МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Μακάριος ο Μέγας) - свети (300-390), звани и Макарије Египатски, учитељ Православне духовности, један од оних учитеља који вековима води Хришћане ка духовном савршенству. Током свог аскетског живота, основао је манастир који је данас посвећен њему, али није у поседу Цркве. Цела Нитријска пустиња је позната под називом Макаријева пустиња, јер је он био зачетник пустињског монаштва у том крају Египта. Црква га празнује 19. јануара.

Житије

Макарије Велики рођен је у Горњем Египту око 300. године. Из послушности према родитељима, жени се, а онда, претварајући се да је болестан одлази у дивљину. По повратку, налази да му се жена упокојила, а ускоро и родитељи одлазе. Свети Макарије онда раздели своје имање сиромашнима, а сељани видевши његове врлине, одведоше га код Епископа Ашмона, који га рукоположи за свештеника. Недуго после тога, нека трудна жена га оптужи да је обесчастио. На суђењу се бранио ћутањем. Међутим, када је дошло време да се породи, жена беше у боловима, али никако није могла да се породи, све док јавно није признала своју клевету. Свети Макарије после тога, у својој тридесетој години, насељава се у Скитској пустињи, близу Нитријских гора, и тамо се подвизавао до краја живота.

Посетио је Светог Антонија Великог, од кога је и научио законе и уређење монаштва. По повратку, постаје вођа монашке комуне у Скитској пустињи. У једном кратком временском периоду, био је прогнан на речно острво реке Нил, у време цара Валенса, заједно са Светим Макаријем Александријским, због несугласица око Никејског Символа Вере.

Према Отачнику, Макарије се одликовао многим врлинама. Он је у смирењу говорио за себе: "Још нисам постао монах, али сам видео монахе." Али, другачије су ο њему мислили други. Због доброте свога срца и крајње безазлености назван је дете-старац. Такав је постао Макарије услед непрестане умносрдачне молитве, јер према монашком предању, он је зачетник једноставне (једноречне) Исусове Молитве, која је у своме првобитном облику гласила Κύριε Ελέησον - Господе помилуј! Макарије је био и познавалац туђих срца, што га је особито учинило великим учитељем. Многи су га монаси посећивали ради поуке или су тражили да их посећује. Поседовао је велику духовну мудрост и дар речи. Упокојио се 390. године. Његове мошти су након упокојења украли мештани оближњег села и похранили у цркви коју су изградили у његово име. У XII веку су враћене у Нитријску пустињу, где се и данас налазе.

Дела

Дела Макарија Великог су незамењива по духовном квалитету и садржини. Написао је:

Писмо синовима Божијим, које у збирци Макаријевих дела стоји као Прво писмо.

Изреке, забележене у Азбучном Патерику и две молитве - Боже милостив ми буди и Молитва Анђелу чувару.

Преко сто духовних омилија и беседа.

Велико писмо, сачињено у облику аскетске расправе.

Седам аскетских трактата: Ο чувању срца, Ο савршенству у духу, Ο молитви, Ο трпљењу и расуђивању, Ο узвишењу ума, Ο љубави, Ο слободиума.

Известан број фрагмената.

Сва ова Макаријева дела су на грчком језику, осим тринаесте омилије која постоји само на арапском језику. Познате су три различите колекције Макаријевских списа, од којих је вековима била најпознатија она под бројем II. Она садржи педесет седам омилија. Међу Макаријевским списима највредније је Велико писмо.

Учење Макарија Великог

Основна два чиниоца његовог учења јесу Оваплоћење Сина Божијег и библијско поимање човека као јединственог бића, са душом и телом, које је позвано да целосно учествује у Божанском животу. Сав духовни живот и подвиг човеков усмерен је на пројављивање и умножавање у своме животу божанске благодати добијене на Крштењу. Главну улогу у томе има непрестана молитва. Макарије повезује молитву са срцем, које је по њему центар људског бића и седиште ума. Његово учење има јак пнеуматолошки нагласак, што му истовремено даје јак мистични карактер, па Свети Макарије важи за једног од највећих мистика Цркве.

Са друге стране, његово учење у области антропологије и сотириологије у потпуности осликава Православну веру у слободну људску вољу, како пре, тако и после пада у грех, као и способност људи да поседују врлине и да улагањем напора у духовном уздизању активно учествују у процесу спасења.

Из Охридског пролога

Преподобни Макарије Велики. Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за Царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: "Од страха Божијега". Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао.

Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: "Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад". "Него шта је то?" упита га Макарије. "Твоје смирење", одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: "Не осуђуј никога, и бићеш спасен". Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света Свети Антоније и Свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство Небеско. Упокојио се 390. године.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Макарије_Велики

Марко Евгеник, митрополит Ефеса (1437-1445), антилатински богослов и светитељ, рођен је у Константинопољу 1394. године, a умро у Константинопољу 23. јуна 1445; празнује се 19. јануара / 1. фебруара.[1] Луј Пти указује на 1391. или 1392. као на годину његовог рођења [2], док више аутора указује на 1444. као годину смрти.[3]

Евгеников отац Георгије био је учитељ, ђакон и ризничар цркве Аја Софија. На крштењу дечак је добио име Манојло. Након очеве смрти студирао је у Константинопољу код Јована Хортазменоса (реторику) и Георгија Плитона (филозофију и математику). Године 1420. постаје монах на острву Антигона (Принчевска острва) и добија име Марко; две године касније враћа се у престоницу, где је ступио у Мангански манастир и био рукоположен за свештеника.[4]

Кратко пре Фераро-фирентинског сабора Евгеник је постао митрополит Ефеса. Присуствовао је сабору као један од водећих византијских богослова, заступајући крајње негативну грчку позицију у односу на латинска учења о Светом Духу (Филиокве) и о чистилишту. Био је једини грчки делегат који је одбио да потпише акт о Унији између цркава Рима и Константинопоља (1439). По повратку у Ефес преко Константинопоља, заточен је на острву Лимнос (1440-1442).[5]

Марка Евгеника су истовремено критиковали као ускогрудог противника Уније[6] и хвалили као бескомпромисног и доследног бранитеља саборног хришћанског предања.[7] Православна црква га је канонизовала као светитеља 1456. године. Житије Марка Ефеског написао је његов брат Јован Евгеник. На српском је објављено у преводу архимандрита Јустина Поповића.[8]

У својим бројним богословским делима Евгеник брани Паламизам и антилатинску позицију о „филиокве“ и „чистилишту“. Сачувано је и неколико његових беседа, као и писма, хагиографије и химне. Уобичајена је подела на рана дела (настала око 1430), дела из периода Фирентинског сабора (1438-1440), и посланице (1440-1442).[9] Има и његових дела која до данас нису објављена.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Марко_Ефески

У главама многих људи, стрпљење је инертно подношење недаћа и проблема. Али да ли је заиста тако?

Често се стрпљење доживљава и као нека антитеза нестрпљењу: жеља да добијете оно што желите таман сада. Ово jе нека врста непријатног стања, кад морате да чекате испуњење своје "листе жеља".

Ако размислите о томе, у таквој ситуацији, особа сама себи ствара проблем - неуништиву жељу, чије очекивање испуњења доноси непријатне емоције. Са хришћанске тачке гледишта назвати ова непријатна искуства „стрпљењем“ било би погрешно.

Стрпљење је, пре свега, реализам. Перцепција себе и света око себе онаквима какви заиста јесу. Разложан свесни живот „овде и сада”.

Сетимо се речи Господњих: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт 6, 34). Овде се иде о претераној бризи, о претераним сновима и грандиозним плановима за будућност, о самој будућности коју човек не може ни да предвиди, ни да контролише. А уништавање свих таквих планова увек води до разочарења.

Стрпљење се, пак, састоји у томе да будемо спремни за сваку ситуацију, достојно прихватимо оно што нам данас даје и оно што нам доноси сутра. Трезан, смирен поглед на околности, одсутност сањарења, одбацивање сувишног — све то чини основу на којој се гради стрпљење. А непоколебљиво, са смиреним умом, подношење туга, способност да их креативно прерадите у духовно искуство је суштина стрпљења. Најважније у питању трпљења је поверење у Бога, поверење у Његов Промисао за све нас. Тада стрпљење, са своjе стране, постаје корак ка небу.

Као што је апостол Павле написао: „ ...Невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама“ (Рим 5,3–5).

Све врлине су међусобно повезане. Али, можда, сада је стрпљење најважнија врлина.

митр.Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-shta-je-strpljenje

АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Αθανάσιος ο Μέγας) - свети, александријски Архиепископ, непобедиви бранилац никејског Православног исповедања вере у Свету Тројицу и један од највећих богослова Цркве Христове свих времена, због чега је и назван: "Велики", "отац Православља", "Стуб Цркве", "велика труба Истине", "Неупоредиви борац са прве борбене линије". Рођен је у Александрији у грчкој хришћанској породици. Школовао се у Александријској катихетској школи и у подвижничкој школи египатских монаха, где је за учитеља и духовног оца имао Св. Антонија Великог. Тако је постигао универзално образовање, како оно јелинско енциклопедијско, тако и Црквено богословско, које је сматрао важнијим од првог. Празнује се 2. маја и 18. јануара.

Борба против аријанства

Свети Атанасије се посебно истицао у познавању Светог Писма, а мисли се да га је знао напамет. Као такав, рано је запажен од александријског Епископа Александра, који га је око 318. године узео за свог ђакона, секретара и богословског саветника. У тој улози Атанасије је учествовао на Никејском сабору (325), који је осудио Арија и његово лажно учење, и усвојио, углавном захваљујући залагању Св. Атанасија, израз омоусиос (једносуштни) за Бога Сина у његовом односу према Богу Оцу. После Александрове смрти (328), Атанасије га је наследио на епископској катедри. Тада отпочињу и његова страдања за Православље, али и до тада нечувени богословски подвизи који су се завршили његовом коначном победом. Иако су васељенски поражени на Никејском сабору, аријанци су и после тога наставили борбу против Православља, посебно против израза "омоусиос" који је изражавао саму његову суштину.

За кратко време показало се да је то, у ствари, био рат против Атанасија, јер је сва одбрана Православља пала на његова плећа. У почетку је наилазио на разумевање и подршку Запада, али је касније од свих био остављен. До краја су му били верни само Александрија и египатски монаси. Настојећи да га уклоне са катедре и коначно униште, предвођени Јевсевијем Никомидијским, аријанци су се нарочито служили клеветама против њега, интригама код императора и неправедним саборским суђењима. Тако је Атанасије пет пута ишао у прогонство, које је укупно трајало чак 15 година. Атанасије је веома мудро водио борбу са аријанцима. Са изузетном проницљивошћу и ширином сагледавао је право стање ствари међу Епископима и богословима, па је успевао да запази поборнике Православља и међу онима који формално нису прихватили израз "једносуштни", као и да открије лажно учење код неких својих следбеника, као што су били Аполинарије Лаодикијски и Маркел Анкирски.

Дела

И поред свих својих страдања, Св. Атанасије је био веома плодан писац са урођеним књижевним даром. Почео је да пише врло млад, још пре почетка аријанске кризе. Међу његовим делима на Црквеном плану васељенских размера, поред одбране никејског једносуштија, најпознатије је било одгајање нове никејске струје међу богословима Истока, предвођене великим Кападокијцима, коју је он побудио и подржао на чувеном Сабору исповедника у Александрији (362). Његова дела сачињавају неколико тематских целина: апологетску, догматску, историјско-полемичку, егзегетску и монашко-аскетску. Најзначајнија међу њима су: Реч против Јелина, Ο ваплоћењу, Три слова против аријанаца, Ο Никејском сабору, Томос Антиохијцима, Четири писма Серапиону ο Светом Духу, Посланица Епиктету Епископу коринтском, Живот Светог Антонија, Посланица 39. (Св. Сава је превео и унео у Крмчију), Писмо ο Сабору у Аримину (Риминију) и Селевкији, Апологија против аријанаца, Историја аријанаца, и многа друга. У Мињовој PG његова дела заузимају томове XXV - XXVIII, а постоје и многа друга комплетна и одвојена издања. Са богословљем Атанасија Великог отвара се нова епоха хришћанске богословске мисли, ефикасно крштавање јелинизма и тачно формулисање хришћанског учења ο Богу.

Учење Светог Атанасија

Атанасије је своје учење изложио у борби са јеретичким учењем Арија, који је робовао јелинским појмовима ο Богу. За разлику од овога, Атанасије у свом богословљу полази од Божанског Откривења, које постоји као жива стварност у Цркви. Он говори ο живоме Богу који се потпуно открио ваплоћењем Сина Божијег. Главни Атанасијев допринос је у одбрани божанства Бога Сина и Духа Светога, који су у томе равни Богу Оцу. Они су једносуштни (ομοούσιος) са Оцем. Да би објаснио како је Исус Христос - Бог, а не створење, Атанасије је морао најпре да објасни проблем твари, да говори ο унутарбожанском животу и Божијем односу према свету. Он повлачи разлику између Божије природе и Божије воље. Син се природно рађа од Оца и зато је Он једне природе - једносуштан с њим, а однос Бога према свету, његово јављање "изван" Себе јесте дело слободне воље Божије. Атанасије је јасно раздвојио теологију, која говори ο унутарбожанском животу, и икономију, која говори ο Божијем односу према свету. Осим тога, кориговао је недостатке хришћанских апологета који су то раније покушавали без довољно успеха. Спасење човека и његово природно назначење, по Атанасију, састоји се у његовом обожењу, а то се остварује кроз учешће човека у божанском животу у личности ваплоћеног Бога Логоса, који обожује човека Својим нествореним енергијама. "Бог је постао човек да би човек погао постати Бог", говорио је Атанасије. Атанасије није схваћен и прихваћен од оних богослова који нису успели да се ослободе свога неоплатонистичког и оригеновског наслеђа. Његово учење прихватили су и наставили кападокијски оци.

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Св._Атанасије_Велики

ПРИРОДОМ ЈЕ СЛЕДОВАО СТАЗАМА ЈОВАНА КРСТИТЕЉА. Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства.

         Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси.

       Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: - "Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?" Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.

Тропар (глас 4):

Природом си подражаво ревнитеља Илију, следовао си стазама Јована Крститеља, оче Антоније, пустињски си био житељ и васељену си утврдио твојим молитвама: Зато моли Христа Бога да спасе душе наше.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/prepodobni-antonije-veliki-2

Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима апостолским ( 12, 4-7).

О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Дела ап. 19, 12).

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналија патријарха јерусалимског.

А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге Светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград. И једне свете вериге даде у храм Светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег.

Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име Светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге Светога Петра, којима га Нерон мучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен Светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.

https://svetigora.com/casne-verige-svetog-apostola-petra/

Гаврило Лесновски је рођен у Осичком Пољу (Осичи) код Криве Паланке у 10. веку.[1] Као једино дете богатих родитеља добио је сву пажњу и омогућено му је најбоље образовање. Када је одрастао, оженио се девојком царског рода која је убрзо умрла.[1]

Био је балкански Словен,[2] друг Прохора Пчињског и Јована Рилског. Подвизавао се у X веку код Кратова на гори Лесновској, где је саградио храм светом Архангелу Михаилу и био игуман истог, са многобројним братством које му је убрзо пришло. Био је чудотворац и за живота и по смрти. Садашњи храм на том месту подигао је војвода цара Душана Јован Оливер.[3]

О преподобном Гаврилу постоје три житија. Прво Житије написао је 1330. године монах Станислав у Лесновском манастиру. Вероватно је то скраћени препис неког ранијег житија. Друга два житија потичу из 15. и 16. века и пружају више појединости о Гаврилу. Она наводе да су трновски патријарх и бугарски цар Јован Шишман (1371—1391) пренели мошти преподобног Гаврила Лесновског у храм Дванаест апостола, близу цркве Јована Рилског, где се и данас налазе. Свети Гаврил је преминуо крајем 10. века.

Српска православна црква слави га 15. јануара по црквеном, а 28. јануара по грегоријанском календару. Његов лик сачуван је на фрескама у манастирима Лесново, Пећка патријаршија, Грачаница, Ораховица и Журча код Битоља.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Гаврило_Лесновски

По нашој неприродној и „нелогичној“ логици, чини се да свако као појединац, не сноси пуну одговорност. Главна тежина лежи у свемоћној природи преовлађујућег, безличног друштвеног погледа и неконтролисано помахниталог времена у којем живимо.

Ова времена имају многе карактеристике и свакако су њихова достигнућа импресивна. Наша ера је сама по себи идентификовала невероватне границе  које је достигла. Срушила је баријере земљине гравитације. Она је произвела људе са до сада непознатим особинама, са вештачким или животињским органима, или са деловима других људи. Направила је врсте које раније нису постојале. Мења природу и елиминише њене законе. Улази у тело, утиче на душу, ствара погледе и навике и дефинише понашања. Прелази несагледиве удаљености и улази у најмањи свет са средствима, брзинама и енергијама које превазилазе сваку машту.

Њена главна карактеристика је, међутим, да се супротставља аутентичности, интегритету и истини. Осмишљава и производи много „сличних“. Наши салони су често украшени цвећем које изгледа стварно, али није. Телевизијски студији приказују позадине које не постоје. Оглашивачи се обраћају световима који немају везе са стварношћу.

Људи се сликају, претварају, па чак и подвргавају операцијама како би представили персону која није стварна или пол који није компатибилан са њиховим хормонима и њиховим анатомским карактеристикама. Разузданост и импресиван имиџ, као и претежност 'изгледа', криви су за уништавање материје

као и дискретно присуство ’егзистенције’.

Све је то утицало на начине на које видимо ствари и дало је лажни облик и нашем духовном животу. Ми хришћани често говоримо о блиставости науке, која се, наводно, слаже са религијом; о вредности демократије која омогућава Цркви да функционише слободно; а о људским правима као да су то највеће вредности. Ипак, сви знамо да нас је наука учинила арогантнијим него икада раније, пошто смо уместо Бога, за идола поставили самообожавајуће људско биће; демократија је постала замена за вољу Божју са глупом одговорношћу наших сопствених избора.

И тако смо завршили као хришћани који сами покушавају нешто да постигну и којима је тешко да се повере Божијој милости. Ми смо хришћани који сами покушавају да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он открије своју славу. Ми смо хришћани који траже опоравак и спокој, али не познајемо искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када изговоре реч љубав, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке привржености, јер одбијају да у њој препознају потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или жртвовањем, уместо себичног уживања.

И цео овај начин гледања на ствари прешао је у црквено богослужење. У нашим манастирима правимо литургијски вез који изгледа да је ручно рађен, али није.

Одежде и свети сасуди имају сјајно камење које по светлуцању личи на драго камење, али по објективној вредности није му ни слично. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, без боје и трошкова, без труда, љубави, инвентивности или времена. Фотографишемо и детаљно приказујемо шта раде наши свештеници, али имамо потешкоћа да препознамо присуство Бога у нашим светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћем“, али наша душа није у стању да изађе у Божију пустињу да би га срела. Посећујемо света места, али присуство Духа Светога се не види у нашем животу.

Задовољни смо „спољним покретима“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни у драгоценом духовном искуству. Зато наше богослужење, које има нечувену обредну раскош, више личи на празник него на сакрамент. Више личи на спектакл него на молитву.

Плод аутентичности светаца је њихово ауторство веома дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их писали напустили овај живот. Потврда наше такозване аутентичности је то што читамо њихова сведочења или разговарамо о њима у удобности наших дневних соба,

без икаквог апетита за аскетизмом, личним умртљавањем или жртвовањем. Уместо да читамо текстове светих да бисмо постали смерни, ми их користимо за осуђивање наше браће и сестара .

Свој страдални живот, светитељи су хранили Светим Причешћем. Ми парадирамо нашу секуларну духовност и самооправдање опонашајући их у учесталости причешћа, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се изражава кроз тензије и дифузије заменило је емпиријско откровење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама.

Враћамо старо да бисмо оправдали своје ставове и мишљења, иако имамо потешкоћа са појавом новог знања које нас понижава, али грли нашу браћу и сестре.

Дакле, савремена духовност се често појављује са лажном фасадом. У суштини, она није ништа друго до рационализована религиозност и имитаторска традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за форме, правила, спољашње обрасце, навике или личности и изражава се у облику накинђуреног конзервативизма. Све то води ка псеудо-врлинама које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама она рађа страсти и неопростиве слабости, негује суровост и лицемерје и себе назива аутентичном вером и искуством. То, међутим, нема никакве везе са духом Божијим и предањем наше Цркве. Све што ради је да ствара хришћане лажне аутентичности, будући да веру претвара у прелест и подсмех и преображава искуство у дезоријентацију и илузију.

Због тога се често жалимо на то како нам је учињена неправда, на наше тешкоће, превисоке захтеве који нам се постављају и неподношљиве терете које морамо да носимо, на духовну исцрпљеност, да је Бог глув а други људи нас не разумеју. Ствара се осећај да се чуда не дешавају, да нема светаца, да је спасење тешко. Све то, пак, производи сумње, илузије, дефетизам и невољност да се боримо. Уопште, то мења лик Христов у нама. Људи стичу искварену перспективу и губе своју аутентичност. Највећа опасност нашег доба је чињеница да је наше искуство изгубило своју истинску природу, да је сиромашније у погледу аутентичности и да му је, на крају, истина страна.

https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/

Савиндан – 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског.

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године.

Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, Светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем Светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.

Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава.

Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије III предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.

После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска православна црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске цркве и државе.

Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана саградише највећи, величанствени Спомен-храм Светог Саве.

https://mitropolija.com/2023/01/27/sveti-sava-prvi-arhiepiskop-i-prosvetitelj-srpski-3/

У навечерје празника Светога Саве, у четвртак, 13/26. јануара 2023. године, у свечаној дворани Матице српске, одржана је Светосавска беседа. Свечаност је отпочела Химном Светом Сави, коју су отпевали чланови хора Успенске цркве „Антифон”, под диригентском управом Милице Грубишић. Поздравне речи на почетку свечаности упутио је др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске. Овогодишњу Светосавску беседу у Матици српској произнео је презвитер др Оливер Суботић, говорећи на тему „Утицај светосавске етике на лик и дело Николе Тесле”.

У завршном делу свечаности наступио је Дечји хор Црквене  општине новосадске, под руководством Милице Грубишић.

Светосавској беседи присуствовали су: Преосвећени владика Јован (Пурић), професор др Драган Станић, председник Матице српске, свештенство Епархије бачке, чланови Матице српске, научни радници, делатници из различитих области културе и уметности, као и ученици новосадских средњих школа.

Извор: Епархија бачка

Свети Ермил и Стратоник (гр. Ἕρμυλος καὶ Στρατόνικος; лат. Hermylus et Stratonicus) убрајају се у ред најстаријих по имену познатих хришћанских страдалника у римском граду Сингидунуму (данас Београд у Србији) у провинцији Горњој Мезији.

Страдали су око 314. или 315. године у време када је у источном делу Римског царства владао цар Лициније, а на Западу цар Константин Велики. Њихово страдање хронолошки посматрано, догодило се после проглашења Миланског едикта (313. год.) о слободи хришћанске вере.

У теологији није потпуно извесно мишљење да ли су они пострадали као жртве већ у то време започетих сукоба царева Константина Великог и Лицинија.

Према тексту житија Ермила и Стратоника, Ермил је био ђакон у Сингидунуму и због вере је допао у затвор. Лично га је ислеђивао сам цар, али је Ермил остао чврст и непоколебив у хришћанској вери. Догодило се у току његовог судског ислеђивања да је чувар затвора, војник Стратоник, такође био хришћанин; и он се отворено и јавно придружио у страдању свом пријатељу Ермилу.

Обојица су потом заједно претрпели велика мучења. Осуђени су на исту смрт: стављени су у исти ковчег и живи бачени у реку Дунав. После три дана вода је избацила њихова тела на десну обалу Дунава, на 18 стадија низводно од Сингидунума. Хришћани су нашли њихова тела, свечано сахранили, а касније је на њиховом гробу саграђен храм њима посвећен.

Српска православна црква обележава спомен Св. Ермила и Стратоника је 26. (13) јануар. На икони се сликају заједно како држе крст у руци као знамење патње коју су претрпели.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Свети_Ермил_и_Стратоник

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: “Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао” (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

“Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце – Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету”.

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: “Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?” – (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац
Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора

https://svetigora.com/ikona-bogorodice-mlekopitateljnice/

Једна госпођа у Паризу пре неколико година ми је рекла да се није усуђивала да изговори ову молитву после речи „Да дође Царство Твоје“.

Толико се плашила да би, ако би искрено рекла Богу „да буде воља Твоја“, морала да прихвати „све што бива у животу“ са спремношћу да то поднесе без роптања.
Недавно ми је једно друго створење говорило потпуно исте речи - „и опрости нам... као што и ми опраштамо дужницима својим“.

Али и сам мислим да, када бисмо само изговорили прве две речи ове молитве, Оче наш, схватајући њихов дубоки смисао, онда би се цео наш живот у свим његовим нивоима и појавама из корена променио. Ако сам син анархичног Оца, то значи да сам ван моћи смрти, то значи да нисам роб него господар, по угледу на Господа, значи да сам аутентично слободан у јединствено истинском осећају слободе. Остајући у таквом стању, човек прихвата сваког другог ближњег као сина васкрсења и престаје да ми буде „бесмислица“ или „туђин“, већ је мој вечни брат.

Како онда да убијем таквог брата? Са њим се ипак сусрећем у вечности, ван које је незамисливо постојање чак и самог времена. Или како је старац Силуан говорио, „мој брат је мој живот“.

У таквом стању човек лако и природно свима опрашта све и истински воли своје непријатеље. Али ову праву еванђелско стање постижу само они који истински верују.

Молитва која проистиче из такве детиње вере непосредности открива човеку друге хоризонте, пред којима све остало нема смисла...

Ако човек не верује у васкрсење, ако му је овај кратак и јадан живот једини и након што се заврши потпуним уништењем, како да опрости онима који му наносе штету у његовом сиромаштву? Бранећи се од удараца, мрзи непријатеље, гнуша се сваког човека који га уцењује.

Још горе, он жели у својој ништавности да се покаже као деспот и моћник, па тако долази до злочиначког насиља над братом. Овде настају бескрајни сукоби, братоубиства и међусобно убијање у ратовима, који никада не престају. И по мојој савести, једини пут ка аутентично „транспарентном“ и истински „људском“ миру јесте да цело човечанство буде створено по лику Човека-Христа.

Старац Софроније

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/fovamai-otan-leo-genithito-to-thelima-soy/#