– Један свештеник ми је рекао да је хришћанство подвиг и да се мораш натерати, чак и ако ниси у стању. Свеједно треба да се одвучемо на службу у храм, постимо и молимо се иначе не волимо Бога. Какво је то хришћанство?

Страшно је када се помеша катран и мед.. Добро је то што си дошао на службу, али то не значи да аутоматски волиш Бога. Једноставно си дошао на одређено место, дошао си у храм. И добро је ако мислиш и осећаш нешто у исто време. Осећаш Бога, осећаш заједницу људи уједињених вером и љубављу према Оцу небеском.

Све у свему, подржавам подвиг, само је питање како то учинити. Да ли се он заснива на мржњи према себи? На самопрезиру? На захтев? То што ћеш јаче постити, како ће ти бити боље? Зашто је он драгоцен сам по себи?

- "Не трудиш се, како ће те Бог волети?"

Застрашујућа је логика по којој морамо с времена на време да заслужимо љубав. Хришћанство се заснива на томе да се љубав Божија не може заслужити, она је дар и услов живота. Ово је оно што иде испред свега. Бог нас први воли, ствара нас из љубави, из љубави нас призива у нашим срцима. И онда ми, улазећи у искуство доживљавања ове љубави у себи, одједном почињемо да живимо.

Прича, да се Божја љубав, Очева љубав мора заслужити, је потпуно антијеванђелска... Христос је дошао у свет и на много начина отклонио овај проблем.

- Једна мајка која је изгубила ћерку, испричала ми је како су покушали да је утеше слањем фрагмената из Јеванђеља, који говоре о Васкрсењу, и „подржали“: „Па, прихвати већ једном, смири се, тамо ћемо се сви наћи.” Није јој помогло. Како би свештеник могао да подржи такву мајку?

– Свештеник може пружити саосећање, а не готов одговор: „О, мајко, сада имаш анђела на небу.” То је страшно. Смрт детета се не може засладити. Не можете јој дати духовну димензију: „Види, то се десило с разлогом“. Чим почнемо да дајемо објашњење за ово, тиме легитимишемо зло. Смрт је, по мом мишљењу, неизбежно зло. А ми кажемо: „Тако треба, то је у реду“. Не, ово је погрешно.

Особи треба помоћи кроз искуство жалости. Ово је посао душе, она има своју динамику – од једноставног порицања, туге, до сећања, када постане део тебе.

Једном сам гледао интервју са Робертом Лихијем, америчким когнитивним психологом. Мислио сам да ће то бити оптимистичан интервју који третира пацијенте као машине. И био сам изненађен. На самом почетку испричао је следећу причу. На конференцији му прилази колега и каже: „Роберте, моја жена је умрла пре три године. Живели смо заједно 27 година. Не могу то да поднесем. Тешко ми је да радим. Реци ми како да се вратим у живот? На шта Роберт одговара: „Надам се да стварно не можеш прећи преко тога. Надам се да ћеш заувек живети са овим болом, који наглашава колико су ти ове године проведене са женом драге. Надам се да ћеш наставити да живиш са овим губитком, не затварајући га, већ чувајући га у себи као драгоцено искуство које додаје вредност свему што је било пре њега.

Колико је овај оптимистични психолог више поштован него многи свештеници који дају објашњења о анђелима или још горе: „Деца страдају због грехова својих родитеља“. Често су пастирске стратегије за суочавање са ситуацијама туге и губитка такве, јер свештеник не уме да буде у саосећајном положају према тузи. Ово је веома тежак посао који не могу радити сви и вероватно не би ни требало.

– Испричајте нам о случајевима из ваше праксе када је неко у завади отишао у храм, тражећи помоћ, али су се тамо ствари само погоршале.

Ово је вероватно трећина моје праксе. Имам различите клијенте, многи нису уопште религиозни. Али ако узмемо  на пример вернике, око половине њих је рањено у цркви. Не могу да говорим о конкретним причама из етичких разлога, али постоје општи обрасци. Често се ради о укидању другог, када се човеком  манипулише унутар црквене заједнице. Понекад је то веома тешка групна динамика у којој особа, којој се деси непријатан догађај који превазилази норме ове верске групе, одједном добија велики талас осуде и мржње. Најчешће се то дешава при разводу, када се заједница динстацира.  Није ствар у томе да ли прихватамо чињеницу да је особа разведена или не. Проблем је у томе што заузврат та особа добија мржњу. Она долази своме исповеднику, који је већ 20 година исповеда и чује: „Не познајем те више. Морала си да издржиш. Није те тукао, није наркоман. Ти си га издала. Бог се окреће од тебе“. Много је таквих прича и оне су монструозне.

Често се култивише потискивање емоционалности, табуизирање сексуалне сфере. Човек је у детињству или уласком у црквену средину добијао веома крут оквир: шта је могао да осети, а шта не, шта је могао да ради, а шта не. Све што није ту припадало, изазивало је агресивност. Људска агресија је нормална. Није нормално када је човек депресиван, а онда експлодира. Испоставља се да немате право да осећате. И човек се, понекад, након деценија црквеног живота, обрати психологу у тешком облику депресије, јер су у питању самоубилачке мисли и човек не осећа себе и стварност, или се једноставно осећа веома лоше.

Често је ово ситуација анксиозности, када се човеку намеће слика Бога који кажњава, који посматра човека и сваки његов поступак сматра грешним. А ако је томе придодата и друштвена манипулација, он се нађе у сложеним облицима анксиозног поремећаја, и проведе неколико месеци, па чак и годину - две са психијатром, да би се вратио на нулу.

И шта је још обично проблем? Човек једноставно испада из живота храма. Заборавили смо на њега и не знамо да у овом тренутку седи негде и пати, осећа се одбаченим не само од пријатеља, већ и од Бога, јер је издао, пропао, јер је слабић: „Нисам достојан да будем жив ,нисам достојан да будем овде“.

То је нешто са чиме се стално сусрећете у раду са црквеним људима. Не са свима, наравно. Понекад човек дође код психотерапеута са позитивним црквеним искуством и за њега је црквеност аспект на који се ослања, јер му даје смисао, подршку. Али када је сама религија искуство патње, то је застрашујуће, посебно ако се зажмури пред њом: „Ах, само ниси довољно постио“.

https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/

Велики Сампсон, чија слава брујаше свуда, роди се у славном граду – древном Риму. Родитељи му беху богати и високородни; пореклом беху од царске крви. Одлично изучивши сву световну науку, Сампсон изучи и лекарску уметност, не од нужде, нити ради неке зараде, – јер му његовог властитог богаства беше доста и доста -, него да не остане незапослен и да би својим лекарским знањем Бога ради послужио ништима. И исцељиваше Сампсон неизлечиво болесне: јер се лекарској вештини његовој додаде благодат Господња, која исцељује, а која му би дата због врлина његових и због вере његове у Бога. Поред световне учености Сампсон располагаше и разумевањем Светога Писма, јер много читаше свете књиге, и вером и надом подстицаше себе на љубав Христову.

Када се Сампсонови родитељи преставише и њему велика имања оставише, Сампсон не само продужи чинити што треба, него и одмах стаде пролазна и привремена богатства замењивати непролазним и вечним богатствима, следећи еванђелску реч (Мт. 6, 20). Обилно делећи милостињу, он је врло брижљиво збрињавао ниште и гладне, и на тај начин помоћу трулежног стицао себи нетрулежно благо. Тако је он радио у све дане живота свога, јер му милосрђе беше својствено и по рођењу и по васпитању. Желећи да води скроман и прост живот, он мноштво робова својих пусти на слободу, оставивши себи једнога за најнеопходније услуге. И у самој ствари, нашто би му било потребно толико слугу, кад је он сам постао истински и искрени слуга Господњи? И тако, одрешивши себе од својих богатстава, којима је био свезан као узама, он беше задовољан једном хаљином и једном узицом којом се опасивао. Желећи да душу своју обогати духовним богатством, он презре свет и све у свету, и, подражавајући Христа, он постаде скитач: јер, оставивши своје сроднике и познанике, он оде из древнога Рима и настани се у једној пустињи, као некада пророк Илија.

Но Бог, желећи да многи имају користи од слуге Његовог Сампсона, доведе Сампсона у нови Рим, тојест у Цариград. Ту, нашавши себи неку кућу, Сампсон се настани у њој, збрињавајући путнике и ниште и служећи им на све могуће начине. При томе свети Сампсон је примао и болеснике, и служио им не само својим лекарским знањем него их је и потпуно збрињавао у погледу хране и постеље. Све то он је чинио са толиком усрдношћу, да је изгледало да му је милосрђе саприродно. Јер као што је сунцу својствено да обасјава, и огњу природно да опаљује, тако и Сампсону као од природе беше својствена љубав и збрињавање ништих, болних и путника. И Бог, који благосиља љубавна дела милосрђа ближњима чињена Њега ради, и оно што се чини ништима прима као да се чини Њему, удостоји велике чудесне силе труде слуге Свога Сампсона око болесника: јер свети Сампсон чудесно исцељиваше све неизлечиве болеснике које примаше у свој дом. Но дану му од Бога благодат и дар чудотворства свети Сампсон скриваше плаштом лекарске вештине, да се светост његова не би обелоданила. Смирен срцем, он није желео да га људи цене и славе. Али се не могаше сакрити светионик под поклопац и град који на гори стоји: јер свети Сампсон, сијајући светлошћу добрих дела и узишавши на гору савршеног богоугодништва, постаде познат свима. За њега сазнаде и патријарх цариградски, који га призва к себи и рукоположи за презвитера, иако светитељ то није хтео.

Слава врлина светитељевих допре и до царских палата. И то на овај начин: цар Јустинијан паде у тешку и неизлечиву болест. Позвани бише многи лекари. Прегледавши цара, они по обичају свом стадоше спорити међу собом, и дуго време само речима храбраху цара, а уствари га не могаху излечити нити му болове олакшати. Тада бише позвани најчувенији лекари из целе грчкоримске царевине, али ни један не могаде излечити цара од опаке бољке. Разљутивши се на лекаре, цар нареди да се сви они макну с његових очију, па се сам обрати к Извору свих исцељења и Творцу свеколике твари – Господу Богу: Њему јединоме он повери свој живот, и од Њега стаде са сузама искати помоћ себи. И Бог се не оглуши о цареву усрдну и сузну молитву: јер заспавши на кратко време, цар угледа у виђењу мноштво лекара пред собом, обучених у светле хаљине. И неки лучезарни младић, пришавши к њему, стаде му показивати сваког од тих лекара, говорећи ко је каквог чина и колико му је година; међу њима он показа цару једнога, смерна лица и седих власи, обученог у свештеничке хаљине. Хвалећи њега, светозарни младић говораше цару: “Овај те може, царе, а не неко други, исцелити од твоје смртоносне болести”.

Пренувши се од сна, цар се обрадова томе виђењу које му ули наду на оздрављење, и заблагодари Богу. Држећи пак у памети лик виђеног у сну мужа, цар нареди да поново дозову к њему све лекаре. Када они изађоше пред њега, он их дуго посматраше тражећи међу њима онога кога виде у сну, али га не нађе, те опет паде у тугу и стаде тужити. Но не губећи наду у Бога, он поново нареди да марљивије потраже онаког лекара каквог он у сну виде. При томе, описавши какав изгледа по лицу човек кога у сну виде, цар обећа огромну награду ономе који га пронађе. Онда се многи дадоше у тражење таквога човека, али га не налажаху. Најзад један од царских слугу, који беше и цару познат и светом Сампсону пријатељ, чувши царево казивање о изгледу човека кога у сну виде, сети се да такав изгледа блажени Сампсон који лечи болне, и извести о томе цара. Цар нареди да му са чешћу доведу светитеља.

Када свети Сампсон уђе к цару, цар, чим га угледа, одмах познаде да је то човек кога он виде у сну. И испунивши се радости, цар брзо устаде са свога места, приђе к светоме старцу, загрли га и целива му не само уста него и главу и руке, говорећи при томе: “Оче, ти си заиста онај кога ми Бог показа у сну и обећа да ми преко тебе подари здравље”. – Рекавши то, цар га одведе у своју ложницу, и севши поред њега наслађиваше се његовим лицегледањем; при томе он светитељеве руке стављаше на очи своје, и свесрдно их целиваше, и сузама их орошаваше, просећи исцељење од њих.

Видећи тако велико понижавање царево, блажени Сампсон се ожалости и кротко му рече: Немој то чинити, царе! немој тако неизмерно понижавати себе, да ме не би увео у гордост и ти био крив за моју осуду. Јер чиме то превазилазим остале људе ја, убог и грешан, који требам милостиво снисхођење Христово ради исцељења од грехова мојих? Једино превелика вера твоја у Бога и топла нада склониће Христа Цара на милост, и Он ће те исцелити: јер може учинити све што хоће.

Рекавши то, Сампсон руком додирну болесно место на царевом телу, као да неке лекове ставља, желећи на тај начин сакрити дани му с неба дар исцељивања. И чим само додирну руком болесно место, цару одмах престадоше болови и он брзо потпуно оздрави.

Оздравевши потпуно, цар се силно радоваше не само због свога исцељења него и због тога што се удостоји видети тако богоугодног човека. Затим, желећи да достојно заблагодари светитељу, он му понуди много злата и сребра. Но светац рече цару: Имао сам ја, о царе, много злата и сребра и других имовина, али сам све то оставио ради Христа, да бих добио вечна небеска блага. Но ако хоћеш да ми укажеш своју благодарност, онда Бога ради и спасења свога ради учини ово: поред моје куће сагради дом, у коме бих могао према својим моћима неговати болесне и странце, којима навикох служити. Тиме ћеш ти и себи вечну награду од Бога издејствовати, и моју старост утешити.

Чувши овакве речи, цар ту молбу прими као велики дар себи а не као тражење, и нареди да се подигне странопримница и болница, као што преподобни жељаше. Када здање би готово, цар подари томе дому велика имања ради потреба странцима и болесницима који тамо буду збрињавани.

После тога, свети Сампсон проведе још много година у служењу странцима и у неговању болесника. У таквом пословању он достиже дубоку старост, па изнеможе телом и занемоћа мало. А када му се душа разлучиваше од тела, лице му бејаше светло, и он ни најмање не туговаше што умире, као што обично тугују душе оптерећене гресима и житејским бригама, због чега се и плаше смрти. Светитељ је знао ко га позива, од каквих трудова и ка каквом одмору, и какво благовање очекује његову блажену душу, јер је сваки посланик достојан своје плате (ср. Лк. 10, 7). И тако, богоугодна душа светог Сампсона оде у небеске светове, године 530, а тело његово би чесно сахрањено у цркви светог мученика Мокија, из чијег племена беше по телесном рођењу овај велики угодник Божји Сампсон, и чијих духовних врлина он беше наследник.

Као диван угодник Божји, свети Сампсон се прослави великим чудесима, не само за живота него и после смрти. Од посмртних чудеса његових ми ћемо споменути неколико.

Једном се у Цагрираду догоди пожар, који поче од цркве свете Софије. Пожар беше тако силан, да га нико од људи не могаше угасити. Ватра се брзо шираше, и већ гораху многе раскошне палате и изврсне грађевине, које беху украс града. Неугасиви пламен стиже и до странопримнице преподобног Сампсона. Окруживши је са свих страна, пламен је уопште не могаше додирнути, и она стајаше усред толике ватре као купина неопаљива. Том приликом многи видеше преподобног Сампсона како журно обилази ограду странопримнице и љутито одстрањује од ње пламен пожара; и огањ, као стидећи се светог лица његовог и повинујући се наређењу његовом, одбијаше се од странопримнице на другу страну. Затим изненада страховито загрме, навукоше се облаци и проли се силна киша која, молитвама светога, угаси сав пожар.

Преподобни Сампсон даваше исцељења од сваковрсних болести и по престављењу свом, као што их је давао за живота свог. Тако, једном знатном човеку Теодориту, царском оруженосцу, догоди се да, када је због нечега журно силазио низ степенице свога дома, повреди своју ногу. Од силних болова он леже у постељу, и три дана нити могаше што окусити, нити заспати, нити што проговорити, и беше безгласан као нем. Но при свим тим боловима својим он се усрдно мољаше угоднику Божјем светом Сампсону, призивајући га у помоћ. По истеку три дана, када се спусти ноћ, Теодорит угледа светог Сампсона где стоји крај његових ногу, и додирујући глежањ повређене ноге говори: “Устани, јер ти више нећеш боловати”. – Рекавши то, светац постаде невидљив. Теодорит пак одмах се осети потпуно здравим, и радосно стаде громко благодарити Бога и говорити: “Свети Сампсон је заиста велики угодник Божји;” – Затим, опипавши своју ногу и видевши да је потпуно исцељена, он устаде и стаде ходити. А када свану, он хитно оде на гроб преподобнога и благодарно му се поклони. И причаше свима на који се начин исцели.

Други велможа у Цриграду, по имену Лав, јашући на коњу, пригњечи своју ногу уз камени зид и повреди. Од тога му се отвори рана, и он се тешко разболе; и из дана у дан болест му се све јаче и јаче погоршаваше. Домаћи његови саветоваху му да позове лекара, да му на повређеном месту пусти крв. И када се већ приближавало наступање четвртог дана, у који је лекар имао бити позван, те ноћи би виђење гореспоменутом Теодориту, који пре тога доби исцељење. Виде он три човека где улазе у дом болесног велможе Лава; у једноме од њих он распознаде светог Сампсона, кога виде у време своје болести, а за другу двојицу мишљаше да су бесребреници лекари, Козма и Дамјан. Теодорит их упита: Куда идете? – Они, с љубављу погледавши на њега, одговорише: Идемо к Лаву велможи. – На то им Теодорит рече: Не знате ли, господо моја, да је он тешко болестан, и да ће му сутра доћи лекари да му лече повређену ногу? – Светитељи одгворише: Нека то не буде, јер ћемо ми поново доћи к њему у петак, и исцелићемо га. – Пренувши се од виђења, Теодорит отрча к болноме Лаву и исприча му што виде и чу. Болник поверова његовим речима и не прими лекаре, него, ослонивши се на Бога, очекиваше петак молећи се. И када дође петак, болесна нога његова доби потпуно исцељење и постаде здрава, као и друга, не требајући никакво лечење. Осетивши се здравим, Лав одмах похита на гроб преподобног Сампсона, и узнесе благодарност њему и онима што се беху јавили с њим.

Многобројним чудесима прослављајући угодника Свог Сампсона, Бог га прослави и тиме што учини да из његовог гроба тече целебно миро, при чему се сваковрсни болесници исцељиваху који се њиме са вером помазиваху. Целебну силу тога мира искуси на себе гореспоменути велможа Лав. Њему се догоди да се поново разболи целим телом, и лежаше као раслабљен, не будући у стању да покрене ни један део свога тела. Но када му цело тело помазаше миром што тече из гроба светог Сампсона, он одмах оздрави. Такође, када се исти велможа једном разболе од очију, исцели се тим истим целебним миром. И велможа Лав, одајући благодарност своме бесплатном лекару – светом Сампсону, узе на себе издржавање његове странопримнице, која тада већ оскудеваше, и даваше све што је потребно за њено одржавање.

Неће бити на одмет споменути овде и то, да у тој странопримници беше тада управник неки Енесије, човек лењ и на послу нехатан, који све послове вођаше немарно. Но једне ноћи њему се преподобни Сампсон јави не као у сну него као на јави, и изби га штапом, говорећи му са гневом: “Зашто си немаран на служби својој и не задовољаваш потребе путника и болесника?”

Од тог бијења Енесије се толико разболе, да му се одузе глас и он онеме, и тело му сво помодре од задобијених рана. А када му сутрадан многи стадоше долазити, он им не могаше ништа проговорити, већ само показиваше на помодрело тело своје. Затим, узевши хартију и перо, он написа како га свети Сампсон казни за његов нехат и немар. Дознавши за то, гореспоменути велможа Лав дође у посету болесном Енесију. А када угледа како му је цело тело модро од батина и како не може да говори, Лав се стаде усрдно молити светоме Сампсону, говорећи: “Свети угодниче Божји; ти знаш моју веру и усрђе к теби, стога испуни молитву моју: исцели Енесија кога си казнио и који на хартији исписа кривицу своју, да би он језиком својим испричао све то, и тако се што више разгласило то чудо у славу имена Божјег”. – Док се велможа Лав мољаше тако, Енесију се одреши језик и отворише уста, и он исприча подробно све што му се догодило. И од тога времена он се сасвим поправи.

После тога неки богобојажљиви људи, договорише се међу собом, умолише патријарха да странопримницу преподобног Сампсона освети у цркву. Тако и би урађено. А за збрињавање путника и неговање болесника, бише при тој цркви подигнути дом и болница.

Након доста времена после тога управником странопримнице беше Евстратије, који се такође не стараше о болесницима и путницима, па усто беше и тврдица. Једном, у току много дана он не даде болесницима уља, због чега и би кажњен Богом, те се разболе од очију. Један пријатељ његов, по имену Лав, који служаше у странопримници, рече Евстратију: “Дај потребну количину уља за болеснике и путнике, па ће ти очи оздравити. Ако пак не верујеш мојим речима, ја ћу ти о томе дати своје написмено”. Рекавши то, Лав седе и написа Евстратију ово: “Ја, Лав, уздајући се у светог чудотворца Сампсона и утврђујући се несумњивом вером према њему, јамчим ти да ће ти се очи исцелити, ако даш потребну количину уља за ниште и путнике, јер ће ти свети Сампсон измолити од Бога здравље”.

Добивши овакво написмено, Евстратије обећа да ће дати потребно уље, и тог дана очи му оздравише. Али, пошто он по нарави беше тврдица, поново престаде давати уље. И гле, једне ноћи њему се јави преподобни Сампсон и са гневом му рече: “Мени ли се ругаш?” – Уплашен овим виђењем, Евстратије чим свану дозва свог пријатеља Лава и даде му мноштво уља, молећи га да се помоли за њега светом Сампсону, да му опрости грех његов.

Један саветник царски, по имену Варда, човек знатан, разболе се од болести, зване карбункул, и на грудима му се отворише велике и неизлечиве ране. Дуго он паћаше од те болести. Међутим, кад наступи дан светог мученика Мокија, лекари који беху поред болесника и сви домаћи његови одоше у цркву светог мученика на свеноћно бденије; а болесник лежаше на одру и веома туговаше што не може да иде у цркву на празник и да се поклони чудотворном гробу преподобног Сампсона, који се налазио у тој цркви светог мученика Мокија. Док он тако туговаше, њему се јави један стар човек и рече му: “Устани!” – Болесник му на то одговори: Како могу устати, када сам целим телом изнемогао од тешке болести? – Но старац му поново рече: , Ја ти говорим, устани и иди у цркву светог мученика Мокија, чији је данас празник, и помоли се код гроба светог Сампсона”. – Рекавши то, старац постаде невидљив. А болесник, осетивши у себи снагу, стаде се полако подизати са свога одра, и не осећаше болове од својих рана. Када пак одвеза завоје и скиде лекарске фластере са својих рана, он виде да су му ране потпуно одзравиле. Препун радости, велможа се обуче у празнично рухо и оде у цркву. А када га тамо неочекивано угледаше оздравела, сви се удивише и прославише Бога.

У то време код многих беше обичај да, када се разболи ко, однесу га у болницу светог Сампсона, и тамо је по вери својој добијао исцељење. Тако, када се неком презвитеру Ефедиму разболе од водене болести слуга Георгије, он га упути у болницу светог Сампсона. Провевши тамо неколико дана и не добивши олакшања, Георгије се врати у дом свога господара. Угледавши га, презвитер се стаде љутити на њега због неверја његова, па га поново посла у болницу, наредивши му да измоли себи мира што тече из чудотворчева гроба и да се помаже њиме. Слуга оде, преноћи у болници светог Сампсона, и изјутра се врати здрав. О свом оздрављењу он исприча следеће: Прошлу ноћ ја видех у сну јавившег ми се светог Сампсона, који ми руком својом додирну стомак и рече: “Иди одавде, ти си већ здрав”. Ја се пробудих и осетих се здрав.

Од такве болести паћаше жена црквеног служитеља Ирина. Она у саном виђењу виде светог Сампсона, који дође к њој са светим бесребреницима Козмом и Дамјаном, и додирну је. Од тога виђења она доби здравље.

Та и многа друга биваху чудеса и даваху се исцељења, молитвама преподобног Сампсона, због чега сви слављаху Бога, дивног у Светима Својим, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://spc.rs/prepodobni-sampson-stranoprimac/

Људи долазе на исповест и признају да је дошло до раскола у њиховим односима са другима. Они признају свој грех, признају своју страст, завист и антипатију коју осећају према другима, чак и мржњу која се рађа у њима. Они разумеју да је оно што осећају погрешно, они разумеју да је потребно лечење, али не покушавају да промене своје стање. Много пута се присећају и праве менталне сценарије и имагинарне разговоре са људима које им се не свиђају, са којима су се свађали, завиде им, па падају у бес, очај, тугу.

Ви их саветујете како да промене своје јадно стање, али они вам одмах одговарају: „Не могу, оче, покушавам, али не могу!“. Грешка је, међутим, у томе што човек покушава да се ослободи симптома свог егоизма, а да не напусти сам егоизам, односно не жели да се понизи. Дакле, разлог свему томе је тај што човек не жели да се понизи. Нажалост, у животу ових људи не постоји „не могу“, већ постоји „нећу да будем понижен, нећу да изгубим, нећу да будем други, не могу да не будем у центру пажње, не желим да ме игноришу, желим да истакнем своју корист, желим да моје достојанство сија, желим да победим, желим да будем слављен…”.

Све ово може звучати екстремно, али да ли је заиста тако? Доживимо себе... Ако желимо да се бавимо правим духовним радом, открићемо да сваки раздор са другима, свако осећање зависти и антипатије према другима има за свог оца нашу себичност, жељу да се осећамо снажним, одличним, супериорним, а за мајку – недостатак кајања.

Не можемо превазићи своју злобу према другима осим ако нисмо вољни да се понизимо. Без понизности увек ћемо завидети, увек ћемо негодовати, увек ћемо (лако) осуђивати и гледати са висине на друге, увек ћемо негодовати. Страшно је то што узнемиравамо и повређујемо друге, али ми мучимо и себе.

Као да желимо да живимо у тузи и угњетавању. Зато свети оци с правом кажу да и ако егоиста има све најбоље, осећаће недостатак и имати тугу у срцу. Насупрот томе, понизна особа се осећа испуњена радошћу, чак и ако нема много ствари у овом животу; широко јој је срце, зато свакога прима.

Не постоји „Не могу да волим свакога“, постоји „Не желим да се понизим“, чија је последица да не могу да волим. Понизност је потребна. Да схватимо да нисмо толико важни и да нам нико ништа не дугује. Племенитост је потребна. Племенитост понизности. Не да вас други стављају на последње место и да то прихватите (наравно и то је нешто), него да сами себе стављате на последње место. То је понизност. Онда, ако вас на крају ставе мало испред, осећате се почашћеним и захвалним. Али ако себе стално стављате на прво место и инсистирате на томе да сте увек на првом месту, па понекад на другом месту, осећате се увређеним и повређеним.

Да ли желите да стекнете љубав? Желите ли да се ослободите злобе, антипатије, зависти, туге? Одговор је: понизите се. Тада ће се ваше срце отворити за све. Тада ћете на све гледати као пријатеље, а не као непријатеље, као сараднике, а не као конкуренте. Учините себи услугу, молим вас! Оставите свој его по страни јер је штета трпети врелину мисли (а то је пакао), док вам се даје остатак благодати.

Наш живот је ружичаст. Не пребивајте у трњу! Постаните мирисни цвет за друге!

https://pravoslavenhram.com/смирението-–-да-поставиш-себе-си-на-последно-място/478

- Многи људи иду у цркву да би се утешили када су ствари лоше. Шта им црква може пружити ?

Црква може постати простор утехе. Човек који дође у храм са својим болом добија прилику да буде саслушан, прилику да добије подршку, понекад и конкретне савете. Али, нажалост, врло често човек долази у патњи, а они му објашњавају: „Драги мој, браво што си дошао, Господ те кроз ово доводи у храм.”

- Кад кажу да је црква болница душа, шта то значи?

Људи долазе у цркву да би постали целовити, да тамо чују позив Божији човечанству, да науче да слушају своју савест, да живе по вредностима које нам Господ усађује. И у том смислу, у цркви људи могу добити и подршку од оних који се такође труде да живе човечно, и да пруже утеху у болу.

- Како то функционише?

Људи се са својим болом, непроживљеном тугом, надом у излечење сливају у простор црквености, али тамо чују: "Патиш, али тако мора да буде."

На пример, дође човек са осећањем тоталне кривице, тешко му је да живи, а они му кажу: „Одлично, тако треба. Ви сте на путу смирења“. И испоставља се да је бол ваша главна особина. Тада човек почиње да се афирмише кроз то, инфицирајући и  друге овим болом, често несвесно. Неки су се укопали у своју бол и почињу да укључују друге у то, деле своје искуство. Пошто је искуство болно, а овде је означено као нормално, особа се разбија да би се уклопила у целокупну ситуацију.

Веома је тешко рећи да је само једна страна крива – погрешни свештеници, лоши парохијани, баке код свећњака. То је заједничка трауматска игра улога међусобног одржавања себе у искуству одбацивања. Не у јеванђељском смислу, када човек одбацује себе да би се дао нечему већем. Човек се убија фигуративно, а понекад и буквално, када крајњим аскетизмом почне да уништава своју емоционалну сферу, менталну, сексуалну, биолошку...

- Дакле, логика је следећа: што више патим, то боље?

 У срцу религиозног искуства обичног верника, који себе налази у цркви, лежи искуство суочавања са егзистенцијалним изазовима. Са искуством патње, смрти – свести о својој коначности и смрти вољених. Са искуством бесмисла, усамљености – јер, колико год да сте блиски са неким, увек испада да сте индивидуални. Увек сте сами.

Али управо у судару са овим екстремним стварима човек исто тако стиче људскост. О томе од давнина говоре филозофи, религиозни мислиоци, али и савременици – теолози, филозофи и психотерапеути. Испоставило се да то није нешто од чега треба да бежимо, већ нешто са чим би се требало суочити. Ово је пут наше душе. И човек, затварањем ове теме свим силама, заправо, не решава проблем.

- Где је, по вашем мишљењу, граница између духовних и психичких проблема? Када можете да се ограничите на разговор са свештеником, а када је време да посетите психолога, психотерапеута?

Генерално, није баш јасно шта су то духовни проблеми, који требају бити упућени свештенику. А ако и доћу до њих, често се даје општи и нејасан одговор: само се моли, само читај, иди на службу. Не раде то сви. Познајем дивне свештенике, али су  прилично ретки. Не постоји методологија духовне помоћи када свештеник може директно да каже: „Да покушамо са вама данас овако.” Ако погледамо о чему пишу свештеници, мислим да је 40 одсто материјала на тему породичног живота. Као да нису свештеници, већ породични саветници или психолози. Само зато што сте породични човек не значи да сте породични саветник. Понекад се расправља и о трећим стварима - наши свештеници су специјалисти за каријере, некретнине, медицину...

- „Оче, да дам отказ или не?“

 Ето! И добро је ако је свештеник довољно мудар да одговори општим одговором: „Па, погледај у своје срце“. Али најчешће свештеник покушава да се укључи, осећајући се одговорним. А зашто? Зашто са ауторитативне позиције?

– Знам причу када је човек био потиштен, а свештеник му је рекао: „Треба појачати пост и молитву – и то не формално, већ од срца, крвљу и знојем. Како то утиче на стање самог човека када је „потребно ојачати духовни живот“?

Клиничка депресија у својим различитим облицима није једнака, религиозном концепту малодушности, иако има и нешто заједничко. Депресија је стање када човеку често није потребна чак ни психотерапијска подршка у разговору, већ фармаколошка подршка. То јест, он има проблем и на нивоу биохемије мозга. Не своди се све на то, али то је веома важан аспект.

Ако кажу да треба појачати пост и тако даље, одмах се поставља питање: како ће пост помоћи човеку да се носи са депресијом? То ће створити ситуацију исцрпљености тела. Тело је већ у кризи. Ојачати молитву, посебно када је неформална, из срца? Ово је разарајући савет.

Све што свештеник овде може да пружи је саосећање, искуство прихватања, благост. Човек у овом стању има много агресије усмерене ка себи, стегнутост, кривицу. И треба помоћи да се овај сплет мржње према себи мало раствори. Свештеник истовремено може помоћи човеку да чује себе, увди своје вредности, укључујући и хришћанске. Молите се заједно- „хајде да сада полако читамо молитву Господњу, само понављај за мном“. И овај осећај заједништва са неким, за особу у депресији или анксиозности ће бити важан, исцељујући.

ФЕВРОНИЈА ДЕВА ХРИСТА ИСПОВЕДА. Кћи сенатора Просфора из Рима. Да би избегла брак са смртним човеком, она себе обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, где њена тетка, Вриена, беше игуманија.

      Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља - тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренете у Цариград.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Февронија, зове силним гласом: "Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе." Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-prepodobnomucenica-fevronija

• Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег.

Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.

Тропар (глас 4):

Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.

https://www.spc-linz.at/srpske-slave/rodjenje-svetog-jovana-pretece-krstitelja-gospodnjeg-ivanjdan/

Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9)
 
Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније.
 
Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо.
 
Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам.
 
Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16)
 
Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора.
 
Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик)
 
Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може.
 
Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“
 
„Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7)
 
Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“.
 
А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик)
 
„Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5)
 
Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник)
 
Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник).
 
Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//2702.bolest-–-zalac-u-tijelu-–-na-dobro-nase-i-spasenje-duse.html

Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању, насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је ручавао Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Сматра се да је насликана још за време земнога живота Свете Дјеве и била Јој принесена од благодатног сликара; видевши ово изображење, Дјева је поновила пророчке речи: ,, Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и mоја нека буде са овом иконом. “

Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, одакле је почетком (7). века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који jу је поставио у девички манастир у Вишегороду, (од старина дарован благочестивој кнегињи Олги). Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда, спашавајући земљу Руску од Монгола, Татара, Швеђана, Пољака, Бугара, Француза, Немаца, богобораца… стога не чуди да је сматрају највећом светињом, Руске Православне Цркве, РПЦ.

Три пута током године, услед бројног избављења од незнабожаца, Руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ: 3.јуна по новом, односно 21.маја по старом календару; 6. јула по новом, односно 23.јуна по старом календару, 8. септембра по новом, односно 26.августа по старом календару.

Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији, у Москви.

Чуда

Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишегород своме сину, кнезу Андреју. Клирици Вишегородског манастира који су по потреби ушли у храм, угледали су икону како лебди у ваздуху у средини цркве те су је узели и поставили на пређашње место, али ускоро су видели – да икона опет стоји у ваздуху.

(кнез Андреј је био врло побожан, имао је јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Мајке Његове).

Добивши вест да чудотворној икони није угодно место на које је постављена, он се замисли: ,, Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљдкој земљи “? Већ дуже време је размишљао о одласку са југа Русије на север, где би у Ростовскоj области утврдио владавину, независну од Кијева – те се почео усрдно молити пред иконом. Одслуживши молебан пред иконом, побожно ју је узео уместо свих блага, и без знања оца, ноћу изјахао из Вишегорода. На путу ка Суздаљу, савршавао је пред иконом молебне и видео је од ње многа чуда.

По доласку у Владимир на реци Кљазми, кнеза Андреја су дочекали житељи с великом радошћу. Када се после тога упутио ка Ростову, недалеко од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возили чудотворну икону, а сви покушаји да их покрену нису успели. Тада су упрегнути нови одморни коњи, али се ни они нису могли померити с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богородице заповест – да остави икону у Владимиру, устроји манастир и на том месту подигне Цркву посвећену Њеном Рождеству. Кнез је по завповести Богородичиној одмах започео изградњу. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо и око украшавања  иконе: обложио је и украсио златом, сребром и драгим камењем – и поставио у нови Успенски храм у Владимиру – од када се она почела називати, Владимирском.

Након тога икона је поново просијала великим чудима. Учествовала је у многим походима руске војске, и с њом су сједињене многе свештене успомене.

Године 1164. Владимирску икону је носио Андреј Богољубски у походу против волжских Бугара победивши их заступништвом Богоматере. Пред битку, кнез је  укрепио свој дух причешћем Светим Тајнама и молитвом пред Богородичином иконом: ,,Свако ко у тебе полаже наду неће погинути “, вапио је Њој, на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притичући к Њој и с вером да ће од Ње остварити победу против непријатеља. Њихове молитве су биле услишене и Бугари су били разбијени. Када је после победе кнез принео благодарствено молепствије Богородици, пред њеном Владимирском иконом, од Животворног крста и иконе Богородичине засијала је светлост, пустивши сву војску. Успомена на ово чудо, чува се у празновању порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким царем Манојлом, који је у исти дан видео светлост од Крста Господњег и чудесно победио Сарацене.

По убиству кнеза Андреја Богољубског, 1173. године, народ подстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао је градове – Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је био у пратњи преминулом кнезу на путу из Вишегорода, видео је у потпуном мраку вход с Владимирском иконом по улицама града, после кога се метеж утишао.

После кнеза Андреја, решено би да у Владимир на престо дође племић Јарополка, – Мстислав Ростиславич. Првога дана свога кнежевања присвојили су сво сребро и злато Владимирског храма као и села која је храму дао кнез Богољубски. Чудотворну икону Богородице, Јарополк је дао своме зету, Гљебу Рјазанском, изазвавши тако гнев житеља Владимира, који су решили да прогнају Ростиславиче; међутим војска Гљеба Рјазанског није хтела ступити у бој са народом, бацили су кнежевске заставе и почели бежати – гоњени гневом Божјим и Светом Богородицом. Тада је Гљеб Рјазански сам вратио у Владимир чудотворну икону Свете Дјеве и рекао : ,, Ја сам крив за све “.

У пожару, 13. априла 1185. године изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богатством, но Владимирска икона је остала неповређена. У време најезде Татара који је предводио Бати, 7. фебруара 1237. године, икона је остала без драгоценог окова но она сама је остала неповређена – по благодати Богородице, неодељеној од њене свете иконе, а на потврду благочешћа и на заштиту земље руске.

Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богородице Владимирске извојевао победу над Мамајем 8. септембра 1380. године.

Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242 године докле је боравила у њему чудотворна икона. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице, пренесена је и икона, Владимирска. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества руског.

Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни војсковођа Истока, Темир Аскан, или Тамерлан. Са својим пуковима се приближио Рјазанским пределима, заузевши град Елец, заробивши Елецког кнеза; побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич бранилац Москве, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Око, уздајући се више у Бога него у своју снагу. Усрдно се молио Богу и Пресветој Богородици, са војском и народом, за избављење руског отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије : Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама – буде прожет усрдним молитвама и подвизима покајања, и да се Владимирска чудотворна икона пренесе у Москву. После Свете Литургије и молебана, полазак свете иконе из Владимира је организовало свештенство Успенског Сабора. На дан Успенија Пресвете Богородице, свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ jу је са молитвама и умиљењем пратио: ,, Куда Ти одлазиш од нас, Владичице ? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице Своје ” ? После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безброј људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: ” Мајко Божија ! Спаси земљу руску !” Све свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, свечано су срели светињу у граду и пратили је до Успенског Сабора. Ускоро су се видели плодови вере и побожног мољења православних. У осми дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору, видевши пред собом велику гору; са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем – Дјева неописиве величанствености, окружена безбројним мноштвом Анђела, са пламеним мачевима устремљеним на њега. Тамерлан се у ужасу пробудио и сазвао своје старешине, затраживши од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева, Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска.

,, И тако их ми не можемо победити ” рече кан Хагатајски и одмах нареди својим одредима да се повуку, на велико дивљење Руса, а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери : ,, Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија “.

У част сећања на велико милосрђе Божије услед мољења Пресвете Богородице, у Москви је подигнут Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где се чудотворна икона зауставила 1395. године, при њеном преношењу из Владимира у Москву.

Поново је благодатна помоћ чудотворне иконе Владимирске, била пројављена 1408. године, у борби и у сукобу са ординским царем Едигејем, који је неочекивано дошао до Москве. Тада у Москви није било ни кнеза ни Митрополита. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапити ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Док се Едигеј припремао да зада коначан ударац Москви, примио је вест о нередима у Одри, и био присиљен да прекине опсаду.

Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, 1451. године, до Москве је дошао ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили посаду Москве и радовали се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио Крсни вход на зидовима града. Видевши монаха Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му рече: ,, Антоније, приљежно моли Бога за избављење града “. Антоније му тад одговори: ,,Ти си велики Архијереј Божији, и твоје молитве не презире Богородица, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град “. Московљани су се борили са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи, ново појачање Татара. Но ујутро под зидинама није било непријатеља. Побегли су од Москве, узевши са собом само лака возила. По казивању летописца ,, Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих, са многобројном војском “. Међутим, војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве.

Тада је Велики кнез показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, похитао је у храм и пао пред Владимирску икону, са благодарним сузама славећи Заступницу православних.

Православна црква и 23. јун светкује у славу Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије, чудесним заступништвом Богоматере од ординског цара Ахмета. Године 1480. за време великог кнеза Јована III Васиљевића, Ахмет, Хан Златних Орди, пошао је са великом војском да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богородице, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество руско. Обе војске су стајале цео један дан, једна наспрам друге, у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, када се збило дивно избављење руског отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да одступи од Угре, желећи, да Татари приђу. А Татари су разумевши ово као намеру да их Руси намаме у заседу, почели одступати. У почетку су то чинили полако, али их је током ноћи неочекивано обузео такав страх, да су побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано, свргавањем ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружје, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установљено је празновање 23. јуна 1480. године, када се у Москви врши Крсни вход у Сретенском манастиру, с Владимирском иконом Пресвете Дјеве.

А 21. маја, Православна Црква светкује и трећи пут Сретење чудотворне иконе ради два догађаја. Први датира из 1514. године када је обновљена Владимирска икона у дому Митрополита Варлаама, због чега је и установљен био Крсни вход из Успенског Сабора у Сретенски манастир 21. маја.

Са успоменом на обнову иконе, сједињено је празновање другог историјског догађаја: избављење Русије заступништвом Богоматере.

Од 1521. године слави се избављење од Кримских ногајских и казанских Татара, под вођством Ахмета – Гираја, који је продро у московске области, толиком брзином, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на обале Оке, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новгорода и Вороњежа до реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали остављајући их незакопане по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, скрнавили су свете храмове. Према одсјају запаљених ватри стајао је Ахмет Гирај, недалеко од Москве, а наде у помоћ није било ниоткуд. У Москви је владала пометња, и сви су бежали у Кремљ, страдајући у гужви, гушећи се. Само један блажени, по имену Василије, се са сузама молио у придворју Успенског Сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богородице излази са свог места, када се од иконе зачуо глас: ,, Излазим из града са руским светитељима “. По том се сва Црква испунила пламеном, који је у магновењу ишчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, будући слепа, видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама, са чудотворном иконом Богородице у средини. Но тек што су изашли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњешки и Варлаам Хутински, и павши пред светитељима, питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: ,, Дуго смо молили Свемилостивог Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него и да понесемо чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презрели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу “.

Свети подвижници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да својим посредништвом умилостиве праведни суд Божији и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Светитељи су осветили град крстообразно. Икона Богородице се вратила у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и са страхом известили о томе Хана. Хан није поверовао и послао је друге поверљивије људе који видеше дупло више руске војске. И трећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они са трепетом побегоше, говорећи: ,, О царе, што касниш ? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, “ и побегоше… . Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја док се Крсни ход врши у Сретенском манастиру.

У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, православна црква вапије пред Њеном Владимирском иконом: ,, Данас се светло украшава славни град Москва као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеног Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спасе душе наше као Милосрдан “.

Није једино од Татара Богородица избављала православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију у којима јој је било суђено трпети такве беде за које она није знала и у временима татарских најезда. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани и Кримски Татари.

Велики кнез Теофил Иванович схвативши да нема довољно снаге да се упусти у борбу са тако силним непријатељима, обратио се Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве док је велики кнез са свим народом и свештенством вапио Богородици, поткрепљен молитвом, са војском изашао насупрот непријатељу. Посред војске је постављена икона Пресвете Дјеве. Татари су се жестоко борили дан и ноћ али их је одједанпут ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им такав страх, да су у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војвоткиње, од које су црпели храброст.

Наступила су тешка времена. Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију и отимали од ње незаконито целе области. А на престолу православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма, са намером да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге које су се понашале као варвари, упали су у храм Успенија и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: ,, Овде пред овом иконом ја сам се удостојо архијерејског чина и 19 г. сам чувао светлост вере. Сада видим невољу Цркве и како обмана и јерес торжествују. Мати Божија, спаси православље !”

Истински је устао против самозванца и пред иконом молио небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богородице самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом а Русија је поново стављена под заштиту Православља.

После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богородице, ова света икона служила је као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу.

Пред њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отаџбини. Од давнина све руске монархије примале су свештено крунисање и миропомазање за ратовање пред ликом Владимирске иконе, у Успенском московском сабору. Пре иступања против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору свих руских Митрополита и Патријараха, Владимирска икона Богородице служила је као залог и благослов. Имена за избор запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богородице, да она покаже кога је изволела сама изабрати.

После молепствија сам цар или старији од архијереја је ломио печат и објављивао име, изабраног.

Многи су се свих ових векова и деценија удостојили видети над Успенским сабором – жену у светозарним одеждама, како се моли и осењије храм.

Изображење

Овај иконографски приказ припада типу икона Богородице Елеусе (Нежност), где ова врста иконографије представља свакодневну сцену међусобног миловања Мајке и Детета – што је заправо однос Творца и Његове творевине, изражен толиком љубављу Створитеља, према палим људима.

Ово је спој небеског и земљаског, изражен међусобним упаривањем два ореола и додиром два лица; што је заправо симбол Христа и Његове Цркве у којој је Богородица најсавршенија од свих људи, рођених на земљи.

Обојеност на икони је врло добро очувана, имајући у виду древност иконе. Позадина је у јасној топлој наранџастој боји где се визуелно истичу Богомајка и Младенац;  То је постигнуто тиме што је Њена одежда обојена тамним бојама са такође, тамним мафорионом – протканим зланим нитима по његовим порубима. На Главу Њеној Часној и раменима налази се по једна извезена звездда – сиболи девстености Њене, док су Јој на рукама извезене наруквице, као код свештенослужитеља, као првој слушкињи Господњој. Дотле, Богомладенац грли Мајку, одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник.

Тропар, глас 4

Данас светлошћу се украшава славни град Москва, као сунчева зора прима, Владичице, чудотворну Твоју икону, као што многи тако и ми к њој притичемо и молимо се, Тебе зовући свим срцем: о, пречудна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеном Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и области хришћанске неповређене од сваке клевете вражије, и спаси душе наше, као Милосрдна.

Кондак, глас 8

Изабрана Војвоткињо победитељна, као Избавитељки од зла прибегавамо Твоме часном образу, Владичице Богородице радосно празнујући празник сретења Твога зовући Те: радуј се, Невесто Неневестна.

Молитва

О Свемилостива Госпођо Богородице, Небесна Царице, Свемоћна Заступнице, непостидно наше Надање ! Благодаримо Ти због свих великих добродетељи, Који си даровала роду руском, и молимо Те пред пречистим образом Твојим: сачувај град овај (или: свету обитељ ову) и слугама које Пред Тобом  стоје, и сву земљу Руску од глади, уништења, земљотреса, потопа, огња, мача, најезде иноплеменика и међусобних деоба. Сачувај и спаси, Госпођо, Великог Гос­подина и Оца нашега Алексија, Свјатјешего Патријарха Московскога и све Русије, и Господина нашег (име), Преосвештенога епископа (или: архиепископа, или: митрополита),  и све Преосвећене Митрополите, архиепископе, епископе православне. Дај им да Црквом Руском добро управљају, верне овце Христове сачувај од пропасти. Помени, Владичице, и сав свештенички и монашки чин, угреј им срца у ревности к Богу и укрепи их да у достојанству звања својега ходе. Спаси, Госпођо, и помилуј и све слуге Твоје и даруј нам да пут земног попришта без порока прођемо. Утврди нас у вери Хри­стовој и у усрдђу к Православној Цркви, положи у срца наша дух страха Божијега, дух бла­гочешћа, дух смирења и подај нам од напасти трпљења, у благодати – држање, к ближњим љубав, к лукавима праштање, и у добрим делима успех. Избави нас од сваког искушења и од окамењених чула, у страшни дан Суда сачувај нас тајинством Твојим да станемо с десне стране Сина Твојега, Христа Бога нашега. Јер Њему приличи свака, слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2023/07/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-4/

Често од људи који су далеко од вере чујемо савете о томе како да уредимо Цркву: „Црква то мора да уради“, „То би било корисно за Цркву“, „Ово је потребно Цркви“ итд.

Ови савети, чак и ако долазе од добронамерника, греше у једној ствари: сви су замишљени за земаљску димензију. А земаљска димензија је променљива, пролазна, нестабилна ствар.

Нажалост јавност, која воли политику има врло кратко памћење и променљиве ставове. Просудите сами: колико често људи око нас са сваком новом информацијом или вестима мењају ставове и често хвале исте политичаре које су још јуче псовали. (А све зато што је ова фигура управо рекла оно што би јавност желела да чује).

На тим, никако најбољим особинама масе, гради се политичка пропаганда и рекламни маркетинг.

Али разумемо да су такве методе неприхватљиве за Цркву, макар само зато што је свака пропаганда, сваки маркетинг увек искривљавање стварности, што значи да није истина.

Постоји још један важан проблем: сваки политичар или маркетиншки стручњак може у потпуности да промени и своју реторику и ставове зарад модне агенде, без икаквих оквира и ограничења. Али за сваког верника постоје границе које се не могу прећи без ризика по душу.

Стога је веома жалосно када променљивост мишљења заокупи умове црквених људи. И овде свакако вреди подсетити на границе.

Једна од ових најважнијих граница је јединство Цркве. Унутар Цркве људи могу имати различите погледе на било која недуховна питања, али они настављају да пребивају у једној Цркви, превазилазећи светске разлике зарад једнодушности у Христу.

Када се зарад ових најнедуховнијих питања, ма колико се она у том тренутку чинила важнима нецрквеним људима, од нас захтева да жртвујемо црквено јединство, не смемо попустити.

Кроз читаву своју земаљску историју Црква, на овај или онај начин, гради односе са светом, може и у стварима од споредног значаја да попушта свету ради мирног постојања своје деце. Али никакве добре намере никада не могу оправдати одрицање од Христа, од Његових учења изложених у Светом Писму и Предању, као ни црквени раскол.

Препуштајући се свету, потчињавајући се његовој променљивости, можете корак по корак, неприметно за себе, изгубити везу са Господом. Стога, сада сваки верник – од простог парохијана до архиjереjа – мора да се запита: Коме сада удовољавам у овом или оном делу и намери – Господу или свету?

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-za-svakog-vernika-postoje-granice-koje-se-ne-mogu-pretshi-bez

Попут Благословене Дјеве Марије, Анастасија је била племенитог порекла. Рођена је 1125. године. На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота.
Рани живот свете Анастасије нам је врло слабо познат, што је вероватно она сама желела, будући да је њено највеће остварење и постигнуће, као и Благословене Дјеве Марије, то што је родила Саву, Христоликог спаситеља православног српског народа.
Као млада принцеза, Ана се око 1150. године венчала са великим српским жупаном (жупан – патријархални вођа) Стефаном Немањом. Овај краљевски брак је учврстио како политичке тако и религиозне везе између Краљевине Србије (Рашке и Зете) која је била на помолу и Византијског царства са седиштем у Цариграду. Током раних година брака, краљица Ана је родила два сина, Вукана и Стефана; у позним годинама, око 1175. године, када је имала скоро 50 година, милошћу Божјом, родила је последње дете, Растка, касније монаха Саву, који је постао (и још увек је) највољенија личност у историји српскога народа.
Попут Јелисавете, врле мајке Јована Крститеља, Ана је била у позним годинама када је родила свог вољеног сина Саву, за чије рођење су и жупан Стефан и она усрдно молили Господа Бога. И попут Благословене Дјеве Марије, Ана је „о свему томе дубоко размишљала у свом срцу”, нарочито о делима свог сина Саве, јер је осећала Божју руку на себи и том истом милошћу Божјом на крају је могла да види почетак процвата српске православне хришћанске културе и цивилизације. Коначно, два Анастасијина сина, Сава и Стефан Првовенчани, као и њен супруг жупан Стефан (монашко име Симеон), замонашили су се и канонизовани су као светитељи целокупне православне цркве. Лоза Немањића је прва српска краљевска лоза која је канонизована и која је на тај начин указала будућим краљевским породицама да православље треба прогласити и успоставити као пут и мерило које ће Краљевину Србију трансформисати у Божје Краљевство што се постиже потпуном посвећеношћу нашем Господу и Спаситељу Исусу Христу.
На празник Благовести Богородице, 25. марта 1196. године, заједно са супругом, великим жупаном Стефаном Немањом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан Стефан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу који је основала династија Немањића, а који се налази у долини реке Ибра, на левој обали мале реке Студенице, око 20 минута од Ушћа. Краљица Ана добила је достојно име Анастасија чији је корен у грчкој речи „Анастасис” што значи „Васкрсење” (у смислу Васкрсења нашег Господа Исуса Христа). У то време имала је 71 годину. Анастасија је отпочела свој монашки живот у манастиру Пресвете Богородице у Куршумлији близу Топлице, једном од првих манастира династије Немањића (саграђен 1168-117~). Када је њен супруг, новопострижени монах Симеон, напустио манастир Студеницу 1196. године како би отишао на Свету Гору да би се поново срео са Светим Савом, препуштајући краљевски престо свом сину Стефану Првовенчаном, Анастасија је остала једини родитељ изворне династије Немањића који је још увек боравио у Краљевини Србији. Пошто је 1192. године њен син Сава са 17 година напустио краљевски двор у корист монашког живота на Светој Гори, блажена Анастасија никада више није видела свог сина у овоземаљском царству.
Међутим, благословом Божјим док је још живела у овом свету чула је вести о изградњи и оснивању манастира Хиландара на Светој Гори; захваљујући тим вестима могла је да предвиди будуће учвршћавање и процват хришћанства у српском народу. Анастасија је провела преосталих пет година свог живота у манастиру Пресвете Богородице код Куршумлије где је мирно уснула у Господу 21. јуна 1200. године. Имала је 75 година. Она се упокојила у Господу само четири месеца после упокојења њеног супруга, великог жупана Стефана Немање – монаха Симеона, који је уснуо у Господу у 86-тој години у манастиру Хиландару, 13. фебруара 1200. године. Светој Анастасији је приређена хвале достојна православна хришћанска сахрана у манастиру Студеница, где се поново придружила свом супругу у „ишчекивању васкрсења мртвих и живота будућег века”.
Заоставштина свете Анастасије, вољене мајке светога Саве, Просветитеља Срба, представља постојану љубав и посвећену веру у нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа коју је она посведочила у свом овоземаљском животу својом подршком мужу, светом жупану Стефану – монаху Симеону Мироточивом, својом преданошћу својим синовима Сави, Стефану Првовенчаном и Вукану, својом љубављу према свим Божјим створењима, и дивним осликавањем у свом лику хришћанских врлина вере, наде и љубави које су у њој процветале захваљујући сили Најсветијег и Животодавног Духа Божјег. Нека се сви благоверни заљубљеници у Христа приклоне њеним молитвама пред престолом Свемоћног Бога.
Света мати Анастасија, када хвалимо врлину, хвалимо тебе јер је твоја постојана љубав и ревност за Господа Бога пример и пут који треба да следимо; моли се, стога, о најврлија, да Господ Бог умекша наша срца како би и ми тежили истим спасоносним врлинама вере, наде и љубави и на тај начин остали верни нашем Господу Исусу Христу, Коме приличи слава, част и поклонење, заједно са Његовим Беспочетним Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Тропар, гл. 4.
Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена, засијала си чистотом живота твога. Због тога те је Благи Бог благословио да будеш мајка светилника рода нашег (светога Саве). Зато ти кличемо: Радуј се, преподобна мати Анастасија!

Кондак, гл. 4.
Поживешни у благословеном браку, сачувала си чистом закониту целомудреност, и чеда си твоја кротко учила, да више од свега љубе Господа Христа. Зато сада пред Њим предстојећи и молећи се, сети се и нас који ти кличемо: Радуј се, света мати Анастасија!
+++

Ђакон Војислав Билбија израдио је саркофаг у коме сада почива.

https://hronograf.net/2019/07/04/prepodobna-anastasija-srpska-majka-svetog-save/

Икону Богородице Моденске/Косинске пренео је у Русију, гроф Борис Петрович Шереметјев 1717. године из италијанског града Модене, током свог путовања и боравка по европским градовима.

Икона се назива и Косинска по месту пребивалишта (у Успенском храму) некадашњег села Косино, код Москве (данашњи округ Москве).

Ову свету икону је Косинском храму поклонио цар Петар I, чијом благодатном помоћи је забележен велики број исцељења верујућих који су јој прибегавали.

По октобарској револуцији, у наступајућим годинама атеизма, са Косинске иконе скинута је сребрна риза и драго камење.

Године 1940, после затварања храмова у Косину, црквене утвари су опљачкане и уништене, а чудотворну икону држава је запленила и пребацила у Музеј религије и атеизма, који се првобитно налазио у Москви, а затим у Лењинграду.

После II светског рата чудотворни образ је пребачен на чување у Музеј староруске уметности Св. Андреја Рубљова, који се налазио на територији Спасо-Андрониковог манастира, у Москви.

Године 1976. светилиште је обновљено, након чега је три године икона била изложена у Музеју, а затим пажљиво чувана, до повратка у Косински храм.

Године 1991. 2.јула икона је враћена Цркви. Тог дана, по благослову Његове светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II, чудотворна икона је свечано пренета из магацина музеја у новоотворени Саборни храм Спаса Нерукотвореног, где је и освећена.

Потом је у богослужењу извршен свечани пренос чудотворног лика у парохију Косин. Испред светиње је прочитан Акатист и служен водоосвећени молебан, након чега је чудотворна икона Богородице Косинске унесена у Никољски храм и постављена на посебан постамент.

Године 1992. 2. јула, након што је Светоуспенски храм враћен парохији, у њега је постављена чудотворна Косинска икона Богородице, где светиња остаје све до данашњих дана.

Сваке године парохијани Успенског храма у Косину врше литију до Светог језера са чудотворном иконом. Према легенди, језеро је настало у древна времена, на месту где је некада стајала црква.

Икона се прославља 3. јула по новом, односно 20. јуна по старом календару.

Поред дана званичне прославе Косинске иконе, постоји и локално поштовање, 1. недеље по Вазнесењу Господњем.

 Чуда

 Пред овом иконом Пресвете Богородице названој Косинска/Моденска молимо се за исцељење од болести руку и ногу, колере, болести главе као и код лечења неплодности. 

Чудотворни лик Пресвете Богородице постао је познат по бројним исцељењима и знацима благодати. Тако су, на пример, 1848. године мештани суседних села Косино, где је харала колера, неколико пута узимали чудотворну икону из Модене на молитву, након чега је страшна болест потпуно престала.

Изображење

На оригиналном изображењу приказана је Света Дјева босих ногу у целој фигури са Богомладенцем, Кога придржава левом подлактицом и тако Му чини удобно сместилиште. Спаситељ је окренут ка верном народу когадесном руком благосиља, док у левој руци држи свитак. Одевен је притом у хитон златне боје; као цар и првосвештеник.

Видимо да је икона у знатној мери оштећена. Позадина је у жутој-окер нијанси са такође приметним оштећењима.

Света Дјева је сасвим једноставно одевена на овом иконографском приказу; акценат је на Богомладенцу који је окренут ка народу. Горња и доња хаљина Приснодјеве су у браон нијансама са златним извезеним порубима, без икаквог украшавања.

На неким другим, скорашњим иконографским приказима, Богомајка такође у целој фигури носи Боголаденца, који је окренут од Ње ка народу, кога благосиља. Руке Богородичине су испружене и Младенац обитава на њеним грудима – као код иконографског типа Богородице Велика Панагија (Свесвета). Овде Света Дјева није боса; одевена је у карактеристичну доњу хаљину плаве нијансе са црвеним мафорионом извезеним златним порубима. На раменима и пречасној глави њеној, налази се извезена по једна звезда – као симбол непорочне чистоте њене.

Тропар глас 5.

Радуј се, Заступнице целог света / и Заступнице нашег спасења! / Јер доневши чудотворну икону Твоју / радост и благослов си нам дала. Молимо Те се: / Госпођо, Богородице Христа Бога нашега, / моли се усрдно. Сину Твоме, / даруј нам опроштење грехова, / мир свету / и спасење душама нашим.

 Кондак  глас 4.

 Богородици приљежно увек притичимо, грешни и смирени, и припаднимо, у покајању зовући Је, из дубине душе: Владичице, помози, милосрђем Твојим, гинемо од мноштва прегрешења, не одврати Се од слугу Твојих, јер у Тебе једину Наду имамо !

Молтива Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом Косинском/Моденском

 О Премилостива и Пречудна целога Света Царице! Достојно Теславим и величам од свих духова злобе Заштитнице, Неупоредивапрвопредстојатељице, Бога и Творца Родитељко, свих сила.Благодарим Ти за сву Твоју благодарност, јер Си благоволилајавити нам преславни пренос чудотворне иконе Твоје: О Свесилна рода нашега Помоћнице! Услиши нас, молимо Ти Се, и јави Милост Твоју; која се пројављује на пречистом Образу Твом, јер Ти са нама пребиваш стога те молимо усрдно: не помињи мноштво грехова наших, испуни нам мољења, даруј нам све што је потребно за живот и благочешће, избави нас од беда и сваке болести, најпре од смртне погибељи, од налета злих духова и људи и свакога пагубног дејства. Бди и спаси нас благодаћу Својом, Владичице од учења неверних и сујеверја, од лукавих дела. Спаси нас и Отаџбину нашу од сваких побуна, развратних настројења и злих духова, непријатеља вере православне. Спаси нас све, Свеблага Заступнице наша, да благочестиво житије наше земно завршимо, хришћански безболно и непостидно, мирну кончину примимо и Небеско Царство наследимо. Да ти увек појемо, величамо и славимо Те, као Заступницу рода хришћанскога, са свима светима који угодише Господу. Амин.

https://mitropolija.com/2023/07/03/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kosinska-modenska/

Ова мироточива икона једна је од најчудотворнијих икона Мајке Божије на свету.

Налази се на острву Андрос у Грчкој.

Пресвета Богородице спаси нас!

„Али ово је моја Богородица!

Која је то икона Богородице на вашем столу? Никад је пре нисам видео!

– Ово је моја Богородица! Зар ти никад нисам причао о њој? Њена икона је у Андросу! У манастиру Агиос Николаос! Зову је „Панагија Мировлитиса“ или „Кира Андриотиса“ или „Јесејев корен“.

- Зову је "Андриотиса" јер је у Андросу! "Мировлитисса" зашто?

- Јер света икона мироточи. А њено миро је тако миомирисно! Као њен чисти и девичански живот. Једва да заборављате његов мирис. Практично чудо Божије!! Ви осећате нашу Богородицу увек поред себе! Чуо сам да и миро Богородице чини чуда.

-Објасни ми њено друго име. „Корен Јесеја“.

-Погледајте Њену икону... Ако добро обратите пажњу на њу, видећете да Пресвета Богородица седи као на престолу у корену дрвета! На гранама дрвета су насликани сви пророци који су говорили о пореклу Богородице од Јесеја, оца Давидовог!

-На крају крајева, све у хагиографијама је симболично и учи нас. Када се слави?

-Слави се 2. јула! На данашњи дан се обележава помен положења Пресвете Богородице! Јер, пре много векова, ова икона је била у славном манастиру Влахерна у Цариграду, где се чува Естета хаљина) Богородице, и прослављена је у част ове моштију манастира. Тако, када је годинама касније, у 16. веку, икона Богородице поклоњена Светом манастиру Агиос Николаос у Андросу, наставила је да се поштује у овој прослави. А на њеној прослави је велики фестивал!

- Тако?

-Од ране вечери 1. јула, па све до зоре следећег дана, људи из целе Грчке долазе на ноћно бденије у манастир да одају почаст Богородици. Ту је и јектенија. Једини пут када икона Богородице излази из иконостаса Цркве, умотана у бели чаршаф да упије миро, јесте време њеног опхода до улаза у манастир. Све је мирисно!

- Не говори ми ништа више. Желим да доживим остало када одемо на Андрос.

- Она ће нам рећи остало...

https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Један је од највећих православних светитеља у XX веку. Избегавши као руски племић пред револуционарним терором 1917, у српској престоници је студирао богословију и издржавао се радећи као колпортер. Замонашен је 1926. у Миљковом манастиру, на Морави, а за епископа рукоположен 1934. у Београду. „Ако хоћете да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована”, говорио је о њему Николај Велимировић, тада епископ охридски.
 
Новембар у Београду, вече, година 1921, трећа после Великог рата. Хладно је, од Дунава и из равнице надолази студен, мирише на снег. На Теразијском гребену, недалеко од хотела „Москва”, колпортер је изнео тек одштампана вечерња издања новина. Мршав је, нижег раста, лица боје меда или упаљене воштанице, одише благошћу, осмехнут је, има јак руски акценат. Зове се Михаил Борисович Максимович, студент је Богословског факултета на Београдском универзитету и у српској престоници је трећу годину.
 
Тешко да је ико од пролазника што застану да купе новине могао и помислити да управо стоји пред човеком који ће постати један од највећих православних светитеља у XX веку.
 
Три године касније у Руској цркви на Ташмајдану млади колпортер биће произведен у чтеца, а 1926. митрополит Руске православне заграничне цркве Антоније Храповицки постригаће га у Миљковом манастиру, на Морави, и рукоположити у чин јерођакона. Тада ће добити монашко име Јован, по свом светом претку из XVIII века, пра-стрицу, светом Јовану (Максимовичу) Тоболском.
 
МИХАИЛ
 
Михаил је рођен 4. јуна 1896. у месташцу Адамовки, Харковска губернија, у чувеној племићкој породици. Име – које значи Као Богили Онај ко је као Бог – на крштењу је добио у част арханђела Михаила, архистратига Божјег.
 
Као син једног од предводника племства у Харковској губернији, припреман је за световну каријеру. У години избијања Првог светског рата завршио је Полтавски кадетски корпус, а 1918. Правни факултет на Царском универзитету у Харкову.
 
Већ тада је, међутим, готово у потпуности посвећен дубоким изучавањима теологије и подвига светих. У харковском Успењском сабору почивале су мошти архиепископа Мелентија Леонтјевича Чудотворца. Под утицајем тог светог примера и готово очигледних духовних сила које су зрачиле из моштију Чудотворца, над којима се свакодневно молио, млади Михаил отпочиње своје задивљујуће духовно подвижништво, какво је мало коме разумљиво у овој секуларизованој епохи: „Четрдесет година проводио је исти подвиг ноћног бдења, никада не лежући у кревет, проводећи ноћи у непомичном стајању, с рукама подигнутим увис; ако и заспи, то бива тек онда када га од исцрпљености савлада сан, усред метанија, у углу, под иконама, клечећи.”
 
Постигнућа његове побожности ускоро су и споља постала очигледна, чак и у тако младим годинама, па се за њега заинтересовао надлежни архиепископ Антоније Храповицки, једно од најистакнутијих црквених лица тог времена. Настојао је да приближи младића себи и помогне у његовом духовном узрастању.
 
Ускоро су се, пак, и митрополит Антоније и млади Михаил (са породицом) обрели у Србији, узмичући пред терором комунистичке револуције. Први ће у Сремским Карловцима основати Руску православну заграничну цркву, други ће у Београду уписати Богословски факултет.
 
ПУТ
 
По завршетку Богословског факултета (1925) и замонашења (1926), Михаил, сада већ јерођакон Јован, предаје право у Српској државној гимназији. Три године касније, 1929, постаје предавач и васпитач у српској семинарији Охридске епархије у Битољу (званој, незванично, Богословија светог Јована Богослова). Ту бива откривен и спознат чудесан начин његовог живота-подвига.
 
„Он је постојано пребивао у молитви и свакодневно служио Свету Литургију, строго постио, јео само једанпут дневно, касно увече, никада се није гневио”, бележе у Житију светог Јована Шангајског и Санфранциског Серафим Роуз и Герман Подмошенски. „Студенти су први и открили његов огромни подвиг аскетизма: приметили су да не спава, већ да, када они сви заспе, ноћу обилази интернат осењујући их крсним знаком док спавају… удубљујући се у Исусову молитву. На крају, уверили су се да не спава на кревету… Шаљивчине су му чак и стенице стављали под чаршав да би се уверили леже ли он у кревет. Много година касније он је сам признао да од дана свог монашког пострига није спавао на постељи.
 
Таква борба са сопственим телом се врло ретко среће и крајње је тегобна…”
 
Ту, на обалама Охридског језера, успостављена је мистичка веза између Јована и преподобног Наума Охридског, ученика и саподвижника светих Ћирила и Методија. Мошти преподобног Наума налазиле су се у њему посвећеном манастиру на Охридском језеру. Сматран је особито брзим исцелитељем душевно оболелих; с његовом иконом у рукама Јован је одлазио у болнице и молитвено исцељивао оболеле, што ће доцније чинити и у Кини, над болесним Кинезима.
 
Својим посвећеним деловањем и чудотворствима убрзо је постао чувен. Српски епископ Николај Велимировић, који је тада управљао Охридском епархијом, говорио је у то време: „Ако желите да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована.”
 
У мају 1934. године, одлучено је да Јован буде узведен у чин епископа и он је, још не знајући о чему се ради, позван у Београд. Остало је забележено сведочанство једнењегове београдске познанице, која га је тада случајно срела у трамвају. На питање због чега је дошао у Београд, рекао је да је грешком он добио обавештење уместо неког другог јеромонаха Јована кога је требало да посвете у епископа. Дан-два касније, кад га је опет срела, објаснио је да је, „авај, грешка гора него што је он мислио” – одлучили су да баш њега посвете у епископа.
 
„Успротивио се, изговарајући се својом говорном маном, али су му кратко одговорили да је и Пророк Мојсије имао исту невољу”, пишу Роуз и Герман Подмошенски.
 
Посвећен је у чин епископа 28. маја 1934, у Београду, као „последњи и највећи из плејаде епископа које је посветио митрополит Антоније Храповицки”.
 
ЧУДА
 
Одбијајући предлог архиепископа Димитрија да се запути на Далеки Исток, у Шангај, где је живела велика руска избегличка колонија, Антоније Храповицки пише:
 
„Пријатељу, ја сам већ толико стар и слаб да не смем да мислим ни на какав други пут, осим пута на гробље. Али, уместо себе, као своју душу, као своје срце, шаљем вам владику Јована. Тај растом мали и слаб човек, који на први поглед изгледа као дете, чудо је од подвижничке чврстоће и строгости у ово наше време свеопште духовне млитавости.”
 
Било је магловито јутро, крајем новембра 1934, када је епископ Јован стигао у Шангај, у исту ону епархију у коју је два века раније прву православну мисију упутио његов пра-стриц, митрополит тоболски Јован Максимович, по којем је и добио монашко име. Руска колонија бројала је близу 50.000 људи и била под разним ударима, од немаштине, преко (ускоро) јапанске окупације, до доласка на власт снага налик оним пред којима су избегли из Русије.
 
Епископ Јован чинио је све да помогне. Повесница његових чуда настављена је и на Далеком Истоку. Безбројна надразумна исцељења. Кроћење природних сила (попут тајфуна на филипинском острву Тубабао). Необјашњиво пролажење кроз материјалне препреке, као да их нема, попут уласка у закључану и обезбеђену болницу током страшног невремена и чудотворно исцељење, потом нестанак (о чему је сачувано сведочанство у архиву шангајске државне болнице). Поуздана пророчанства. Види и чује на даљину, појављује се изненада где је најпотребнији, иако уобичајеним путем ништа о томе није могао знати. Сведочанства о томе оставили су Н. Н. Барнов, Н. Николајев, Н. С. Макаве, О. Скопиченко, Л. А. Лу, Петар О. Тродин и многи други.
 
„Владика је живео у некаквом другом свету”, пише В. Рејер, који је епископа Јована добро познавао и доста писао о њему. „Да ли је он био ‘узнесен у рај’, како о томе казује апостол Павле, и ‘чуо неисказиве речи које човеку није допуштено да говори’, ми не знамо. Али својим поукама и делима он је сведочио да му је Господ бар мало раскринуо завесу Свога Царства.”
 
Након рата и револуције у Кини, сам је издејствовао и организовао пресељење у Америку већег дела своје пастве. Он сам обрео се у Западној Европи. У париским аналима забележене су речи једног католичког свештеника, који је, обраћајући се скептичној омладини, указао: „Ви тражите доказе, кажете да данас нема ни чуда ни светих људи. Та шта ће вам теоријски докази кад по улицама Париза овог часа хода живи светитељ, свети Јован Боси (Шангајски). Он већ живи негде изнад наше земаљске равни.”
 
У предговору првог од свих животописа владике Јована, епископ Јован Хашки, поглавар Холандске православне цркве чијем је заснивању свети Јован Шангајски пресудно допринео, пише посмртно слово и вели: „Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог, који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: ‘Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога Њему је угодно.’ Владико! благодарим ти за све. Помени нас, твоју Холандску цркву, пред Престолом Божјим.”
 
Био је на својој бриселској катедри, у Спомен-храму руским новомученицима, када је добио вести о комешању и расколима у руској православној заједници у Сан Франциску, заправо у заједници своје некадашње шангајске пастве. Свети Синод послао је управо њега да ствари врати у ред и он „у вечно магловити град Далеког Запада стиже на своју последњу катедру у јесен 1962″.
 
УПОКОЈЕЊЕ
 
„Пратећи у Сијетлу чудотворну икону Богородице Курско-коренске, владика Јован је 19. јуна 1966. одслужио свету литургију у тамошњем Светониколајевском сабору, спомен-храму новомученицима, и задржао се потом још три сата у олтару. Затим је, обишавши с чудотворном иконом духовну децу око сабора, отишао у собу у парохијском дому, где је одседао. Одједном се оданде зачула лупњава. Када су прислужитељи дотрчали, видели су да владика већ умире… Тада се завршио његов чудесни и натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. Положили су га на кревет који се налазио у тој соби, на сан након 40 година уздржавања!” (Серафим Роуз и Герман Подмошенски)
 
Опело је обављено 24. јуна, у шест часова увече, а завршено је око један после поноћи (због огромног броја људи који су дошли на последње поклоњење). Служио је сам црквени поглавар, митрополит Филарет, уз саслужење епископа Леонтија и Аверкија, епископа Саве и Нектарија, 24 свештеника и неколико ђакона. Шест врелих летњих дана пре тога, лежало је његово тело на отвореном одру, али се „од њега није осећао ни најмањи знак труљења. Руке његове биле су меке, неукрућене, иако у погребном предузећу нису вршене никакве манипулације (балсамовање и слично) над његовим телом” (Православна Русија, бр. 14, 1966).
 
Остала је упамћена, поред осталог, његова дефиниција: „Религија је целокупност мисли и осећања о Највишем Бићу и њихово спољашње изражавање.”
 
Његове нетрулежне и чудотворне мошти почивају у Саборном храму у Сан Франциску.
 
ЈЕЗИЦИ
 
Свети Јован Шангајски служио је свету литургију на руском, српском, грчком, кинеском, француском, холандском, енглеском и још неким језицима, иако већину од њих никада заправо није учио. Немерљиво је допринео обнављању успомене на западне хришћанске светитеље из времена пре „погружења целог латинског света у непрозирну таму јереси”. Успостављао је моћну молитвену заједницу са њима у свим местима словенског расејања.
 
ПРИПРЕМА
 
„Неколико дана пред своју смрт он је, без икаквог другима видљивог разлога, скинуо са зидова у свом параклису у Сан Франциску иконе преподобног Наума и св. Јована Крститеља и положио на налоњ насред храма. После неколико дана сви су схватили значење изношења тих икона: Владика је умро уочи дана у који се слави спомен преподобног Наума, а сахрањен је на дан рођења св. Јована Претече.” (Серафим Роуз)
 
СУСРЕТ
 
Сведочанства указују да се свети Јован Шангајски често јавља верујућима, „у сну”, изван опсене чула, граје света. „Исијава нетварну светлост, изриче тајанствене поруке, помаже.”
 
Била је београдска јануарска ноћ 2001. Тих дана, у једном књижевном часопису и у више разговора, човек је спомињао светог владику. Мучен глувим добом, мучен метафизиком бола, уснуо је око поноћи. Незнано у колико сати, у пределу где време више и није важно, појавио се, „у сну”, Он. Стајао, благ, у црној мантији, крај моштију другог светитеља изузетно поштованог међу православним Србима.
 
Човек је покушао да нешто каже, али гласа није било. Он се осмехнуо и рекао само две речи, на српском: „Биће благословљено.”
 
Човек се буди, гледа кроз непрозир-таму над Београдом.
 
Човек који ово пише.

 
Бранислав Матић, СРБИЈА национална ревија, бр. 24
 
Извор: Патмос.рс