обдарен даром исцељивања болесника и ослобађања људи од демонске опседнутости. Свети архипастир је исцељивао људе од тешких, па и неизлечивих болести. Према његовом Житију, једном је његовим молитвама излечено безнадежно болесно дете. Други пут је помогао неутешној мајци тако што је васкрсао њену бебу која је управо умрла.

Свети Спиридон Тремитски (или Тримифунтски) пружао је помоћ потребитима. Људи су му се често обраћали за финансијску подршку, а он је свима бесплатно помагао и никада ништа није тражио заузврат. Једном је светитељу дошао сељак који није могао да купи жито за сетву у пољу, молећи га да помогне. Владика се помолио са њим и рекао му да дође сутрадан. Када је сељак поново дошао, свети Спиридон му је дао велики комад злата под условом да му након сабране жетве врати златник. Те године је сељак убрао обилан род, што је већ било чудо. Али када је човек дошао код светог епископа да врати дуг, свети Спиридон узе злато, прочита молитву и, ето, парче метала се претвори у змију! Тако је за једног сиромашног сељака светац учинио чудо, претворивши животињу у комад злата.

Мошти Светог Спиридона се чувају на острву Крф (Керкира), Грчка. Сваке године свештенство цркве Светог Спиридона поново полаже светитељеве мошти; и задивљујуће, увек нађу његове папуче излизане са рупама, као да свети Спиридон и даље хода по земљи, помажући онима који га призивају и траже његово заступништво. Сваке године се његове папуче деле на мале комаде и шаљу по свету као мошти којима се верни народ може поклонити, тражећи помоћ од светог архипастира. Верни народ поштује успомену на Светог Спиридона 25. децембра по јулијанском календару.

Данас се овом свецу људи најчешће моле за новчану помоћ. У својим молбама моле и Светог Спиридона за помоћ око успешне куповине и продаје имовине. Међутим, ако желите да брже видите резултате својих молитава, морате се потрудити са своје стране.

Светом Спиридону Тримифунтском обраћају се и почетници и искусни привредници са молбама за помоћ у пословању, заштиту од конкуренције, успешну трговину и профит.

Они који дуго не могу да се запосле моле Светог Спиридона за помоћ у проналажењу посла. Молитве светитељу помажу им да нађу добар посао, да стекну наклоност својих претпостављених и да не буду отпуштени.

Осим тога, у наше дане људи који пате од разних болести стичу иконе Светог Спиридона и моле га за исцељење и добро здравље. Родитељи се могу молити за здравље своје деце и тражити од светитеља да их заштити од зла и лоших мисли.

Углавном, људи се често обраћају Светом Спиридону  за помоћ у решавању свакодневних проблема, породичних сукоба и очувању породице. Они који се обраћају светитељу са таквим захтевима потврђују да су им свакодневне молитве помогле да ојачају породичне везе, па чак и да избегну развод.

Али који је прави начин да се тражи заступништво свеца?

Да би замолили Светог Спиридона за помоћ, хришћани треба да му прочитају следећу молитву:

О преблажени архијереју Спиридоне, велики Христов Светитељу и славни чудотворче!

Стојећи на небу пред престолом Божијим са хоровима анђела, погледај доле саосећајним оком на овде окупљене људе (имена се могу додати) и тражећи од тебе моћну помоћ.

Измоли милосрдну доброту Бога који воли чочовека, да нам не суди по безакоњима нашим, него да поступи према нама по својој милости.

Испроси нам од Христа Бога нашега, миран и спокојан живот, здравље душе и тела, плодну земљу, и у свему изобиље и благостање; да не окренемо на зло добра која нам је дао наш великодушни Бог, него радије у Његову славу и хвалу твога заступништва.

Избави нас, који са непоколебљивом вером приступамо Богу, од свих недаћа, било духовних или телесних; од свих малодушја и ђаволских замки.

Буди утешитељ у тузи, исцелитељ немоћних, помоћник у невољама, покривач голих, заштитник удовица, заштитник сирочади, хранитељ одојчади, окрепитељ старих, путоказ путницима компас онима који плове и моле се за све који траже моћно заступништво твоје, да приме све што је корисно за њихово спасење, да, поучени и чувани молитвама твојим, задобијемо вечни починак и заједно са тобом славимо Бога који је један у Светој Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Стојећи испред иконе светитеља, прво треба јасно формулисати свој проблем, а затим прочитати молитву. При обраћању светом Спиридону Тремитском није потребно знати напамет текст молитве; само затражи помоћ, формулишући свој захтев једноставним речима, и светац ће те сигурно чути! Треба се молити за помоћ Светом Спиридону свако вече. Истрајте и не станите док се ваш захтев не испуни и не реше проблеми.

Свим проблемима долази крај, а све тешкоће ће проћи – само треба веровати у помоћ одозго и запамтити да имате заступника, свеца који помаже свима којима је помоћ заиста потребна.

https://mitropolija.com/2022/12/25/andrej-jeremenko-praznik-sv-spiridona-njegova-istorija-i-tradicija/

Себичност нам не дозвољава да истински и несебично волимо Бога и човека.

Из себичности се рађају страсти. Погођени какви јесмо, не можемо се равнодушно односити према другим људским лицима и стварима. Наши односи постају страствени и себични и спречавају нас да истински уживамо у нашим ближњима и другим добрима света. То нас на крају доводи до усамљености, празнине, ћорсокака. Сви патимо од болесне егоцентричности, неко мање а неко више. Како да се ослободимо ове озбиљне духовне болести, која трује цело наше биће?

Само неко без ове болести може постати наш лекар. Само нови човек могао је да нам пружи могућност да победимо болест старог човека и да постанемо нови људи. Сви знамо да је тај нови човек Богочовек, наш Спаситељ Христос, који по Светом писму „греха није починио, нити се лукавство нашло у устима његовим“.

Исус Христос, из бескрајне љубави према нама, нуди нам себе да се сјединимо са Њим и тако нам пренесе свој нови живот. Светим крштењем, миропомазањем, светим причешћем долази до наше интеграције у Тело Христово и нашег оживљавања Христом. Сваки хришћанин који учествује у животу Христовом, у Његовом телу које је Црква, примио је благодаћу Духа Светога семе новог живота. Али мора и да се подвизава, да би се све више чистио од страсти и украшавао врлинама.

Рецимо једноставно: што се човек више испразни од свог ега, то се више испуњава истинском љубављу и благодаћу Божијом. Како је стари човек ограничен, тако се и нови увећава. Овај прелазак са старог на новог човека није лак, јер страсти имају дубоке корене у нама и не могу се лако искоренити.

Потребна је непрекидна и дуготрајна борба за очишћење од страсти. Ово је подвиг покајања. Сваког дана морамо да се покајемо за своју старост, односно за своју грешност, за своју страст, за своју егоцентричност, за нашу неспособност да у потпуности волимо Бога, нашег Оца и своје ближње. И сваки дан смо позвани да тежимо љубави, смирењу, чистој исповести, самосавладавању, правди, неосуђивању, молитви. Тако се у нама полако дешава ново духовно рођење благодаћу Божијом.

Међутим, духовно рођење претпоставља године покајања. Када разапнемо старог човека, то боли, али тада у нама васкрсава нови човек. Тако ћемо се својом стрпљивом и свакодневном борбом покајања ослободити старог и палог човека и преобразити се у нове људе. То се догодило у житијима наших светих, који нам својим дивним животима показују пут.

Георгиос Капсанис

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/oso-o-anthropos-adeiazei-apo-ton-egoismo-toy-toso-gemizei-me-tin-alithini-agapi-kai-tin-chari-toy-theoy/

ЧОВЕКОЉУБАЦ, ЧУДЕСА МНОГА ОН ЈЕ ТВОРИО, НОВИ ЈЕ УСТАВ ЉУДИМА ДАО, УСТАВ ЉУБАВИ И УСТАВ ВЕРЕ. Преподобни Спиридон Чудотворац, епископ тримифунтски. Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје.

      Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.

      Тропар (глас 1):

     Показао си се као заштитник и чудотворац Првог Васељенског Сабора, богоносни оче наш Спиридоне, јер си мртву из гроба огласио и змију си у злато претворио. И када те прослављамо у светим молитвама, Анђели ти саслужују, свети. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је овенчао славом, којом се тобом сви исцељујемо.

     Тропар други (глас 4):

     Песмама те славимо као заштитника Православних и борца против свих неверних, свеблажени Спиридоне, и молимо те, сачувај град твој од свих напада непријатељских.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-spiridon-cudotvorac-episkop-trimitunski