ИСАК СИРИН (грч: Ισαάκ του Σύρου) - преподобни, свети; Велики подвижик и "свети философ" (по Св. Јустину), који је у потпуности разрадио методику хришћанске гносеологије; велики мистичар Цркве, чије се животно дело добрим делом односи на икономију Светог Духа; велики писац Цркве и то углавном на бази властитог искуства у молитвеном тиховању. Црква га прославља 28. јануара.

Житије

Св. Исак Сирин рођен је у првој четвртини VII века, у месту Бет-Катарији, у Сирији (отуда Сирин), на обали Персијског залива. Као веома образован младић, заједно са старијим, такође ученим, братом отишао је у манастир Мар-Матеј (у преводу: господин Матеј - вероватно оснивач манастира), који се налазио у близини града Ниневије. Убрзо је брат Св. Исака био постављен за старешину тога манастира, док се Св. Исак подвизавао у једној келији недалеко од манастира. Због свог образовања, чудотворства и ревности у вери, Св. Исак био је изабран за Епископа града Ниневије (посвећење је било у манастиру Бет-Абе, од Патријарха Георгија, 660-680). На тој дужности остао је само пет месеци, јер је увидео да он није особа која може бити и администратор Цркве. Вратио се свом усамљеничком животу, повукавши се најпре на гору Мату (у близини Бет-Хузаја). Живећи на гори, јео је само три кришке хлеба дневно, уз понешто поврћа у пресном стању. Старост га је натерала да се пресели у пустињски манастир Рабан-Шабур. Много је писао и изучавао Свето Писмо, и на основу личног искуства описивао процес оздрављења и очишћења човековог органа сазнања и узрастање човекове личности у сазнању. Упокојио се у дубокој старости, скоро ослепео што се приписује великом времену проведеном у читању и писању, почетком VIII века.

Дела и учење Светог Исака

Св. Исак Сирин написао је много списа. Од њих је до данас сачувано око сто беседа, које се односе на духовни живот и подвижништво. На пољу гносеологије дао је запажен допринос дефинишући сазнање као "осећање бесмртног живота", а истину као "осећање Бога". Човек није творац Истине, стога је акт сазнања - акт усвајања већ објективно дате Истине. Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, Свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи, сазнања. Зло има своја чула, а то су страсти (τα πάθη), а "страсти су болест душе". Зло и страсти не припадају природи душе; они су неприродан додатак души. Страсти су напади које врше на човека ствари овога света; благодат је једина сила која их може одбити. Када се страсти угнезде у човеку, искорењују му душу. Оне збуњују ум, испуњују га фантастичним сликама и жељама. Болесни органи сазнања могу рађати, стварати, производити само болесне мисли, болесна осећања, болесне жеље, болесно сазнање. Пошто су страсти болест душе, то се оздрављење душе постиже очишћењем од страсти, од зла. Врлине су здравље душе, као што су страсти болест душе. Врлине су лекови који постепено потискују болест из душе, из органа сазнања; тај процес је спор, захтева многа старања и трпљења. Свети Исак тврди да је свака врлина - крст, и изричито препоручује да човек најпре заволи невољу и тугу, да се ослободи ствари овога света, да се ум не занима светом. Јер се човек мора прво ослободити вештаственог, да би се могао родити од Бога. Врлине имају свој поредак, свака претходна рађа следећу, и листане су овако:

Вера - подвигом вере почиње лечење и оздрављење душе од страсти.

Молитва - подвигом молитве човек побеђује себе и улази у нову реалност.

Љубав - првобитно созерцање (ή θεωρία) Свете Тројице, превазилажење саможиве себичне човечности, излаз из сфере убитачног антропоцентризма и улаз у сферу Тројичног Божанства.

Смиреноумље (ή σωφροσύνη) - услов за исцелење и оздрављење ума, оно што приближава Бога човеку и човека Богу, украс Божанства, сила која се даје само онима који су савршени у врлини.

Благодат и слобода - резултат синергизма воље човечије са вољом Божијом, постепени развитак човека у савршено биће услед уласка благодати у душу (κατά μικράν).

Очишћење ума - постепено потискивање греха и страсти из целог човечијег бића и свих органа сазнања, исцељење и оздрављење од убитачних болести. Ум се не може очистити, нити прославити са Христом, ако тело не пострада за Христа.

Из Охридског пролога

Преподобни Исаак Сирин. Рођен у Ниниви, и у младости подвизавао се у манастиру Мар-Матејском, у близини Ниниве. Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за Епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан-Шабур. Саставио је много дела, од којих је до нас дошло око стотину беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи, као што је био Св. Симеон Дивногорац, тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости концем VII века.

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Исак_Сирин

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

Преподобни Јефрем Сирин. Рођен у Сирији од сиромашних родитеља у време цара Константина Великог. Своју рану младост провео доста бурно, но наједном наста прелом у души његовој и он почне сав пламтети љубављу према Господу Исусу. Био је ученик светог Јакова Нисибијског (13. јануар). Од велике Божје благодати лила се мудрост с језика његовог као медени поток, а из очију су му непрестано текле сузе. Трудољубив као пчела Јефрем је непрестано или писао књиге, или усмено поучавао монахе у манастиру и народ у граду Едеси, или пак сам се предавао молитви и размишљању. Многобројне су његове књиге, прекрасне су његове молитве. Најпознатија му је она молитва уз Часни пост: Господи и Владико живота мојего: Кад су га хтели силом узети за епископа, он се направи луд и почне јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Видевши то људи, оставе га на миру. Био је савременик и пријатељ светог Василија Великог. Свети Јефрем је углавном апостол покајања. Његови списи и дан-данас мекшају многа срца отврдла од греха, и враћају их Христу. Упокојио се у дубокој старости 378. године.

https://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/b-s-d-sv-nilsrpsg/6387-28-1-10-2-1096

Хајде да прво разјаснимо шта се сматра под понижавањем. У уобичајеном смислу ради се о повреди људског достојанства, вређању, физичком или психичком насиљу, принудном ограничавању слободе, понашања,

деструктивно делујући на појединца и његово психичко здравље. Може ли неко тврдити да се било шта од наведеног култивише или чак подстиче у Цркви? Наравно да не. Хришћанство сваки облик насиља над човеком доживљава као грех, па чак и у тако важном питању као што је вера. Хришћански живот и спасење душе, сваку принуду види као неприхватљиву, тврдећи да је живот по Јеванђељу увек заснован на слободној вољи човека.

Откуд онда стереотип да је жена у хришћанству у пониженом положају? Пре свега, треба претпоставити да је то због начина на који Свето Писмо,

конкретно, апостол Павле, успоставља хијерархију односа међу супружницима. „Жене, слушајте своје мужеве као Господа“, „мужеви, волите своје жене, као што је Христос волео Цркву и предао себе за њу“. Ако на ове речи гледате као на заповест која регулише породичне односе заувек, заиста може изгледати да постоји нека дискриминација жена. Међутим, ако обратимо пажњу на оно што нам се чини, постаће нам јасно да је овде реч о нечем сасвим другом. Послушност жене мужу у оним временима у којима је живео апостол Павле, као свеприсутна и сама по себи очигледна појава, од стране апостола је стављена у директну зависност од става мужа према њој. Муж се, заузврат, обавезује не само да обезбеђује своју жену и решава проблеме породице, већ мора да воли своју жену до тачке потпуног самоодрицања, као што је Христос волео Цркву. Врло једноставним речима, ово значи да волите, цените и штитите своју жену изнад себе. Не треба да мислиш да је самопожртвовање искључиво давање живота за вољену особу. Таква прилика, као што је познато, укаже се једном у животу неколицини њих.

Самопожртвовање је стављање детета у кревет у три ујутру, када устајете у пет због посла. Или очистите кућу на једини слободан дан тако да се жена бар једном недељно одмара од великог броја породичних обавеза. Или научите да сами себе послужите у свакодневном животу, док су мала деца у жениним рукама. Самопожртвовање је када је сопствено „хоћу” буде на последњем месту, када су потребе породице важније од амбиција, када  сте уморни а прво помислите на мир своје жене и деце. Испада да мушкарцима хришћанима апостол нуди такву слику породичних односа, у којој муж може да рачуна на потчињеност своје жене, што се у то време подразумевало, само ако испуњава веома озбиљне услове. Па, ко је овде ограниченији?

Штавише, не треба заборавити да је апостолска поука заснована на једноставној норми друштвеног живота 1. века, стога је у најмању руку неразумно окривити хришћанство што су норме живота од пре две хиљаде година неприхватљиве за савремене људе.

Други разлог зашто постоје стереотипи о хришћанству и његовом односу према женама је - искључиво право мушкараца на свештенство. Међутим, овде не може бити речи ни о каквом понижењу. Хришћанство једноставно полази од очигледног: људи су различити. Због природне разлике између мушкарца и жене, Црква им додељује различите службе. Наравно, са модерне тачке гледишта, фиксираном на једнакост света, ово није сасвим јасно. Али свет данас верује у једно, а сутра у друго. Да ли Цркву треба да занима како изгледају њене вековне традиције у очима света који се мења?

И, коначно, најочигледније: коликопостоји хришћанство, толико оно исповеда супериорност жене, Пресвете Богородице, не само над мушкарцима, него и над целим људским родом, па и над бестелесним силама. И иако ово помињем на самом крају, сама ова чињеница је довољна да престанемо да озбиљно размишљамо о понижавању жена од стране хришћанства.

о.  Владимир Пучков

https://pravlife.org/en/node/25949

Кратка, жива, свесрдна молитва вреди много више од досадне, свечане, суве, чак и дугачке.

Недавно сам питао једног шеснаестогодишњег дечака:

- Волиш ли Бога, дете моје?

- Много га волим, оче, одговорио ми је спонтано.

- Молиш ли Му се редовно?

- Не! рече ми искрено.

Овај младић није могао да схвати контраст између своја два одговора. Јер немогуће је истински волети Бога, а не молити се.

Ако имате пријатеља који вам је изузетно драг, зар не покушавате да нађете начине да често комуницирате са њим и разговарате о разним питањима? Је ли то тачно?

Слушај, дете моје, ове бројке које ћу ти рећи. Оне су верификоване. Човек који је умро са 70 година,  распоредио је године свог живота на следећи начин: 15 година је радио, 20 је спавао, 2 је јео, 1 се облачио, 9 месеци се умивао, 7 месеци се бријао, 4 месеца је чистио нос, 2 месеца је прао своје зубе итд.

Да ли си приметио нешто? Све горе поменуто тиче се само спољашњих активности. То је брига за тело.

Али када се, дете моје, појавиш пред Богом, рачун који ћеш морати да положиш биће сасвим другачији. Тада ће те праведни Судија питати:

„Колико си добра  учинио? Колико лошег?'

„Колико си задатака извршио, а колико ниси?

"Колико си се дуго молио?"

У једној години твоје срце откуца 36.792.000 пута. Од ове огромне количине, колико си пулсева издвојио за свог Бога?

-„Али колико треба да се молим?”

Мораш да знаш, дете моје, да Бог молитву не мери по трајању, него по ревности, по расположењу, по срцу. Важна је ревност и топло расположење срца. Чини јутарњу и вечерњу молитву. Али немој пропустити да своје мисли и срце окренеш Богу много пута током дана.

Биће то, дете моје, благословен дан када своје прве мисли посветиш Богу. И твој сан ће бити миран када, пре него што се предаш његовим рукама, поново окренеш мисли ка Њему.

Не препоручујем молитву у кревету! Али ако се уопште нећеш молити другачије, онда не прекидај своју навику. Мада верујем да ни теби неће бити угодно да разговараш са својим Богом и Господом, и лежиш у свом кревету! Можда нећеш имати времена да завршиш молитву и... заспаћеш!

Зато, као мудар младић, изговори јутарњу молитву после облачења и своју вечерњу молитву пре него што скинеш своју одећу. Затим, када паднеш у кревет, прати, ако желиш, своје побожне мисли; тако ћеш мирније спавати.

Знаш ону мудру изреку „Ништа не може успети ако Бог не благослови“?

Па, ако не почнеш дан тражећи помоћ од Бога, како да очекујеш срећу?

Погледај око себе, мали. Сва створења на свој начин, моле се и хвале премудрог Творца.

Биљке отварају своје цветове и шаљу свој животворни мирис на Творчев престо.

Птице својим слатким мелодичним гласовима, хвале Свемогућег.

За Њега пчела зуји.

За Њега лептир срећно лети.

Муње га величају својим сјајем.

Хвале га и громови у свој својој страшној величанствености.

Да! Сва природа Му се усрдно моли, иако није свесна шта чини. А ти, чедо моје, слободоумниче, хоћеш ли порећи оно што природа својевољно изводи?

„Најлепше што се може видети на свету је човек који се моли.”

Ова сугестија је веома тачна. Ко се моли, живи у другом свету. У изобиљу удише благодат Божију и жеђ гаси најслађом водом божанског присуства.

Рекао сам ти, дете моје, горе, да се сва природа моли. Хтео сам да ти дам симболику, јер права молитва је људска привилегија. Само човек може свесно уздићи своју душу ка Богу, и разговарати са Њим.

Истина је да је молитва велика част за човека, а то је још један елемент који човека издваја од других створења.

Када се молим, моја душа је усхићена! Преплављују ме небеска осећања. Радост, захвалност, љубав. Осећам их у највишем степену. Па како да не славим свог Бога за овај Његов дивни дар?

Крилима молитве можемо се винути у неслућене висине. Можемо да одлетимо до престола Божијег, далеко од света са његовим многобројним тривијама и уживамо у животворном ваздуху божанског присуства.

Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан.

Као да се мењаш кад летиш крилима молитве.

Па дођи, дете моје!

Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу.

После молитве видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити.

Псалам 90. који утехом испуњава твоју душу, написао је  велики крунисани псалмопојац и одлична је помоћ онима који желе да корачају животом усправно и поштено. А ти си, дете моје, сигурно један од њих. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин. Молитвом.

Немој, дакле, чедо моје, лишити своју нечасну душу животворног даха, него се моли, моли се са ревношћу, да дође дуго-очекивани дан када ћеш бити овенчан венцем славе.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/o-theos-den-ypologizei-tin-proseychi-me-tin-chroniki-tis-diarkeia-alla-me-tin-kardia/#

НИСМО МИ КРИВИ АКО НЕ ПРОЗИРЕМО НЕЧИЈУ ЗЛОБУ. Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило.На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти.

      Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године.

Тропар (глас 1):

Пастирска свирала богословља твога, говорничке победи трубе, јер као да је из дубине духа тражена, приложи се доброти твога гласа: Зато моли Христа Бога, оче Григорије, да спасе душе наше.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-grigorije-bogoslov-arhiepiskop-carigradski-prepodobni-publije

Црква се стотинама година, у припремним недељама за Велики пост, сећа митара и фарисеја, а стотинама година верници својим животом повлаче паралеле са библијском причом. Наше време није изузетак.

Сада у штампи и друштвеним мрежама често видимо оштре нападе на Цркву не само њених отворених непријатеља, већ и, чини се, њених чланова, чак и из реда свештенства. Сви, по њиховом мишљењу, греше, сви раде све, говоре и мисле погрешно. Очигледно, само сами тужитељи знају како да живе исправно.

И у овој ситуацији видимо оног истог јеванђелског фарисеја из приче: „Нисам као остали људи – грабљивци, неправедници, прељубници". Заиста, у овим опаким суровим насртајима на Цркву и њену децу има свега: од оптужујућег одушевљења до готово пророчке патетике. Нема само смирења и скрушености због сопственог греха, што значи да нема ни љубави.

У недостатку смирења, покајања и љубави, никаква добра дела, попут побожних дела јеванђељског фарисеја, неће бити од користи. Напротив, чим се такав фарисеј упусти у неку врсту доброчинства (нарочито оног о коме би се могло трубити преко медија), његова се уображеност уздиже у до тада невиђене висине, не остављајући места за било какву духовну скрушеност.

Учешће у добрим делима, како мисли фарисеј, даје му неки опроштаj грехова, јача осећање надмоћности над својом браћом и, по његовом мишљењу, даје му морално право да суди свима и свему.

Како се односити према овоме?

Најважније је не ићи истим путем: не заносити се сталним разоткривањем, злобом, увредама. У јеванђељској причи понизни цариник, митар је алтернатива охолом фарисеју. Стога хришћанин треба више да тугује због сопствених греха него да одговара увредом на увреду и да се узноси над самопроглашеним „праведницима“.

Зло одражава зло, као што добро одражава добро. Нека се фарисеји узвисују, нека сматрају да нису као сви, нека избљувају хулу и злобу. Наш пут је другачији: „Боже, милостив буди мени грјешноме“. И Господ ће, а не грешник, судити свакоме и наградити свакога по делима, речима и мислима.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-u-nedostatku-poniznosti-nikakva-dobra-dela-nikome-netshe

У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.

Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.

Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем.

Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда.

Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“.

Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели.

Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг.

То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија.

Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој.

Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу.

Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“.

Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост.

Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна.

Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити.

Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа.

Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина.

Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века.

Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије.

Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава.

Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније.

Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве.

Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин.

Тропар, глас 7

Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства,

ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших.

Кондак, Глас 3.

Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење.

Мишљење да Бог кажњава оне који греше, подсећајући на строгог оца који кажњава своју неваљалу децу, чини се да је тешко протерати из срца људи. Осим тога, Црква, заиста, говори о казни, „спољној ватри“ и бројни Оци нас позивају да имамо на уму пакао, како бисмо били мање подложни злу.

Иако је ово тачно, то није цела истина. Баш као што не представљамо заокружен приказ особе ако се превише задржавамо на једном аспекту њеног карактера, исто важи и за Бога. Ако инсистирамо, било на колективном или личном нивоу, на некој врсти поучног понашања од стране Бога, ово не обухвата шта он заиста јесте - безгранична љубав.

У Старом Завету, Бог се открива као Онај који жели да се његов Закон поштује, али и као Бог очинске љубави, који прашта и разуме слабости свог народа. У ствари, његова љубав је главна одлика његовог понашања, јер изражава оно што он заиста јесте. Подстакнут овом љубављу, он дозвољава свом народу да се нађе у невољама и тешкоћама, како би се вратио на пут који им је Он одредио и који они сами, дубоко у себи, заиста желе.

Без обзира колико причате о Божјој љубави, она остаје чисто теоретска осим ако је нисте проживели у одређено време, кроз одређено искуство. Не као неочекивана помоћ у тешком тренутку, већ загрљај душе у време хладноће, напуштености и усамљености. Јер, ако сте се већ осећали као да сте у паклу, знаћете шта значи кад вас Христос зграби и подигне ка светлости. Тада добијате његову савршену, искрену љубав, која не зависи од тога шта сте и шта сте урадили, већ од тога ко је он - „Бог је љубав“.

Зато у нашем бестрасном Богу нема ни трага осветољубивости или људске страсти. Било које упућивање на паралеле људског понашања, у антропоморфним терминима, направљено је тако да слаби људи могу да разумеју, да би се могли уздржати од стрмоглављења у живот без Христа.

Зло се користи илузијама да нас збуни на путу ка Богу: приказује Бога као немилосрдног, грубог и захтевног према нама, а, с друге стране, приказује га као попустљивог и прилично равнодушног према нашем здравом напретку. У једном случају каже: 'Бој га се'; а у другом је: „Не обраћајте пажњу на њега“.

Сва искушења и невоље кроз које пролазимо, сигурно не долазе од Бога. „Казне“ које произилазе из нашег раскалашног и грешног живота, резултат су колективних или личних избора. Упркос томе, његова љубав их претвара у инструменте понизности, покајања и преиспитивања тока нашег живота; под условом, наравно, да је то оно што желимо.

Кроз православну поуку, а посебно кроз искуства свакодневног живота, можемо преиспитивати идеју да Бог кажњава, можемо уживати у његовом присуству, љубави и лепоти и можемо изградити однос са Њим.

о. Андреас Агатоклеус

https://isagiastriados.com/

На Вечерњој служби уочи Недеље о митару и фарисеју први пут се читају одломци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрсне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност.

У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари он фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност је нашла оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале, величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално „награђује“ човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност- личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако „добро дело“, све што чинимо „за Цркву“- буде признато, похваљено и објављено?

Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксалан јер је укорењен у чудној тврдњи: само Бог је смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о Њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо „слави“ и „смирености“- она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства, смирености није потребан „публицитет“, спољашња слава или „надмено показивање“ било какве врсте.

Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истинске лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија је смиреност учинила да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом.

Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. „Данас“- рече Христос на дан Свог највећег смирења – „прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему“. Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: „научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу“. Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања.

Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинског покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење- божанско и дивно- његов је плод и крај. „Избегнимо високоумни говор фарисеја“, каже се у Кондаку на тај дан, „и научимо се величанствености из митаревих смирених речи…“

Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо „видели васкрсење“, певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:

„Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу“.

(Александар Шмеман, извод из књиге Велики пост)

https://eparhija-zicka.rs/a-smeman-o-nedelji-o-cariniku-i-fariseju/

Подсетимо се кратког, али веома важног јеванђелског зачала, које се чита у недељу: „Два човека уђоше у храм да се моле: један фарисеј, а други цариник. Фарисеј, устајући, молио се у себи овако: Боже! Благодарим Ти што нисам као други људи, разбојници, преступници, прељубници, или као овај цариник: постим два пута недељно, дајем десетину од свега што добијем. Цариник, стојећи издалека, није смео ни да подигне очи ка небу; али, ударивши се у прса, рече: Боже! Милостив буди мени грешном! Кажем вам да је овај оправдан отишао кући својој него онај: јер сваки који се узвисује биће понижен, а ко се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 10-14).

Прошле недеље читали смо јеванђелско зачало о Закхеју. То је, такорећи, пролог припремних недеља пред Свету Четрдесетницу. Једна од централних мисли теме о Закхеју је да, да бисте видели Бога, потребно је да се одвојите од света и започнете своје лично узлазно кретање ка Господу, крећући се уз мердевине, а за то, наравно, постоји Црква.

А већ у јеванђељском схватању о митару о фарисеју Господ нам говори о молитви као главном средству општења са Богом. И Он нам у овој параболи показује праву (јавну) и погрешну (фарисејску) молитву. То јест, заправо нам показује како да се молимо исправно.

Али прво желим да поставим питање: где почиње молитва? Почиње од одређеног стања, расположења, од правилног уређења свог срца.

Видимо у параболи да у Јеванђељу има занимљивих речи „Фарисеј, устајући, молио се у себи овако…“ Односно, сасвим је могуће да је чак ћутао или изговарао речи других молитава које су постојале у старозаветном богослужењу. Али структура његовог ума и срца у њему, у његовој личности, била је оштећена. А оштетила га је страст, која је ћерка гордости – самозадовољства. Фарисеј је био задовољан собом. Он је заправо био тип особе које у савременој психологији зову „нарцис“. Фарисеј се дивио себи, дивио се свом животу. И захвалио је Богу што је тако добар. И ту почиње његов пад.

И ево сјајне лекције за нас: самозадовољство је први знак човековог погрешног духовног развоја. Јер, испада да је таква особа на крају роб својих страсти, у првом реду гордости и сујете. Такав се затвара у себе, престаје да има потребу за Богом. Тачније, чак би требало другачије рећи. Њему је потребан Господ све док говори оно што одговара његовом (фарисејевом) поимању духовног поретка.

Али чим заповести Божије нису у складу са његовим плановима, он је спреман да устане против самог Бога. Оно што видимо у мукама Господњим, то су фарисеји и садукеји који разапињу Христа.

Да не буде тако код нас! Ако се осећате самозадовољно, сетите се покајника цариника. Пазите на своје грехе и молите Господа, као у молитви светог Јефрема Сирина,  виђење сопствених сагрешења, тако да имате горућу потребу за Богом као јединим Лекаром који може да вас излечи. Он и само Он вас може спасити од те гомиле смећа која се накупила у вама.

Зато, концентриши све у срцу своме, болесном од греха, и избаци из њега овај митарски вапај, који ће разбити лед гордости твоје и пустити унутра небеско возило - Свету Тројицу Оца и Сина и Св. Духа: „Боже! Буди милостив мени грешном!

Понизи се да би ти Бог помогао да достигнеш свету висину раја.

Направи у себи место да Господ уђе у тебе и усели се у твоје срце. Не постоји ништа у твом животу чиме можеш да се поносиш, нема заслуга које можеш себи да припишеш. И да те Господ није држао у наручју, одавно би завршио у паклу. Али Он наставља да те држи тако да ти, тешко рањен грехом, не усуђујући се да подигнеш очи и уђеш под сводове храма, ипак се потпуно предаш у руке Божије и изговараш ову молитву, која је сестра близнакиња Исусове молитве: „Боже!  Милостив буди мени грешном!” И потпуно се предај у руке Свевишњега, осећајући како почиње да се остварује велика тајна твога спасења-исцељења.

Протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/sr/content/zashto-je-toliko-vazhno-da-se-osetshamo-kao-mitar-ne-kao-farisej

Свети апостол Тимотеј би рођен и васпитан у Ликаонском граду Листри. Овај се град не прослави изобиљем плодова земаљских, као овом богопосађеном младицом, иако није била од сасвим доброг корена. Јер као што мирисна ружа произађе од трња, тако Тимотеј произађе од оца Грка, који беше веома чувен у идолопоклонском зловерју, и изузетно неваљао, као што се опет касније син његов одликоваше врлинама и добром нарави. А мајка и баба светог апостола беху Јеврејке. Обадве свете и праведне, и украшене добрим делима, као што о томе сведочи свети апостол Павле, говорећи: Желећи да те видим, опомињући се суза твојих, да се радости испуним; опомињући се нелицемерне у теби вере која се усели најпре у бабу твоју Лоиду и у матер твоју Евникију; а уверен сам да је и у теби (2 Тм. 1, 4-5).

Још као дете, блажени Тимотеј се хранио од мајке своје не толико храном колико речју Господњом. И удаљи се од незнабожачке и јеврејске заблуде, и прибеже светоме Павлу, богогласној труби црквеној, када свети апостол Павле са учеником и апостолом Христовим Варнавом дође у Листру, као што о томе божанствени Лука казује у Делима Апостолским (Д.А. 14, 6). И дошавши тамо, учини велико чудо: једном речју исцели хромог од утробе матере своје. Што, кад народ виде, силно се дивљаше, говорећи: Богови се начинише као људи, и сиђоше к нама (Д.А. 14, 11). Али народ дознаде да они нису богови већ апостоли и проповедници Бога живога, а противници лажних богова. И за то су и послани, да људе од демонске обмане обрате Богу истинитоме, који може не само хроме исцељивати него и мртве из гробова васкрсавати. Тада многи напустише заблуду и приступише вери. Међу њима беше и мајка овог блаженог апостола Тимотеја, која је била удовица. Она с радошћу прими у дом свој светог апостола Павла, и угости га. И даде му сина свог Тимотеја као дар за чудо које је учинио у њиховом граду и за добијену светлост вере. Дечко беше још мали али способан и припремљен да прими семе речи Божје. Свети Павле га узе, и видећи да је паметан и кротак, и да је благодат Божја у њему, заволе га више него родитељи по телу. Али пошто дечко беше још мали, те није могао путовати с њим, он га остави код куће, и одреди му искусне учитеље да га поучавају Светом Писму. О томс сам спомиње, пишући Тимотеју: Ти из малена знаш Свето Писмо (2 Тм. 3, 15). Сам пак Павле, засут камењем од народа, који Јевреји подговорише, и извучен ван града, устаде и отиде у друге градове.

После неколико година свети Павле узе Силу и крену из Антиохије да посети браћу у свима градовима, у којима је прво проповедао реч Божју. И дође у Листру, где беше свети Тимотеј (Д.А. 16, 1). Видећи да је Тимотеј одрастао, и да је сваком врлином украшен, и да га сви тамошњи хришћани много поштују, он га узе к себи у апостолство. И тако га начини својим неотступним сапутником и служитељем у Господу у свима трудовима и путевима својим. А када хтеде да отпутује из града, он обреза Тимотеја Јевреја ради, којих беше тамо много. Обреза га по закону Мојсијевом, – не што је обрезање потребно за спасење, пошто нова благодат место обрезања има свето крштење, – нeгo да се не би саблазнили Јевреји, јер су сви знали да је Тимотеј рођен од оца Грка.

И отпутовавши одатле, свети Павле прохођаше градове и села, учећи и проповедајући Еванђеље царства Божјег, и просвећујући све светлошћу вере. А њему, као звезда сунцу које је синуло из трећега неба, следоваше божанствени Тимотеј, усвајајући незалазну светлост – учење Еванђеља Христова, и навикавајући се на добре обичаје и врлински живот, као што о њему сведочи и сам апостол Павле, говорећи: А ти си се угледао на моје учење, живљење, намеру, веру, дуготрпељивост, љубав, трпљење, протеривања, страдања (2 Тм. 3, 10-11). Тако свети Тимотеј све врлине поцрпе из изабраног сасуда. А узе на себе апостолско сиромаштво Христа ради: да ништа себи не тече, ни злато, ни сребро, нити ишта земаљско. И навикну да за зло узвраћа добром: ружен, он је благосиљао; гоњен, он је трпео; хуљен, он је молио; у свему показујући себе као слугу Божјег, и као истинског следбеника свог учитеља, светог Павла.

Видећи свог ученика како изванредно напредује у врлинама, свети Павле га постави најпре за ђакона, потом за свештеника, па онда и за епископа, иако је још био млад. Рукоположен од светог апостола за служитеља Христових Тајни, свети Тимотеј постаде свесрдни подражавалац апостолских подвига и трудова. Он беше сарадник и сапутник великог апостола у проповедању Еванђеља Христова. У том подвигу не могаше га омести ни младост, ни болест тела, већ је у свему показивао велику срчаност. О томе сведочи његов учитељ Павле, пишући Коринћанима: Ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха; јер он ради дело Господње као и ја. Да га нико дакле не презре (1 Кор. 16, 10-11). А и пре тога хвалећи га пише: Послах к вама Тимотеја, који ми је мили и верни син у Господу. Он ће вам напоменути путеве моје (1 Кор. 4, 17). Затим га и у другим посланицама својим назива братом својим, говорећи: Павле, сужањ Исуса Христа, и Тимотеј брат (Филим. 1). И опет: Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј (2 Кор. 1, 1). И опет: Павле апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј (Кол. 1, 1). И још: Посласмо Тимотеја, брата свога и слугу Божјега, и сарадника свога у Еванђељу Христовом, да вас утврди и утеши у вери вашој (1 Сол. 3, 2). Ове, и многе друге похвале о светом Тимотеју налазе се у Павловим посланицама. Свети Тимотеј се не понесе због њих, него у смиреноумљу и опрези живећи, толико умртвљиваше себе постом и молитвом, да га је и сам учитељ, који је посматрао његове подвиге и постове, веома сажаљевао. И саветоваше га да не пије воде, него да пије по мало вина, желуца ради свога и честих болести својих (1 Тм. 5, 23). Но иако тело његово беше непрестано изложено болестима, благородство душе његове било је здраво и никада повређено. Прошао је он све крајеве света са учитељем својим, проповедајући реч Божју и у Ефесу, и у Коринту, и у Македонији, и у Италији, и у Шпанији. С правом се за њих може рећи: По свој земљи прође проповед њихова, и на крај весељене речи њихове (Пс. 18, 5). А беше свети Тимотеј врло оштроуман, брз на одговоре, ванредно слаткоречив проповедник речи Божје, особито сладак у тумачењу Светога Писма, најдостојнији пастир у управљању Црквом и у одбрани Цркве. Нарочито је добио преизобилну благодат што је учење црпео из двоструког извора: јер му је учитељ био не само Павле, него и љубљени ученик Христов Јован. Када римски цар Домицијан посла светог Јована у изгнанство на острво Патмос, свети Тимотеј постаде место њега епископ града Ефеса, где после кратког времена и пострада за сведочанство Христово на овај начин:

Једном се у Ефесу нарочито празноваше празник, звани Катагогијум. О том празнику маскирали су се људи и жене, и са бесрамним играма обилазили градске улице, носећи у рукама мотке и идоле. Певали су песме, викали, дерали се, и као разбојници насртали на пролазнике, а неке чак и убијали. И друга су гадна безакоња чинили, мислећи бедници да тиме службу чине својим поганим боговима. Видевши то, божанствени Тимотеј се распали огњем божанске ревности, уђе у ту богохулну светињу, и стаде отворено и смело проповедати јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, а изобличавати заблуду идолопоклонства и ништавност њихових богова. А они, заслепљени тамом идолодемонства, једнодушно навалише на светог Тимотеја. И стадоше жестоко тући моткама светитеља. Па га потом немилосрдно вукоше по земљи, и бездушно ногама изгазише намртво. После дођоше хришћани, и нађоше светог апостола на издисају; узеше га и изнеше ван града. И када се престави у Господу они чесно тело његово сахранише на месту, званом Пион.

После дуго времена, по наређењу цара Констанција, сина Константина Великог, свети мученик Артемије пренесе његове чесне и свете мошти у Цариград, и положише их у цркви Светих Апостола поред светих моштију светих апостола: Луке и Андреја Првозваног. И тако, по Божјој вољи, онима којима су у овом животу били заједнички учење и проповед Еванђеља, би и заједнички гроб. Исто тако им је блаженство заједничко на небу у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин.

https://svetigora.com/sveti-apostol-timotej/

Митрополит Антониjе (Паканич) о наjважниjим обележјима хришћана.

Живот хришћана је срећан живот.

Зато је тако једноставно проверити да ли сам хришћанин. Ако си срећан, задовољан свиме, не ропћеш, захвалан си Створитељу за живот, за свакодневне дарове и милости, можеш да сматраш себе хришћанином.

Ако је особа увек незадовољна свиме, стално јоj нешто недостаје, ако око себе види једну несавршеност, а у свима око себе — непријатеље, онда се таква особа тешко може назвати хришћанином.

Наравно да сви падамо у различита стања: гунђање, очај, незадовољство, бес, завист. Ми смо слаби, грешни људи. Али хришћани покушавају да превазиђу ове услове, неће се заглавити, неће уживати у греху, они покушавају да се пробију из његових окова.

Радост и захвалност верни су пратиоци Хришћана. Звезда водиља за њих је жеђ за Богоопштењем, трагање за Богом и приближавање Богу.

Хришћанин свуда тражи прилику да дође у контакт са Богом, да се приближи Њему, очистивши своју душу од смећа.

Свете Таjне су један од облика Богоопштења, који открива Божанско унутар човека. Искра Божанствене светлости, која продире у људску природу таjном Светог Причешћа, негује зачетке Божанског, постављене унутар сваког од нас. И они почињу да расту.

Њихов раст или сушење даље зависи од наше промене, било да се крећемо ка Богу или од Њега. Све Таjне у Цркви врши Христос.

Хришћански живот jе стално кретање према Богу, бар и само мало, али да се приближимо. И неће бити људских заслуга у томе. Овај покрет није произведен силама човека, већ његовом понизном слабошћу, понизном празнином, коjа допушта да Бог буде у њему.

Хришћанин увек уступа место Богу. Он одступи на страну, препуштајући Њему да ствара.

Хришћанин жели само једну ствар — да угоди Богу. Главна ревност и смисао његовог живота је жеља да се угађа Богу. Све побуде и жеље хришћана потичу из Божије воље.                                                                                              

https://pravlife.org/ru/content/test-na-hristianstvo-hristianin-li-ya

Упалиш ТВ и чујеш вести о убиствима, ратовима, заверавама, преварама... Угасиш га фрустрирано па упалиш радио и чујеш политичке расправе, лажна обећања, чујеш како можеш лакше да потрошиш свој новац и добијеш позив футуролога, астролога да ти предскажу будућност... И њега гасиш у фрустрацији јер, наравно, до тебе не може стићи глас црквеног радија.... Изађеш да заборавиш све ово али поново је ту на стубовима и огласним таблама... Не прође дан а да не чујеш о болестима, разводима, тучама ... И тако прође 30, 40, 50 година живота, погребна саопштења, срећеш се са познаницима а да их и не препознајеш због маски које носе и слушаш о болестима, разводима, борбама...

Наиђеш на црквицу, запалиш свећу, застанеш мало да одслушаш  мелодије које се чују у позадини, али брзо одеш као да те јуре.

Сваки  дан ти се понавља овако... Осећаш страх од свега што чујеш и видиш око себе.

А ипак, сваки дан их тражиш и сваки дан пропушташ Божије.

Ум тражи страх, сад си га заволео, и једног дана, ако буде добро и пријатно, почињеш да бринеш шта се крије иза радости.

Сада смо заволели страх. Прихватамо га без протеста и ћутке....

Постала је наша природа да страхујемо и бринемо, а без тога настаје паника.

Бирамо га као подстицај и следимо га.

Ево мог питања…. Зашто не желите да у цркви чујете речи које вам говоре да се не плашите, да имате веру, да замолите Христа да буде са вама и пружи  вам речи љубави, мира, оснаживања?

Да ли је могуће прочитати Јеванђеље и уплашити се или чути нешто непријатно?

Постоји ли шанса да постанем црква а да то изазове страх, ужас и разочарање?

Напротив, добићемо снагу, љубав,  Христос ће нас загрлити...

И најважније; Научићемо да се смиравамо, да имамо мир у души.

Али, изгледа да смо заволели страх.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/echoyme-agapisei-ton-fovo/#