Григорије Ниски (335—394) је био епископ града Нисе у Кападокији, млађи брат Светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова. Он је био најпре само презвитер, јер је био ожењен. Када му је умрла жена, блажена Теозва, изабран је и посвећен за епископа у Ниси. Он се одликовао огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на Другом васељенском сабору. Сматра се да је он саставио други део Симбола вере. Григорије је био велики беседник, тумач Светог писма и богослов.

Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валентинијана, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај свети отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило Цркве.

Српска православна црква слави га 10. јануара по црквеном, а 23. јануара по грегоријанском календару.

*

Животопис

Григорије Ниски заједно с братом Василијем и с Григорије Назијанским је био један од великих протагониста духовног цветања, које је подстицало изградњу хришћанске цивилизације у 4. веку када је Кападокија проживљавала раздобље интезивне и стваралачке културалне животности. О његовом животу зна се врло мало. Рођен је око 335. године. Са братом Василијем био је одгојен у Атинској школи. Након што је био лектор у цркви, Григорије је прихватио службу ретора и тад се вероватно оженио. Затим је напустио поучавање, те се повукао у једну монашку заједницу, коју је установио његов брат Василије у Понту. Монашким се позивом посвећује уз брата Василија и његова мајка, брат Некратије и сестра Макрина. Између 371. и 372. је уз почетно негодовање пристао да постане епископ Нисе у тој истој Кападокији према жељи брата Василија.

Василије се разочарао у Григоријево вршење епископске дужности. Понекад му је недостајало танкоћутности у односу према људима. У другим околностима опет није био довољно чврст када су то прилике захтевале, а није био нити практичан у погледу административних послова, те је постао лак плен клеветама и оптужбама до те мере да је био ухапшен, а затим и премештен на две године под лажном оптужбом да је злоупотребио црквене фондове. Било је то дело његовог аријанског супарника Демостена.

Године 378. се враћа на епископски трон. Године 379. је учествовао на сабору у Антиохији.

380. године је изабран за метрополита Севасте (данашњи Сивас у Турској). Године 381. учествује на Сабору у Цариграду где је одиграо значајну улогу, те га је због тога цар Теодосије I једним декретом означио као заступника правоверја. Треба нагласити његове заслуге на пнеуматолошком подручју када је требало срочити саборско Веровање. Заправо, дорадио је Никејски символ вере уневши параграф о Духу Светом признавши му Боштво. Присуствовао је Сабору у Цариграду и 383. године. Проповедао је на свечаном спроводу кнегиње Пулхерије и царице Флациле 385. године. Након тога се све мање залази у јавне послове. Сцена његовог деловања постаје све више монашки живот. Будући да је све мање у Цариграду, све мање се појављује на епископским саборима, а све више борави у манастирима. Још 394 се налази међу потписницима цариградског сабора, након чега му се губи сваки траг, те се сматра да је тада и преминуо.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Григорије_Ниски

Богу су потребне пукотине да уђе у човека. Да би дошла благодат, човек треба да је напукао.

Све се крије у човековој жудњи да његов живот буде истинит. Црква је одговор на ову људску жеђ за савршенством коју толико тражи, а коју не види нигде око себе. И највише од свега, не види је у себи ни на лицима других.

Дакле, одувек постоји недостатак у нашим животима. Не налазимо оно што осећамо од малих ногу, да смо створени. Потреба за проналажењем апсолутне присутности је на чекању.

То је оно што Црква нуди, историјско тело Христово, које се оваплоћује у свету, са перспективом Царства небеског.

Црква је Божји одговор на људску муку, на вапај који је почео у нашем детињству. Потрага за другим који нам је толико потребан.

Увек тражимо тог другог. Целокупност присуства овог другог је Бог. Само Он може учинити да се остваримо као људска бића.

Али зато што смо у историји света и зато што егзистирамо на пропадљивом месту, укус Божији нема  апсолутност. Добијамо предукус, тренутке.

Спасење значи бити цео. То испуњење хришћани добијају у Цркви Христовој.

Христос је истина, живот. Дакле, Христос је спасење, односно завршетак.

Да ли тражимо Христа, Божје искуство и љубав, или су то на крају, оно што Бог даје, Његови дарови?

Огромна већина нема испред себе Христово лице као предмет љубави, ми не тугујемо за њим. Жудимо за добробити које нам пружа наш однос са Њим.

Када човек има чврсту љуштуру себичности и осећа се чуваром традиције, када жели да контролише Бога, да зна истину, то не оставља простора за улазак милости. Библија човека ставља испред његове личне одговорности. Човек има одговорност за историју, он има одговорност да открије  царство небеско у овом свету. Пре или касније, онај ко уђе у унутрашњост свог постојања и живи унутрашњим, духовним животом у Христу, откриће да је у њему дубок пад. Јасно је да је то слика Бога, али дах Божији је веома дубоко унутра. Потребно је много труда да би човек могао да види дубину унутрашњости, која је дах Божији, слика Божија. Зато у току нашег живота видимо да су наше жеље најчешће самодеструктивне. Дакле, ми бирамо у свом животу да ли ћемо да се предамо Христу. И ми то радимо зато што Га волимо, верујемо Му и знамо да постоји испуњење онога што „желим“. Ми бирамо слободу коју нам је Бог дао, да је претворимо у испуњавање Његових заповести. Аутономија човека се не поништава, већ улази у другу перспективу. Његова слобода се манифестује када поступамо у складу са заповестима Његовим.

Обично страсти нестану када их загрлите. То не значи да неко ужива у њима, али разуме да је та страст његова сопствена. Није  случајно дошла у његов живот. Страст је потреба која чека у нама и која је кренула погрешним путем. Радост је резултат односа, прво са Христом, друго са самим собом и треће са другим и стварима. Односно, радост долази у човека када почне да проналази квалитете и вредности. Радост је резултат начина живота. Задовољство није исто што и радост. За хришћане је радост дар Духа Светога.

Тешка ствар је бити срећан радошћу другог. Тешко нам је јер то премашује наше могућности. Да се дивимо отворено и слободно ономе што бисмо и ми желели да имамо.  Не постоји успешна особа која није доживела неуспех. Нема успеха који се није инкарнирао на неуспеху. Многи неуспеси нас воде ка успеху. Неуспех је стога кључни услов за успех. Ствар је у томе  да будемо верни ономе што радимо, да будемо аутентични.

о. Харалабос Пападопулос

facebook.com/p.libyos

Души која напусти овај свет потребна је нека намирница која ће је пратити на њеном дугом путу и бити улазница за Небо.

Ова залиха је Свето Причешће. Оно нас уводи у Царство Божије јер је оно „дар бесмртности и обећања вечног живота“. Најдрагоценија Крв Господња „је за спасење душа наших... Ова Крв се пролила и отворила нам небо“.

Сваки пут када верник присуствује Тајној вечери Господњој, он се причешћује опроштењем грехова и вечним животом. И он је можда изговорио златне речи: „Захваљујући овом Телу, надам се да ћу уживати у небесима и небеским добрима, бесмртном животу, наслеђу Анђела, сједињењу са Христом. Тумачећи речи Господње, „Ко једе мене, од мене ће живети“ (Јн. 6, 57), он каже: „Оно што је рекао Христос значи да онај ко једе тело Његово, кад умре, неће ни погинути нити отићи у пакао."

Свети Златоуст нас уверава да „оне који напуштају овај свет, примивши Свете Тајне чисте савести, прате свети Анђели и носе се са земље на небо, захваљујући светом Причешћу које су примили“.

Другом приликом, сам нам открива да, „ако напустимо овај живот причестивши се светим Телом и Крвљу Христовом, појавићемо се са великим поносом на прагу Неба, заштићени одасвуд као златним оружјем“.

Своје речи светитељи су својим примером потврдили. Свети Златоуст је завршио своје мучеништво причестивши се Светим Тајнама и изговоривши своју омиљену изреку: „Хвала Богу за све“.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/theia-koinonia-ena-eisitirio-gia-ton-paradeiso/#

На велики празник Богојављења сећамо се догађаја који  људска мудрост не може да замисли: Бог се јавио људима као Тројица, а Исус се први пут јавио као Христос Спаситељ.

Човек још увек није у стању да схвати и разуме сву величину и размере сведочанстава које је се одиграло.

Христос се није јавио људима у раскошним царским дворима и на препуним градским трговима, Он се јавио тихо у пустињи, на реци Јордану. И као да је грешник (али је био Једини Безгрешан) пришао Јовану са молбом да Га крсти. „Јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт 3,15).

Бог се понизио пред човеком да би га узвисио.

У овом великом тренутку, несхватљивом људском уму, отворила су се небеса и зачуо се глас Очев: „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 5,17).

Отац наш Небески и Дух Свети сведочили су о Господу Исусу Христу као Превечном Сину Божијем. А о Њему сведочи и највећи од жена рођених: „И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему.  И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији.“ (Јован 1, 32-34).

И Господ се крстио од Јована. Заронивши у реку Јордан, Христос је започео своју службу, дајући моћ водама да оперу људске грехе у тајни Крштења, припремајући људе за будуће Царство и покајање. „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 4,17) – овим речима је Христос започео своју проповед.

Односно, прва реч откривеног Бога, Исуса Христа, упућена народу, била је: Покајте се!

У томе лежи сва дубина хришћанске вере. Без покајања нема ни вере ни спасења. И нема другог приступа Царству Небеском, него само да врелим сузама покајања опереш своју душу.

Ове спасоносне речи Самог Господа вапе нама који живимо данас. Важе за сваког од нас, подсећајући нас да се „Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије“.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-se-ponizio-pred-chovekom-da-bi-ga-uzvisio

Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.

Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.

Повест о руци која је крстила Господа

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

„Спомен праведника слави се уз похвале,
а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо.
Јер, показао си се ваистину и од пророка часнијим
зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао.
Стога, за истину пострадав радујући се,
благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу,
Који узима грехе света и дарује нам велику милост!”.

https://svetigora.com/sabor-svetog-jovana-krstitelja/

Презвитер Михалис Гилис:

Празник Богојављења је други највећи празник (после Васкрса) у хришћанском календару. Богојављење је још важније од Божића. У ствари, Богојављење је испуњење Божића. Христовим рођењем почиње Његово откровење као Богочовека. Међутим, ово откровење почиње полако, тихо (заправо је тихо почело девет месеци раније на Благовести).

Приликом Христовог рођења, само неколико пастира зна шта се дешава – и анђео је то морао да им открије: „Идите у тај и тај град“, рекао је анђео пастирима, „и потражите повијену бебу која лежи у јаслама.” Док је Исус још био дете, нашла су их три мудраца са истока; али нико други није. А онда је Света породица напустила град и живела у Египту много година. Манифестација или долазак (буквално, „Богојављење“) Сина Божијег као Сина Човечијег није постало у потпуности откривено све до тридесет година касније на крштењу Христа од стране Његовог рођака Јована у реци Јордан.

На свом крштењу, Христос се не само у потпуности поистовећује са нашим палим човечанством, већ чак преузима и наше покајање. Апостол Павле каже: Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради (2 Кор. 5:21). Иако Христос није имао греха за који би се покајао, Он је примио крштење покајања у име свих људских бића. Толико се Христос поистоветио са човечанством, целим човечанством, да је преузео последице греха – и сам је потпуно ослобођен греха – за добро свих мушкараца и жена. У Христу се све испуњава у име сваког човека: „свака се правда“ испунила, каже Јовану пре крштења (Мт. 3,15).

На свом крштењу, Христос се не само поистовећује са нашим човечанством, већ открива и своје божанство. И више од тога, први пут у свему Светом писму, у читавој историји, Света Тројица се јасно открива: Глас Очев говори о љубљеном и угодном Сину док Дух силази у виду голуба. Никада раније мистерија Једног Бога у Три Лица није била тако јасно откривена. Овде, на Христовом крштењу, тајна која је почела да се открива при Његовом рођењу, отворено је откривена васељени и пред народом који је дошао да их Јован крсти: Син Божији је Син Човечији.

На свом крштењу, Христос се не само потпуно поистовећује са нашим човечанством, већ почиње и преображај целог створеног света. Уместо да вода Јордана спере Његов грех – јер Он није имао греха – блиставост Христовог божанства и моћ Његовог безгрешног човечанства започели су преокрет древне клетве. Демонске силе које су се сакриле у води (које се у Старом завету односе на смрт) и које су манипулисале природним светом да тероришу изгубљено човечанство, ове демонске силе су сломљене када је Христос ушао у воду крштења. Више не би дубина, понор или шеол држали власт над човечанством: крштен у води, Христос би ходао по води, Христос би из воде извукао Петра који тоне: чак ни водене дубине више не би могле да контролишу човечанство, то је човечанство у Христу. На Христовом крштењу клетва предака почиње да се преокреће.

А после свог крштења, пошто се као човек испунио Духом Светим, Христос почиње да показује пут до победе над искушењем, грехом, болешћу, верским лицемерјем, политичким угњетавањем, демонским угњетавањем и на крају чак и самом смрћу. Христос као човек – не престајући да буде Бог, али остављајући по страни своје прерогативе као Бог – Христос као човек побеђује све људске непријатеље. Христос као човек показује пут целом човечанству у Царство Божије, у Рај, у Васкрсење и у Живот Вечни.

Због тога је Богојављење толико важно. Сећајући се, прослављајући крштење Христово, ми на најдубљи начин призивамо у сећање откривење Богочовека, умивање греха покајањем, обрнуто од древне клетве, и побеђивање греха и свих његове последице, чак и смрт. Свет је био просветљен на Христовом крштењу, и када га се молитвено сетимо, онда мало потпуније доживљавамо то просветљење.

https://mitropolija.com/2023/01/18/zasto-bogojavljenje-ima-toliku-vaznost/

БОГОЈАВЉЕЊЕ (грч: τα θεοφάνια, ή θεοφάνεια, ή επιφάνεια τοΰ Θεοΰ, τα φωτά - Теофанија, Епифанија), празник којим се прославља догађај који се десио непосредно након што је Св. Јован Претеча крстио Исуса Христа у реци Јордану. Док је Исус излазио из воде, угледао је Св. Јован како се отворише небеса, и Свети Дух у облику голубице сиђе на Исуса Христа, и са неба се чу глас: "Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи!" Овај тренутак представља објављивање Богочовека и јавно увођење Исуса Христа у спаситељску дужност. Слави се 6. јануара.

Христос на иконама обично стоји наг у Јордану, Претеча на обали реке, једну руку држи на Христовој глави, другу уздигнуту. Са неба, у светлосном млазу, спушта се голуб у виду Светог Духа. Са друге стране реке су Анђели, носе Хирстову одећу. Испод Претече слика се персонификација реке Јордан у лику старца, који се клечећи осврће у страху, као побеђено паганство, а у рукама му је посуда из које извире вода ове реке. Понекад се, као у Грачаници, приказује како Христос стоји у води на вратима пакла и тиме се каже да је свети обред Крштења предуслов спасења.

Историјат

У старини је постојао заједнички празник који је славио најважније догађаје у којима је откривено божанство Господа Исуса Христа: рођење, поклоњење мудраца, крштење у реци Јордану, чудо у Кани галилејској и чудесно храњење пет хиљада људи са пет хлебова. Празник се називао у множини - Богојављења, као што се и данас у богослужбеним песмама назива, а такође и празником Просвећења. Уочи овога празника крштавали су се оглашени и на тај начин просвећивали се Христовом духовном светлошћу. Ту светлост, приликом крштења символизовали су мноштвом упаљених свећа. Прво забележено празновање овог празника потиче из III века, у Египту, 6. јануара. Црква је 379. године почела одвојено празновати Рођење Христово (Божић) 25. децембра, као самостални празник. Тако је празновање Богојављења и даље остало 6. јануара, када се слави успомена на крштење Господа Исуса Христа.

Богојављенска вода

Прва забележена сведочанства ο освећењу воде за крштење оглашених у поноћ овог празника имамо већ у IV веку. Ο свежини ове воде која се годинама чува и не поквари се, говори Св. Јован Златоусти. По Јерусалимском типику, којим се руководи у своме богослужењу и Српска Православна црква, вода се освећује два пута:

Уочи Богојављења, у спомен Јовановог крштења,

На сам дан празника после заамвоне молитве.

Освећење се врши у спомен Спаситељевог крштења којом приликом се свету открила тајна Свете Тројице:

Бог Отац говорио је Сину са неба.

Бог Син се крштавао у реци Јордану.

Бог Свети Дух сишао је приликом крштења на главу Бога Сина у облику голуба.

Водоосвећење на навечерје Богојављења врши се у храму, а на Богојављење изван храма, обично на реци, мору или извору воде. Богојављенска вода се чува у кућама преко целе године, узима се "на таште" као и нафора. То је вода која се не квари, јер је благослов Божији ослободио последица греха; "оздрављена" је и иста је каква је била пре прародитељског греха и његових последица по природу. Назива се још и "великом агиазмом".

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Богојављење

Сваки просјечни Србин, православац, било да је похађао вјеронауку, наслиједио вјеру од предака или се самоедуковао о питањима Предања, рећи ће нам о Богу да је милостив, добар и да је љубав. Неће прати косу недјељом, нити покрпити чарапе на црвено слово, али те магловите, вишезначне особине ће употребити увијек у опису Онога у кога се заклиње. Ако је Бог љубав и ако је добар, то аутоматски претпоставља Његово неприкосновено поштовање људске слободе (у шта се убраја и крпљење чарапа у Дан Господњи). А слобода је језива ствар. До те мјере да човјек сам смишља начине на које може себе држати на узици. Мистификација је једна од наjпогоднијих за манипулацију, али несрећном, незадовољном човјеку, који грца над својом „уклетом“ судбином често није ни потребна.

Он (она) свако јутро устаје са главобољом (бољим данима без ње), гледа свој изгужвани одраз у огледалу незадовољан(на) што се опет угојио, пије кафу, листа друштвене мреже осуђујући све (махом лажне) пројаве слободе које се тамо срећу, и одлази на својих осам сати посла за које се поново пита како ли ће их данас прегурати. И држи сам(а) себе на узици страха од неизвјесности, па онда и од кршења неких магловитих етичких постулата унутар којих страх налази своје оправдање.

Ми смо трулежна бића. Све што око нас пропада и оставља за собом воњ смрти постоји и у нама. Вијек трајања нам је увијек кратак. Никада нисмо обавили све, а о покајању да и не причамо.

Згужвано лице и вишак килограма су најмањи проблем. Ако имамо среће они ће бити праћени само ишијасом, мигреном, зубобољом и затвором. Ако немамо (а већина нема) неће нас заобићи израслине које захтјевају хируршку оштрицу, вируси и све оно што нам још скраћује већ прекратак рок.

И тако, устајући већ двадесет и кусур година у исто вријеме, таман довољно да ентузијазам младалачких заблуда спласне, хватајући се за болну кичму и пипајући неку квржицу коју нисмо раније примјетили, почињемо да вртимо у глави разлоге који би требало да задовоље узнемирујућа питања „зашто?“ и „зашто ја? (а држао сам се свих правила).

Неријетко то бива праћено разочарењем, али и болним мирењем, јер ко је баш у сваком тренутку живота био посве исправан?

Без обзира имамо ли одговор или не, болест је ту. Задесила је цариника и фарисеја, богаташа и Лазара, и Јова. Без разлике. И притишће да се уведу промјене. Бар да се ублажи бол. Ако не физичка, онда душевна која нас сигурно неће заобићи.

Природа, пала, без Бога, кроз болест се пројављује у свом пуном потенцијалу, тј. у смрти. Болестан човјек, посеже за животом трагајући за свим врстама помоћи од којих су неке веома инвазивне. Дешава се да људи одбију ризичне операције и мукотрпне терапије и то нас готово увијек шокира. Јер је жеља за животом, који нам је дат и за који смо, заправо, створени, непоколебљива и снажна.

Али шта је са духовном сфером? Знамо да дух може бити срчан и када је тијело слабо, али све чешће се сусрећемо са обрнутим стањем ствари. Наука се одавно бави доказивањем да све болести имају неку своју психолошку позадину, тј. да се и оне најгоре – канцери, неизљечиви вируси итд. – лијепе управо за имунитет ослабљен, чиме друго него вишегодишњим стресом, грчом и незадовољством.

Што води до тога да употреба дрога (дозвољених и недозвољених) непрестано цвјета. Транкилизатори и антидепресиви су дио свакодневице већине нас. Понекад се препирем са околином због тврдње да су некада (чувено боље некада) људи били бољи (моралнији) и здравији (психички и духовно), наводећи им примјере наших дедова који су обавезно дан започињали чокањчетом ракије па тек онда кретали на њиву.

Помоћ тражимо од кад је свијета и вијека и на свим странама, али некада је, просто, нема. И тада на сцену ступају психолошки или духовни третмани јер питање „зашто?“ остаје најболнији дио трагедије која нас је задесила.

Истовремено то „зашто?“ може, заиста, бити спасоносно. Јов је трпио своје „зашто?“ без одговора, али му однос према свијету и самом себи није остао исти.

И сада ми тако „изгужвани“, обесмишљени, болешћу позвани да додатно ламентирамо над смислом постојања, у највећем броју случајева нађемо се на једном необичном рачвању са кога треба да одлучимо којом узбрдицом поћи. За болесног човјека оба пута су узбрдица. Да ли ћемо прихватити своје „изгужвано“ постојање, које, благо речено, презиремо; мистификовати болест на начин да је ту да би нас увела у „смирење“ (!) којим ћемо прихватити своју егзистенцију без роптања (уз малу помоћ медикамената или других опијата), јер смо „незахвални“, „горди“ и „безразложно незадовољни“. Или, ако постоји основ да се болест тумачи другачије од природне нужности, пођемо путем одбацивања незадовољства кроз једно темељно превредновање (метаноју или покајање) и баталимо тај гадни одраз у огледалу који нас дочекује свако јутро, а ми га свако јутро, без изузетка, презиремо.

Покајање, заиста, може да стоји као основ за тумачење болести, али правилно га разумјети у том случају је кључно, баш зато да бисмо избјегли нејасна, наездаовољавајућа тумачења, тј. (само)манипулацију. Ако је метаноја, а то већина зна, промјена начина размишљања, она да би била аутентична, мора да се деси на личном плану. То није нимало лако, јер су обрасци у које укалупљујемо сва животна искуства врло дубоко усађена у нас од раног дјетињства и трансгенерацијски. Промјена начина размишљања не може да настане зато што нам је неко (ма колико га доживљавали као ауторитет) рекао да тако треба, а када настане (и ако настане) тада почиње и промјена дјеловања, тј. начина живота. Што не може да значи пасивно мирење са судбином без понирања у себе, своје најмрачније тајне, опсесије, страхове и прављења реда у том запуштеном подруму сопствене душе. Унутра има свега и та врста самосуочавања може да узнемири до границе издржљивости и поново нас врати у потискивање и самообману. Али богатство садржаја са којим се суочимо не може бити само лоше, и најчешће није (човјек је створен добар!).

Ту можемо да налетимо на дијете које је прерано престало да се игра, умјетника који је убјеђен да никада неће бити схваћен, авантуристу са теретом превелике одговорности. И ниједан од тих садржаја није нужно гори од оних које представљамо у јавности, само можда мало одскаче од онога у шта смо се уљуљкали. Самим тим, ако смо већ налетјели на нешто чудновато а своје, и смирење престаје да буде мирење са том „јавном“ личношћу коју презентујемо већ управо супротно. Его тврди да је он смирење, јер би му било неподношљиво да свијету презентује своје (неуспјело) умјетничко дјело, да засвира са (лошим) бендом у педесетој години. Треба имати храбрости да будемо „луди пред свијетом“, исмијани, глупи, несхваћени и другачији.

Бити аутентичан, онакав каквим смо сигурни да нас види Бог, и у том аутентичном животу, аутентично гријешити и аутентично се кајати, значи живјети метаноју. То је узбрдица за коју је потребна форма. Све друго су заобилазни путеви лажног (с)мирења, зарад мистификованих, магловитих награда, човјека који не воли сам себе, оно што му је дато, а самим тим и Онога ко му је то дао најмање.

Покајање је само дјелимично мучна ствар. Предање нас учи да је оно увијек увод у радост. Уколико мука потраје у недоглед, нешто са процесом није у реду. Застрашујуће је само зато што захтјева да одвежемо невидљиве ланце ега које смо сами себи наметнули и прихватимо слободу без које нема умножавања таланата датих свим слугама без изузетка. На одговорност и добит.

Без обзира на сусрет са Господом, Апостол Павле (као и сваки други светитељ) био је само човјек пред истим изазовом да након тог сусрета одустане од своје урођене срчаности, прихвати новонастало сљепило и чека неминовност изједајући се што није био у праву од самог почетка. Ипак, он ризикује са својим талантом, умножава га и тако постаје оно што јесте. Апостол Павле.

И смрт чека у миру („и вријеме мојега одласка настаде“), не због давног магловитог сусрета са Господом кога је (многи то чинимо) могао и да потисне, већ због испуњеног сопственог назначења и смисла у добром рату који је ратовао, завршеној трци, и најважнијем, које без личног задовољства и испуњења не постоји, одржаној вјери.

https://teologija.net/dobar-rat-ratovah/?fbclid=IwAR0G1iXzObz61Gsn8bp18a-_I_Xdv1VbLrtT2sVFlUBEcvHRMGRE7RbsPXg

У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић.

Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења.

”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.”

”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради.

”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала.

”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова.

Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому.

https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/

Свети пророк Малахија родио се у Софи, у племену Завулоновом, после повратка Јевреја из ропства Вавилонског. Још из младости водио је живот чист и непорочан. Пророковао је: о доласку Господњем, о Страшном суду, о промени прописа и закона Мојсијева на бољи, и о новој жртви. Његово име Малахија значи анђео. Народ га је назвао анђелом, или што лицем беше необично леп као анђео, или што живљаше анђелски чисто и свето, и друговаше с анђелима. Често је разговарао с анђелом, који му је тајне Божје открио и будуће ствари му казао. Дешавало се да су и други, који су достојни, чули глас анђелски, али нису могли да виде самог анђела. Свети Малахија је говорио с анђелом лице у лице, као што човек говори са пријатељем својим. Овај свети пророк беше последњи по времену од пророка. Јер после њега не би другога у Израиљу до Јована Крститеља. Преставио се Богу млад, и био сахрањен крај својих предака.

http://arhiva.spc.rs/sr/sveti_prorok_malahija_4.html

У календару Православне Цркве, а то истовремено значи – у великом дијелу црногорске традиције, период од Божића до Малога Божића (07. до 14. јануар, по нумерацији Грегоријанског календара), представља нарочито весели период испуњен дружењем, посјетама и братским гозбама. Разлог овој радости је прослављање догађаја рођења Богомладенца Христа, а са тим у вези и почетка новог годишњег круга. Мало људи о томе свакодневно (или уопште) мисли, али је велика ствар чињеница да се Земља са најудаљеније тачке свог елипсоидног пута, баш у ове дане, враћа ближе Сунцу. Као са ивице неког бескрајног понора, сваке године, наново, у нови покушај живота. Птицама, пчелама и цвијећу тај живот иде као од шале, некако лако. И живот и смрт. Ми људи га, по некој урођеној склоности, изразито компликујемо.

Зато је чињеница да се Бог родио као човјек, извор великог оптимизма, од кад постоји библијски текст и све оно што је њим инспирисано. Као да у том догађају, сва ова наша цикличност, сва та смјена рађања и умирања, добија неку оправданост и неки разлог да у њој тражимо виши смисао. Бог, који све држи и сваком стихијом управља, постао је човјек. Мало, немоћно, и свакаквим пропадањима склоно биће. Онај без чијег присуства и наџора не бива ништа, постао је беба, људски младунац – тако слаб и незаштићен, да му је требала, под хитно, помоћ људи. Најприје Мајке која га је родила, а потом праведног Јосифа, па онда околних пастира…

Научно је доказано, да је од свих младунаца, пилића и ларви, у моменту доласка на овај свијет – најнемоћнији човјек. Док осталима треба пар минута да се одупру на ноге, или пар седмица да размашу своја крила, све то код људског новорођенчета траје мјесецима и годинама. Па ето такав слабић међу живим душама одлучио је бити и Створитељ! Умни пјесник Јован Дучић поставио је монументално питање у свом ”говору Богу”, које гласи:

“Јесмо ли као у исконске сате

Налик на твоје обличје и данас?

Ако ли нисмо, каква туга за нас,

Ако ли јесмо, каква беда за те”.

Међутим, садржај божићних празника побједнички надилази преко овог драматичног питања и још драматичније зебње. Он каже да је послије толико времена протеклог од ”исконских сати” стварања, Створитељ похрлио свом створењу. Да га исправи, додатно уобличи, усправи и усмјери на праву страну. И то не чини издавањем неких директива са небеса (старозавјетним маниром), него преузимањем на себе, у потпуности, људске судбине. Од деветомјесечног боравка у мајчинској утроби, преко свих фаза одрастања и сазријевања, до хватања у коштац са трагизмом човјекове судбе у историји. Зато Његошев најмудрији јунак изговара стихове како ”нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића”. Ова лозинка игумана Стефана није само тек једна међу толиким репликама у Његошевом књижевном опусу, него она има својство епилога, круне, посљедње поруке владике – поете.

Божија Мајка, Пресвета Богородица Марија, личност која је, на разне начине, инспирисала толике умјетнике, мислиоце и народне вође, представља првог човјека који је на себе преузео улогу, парадоксалну, предивну и нестварну – Даваоца живота Богу! У свом премудром промислу Бог је благоизволио да се спусти до тог нивоа немоћи, на ком ће му, неизоставно требати помоћ људи. То је врхунац педагогије, како оне родитељске тако и оне учитељске: ”Ајде сад ти, да те видим како ти то радиш”. Од тада, од тог првог Богородичиног загрљаја уплаканог Ђетета, преко оног (”Пијета”) под крстом у ком плаче Родитељ, па све до наших данашњих загрљаја – божићна порука је максимално мотивациона: загрлимо једни друге, онако као што би (да можемо) загрлили самог Бога. С тим што Божије присуство у човјеку није ствар неке надахнуте симболике и ријетке имагинације, него нам га Божић нуди као потпуну реалност, која је ето, на дохват руке. Ако је Творац свога Сина могао учинити сином људи, онда и ми, кроз ”очни вид” овог празника можемо и морамо свакога човјека виђети сином Божијим, сликом Бога Живога, малим Господом – господином.

На уобичајено ословљавање људи које сам ”понио из куће”, још ми понеко одговара љевичарски: ”Нијесам ти ја попе господин, него обични сиромах, сељак, радник”. На одређеном нивоу расуђивања овакав став је утемељен и оправдан. Али ми увјерење не дозвољава да титулу господина оставим за сталешку, социолошку употребу. Њена етимологија је дубоко богословска и самим тим, егзистенцијалистичка. Све ово ограничено и пролазно у нама, потиче од Беспочетног и Бескрајног. А направљено је да ”ради” тако да се у тај Бескрај врати. И то не као отпадак који иде на рециклажу, него као творевина која свој пуни смисао добија у Творцу.

Отуда су стрпљење, ношење тренутних немоћи и неријешених питања, као и вјера у невидљиву будућност – основне карактеристике живота инспирисаног божићним порукама. Насупрот њима стоје захтјеви да се ”одмах и сада” све регулише, разријеши и да све постане видљиво, извјесно и доступно голом оку. Генијални Лесо Ивановић је одавно закључио да ”залуд око даљинама пипа”, а Петар Други Петровић да су ”будале код очију слијепе”, што се све улива у бескрајни океан древних светоотачких мудрости које кажу да се неке дубље истине боље и јасније виде срцем него физичким очима.

И збиља – има људи са оштећеним видом, па и оних који су без таквог вида у потпуности остали, али нико није ступио у овај живот а да нема срце. Срце је, а не око, основни предуслов људскости. Најприје онај срчани мишић којим се баве кардиолози, али потом, још важније и дубље од тога – срце као око душе.

Као најосјетљивији сензор, чуло радости и туге, чуло којим видимо оно у шта вјерујемо; чуло коме не требају материјални докази, него само откуцај другог срца на другој страни. Онај срчани мишић може и да стане, а ово духовно срце је будно и онда када човјек усни вјечитим сном. „Ја спавам, а срце је моје будно“ – каже псаламски стих који се као епитаф користи на хришћанским надгробним споменицима.

Зато, у свјетлости овог празника, нема мртвих, нема несталих, нема безвриједних. И нема људи без срца. Некима је можда залеђено усљед разноразних околности, али се свако да отопити, на празничној ватри, која у божићне дане ”плама боље него игда”.

https://mitropolija.com/2023/01/14/o-gojko-perovic-bozicna-radost/

Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим".

Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару.

Тропар (глас 4):

Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш.

http://www.manastirrukumija.net/index.php/praznici/25-praznici/190-prepodobni-serafim-sarovski

Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у вријеме цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан – касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на ријеци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.

Поставши чврсти поборник православља, луча моралне чистоте и вјерске ревности, овај умни богослов се с правом назива Велики. Живјео је само педесет година, али је био чврсти стуб Цркве и њен ревносни стројитељ. Десет година је служио као епископ Кесарије кападокијске, и називан пчелом цркве Христове. Сачувана су многобројна дјела овог оца Цркве, богословска, канонска, апологетска као и служба названа по његовом имену. Ова служба се служи десет пута у години и то: 14. јануара, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста, осим Цвијетне, на Велики четвртак и на Велику суботу.

Свети Василије мирно се упокојио и преселио у царство Христово 14. јануара 379. године.

https://svetigora.com/sveti-vasilije-veliki/