Данас погледе управљамо ка страницама Књиге Дела апостолских, које казују о великој радости која је посетила Самарију. Видимо ђакона Филипа – човека „испуњеног Духом и силом“. Његов пример представља живо сведочанство за то да Господ не делује кроз чинове, већ кроз отворена срца.

          Аутор Књиге Дела апостолска нам каже: „Духови нечисти с великом виком излажаху из многих који их имаху, и многи узети и хроми оздравише“ (Дап. 8: 7). Зашто су Самарићани тако сложно прихватили Филипа? Одговор се крије у њиховој духовној чистоти. Самарићани који нису имали раскош јудејског служења у Храму, сачували су способност да буду самилосни. Пред Филипове ноге су донели паћенике и по њиховој вери је учињено чудо. Излазак нечистих духова „с великом виком“ – није само метафора. То је моменат уништења ђавоље власти над људском природом. Господ је дошао да разори дела таме и Филип је само наставио овај процес ослобођења.

          Многи себи постављају питање: где су ова исцељења данас? Зашто трговима наших градова не проламају крици људи ослобођених од демона? У првим вековима чуда су представљала „потврду“ истине и помагала су људима да реч Божју разликују од паганских сујеверја.

Данас се Јеванђеље проповеда у целој васељени и Господ од нас не очекује да тражимо занимљиве призоре, већ подвиг вере у тишини срца.

Чудо је одговор на веру. А ми смо постали превише рационални и превише сами себи довољни. Савремени човек тражи лекара, психолога, биоенергетичара – било кога осим Бога. Осим тога, како је говорио старац Пајсије Светогорац, људи данашњице су попут истрошених батерија. Немамо ватрену ревност какву је имао ђакон Филип.

          Да ли су данас актуелне речи о ђавоиманима? Нема сумње у то. Свет се променио, али не набоље. Ђавоиманост се не испољава увек у пени на уснама. Она је данас попримила тананије облике. Живимо у океану речи и чини нам се да је Реч Божја само „једно од мишљења“. Видимо како људи губе своју вољу постајући робови страсти, идеологија или погубних зависности.

          Од окултиста до оних који свешћу манипулишу у медијима – овладавају душама људи који су одбацили Бога. Кад се човек одриче Божје воље неизбежно постаје играчка у рукама туђих сила.

Док су демони раније људе запоседали на силу, данас улазе кроз тиху зависност и охолу самовољу.

И као што су нечисти дуси тада викали у Филиповом присуству, тако и данас истинска проповед у многима изазива агресију, подсмех или „крике“ негодовања. Истина љути оне који су навикли да живе у лажи.

          Одсуство масовних исцељења у наше време није знак оскудевања силе Божје, већ је последица наше унутрашње затворености. Постали смо превише рационални; наша свест је преоптерећена информацијама, због чега жива Реч проповеди изгледа само као бука. Док су Самарићани „једнодушно слушали“ Филипа, друштво данашњице на истину често реагује или равнодушношћу, или агресијом, попут оне „вике“ нечистих духова којима присуство Светлости не прија. Да, нажалост, често проповедамо устима, али негирамо Бога својим делима.

          Чак и пример чаробњака Симона, који је покушавао да купи благодат за новац, служи нам као упозорење. Многи и данас у Цркви не траже спасење душе, већ „магијску“ помоћ или земаљско благостање. Ипак, као што је показало искуство апостола Петра и Јована, благодат се не продаје – она се дарује само чистом срцу које се покајало.

          Казивање о ђакону Филипу нас учи да прогони и тешкоће само доприносе ширењу вере ако у срцу гори огањ љубави према Христу. Подсећа нас на то да је свако од нас позван да буде носилац радости. Премда немамо власт да физички исцељујемо хроме, можемо да подржимо „раслабљене“ духом својом добром речју и љубављу.

Чуда нису престала – само су се преместила у људске душе. Данас је највеће чудо покајање грешника и његово окретање ка Светлости.

          Нека и наш живот постане таква проповед која неће изазивати спорове, већ ону „чисту радост“ која је једном обузела целу Самарију.

Ваистину васкрсе Христос!

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Црква не може игнорисати постојање друштвених мрежа и савремених начина комуникације, али са друге стране ми почесто имамо једну врсту хаоса и слабу уобличеност садржаја који нудимо, каже за Спутњик протојереј Дарко Ђого.

Професор на Богословском факултету у Фочи, отац Ђого, осврнуо се на улогу цркве у дигиталном свету, на то како се црква прилагођава новим технологијама, у којој мери и на који начин је условљена да их користи, али и како оне могу да јој олакшају рад у смислу привлачења пажње и едукације младих.

Кад год се говори о односу цркве и савремених технологија, углавном се у јавности најчешће заступају два искључујућа, идеолошка и наивна става. Један став каже да су савремене технологије само нека врста добробити и благодети и ту се истиче једна наивност која у потпуности не види и игнорише чињеницу да савремене технологије нису само нека неутрална средства, него су такође и израз идеолошког плана. Са друге стране постоји друго уверење према коме је све то напросто могуће игнорисати и живети неки свој повучени живот. То, наравно, јесте могуће, али подразумева потпуно удаљавање од друштва, каже отац Ђого за Спутњик.

Између те две крајности, каже, није лако наћи „златну средину“. Наш саговорник подсећа да је још давно речено да су све велике стихије, а то важи и за интернет, добре слуге, али лоши господари. Отац Ђого зато упозорава да постоји једна танка граница која се врло лако прелази и које врло често нисмо ни свесни. Несвесно прелазимо преко ње онда када уместо да нам неки нови алат служи, он почне да господари нашим животима, а ми постајемо зависни од телефона и интернета. Ту границу, упозорава он, морамо свакодневно успостављати.

Посећују ли млади цркву због рилсова?

Рећи да млади у последњих неколико година обраћају пажњу на цркву и оно шта се у њој дешава због интернета је двосекли мач, каже наш саговорник. Лако би било приписати интересовање младих људи за цркву искључиво позитивним садржајима са интернета, али не треба заборавити да на истим тим платформама, где се заиста могу наћи талентовани проповедници, такође има и оних неталентованих и злонамерних.

Има такође и оних који доводе до презасићења са различитим теолошким обредима. Врло је штетна идеологизација верника у правцу хушкања једних свештеника на друге, када су у питању обредне и неке теолошке ситнице које су теолозима и свештеницима важне, али које понекад доносе више штете него користи. На друштвеним мрежама такође имамо и огромну антицрквену кампању, као и то да врло често популарни тиктокери и други преносе погрешне информације, лоше информације, погрешна тумачења неких важних аспеката православне вере, или врло често чиста кривоверја, чисте јереси упаковане кроз неке познатије медијске личности.

Како се наша црква снашла у новом добу?

Отац Ђого каже да је бесмислено игнорисати постојање друштвених мрежа и савремених начина комуникације и напомиње да у тој сфери често гледа рад талентованих свештеника у Руској православној цркви. Такође каже да је у Америци интересовање за православље у великом порасту, а да њега производе квалитетно замишљени и реализовани интернет канали.

Чини ми се да се код нас мало каска са тиме, можда и делимично због ове друштвене и политичке поделе у друштву која нас држи у некој атмосфери збуњености и ишчекивању некаквих епилога. Немам неки осећај да смо се добро снашли у дигиталном свету и имам осећај као да тим импулсом заинтересованости који се види у јавности још нисмо савршено овладали.

Вештачка интелигенција као симбол за антихриста

Отац Ђого објашњава да је сам термин „вештачка интелигенција“ илузија, те да нам се као интелигенција представља једна изразито моћна машинерија која рекордном брзином сакупља и обрађује наше податке, осећања и размишљања.

Што се тиче ових демонских аспеката АИ, о њима се може говорити на два начина. Постало је очигледно и не крије се да иза тих великих мрежа стоје геополитички, геостратешки пројекти и то није никаква теорија завере ни тајна, већ нешто о чему је сасвим легитимно говорити и чега морамо бити свесни. Други аспект приче је тај концепт замене човекових креативних способности нечим што није људско. То је нешто што потиче од човека, али је заправо направљено да постане његова замена. Замисао је заменити човека трансхуманистичким или антихуманистичким концептом унутар кога неће више бити потребно да човек користи своје способности које му је Бог дао, већ ће то уместо њега радити та такозвана вештачка интелигенција.

Такав поглед на свет и будућност не само да забрињава, каже он, већ и оцртава једну дистопијску слику људи који се препуштају, који заборављају да заправо никада, ма како узнапредовали роботи и алгоритми, они не могу да замене оно специфично људско.

Не заборавимо да реч антихрист не означава само тај коначни апокалиптични бој између хришћанства и демонских стила, него антихрист значи „онај који је уместо Христа“ и све и свако ко се у нашем животу намеће да нам замени Бога, јесте у том смислу антихрист. Опасност данашњице је што се АИ у данашњем свету заиста поставља као сурогат или замена за Бога. У томе лежи опасност.

Струје може да нестане, Црква је вечна

Црква од како постоји, од самих њених почетака, говори да се Бог не налази у једном рукопису, у једном свитку, у једној књизи. Оглашавање преко интернета и мрежа може бити и тренутно јесте један од могућих начина позивања људи у цркву, али кад то оглашавање постане сврха сама по себи сврха, онда је све обесмишљено, упозорава наш саговорник и додаје да то треба само да буде један од многих медијума, односно система преношења.

Кроз ових неколико хиљада година колико постоји, црква се користила различитим методама преношења информација, од речи, односно преношењем од уста до уста у древном Риму, до проповеди великих проповедника, штампе и писаног начина пренашања. Ништа не може да замени конкретан догађај и мислим да је врло важно за православну цркву да не ускачемо и не упадамо у тај виртуелни простор, јер је у виртуелном простору све могуће и ништа није могуће.

Можемо се чути и биће нам драго да се преко интернета чујемо са пријатељем који живи далеко, али ништа не може да замени поновни сусрет са њим уживо, објашњава своју поенту наш саговорник. Садржај и суштина цркве представља читав један низ догађаја који имају своје место и важни су у нашим стварним, а не виртуелним животима, закључује отац Ђого.

Извор: Sputnik Србија

Смрти празнујемо умртвљење

Свето Писмо у цјелини прожето је духом вјечности. Бог је вјечан и створио је да и нас учини вјечнима, да нас удостоји да будемо причасници Његовога вјечног Царства већ овдје, на земљи, ако желимо да живимо у Богу, и у вјекове вјекова.

Црква нас непрестано подсјећа на вјечност кроз свете тајне, кроз богослужења, кроз тропаре и свештене химне, а нарочито кроз свету тајну Божанске Евхаристије. У часу када се причешћујемо, свештеник свакоме од нас упућује молитвену жељу: “на отпуштење грјехова и на живот вјечни“.

За човјека у којега се Христос настанио нема ни смрти, ни пакла, ни ђавола; све то за њега као да не постоји. Постоји, и те како постоји, али за оне који су далеко од Христа. „ Адам паде и опет устаде, ђаво се уништи...“[1]. „ Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, аде, побједа?“[2]. Ето, тако вјерује наша вјера. Она исповиједа да нема смрти за онога који држи ријеч Божију. Зар то не каже и свети Јован Богослов у Јеванђељу: Заиста, заиста вам кажем ко одржи ријеч моју неће видјети смрти вавијек“[3].

„Светкујемо умртвљење смрти, разорење ада, почетак гругог, вјечног живота, и играјучи пјесмом прослављамо Узрочника, јединога Бога отаца, благословеног и препрослављеног“[4].

Видите, ова васкршња химна говори о аду и о смрти који су, међутим, умртвљени и укинути. И то с еније догодило силом човјековом, нити вољом анђела, него Васкрсењем Христовим, Самога Сина Божијега: „ Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“[5]. И пјесник, изражавајући заједно са својим осјећањима и наша сопствена, каже да не само што у то вјерује, него и празнујемо и радујемо се змртвљењу смрти и укидању ада. Уједно празнујемо почетак, зачетак једног другог живота – ђивота вјечнога – и са трептајима радости славимо Онога који је постао узрок ове побједе и који нам је даровао живот вјечни. То нам свједочи и свети Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима: „ А Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашег Исуса Христа“[6]. И на другом мјесту каже: „Побједа прођдрије смрт“[7].

Превод: протопрезвитер Никола Гачевић

извор

Колико пута смо то рекли. Аутоматски. Без застанка. Брзо, као да је део формуле коју треба изговорити да би се молитва „завршила како треба“.

„Не уведи нас у искушење.“

И прођемо даље.

Али понекад, у некој тихој ноћи или у тренутку када све у нама мало застане, та реченица се одједном издвоји. Као да више није део текста, него као да постаје питање упућено нама. И онда крене нешто непријатно једноставно: шта смо ми то заправо тражили?

Зар Бог некога уводи у зло? Или је овде нешто много дубље од онога што на први поглед звучи?

Нећемо се правити да смо духовно или унутрашње стабилнији него што заиста јесмо.

Сви знамо онај унутрашњи тренутак кад смо учинили нешто што нисмо хтели. Кад смо рекли нешто што нас је касније прогонило. Кад смо допустили себи нешто за шта смо унапред знали да ће нам украсти мир. И онда оно тешко суочавање са собом, у тишини где нема сведока, нема позоришта за друге и нема више ниједног изговора који вреди.

И нисмо падали зато што је искушење било непобедиво. Падали смо јер смо у том тренутку остали насамо са собом, без ичега изнад нас. И ту се почиње откривати смисао ове молитве.

„Не уведи нас у искушење“ није молба да живот постане мек, нити захтев да нас Бог стави под стаклено звоно где смо заштићени од сваког додира стварности. Смисао је много дубљи и реалнији од тога.

То је молба да не будемо препуштени себи као једином ослонцу, као крајњој тачки на којој се све ломи.

Јер човек препуштен само себи није слободан онако како воли да верује. Он је заправо само изложен свему што већ носи у себи – без бране, без заклона и без путоказа. Тада се његова слобода претвара у тежак унутрашњи суд, у коме је он сам истовремено и онај који греши, и онај који се правда, и онај који себи пресуђује.

Свето Предање о томе говори врло трезвено. Свети Оци не гледају на искушење као на неку спољашњу замку која нас чека иза угла, већ као на простор у којем се само открива оно што човек већ носи у себи.

И зато кажу нешто што на први поглед звучи чудно: да Бог понекад допушта човеку да осети сопствену немоћ. Не да би га сломио. Него да би га пробудио.

Јер докле год човек мисли да је довољан сам себи, он не тражи помоћ. А управо ту почиње духовна заблуда – не у томе што човек пада, него у томе што уопште не види да стоји без ослонца.

у се открива прави разлог постојања ове молитве. Она није молба некога ко се плаши живота, већ некога ко је свестан шта човек постаје када престане да гледа изнад себе и остане насамо са собом као јединим мерилом и судијом.

И ту се рађа нешто врло тихо, али дубоко истинито: сазнање да човек није створен да буде сам себи довољан. Није створен да буде затворен у себе, већ да живи у односу – да дише кроз другога и кроз Бога.

Зато ова реченица није молба упућена да нас Бог поштеди стварности. Него да нас у стварности не остави без Њега.

Јер искушење није само тренутак пада. Понекад је то тренутак у ком човек престане да осећа да нам је Бог потребан. И то је можда најтише, али и најдубље искушење.

И ту се све окреће. Не ка томе да живимо без борбе. Него да у борби не будемо сами.

Јер разлика није у томе да ли постоји искушење. Разлика је у томе да ли човек у њему има на кога да се ослони.

„Не уведи нас у искушење“ зато није реченица слабих. То је реченица човека који је почео да се упознаје. И који, управо због тога, више не верује да је сам себи довољан.

А најдубља иронија је у томе што човек тек кад то прихвати – почиње да се заиста бори.

И тек тада више није сам у тој борби.

Извор: Пријатељ Божији

Рођен је око 1350. године, крштено име је Јован. Његов отац је епирски владар Симеон (Синиша) - брат по оцу цара Душана (1331-1355). Вест о смрти оца 1369. године затекла га је на Светој гори. Јован убрзо предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропу, последњем хришћанском владару Тесалије. Убрзо се повлачи у манастир на Платилитосу на Великом Метеору где се замонашио 1381. године. Био је велики ктитор метеорских манастира. Када су Турци заузели Тесалију, он 1349. године одлази на Свету гору у манастир Ватопед. Око 1410. године вратио се на Метеоре. У једној малој келији се подвизавао до смрти 1222/3. године. Његове мошти се данас налазе у манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Тако се са овим преподобним Јоасафом заврши лоза Немањића, од које је родоначелник Стефан Немања (свети Симеон) и последњи владар Јован (монах Јоасаф) постадоше угодници Божји, које Српска црква прославља као своје светитеље.

*

Када српски цар Душан , Силни Немањић (1331 - : 1355 г.) освоји Албанију и грчку покрајину Епир, а његов војсковођа Прељуб освоји област Тесалију (1348 г.). Душан се тада прогласи за "цара Срба. Грка и Албанаца" и за "деспота Арте (Епир) и комита Влахије (Тесалије)". Затим управу над тим крајевима он подели овако: Тесалију даде војсковођи Пре-љубу, а Албанију своме шураку, брату царице Јелене, деспоту Јовану Комнену Асену, који беше ожењен епирском деспотицом Аном. Област пак Епирску он даде своме брату Симеону - Синиши, који се ожени ћерком епирске деспотице Ане (из првог брака) Томаидом, а сестром дотадашњег деспота епирског Никифора II (1335-1340 г.). Синишина мајка беше гркиња Марија, из византијске царске породице Палеолога, због чега се он стаде по мајци и жени називати Палеолог. Симеон - Синиша и Томаида имађаху од Бога двоје деце, Јована и Марију, звану Ангелину.

Када изненада умре цар Душан (1355. г.) тад у владарској кући Немањића остадоше две мушке главе: млади двадесетогодишњи цар Урош и његов стриц Симеон - Синиша. Стриц се не хтеде потчинити младоме цару, него се одвоји од њега и у граду епирском Костуру (Касторија), где је до тада управљао, прогласи се за за "цара и самодршца Грка, Срба и Албанаца".
Назове се цар Симеон Урош Палеолог (1355-1369 г.). Пошто ускоро за Душаном умре и његов војсковођа и управитељ Тесалије Прељуб, цар Симеон Урош преузме власт и над Тесалијом и своју престоницу премести у град Трикалу у центру Тесалије. За Прељубовог сина Тому он удаде своју ћерку Марију - Ангелину, и њима двома предаде Епирску област на управу. А када цар Симеон Урош умре (око 1369. г) он предаде своје царство сину своме Јовану Урошу Немањићу - Палеологу, то јест овом преподобном чије житије желимо овде да изнесемо.
Преподобни и богоносни отац наш Јован, у монаштву назван Јоасаф, роди се, као што рекосмо, од оца Симеона-Синише и мајке Томаиде око 1350. године. Отац му беше побожан владар епирски и тесалијски, што се види и по томе што је, по угледу на своје претке свете Немањиће, и он подизао цркве и помагао многе манастире. Тако у својој новој престоници, граду Трикали у Тесалији, он подиже цркву Светом Симеону, за време митрополита Лариског Нила.А манастире на оближњим Метеорима, који за његово време почеше да се умножавају, он богато помагаше и све потребе им испуњаваше.19Растући у тако побожној кући, блажени Јован, чије име значи благодат Божја, и сам од детињства нагињаше духовном животу и одвраћању од света и светске вреве. Умом својим он жуђаше за Богом и вечним и непролазним добрима на небесима. Зато најчешће посећиваше црквена богослужења и свете манастире, у којима провођаше не мали део свога времена. Особито он посећиваше Свету Гору и тамошње подвижнике, а касније поче похађати и манастире и подвижнике на стенама Метеорским код Каламбаке. Посећујући свете манастире и велике подвижнике у њима, преподобни као мудра пчелица од свих њих сабираше духовне користи за своју душу.
Око године 1369. умре цар Симеон-Синиша а свој престо и власт он предаде овом блаженом Јовану Урошу. Када му дође вест да је постао цар, преподобни беше тада у Светој Гори Он дође у Трикалу. престоницу свога царства, али више гледаше како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га занимаше сама та царска власт и слава. У то време он се већ беше упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је био изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења Зато сада предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину 1), а сам се повуче у манастир на Платилитосу (= Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и одену се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф.
Иако беше још увек цар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињаваше преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав беше установио игуман Атанасије. Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усаврши, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подиже и украси храмове Спаса Христа и Пресвете Богоматере. Јер свети Атанасије беше подигао једну малу цркву посвећену Преображењу Спасовом (1382 г.), коју сада преподобни Јоасаф веома увећа и прошири и даде да се украси светим иконама и потребним сасудама. Преподобни толико помагаше светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да са светим Атанасијем би заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама. Осим свога манастира, преподобни помагаше и све друге Метеорске манастире, које штитећи њихова права својим царским повељама, које помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, Метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали већма него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382 г.), он би мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов. У даривању и снабдевању манастира њему доста помагаше његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која добар део свог имања беше ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога он подиже многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповаше Царство Небеско.
Када Турци заузеше Тесалију, преподобни би принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394 г.), где проведе неколико година живећи у манастиру Ватопеду. После тих година (око 1401 г) он се поново врати на високе Метеоре, одакле се затим и пресели ка Господу своме Кога толико љубљаше и жељаше. Упокоји се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовом светом манастиру Преображења Спасовог, заједно са моштима преподобног Атанасија Метеорског. На овој светој двојици, светом духовном оцу и светом духовном сину, испуни се Спасово Еванђеље да у Христу Исусу нема Јеврејина ни Јелина, нема Грка ни Србина, него су све верне слуге Божје једно у Христу Исусу (ср. Гал. 3, 28).

https://prijateljboziji.com/свети-преподобни-јоасаф-српски-метео-3/

Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости.

Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења.

У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама.

Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега.

Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога.

Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак.

У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти.

Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење.

Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека.

Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба.

У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“

Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили.

Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења.

Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице!

Протојереј Александар Шаргунов

извор

„Човек нашег времена, али и сваког времена, мучен је двема великим невољама: недостатком смисла у животу и страхом од смрти. Када човек љуби Исуса Христа и Пресвету Богородицу, његова душа се испуњава љубављу, божанским смислом. Божанским смислом! Да човек устане ујутру, а нема шта да ради, нити има посао, нити новца да купи хлеб, па ипак помисли на Христа и Богородицу — тада се насити. Испуњава се смислом, прима од Њихове благодати. И остало се разрешава. Јер, када човек љуби, његова душа се испуњава. Он има разлог постојања. Његово постојање постаје смислено. И „благословено је Царство Оца и Сина и Светога Духа“. Тада човек има радост. Јер човек жели негде да припада, негде да се преда и негде да се принесе. И када осети и доживи да припада Христу и Богородици, тада себе приноси као живу жртву Њима. А Они му узвраћају благодаћу, оправдањем, лепотом и великим смислом живота.“ (Из поука старца Ананија Кустениса).

Блаженопочивши старац отац Ананије, својом једноставном, али и тако дубоком речју, долази да опише људску стварност, како нашег времена, тако и сваког времена. Две су велике невоље које муче човека, истиче он из свога искуства, али и из светописамског и светоотачког предања наше Цркве. Прво, недостатак смисла живота; друго, страх од смрти. Човек, дакле, ходи овим светом као слеп, без усмерења и без компаса у својој свакодневици. Дословно би се могло рећи да је „изгубљен и мртав“ — управо онако како је сам Господ оценио блудног сина из Своје познате приче, када је овај, у бунту, напустио дом свога Оца. То значи да ове две велике невоље откривају сиромаштво човека сваког времена, онда када он избрише Бога Оца из свога живота и помисли да може сам, ослањајући се на сопствене потпоре и сопствене снаге, да иде својим путем.

Живот без Бога јесте невоља и мука, по светописамском и светоотачком учењу блаженопочившег старца. Јер човек је створен од Бога да живи са Њим, да дише Његовим дахом и да се на крају врати у Његово наручје. Реч блаженопочившег старца је сасвим јасна: „човек жели негде да припада и негде да се преда и негде да се принесе“. То нарочито видимо код младих, који, желећи да се у адолесценцији осамостале од породице, али не и да се сасвим одвоје од ње, теже да се укључе у неку групу како би стекли „идентитет“. (Нажалост, та група често није најбоља, јер може бити нека „дружина“ или „секта“ која делује у прикривеним токовима и са мрачним интересима. Али сама дубока жеља младих јесте једноставно — да негде припадају!) И заиста, то је сама природа човека. Јер човек није извор живота! Од Бога смо потекли, са Њим ходимо и Њему ћемо се вратити! „Јер је од Њега и кроз Њега и за Њега све створено“ (апостол Павле).

Онај ко одбацује Бога, ко бира неверје и безбожништво, улази у странпутице, у живот који је заправо не-живот, живот у смрти, без циља и идентитета. То су последице таквог избора: „туга и тескоба свакој души која чини зло“; „кроз грех – смрт“. Јер када човек не живи по вољи Божијој, живи по својој грешној вољи, иза које стоји његов непријатељ – ђаво. Тако живот остаје без смисла, а страх од смрти постаје његова основна одлика – што је слика пакла.

Старац Ананија се, наравно, не задржава само на констатацији невоља неверујућег човека. Он нас усмерава и открива нам оно што је донео Исус Христос и што од тада проповеда Његово живо Тело — Црква. Ми припадамо Христу и Његовој Цркви, живимо са Његовим светима, пре свега са Пресветом Богородицом, Његовом Мајком, будући да смо крштени и миропомазани у Његово свето име, те смо постали Његови чланови, органски и суштински сједињени с Њим. А као Његови чланови и сједињени с Њим, не можемо а да не живимо као Он: приносећи себе у љубави и као живу жртву Богу и ближњем, створеном по образу Божијем — јер љубав према Богу и ближњем нераскидиво су повезане. По речима светог Јована Богослова: „Који каже да пребива у Христу, дужан је да и сам живи као што је Он живео“ — теоријска и „гола“ вера не постоји, јер је демонска (свети Јаков). Резултат? Верник прима Божије уздарје: „благодат, оправдање, лепоту и велики смисао живота“. „Тада човек има радост.“

Са ових полазишта постаје сасвим јасно оно што отац Ананија тако снажно и живо истиче. „Љубиш Христа и Богородицу и душа ти се испуњава љубављу, божанским смислом.“ Чак и ако немаш посао, ако ти недостаје новца и немаш ни хлеба, (наравно, не због лењости и нерада!), и тада се „наситиш, јер те Христос и Богородица испуњавају смислом, примаш од Њихове благодати“, и доспеваш до тога да на опипљив начин живиш оно што је Христос обећао: „Тражите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово (оно што је људско) додати.“ У том стању верујући човек „има разлог постојања. Његово постојање је оправдано. И ‘благословено је Царство Оца и Сина и Светога Духа’.“

На крају: верник који се свакодневно и у сваком тренутку свога живота подвизава да одржи живом своју везу са Исусом Христом, по речима: „удостој нас, Господе, у овај дан (у овом тренутку) да се сачувамо без греха“, тај је благодаћу Божијом достигао да има разрешено најважније питање свога живота: смисао живота и са њим повезано превазилажење страха од смрти. Јер живи Васкрслога Христа! Једно сведочанство угледног и мудрог јерарха наше Цркве, г. Николаја, митрополита месогајског и лавреотског, на најбољи начин, чини се, заокружује наведено. Пошто је и сам, као позвани гост, проживео једну потресну ноћ (новембра 1980. године) у великој астрономској станици северно од Бостона, посматрајући једну радио-галаксију помоћу великог радиотелескопа, забележио је славословно и са смирењем: „Имао сам веру. Прославио сам Бога који је био у мени. Без ње не бих могао ни да објасним, ни да разумем, нити да поднесем овај свет. Та ноћ и до данас даје живот мом животу!“

Извор: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

У време опакога цара Саворија, или Сапора, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан, који се најпре беше одрекао Христа, а после, дирнут укором Сетог Симеона, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беше изведено још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче, да би био последњи посечен, те да би могао храбрити хришћане до краја, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ, уздрхта целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче, затвори очи, и буди мужествен, да би сагледао светлост божанску!“ Чим то изрече, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори, а тако исто и ћерку његову, девицу Аскитреју. Најзад би и Свети Симеон посечен, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341 или 344 год.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Симеоне: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Сваког дана проналазимо неки нови разлог за страх. Плашимо се невоља које нас могу снаћи: да ће се наши вољени разболети, да ће бити отпуштени, да ће наша деца одрастати у незнању, беспомоћности, болести, да ће бити позвана у војску... Плашимо се производа који садрже штетне хемикалије, криминала на улицама; плашимо се да ће власти почети све активније да се мешају у наше животе; плашимо се еколошких катастрофа, краја света. Ако наше дете иде у школу или изађе у шетњу, плашимо се да ће му се нешто лоше десити. Исто се дешава када неко у породици закасни после посла. Ако данас није било разлога за страх, тргнуће нас неке вести на телевизији, претећи ратови и друге несреће. Страхови обузимају срца многих људи. И много тога што човек ради свакодневно није диктирано његовим сопственим жељама или потребама, већ страхом.

Да ли у души и мислима хришћанина могу постојати такви страхови? И да ли је уопште потребно да хришћанин осећа страх? Често се о страху Божјем говори у смислу да треба да се бојимо само Бога и ничег другог. У пракси се често дешава да хришћанин истовремено боји и Бога и свих „страшних“ светских ствари, а страх Божји постаје за човека не избављење од свега што је постало страх, већ нешто попут „главног, врховног страха“ – страха који доминира свим осталим страховима у његовом животу.

Да ли нас вера спасава од страха? Да ли хришћанин треба да буде потпуно неустрашив? Шта треба да радимо ако смо хришћани, али се и даље плашимо? Да ли треба да се плашимо Страшног суда?

Да бисмо одговорили на ова питања, морамо размислити о томе како страхови утичу на људе и како им штете.

Људи, чије су душе испуњене страхом, штите се љутећи се на друге. Уплашени људи се понашају на различите начине. Неки се паралишу, други постају анксиозни, почињу активно да се крећу, журе негде, покушавају нешто да ураде, и све те радње се испостављају као бескорисне, и на крају - беже на једно место. У сваком случају, страх доводи човека у стање беспомоћности и неповерења према свему што га окружује. Свет за њега постаје зло, непријатељско окружење, а свако у њему је извор потенцијалне опасности. Као реакција на непријатељско окружење, у човеку се јавља злоба. С времена на време срећемо људе који критикују и осуђују све редом, одмах примећују туђе „мане“ и ругају им се. Готово увек су ти људи испуњени страхом од других; плаше се да би им неко могао учинити нешто лоше, и штите се тако што се брзо љуте на друге.

Ако се осећамо беспомоћно и огорчено, мало је вероватно да ћемо одговорити на туђи позив у помоћ. У страху, свако је сам за себе. Видећи друге као непријатеље, спремне да нас нападну у сваком тренутку, не можемо бити великодушни и љубазни према њима.

Код особе чији је страх постао хронично стање, јавља се осећај неизбежне зависности од оних који би, по њеном мишљењу, могли да јој униште живот: од послодаваца, од подређених, од полицајаца, од државе. Често од неких људи чујемо заменицу „они“, која се односи на све врсте неодређених група људи – од владе до продаваца на пијаци. Управо од „њих“ никада не знате шта да очекујете, они су „присвојили све“ или „питају се шта још да нам узму“, „мисле само на себе“ или „украли су нам послове“. На тај начин, особа се може осећати зависном и од оних економских и природних процеса због којих вредност долара расте или који изазивају поплаве и цунамије. Дакле, страх од „лоших“ људи и „лоших“ догађаја подређује нас околностима које нам се чине непремостивим. Уместо да се покоримо вољи Божјој, покоравамо се својим „нерешивим ситуацијама“, „непремостивим тешкоћама“; престајемо да градимо своје животе у складу са својим жељама и уверењима, престајемо да делујемо самостално, лако се покоравамо туђој, спољашњој вољи. Престајемо да слушамо речи апостола Павла, који је рекао: „И не обликујте се по овоме свету, него се преобразите обнављањем свога ума, да бисте могли да познате шта је добра, угодна и савршена воља Божија.“ (Рим. 12:2)

Душа особе која живи у сталном страху је увек залеђена, попут фетуса залеђеног у материци пре абортуса. И често људи у стању страха одлучују да изврше самоубиство, желећи да што пре напусте овај свет у коме се стално плаше. Овакво стање ума утиче на нашу способност да будемо активни. Познајем људе способне за много тога, али заробљене сопственим страховима и страхом од превазилажења околности. Ови људи никада нису донели никакве корисне плодове. Дуготрајан страх нас спречава да спроводимо планове који развијају нашу личност и хране нашу душу. У нашим животима се јавља нека врста стагнације, која може трајати много година!

На пример, један мој познаник је почео редовно да добија одбијања на разговорима за посао. Одбијен је једном, двапут, три пута – на крају је одлучио да више неће тражити посао. Почео је да седи код куће и, као „критичар са кауча“, коментарише све што се дешава са друге стране прозора.

Људи које паралише страх имају тенденцију да све важне ствари одлажу за касније, за оно немогуће време када ће ситуација у свету бити повољнија, односно за оно време када ће се свет потпуно поклопити са осећајем сигурности уплашене особе. Такво време никада не долази. Упознао сам брачне парове који никада нису одлучили да имају децу „у нашем времену, када је тако тешка економска (политичка, еколошка итд.) ситуација“, и лишили су своју породицу наставка, одрекли су се оних промена у духовном животу које се дешавају са мајчинством и очинством.

Поред тога, често сам се сусретао са још једним проблемом: родитељи, плашећи се за своју децу, ометају њихов лични и духовни развој. На пример, младић је, под притиском мајке, одбио да настави школовање: мајка му није дозволила да студира у другом граду. Понекад то погађа не само децу, већ и браћу, сестре, родитеље и друге блиске рођаке. Анксиозност због вољених често истискује и замењује љубав према њима. Мајка може духовно „хранити“ своје дете љубављу, или га може испунити анксиозношћу и страхом за живот. Људи испуњени страхом увек покушавају да држе своје вољене близу себе, спречавајући их да било шта промене у свом животу: да се венчају, упишу на универзитет, преселе у други град, у другу земљу. За такве људе, удобност се изражава у ономе што називају „стабилношћу“ – цео свет, укључујући и њих саме, не мења се и остаје на једном месту.

Када размислимо о свему овоме, видимо да је страх неспојив са вером, са поверењем у Бога, са ослањањем на Њега. Човек, парализован страхом, не може у себи развити особине које су важне за хришћанина – великодушност душе, љубав према људима, саосећање, спремност да активно помаже другима, способност да подржи и испуни другу особу сигурношћу и душевним миром. Човек који жели да дарује љубав другима, да се развија, да доноси плодове, не треба да се плаши; онај ко је увек у Божјим рукама не треба да буде забринут. Супротност страху је поверење. Веровање у Бога!

Истовремено, ниједна особа, укључујући и хришћанина, не може бити потпуно неустрашива. Постоји природни страх као средство самоодбране у тренутку опасности. Јасно је да се, суочени са стварном претњом по наше животе и животе наших вољених, плашимо. Такав страх је знак да човек треба да се усредсреди и пронађе оптималан начин да превазиђе опасност. Молитва Богу у таквим тренуцима помаже човеку да изабере једино исправно решење. Често, када почнемо да делујемо у правом смеру, страх испарава.

А сада о страху Божјем. Ове речи се могу схватити на различите начине. Можемо се плашити да ћемо добити казну за своје грехе сада, у овом животу, или да ће одмазда доћи после смрти – у паклу, са Страшним судом. Многи људи крећу на свој пут ка вери управо са таквим стрепњама, престрављени својим гресима и испуњени страхом од одмазде. Неки почињу механички да чине „добра дела“, јер се плаше будуће казне и јер Црква од њих захтева покајање. То такође доноси своју корист. Временом, њихов рад постаје свестан, рађа се из чињенице да је другима потребан, и страх напушта душу!

Али озбиљније схватање страха Божјег за православног хришћанина пре се изражава у страху од тога да се нађе ван Божјих руку, на другој страни, где зло делује. Страх Божји значи страх од чињења зла. У првом поглављу Књиге Изласка читамо о томе како је египатски фараон наредио бабицама да убију новорођене јеврејске дечаке: „Али бабице се бојаху Бога и не чињаху како им је заповедио египатски цар, него оставише дечаке у животу.“ За човека са било каквим искуством у вери, управо је то најстрашнија ствар – прекршити законе љубави и тако изгубити везу са Богом, престати да Га осећа и чује. Живећи у таквом страху Божјем, хришћанин стално размишља о томе како да остане чист пред Богом и да, кроз дела и молитве, одржи свој однос са Њим. Делимично, ово би могло да личи на страх неверника од заразе неком инфекцијом: редовно прање руку постаје му навика. Тако, плашећи се да не испадне из Божјих руку, хришћанин по навици почиње да брине о чистоти своје душе. „Светлост, ушавши у мрачну кућу, одгони из ње таму и обасјава је. Тако и страх Господњи, ушавши у људско срце, одгони одатле таму и испуњава га свим врлинама и мудрошћу“, каже преподобни Антоније Велики.

Шта треба да радимо ако смо, као хришћани, и даље забринути за своје вољене, за њихово здравље? А такође и за то да се побринемо да им се ништа лоше не деси док су на путу?

Поверимо их Богу својим молитвама. Ево, на пример, шта се каже у молитви оптинских стараца:

"Господе дај ми да мирно примим све што ми донесе данашњи дан, и да се потпуно предам Твојој светој вољи. Упућуј ме и помажи свакога часа у току овога дана. Било какве вести да добијем, научи ме да их примим мирно и с чврстим уверењем да све бива по Твојој светој вољи. Управљај мојим мислима и осећањима и у свим делима и речима. Не допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе. Научи ме да се правилно односим према својим родитељима и својим ближњима, да никог не разгњевим и ожалостим. Господе дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да праштам и волим. Амин."

И у трећем Давидовом псалму читамо: „Лежем, спавам, устајем, јер ме Господ чува. Не плашим се десетина хиљада људи који су се са свих страна окренули против мене.“
Живимо у времену када се јасно видљива чуда ретко дешавају, и понекад су људи склони да прихвате извештаје о чудима у Старом завету као фикцију или претеривање, као што је извештај у књизи пророка Данила о тројици људи који су бачени у огњену пећ и изашли живи:

"И сабраше се кнезови и управитељи и војводе и вијећници цареви, и видјеше те људе гдје им тијелу огањ ништа не може, нити им се коса на глави опали, нити им се плашти што промијенише, нити задах од огња приону за њих."

Зашто се ми, савремени хришћани, осећамо несигурније у Божјим рукама него људи из Старог завета? Можда речи „И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Матеј 10:28) имају мање значење за нас сада него што су биле за ране хришћане - када се и даље плашимо упркос свему? Да ли су наше околности теже од оних у древним временима? Или једноставно живимо са начином размишљања „веруј, али проверавај“?

Поред молитава за помоћ, избављење и заштиту, молићемо се и за благослове наших вољених. Такве молитве ће донети мир и храброст нашим душама. О чему можемо да бринемо ако смо поверили животе наших вољених Богу. А шта може да угрози онога кога Бог благослови кроз наше молитве?

аутор: Радион Чепалов

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Принос у спомен старцу Јосифу из манастира Светог Нектарија у Розкоу, Њујорк

Монах је човек молитве. Снага његове молитве пројављује се кроз изливање божанске благодати на њега. То се огледа у унутрашњем миру, непоколебивом пред бурама, као и у топлини пријема и гостољубља које превазилази најфиније облике друштвеног опхођења. То је гостољубље самога Христа, ослобођено сваког људског ласкања и спољашњих формалности.

Што се тиче озареног и ведрог лица, које одражава чистоту неба и Царство Божије на земљи, њега Господ дарује некима од Својих верних. Све ове дарове могао сам да видим на лицу старца Јосифа из манастира Светог Нектарија у Розкоу, у Њујорку, на коме су се пројављивале многе благодати Божије. Усудио сам се да о њима проговорим сада, након што се он преселио у станове Господње.

То сам видео у теби од тренутка када сам те први пут срео, и та се слика само продубљивала током три године, све до нашег последњег сусрета. Ниси се променио, нити си се поколебао. Чак ни тешка болест коју си подносио последњих година није била препрека да небеска светлост макар на тренутак престане да сија на твоме лицу; напротив, чинило се да се она још више умножава. Нити су телесни болови могли да сакрију благи и прозрачни осмех на твоме лицу!

Како сам се само постидео када сам сазнао да си одложио примање хемиотерапије за дан или два, само да би саслушао моју последњу исповест, нарочито када сам видео знаке умора на теби. Тада сам те упитао: „Да ли много страдаш, оче?“ А ти си, да ме не би забринуо, одговорио посредно, са небеском кротошћу и осмехом који није од овога света: „Доза хемиотерапије ме исцрпи, а потом проведем неколико дана као да сам мртав!“ Твој одговор био је као стрела која ме је погодила мером љубави коју си носио у себи!

Својим животом научио си ме значају верности Господу до последњег даха. Кроз тебе сам схватио да управо верност, заједно са делима и трудовима који је прате, привлачи благодат Божију. То сам, додуше, знао и из учења светих Отаца, али сам у теби видео њено живо оваплоћење.

Од тебе сам научио да се подвизавамо знајући да наши аскетски напори не стичу „заслугу“ пред Богом; али Он, слава Му, види наше трудове ради Њега и дарује нам Своју благодат, која освећује наш живот и одражава Његову светлост у нама. Ти си ме, оче, научио и томе да Бог не даје увек ову благодат, да би нас сачувао од гордости. Но, у теби сам видео да ју је Господ излио у изобиљу и сачувао у теби у пуноћи, видевши твоје трудове пред Њим и твоју верност Њему.

Његова благодат пројављивала се у теби кроз радост која је озаравала твоје лице, и коју си преносио својим монасима у подвигу. Знамо, оче, да Јеванђеље Господње почиње радошћу: „Јављам вам радост велику“ (Лк 2,10), и да се такође завршава радошћу: „И вратише се у Јерусалим са великом радошћу“ (Лк 24,52). Знамо да је та радост дар Божији, а не нешто што потиче од нас самих — али је често тражимо на погрешним местима.

Ти си, међутим, себе у потпуности принео Господу радости, и Он ти је узвратио тим даром, којим си се у пуноћи причестио. Зато сада ишчекујемо да га, из љубави, измолиш за нас од Господа пред Којим си стао, да би нам, твојим молитвама, даровао ту радост, а нарочито твојим монасима, да би твоје радосно присуство остало међу њима и кроз њих се преносило и на нас. У томе је утеха твојој духовној деци, оче. Сасвим сам уверен да нам нећеш ускратити ову молбу, знајући колико нам је свима потребна истинска радост — јер нема праве утехе ни радости осим у присуству Господа радости међу нама. Ти си Њега најдубље окусио. Твоја верност Њему и твоји трудови привукли су Његову благодат у изобиљу, а твоје смирење ју је у теби сачувало.

О, земаљски анђеле, ти си био највећи благослов који ми је Бог даровао по доласку у Америку. Био си моја највећа утеха у новој служби. Како ће ми недостајати твоје присуство, како ће ми недостајати твоји савети! Али верујем да ће твоје присуство остати у оцима и монасима манастира; и у тој породици, којој си ми дао благослов да духовно припадам, наћи ћу оно што си ми ти увек даривао.

Сада, када си потпуно ослобођен и у потпуности постао Његов, сви имамо наду и уверење да ће ти Он упутити Своју блажену реч: „Уђи у радост Господа свога“, јер „у малом си био веран, над многим ћу те поставити“ (Мт 25,21). Наша утеха због твога одласка јесте у томе што сада пребиваш у светлости која не залази, чији ће сјај у теби све више блистати.

Одатле, из Царства Божијег, помени нас, недостојне. Одатле, молим те да поменеш мене и стада Христова која ми је поверио, и опрости ми што нисам могао да присуствујем твоме опелу.

Извор: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Свете мученице Агапија, Хионија и Ирина. – сестре рођене, из околине Аквилеје.

Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се Свети Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужње, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај нареди, да други војвода Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се, да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди, те Ирину стрелама устрелише.

Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304. год.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Тропар (глас 1):

Јагњету и Пастиру Христу бисте приведене мучеништвом, овчице разумне, добру трку свршивши и веру сачувавши: Зато данас радосним душама прослављамо, величанствене, свету успомену вашу, Господа Христа величајући.

Једна тема којој у своме животу нисмо посветили онолико пажње колико је потребно јесте тема хришћанске радости. Истина је да често, загледајући се у себе, уочавамо да преовлађују туга, тескоба, малодушност и горчина. Радост изостаје, добро расположење недостаје, и услед тога целокупно наше понашање бива непосредно погођено, са неповољним последицама по нашу свакодневицу. Роптање, рђаве речи, грубост, потиштеност и непристојност излазе на површину.

Међутим, не може се замислити истински хришћанин без радости у своме животу. Верујући човек не може бити стално тужан, утучен и обузет осећањима лишеним духовне ведрине. Радост треба да влада, заједно са благородношћу, духовним достојанством, унутрашњом узвишеношћу и културом душе.

За превазилажење жалости и утемељење радости, потребно је да обратимо пажњу на неколико важних чињеница:

Пре свега, дужни смо да знамо да сваку тугу у човеку рађа терет греха. Један древни спис апостолских отаца, „Јермин Пастир", каже: „Жалост се јавља као најзлонамернији и најпогубнији дух за слуге Божије, и више од свих духова разара човека." Грешан живот доноси потиштеност души. Грех је тама и не допушта човеку да се радује светлости. Тако се шири духовна обамрлост — дремеж душе. Човек бива заробљен тугом и прикован за жалосна стања. Насупрот томе, духовна борба за стицање врлина јесте непрестана радост, слобода и избављење.

Стицање радости остварује се покајањем. Човек који се каје — радује се, а са њим се радује и сав духовни свет. „Биће радост на небу због једног грешника који се каје" (Лк. 15, 7). Апостол Павле нас позива да одбацимо „терет греха" (Јевр. 12, 1–10) и да будемо подвижници добра, ослобођени страсти и бремена греха, са чистом и добром савешћу, без унутрашњих прекора. Тада се у нама настањује радост.

Затим, заједница са Богом, која се остварује у богослужбеном животу Цркве, доноси помирење, мир и радост. Онај који ревносно учествује у богослужењима, а нарочито онај који се причешћује Светим и Пречистим Тајнама, испуњен је истинском радошћу.

Поред тога, радост се рађа и из делатног испуњавања заповести љубави. Дела доброчинства, човекољубља, милосрђа, служења ближњима, као и мисионарски труд, воде ка радости.

Радост, дакле, као нераскидиво повезана са хришћанским идентитетом, јесте радост заједнице са живим Господом. Она је плод Духа Светога (Гал. 5, 22). А врхунац те савршене радости, који припада чедима Божијим, јесте Рај — заједница са Богом, неизрецива радост Царства небескога, којој да нас Господ удостоји.

Радост се не налази у материјалним добрима, у земаљским уживањима, у забавама и пролазним почастима.

Каже свети Јован Златоусти: „Радост не ствара ни мноштво новца, ни тежина власти, ни телесна снага, ни раскош трпезе, ни украшеност одежди, нити ишта од овога света, него једино духовно достигнуће и добра савест. Онај који то има, макар носио рите и борио се са глађу, веселији је од оних који живе у изобиљу" (Омилија на Посланицу Римљанима, PG 60, 400).

Да знамо да нас Господ избавља од жалости, од искушења и сваке препреке, и узводи нас духовно ка небесима. Не тугујмо, дакле, не будимо малодушни и суморни. Зато је и Васкрсли Христос првим речима упутио: „Радујте се" (Мт. 28, 9).

Молимо Господа да нам дарује радост Духа Светога, да се уста наша увек испуњавају хвалом и славословљем, и да у све дане живота свога благосиљамо Творца и Добротвора нашега, истинитога Бога. Тада ћемо имати у себи истинску радост — богодану, духовну, свету радост!

Митрополит мански Хризостом III

извор

Страдање Светог оца нашег Мартина исповедника, папе римског

После смрти папе римског Теодора (642-649) једногласно би изабран за папу блажени Мартин, 5. јула 649. године. У то време на Истоку цароваше Констанс II[1], унук цара Ираклија. Тада су грчки цареви владали и Римом, и држали своје намеснике у западним крајевима. У то доба на Истоку јачаше јерес монотелита, то јест једновољника, који уче да у Христу Господу нашем постоји само једна воља, једно хтење. Ова јерес произађе из раније Евтихијеве јереси, која је булазнила да у Христу постоји само једна природа, насупрот православном вероисповедању, по коме у Господу нашем оваплоћеном Богу постоје две природе, две воље, два хтења и два дејства, својствени Божанској и човечанској природи, али у једном лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели у два лица већ се распознаје у двема природама, непомешано сједињенима. Ова јерес поче од патријарха александријског Кира и патријарха цариградског Сергија (610-639); уз њу пристаде и цар Ираклије, дед цара Констанса II. После Сергија у Цариграду би патријарх Пир, такође јеретик монотелит; за овим патријарх Павле, присталица исте јереси. По наговору патријарха Павла цар Констанс II написа књижицу, названу Типос, то јест Образац, пуну монотелитске јереси, и разасла је на све стране са наређењем да сви имају тако веровати.

Многи од правоверних, који се не покорише царевом неблагочестивом наређењу, поднеше прогонства, ране и смрт. Међу њима беше и преподобни Максим Исповедник (види 21. јануар), и овај свјатјејши папа римски Мартин. Чим он постаде папа, цар му посла своју јеретичку и зловерну књижицу Типос, са жељом да папа Мартин усвоји његову веру и саборски је утврди. Блажени Мартин одбаци то зловерје, говорећи: Када би и цео свет усвојио ово учење које је супротно правоверју, ја га нећу усвојити, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања Светих отаца, па макар ме и на смрт предали. – И Свети Мартин посла цариградском патријарху Павлу (641-654) изасланике, неке чесне клирике своје, са својим писмом, молећи га и саветујући да не прави раздор у Цркви, да не сеје кукољ јереси по пшеници вере благочестиве, и да усаветује цара да престане са умовањем противним Цркви. Но патријарх Павле не само не послуша блаженог Мартина, него и изасланике његове изружи, изби и посла на заточење у далеке покрајине.

Тада свјатјејши папа, по савету светог и преподобног Максима, аве хрисопољског (код Цариграда), који је у то време био у Риму, сазва помесни сабор у Риму 649. године, састављен од сто пет епископа. На сабору би осуђена и предата анатеми заблуда Кирова, Сергијева, Пирова и Павлова, и царева књижица Типос. И Свети Мартин посланицом извести о томе све верне у васељени, утврђујући их у правоверју а разголићујући погубност јереси и наређујући им да се будно чувају од ње.

Када за то чу цар Констанс II, веома се разјари и посла свог намесника, војводу Олимпија, у Рим, да ухвати папу Мартина. Олимпије стиже у Рим док је помесни сабор заседавао. Али видећи мноштво епископа и град пун света, духовног звања и мирјана, он се не усуди да папу ухвати јавно, већ нареди једноме војнику да папу убије у цркви изненада. Но када војник уђе у цркву са мачем сакривеним и приближи се папи да га прободе, наједанпут ослепе: јер Господ који не оставља жезал безбожника над уделом праведника (Пс. 124, 3), не допусти убици да подигне крвничку руку на верног слугу Његовог. А када Олимпије виде да сам Господ чува служитеља Свог, остави папу и оде у Сицилију на Сарацене и тамо умре.

Цар пак, наговорен од патријарха Павла, посла у Рим другог намесника, војводу Теодора Калиопу, да Мартина веже, оптуживши га лажно: како је у дослуху са Сараценима, како неправилно држи веру предану од Отаца, и како хули на Пречисту Богоматер. – Допутовавши у Рим, царев намесник јавно изнесе ове оптужбе против папе. А блажени Мартин, невин у свему томе, брањаше себе од безочне клевете, изјављујући: Никада никакав дослух нисам имао са Сараценима, сем што сам слао милостињу православној браћи који под Сараценима живе у беди и сиротињи; а Пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века; веру пак свету, предану од Светих апостола и богоносних отаца, не држимо неправилно ми, него је неправилно држе они који супротно нама умују.

Намесник царев, не узимајући у обзир папине оправдане разлоге, кривљаше папу за све, па га најзад оптужи и за то да је тобож неправилно дошао на папски престо. И једне ноћи војна сила тајно ухвати папу (653. године), веза га, одведе на пристаниште, укрца у лађу, и посла на далека острва, звана Цикладе[2]. И тамо на острву Наксосу би светитељ у заточењу читаву годину дана, мучен глађу и свеопштом оскудицом. А када су неки богољубиви житељи тога острва, сажаљевајући заточеног папу, доносили њему понуде, стражари су им то силом отимали и злостављали их, говорећи: Ко од вас воли овога, и има сажаљења према њему, непријатељ је отаџбине, јер овај заточеник је јеретик, противник Божји и разоритељ грчко-римског царства. И многе пакости чињаху стражари светитељу, ругајући му се и злостављајући га бестидно. И изнемогаваше светитељ телесно, како од свакодневног злостављања и оскудице, тако и од болести, али не изнемогаваше великодушношћу, трпећи све с благодарношћу Бога ради. Затим би одведен у Цариград.

У јесен лађа стиже у Цариград у пристаниште Јевтимијево, близу Архандије. И то стиже једнога дана рано ујутру. Светитељ беше тешко болестан. И разни бездушни људи, слати из царске палате и из патријаршије, долажаху и наношаху увреде и погрде чесном архијереју Божјем. И то светитељ подношаше од јутра до вечера. А на заласку сунца дође неки нотарије[3] Саголива са великом војском, положи болесног светитеља на носила, и однесоше у дворац, звани Пандиарија. Тамо га затворише у мрачну и тесну ћелију, и поставише јаку стражу, да нико из града не би сазнао за њега. И проведе светитељ у тој тамници деведесет и три дана, немајући с ким да проговори ни речи.

Затим однеше болесног светитеља у дом сакеларијев[4], где се беху скупили сенатори. И кад га на носилима унеше у салу, најстарији сенатор викну на њега наређујући му да устане. Слуге које су га носиле рекоше да не може да стоји пошто је тешко болестан. Али сенатори љутито наређиваху светитељу да стоји пред њима, макар га слуге придржавале. И светитељ, придржаван слугама, стаде пред сенаторе. Тада доведоше лажне и потплаћене сведоке који изношаху на њега лажне, гореспоменуте кривице, и друге измишљотине; и сведочаху заклињући се Светим еванђељем. А када блажени Мартин, који није знао грчки, хтеде да се преко тумача брани, они му не дадоше ни да проговори, а тумача бестидно изгрдише. Онда им свјатјејши папа рече: Господ зна, учинићете ми велико добро, ако ме што пре ма каком смрћу уморите.

Потом светитељ би посађен на једно високо и истакнуто место у позоришту, где га је сав народ посматрао. А цар га из једне оближње високе куће посматраше. Онда дође царев сакеларије и презриво рече светитељу: Ето, пошто си оставио Бога и Бог је тебе оставио. И рекавши то, он нареди народу да прокуне блаженог Мартина. И народ викаше громко: Анатема Мартину папи! А они који су знали да је папа невин, тужна лица и сузних очију одлажаху из позоришта. Затим сакеларије рече старешини суда: Узми овога па га на комаде исеци, јер не заслужује да живи.

И џелати одмах зграбише светитеља, свукоше му горњу хаљину, а доњу му исцепаше од врха до дна, па му око врата ставише тешке вериге и цело му тело оковаше, и тако га вуцијаху кроз град у судиште. Испред њега је ношен мач којим је имао бити посечен. А од светине неки му се ругаху, вређаху га и злостављаху, и викаху: Где је Бог његов? Где је учење вере његове? Други пак плакаху и ридаху гледајући какво се бешчашће чини и на какве се муке ставља тако велики светитељ Божји. А преподобни Мартин подношаше двоструке патње: једне од болести и тешких окова и немилосрдних руку џелата, а друге – душевне зато што је наг и што му се срце кида од стида. Кад га довукоше у судиште, вргоше га у тамницу међу злочинце и разбојнике, вукући га окована наниже по многим степеницама, од чега светитељ задоби многе ране и силна крв истече из њега. И после нешто времена пренесоше га у другу тамницу, која се звала Диомидова. Тамо од болести и великог јануарског мраза он беше на самрти. Но жена тамничког стражара, сажаливши се на светитеља, тајом дође у тамницу к светоме сужњу, однесе га одатле, опра му и преви ране, положи га у своју постељу, добро покри, и тако светитељ лежаше без гласа као мртав све до вечера. А касно увече, старешина царских евнуха Григорије посла к светитељу економа свога дома са нешто понуда, и овом поруком: Не малаксавај у тузи! Надамо се у Бога да нећеш умрети. Чувши то, преподобни Мартин дубоко уздахну, јер му та реч не беше пријатна, пошто је желео да умре у своме страдању за правоверје.

Сутрадан цар посети болесног патријарха Павла, који беше на самрти, и све му исприча о папи Мартину. А Павле, уздахнувши тешко окрете главу дувару: Тешко мени, и то на моју осуду! Цар га упита, зашто говори тако. А патријарх одговори: Зар је то мала мука, господару, да папа страда толико? И преклињаше цара да више не мучи папу.

На осам дана после смрти патријарха Павла цар посла свога нотарија Демостена и друге угледне људе к Светоме Мартину у Диомидову тамницу. Ушавши код светитеља, они му рекоше: Господар наш цар говори ти: Ето, у каквој си слави био, и у какво си бешчешће пао! Али, за то си ти једини крив, и нико друга. – Свјатјејши папа им ништа не одговори, већ подиже очи к Богу и рече: Хвала и благодарност за све јединоме Цару Бесмртноме! – и распитиваху светитеља за Пира, ранијег патријарха, да ли је добровољно био у Риму и одрекао се своје монотелитске вере, и како га је примио ранији папа Теодор. Свети Мартин им исприча подробно све о Пиру, како је добровољно дошао у Рим и писмено се одрекао неправе вере, мада се потом опет вратио свом првом зловерју, и како га је папа Теодор примио чесно као епископа и снабдео свим потребним. Напослетку светитељ им ово рече: Ево, у вашим сам рукама, чините са мном шта хоћете, пошто вам Бог допусти. Али знајте насигурно, макар ме на парчад исекли, ја нећу имати никакво општење са цариградском црквом све док остаје у зловерју. Пробајте на делу, и увидећете каква је благодат Божја у слугама Божјим. – Чувши то, изасланици се вратише к цару, дивећи се светитељевој великодушности и неустрашивости, јер се ни мука ни смрти не боји.

Пошто светитељ проведе у Диомидовој тамници осамдесет и пет дана, дође к њему нотарије Саголива и рече: Наређено ми је да те одавде одведем дому твоме, а потом ћеш бити послан некуда. Светитељ га упита: Куда ћу то бити послан, и у које место? Али му овај не хте казати. И рече му преподобни: Оставите ме овде у тамници све до онога часа када ћете ме одавде послати некуда. – И нотарије оде. А на заласку сунца блажени Мартин рече својим сасужњима: Ходите, браћо, да један другоме дамо последњи целив, јер ће сада доћи онај који ће ме одвести одавде. – И пошто се с плачем целиваше, светитељ им весела лица рече: Не плачите, него се заједно радујте са мном, јер за правоверје идем на заточење.

Утом опет дође нотарије Саголива и одведе светитеља. А сви затвореници неутешно ридаху у тамници због растанка с њим. Светитељ пак би одведен на лађу, и лађом послат на заточење у Херсон[5], где мучен глађу, тескобом и оскудицом у свачему, после две године отиде ка Господу, 665. године[6]. А свето тело његово би погребено изван града Херсона у цркви Пресвете Богородице Влахернске. И гроб његов беше славан, јер даваше исцељења многим и разним болесницима светим молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

Житија Светих –  архимандрит Јустин Поповић

НАПОМЕНЕ:
[1]Констанс II царовао од 641. до 668. године.
[2]Ова острва, по броју шездесет, налазе се у Јегејском Мору.
[3]Секретар патријаршије.
[4]Сакеларије – највиши црквени чиновник, који је стајао на челу нарочитог савета, који је управљао цариградским манастирима и манастирском имовином, и мотрио над животом монаха.
[5]Херсон – гребен на западној обали Крима; ту у петом веку пре Христа основан град Херсон; на неколико километара од Севастопоља виде се развалине тога града.
[6] Св. папа Мартин се упокојио највероватније 15. септембра, због чега се негде и спомиње тога дана (или 20. септ.).