Један је од највећих православних светитеља у XX веку. Избегавши као руски племић пред револуционарним терором 1917, у српској престоници је студирао богословију и издржавао се радећи као колпортер. Замонашен је 1926. у Миљковом манастиру, на Морави, а за епископа рукоположен 1934. у Београду. „Ако хоћете да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована”, говорио је о њему Николај Велимировић, тада епископ охридски.
 
Новембар у Београду, вече, година 1921, трећа после Великог рата. Хладно је, од Дунава и из равнице надолази студен, мирише на снег. На Теразијском гребену, недалеко од хотела „Москва”, колпортер је изнео тек одштампана вечерња издања новина. Мршав је, нижег раста, лица боје меда или упаљене воштанице, одише благошћу, осмехнут је, има јак руски акценат. Зове се Михаил Борисович Максимович, студент је Богословског факултета на Београдском универзитету и у српској престоници је трећу годину.
 
Тешко да је ико од пролазника што застану да купе новине могао и помислити да управо стоји пред човеком који ће постати један од највећих православних светитеља у XX веку.
 
Три године касније у Руској цркви на Ташмајдану млади колпортер биће произведен у чтеца, а 1926. митрополит Руске православне заграничне цркве Антоније Храповицки постригаће га у Миљковом манастиру, на Морави, и рукоположити у чин јерођакона. Тада ће добити монашко име Јован, по свом светом претку из XVIII века, пра-стрицу, светом Јовану (Максимовичу) Тоболском.
 
МИХАИЛ
 
Михаил је рођен 4. јуна 1896. у месташцу Адамовки, Харковска губернија, у чувеној племићкој породици. Име – које значи Као Богили Онај ко је као Бог – на крштењу је добио у част арханђела Михаила, архистратига Божјег.
 
Као син једног од предводника племства у Харковској губернији, припреман је за световну каријеру. У години избијања Првог светског рата завршио је Полтавски кадетски корпус, а 1918. Правни факултет на Царском универзитету у Харкову.
 
Већ тада је, међутим, готово у потпуности посвећен дубоким изучавањима теологије и подвига светих. У харковском Успењском сабору почивале су мошти архиепископа Мелентија Леонтјевича Чудотворца. Под утицајем тог светог примера и готово очигледних духовних сила које су зрачиле из моштију Чудотворца, над којима се свакодневно молио, млади Михаил отпочиње своје задивљујуће духовно подвижништво, какво је мало коме разумљиво у овој секуларизованој епохи: „Четрдесет година проводио је исти подвиг ноћног бдења, никада не лежући у кревет, проводећи ноћи у непомичном стајању, с рукама подигнутим увис; ако и заспи, то бива тек онда када га од исцрпљености савлада сан, усред метанија, у углу, под иконама, клечећи.”
 
Постигнућа његове побожности ускоро су и споља постала очигледна, чак и у тако младим годинама, па се за њега заинтересовао надлежни архиепископ Антоније Храповицки, једно од најистакнутијих црквених лица тог времена. Настојао је да приближи младића себи и помогне у његовом духовном узрастању.
 
Ускоро су се, пак, и митрополит Антоније и млади Михаил (са породицом) обрели у Србији, узмичући пред терором комунистичке револуције. Први ће у Сремским Карловцима основати Руску православну заграничну цркву, други ће у Београду уписати Богословски факултет.
 
ПУТ
 
По завршетку Богословског факултета (1925) и замонашења (1926), Михаил, сада већ јерођакон Јован, предаје право у Српској државној гимназији. Три године касније, 1929, постаје предавач и васпитач у српској семинарији Охридске епархије у Битољу (званој, незванично, Богословија светог Јована Богослова). Ту бива откривен и спознат чудесан начин његовог живота-подвига.
 
„Он је постојано пребивао у молитви и свакодневно служио Свету Литургију, строго постио, јео само једанпут дневно, касно увече, никада се није гневио”, бележе у Житију светог Јована Шангајског и Санфранциског Серафим Роуз и Герман Подмошенски. „Студенти су први и открили његов огромни подвиг аскетизма: приметили су да не спава, већ да, када они сви заспе, ноћу обилази интернат осењујући их крсним знаком док спавају… удубљујући се у Исусову молитву. На крају, уверили су се да не спава на кревету… Шаљивчине су му чак и стенице стављали под чаршав да би се уверили леже ли он у кревет. Много година касније он је сам признао да од дана свог монашког пострига није спавао на постељи.
 
Таква борба са сопственим телом се врло ретко среће и крајње је тегобна…”
 
Ту, на обалама Охридског језера, успостављена је мистичка веза између Јована и преподобног Наума Охридског, ученика и саподвижника светих Ћирила и Методија. Мошти преподобног Наума налазиле су се у њему посвећеном манастиру на Охридском језеру. Сматран је особито брзим исцелитељем душевно оболелих; с његовом иконом у рукама Јован је одлазио у болнице и молитвено исцељивао оболеле, што ће доцније чинити и у Кини, над болесним Кинезима.
 
Својим посвећеним деловањем и чудотворствима убрзо је постао чувен. Српски епископ Николај Велимировић, који је тада управљао Охридском епархијом, говорио је у то време: „Ако желите да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована.”
 
У мају 1934. године, одлучено је да Јован буде узведен у чин епископа и он је, још не знајући о чему се ради, позван у Београд. Остало је забележено сведочанство једнењегове београдске познанице, која га је тада случајно срела у трамвају. На питање због чега је дошао у Београд, рекао је да је грешком он добио обавештење уместо неког другог јеромонаха Јована кога је требало да посвете у епископа. Дан-два касније, кад га је опет срела, објаснио је да је, „авај, грешка гора него што је он мислио” – одлучили су да баш њега посвете у епископа.
 
„Успротивио се, изговарајући се својом говорном маном, али су му кратко одговорили да је и Пророк Мојсије имао исту невољу”, пишу Роуз и Герман Подмошенски.
 
Посвећен је у чин епископа 28. маја 1934, у Београду, као „последњи и највећи из плејаде епископа које је посветио митрополит Антоније Храповицки”.
 
ЧУДА
 
Одбијајући предлог архиепископа Димитрија да се запути на Далеки Исток, у Шангај, где је живела велика руска избегличка колонија, Антоније Храповицки пише:
 
„Пријатељу, ја сам већ толико стар и слаб да не смем да мислим ни на какав други пут, осим пута на гробље. Али, уместо себе, као своју душу, као своје срце, шаљем вам владику Јована. Тај растом мали и слаб човек, који на први поглед изгледа као дете, чудо је од подвижничке чврстоће и строгости у ово наше време свеопште духовне млитавости.”
 
Било је магловито јутро, крајем новембра 1934, када је епископ Јован стигао у Шангај, у исту ону епархију у коју је два века раније прву православну мисију упутио његов пра-стриц, митрополит тоболски Јован Максимович, по којем је и добио монашко име. Руска колонија бројала је близу 50.000 људи и била под разним ударима, од немаштине, преко (ускоро) јапанске окупације, до доласка на власт снага налик оним пред којима су избегли из Русије.
 
Епископ Јован чинио је све да помогне. Повесница његових чуда настављена је и на Далеком Истоку. Безбројна надразумна исцељења. Кроћење природних сила (попут тајфуна на филипинском острву Тубабао). Необјашњиво пролажење кроз материјалне препреке, као да их нема, попут уласка у закључану и обезбеђену болницу током страшног невремена и чудотворно исцељење, потом нестанак (о чему је сачувано сведочанство у архиву шангајске државне болнице). Поуздана пророчанства. Види и чује на даљину, појављује се изненада где је најпотребнији, иако уобичајеним путем ништа о томе није могао знати. Сведочанства о томе оставили су Н. Н. Барнов, Н. Николајев, Н. С. Макаве, О. Скопиченко, Л. А. Лу, Петар О. Тродин и многи други.
 
„Владика је живео у некаквом другом свету”, пише В. Рејер, који је епископа Јована добро познавао и доста писао о њему. „Да ли је он био ‘узнесен у рај’, како о томе казује апостол Павле, и ‘чуо неисказиве речи које човеку није допуштено да говори’, ми не знамо. Али својим поукама и делима он је сведочио да му је Господ бар мало раскринуо завесу Свога Царства.”
 
Након рата и револуције у Кини, сам је издејствовао и организовао пресељење у Америку већег дела своје пастве. Он сам обрео се у Западној Европи. У париским аналима забележене су речи једног католичког свештеника, који је, обраћајући се скептичној омладини, указао: „Ви тражите доказе, кажете да данас нема ни чуда ни светих људи. Та шта ће вам теоријски докази кад по улицама Париза овог часа хода живи светитељ, свети Јован Боси (Шангајски). Он већ живи негде изнад наше земаљске равни.”
 
У предговору првог од свих животописа владике Јована, епископ Јован Хашки, поглавар Холандске православне цркве чијем је заснивању свети Јован Шангајски пресудно допринео, пише посмртно слово и вели: „Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог, који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: ‘Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога Њему је угодно.’ Владико! благодарим ти за све. Помени нас, твоју Холандску цркву, пред Престолом Божјим.”
 
Био је на својој бриселској катедри, у Спомен-храму руским новомученицима, када је добио вести о комешању и расколима у руској православној заједници у Сан Франциску, заправо у заједници своје некадашње шангајске пастве. Свети Синод послао је управо њега да ствари врати у ред и он „у вечно магловити град Далеког Запада стиже на своју последњу катедру у јесен 1962″.
 
УПОКОЈЕЊЕ
 
„Пратећи у Сијетлу чудотворну икону Богородице Курско-коренске, владика Јован је 19. јуна 1966. одслужио свету литургију у тамошњем Светониколајевском сабору, спомен-храму новомученицима, и задржао се потом још три сата у олтару. Затим је, обишавши с чудотворном иконом духовну децу око сабора, отишао у собу у парохијском дому, где је одседао. Одједном се оданде зачула лупњава. Када су прислужитељи дотрчали, видели су да владика већ умире… Тада се завршио његов чудесни и натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. Положили су га на кревет који се налазио у тој соби, на сан након 40 година уздржавања!” (Серафим Роуз и Герман Подмошенски)
 
Опело је обављено 24. јуна, у шест часова увече, а завршено је око један после поноћи (због огромног броја људи који су дошли на последње поклоњење). Служио је сам црквени поглавар, митрополит Филарет, уз саслужење епископа Леонтија и Аверкија, епископа Саве и Нектарија, 24 свештеника и неколико ђакона. Шест врелих летњих дана пре тога, лежало је његово тело на отвореном одру, али се „од њега није осећао ни најмањи знак труљења. Руке његове биле су меке, неукрућене, иако у погребном предузећу нису вршене никакве манипулације (балсамовање и слично) над његовим телом” (Православна Русија, бр. 14, 1966).
 
Остала је упамћена, поред осталог, његова дефиниција: „Религија је целокупност мисли и осећања о Највишем Бићу и њихово спољашње изражавање.”
 
Његове нетрулежне и чудотворне мошти почивају у Саборном храму у Сан Франциску.
 
ЈЕЗИЦИ
 
Свети Јован Шангајски служио је свету литургију на руском, српском, грчком, кинеском, француском, холандском, енглеском и још неким језицима, иако већину од њих никада заправо није учио. Немерљиво је допринео обнављању успомене на западне хришћанске светитеље из времена пре „погружења целог латинског света у непрозирну таму јереси”. Успостављао је моћну молитвену заједницу са њима у свим местима словенског расејања.
 
ПРИПРЕМА
 
„Неколико дана пред своју смрт он је, без икаквог другима видљивог разлога, скинуо са зидова у свом параклису у Сан Франциску иконе преподобног Наума и св. Јована Крститеља и положио на налоњ насред храма. После неколико дана сви су схватили значење изношења тих икона: Владика је умро уочи дана у који се слави спомен преподобног Наума, а сахрањен је на дан рођења св. Јована Претече.” (Серафим Роуз)
 
СУСРЕТ
 
Сведочанства указују да се свети Јован Шангајски често јавља верујућима, „у сну”, изван опсене чула, граје света. „Исијава нетварну светлост, изриче тајанствене поруке, помаже.”
 
Била је београдска јануарска ноћ 2001. Тих дана, у једном књижевном часопису и у више разговора, човек је спомињао светог владику. Мучен глувим добом, мучен метафизиком бола, уснуо је око поноћи. Незнано у колико сати, у пределу где време више и није важно, појавио се, „у сну”, Он. Стајао, благ, у црној мантији, крај моштију другог светитеља изузетно поштованог међу православним Србима.
 
Човек је покушао да нешто каже, али гласа није било. Он се осмехнуо и рекао само две речи, на српском: „Биће благословљено.”
 
Човек се буди, гледа кроз непрозир-таму над Београдом.
 
Човек који ово пише.

 
Бранислав Матић, СРБИЈА национална ревија, бр. 24
 
Извор: Патмос.рс

Тешкоће, болести, неуспеси који долазе нама у живот постају одређено испитивање наших речи и осећања.

Довољно је лако на речима уверити вољену особу у своју приврженост и љубав, али да ли је то заиста тако? Неминовно ће доћи време када ће све речи морати да буду поткријепљене конкретним поступцима.

На пример, жена која уверава свог мужа у своју љубав и верност током просперитетног и удобног живота, може га лако напустити ако он изненада изгуби свој претходни статус, а породица изгуби уобичајено материјално богатство.

Као и муж који својој младој здравој жени непрестано говори о својим дивним осећањима, може да је напусти ако му жена почне озбиљно да се разболи.

Људи тако признају да у њиховој вези није било праве љубави. Или једноставно нису способни за права осећања.

Све речи се проверавају пре или касније.

И верник такође ће положити свој испит. Испитивање за искреност односа са Богом, за дубину своје вере и љубави, за поверење у Бога.

И тада све постаје крајње јасно.

Човек са потрошачким односом према Творцу, који Га користи као мага који испуњава све жеље и хирове, који жуди да од Бога добије само материјалну корист, може Га се одрећи у тешком тренутку, суочен са недаћама и губицима.

„Вера у Бога“ у виду посећивања богослужења, поста и молитве, према таквим људима, треба да гарантује удобан и несметани живот. А ако се таква очекивања не потврде, а уз то се изненада десе разне врсте угњетавања и губитака, онда се „вера“ може поколебати и испоставити да је, у ствари, фикција.

Вера не може постојати без љубави. Љубав је темељ односа. Вера у Триипостасног Бога је наш однос са самим Господом Богом.

Рећи „Верујем у Бога“ значи бити са Њим до краја: и у радости и у тузи, значи безусловно веровати Му. Не кривити, не гунђати, не одрицати се.

«Ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24,13). Они који своју љубав сачувају до краја биће награђени. Само љубав може променити живот, преобразити човека.

Вера је одређени сегмент пута којим свако од нас свакако мора проћи. Да бисмо то превазишли, прво нам је потребно стрпљење. Они који, скупивши све снаге, стигну до циља, не до средине или неког њеног дела, већ до краја, биће спасени.

 «Јер смо постали заједничари Христови само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо.…» (Jев 3,14).

У побеснелом мору трагичних догађаја који се развијају пред нашим очима, не заборавимо да је главна непроменљива стварност људског живота Господ наш и Бог Исус Христос, све остало је пролазно и краткотрајно.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-o-glavnoj-stvarnosti

Једна од последица пада човека је његова немоћ и рањивост пред бескрајним физичким проблемима и болестима које утичу не само на његово физичко већ и на психичко здравље. Душевна болест је најразорнији крст од свих. Али у очима нашег Створитеља и небеског Оца, ментално поремећена особа је исто тако посебна, или — због своје тешке патње — чак и дража од нас осталих. О овим људима, ресурсима који су им на располагању у Цркви, као и о менталном и духовном здрављу, разговараћемо са др Василијем Глебовичем Каледом, доктором клиничке психијатрије, професором Катедре за практичну теологију Православног универзитета хуманистичких наука Светог Тихона.

—Одрасли сте у побожној православној породици; Ваш деда је прослављен у мноштву светих свештеномученика и исповедника руских, твој отац и браћа су постали свештеници, а сестра игуманија, док је и твоја мајка у старости примила монашки постриг. Како се догодило да сте отишли на медицину, а касније одабрали специјализацију из психијатрије? Шта је одредило ваш избор?
 
— Истина је, одрастао сам у породици са дубоким православним и црквеним убеђењима. Иначе, мој деда, свештеномученик Владимир Амбарцумов, стрељан на Бутовском стрелишту, рођен је у Саратову; Историја наше породице је уско и духовно повезана са вашим градом и велико ми је задовољство одговарати на питања која поставља часопис Саратовске митрополије.
 
Пре него што је мој отац постао свештеник, провео је много година радећи као геолог; моја мајка је сањала да буде доктор, али је постала биолог; два моја брата, свештеника, били су геолози по првим факултетским дипломама, док су моје сестре стекле медицинско образовање. У породици смо имали и друге лекаре међу ранијим генерацијама. Могуће је да то има везе и са мојим именом: Имали смо четири предака по имену Василиј у породици Каледа, и сви су били лекари. Дакле, са сигурношћу се може рећи да сам, када сам изабрао да студирам медицину, наставио породичну традицију.
 
Што се тиче избора психијатрије, то је имало везе са утицајем мог оца на мене. Држао је медицинску професију високо, а посебно је истицао психијатрију међу осталим медицинским наукама. Осећао је да се могућности психијатра некако граниче са могућношћу свештеника. Говорио ми је колико је важно да међу психијатрима буде више црквених и литургијски активних хришћана, јер би онда, ако би неко имао потребу да оде код психијатра, имао прилику да посети православног лекара.
Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, један од патријарха руске психијатрије, био је пријатељ мог деде, Светог свештеномученика Владимира Амбарцумова. Убрзо после његове смрти (умро је 1979. године), објављен је његов рад „Психијатрија и проблеми духовног живота”, а мој отац је написао предговор за то издање. Касније је књига тек добила дозволу да буде легално објављена. Дмитриј Јевгенијевич нас је посећивао у нашој кући и његове посете су увек биле догађаји од огромног значаја за мене, тада адолесцента. Када сам студирао на медицинском институту, коначно сам схватио да је психијатрија мој прави позив. У наредним годинама живота никада нисам пожалио због одлуке.
 
— Шта значи ментално здравље? Можете ли са сигурношћу рећи да је једна одређена особа, упркос томе што има одређене проблеме, ментално здрава, док друга није?
 
—Проблем здравог разума је изузетно релативан у психијатрији и све је само не једноставан. С једне стране, сваки човек је по природи индивидуа, са својим специфичним јединственим и карактеристичним квалитетима. Свако има право на свој начин размишљања. Ми смо инхерентно различити. Али, с друге стране, сви смо слични. У суштини, живот нам представља исти скуп проблема. Ментално здравље је комбинација афирмација, карактеристика и функционалних способности које омогућавају појединцу да се прилагоди околини. Човек може да се носи са околностима живота све време држећи емоционалну реакцију и одговарајуће понашање у равнотежи. Ментално здрава особа може и мора бити способна да се носи са свим животним изазовима. У сваком случају, изазови могу бити веома различити. Неки су наизглед неподношљиви за човека. Али сетимо се наших новомученика и исповедника који су све то видели – методе испитивања које су се користиле у то време, затворе и гладовање у логорима – ипак су остали духовно и психички здрави људи. Подсетимо се и Виктора Франкла, истакнутог психијатра и психотерапеута двадесетог века, зачетника логотерапије проистекле из психотерапије и посебно засноване на потрази за смислом живота. Франкл је поставио темеље ове нове гране науке док је још био затвореник у нацистичким концентрационим логорима. Таква је способност здравог појединца да се носи са свим искушењима и невољама, или, другим речима, искушењима које му је Бог послао.
 
— Оно што можемо да закључимо из вашег одговора јесте да је вера у суштини и најважнији услов и, да тако кажем, неугасиви извор духовног здравља. Хвала Богу, свако међу нама верницима то може потврдити на основу наших личних искустава. Своје тешкоће, тугу, проблеме и губитке бисмо третирали на потпуно другачији начин да нисмо имали вере. Наша вера подиже нашу способност да превазиђемо патње на сасвим други ниво недостижан за невернике.
 
— Могу само да се сложим са Вама! Способност човека да превазиђе потешкоће зависи од његовог начина размишљања и погледа на свет. Размислимо поново о причи Виктора Франкла: он је говорио о вери, њеној најмоћнијој заштитној способности; и да се у овом контексту ниједан други систем веровања не може поредити са њим. Верник је знатно стабилнији од некога без вере. То је управо зато што он тешкоће доживљава као са неба послане. Верник тражи и налази смисао у свакој несрећи која му се нађе на путу. У Русији је историјски било уобичајено говорити о несрећи: „Господ нас је посетио“. То је зато што туга наводи људе да размишљају о свом духовном животу.
 
Ако говоримо о менталној болести, за разлику од здравог разума, морамо схватити да свако може развити разорну генетску менталну болест без обзира на његов систем вјеровања. Друга ствар је када се гранични ментални поремећаји дешавају код човјека са специфичним карактерним особинама и, опет, одређеним погледом на свет. Управо је то онда када је поглед на свет пацијента од највеће важности. Ако је одгајан у религиозној породици и  мајчино млеком пио у уверењу да живот има крајњу сврху и да и патња има смисла као и крст који је послао Спаситељ, онда ће прихватити све што му се дешава на основу ове специфичне тачке гледишта. Ако не посматра живот са ове тачке гледишта, онда ће свако искушење и сваку потешкоћу у животу прихватити као потпуни колапс. Ево где могу са сигурношћу да кажем да су гранични поремећаји личности и неурозе много ређе међу људима који воде квалитетан духовни живот него међу неверницима.
 
—Ви предајете курс пастирске психијатрије. О чему се ради? Зашто је потребно да је проучавају будући пастири?
 
—Пастирска психијатрија је део пастирске теологије који се бави посебним аспектима духовне бриге за оне који пате од менталних поремећаја. То захтева координацију напора и заједничко саветовање пастира и психијатра. У овом случају, свештеник треба да буде у стању да разуме границе менталног здравља, о чему смо управо говорили, или способност да благовремено препозна психопатологију и донесе адекватну одлуку. Ментални поремећаји, и тешки и гранични, су прилично чести. Према медицинској статистици, петнаест одсто становништва пати од једне или друге болести ове врсте, а ствар је само степена њене тежине. Ментално неуравнотежени људи имају тенденцију да се обраћају Цркви и траже помоћ од свештеника. Зато такве људе са оваквим проблемима можемо посматрати релативно чешће у цркви него генерално међу народом. И то је сасвим је у реду! Она само служи као доказ да је Црква болница и за душу и за дух. Сваки свештеник је имао искуство разговора са људима који су показивали симптоме једног или другог поремећаја; Поновићу и рећи да се степен његове манифестације веома разликује. Дешава се да је свештеник, а не терапеут, тај који често уме да препозна оне случајеве када некога треба послати на процену код психијатра. Једног дана сам наишао на неку америчку статистику: 40 посто оних који посећују психијатре било је тамо као резултат савета које су добијали од свештеника разних вероисповести.
 
Вреди напоменути да је архимандрит Кипријан (Керн), професор патристике на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, био тај који је унео идеју да се развије курс пастирске психијатрије који се тренутно користи у многим богословским установама за учење. У својој књизи о пастирском богословљу посветио је посебно поглавље које се посебно односи на ову тему. Писао је о специфичним проблемима који се не могу описати критеријумима моралне теологије јер немају ништа заједничко са значењем греха. Ови проблеми су манифестације психопатологије. Што се тиче првог специјализованог приручника о пастирској психијатрији, његов аутор је био Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, син свештеника и политичког затвореника о коме смо раније говорили. Ових дана постаје потпуно јасно да студијски курс психијатрије треба да постане део академског стандарда (ако не бежимо од употребе овог термина) у пастирском образовању.
 
—Наравно, ради се више о теолошком него медицинском питању, али ипак, шта мислите: да ли постоји икаква веза између менталног поремећаја и греха? Зашто су основне врсте обмане на неки начин у суштини „маске“ великих грешних страсти? На пример, узмите мегаломанију и њену сенку, или негативну страну синдрома прогона. Да ли би то могле бити „маске“ поноса? Што се депресије тиче, није ли то „маска“ малодушности? Зашто је ово?
 
— Мегаломанија, као и свака друга врста обмане, нема много везе са грехом гордости. Делузија је манифестација озбиљне психијатријске болести. Не може се пратити назад до греха. Али у неким другим случајевима можемо пратити везу између греха и појаве менталног поремећаја. Морам да нагласим да је то поремећај, али нема никакве везе са генетски одређеном ендопатијом. На пример, узмимо грехе меланхолије и малодушности. Неко уступи место туги након што је претрпео губитке, изгубивши драге особе или падне у малодушност, неспособан да превазиђе изазовну ситуацију. Психолошки се то може лако објаснити. Међутим, у овој ситуацији веома је важно проценити систем и хијерархију вредности особе. Верник ће са својим системом врхунских вредности настојати да све исправи како треба и постепено превазилази изазове. Међутим, неверник ће током овог процеса вероватно бити оборен до тачке малодушја или чак потпуног губитка смисла живота. Ово стање ће вероватно бити једнако критеријумима депресије. Овом човеку ће бити потребна помоћ психијатра. Духовно стање се стога одразило на ментално стање. Такав психијатријски болесник имаће о чему да разговара и са свештеником на исповести. Требало би да добије помоћ и од свештеника и од лекара. Осим тога, кључно је да свештеник покаже љубав и милосрђе и да има способност да пружи делотворну помоћ овој особи. Неопходно је напоменути да ће према СЗО, до 2020 1. године  депресија бити на другом месту као најчешћи поремећај у свету. Експерти СЗО наводе да у корену тога лежи губитак традиционалних верских вредности.
 
—У којој мери људи који пате од менталних поремећаја, на пример од одређених врста шизофреније, могу да воде духовни живот у цркви?
 
—Не можемо кривити некога што је дошао на овај свет са озбиљном генетском болешћу. Ако смо прави хришћани, не можемо да толеришемо ни помисао да су ти људи ограничени у свом духовном животу и да им је Царство Небеско недостижан циљ. Крст менталног поремећаја је веома тежак; можда је чак и најтеже носити — али верник који носи такав крст и даље је у стању да води здрав духовни живот. Он није ограничен ни у чему; а оно што има кључни значај, „у апсолутно било чему“, укључује могућност да он постигне светост.
 
Неопходно је додати: Што се тиче шизофреније — а случајеви се веома разликују — пацијент који пати од ње може имати различите манифестације. Може имати акутну психотичну епизоду са заблудама и халуцинацијама. Али касније - у неким случајевима - он ће ући у ремисију високог квалитета. Понашајући се на одговарајући начин, он ће наставити да успешно ради на свом радном месту, или чак може да буде на важној функцији, или да успешно гради свој породични живот. Његов духовни живот такође није погођен или деформисан болешћу; у складу је са његовим личним духовним искуствима.
 
Дешава се да пацијент у стању психозе доживљава специфично духовно стање у коме осећа посебну блискост са Богом. Касније се дубина овог осећања губи – макар само зато што је тешко живети секуларним животом и још увек имати тај осећај. Али он чува сећање на то и када се епизода заврши, проналази веру. У каснијој фази он наставља (а то је важно!) да води здрав црквени живот. Бог нас води ка Њему разним путевима, а неки људи, ма колико то изгледало невероватно, долазе до Бога путем психичког поремећаја.
 
Наравно, постоје и други случајеви када психоза садржи религиозне призвуке, али ипак, квази-религијска драма је у суштини изданак болести. Такав пацијент има изокренуту перцепцију духовних појмова. У таквим случајевима говоримо о „токсичној“ вери. Други проблем је што ови пацијенти често на крају буду и прилично енергични и амбициозни. Они продају своје потпуно изопачено схватање Бога, духовног живота, Цркве и њених Тајни, и покушавају да поделе своја лажна искуства са другим људима. Требало би да будемо свесни овога.
 
—Често размишљамо о менталним поремећајима у вези са опседнутошћу демонима (или оним што подразумевамо под појмом „бити опседнут“). Поглед на оно што називамо обредима егзорцизма наводи на претпоставку да ови обреди који се одржавају у цркви једноставно окупљају болесне људе. Шта можете рећи о томе? Како можемо разликовати ментални поремећај од опседнутости? Ко треба да узима лекове и коме је просто потребна духовна помоћ?
 
— Пре свега, желим да вас подсетим да се Његова Светост блаженопосвећени патријарх Алексије II  енергично супротстављао распрострањеној, неконтролисаној пракси егзорцизма која је постала тако уобичајена током тих година. Он је говорио о томе како се обред егзорцизма мора одржавати ретко, ограничен само на изоловане случајеве. Никада нисам посетио масовну службу егзорцизма, али моје колеге — имајте на уму, побожни хришћани — су им присуствовали. Касније ће са уверењем констатовати да је већина присутних била, како кажемо, наша популација пацијената са психичким сметњама. Психички поремећај ове или друге врсте има специфичну структуру, коју карактерише много параметара, а медицински радници ће увек моћи да препознају болест и да је дијагностикују. Што се тиче стања опседнутости, или духовне дисфункције — на првом месту, оно се манифестује у реакцији патника на свети предмет. То се може проверити „слепим проучавањем“, према нашем медицинском жаргону, када особа није свесна да се приближава светом реликвијару или шољици свете воде. Ако се он ипак понаша, то значи да имамо разлога да говоримо о опседнутости демонима. То значи примање помоћи од свештеника, наравно — не било кога, већ оног кога је његов епископ благословио да чита одређене молитве над онима које муче демони. Иначе, то је чисто психијатријски проблем који нема никакве везе са духовним стањем. То је уобичајен пример и имамо много пацијената који имају религиозне теме укључене у структуру обмане, укључујући, између осталог, следеће: „Опоседнут сам демоном.“ Многи од ових пацијената су верни православни људи. Ако болница у којој бораве има капелу, они иду на богослужења, исповедају се и причешћују; па би у пракси следило да они немају никакву демонску поседнутост било које врсте.
 
Нажалост, имамо посла са свештеницима који немају поуздано искуство или никада нису похађали семинаре из пастирске психијатрије и на крају шаљу класично болесне пацијенте на обреде егзорцизма. Недавно је код мене упућена девојка, студенткиња, која се одједном умотала у алуминијумску фолију и ставила тигањ на главу како би се заштитила од одређених „зрака из свемира“. Био је то класичан случај психијатрије (тзв. уџбенички пример за студенте медицине)! Али уместо да одведу своју ћерку право код лекара, њени родитељи су одлучили да је одведу код неког „старешине“, где су провели шест сати чекајући у реду пре него што су га видели само да би били послани на сеансу егзорцизма која очигледно није донела олакшање. Ова пацијенткиња се тренутно осећа добро, њена болест је враћена.
 
 
— Већ сте говорили о пацијенту у стању заблуде са религиозним призвуком и о томе како би могао да буде веома активан у друштву. Али увек ће бити оних који верују у оно што он каже! Може ли се десити да се психички нестабилна особа представља за свеца?
 
— Наравно, дешава се. Као што то бива када неко говори о својој демонској опседнутости или виђењу јединствене визије, или о својој посебној блискости са Богом и јединственим духовним даровима, а у стварности то није ништа друго до његова болест. Зато ми психијатри који предајемо пастирску психијатрију поручујемо будућим свештенослужитељима: Имате разлога да се узнемирите ако ваш парохијанин инсистира да је достигао одређене духовне висине, или да је имао посету Богородице, итд. Духовни пут је дуг и кривудав , као што је пун изазова, а само ретки заиста постану велики подвижници, удостојени да виде анђеле и светитеље или саму Богородицу. Немогуће је да се моментално попнемо на ове висине. Дакле, ако неко чврсто верује да му се то догодило, у апсолутној већини случајева то је патолошка манифестација. Још једном се указује на значај сарадње специјалисте психијатрије и свештеника, са јасном поделом њихових сфера надлежности.
 

https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//4537.dusevna-bolest-ne-sprecava-coveka-da-pronade-boga.html

ГРЕШКА БРОЈ 1: БРИГА О СПОЉАШЊЕМ УМЕСТО ЛИЧНОГ КОНТАКТА

Многи мисле да бринути се о деци значи нахранити их и обући их, да деца имају квалитетне играчке, да им се организује квалитетно школовање итд. По правилу се на овом „итд.” и завршава све. Тиме ми заправо пропуштамо најважније. Не говорим да све ово није важно, важно је, међутим, то није оно што је главно. То није оно што нам омогућује да упознамо дете и да дете упозна нас. Важно је бити у контакту са дететом, делити са дететом нешто, важно је проводити време са дететом. Ово као да су очигледне ствари, међутим, човеку који је формиран од стране савремене егоистичне средине, ово је тешко. Много је лакше рећи „касније”, „то ћу урадити после”. И заиста, има јако много важних ствари. Међутим, не треба децу „одлагати” за касније.

ГРЕШКА БРОЈ 2: ЛАГАЊЕ ДЕТЕТА

Јако велики проблем је када дете нема поверење у родитеље. Оно често нема поверење јер се боји да га родитељи просто неће схватити. Не треба се смејати ономе што дете говори ако вам искрено говори нешто. По мом мишљењу, веома је важно никада не лагати своју децу. Ни за добро ни за лоше. Ако им обећате нешто добро, испуните то, а ако обећате да ћете их казнити, испуните то. Ако родитељи почну да лажу дете, онда не смеју да се надају да ће им дете веровати. Дечије поверење је нешто најважније о чему се треба бринути, најважније што треба неговати, то је једино што може да сачува и пронесе вашу међусобну љубав током целог вашег живота.

ГРЕШКА БРОЈ 3: ФИКСИРАНОСТ НА ДОБАР УСПЕХ У ШКОЛИ

Неки родитељи су веома упорни да дете обавезно има одличне оцене, да обавезно буде одличан ђак и понекад компликују живот детету оваквим захтевима. Једна је ствар ако је дете просто лењо да учи, наравно да је потребно натерати га. Друга ствар је ако дете просто не може да допре до нивоа одличног ђака, не треба га мучити тиме. У животу постоји место за све, и за оне који су врло добри (4) и за добре ђаке (3). Много изузетних људи, добрих људи је у школи учило за добар успех. Најважније је да се дете васпита морално, најважније је да се дете васпита као добар човек због кога вас неће бити стид. Ако васпитамо дете тако да му пружимо јако добро васпитање, а да је притом подлац, као родитељи смо претрпели пораз, јер ће оно своје образовање користити на зло. Чему то? Понављам, не говорим да школовање није потребно, оно је потребно, али хоћу да кажем да школовање није суштина наших обавеза према нашој деци. Не треба мучити дете ако објективно није у стању да „скочи” изнад својих могућности. Не треба терати децу да остваре оно што ми сами нисмо некада остварили. Не треба их приморавати да живе туђ живот.

ГРЕШКА БРОЈ 4: КРАЈНОСТИ ПО ПИТАЊУ КАЖЊАВАЊА

Често питају да ли треба или не треба казнити дете? Реч Божија (Свето Писмо) говори о томе да је потребно кажњавати децу. О томе се говори у књизи Прича Соломонових (13. глава, 24. стих). Говори се о томе и у другим књигама Светог Писма (Сирах 30, 1, 12). Разумно кажњавање је нешто што помаже детету да разуме овај свет, да разликује добро од лошег, да схвати последице својих поступака. Ако ми то не пружимо детету, значи да ће га касније живот кажњавати. Живот ће га кажњавати много суровије. Живот га неће штедети ако је одрастао у размаженог човека. Што се тиче самог кажњавања, нажалост, овде људи ретко поступају правилно. Неопходно је објаснити детету зашто је кажњено, зашто је његов поступак лош. И наравно, казна треба да буде сразмерна његовом пропусту. Ако дете није знало да је учинило нешто лоше, тај први пут не сме да се кажњава. Међутим, ако је дете знало и поновило то и други пут, у том случају наравно, потребно је да буде кажњено. А како казнити? Истући га, одузети му слаткише, лишити га још нечега, послати у ћошак итд. То родитељи одлучују сами, то зависи и од деце. Подразумева се да се не говори о неким батинама, мучењима, говори се о одређеној физичкој казни која сигнализира детету да то што је урадило представља озбиљну грешку.

ГРЕШКА БРОЈ 5: ТОЛЕРИСАЊЕ ДРСКОСТИ И ЛЕЊОСТИ

Оно што је у деци неопходно искорењивати, од чега им заиста треба помоћи да се избаве су две ствари: дрскост и лењост. Ако ове две ствари запустимо у нашој деци она неће одрасти у срећне људе који ће бити задовољни својим животом. Чак и ако је то природно јако талентовано дете, чак и ако поседује изузетне способности, ове две особине, дрскост и лењост, упропастиће му све његове способности и све плодове његових талената.

ГРЕШКА БРОЈ 6: ТЕЛЕВИЗОР КАО ДАДИЉА

По мом мишљењу, у кући где одраста дете не треба да постоји телевизор. Ја у принципу нисам против телевизије, ако се говори о већ одраслим људима, на пример, старијим или о људима који немају деце, ако нису зависници од телевизије, ако им не пропада по неколико сати на бесмислене емисије, ако имају власт над собом, ако могу сами да донесу одлуку које ће емисије да гледају, шта им је занимљиво, а шта не, шта им је корисно, а шта не. Међутим, у случају детета, ви не можете да контролишете све време шта оно гледа на телевизији. То значи да поверавате васпитање свог детета потпуно непознатим људима. Свакако нећете отићи на улицу и првом пролазнику рећи: „Слушај, иди и проведи време са мојом ћерком, испричај јој нешто о животу.” Међутим, када остављате укључен телевизор или га просто имате, а деца знају да се користе даљинским управљачем, ви учитељима своје деце чините људе које апсолутно не познајете. Уколико имате телевизор код куће, сада је то лако, са ДВД или другим апаратима, са УСБ картицом можете да изаберете дечије филмове за које знате да је у питању нешто што желите да покажете својој деци и покажите им, гледајте заједно. А то што ће дете гледати и пребацивати канале, гледати разноразне „ријалити” емисије, рекламе, неке филмове или на шта друго налети, од тога ће бити само штета и то озбиљна штета.

ГРЕШКА БРОЈ 7: НЕ ТРАЖИТИ ОПРОШТАЈ, НЕ ИЗВИНИТИ СЕ

Ако сте нешто скривили свом детету, замолите га за опроштај. Ако је дете видело да сте нешто скривили пред другим човеком, извините се том човеку у присуству вашег детета. Неки људи, имао сам прилике да наиђем на такве људе, су говорили: „Зашто од детета да тражим опроштај, то уопште није педагошки, да се понижавам пред њим. Нека мисли да је његов родитељ увек у праву.” Дете неће мислити да је његов родитељ увек у праву. Дете све види. Ако дете види само грех родитеља, али не види и његово покајање, оно расте са убеђењем да су родитељи лицемери. Најбоље је када дете не би видело ваше грехе, али пошто се у животу свашта дешава и ако сте згрешили пред дететом, ако се рецимо муж посвађао са женом пред дететом, немојте насамо, када дете заспи, разјашњавати своје односе и мирити се. Мирите се пред дететом. Нека види и нека се учи како да излази из таквих ситуација. Јер ако не буде видело на вашем примеру, неће се томе научити од вас.

ГРЕШКА БРОЈ 8: ПОНИЖАВАЊЕ РОДИТЕЉА ПРЕД ДЕТЕТОМ

Јако је важно да нико од родитеља себи не дозвољава да понижава другог родитеља пред дететом. То нипошто не сме да се дозволи. Врхунац неприличног односа је када један родитељ дозвољава себи, да пред дететом, вређа другог родитеља. За дете сте ви нешто најважније, најсветије. Ако ви једно друго понижавате пред дететом, онда разарате његову љубав према другом родитељу, разарате његово поверење у вас обоје.

ГРЕШКА БРОЈ 9: РАЗЛИКА РОДИТЕЉА У МИШЉЕЊУ

Не треба да постоји таква појава да један родитељ брани детету, а други му дозвољава. Један родитељ га кажњава, а други га жали. Као резултат тога, дете неће почети да вас воли више ако га ви жалите док га други кажњава, ако му дозвољавате када му други родитељ забрањује. Дете ће вас презирати обоје. Ви ћете разорити у односу на њега ваш заједнички ауторитет. Ако родитељи не наступају пред дететом као нешто што представља једну целину, онда је то – то, изгубили сте дете, дете је изгубило родитеље.

ГРЕШКА БРОЈ 10: НЕПАЖЊА ПРЕМА УНУТРАШЊЕМ СВЕТУ ДЕТЕТА

Јако је важно трудити се да се разуме шта се дешава у души детета. Јако је важно да се дете не боји да говори о својим проблемима. Јако је важно да цените ако вам дете говори о проблемима, не сме да се одмахује руком и говори: „Ма то је све ситница, бесмислица, немој да ме гњавиш.” Постоје деца код које је душа као на длану, све говоре, на њима се све види. Постоје и деца која су повучена у себе, којима је јако тешко да откривају себе чак и јако блиским људима које она јако воле. Понекад, да би нам се дете отворило потребно је да се прво ми отворимо детету. Ако говорите детету о неким тренуцима када вам је било тешко, када сте имали неке проблеме и поверавате му се, онда то подстиче и дете да и вама говори о ономе што га брине. Деца се, без обзира на мали узраст, често сусрећу са проблемима са којима се сусрећу и одрасли. И налазе се сама са тим проблемима. Она не знају како да их реше, покушавају да нешто ураде сама. Ако нам дете верује, ми знамо шта се са њим дешава. Дете се не боји да нам се отвори у оном што га брине и узнемирава чак и ако не можемо у свим случајевима да му помогнемо, јер нисмо свезнајући и свемогући. У сваком случају међу нама ће постојати љубав, дете ће знати да није само, да су родитељи уз њега.

ГРЕШКА БРОЈ 11: ПОГЛЕД НА ДЕТЕ КРОЗ РОЗЕ НАОЧАРЕ

Ако видимо неке недостатке код нашег детета, то може да буде јако болно, толико да никако не желимо то да признамо. Не треба игнорисати те недостатке. Често љубав заслепљује, такође и родитељска љубав. Ако видимо да наше дете има неки унутрашњи, морални проблем, ако чини неправилне поступке, ако поседује лоше црте карактера, не треба затварати очи на то. Треба радити на томе да му се помогне да се избави од тога. Ако будемо просто затварали очи и говорили: „Не, ми имамо најбоље дете, све је добро, одлично...”, тиме нећемо помоћи детету, већ само нанети огромну штету.

ГРЕШКА БРОЈ 12: „СВЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ЛАКО”

Ако човек није спреман да се жртвује ради своје деце, онда он неће имати нормалне односе са својом децом, јер нема љубави према својој деци. Зато што љубав према деци није када нам се топе срца због осмеха и рупица на бради, или када се радујемо њиховим успесима, већ када смо спремни да жртвујемо себе ради њих. У оној мери у којој се жртвујемо за друге, у тој мери можемо да кажемо да их волимо.

Неопходно је радити на себи да би се волела сопствена деца. То уопште није лако, јер треба непрестано савлађивати себе (свој егоизам). Као што је и уопште у љубави потребно да се човек савлађује. То је нормално и кроз то се пројављује наша љубав. Јако је важно да деца знају да их родитељи воле. Нека да Бог да сва наша деца буду свесна тога.

https://www.facebook.com/StranicaPravoslavlje/?locale=pt_BR

У житијима светих видимо да човек чак занемарује заповести ради разборитости. Једноставна заповест, на пример, "не лажи", учињена непромишљено, значи да ћете повредити многе људе у свом животу. Када неко дође и пита: Овај, који је малочас разговарао са тобом, да ли ме је оптужио? Јеси ли рекао нешто против мене? Па, можда је рекао ствари против њега. Безобзирно поштење захтева да му кажете: да, окривио те је! Међутим, шта тражи разборитост – да му кажеш: Не, брате мој, он те није оптужио, већ напротив, изговорио је много лепих речи о теби, хвалио те, овај човек те воли и говори најлепше речи о теби. Је ли то лаж? Ако судимо споља, то је лаж. Али ако расуђујемо и духовно, као што су чинили свети, онда је истинито, благословено и неопходно, јер истина је да сви треба да будемо уједињени у Божјој љубави.

Свети оци кажу да се свака врлина мора вршити свесно. Шта ово значи? На пример, ћутање је врлина и свети оци кажу: волите тишину изнад свега, она ће вам помоћи да уђете у духовни простор. Тако је, тишина је заиста велики кључ који отвара многа врата Божијим тајнама. Међутим, можете ли замислити ако муж или жена примени тишину, шта ће се догодити? Чим жена почне нешто да ти прича, ти јој кажеш: Ћути! Не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Дете почиње да ти говори, а ти: не говори, јер морамо имати врлину ћутања!

Пример још једне врлине. Христос је рекао: не скупљајте блага на земљи! Али, имате ли снагу вере да сносите последице свог поступка? Нисте сами у кући. Ако постоји заједнички договор у целој породици да све продате и живите као птице небеске, не брините се и бавите се молитвом, да, заиста је ово добро дело. Међутим, мораш имати и снаге да без роптања сносиш последице својих дела, јер врлина није само у чињењу једне ствари, већ и у подношењу свих њених последица.

На пример, када постите, морате и да подносите немоћ, односно да не можете да стојите на ногама или вам се заврти у глави. Морате имати ту снагу да наставите, без обзира на последице ствари које чиниш.

Врлина разборитости покрива читав спектар духовног ратовања и истовремено је веома опасна. Зашто? Јер, док с једне стране пазимо да не паднемо у претерану жестину, са друге можемо пасти у опуштеност. Не идите у крајност!  Морамо, дакле, пронаћи средњи пут, то је права разборитост. Средњи и царски пут који те не баца ни у једну крајност. То се може постићи разборитошћу искусних духовника и зато је потребно послушање. Не можемо да спознамо духовни живот читајући књиге. Не можете узети књиге Отаца, читати их и живети духовно, ово није могуће. Читајте колико желите, слушајте колико год беседа хоћете , али не можете напредовати ако не станете пред духовног лекара, изложите му свој духовни пут и прихватите његов мудар савет о путу ваше борбе.

Много пута чујемо како људи говоре: Оче, пре свега здравље! Здравље на првом месту! Сећам речи старца Пајсија, који ми је једном рекао: "Болест ми је донела више користи него здравље! Када сам био здрав нисам био толико користан као када сам био болестан." Говоримо Богу: Боже мој, дај нам оно што је добро и корисно за душу нашу. И одмах долазе искушења, болести, туге и преокрети, а ми кажемо, па, зар се за то молимо? Да, то је оно за шта се молимо. Јер се молимо за добро и корисно душама нашим. Бог је мудрији од нас и зна шта нам треба. Ово није фатализам, већ напротив, најисправнији третман судбине.

 Сећам се када су млади дошли старцу Пајсију и рекли му: Оче, моли се да нађемо неке добре девојку за брак! А старац рече: Добро, децо, а шта ће бити са лошим девојкама?! Сви желите добре девојке, а шта ћемо са лошим? Неко мора да узме лоше, а ово привидно спољашње зло је велико добро, јер освећује и духовно помаже.

Дакле, оно што је добро и корисно за нашу душу може бити лоше, погрешно и супротно од онога што желимо.

Малопре смо рекли да се често молимо: Боже, дај нам здравља! Ако нам здравље заиста духовно користи, онда је оно добро и корисно, али ако, уместо да нам духовно користи, оно нас духовно уништава и чини робовима греха, онда је болест пожељнија.

Сваки дан говоримо – хоћемо слободу! Слобода је добра ствар, али само онда када се користи на добар начин. Иначе ће постати инструмент који ће нас духовно уништити.

И новац је добра ствар, лепо би било да смо сви богати, да имамо пара, да можемо да градимо храмове, друштвене установе, манастире, да нема сиротиње. Али он постаје зло и катастрофа ако се не користи у добре сврхе.

Под овим мислим да не треба да судимо споља, јер све што тражимо од Бога, све молбе у нашој молитви су захтеви који утичу на духовни живот и треба да нам помогну у духовном животу. Другим речима, 20 година напорне молитве има више вредности за Бога него да добијете нешто за шта се молите. Као и када се у тешкоћама, болестима, и искушењима каже Хвала Богу - то има велику моћ!  "Хвала Богу!" рече Јов и посвети се.

Разлучивање нас наводи да ставимо духовне наочаре и видимо ствари како нас учи Свети Дух и да бежимо од две крајности — строгости и опуштености — које нас уништавају. Такође нам помаже да стекнемо здрав ум, којим на крају разабиремо шта да тражимо од Бога...

https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/

адаптација Поуке.орг

У току Свете Литургије, у молбеној јектенији, ђакон се моли „за добро и корисно за душе наше“.

Наравно, на први поглед и с обзиром на савремено познавање језика, неко ће рећи – ево, тражимо оно што нам је корисно, у нашем интересу, али ове речи, у ствари, које погрешно тумачимо, прати још једна реч која одређује њихов прави садржај: тамо се каже „на добро и на корист душама нашим“. За добро – јер има много схватања шта је добро, а шта лоше и свако тумачи овај појам према свом схватању, идеологији, страстима, гресима, духовном стању и знању.

Црква дефинише да је добро оно што је добро за нашу душу. То не значи да је добро увек добро и корисно за нашу душу, односно да је могуће да нешто буде добро, заиста, али не на корист нашој души. Да будем јаснији. Постоји једна врлина у Цркви, у духовном животу, коју оци не либе називају највећом врлином од свих других, па и од врлине љубави. Љубав се сматра венцем врлина, али Оци кажу да је највећа од свих врлина разборитост.

Пост је, на пример, врлина, добра ствар, духовно оруђе, Божија заповест, нешто што су нам Оци предали као једно од оруђа у духовном животу. Међутим, ако се ово оруђе не користи како треба, оно се из доброг претвара у лоше, тј. ако човек безобзирно пости и уместо да помогне свом телу, да га освети, он га убија, убија себе, тако да оно престаје да буде добро и постаје лоше.

Љубав је такође добра ствар, али без дискретности може постати веома опасна. У Цркви има светих људи, који су достигли духовне висине бестрасности и заправо, горећи великом љубављу према људима, свима постају све. Не устручавају се због љубави да се излажу свакојаким опасностима, да би спасили брата свог.

Али ако некоме недостаје дискретност у љубави, а оптеретио се радњама и теретима преко својих снага, онда знај да ће себи наудити, иако је мотив био добар, а случај изгледао добро дело љубави, на крају дође до пропасти јер није разумео да ова ствар није за њега. Колико пута се јављају проблеми, па чак и греси који су кренули из хришћанске љубави.

Лекар не може да каже: Жао ми је што пацијенту пробијам кожу иглом и дајем му ињекцију! Хирург не може да каже: жао ми је што сам му одсекао ногу или извадио крајнике - нема кајања.

Ова тема је веома важна. Свети Оци су рекли да су многи људи, многи подвижници, уништавали своја тела кроз аскезе без расуђивања и тако уништавали себе. Тема разлучивања је огромна и потребно је много проучавања и времена у духовном животу да би се то разумело.

Сви ми имамо своје страсти и, како кажу Оци, пре него што се наше срце очисти, не смемо слушати шта нам оно говори. Не смемо веровати својим осећањима  јер, на пример, када други дође и вређа ме, то ми даје прилику да и ја вређам њега. Чак и више него он мене. Хоћу да га увредим јер ми је нанео неправду! И док притискам себе да то не урадим, осећам велики унутрашњи отпор, односно долази до сукоба у мени. То се исто дешава и са гневом и са пожудом.

Дакле, на почетку духовног живота човек не треба да верује у оно што му срце и осећања говоре, већ треба да истражује све те ствари на два начина. Прво сито кроз које се просијавају та осећања и жеље, јесу Божије заповести. Нешто што је категорички одбачено Божијим заповестима, не можемо и не треба да прихватимо. То уопште није за дебату. Чак и не расправљамо о томе. Након што Божија реч покаже да је грех, да је безакоње, да штети души, да је заправо убија, ми то одбацујемо. Биће рат, битка у нама, дићи ће се мисли и страсти у нама да нас угуше. Међутим, ми ћемо се одупрети и нећемо пристати да радимо оно што страст жели.

Ово је прва фаза, оно што ми зовемо порицањем себе. У том часу мораш послушати Божије речи да се одрекнеш себе, нећеш пристати да идеш куда хоћеш, једеш шта хоћеш, поступаш како хоћеш, јер те кочи заповест Божија која није закон у правном смислу него лек.

Ако не можемо знати да ли је та ствар добра помоћу Божијих заповести, шта онда да радимо, како да знамо да ли је то заиста корисно и добро за нашу душу? Пошто се прво помолимо и затражимо вољу Божију, замолићемо духовне људе, нашег духовника, изнећемо догађај какав јесте, и прихватити његов одговор као израз воље Божије. Када човек овако живи, навикава се да се покорава и држи заповести Божијих, и тако постепено стиче и разборитост. Треба имати ум Христов, тј. ум очишћен од својих предрасуда, од својих страсти, и онда стичеш енергију благодати која долази од Бога.

Када човек духовно сазри – очисти своју душу од грубих страсти и разјасни у себи свој пут ка Христу, Бог постаје средиште његовог живота, човек сваку помисао подреди Христовом послушању, тј.сви његови поступци, покрети, мисли, жеље, све што жели и тражи, имају за крај сједињење са Богом, улазак у царство Божије – тада ће, кроз своје духовно осећање, моћи да разликује у свом срцу све што ради да ли је добро или лоше. Чак и једноставне свакодневне ствари. Када се постепено усавршавамо у духовном животу, онда не можемо прихватити многе ствари које смо раније радили. Наша душа се опире, одбацује их, јер већ постоји духовно чуло,  чуло душе, којим она суди о разним стварима које свакодневно видимо. То је заиста производ чисте савести. 

Свети пророк Јелисеј беше син Сафата из племена Рувимова. Родио се у граду Авелмеолу, и био велики чудотворац. Само рођење његово би пропраћено чудесним појавама. У граду Силому, далеко од Јерусалима, бејаше златна јуница, којој Израиљци, залутали у идолопоклонство, приношаху жртве и клањаху јој се као богу. У часу рођења Јелисеја та бездушна јуница тако силно зарика, да се рикање њено чу чак у Јерусалим. Док се сви веома чуђаху томе, један свештеник, пун Светога Духа, рече: Данас се роди велики пророк Божји, који ће порушити идоле и сатрти силне.

Када Јелисеј постаде пунолетан, проводећи живот у девственој чистоти, ради што већег угађања Богу, Бог га позва на пророчку службу. И то на следећи начин. Једном Јелисеј ораше земљу са дванаест јармова волова. У то време Свети пророк Илија беше на гори Хориву у разговору са Богом, и Бог нареди Илији да иде и помаже Јелисеја за пророка место себе. Отишавши, Свети Илија нађе Јелисеја где оре, огрну га својим огртачем, каза му вољу Господњу, одреди га да буде пророк и нареди му да иде за њим. Јелисеј одмах остави све и беше готов да свим срцем следује Светом пророку Божјем Илији, само га замоли за дозволу да отиде до дома свог и опрости се са оцем и мајком. И дозволи му Свети Илија. Отишавши дома, Јелисеј узе један пар волова, са којима је орао, закла их, и на дрвима од плуга испече месо, и угости присутне људе и суседе. После тога целива оца и матер, па отиде за Илијом, и служаше му, учећи се од њега познању многих тајана Божјих (3 Цар. 19, 15-21).

Благодаћу Божјом Јелисеј постаде пророк, не мањи од учитеља и наставника свог, Илије Светог. А када Бог хоћаше да слугу свог Илију узме у вихору на небо, и да га пресели у рај, Илија упита Јелисеја, какав дар жели од Бога да му он молитвом својом измоли. “Ишти, рече Илија Јелисеју, шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе”. Јелисеј не заиска себи нешто временско земаљско, јер ништа не требаше на земљи он који ради Бога беше оставио све и беше сиромашан духом и стварима; не заиска он од Илије ни здравља телу свом ни дуг живот, јер, очекујући наследити живот вечни, он не жељаше дуговечност у овом временском животу; него заиска двоструку благодат Светога Духа што беше у Светом Илији. Нека буде, рече Јелисеј, тај дар пророштва и дар чудотворства, што је у теби, двоструко већи у мени, да бих људе, који су оставили Бога и залутали у служење Ваалу, могао речју пророчком учити, и учење своје чудотворством потврђивати, и тиме их опет обратити к једином истинитом Богу. – Илија пристаде условно на Јелисејево тражење, рекавши му: “Ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако”. – И кад иђаху даље разговарајући се, појавише се пред њима огњена кола и огњени коњи, који их разделише, и Илија би узет вихором на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче мој! Оче мој! Кола Израиљева и коњици његови!

И кад, напослетку, Јелисеј престаде већ видети та огњена кола, која заједно са Илијом ишчезоше у небеским висинама, он стаде плакати за њим као за оцем својим, раздирући хаљине своје. И угледа где Светим Илијом спуштен с висине паде на њега огртач, и узе га на утеху своју, и као знак добијеног двоструког духа Илијиног. И чуваше огртач као најскупоценије благо, или као драгоцену царску порфиру, и њиме учини исто чудо као и Илија раније: желећи да пређе реку Јордан, он удари огртачем по води, и раступи се вода тамо и амо, и пређе Јелисеј по суху. Видевши то чудо синови пророчки који живљаху у Јерихону, рекоше: “Почину дух Илијин на Јелисеју”. И дошавши к њему поклонише му се до земље (4 Цар. 2, 1-15).Дошавши у Јерихон Свети Јелисеј остаде неко време у њему. Житељи града дођоше к њему и рекоше: Гле, добро је живети у нашем граду, као што видиш господине; али је вода рђава и земља неродна. А Јелисеј им рече: Донесите ми водонос, и метните у њега соли. Када они то урадише, он узе водонос, изиђе на извор, баци се у њега и рече: Овако вели Господ: исцелих ову воду, и неће бити више од ње смрти и неродности. – И поста вода здрава по речи Јелисејевој.

После тога Свети Јелисеј отиде из Јерихона у град Ветиљ, чији житељи – Израиљци, одступивши од Бога, клањаху се идолима. Кад се приближи граду, мала деца која се играху на путу, видећи Светог пророка да је ћелав, стадоше му се ругати вичући: Ходи, ћело! Ходи ћело! – А Свети Јелисеј, прошавши поред њих, обазре се и, видећи где трче за њим и ругају му се, прокле их именом Господњим. И гле, истрчаше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце, а остала деца једва утекоше у град. Ову казну пророк Божји наведе на ту децу по праведном суду и пресече им живот, да не би, пошто одрасту, постали гори по нарави; и да би њихове родитеље казнио за њихово идолопоклонство и дао им наук да децу своју васпитавају у страху Божјем и чесном поштовању слугу Божјих. – Из Ветиља Јелисеј оде на гору Кармил, и отуда се врати у Самарију.

У то време Израиљци заратише на Моавце, и то са овог разлога. Цар Моавски, чија земља веома изобиловаше стоком, сваке године даваше као данак цару Израиљеву сто тисућа јагањаца и сто тисућа оваца под руном. Али кад цар Израиљски Ахав умре, одметну се цар Моавски од цара Израиљева, и престаде давати уобичајени данак. Тада Јорам, син Ахавов, који цароваше над Израиљем у Самарији и држаше се безбожја очева, сабра своју војну силу. Усто позва у помоћ Јосафата, богоугодног цара Јудејског из Јерусалима, и потчињеног му цара Едомског. И крену на Моав преко пустиње Едомске. А по промислу Божјем у пуковима се налажаше и Свети пророк Јелисеј. Седам дана путоваху ова три цара са својом војском, и не беше воде ни за људе ни за стоку; и већ сви изнемогаваху од жеђи. И Јорам, цар Израиљев, рече са уздахом: Сабра Господ нас три цара, да нас преда у руке Моавцима. А цар Јудејски Јосафат упита: Нема ли ту при пуковима који пророк Господњи, да упитамо Господа преко њега? А један између слугу цара Израиљева одговори и рече: Овде је Јелисеј, син Сафатов, који служаше пророку Илији, поливајући му водом руке. А цар Јосафат рече о Јелисеју: У њега је реч Господња.

Тада сва три цара отидоше к Светом Јелисеју и молише га да се помоли Господу за њих, да му Он открије шта њих очекује. Но Свети Јелисеј рече Јораму, цару Израиљеву: Шта је мени до тебе? Ти иди ка пророцима оца свога Ахава и ка пророцима матере своје Језавеље, па њих питај да кажу шта ће вас снаћи. А Јорам, цар Израиљев, рече му са смирењем: Ради тога ли Господ сабра нас три цара, да нас преда у руке Моавцима? Јелисеј му одговори: Тако да је жив Господ сила, пред којим стојим, када не бих поштовао богоугодног цара Јосафата, не бих марио за тебе идолопоклоника, нити бих те погледао; него доведите ми гудача. И би доведен к њему гудач – левит, који је дивно умео певати псалме Давидове. И кад гудач певаше, сиђе Дух Свети на Јелисеја, и он пророкујући рече: Начините дубоке јаме по овој долини, јер овако вели Господ: нећете видети ни дажда ни ветра, а јаме ће се напунити воде, те ћете пити и ви и људи ваши и стока ваша, па ће чак и Моавце Господ предати у руке ваше, и победићете сву силу њихову, и раскопаћете све утврђене градове њихове, и посећи ћете сва доброродна дрвета њихова, и затрпаћете камењем и земљом све изворе водене, и опустошићете сву земљу Моавску.

И збише се све ове речи пророкове. Јер сутрадан, када благочестиви цар јерусалимски Јосафат приношаше Богу жртву рукама свештеничким, сви људи угледаше где Едомским путем тече вода, која најпре достиже до места где беше Јосафатова војска, па затим, разливајући се по околини, испуни све јаме по долина и јаруге, и сва се земља натопи и накваси. И пошто се сви домила напише воде и окрепише, ударише на Моавце, разбише их до ногу, и сву земљу Моавску опустошише, по речи пророка Божјег, па се победнички свечано вратише у своју земљу (4 Цар. 3, 5-27).

Једном нека удовица, супруга једног од синова пророчких, са болом говораше пророку Јелисеју: Слуга твој, муж мој, умре; а ти знаш да се он бојао Господа. Сада пак дође зајмодавац, код кога се мој муж задужно много, и не нашавши код мене ништа што би могао узети, јер сам убога, он хоће да узме у робље два сина моја, који су ми утеха у удовиштву мом и зенице су очију мојих.

Сажаливши се на удовицу и њену децу, Свети пророк Јелисеј упита је: Шта желиш да ти учиним? Кажи ми, шта имаш сада у кући својој? Она му одговори: Слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља. Тада јој Свети пророк рече: Иди, ишти од својих суседа што већи број празних судова, па се затвори у кућу са синовима својим, и налевај од свога уља у све те судове, и они ће се напунити.

Удовица учини како јој рече пророк: потражи од суседа празне судове, донесе их у кућу, затвори за собом врата, и налеваше уље из свога суда у празне судове; при томе јој синови помагаху: додаваху јој судове и налеваху их, и у њеном суду уље не нестаде него течаше као из извора. А кад се судови напунише, она рече синовима својим: Дајте ми још судова. Синови јој одговорише: Нема више празних. Тада престаде тећи уље и из удовичина суда. Удовица с великом радошћу похита к Божјем човеку и обавести га о том чуду. Свети Јелисеј јој онда рече: Иди, продај уље, и одужи се; а што претече, оним се храни са својим синовима.

После тога једном пролажаше Свети пророк Јелисеј кроз град Сунам. Ту га једна богата жена устави да једе хлеба, и угости човека Божјег с радошћу. А кроз тај град пророк Јелисеј је често пролазио: и кад је са Кармила ишао на Јордан, или у Галгал, или у Јерихон, и кад се отуда враћао на Кармил; и после овог позива жениног кад год кроз град пролажаше, он увраћаше у кућу њену да једе хлеба, пошто она беше побожна и добродетељна. И та жена рече своме мужу: Уверила сам се да је свет овај човек Божји што често пролази кроз овај град. Зато да му начинимо малу клијет, и да му наместимо постељу и сто и столицу и свећњак, па кад с пута сврати к нама, нека се има где одморити.

Тако и урадише. И Свети пророк кад год биваше у том граду, увек становаше у тој клијети. Једном одмарајући се у тој клијети, ради њега начињеној, човек Божји размишљаше на који начин да се одужи овој гостољубивој и добродетељној жени. И рече момку своме Гијезију: Зови ову Сунамку. И он је дозва. Када она уђе, човек Божји јој рече: Ето ти се стараш о нама; чиме да ти узвратимо за то? Имаш ли што да говорим цару, или кнезу, или војводи? Она одговори: Немам никакве молбе за њих, јер живим усред свога народа.

Када жена оде, Свети пророк упита Гијезија, чиме да узврати тој жени за њена доброчинства. Гијезије му одговори: Ова жена нема деце, а муж јој је стар, зато умоли Бога да јој да наследника – сина. Угодник Божји учини тако: узнесе Богу топлу молитву за жену ту. И обавештен од Бога да му је молитва услишена, он понова позва Сунамку преко момка. И рече јој: До године у ово доба грлићеш сина. А она, поклонивши му се, рече: Молим те, човече Божји, немој варати слушкиње своје. Светитељ је онда убеди да верује његовој нелажној речи. Потом затрудне жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече Свети пророк. И дете одрасте. И кад једном у време жетве изиде к оцу своме и к жетеоцима, он после кратког времена рече оцу: Глава ме боли. Отац нареди слузи да га однесе матери. Слуга га узме и однесе матери. И лежаше на крилу њезину до подне, па умре. Она онда узе мртвог сина, однесе га у пророкову клијет, положи га у његову постељу, па изиђе и затвори врата. Потом зовну свог мужа, али му ништа не каза о смрти сина, него га замоли говорећи: Пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човека Божјег, и брзо ћу се вратити. Муж је упита: Зашто данас хоћеш да идеш к њему, нити је младина ни субота? (Јер у те дане код Светог пророка Јелисеја, који је живео на гори Кармилу, сабираху се људи ради славословљења Бога, и ради поуке). А жена му одговори: Иако није ни субота ни младина, ипак ћу ићи.

И она хитно отпутова к Светоме. Када се пак приближаваше гори Кармилској, човек Божји, провидећи њен долазак, рече слузи своме Гијезију: Ето Сунамка долази. Трчи јој у сусрет, и реци јој: Мир теби! – Изишавши јој у сусрет, Гијезије јој рече: Мир теби! Мир мужу твоме! Мир детету твоме! А она рече: Мир. Но када дође к Светом Јелисеју на гору, она паде пред њим и загрли му ноге. Гијезије приступи, желећи да је одгурне, али му Свети Јелисеј рече: Остави је, јер јој је сада душа уцвељена, а Господ сакри од мене жалост њену и не откри ми. – А жена рече: Еда ли сам искала сина од господара свога? Ниси ли га ти сам, господару мој, измолио мени од Бога? Не говорах ли ја теби: немој ме варати? И ето, син мој сада умре.

Сажали се човек Божји на жену и, давши свој штап Гијезију, нареди му да брзо иде и метне тај штап на умрло дете. Но мати умрлог детета, не задовољивши се тиме, припаде к Светом пророку и рече: Тако да је жив Господ, и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. – Тада Свети Јелисеј устаде и пође заједно са њом. Међутим Гијезије отиде напред и метну штап на лице детету, али дете не показа знаке живота. И вративши се, срете човека Божјег и каза му да дете не васкрсе. Када Свети пророк Јелисеј отиде у град и у женину кућу, он се попе у ону клијет где на његовој постељи лежаше умрло дете. Онда затвори врата и помоли се Господу. Потом стаде, и леже на дете метнув уста своја на уста његова, и очи своје на очи његове, и руке своје на руке његове, и колена своја на колена његова, и дуну на њега, те се загреја тело детету. Онда пророк устаде, похода по соби, па се опет пружи над дететом. Тако би до седам пута. После тога дете отвори очи своје. Тада Свети Јелисеј дозва Гијезија и нареди му да зове дететову мајку. Када она уђе, он јој рече: Узми сина свог! – И паде жена к ногама његовим, клањајући му се до земље; и узе сина свог, радујући се и хвалећи Бога.

После тога пророк Божји Јелисеј отиде у Галгал, место где некада Израиљци, улазећи у обећану земљу пређоше реку Јордан. У Галгалу се Свети Јелисеј задржа дуже. И наступи глад у тој земљи. Са пророком беху и ученици његови, подражавајући његов богоугодни живот у чистоти и сиромаштву, слично монасима у новој благодати. Борављење човека Божјег са ученицима беше на усамљеном тихом месту. Свети Јелисеј рече једном момку свом: Пристави велики котао и скувај зеље синовима пророчким. – А њих беше око сто душа. Један ученик отиде у поље да набере зеља, и нађе неки дивљи плод сличан грожђу, зван коликинтида, врло горак, због чега су га неки називали и жуч земље. Плод тај врло је штетан по здравље, мада се употребљава у лековима; но употреба у већој количини изазива смрт. Не знајући све то, ученик набра пун плашт тога плода, и метну у котао да се скува. Кад вариво би готово, усуше ученицима да једу. Једући, они осетише горчину а уједно и болове, и у страху повикаше к Светом Јелисеју: Смрт је у котлу, човече Божји! – И престадоше јести, јер беше немогуће. Свети Јелисеј нареди да саспу мало брашна у котао; не зато да би брашном одстранио шкодљивост јела, него да би сакрио своје чудотворство. И вариво постаде пријатно, и шкодљивост се претвори у лек, и сви се наједоше и исцелише (4 Цар. 4, 38-41).

У то време дође к Светом пророку Божјем неки богољубиви човек из града Вал-Салисе, и донесе му двадесет малих хлебова јечмених од првопожњевеног јечма. Човек Божји нареди да се ти хлебови разделе његовим ученицима. А слуга му рече да ти мали хлебови неће бити доста на сто људи. На то му свети пророк рече: Ти раздели свима, нека једу; јер тако вели Господ: сви ће се они најести, и претећи ће им. И би тако: сто људи једоше досита и, по речи Господњој изреченој устима пророка, претече много парчади (4 Цар. 4, 42-44).

У те дане разболе се од губе чувени војвода цара Сирскога Нееман; он беше врло храбар и срећан у биткама, зато беше у великој части у господара свог, цара Сирског. Болујући дуго, Нееман не налажаше лекаре који би га могли излечити. Једном изиђе из Сирије једна чета војника и зароби у земљи Израиљској малу девојку, и предаде је жени војводе свога Неемана. Та девојка беше слушала од својих родитеља о Светом пророку Јелисеју, и о великим чудесима која бивају молитвама његовим. И она рече својој госпођи, којој служаше: Када би господин наш отишао к пророку Божјем у Самарију, он би га ослободио од губе.

Жена Нееманова обавести о томе Неемана. Нееман отиде к своме господару, цару, исприча му све, и замоли га да га пусти у земљу Израиљску, у Самарију, к пророку Божјем ради исцељења. Цар га не само пусти него му и писмо даде за цара израиљског Јорама, сина Ахавова. Нееман, поневши са собом даре за човека Божјег: десет таланата сребра и шест хиљада златника и десеторе дивне стајаће хаљине, отпутова у земљу Израиљску, и предаде цару Јораму писмо од свога цара. У писму је било написано: Ето, кад ти дође ово писмо, знај да послах к теби Неемана, слугу мога, да га ослободиш од губе.

Прочитавши писмо цара сиријског, цар израиљски Јорам се веома снужди и, раздравши хаљине на себи, рече: Зар сам ја Бог који може усмрћивати и оживљавати, те шаље к мени губава човека да га ослободим од губе? Погледајте и видите како само тражи повод да би заратио на мене. – Сазнавши да цар, веома потресен, раздра хаљине своје, Свети пророк Јелисеј посла к цару и поручи: Што се потресаш, и зашто си раздро хаљине своје? Нека Нееман одмах дође к мени, да позна да има пророк Божји у Израиљу.

Нееман дође са коњима и колима својим, и стаде на вратима дома Јелисејева. Свети Јелисеј посла к њему слугу свога са поруком: Иди, окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тело твоје, и очистићеш се. – Нееман се расрди на пророка и пође говорећи: Ја мишљах, он ће изаћи к мени, и стаће, и призваће име Господа Бога свог, и метнуће руку своју на губава места тела мог, и очистити губу, а он ми наређује да идем на Јордан. Зар реке у Дамаску Авана и Фарфар нису боље од Јордана и свих вода Израиљских? Зар се не би могао у њима окупати и очистити?

Рекавши то, Нееман крену гневан из Самарије. Но слуге његове саветоваху му путем да се не оглуши о наређење пророка Божјег, и говораху му: Да ти је пророк наредио да урадиш нешто врло тешко, зар ти не би извршио његово наређење, а он ти нареди једну ситницу: да се окупаш у Јордану, па ћеш се очистити. А ти ни то нећеш да учиниш.

Нееман прими савет својих слугу, упути се на Јордан, сиђе с кола, и зарони у Јордан седам пута, као што му беше наредио човек Божји, и тог часа се тело његово очисти од губе, и он изиђе из реке свеж и здрав као младић. Онда се он са целом пратњом својом поврати к Светом Јелисеју и, ставши пред њим, рече: Ево сада познах да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу; стога прими од слуге свога ове дарове које ти донесох. – И Нееман понуди човеку Божјем злато, сребро и хаљине. Али Свети Јелисеј му рече: Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу примити ништа. – И наваљиваше Нееман на пророка да узме донесене дарове, али он остаде неумољив, и не узе. Тада се Нееман обрати Светоме са молбом, рекавши: Допусти слузи твоме да узме са собом од ове земље колико могу понети две мазге; одневши ту земљу дома, ја ћу подићи жртвеник Господу Богу Израиљеву, јер од сада слуга твој неће више приносити жртава другим боговима него само Једном Истинитом Богу. – Свети Јелисеј му допусти да узме што иште, и отпусти га с миром.

Када Нееман оде од човека Божија Јелнсеја, слуга Светог пророка Гијезије рече у себи: Ето, господар мој учини велику доброту Нееману Сирјанину, а не хте да прими од њега дарове. Тако да је жив Господ, потрчаћу за њим и узећу што од њега. – И Гијезије отрча за Нееманом. А кад га Нееман угледа где трчи за њим, скочи с кола својих и пође му у сусрет. Пошто се поздравише, Гијезије рече Нееману: Господар мој посла ме да ти кажем: ево, баш сад дођоше к мени два младића из горе Јефремове, пророчки ученици, стога дај за њих талант сребра и две стајаће хаљине. А Нееман рече: Узми два таланта, и хаљине. – И сложи Нееман два таланта сребра у две вреће, и даде Гијезију два момка своја да му понесу сребро, и усто две стајаће хаљине.

Гијезије стиже у сумрак кући са два момка, узе дарове, момке одасла натраг, а дарове сакри. Онда отиде и јави се господару своме. Свети Јелисеј га упита: Откуда долазиш, Гијезије? Гијезије одговори: Никуда није ишао слуга твој. На то му Свети Јелисеј рече: Зар срце моје није ишло с тобом и није видело, како онај човек сиђе с кола и изиђе ти у сусрет, и како ти узе од њега сребро и хаљине: и зар ја не знам да си ти намеран да за то сребро купиш себи градине, маслињаке, винограде, овце, говеда, робове и робиње? Зато губа Нееманова нека прионе за те и за семе твоје до века. – И отиде Гијезије од Јелијсеја губав и бео од губе као снег (4 Цар. 5, 1-27).

Једном ученици пророчки рекоше Светом Јелисеју: Гле, обиталиште у коме живимо око тебе тесно нам је; него да отидемо на Јордан, па да узмемо сваки по брвно и начинимо онде себи обиталишта где ћемо боравити. Свети им рече: идите. А један од ученика кротко позва и њега да пође с њима, рекавши му: Пођи и ти, оче, са слугама твојим. И човек Божји пође с њима. И дошавши на Јордан, они стадоше сећи дрва. При томе, једноме док сецијаше дрво, спаде секира са држаље и паде у воду; а он повика говорећи: авај господару мој, ову секиру ја узех на послугу од пријатеља. А човек Божји упита: Где је пала секира? Онај му показа место. Светитељ одсече дрво и баци га онамо, и секира исплива на површину воде. И рече светитељ дрвосечцу: узми је. И овај пружи руку своју, те је узе (4 Цар. 6, 1-7). У овог светог човека бејаше тако велика сила по Богу, да је чак и природну тежину железа могао толико умањити да је железна секира пловила поврх воде као опали лист с дрвета.

Свети пророк Јелисеј видео је оно што се дешава на великој даљини као да се дешава ту, пред његовим очима. Тако, цар Сирски кад војеваше на Израиља, много пута се саветовао са доглавницима својим како да направи заседу за цара Израиљског, и одређивао је једно или друго место, где је одред војске имао да буде у заседи. Но Свети Јелисеј, провидећи то, слао је к цару Израиљском и предупређивао га, говорећи: Чувај се да не идеш онуда, јер су тамо Сирци у заседи. – Цар је слао тамо да се провери је ли то истина; и уверивши се да је тако, добро се чувао и није прилазио томе месту, већ је слао своје војнике који су изненада нападали на Сирце и разбијали их. А то се дешавало не једанпут, и не двапут.

Сазнавши за то, смути се срце цару Сирском, и он сазва своје доглавнике, и упита их: Зашто ми не кажете, ко доставља моје тајне цару Израиљском, и предаје ме у руке његове? А један од њих одговори му: Нико, царе, господару мој; и то бива не од нас; него у Израиљу има пророк Јелисеј који доставља цару Израиљеву све речи које проговориш и у тајној ложници својој. Тада цар рече: Идите, дознајте где је тај пророк, да пошљем војнике да га ухвате и доведу к мени.

Они дознадоше да се пророк Јелисеј налази у Дотаиму, и обавестише о томе цара. Цар посла тамо коњицу, кола и велики одред војске; и они дошавши ноћу опколише град. Сутрадан зором слуга Јелисејев изиђе, а то војска сиријска опколила град са мноштво коња и кола, и он, утрчавши к светом Јелисеју, повика: Јаох господару, шта ћемо радити? Свети Јелисеј му одговори. Не бој се, јер је више наших него њихових.

И помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори сада очи слузи твоме, да види силу Твоју. – И Бог отвори очи момку Јелисејевом, и он виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја. И изиђе свети Јелисеј са слугом својим из града ка Сирцима, а и они пођоше ка њему. И помоли се Јелисеј ка Господу, говорећи: Господе, ослепи овај народ! – И ослепи их Господ на молбу Јелисејеву. Тада им рече Јелисеј: Није ово пут и није ово град, куда треба да идете; него хајдете за мном, и ја ћу вас одвести к човеку кога тражите. И одведе их у Самарију. А кад дођоше у Самарију, помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори им очи да виде где се налазе. – И Господ им отвори очи, и они угледаше да се налазе усред Самарије. А цар израиљски, сазнавши за њихов долазак, и видевши их, упита светог Јелисеја: Наређујеш ли, оче, да их уништим? Но свети одговори: Не, немој их уништавати, јер их ти ниси довео овамо, нити си их својим оружје.м заробио; него им изнеси јело и пиће нека једу и пију, па их онда пусти да иду своме господару. – И цар им уготови гозбу велику, те једоше и пише; па их отпусти, и они отидоше к цару своме; и од тада престадоше најезде из Сирије у земљу Израиљеву (4 Цар. 6, 8-23).

Пошто прође много времена после овога, цар сирски Венадад скупи сву војску своју, крену у рат против цара израиљског Јорама, и дошавши опколи Самарију, престоницу царева израиљских, где се тада налажаше и Свети пророк Јелисеј. У граду настаде велика глад, те су убоги људи и децу своју јели. А кад једном цар израиљски хођаше по бедемима градским, једна жена повика к њему говорећи: Помагај, царе господару! – Цар јој одговори: Ако ти Господ не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из пивнице, да ти дам неку прехрану? Уосталом, реци шта хоћеш. – Жена се онда стаде жалити на другу жену, говорећи: Ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сутра ћемо појести мога сина. И скувасмо сина мога и поједосмо га. А сутрадан рекох јој: дај сина свога да га поједемо. Али она сакри свога сина.

Кад цар израиљски чу речи женине, раздра хаљине своје, и страшно се разгневи на пророка Божјег Јелисеја, што га овај саветом својим задржаваше да се не покори цару сирском и да му не преда град у руке него да чека помоћ Божју. И рече цар у гневу: Тако да ми учини Бог и тако да дода мени казну, ако глава Јелисејева остане данас на њему! – И одмах посла џелата да одсече главу пророку. А човек Божји сеђаше у својој кући, и старци израиљски сеђаху код њега. И рече Свети Јелисеј присутним старцима: Знате ли да цар Јорам, син убице Ахава који уби невиног Навутеја, посла џелата да ми овде одсече главу? Но ви добро закључајте врата и не пуштајте га овамо док сам господар његов, који га је послао, не дође овамо; ето чује се и бахат ногу господара његова за њим.

Док свети говораше ово, цар сустиже послатог џелата и обустави извршење казне; јер се цар после своје зле одлуке раскаја, и сам лично похита за посланим џелатом, да овај не би извршио зло наређење. Знао је цар да је пророк Јелисеј свет и невин, и да је врло потребан израиљском царству, јер многима чини добра. И дошавши к пророку Божјем, цар рече: Гле, колико зло посла на нас Господ! Чему ћу се још надати од Њега? Предаћу град цару сирском и поклонићу му се, да не бисмо сви помрли од глади; јер је боље да останемо живи потчинивши му се, него да, противећи му се, помремо од глади.

Но Свети пророк Јелисеј рече цару и свима присутнима: Чујте реч Господњу! Овако вели Господ: сутра у ово доба на вратима Самарије биће мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за један сикал. – А великаш, на којега се руку цар наслањаше, одговори човеку Божјем и рече: Када би Господ и небо отворио, па неће бити тако како ти говориш. Свети Јелисеј му на то рече: Ево, ти ћеш то својим очима видети, али нећеш од тога хлеба јести.

Умиривши се мало, цар оде у своју палату. И те ноћи, када се Свети Јелисеј мољаше ка Господу Богу за ослобођење града, Бог посла велику пометњу у војску сирску: јер Господ учини те се у околу сирском чу звека оружја, лупа кола, рзање коња и вика неке огромне војске, те Сирци рекоше један другоме: ето, цар израиљски најмио је против нас цареве Хетејске и цареве Мисирске, и они му дођоше у помоћ са својим војскама. – Страховито уплашени, Сирци повикаше: Бежимо одавде! Бежимо! – И ноћу по мраку заједно са својим царем они побегоше, оставивши шаторе своје и коње своје и магарце своје и све што беше у логору њиховом, спасавајући голе животе своје.

А те ноћи око градских врата сеђаху четири губава човека, и рекоше један другоме: Што ми седимо овде, очекујући смрт? Ако уђемо у град, у граду је глад, и ми ћемо умрети од глади; ако и овде останемо, опет ћемо умрети; него хајде да ускочимо у сирски логор, па ако нас поштеде, остаћемо у животу, ако ли нас погубе, погинућемо; боље је да умремо од мача него од глади овако се страшно злопатећи. – Тако се договоривши, они устадоше и ноћу пођоше у сирски логор. Ушавши у логор, они не нађоше ниједног човека; прошавши до средине логора, такође никога не видеше; и много се томе чуђаху. Онда уђоше у један шатор, и наједоше се и напише се, и покупише из њега сребро и злато и хаљине, и отидоше те сакрише. Па се вратише и уђоше у други шатор, те покупише и из њега што могаху понети, и сакрише. Затим рекоше међу собом: Нерадимо добро; данашњи дан је дан радосних вести, а ми ћутимо; ако ушчекамо до зоре, бићемо криви за велики грех; зато похитајмо у град да известимо царев дом.

Дошавши до градских врата, они дозваше вратаре градске, и рекоше им: Ми идосмо у сирски логор, и не видесмо тамо ниједног човека, и не чусмо гласа човечијег: само су остали коњи повезани и магарци, и шатори на својим местима, препуни богатства. – Вратари градски известише о томе царев дом. Цар устаде по ноћи, сазва дворјане и стаде се с њима саветовати; па посумњавши, рече: Казаћу вам у чему је ово лукавство Сираца. Они знају да ми гладујемо, зато отидоше из логора да се сакрију у пољу говорећи: кад изиђу из града, похватаћемо их живе и ући ћемо у град. – Дворјани саветоваше цару да се пошаље извидница која би то извидела. И посла цар два коњаника. Они одоше у логор сирски и никог не нађоше, па одјурише пут Сираца све до Јордана; и гле, по свему путу бејаше пуно хаљина и оружја, које Сирци побацаше бежећи у великом страху. Тада се вратише извидници и обавестише цара и народ. Народ онда појури из града и разграби сав логор сирски; и продаваше се мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за сикал, по речи Господњој. И цар постави на градска врата онога доглавника, на којега се руку наслањаше, да одржава ред. И кад он хтеде да уреди да се народ не тиска на вратима, изгази га народ, те умре, као што човек Божји Јелисеј рече, када овај доглавник, не верујући рече Господњој, изреченој устима пророка, о изобиљу хлеба, противречаше, говорећи: Када би Господ и небо отворио, неће бити тако како ти говориш (4 Цар. 6, 24-7, 20).

Чудесан беше овај велики угодник Божји и у другим пророчким дарима и делима, као што о томе опширно пише у Књигама о Царевима. Он предсказа седмогодишњу глад у земљи Израиљској (4 Цар. 8, 10). Предузнавши смрт сирског цара Венадада, он предсказа да ће Азаил постати цар сирски (4 Цар. 8, 13). Помазавши за цара Јуја, једнога од кнезова израиљских, он га подстаче да истреби богомрски идолопоклонички дом Ахавов (4 Цар. 9, 3). И Јуј уби два идолопоклоничка цара: Јорама израиљског, и Охозију јудејског, унука побожног цара Јосафата, који не угледајући се на деда свог скрену у безбожје. Он уби и покварену Језавељу, жену Ахавову а мајку Јорамову, и поби све жречеве и маге Ваалове. У свему томе њему су помагали благослов и молитве Светог пророка Јелисеја.

По смрти Јуја царова у Израиљу син његов Јоахаз, затим унук његов Јоас. За царовања Јоасова разболе се у Самарији на смрт човек Божји Јелисеј, који већ беше у дубокој старости. Цар израиљски Јоас дође да га посети и, плачући за њим, говораше: Оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови! А Јелисеј му рече: Узми лук и стреле, отвори прозор с истока, у правцу Сирије, и натегни лук са стрелом. – Цар учини тако. Онда пророк Божји, метнувши руке своје цару на руке, рече му: Стрељај ка Сирији. И цар пусти стрелу. А пророк рече: Ова стрела је стрела избављења Господњега, стрела избављења од Сираца, и ти ћеш победити Сирију. – И опет нареди цару да узме у руке лук и стреле. Цар узе. А пророк му рече: Удари стрелом у земљу. Цар удари три пута, па стаде. Тада се расрди на њ човек Божји и рече: Да си ударио пет пута или шест пута, ти би победио Сирију сасвим; а сада ћеш их само три пута разбити (4 Цар. 13, 14-19). Пошто тако пророкова цару, Свети Јелисеј умре, и би погребен чесно.

Пророк Јелисеј чињаше чудеса не само за живота, него се и по смрти својој показа чудотворац. Годину дана после његове смрти догоди се ово: једнога мртваца ношаху из Самарије ван града да га сахране. Али како се у то време изненада појавише Моавићани, чинећи пљачкашки налет на земљу Израиљску, то они што ношаху мртваца, када угледаше непријатеље, бацише мртваца у најближу пећину, па побегоше у град. А та пећина беше она, у којој је почивало тело Светог пророка Јелисеја. Чим се мртвац дотаче пророкових костију, он одмах оживе и, изишавши из пећине, оде у град.

Тако Бог и по смрти прослави Свога угодника. За све то нека је Богу нашем слава, част и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2023/06/26/sveti-prorok-jelisej-2/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Чудотворна икона манастира Хиландар звана Необорива стена потиче, колико знамо по доступним нам подацима, још из доба цара Душана и кнеза Лазара, из око треће четвртине 14 века.

Литијска је икона, односно на њеној је полеђини насликано попрсје Светог Саве српског; такође нам је познато да је дело иконописца српског порекла из тадашње Рашке државе.

Једно време ова чудотворна икона боравила је у манастиру Филокал у Солуну, а данас почива у ризници манастира Хиландар на Светој Гори Атонској.

Као датум пројављења благодати са изображења ове Свете иконе, одређен је 28. јун по новом, односно 15. јун по старом календару.

Изображење

Икона Гора неразрушива/ Необорива стена и поред протеклог времена од свог настанка у потпуности је осветљена – што је изненађујуће с обзиром на то да датира од пре седам векова; Светлост која је обасјава прелива се по читавој површини и нема свој јасни извор, већ извире из свих  праваца и тако је облива.

Позадина иконе осликана је јачом сивозеленом бојом с нешто тамнијим жилицама, као да опонаша састав камена, како су у то време сликане Богородичине иконе са епитетом Гора.

На њој видимо Пресвету Дјеву изображену у допојасном положају како у наручју леве руке држи Богомладенца Христа, док Јој се поглед пружа негде у даљину; Младенац се за то време извија у наручју и посматра Је.

Дјевин мафорион поприлично је једноставан; осликан у тамној боји, дискретно проткан златним везом по порубима и без икаквог украшавања. Ту донекле – колико нам је дато – назиремо сву величанственост, Дјевиног духа; и видимо да заправо Њој никакво украшавање није потребно јер… сва лепота Кћери Цареве  је унутра, ресама је златним огрнута, украшена…

И док су са десне и леве стране свечасне главе Њене, изображена два шестокрила херувима, два архангела, такође херувимског реда, изображена су и изнад главе Богомладенца Христа.

Оно што видимо данас је ореол Пресвете Дјеве у тамној боји злата, који прелази у загасито-наранџасту те у великој мери доминира у приказу изображења, Свете Дјеве.

Што је занимљиво и поред протеклог времена, боје на икони су врло живе, чак  7. векова од њенога настанка.

И док су у горњим деловима иконе видљива оштећења, као и у самом средишњем делу приказа, дотле је при самом дну иконографије и поред ових великих недостатака, приметан натпис на црквенословенском језику који се због присутних оштећења, не може јасно прочитати.

Оно што је важно, јесте да је остало видљиво изображење монументалног Образа Богомајке, смиреног и помало отсутног лика – која одаје достојанство Милостиве заштитнице, те на тај начин симболизује тугу за палим  царством.

Поглед Дјеве, што је карактеристично није усмерен ка Богомладенцу, већ је уперен мимо Њега, у даљину и ма колико тужан да је, толико је топао и нежан.

Далекосежност погледа Дјеве, превазилази Њену усмереност ка Сину и Богу Њеном, и одвлачи Јој пажњу на оно што види, што осећа и што је тужи; можда отуда можемо закључити да произилази Њена неизмерна туга због неизбежног, што ће доћи /долази, на род људски. То видимо и по самом погледу, зеници ока која је врло крупна, одсутна, уперена у даљину с густо повијеним обрвама на доле, где Пресвета Дјева изгледа болно и потресено. Но, и поред свих наилазећих страдања којима сведочи, Она неометано Сина Свога удобно носи у наручју, док Он посматра кроз шта то Његова Мајка пролази; шта се то са Њом збива.

Видимо, такође, да код Богомладенца нема никаквог страха, нити било какве забринутости, због оног што очитава у Мајчином преживљавању; што опет није необично. Он није незаинтересован за Њена страдања, Њена преживљавања и све оно кроз шта Она као Мајка и прва слушкиња Његова пролази.

Он Први зна да је Она Стена необорива/Гора неразрушива, Тврђава угњетаваних и ожалошћених, Нада и Прибежиште свих хришћана, Уточиште прогоњених и остављених. Неразрушиво царство Лазарево.

Чуда

После виђења у коме му се јавила Пресвета Богородица у атонској пустињи и посаветовала га, Свети Сава је дао да се направи велика икона Богородице Гора неразрушива, коју је даровао својој ктиторији – манастиру Филокал у Солуну. Због тога на њеној полеђини стоји Свети Сава, одевен у сак(ос), са ромејском царском круном на глави, са којом нигде више није насликан, а са којом се изображава Христос, као Цар и Првосвештеник. Такво смело поређење, у складу са схватањем да је Епископ, па и Првосвештеник, икона Христова у време проглашења Српске патријаршије и покушаја Цариграда да српска настојања поништи, сузбије и казни, било је израз несугласица између српске и ромејске Цркве и решености српске црквене јерархије да брани дело Светога Саве до краја.

Предање каже да су се пред том иконом на кнежевој вечери уочи Косовске битке 1389. године, српски великаши заклели на верност Христу и своме благочестивом цару, кнезу Лазару, а да је икона потом враћена у Хиландар, где је све до данас чувана у манастирској ризници; па отуда потиче њен други назив – Лазарева.

И као што ће потоњи векови показати, што је вредело и било верно остало је на Косову, избирајући радије Царство небеско, него овоземаљски живот под туђим јармом.

Многи од тих страдалника и данас почивају широм крвљу натопљене косовско-метохијске земље, крај олтара или под сводовима Патријаршије пећке, стојећи у вери, којом нас Христос ослободи, бранећи и на тај начин државу и поверени народ, зарад оних који по ће по Дару Христовом, знати пут, који води у Живот вечни.

https://mitropolija.com/2023/06/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neoboriva-stena-gora-nerazrusiva-lazareva/

Догматизујемо многа питања у животу. Чак и ја понекад ухватим себе да сам апсолутно непоколебљив у погледу одређених ставова, иако не би требало да будем. Мислимо да на тај начин нешто постижемо, показујемо самопоуздање, одлучност и стабилност, док на крају показујемо скученост ума и срца,

а са тим и тврдоћу, коју изазива наш его. Важно је да не правимо компромисе око неких питања, посебно оних која имају директну или индиректну везу са духовним идентитетом. Непроменљивост је неопходна у односу на љубав према Христу и ближњем. Заиста треба да будемо непромењени у смирењу и једноставности, у погледу послушности Цркви и нашем духовном оцу.

Заиста не треба сумњати у нашу веру и поверење у Бога. О свему другом можемо да причамо, да саслушамо мишљења, да размишљамо. Наравно да ћемо чути различита мишљења о одређеним животним питањима, али када је вера у питању, то није нешто о чему треба преговарати.

Неко може имати другачије мишљење о Христу од онога што Црква учи, и то је његово право, чак и ако то не можемо прихватити. Једно је да свако има право да изрази своје мишљење о одређеном питању, а друго је прихватање мишљења које је у супротности са нашом вером. Свако има право на своје мишљење, али то не значи да је други дужан да га прихвати. Постоји разлика између то двоје.

За нека питања треба бити категоричан – нема места половичности, компромису и уступцима.

Сам Господ је био кротак и разговарао је са свим људима, али је морао да каже „Тешко вама!“ фарисејима да би показао свој став. Није рекао: „Поштујем ваше мишљење и не говорим ништа“, већ је оштро осудио њихово лицемерје, болесну религиозност, безумну схоластику.

Христос је на земљи имао једноставност и зато је био тако приступачан. Није био далек, зао, чудан, хировит. Слушао је свакога, али се није са сваким слагао. Некима је одговарао, пред другима ћутао, с некима је био категоричан, према другима је показао компромис, једнима је говорио директно, другима у параболама.

Укратко, потребно је расуђивати. Ако немамо расуђивање, с једне стране, расправљаћемо о томе колико тачно треба да траје Света Литургија, или колико би дуга требало да буде брада или коса свештеника, а на другој страни ћемо правити компромисе са животом у телесним задовољствима, амнестирајући своје страсти под изговором да су се времена променила, и нећемо проговорити ни реч о познавању канона.

Страшно је што изостаје покајање! Свештеник ће према некоме показати трпљење када се покаје, али када нема покајања, то трпљење ће му нашкодити. Чињеница је да постоје људи који не препознају грех у себи. Једино што им је потребно је сагласност Цркве са новим задацима, односно промена Христа, који је већ застарео и није савремен, није модеран! Неки оспоравају боју одежде коју свештеници треба да облаче на одређени празник, или да ли на вечерњој служби треба певати одређене стихире. Истовремено, ти исти људи, разматрају да ли се на Светој Литургији хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову!

Свему томе недостаје расуђивање. Ми само показујемо извесно знање без искуства са Христом.

Расуђивање не може доћи без самоспознаје, самоспознаја не може доћи без понизности, а смирење не може доћи без благодати Божије која нас просветљује и освећује кроз послушност Цркви и Спаситељу нашем Исусу Христу и руковођењем од духовног оца.

https://preminportal.com.mk/duhovnost/odgovori-na-sovremeni-problemi/26104-rasuduvanje

Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео.

Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.

http://arhiva.spc.rs/sr/sveti_apostoli_vartolomej_varnava_0.html

Спасавамо се у Цркви Христовој – на месту где човек има могућност да се причести Божанском благодаћу, која га оживљава, сједињује са Богом и помаже му да оствари своју судбину – обожење.

У Цркви Христовој постоје три важна постулата без којих Она не би била: саборност, преjемство и Евхаристија.

Када говоримо о саборности, прво што нам пада на памет је дефиниција православног катихизиса, који каже да се Црква назива Саборном јер није ограничена ни људима, ни местом, ни временом.

Ако упоредимо новозаветну Цркву са старозаветном Црквом, видећемо да је старозаветна Црква била повезана са одређеним народом који је Господ изабрао да би сачувао веру у јединог и истинитог Бога и да би довео Месију-Цара, Спаситеља целог света кроз овај народ у свет.

Старозаветна црква је тако била повезана са одређеним географским положајем, па је чак и једино место где је било могуће принети жртву једном Богу било назначено – Jерусалимски храм.

У погледу времена, старозаветна Црква је такође била ограничена – њена сврха је била да припреми народ за долазак и прихватање Месије. Доласком Христа у свет завршена је мисија старозаветне Цркве.

А Новозаветна Црква није ограничена местом, јер Сам Господ наш Исус Христос, шаљући апостоле на проповед, каже: «…Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу» (Мк 16,15).

Новозаветна Црква није ограничена на одређени народ.Сетимо се речи Божанског Откровења да «Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос» (Кол 3,11).

Црква Христова такође није временски ограничена, јер је Сам Господ рекао да је Он увек са Црквом, која ће постојати заувек. И врата пакла је неће надвладати.

Дакле, новозаветна Црква ничим није ограничена. Ово је Универзална Црква. Често користимо синониме: католичка (саборна), васељенска црква, иако појмови саборности и универзалности нису идентични. Већ у II веку свештеномученик Игњатије Богоносац је рекао: где је Христос, тамо је и цела cаборна црква. То значи да чак и да су присутни сви критеријуми о којима смо говорили: нациjа, простор, време, онда ово друштво можда није Црква. Јер тамо нема Живог Христа. Где нема Живог Христа, нема ни Истине ни љубави.

Може се чак догодити да се Црква сведе на малу заједницу људи – малу паству, које ће бити Саборна црква. То се десило много пута у историји. Када су скоро сви јерарси, врло често под притиском државне власти, одлазили у расколе или јереси, а само неколико светих подвижника задржало је у себи Истину и љубав, и самим тим оличило целу Саборну Цркву.

Кроз ових неколико подвижника препорода се цела Васељенска саборна православна Црква.

Када говоримо о прејемству, морамо схватити да ово није апстрактан концепт. Само тамо Црква је истинита где постоји апостолско прејемство епископа. Ако нема таквог прејемства, нема ни Цркве.

Право, физичко преjемство хиротонија сачуван је само у Апостолској Цркви. Ако нема ланца прејемства, нема ни Цркве. А ако нема Цркве, нема ни Светих Тајни. Нема Светих Тајни, нема Божанске благодати – нема спасења. Зато Света Црква толико пази на Свете Тајне и не признаје „таjне“ расколника и јеретика.

Али без трећег критеријума – Евхаристије – саборност и приjемство нису од значаја.

Евхаристија је централна Тајна Цркве Христове. И сам Господ каже: «…Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан» (Jн 6,53- 56).

Кроз Тајну Крштења улазимо у Цркву Христову, добијамо ново рођење, опраштају нам се сви греси. Али, нажалост, моћ греха је толика да његове последице и даље утичу на човека. И само захваљујући Христовим Тајнама, а посебно Светој Тајни Евхаристије, човеку се даје снага да победи ову склоност греху. У Евхаристији се сједињујемо у једно Тело Христово, преображавамо се. Снага вере и Божанске благодати лежи у томе што се човек мења изнутра.

Треба имати на уму да је за очување неискривљене вере у Тројичног Бога и Оваплоћење Бога неопходно бити члан Цркве Христове, а Црква се заснива на саборности, апостолском прејемству и Евхаристији.

И веома је важно схватити да је одсуство бар једног од наведених критеријума знак да овај сабор није Црква Христова. Тамо где нема континуитета, нема ни свештенства ни благодати. Где нема саборности, нема ни Цркве, јер саборност је слободно јединство чланова Цркве на основу љубави према Богу и ближњем. Снага саборности је у томе што у Цркви постоји безусловни ауторитет коме се сви морају повиновати, без обзира на положаj, чин, године и друге разлике. Овај безусловни ауторитет је сама Црква. Ако у Цркви изостане овај безусловни ауторитет, Она почиње да се прилагођава свету, околностима, конкретној личности, јединство се руши, а Црквено Предање, изражено у догматима и канонима, је упитно.

Ако се то догоди, ауторитет Соборности је изгубљен. И свака конкретна заједница људи почиње да тражи свој ауторитет. Ово је пут, као што смо већ видели, који води ка расколу. Треба да ценимо оно што нам Црква даје и да не кршимо каноне и Црквено Предање, без обзира на све овоземаљске и наизглед важне околности.

Ако преступимо каноне и Предање, уништава се Cаборност и сама Црква. И, коначно, ако човек не види потребу за Евхаристијом, није му потребна ни Црква. 

митр. Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/en/node/28581

Овај светитељ празнује се 8. фебруара, и тамо је његово житије описано. 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао Свети Теодор при страдању своме слузи Уару: "Тело моје, рече, положи у Евхаити на имању мојих предака". Светог Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе Светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име Свети Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик Светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. Наједанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарецена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на дувару и трагове од остинуле крви.

http://arhiva.spc.rs/sr/sveti_velikomuchenik_teodor_stratilat_1.html

Како да децу инспиришемо да воле истину, како да их научимо да воле истину и да се гнушају лажи?

Потреба за истином и љубав према њој су елементи својствени човеку, дакле и детету. Првобитни грех, иако је помутио и ослабио осећај истине, није га потпуно избрисао. У човеку је остала тежња ка истини. Управо та склоност манифестује се код детета у његовој жељи да све сазна. Дете пита за све. А оно што му старији кажу, он прихвата као истину.

Чисто дете не зна за лаж и претварање. Оно се стиди и поцрвени, не само када из журбе или непромишљености слаже, него и када чује да други лажу.

Љубав према истини унео је у дечју душу сам Бог. Само треба да помогнемо овој природној тенденцији да расте и ојача. То је посао родитеља. Али како то постићи? Прво што треба да ураде јесте да их опомињу од раног детињства. Постоје три основна правила:

а) Научите своју децу да воле истину, имајући Бога у својим мислима. Дете мора да зна да Бог, који је једина вечна и непобитна Истина, жели да увек говоримо истину. Само верност, која се заснива на вери и љубави према Богу, може да издржи сваки испит.

б) Односите се према деци једноставно и искрено. Верујте у њихове речи све док сте сигурни да не лажу. Не захтевајте да вам потврђују под заклетвом оно што говоре. Ако имате било какав добар разлог да сумњате у истинитост њихових речи, немојте од првог тренутка показати да им не верујете. Покушајте да се уверите да ли је дете заиста лагало. И ако је то учињено, позовите га к себи, погледајте га у очи озбиљно, и са пуно љубави, и реците му нешто овако: „Бог жели да говоримо истину. Он је свезнајући, зна чак и наше најтајније мисли и мрзи лажљиве усне." На лицу детета тада ће се видети руменило стида. Одмах ће открити истину и никада више неће лагати.

в) Увек покажите пред својом децом да и ви волите и поштујете истину. Будите искрени у свим својим пословима и поступцима. Најпре поштујте божанску истину, веру и закон Божији. Ако желите да ваша деца заволе људску истину, научите их да имају посебно поштовање према божанској истини. Не дозволите да равнодушност према православној вери и Цркви нађе упориште у вашим срцима или у срцима ваше деце. Ако деца примете да се олако односите према истинама хришћанске вере и правилима Цркве или да се претварате у стварима које се тичу хришћанског живота, како се можете надати да ће веровати вашим речима; Будите, дакле, својој деци пример љубави према хришћанској истини и вери. Ширите ову љубав и њима. Тако ће волети истину.

Али и у свим околностима будите искрени и поштени. Чувајте се лажи и претварања. Ако деца виде, да се на овај или онај начин ругате другима, да користите лукавство и лицемерје, да нисте поштени у односима – нпр. дружите се са неким, а иза леђа га псујете и грдите – будите сигурни да ће се тако понашати и деца у односима са вама или другима.

Ако желите да ваша деца постану људи истине и поштења, покушајте пре свега да се одликујете одбојношћу према лажима, лицемерју, превари, ласкању, скривеним намерама и подмуклим намерама. У свим својим пословима будите поштени, директни и у доброј вери.

Негујући, с једне стране, поштовање и љубав према истини у срцима деце, с друге стране, и сами морате свим силама да се борите против лажи. Учите своју децу од детињства да то мрзе, јер Бог је Истина и свака лаж је грех. Деца треба да избегавају лагање, не зато што знају да ће бити кажњена ако буду разоткривена, већ зато што знају да се Бог гнуша тога.

Никада, ни на који начин, не обмањујте децу. Али не дозволите да то раде ни други. Врло често родитељи, да би умилостивили мрзовољно дете, обећавају му ствари које никада не испуне. Како је то штетно! Дете брзо схвата да је преварено. Његова вера у речи његових родитеља је пољуљана и његов осећај за истину је поткопан.

Немојте сами, намерно или несвесно, терати своју децу да лажу. Шта рећи о родитељима који се смеју или хвале своју децу због "паметних" лажи које су изговорили? А шта да мислимо о родитељима, који сами подстичу своју децу на лаж, учећи их како да преваре учитеља и друге људе, да би изашли из неког тешког положаја или избегли казну? Такви родитељи су прави кваритељи своје деце.

Упамтимо добро да, ко лаж не сматра грехом, способан је да краде и вара. Ко је непоштен на речима, биће непоштен и на делима.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/makria-apo-to-psema/#

Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг.

Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА КОРИШКОГ, испосника и отшелника

Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком.

Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посвети служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.

Оставши сам са млађом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: „Воља Господња нека буде!“ Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.

Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: „Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега“. Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.

Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: „Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!“ И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.

По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: „Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега“. А к Богу вапијаше: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила“. И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: „Ја сам прах и пепео“ (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам“.

После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: „Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?“ (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: „Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“ (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.

Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ Најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.

Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. – Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.

http://arhiva.spc.rs/sr/prepodobni_petar_korishki_0.html