Питате се како да се ревносно посветите Богу, посту и молитви док упоредо бринете за своје најмилије, пролазите животне ковитлаце с њима, можда и кроз болан период туговања након њихове смрти? Можда вам буде лакше ако чујете да су кроз то пролазили и светитељи.
 
 Чини се мало необичним да ожењен човек напише дело у којем тврди да је боље бити монах него у браку. Но то је учинио један епископ, чувени и вољени Светитељ – Григорије Ниски (зато што је био епископ Нисе, а не знамо колико је био физички висок).

  У времену док су епископи могли да буду ожењени, брат Светог Василија је као ожењен био епископ. У свом спису “О девствености” жали што ју је изгубио. Користи метафору човека који са обале гледа људе који плове, но он не може јер је везан браком. Сматра да човек не може толико да се посвети Богу, духовним промишљањима и молитви јер је обузет бригама за породицу, па и страхом од губитка вољене особе. Упркос томе, веома је поштовао и волео своју супругу. Историја није сигурна, али чини се да је то била Света Теосевија, ђакониса.  Григорије свакако истиче да  брак није препрека, већ  контекст за врлински живот и службу Заједници (Цркви).
 
 Неки историчари помињу могућност да су у том браку светитељи имали дете које је младо преминуло. Григорије у поменутом делу описује страх родитеља за живот своје деце и бол који наступа када се та деца изгубе. Иако не каже директно да је његово дете преминуло, он описује мајку која „дели своје срце са дететом” и описује патњу због губитка на начин који многи  тумаче као дубоко личан и проживљен.  Овој тешкој теолошкој теми посветио је  и читав трактат “О прерано умрлој деци”. У њему се бави питањима зашто Бог дозвољава смрт невиних, и ово се често узима као показатељ да је и сам прошао кроз такву или сличну трагедију (иако за дете не знамо). Свакако га је погодила и каснија смрт супруге, и смрт брата Василија. “Моја страствена туга ми још није вратила моћ расуђивања... “, пише. Највише му је помогла и највише му се тада нашла сестра Макрина, и сама на самрти, подсећајући га да на смрт не гледа као на крај, већ да сви чекамо живот будућег века. Када је њен вереник преминуо, Макрина је одбила другу удају говорећи да он није мртав, већ је само „отишао на далек пут”. Тврдила је да је он „жив у Богу кроз наду у васкрсење” и да би било неверство према њему сматрати га мртвим. Утешио се: „Нека нестане жалост тамо где постоји тако велика утеха; нека се нарицање избрише из душе, и нека вера прогна тугу.”
 
 Шта можемо заључити? И неки од највећих светитеља су имали повремене сумње и жаљење, али су прихватили плодове највећих животних одлука. Просто су се трудили да учине најбоље што могу у околностима у којима су се нашли због свог избора, при том се никада не одричући љубави према другоме.  Бог разуме околности и види дубину нашег срца.  Неки од највећих светитеља су дубоко патили и осетили трагедију губитка, макар тај губитак био привремен. И њима су били потребни најмилији уз њих, да то преброде. Свети Григорије, који се назива и “оцем отаца”, ридао је над гробним местом вољених. Речју, све што осетимо, све с чим се боримо, све у чему патимо, само се обратимо и крећимо се ка Богу. Он ће умети да утеши, да патњу преобрази у наду, сваки ожиљак исцели и у Себи нас наново сједини са онима који нам толико много недостају.
 
 Марко Радаковић

извор

За време гоњења хришћана многи верни разбегну се по планинама и пештерама. Тако учини и мајка овога Кодрата. Но у то баш време она би бременита, те у шуми роди Кодрата, па ускоро потом умре. Промислом Божјим и ангелом хранитељем чуван, храњен и вођен, Кодрат одрасте у природи и усамљености. Онај који је давао ману с неба Израиљу у пустињи, пуштао је и отроку Кодрату слатку росу из облака на уста. Кад му би дванаест година, он сиђе у град, и тамо га неки добри људи заволеше и дадоше на науке. Он изучи лекарство, те лечаше болеснике, колико природним лековима, толико, и још више, духовном силом и молитвом, којој се привиче од детињства. Када наста ново гоњење под Декијем, би Кодрат изведен на суд, и бачен у тамницу. Но и пет његових другова придружише се њему и исповедише име Христово. То беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент. Беху сви вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште. Ту се мученици Богу помолише, и бише мачем посечени. На том месту проврио је извор воде из земље, који се и данас зове Кодратовим именом и подсећа на јуначку смрт за Христа светих шесточисленика. Чесно пострадаше за истину 250. године у Коринту у време цара Декија и његовог намесника Јасона.

Сличне недоумице су се јављале чак и у првим вековима хришћанства. На пример, јеретик Маркион је средином другог века учио да је Бог Старог завета суров и осветољубив, док је Христос Син другог, доброћудног Бога. Да би то доказао, одбацио је Стари завет, па чак и „уредио“ Нови завет, уклонивши из Јеванђеља све што је повезивало Христа са древним Светим писмима.

Али Црква је одлучно одбацила ово учење, тврдећи да је Бог један те исти, и Стари и Нови завет говоре о Њему као о Једном, само у различитим фазама људске историје. Разлог је тај што је закон Старог завета, како учи апостол Павле, био „учитељ који нас води ка Христу“.

Као што родитељи постављају мноштво специфичних правила за мало дете — шта је дозвољено, а шта није — тако је и Бог васпитавао човечанство, још увек духовно незрело, кроз строге заповести и јасне примере како свет функционише и који су његови закони.

Нови завет није порицање Старог завета, већ процес сазревања. Не одбацујемо знање које смо стекли у основној школи када пређемо у средњу школу. На пример, у основној школи децу уче да се Земља окреће око Сунца у кругу, али у средњој школи или на универзитету испоставља се да то уопште није круг, већ елипса, и да се орбита стално мења. Али да би деца разумела, било је важно објаснити суштину на нивоу који могу да разумеју; без тога је било немогуће кренути даље.

Тако је и са Божјим Законом: Бог се није променио, али се променио степен људске спремности да схвате Његову истину. Сада Закон није укинут, већ превазиђен љубављу, као што је Христос показао у причи о жени ухваћеној у прељуби: „Ко је од вас без греха, нека први баци камен на њу.“ Он није одбацио Закон, већ је открио његово најдубље значење – у милости, која превазилази суд.

Бог је усадио у човечанство многе концепте који нама изгледају очигледни, људи обликовани библијским откровењем. Али да би Нови завет учио да је „ко се гневи на брата свога без разлога већ у опасности од суда“, прво је морао да прогласи: „Не убиј“. Да би Јеванђеље учило „да не гледаш жену са пожудом “, прво је морало да каже: „Не чини прељубу“.

Тако, из генерације у генерацију, и не само између Старог и Новог завета, већ чак и са сваком каснијом књигом Старог завета, откровење постаје дубље и смисленије, јер човечанство постаје способније за перцепцију.

Штавише, ако пажљиво погледамо књиге Старог завета, видећемо да и тамо Бог, обраћајући се духовно најпријемчивијим људима, говори о себи онаквим какав заиста јесте.

• „Господ, Господ Бог, милосрдан и милостив, спор на гнев и богат у доброти…“ (Изл. 34:6).
• Пророк Илија препознаје Бога не у олуји, земљотресу или пожару, већ у „тихом, благом гласу“ (1. Краљевима 19:11–12).
• Пророк Михеј каже: „Не задржава гнев свој довека, јер ужива у милости“ (Михеј 7:18).

Током Старог завета, Бог је заиста понекад био приморан да делује кроз гром и муњу, али у својој суштини Он је у даху благог ветра, у жељи да покаже милост, Он је „исти јуче и данас и заувек “, Он је Онај за кога се каже: „Бог је љубав“.

извор

Постави, Господе, стражу код језика мојега, чувај врата уста мојих. Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њиховијех. (Пс. 141, 3-4)

Сам Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Замислите се сад над тим колико је тешко за сваку испразну реч дати одговор и колико је све то веома озбиљно. Кажите, постоји ли још нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Изненађујуће је и поражавајуће до које мере људи не схватају огроман значај речи.

То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима самоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божија има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме изазивао глад, али и да је речју својом земљи кишу давао.

Снага и трајање изговорене речи

У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч, која нам се омакла, распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег, живе су речи које су изрекли велики Божији пророци, који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижника Божијих. Учење Цркве Божје живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно.

Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца, не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи, други се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи.

Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су у ствари огромна сила, која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе.

Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи. И ето зашто се Свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора.

Сви смо ми у животу упознали много људи, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље. А све оно што ти људи говоре, испразно је и ником није потребно. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли.

Како стећи власт над језиком

Празнословље је заиста велико зло. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету.
Мудри људи, људи који живе духовним животом, никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика, пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би.

Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити? Требало би чинити оно што чини Свети Јефрем Сирин, тј. треба молити Бога за избављење од тог порока. Треба избегавати дружење с људима који празнослове, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају да би рекли нешто корисно. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо.

Увече се присетите шта сте током дана говорили. Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако ово усвојите, навићи ћете се да пазите на свој језик. Што је човек усредсређенији на оно што је главно и што више времена посвећује читању Светог Писма и дела светих Отаца, тиме више бива прожет њиховом мудрошћу и мање ће имати воље да испразно прича.

Велика је ствар стећи власт над језиком. У својој Саборној посланици Свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и своје тело (Јак. 3, 2).

А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом.

Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа.

Свети Лука Кримски

Извор: Фондација „Пријатељ Божији“

У време црквене смутње од иконоборачке јереси овај благочестиви човек Теофилакт дође из источних покрајина у Цариград и спријатељи се са великим светилом Цркве, Светим Тарасијем, који тада још беше световњак и први саветник царски. Када умре цар Лав Копроним иконоборац и зацари се његов син Константин са мајком Ирином, патријарх Павле, прозван Милостиви, добровољно се одрече патријаршијског престола и на његово место за патријарха би изабран Свети Тарасије, који сазва Седми Васељенски Сабор и прокле иконоборачку јерес. Тада блажени Теофилакт заједно са Светим Михаилом Синадским, одрекавши се света, примише монашки чин и пресвети Тарасије их посла у манастир на обали Црнога мора.

И они тамо, подвизавајући се у монашким трудовима, показаше велики успех у врлинама и стекоше велику слободу у својим молитвама к Богу. Једнога лета за време силне жеге и суше, када су се много злопатили без воде, они се помолише Богу и учинише да сув бакарни суд точи довољно потребну воду. Јер Господ испуњује вољу оних који Га се боје и услишава молитве њихове. И беше ово чудо слично оном древном чуду у пустињи када Бог жедном Израиљу изведе воду из камена (2 Мој 17, 6), и оном другом, када Сампсон, умирући од жећи, изведе извор живе воде из суве кости магареће чељусти (Суд 15, 19).

Пошто врлински живот ових преподобних отаца сијаше као најсветлија звезда, пресвети патријарх Тарасије нађе да су достојни високог архијерејског чина: Михаила посвети за епископа синадског и посла у Синад, а блаженог Теофилакта за епископа никомидијског и посла у Никомидију. А колико свети Теофилакт показа у Никомидији старање о разумном стаду Христовом, сведоче божанствени храмови, болнице и гостопримнице, које он подиже, и неизмерна милостиња коју сваки дан чињаше. И он сам служаше болнима, слепима, хромима и немоћнима. А обилазећи сиротишта и улице градске, он ношаше суд топле воде, и где би нашао губаве, он им је својим рукама ране прао и чистио, и није се гадио служећи им.

Затим се пресвети Тарасије пресели из овог живота, а цариградски патријаршијски престо заузе мудри Никифор. А мало потом царски престо заузе Лав Јерменин, који беше иконоборац, и као такав поново подиже читаву буру у Цркви Христовој. Пресвети патријарх Никифор сазва одабране архијереје: Емилијана кизичког, Јевтимија сардијског, Јосифа солунског, Евдоксија аморијског, Михаила синадеког, и овог блаженог Теофилакта никомидијског. И са њима оде злочестивом цару. И ови свети оци, наводећи доказе из Светога Писма, саветоваху цара да не ствара пометњу у Цркви Христовој обнављањем иконоборске јереси, која је проклета Седмим Васељенским Сабором. Али не могоше усаветовати безумног цара, који је дисао против њих змијским једом, јарошћу и гневом. И кад ућуташе свети оци, блажени Теофилакт рече цару: Знам да не мариш за Божје дуготрпљење, и не радиш на своме спасењу, и противиш се древном предању светих Отаца, и ствараш пометњу у Цркви. Али знај, доћи ће на тебе љута погибао изненада, и неочекивана опасност као олуја, тако да нећеш наћи ко ће те од ње избавити.

Чувши то, цар се силно разјари, и све их истера срамно. И донесе одлуку те их посла на заточење у разна места: пресветог патријарха Никифора на острво Проконис, Светог Михаила, епископа синадског, у Евдокијаду, остале у друга места, а Светог Теофилакта никомидијског у град Стровил, приморску тврђаву у покрајини кивереотској. И тамо Христов исповедник и велики поборник вере проведе тридесет година подневши многе тегобе и злостављања, где се и престави у Господу, око 845. године.

Затим цар Лав Јерменин погибе од љуте и изненадне смрти, као што светитељ беше прорекао. И то погибе на Божић у цркви: његови га војници мачем посекоше. После овога бише цареви иконоборци: Михаило, звани Валвос, затим Теофил, син Михаилов. Када скончаше, на царски престо ступи царица Теодора са својим сином Михаилом, а свети Методије дође на патријаршијски престо. И тада безакона јерес пропаде потпуно, а Православље заблиста. Тада и честно тело преподобног оца нашег Теофилакта би пренесено из заточења у Никомидију и положено у цркви никомидијској, коју он беше подигао у част и славу Христу Богу нашем.

Одабране мисли

Будимо људи!
Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек
Љубав је највиша врлина, Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате
Човек је јачи мртав, него нечовек жив
Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује
Нема човека без греха, нити без доброг дела

Духовне поуке

Верујући у Господа остварујемо смисао живота

Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све за живот наш. Верујући у Њега ми живимо Њиме, остварујемо смисао и циљ свога живота и оспособљавамо се да уђемо у непролазно блаженство Царства Небеског. Имати дакле, увек у виду то да живимо Христом. Каже Свети Апостол Павле: “Не живим више ја, него живи Христос у мени” (Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и понављам, остварити смисао и циљ свога живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, блаженство непролазног Царства Божијег. У то блаженство Царства Небеског да уђемо већ у овоме свету желим и вама и себи.

О хришћанској ревности

Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: “Ревност: за дом твој изједа ме”. Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: “Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму” (Рим. 10, 2). Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога!

О бесконачној љубави Божијој

Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!

Смиреност – мајка врлина

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. “Ти се”, вели, “трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!” “Сва лепота кћери цареве је унутра”, вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

Живети по науци Еванђелској свакога дана, часа и минута

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: “Оче опрости им, не знају шта раде”. Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута.

Да не будемо робови греха!

Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште
од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да
смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге
правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је
потребна слобода од греха.

Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо – колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Љубав нас уједињује са Богом

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је “свеза савршенства” не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да “сад остаје вера, нада, љубав, али је
љубав највећа” (1 Кор. 13, 13).

Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.

Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

Царство Небеско је наша права Отаџбина и Домовина

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.

Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: “Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати”. Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду.

Будимо мудри и безазлени

Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као
змије и безазлени као голубови.

Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост. Ни једно ни друго више, него да будемо “мудри као змије, а безазлени као голубови”. “И мене су гонили, и вас ће гонити”,говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда, кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

О нашем времену

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.

Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.

Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога – “што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе” (1 Кор. 2, 9), или муку вечну “где црв њихов не умире и огањ се не гаси” (Мк. 9, 44).

О идењу за Христом

Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који “у злу лежи” свесно прихватимо, као пут, као крст свој. “Хајде”, вели другом младићу “за мном”. А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога.

А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је “мртав”. За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво.

Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање – или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: “Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!” Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује.

извор

Страдање Светих седам свештеномученика епископа херсонских: Јефрема, Василија, Евгенија, Елпидија, Агатодора, Етерија и Капитона

За време цара Диоклецијана, године 296, јерусалимски патријарх Ермон посла у разне земље и градове многе епископе да апостолски објављују реч Божју и проповедају Христа. Од тих епископа двојица отпутоваше у Тавтроскитску земљу и дођоше у град Херсон. И обојица се трудише неко време, проповедајући истинитог Бога тамошњем незнабожном народу и просвећујући помрачене тамом јелинске идолодемоније. Затим Свети Јефрем, остављајући Херсонце Светом Василију, оде међу Ските који су живели поред Дунава и проповедајући Еванђеље многе обраћаше ка Христу. И после многих патњи и трудова, поднетих за Христово Еванђеље, би му глава одсечена седмог марта.

Свети Василије, изобличавајући у Херсону заблуду незнабожаца и показујући им прави пут спасења, изазва гнев у народу, безбожници га ухватише, немилосрдно тукоше и из града протераше. Он онда оде у једну гору и настани се у пећини. Гора се налазила сто стадија од Херсона и звала се Партенон, то јест Девојка, пошто се на њој налазило идолиште и идол неке незнабожачке богиње девојке. На тој гори дакле борављаше Свети Василије и радоваше се што би удостојен те поднесе за Христа ране и прогонство. Али туговаше и плакаше због пропадања душа људских, обманутих ђаволом и са сузама се мољаше Богу за њихово обраћање.

Не прође много времена а кнезу херсонском умре син јединац и би сахрањен изван града. Убијени жалошћу, родитељи сеђаху крај гроба његовог тугујући и плачући. Наступи ноћ, а они остадоше поред синовљег гроба. Задремаше и у сну им се јави њихов умрли син, говорећи им: Зашто плачете и оплакујете моју смрт? Не можете ме одовуд узети жива, јер ме богови наши не могу васкрснути, пошто су идоли, измишљени од ђавола на обману и погибао људима. Хоћете ли пак да ме имате жива, умолите оног страног човека кога протерасте из града да се помоли за мене Богу своме. И ви верујте у тог Бога кога он проповеда, јер је то истинити Бог који има власти над живима и мртвима и моћан је да ме подигне из мртвих жива молитвама оног мужа кога ви прогнасте.

Тргнувши се из сна, родитељи испричаше један другоме своје виђење и видећи да се слаже, веома се удивише и обрадоваше. И одмах похиташе у град и испричаше рођацима и пријатељима својим. И чим свану, дадоше се на тражење Божјег човека свуда и нађоше га у поменутој пећини. Тада кнез са домаћима својим оде к њему и припадоше к ногама светитељу молећи га да им васкрсне сина. А светитељ одбијаше, говорећи: Како то могу учинити ја, грешан човек? Али ако верујете у Бога кога проповедам, добићете што молите, јер је Он једини у стању да мртве подиже из гробова. На то они рекоше: Ако сина нашег добијемо жива радо ћемо учинити све што хоћеш и наредиш.

Онда светитељ Божји Василије устаде и оде с њима на гроб. И кад дигоше камен са гроба, светитељ уђе унутра и осенивши крсним знаком умрлога он се дуго мољаше Богу. Затим узе воду, освети је и као при светом крштењу изли је на мртвога призивајући Пресвету Тројицу. И одмах оживе мртвац и проговори славећи Бога. А све присутне обузе страх и ужас, а радост родитеља беше неисказана. И сви грљаху ноге светитељу величајући га и исповедајући да је истинит Бог кога он проповеда. Онда узеше архијереја Божјег Светог Василија и веома свечано уведоше у град. И крсти се кнез са целим домом својим, веровавши у Христа. И многи из народа који видеше то чудо придружише се вернима. И растијаше Црква Божја у Херсону, а незнабожачка погана идолишта постепено ишчезаваху.

А ђаво, видећи опустошење својих жртвеника уђе у срце херсонских Јевреја, и ови наговорише незнабошце да устану на хришћане, а нарочито на њиховог предводника, Светог Василија, и да га убију. Јер говораху они, хришћанство ће лако пропасти ако буде убијен учитељ хришћански. И сабра се врло много наоружаних незнабожаца и ударише изненада са дреком и виком на архијереја Божјег, извукоше га из његовог дома, везаше му ноге и вукоше по улицама градским, бијући га кољем и камењем и газећи га ногама. А када га довукоше до места где хришћани беху поставили стуб и на њему крст, ту светитељ Христов Василије предаде свету душу своју у руке Божје. И сконча мученички седмог марта, када и Свети Јефрем би у Скитији посечен мачем. Тело пак Светог Василија извукоше изван града и оставише псима и птицама да га разнесу. И много дана лежаше тело несахрањено, али Божјим промислом остаде неповређено, јер ноћу се јављаше над мученичким телом врло сјајна звезда и вук чучаше крај њега чувајући га од паса, а дању орао над телом кружаше не допуштајући месождерним птицама да се приближе, док га хришћани једне ноћи не украдоше и чесно сахранише.

После мученичке кончине Светог епископа Василија један од ученика његових пређе на хелеспонтску страну и тамо нађе три епископа који проповедаху Еванћеље Христово: Евгенија, Елпидија и Агатодора. И они беху заједно са Светим Јефремом и Василијем послани на проповед од стране пресветог Ермона, патријарха јерусалимског. Нашавши их тамо, онај ученик им каза кончину Светог Василија. А они чувши то прославише Бога који мученичким венцем увенча угодника Свог. Онда се договорише, седоше у лађу и отпловише у град Херсон, желећи да следе Светом Василију. И њихова проповед у Херсону о Христу Богу сваког дана увећаваше број верних. Но, као и против Светог Василија, тако и против њих ђаво наоружа Јевреје и незнабошце. И сабра их се силно мноштво. И ухватише свете епископе и везане их вукоше путем, бијући их дрвљем и камењем све док свети мученици не предадоше чесне душе своје у руке Господа свог. И мртва тела њихова извукоше на градску капију на коју су по обичају износили мртваце ради сахране и бацише их несахрањене да их разнесу пси и птице. Али хришћани их кришом узеше и чесно сахранише. Пострадаше света три епископа: Евгеније, Елпидије и Агатодор, годину дана после Светог Василија, у исти дан – седмог марта.

Након неколико година опет, послат од јерусалимског патријарха, дође у Херсон Свети епископ Етерије у време када Константин Велики већ беше поверовао у Христа. И када Свети Етерије виде да опаки и зли незнабошци у Херсону не допуштају никако хришћанима да се шире у граду, оде у Византију к цару Константину и пожали му се на угњетавање хришћана од стране херсонских незнабожаца. Цар онда издаде наређење да хришћани слободно и несметано живе у Херсону, да се слободно и јавно скупљају на своја богослужења, а да се из града протерају сви који их у томе буду ометали.

Вративши се у Херсон са таквим наређењем царевим, Свети Етерије веома обрадова Христово стадо, а незнабошци се сневеселише и смутише. И епископ подиже у граду цркву хришћанима и све добро устроји. Затим опет оде к цару да му заблагодари за учињено добро. Но при повратку он се разболе и кад лађа пристаде уз острво Ас он се пресели из овог привременог живота у живот вечни. Ту га верни сахранише, споменик му на гробу подигоше и дрвеће засадише, које кад израсте велико показиваше надалеко гроб светитељев. И Свети Етерије сконча седмог марта, када скончаше мученички и пређашњи мученици.

Када херсонски хришћани сазнаше за кончину Светог Етерија много плакаху за њим. Затим известише цара Константина о кончини свога епископа, молећи га да им на његово место пошаље другог. И на место Етерија би послат за епископа херсонске Цркве блажени Капитон. И хришћани га с радошћу дочекаше. Но сабра се много незнабожаца и, приступивши новодошавшем епископу, искаху од њега знак да чудом докаже да је његова вера права како би се и они могли уверити у то. Чудо има да буде, говораху они, овакво: да се усија велика пећ и да у њу уће хришћански епископ, па ако не изгори и остане жив онда ћемо се крстити сви.

Свети Капитон, уздајући се у Бога, пристаде на њихов предлог и нареди да се за то спреми једна велика пећ. И кад се пећ силно усија, свети епископ, док је сав народ врло напрегнуто посматрао, обуче се у архијерејско одјејање, метну омофор на себе и усрдно се помоли Богу да покаже своју божанску силу као некада у вавилонској пећи ради доказа неверном народу. И пошто се довољно помоли Богу, ђакон громко узвикну: Пазимо! Светитељ се прекрсти, уђе у зажарену пећ и стајаше у пламену око једнога часа, молећи се Богу са рукама уздигнутим к небу. И ни најмање му повреде не наношаше онај силни пламен огњени. Затим натрпа жара у свој фелон и изиће пред народ здрав и неповређен. И све који гледаху ово преславно чудо обузе силно дивљење и страх, јер видеше да се огањ није коснуо његовог одела и да се фелон пун жара не опаљује. Тада сви као једним устима громогласно повикаше: Један је Бог – Бог хришћански, велики и силни, који служитеља свог сачува неопаљена у пећи огњеној!

Тада, уверени овим преславним чудом, цео град Херсон и сва околина прими хришћанску веру. О овоме чуду би обавештен и Константин Велики, о њему се много причало и на Никејском сабору. И сви прославише Бога и дивљаху се великој вери и слободи пред Богом Светог епископа Капитона.

После неколико година, када је Свети Капитон путовао лађом из Херсона у Цариград, настаде бура и таласи натераше лађу на ушће Дњепра. Тамошњи незнабошци опљачкаше лађу, избацише из ње путнике, а самог архијереја Божјег Капитона утопише. Тако он мученички сконча 21. децембра, али спомен његов се врши седмог марта са ранијим херсонским светитељима, који су пострадали седмог марта, јер је и света душа његова удружена са душама њиховим на небесима и сви седам архијереја Божјих, епископи херсонски, као седам главних анђела заједно предстоје Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светом Духу, једноме Богу, славећи Га са свима светима вавек, амин.

Житија Светих – Архимандрит Јустин Поповић

Једном приликом долази код мене једно духовно чедо и каже: „Оче, да ли могу да молим Бога да ми да смрт?“ “ Шта се десило?“ питам.

„Страшно ми је тешко да живим… За све ћу морати да одговарам, за сваки корак, за сваки поглед, за сваку реч. Боље ми је да сад умрем, јер ћу до старости накупити много грехова.“

„А ти немој да их слажеш у кофер. Корак, поглед, празна реч – нису смртни грехови. Они су страшни само за оне који на њих не обраћају пажњу, који их не признају за грехове, не кају се и не поправљају се, а ти одмах моли Бога за опроштај пред крстићем који носиш око врата, као што је чинила Преподобна Марија Египатска, а затим се покај пред духовним оцем и потруди се да се поправиш, па од ових грехова неће остати ни трага. Сад би за тебе страшније било да умреш него да живиш зато што си дошла до покајања, али у теби још нема плодова покајања. А да се човек не би плашио да умре треба да стекне плодове покајања.

Лако је умрети. Малодушни људи, чак, живот завршавају самоубиством. То су они који не желе да се боре с тешкоћама, али овакви су достојни сажаљења, па, чак, и презира. За такве се Света Црква не моли. Ко нам је дао право да располажемо својом судбином? Нисмо се родили по својој вољи, и не треба ни да умремо по својој вољи! Дрскост је молити Бога за смрт! То је очигледан доказ да не желимо да живимо по вољи Божијој. Је ли ти јасно?“

„Јасно ми је, оче, а шта су то плодови достојни покајања.“

„Плодови достојни покајања јесу хришћанске врлине и добра дела. У Јеванђељу се много пише о плодовима покајања. Ево, на пример, апостол и јеванђелиста Лука пише: Родите, дакле, плодове достојне покајања (Лк. 3, 8), а затим објашњава: Који има двије хаљине пека даде ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако (Мк. 3,11).

А ево још духовних плодова: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост (Кол. 3, 12-14). Основни плод покајања је љубав (Јн. 15,216).
Апостол Павле каже: Ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, бишта ми не користи (1. Кор. 13, 38).

Тако чините (т.ј. доносите достојне плодове покајања) тим прије што знате вријеме, да је већ час да устанемо од сна (Римљ. 13,11).

Плодови покајања проистичу из истинског покајања. А истинско покајање значи искрену нелицемерну скрушеност због грехова. У Светом Писму се наводе конкретни примери истинског покајања које доноси достојне плодове. Ево на пример, какав је плод покајања донео Закхеј, неправедни скупљач пореза? Раздао је половину имања и још је више вратио онима којима је узео сувише.

Преподобна Марија Египатска је у младости водила порочан живот. Какав плод покајања је донела? Отишла је у пустињу и почела да живи целомудрено.

Тако и ми треба да чинимо. На пример, обузима нас гордост и таштина. Молимо Бога да нам подари смирење. А како практично да прерадимо своју греховну природу? Треба да будемо претопљени у огњу клевете, сплетки, подсмеха, разноразних понижења и увреда од стране свих људи, па чак и од најближих рођака – Господ нам шаље оно за шта Га молимо, зато што када молимо од Бога смирење то значи да молимо да нам пошаље људе који би нас смирили. И ако добродушно, без роптања, без озлојеђености и раздражљивости то примамо и ако радосно благодаримо Богу за све то, молимо се за оне који су нас увредили и не мењамо своје добро расположење према њима то значи да доносимо плодове истинског покајања.

Схиигуман Сава Псковско-Печерски

Извор: Светосавље

Фото: Епархија зворничко-тузланска

Нема човека да живи, а да не греши, каже се у једној црквеној молитви. То, међутим, морамо схватити на прави начин: као потребу да се од греха што темељније чистимо, да грех убудуће што ређе понављамо, а да тешке грехе не понављамо уопште пошто их исповедимо. Када овакву свест о потреби очишћења задобијемо, а потом принесемо делатно покајање, време је и да се припремимо за исповест и да потражимо искусног свештеника. Да кренемо, стога, од припреме за исповест.

За исповест је увек потребна припрема, будући да је исповест терапеутски поступак који треба да чисти и лечи ране наше душе, да се не би загнојиле, усмрделе и, не дај Боже, као такве биле пренете у вечност, када више неће моћи да се залече. У том смислу, припремајући се за исповест, треба да имамо у виду да свештеник није полицијски службеник који ће нас испитивати ради доказивања некакве кривице, нити судија који изриче казну за утврђени преступ, већ лекар који пажљиво слуша каква је греховна рана на души, да би, у складу са тим, рану очистио, ставио мелем и привио јој завој, а потом пружио конкретну духовну терапију да ту рану даље сами третирамо. Овде је аналогија са медицином готово потпуна, при чему је свештеник само слуга Истинског Лекара душе и тела – Господа Исуса Христа. Стога је јако важно пронаћи свештеника који је духовно опитан, да би ране наше душе могао адекватно лечити. 

Сваком свештенику треба указати дужно поштовање јер сваки (уколико је канонски и држи се праве вере) има благодат да врши свештенодејства. Ипак, није сваки свештеник и духовник, што је посебан дар, а делом захтева и искуство, те је препоручљиво пажљиво одабрати свештеника за исповест. То не значи, са друге стране, да треба бити претерано пробирљив у погледу тога где ћемо се исповедати јер на крају лако можемо остати неисповеђени. Наиме, често ће бити довољно да се обратимо нашем парохијском свештенику, коме је Црква поверила старање над одређеном парохијом. У случају да је он само „лекар опште праксе“, биће и то довољно да залечи већину рана наше душе, а за оне које су тешке и компликоване, даће нам „упут“ за даље односно послати код „лекара специјалисте“ који је духовно искуснији. 

Сви смо у животу имали потребу да макар једанпут одемо на класичан лекарски преглед и знамо да је некада пожељно, а некада неопходно имати припрему у виду лабораторијских анализа и свега што би помогло да се што прецизније одреди дијагноза и препише права терапија. Притом, подразумева се да смо на прегледу сами описивали наше здравствено стање, симптоме и све оно што смо сматрали да лекар треба да зна и што му олакшава посао и омогућава да одреди што бољу дијагнозу. Ако лекар има нешто додатно да пита, он ће питање и поставити, а ми ћемо искрено одговорити – на нашу сопствену корист.

Замислимо сада једну сасвим другачију сцену: да пацијент дође потпуно неприпремљен код лекара, да не донесе потребну документацију, а да на питање лекара о његовом здравственом стању, говори уопштено: да га можда нешто боли, да ни он сам није сигуран да ли га боли и где га боли и да, са друге стране, зна прецизно ко има коју бољку у породици, родбини, комшилику, те да је он (за разлику од њих) у принципу здрав и да има само свакодневне бољке. На питање зашто је дошао на преглед и узео термин који други чекају, пацијент одговара да је дошао да би испунио одређену форму годишњег доласка у ординацију. Коликог год бизарно изгледала та ситуација, управо се нешто слично свакодневно дешава у црквеном животу када је реч о исповести код многих. 

Уколико бисмо направили анкету међу свештеницима и упитали их шта је најтеже у њиховом позиву, сасвим сигурно бисмо у већини случајева добили одговор да је најтежи део исповест. Али не због грешникâ-покајникâ односно оних који су спремни дошли на исповест и траже лека за своју душу, већ због (умишљених) „праведника“, који на исповест долазе или неспремни или да би се хвалили својим тобожњим духовним здрављем или да би причали о духовним болестима својих ближњих (или све заједно). А у случају када човек дође припремљен да се искрено исповеди, свештеник је потпуно растерећен и преостаје му само да пажљиво, уз умну молитву, саслуша оног ко је пред њим, пружи конкретан духовни савет и очита разрешну молитву за конкретне грехе који су исповеђени. 

Најтежа ситуација за свештеника јесте када највећи део своје енергије треба да унесе у убеђивање верника да треба нешто конкретно и да се исповеди када је већ дошао на исповест, а да се притом не говори о гресима других. После само једног „истјазавања“ од неког умишљеног „праведника“ који нема потребе за покајањем, али је ипак дошао на исповест, свештеник обично потроши снагу у мери која му је потребна да би исповедио десет искрених покајника, а неретко има и потребу да промени кошуљу коју носи испод мантије јер је обично натопљена знојем од „рвања“ са гордим праведником (због чега му у тим ситуацијама треба и чаша воде да би се мало окрепио). Стога, уколико се на исповест долази, не треба себи дозволити луксуз да свештеник мора да нас убеђује да се исповедимо – таква ситуација је сама по себи бизарна.

Уколико заиста не знамо шта бисмо исповедили, али имамо потребу да одемо на исповест, за почетак треба себи да поставимо питање ко су људи који нас најбоље познају и шта они сматрају да би требало поправити код нас. Посебно је породично окружење добро као почетна тачка за самокритику, те стога и сами себи, за почетак, можемо поставити почетно питање приликом припреме за исповест: да ли поштујем своје родитеље, да ли дајем добар пример својој деци, да ли извршавам своје брачне дужности савесно, да ли држим верност према брачном другу… Те ствари готово сви добро схватају и сами уочавају. 

Постоји још један једноставан параметар који нам на самом почетку може помоћи да се припремимо, пре него што уђемо у дубља питања исповести, а тиче се тога да ли смо милосрдни или нама владају тврдичлук, презир сиромаха, неосетљивост, тврдоћа срца и равнодушност према туђој патњи. Хришћанин је човек, који поред исповедања своје вере, себе проверава на делу милосрђа. Притом, Господ Исус Христос нас сасвим јасно упозорава да ће милосрђе бити основни критерујум када нам се буде судило на Страшном суду и буде испитивало да ли смо гладног нахранили, жедног напојили, болесног и затвореног обишли (ср. Мт. 25, 31-46). То су само нека од питања која себи можемо поставити за сами почетак, уколико заиста не знамо одакле бисмо кренули. 

Увек је препоручљиво пре исповести консултовати и неки приручник за исповест, после чега ће човеку бити доста јасније шта све треба, а шта не треба исповедити, па нека промисли. А када је човек свестан шта је потребно да исповеди, онда треба и да буде практичан, па да се договори са својим парохијским свештеником односно духовником за термин када би на исповест могао доћи. Ово стога што је за темељну исповест потребно солидно време и она не може бити обављена тако што се подразумева да је свештеник доступан „на дугме“. Свештенику треба дати довољно времена да се организује како треба, управо као са изабраним лекаром, ако ћемо већ да користимо једноставне и разумљиве аналогије из свакодневног живота. Притом, добијено време за исповест треба искористити на најбољи начин. Стога, када идемо на исповест, чинимо то само због исповести и ни због чега другог. Уколико имамо потребу да се са свештеником видимо и поразговарамо на разне теме, укључујући и духовни разговор, за то ћемо одвојити посебан дан и други контекст од исповести. Ово је већ тренутак када треба нешто рећи о правилној и неправилној исповести када је реч о исповедању конкретних грехова.

Правилна и неправилна исповест

На почетку разматрања правилне и неправилне исповести осврнимо се на прилично устаљену праксу исповедања током Литургије, која је у нашим храмовима особито приметна током постова, када долазе многи људи којих није било током године на служби. Та појава је крајње снисхођење и суштински гледано је неправилност, па и супротност са оним што је светотајински поредак Цркве. Ту врсту исповести треба избегавати по сваку цену и њој прибећи само у случају крајње нужде, знајући да је у питању велико снисхођење Цркве оним људима који нису довољно упућени у значење и сам процес исповести, и који можда први пут долазе на њу. Овде је посебно забрињавајућ феномен хришћана који годинама редовно долазе на Свету Литургију и исповедају се повремено током службе (што ће рећи, у редовним условима користе приступ ванредног стања), што представља и грешку и грех, и наноси огромну штету црквеном животу. Овде ствари треба рећи сасвим отворено: уколико литургијски хришћанин истрајава на пракси исповести током Свете Литургије, онда је то не само духовна схизофренија, већ и грех непоштовања према светињи и свесно ремећење најсветије службе на свету. Додатно, у то схизофрено стање се увлачи и свештеник који исповеда током службе јер би он, по природи ствари, тада требало да саслужује са својом сабраћом. Уосталом, да се упитамо и нешто сасвим практично: шта то човек може да исповеди за два-три минута колико у просеку трају те „литургијске исповести“ (више и не могу трајати, јер пред исповедаоницом током постова обично чека на десетине људи). Дакле, ако у пракси и постоји из неких разлога, исповест током Свете Литургије је нека врста ванредне ситуације коју треба смањити на минимум, тако што ће се људи литургијски просветити, а ту врсту исповести временом укинути.

На другом месту код неправилног приступа исповести треба навести озбиљан проблем који је у наше време често присутан, а тиче се површног исповедања грехова. Наиме, солидан број људи који се на тај начин исповедају разговор са свештеником почињу са речима оправдања које гласе отприлике овако: „Нисам никог убио, нисам ништа украо, нисам преварио…“, да би се у наставку обично додало нешто попут: „немам ништа посебно да исповедим, имам само свакодневне грехе“. Упитајмо се: да ли ствари стоје баш тако као што се наводи у поменутим „формулама“?

За почетак, потврдимо да на исповести несумњиво прво треба поћи од тешких грехова, очигледних – уколико постоје – са знањем да нема греха који Бог неће опростити уколико се човек покајао, исповедио и ако је грех замрзео. Колико је само бивших убица, разбојника, блудника, развратника… после дубоког покајања доживело темељну промену и постало светог живота! Уосталом, први човек који је ушао у рај је био покајани разбојник (ср. Лк. 23, 42-43). Уколико, међутим, таквих тешких грехова човек нема на својој души, нема ни потребе да подвлачи то да их нема – на исповести се каже шта човек има, а не шта нема да исповеди. Но када је чувена формулација „нисам убио, нисам украо, нисам преварио“ у питању, највећи број људи који је изговара се нимало не удубљује у то што говори јер дубљи увид неретко показује сасвим другачије стање. 

Кренимо од греха убиства, који је један од најтежих – толико тежак да га је просечан свештеник на исповести током свог живота чуо тек неколико пута (овде се, наравно, не рачунају затворски свештеници, који то слушају редовно). Зар свесни и намерни абортус, такође, није убиство? Колико је милиона нерођених беба у Србији побијено после Другог светског рата до данас, под утицајем безбожне идеологије која је насилно инсталирана на овим просторима? Притом, грех убиства нерођеног детета није само грех жене, већ и мужа који на то пристаје. Колико је мужева у Србији данас уопште свесно тога? 

До сличног закључка ћемо доћи када је реч о крађи, која се после убиства наводи као један од оних грехова чије нечињење тобоже „аболира“ од темељног исповедања. Но има ли кога од нас да није преписивао на испитима у школи или на факултету? Зар преписивање није крађа туђег знања и непоштено стицање оцена? А шта тек рећи за масовне случајеве системске корупције и контроверзних пословних „аранжмана“, у којима се поткупљивањем службеникâ добијају послови? Зар то није нечасно задобијање зараде? Или какав коментар дати на посебно погубну праксу „уходаног“ поткрадања државе (која је последњих деценија попримила ендемски карактер на овим просторима), било да је реч о „позајмљивању“ ситног репроматеријала из фабрика од стране радникâ или о „монтирању“ крупних купопродајних уговора од стране управних структура? Свети владика Николај, у својој чувеној беседи „Не кради државу, јер је скупо плаћена“ (коју треба увести у српске средње школе као обавезну лектиру, а упоредо са тим и одштампати је у милион примерака и делити свуда по Србији), надахнуто објашњава да је далеко тежи грех украсти од државе него од појединца. Разлог је једноставан: када човек краде од државе, онда се не греши о једног, него о милионе људи, а што је најтеже, међу њима се греши и о крв мученикâ којом је државно тло натопљено и о сузе мајки, удовица и сирочића оних који су пострадали на бранику вере и отаџбине (Србија је у овом случају изразит пример државе која је скупо плаћена). Да ли се о тим стварима током исповести уопште размишља у друштву у коме је одавно завладала свест да је „државно ничије“ и да од државе свако треба да „захвати“ онолико колико може?

Исто важи и са грехом прељубе, чије се нечињење, у низу са претходна два, обично наводи као наква „аболиција“ пред свештеником, који се, очигледно, не доживљава као лекар, већ као инспектор криминалистичке полиције. Додуше, грех класичне прељубе ће свештеник с времена на време и чути на исповести, но далеко чешће ће чути да није почињен (и то ће бити наглашено на самом почетку исповести, да се зна). Но обично се заборавља да прељуба није само питање учињеног дела, већ и онога што се догађа у срцу – Господ Исус Христос нас јасно упозорава да је у чину прељубе сваки онај који у свом срцу гаји жељу да буде у интимном односу са неким ко му не припада по закону Божјем (ср. Мт. 5, 28). Ту је логика овог света потпуно другачија јер пред овосветовним судом неко ко на делу никад није преварио супружника, а свакодневно свесно машта о другим особама и гаји блудне мисли према њима, биће проглашен невиним – но пред Судом Божјим такав супружник је неверан јер чини прељубу у свом срцу, које је духовни центар бића. 

Једнако проблематична реченица је друга поменута „формула“, типа „немам ништа посебно да исповедим, имам само свакодневне грехе“. Заборавља се, притом, да и ти „свакодневни греси“ могу бити опасни ако се таложе у мери да у једном тренутку постану нечија друга природа. Човек, рецимо, сваког дана понешто слаже, измисли, изговори полуистине… и на крају постане лажов и преварант, што постане његова (бес)карактерна особина. Други се сваки дан свађа, расправља, подиже глас…, и у једном тренутку постане толико тежак за околину да је са њим јако тешко живети и сви га заобилазе у широком луку јер људима константно наноси душевну бол. И тако даље и тако редом, за сваки од тих наизглед „ситних“ грехова који се однекуд подразумевају. У том смислу, свеједно је да ли у торби човек носи један камен од стотину кила (односно неки тежи грех на души) или хиљаду каменчића од по сто грама (односно хиљаду нагомиланих „малих“ грехова који су се наталожили) – на леђима ће носити исту тежину. 

Када се риба извуче на обалу, свеједно је да ли је упецана помоћу велике мреже или је извучена на неку малу удицу која се закачила за пераје – када је упецана, метод којим је извучена из воде губи важност. Стога је важно да исповести приступимо тако да исповедамо не само велике „мреже“ у које смо се упецали, него и малене „удице“ на које се често пецамо, а на њих често не обраћамо пажњу. То значи да нема „уобичајених“ грехова на које треба да се навикнемо – сваки грех је прљавштина коју треба спрати са душе и не треба га занемаривати као опасност, колико год нам деловао као безначајан.

Посебно проблематична реченица која се, такође, усталила (уз претходне две наведене) је „треба ми само разрешна молитва да се причестим“ и њене варијације које свештеник, такође, редовно има прилике да чује. Пођимо од бесмислене идеје да је могуће прочитати разрешну молитву без исповести конкретних грехова. Но од чега разрешити човека ако ничим није свезан? Уосталом, већ ће једно брзо почетно испитивање савести показати да увек имамо макар нешто да исповедимо, будући да грешимо речју, делом и мишљу, свесно и несвесно. Уколико несвесне грехе оставимо по страни и усмеримо се само на свесне (оне које знамо и за које смо свесни своје одговорности), упитајмо се колико смо само пута згрешили језиком. Ко то од нас није некад слагао или није говорио полуистину у свом животу? Ко то од нас није оговарао или није неког осудио? Ко то није изговорио неку срамну реч или опсовао? Ко се то није посвађао или повисио глас на неког? Ко то није неког увредио или га речју повредио? Има ли кога да није макар једном у празно брбљао? Има ли кога да се није некад подсмевао или рекао нешто смешно, а неприлично? Има ли кога да у саобраћају није одреаговао неприлично? Ето „из прве“ толико очигледних грехова од којих готово нико од нас није слободан, те стога идеју читања разрешне молитве без навођења греха од ког треба разрешити треба слободно заборавити као штетну бесмислицу.

Основни проблем код површног, неправилног приступа исповести јесте што човека држи у лажном уверењу да је исцелио душу, а у ствари је само ставио филтер преко гнојне ране и направио још већи проблем јер ће рана тек да се загноји. Стога треба нагласити да правилна исповест подразумева искрено, конкретно и лично исповедање грехова. На првом месту искрено, са осећајем покајања. Исповести које се своде на ишчитавање разних листи без осећаја жалости због учињеног греха то свакако нису. Ово не значи да не треба уопште писати грехе на папир, напротив, некада то може бити од помоћи (поготово уколико се човек није дуже времена исповедио, па му дође као својеврсни подсетник), но исповест не може бити сведена на просто декламовање написаног. 

Друго, исповест треба да је конкретна, а то значи ни сувише уопштена ни сувише детаљна. Рецимо, када човек на исповести наведе да се свађа и каже само толико – то је крајње уопштено и не значи пуно. Остало је недоречено са ким се свађа, да ли први почиње свађу или тек реагује, колико често упада у свађу, да ли се помири после свађе… Но када човек, примера ради, исповеди да је свадљиве природе, да му се често дешава да се посвађа са укућанима, колегама на послу и блиским пријатељима, и објасни укратко типичне ситуације, онда је то већ веома конкретно и врло добро исповеђено, а свештенику даје простора да одреди адекватну терапију сразмерно дубини ране, пошто испита да ли постоји и злопамћење, жеља за осветом и томе слично. Постоји, међутим, и друга крајност, ако човек на исповести крене детаљно да препричава сваку појединачну ситуацију, да изговара комплетан „сценарио“ и да цитира шта је све речено у детаље. Слушање тих прича потпуно узме пажњу и енергију свештеника, коме дрвеће (мноштво речи) убрзо заклони шуму (целину греха), а и брзо потроши време одређено за исповест, тако да много тога другог остане неисповеђено. 

Уласка у крајности уопштености са једне стране, а крајњег детаљисања са друге, треба се посебно чувати када је реч о блудним гресима. Наиме, није довољно уопштено исповедити грех блуда јер се под тим може подразумевати много тога: од недостатка уздржања у законитој брачној вези у одређене дане или греха рукоблуда (онаније, мастурбације), све до неупоредивно тежих преступа, попут уласка у ванбрачне блудне везе и противприродног блуда (који се данас јавно промовише). Не може се све свести под један термин „блуд“ нити је тежина сваког блуда иста, те стога треба бити конкретан у навођењу. Људи обично имају проблем са стидом када је прецизно навођење овог греха у питању и стога је важно да имају у виду да сваки прави свештеник (поготово духовник) итекако поштује људе који искрено и конкретно исповедају своје грехе, јер то сведочи о искрености и дубини вере коју имају. Поновимо још једном – свештеник никада нема проблем са покајаним грешницима, већ са гордим „праведницима“. Са друге стране, подједнако треба избећи улазак у детаље на исповести када је блуд у питању зато што то изнова распаљује машту онога ко се исповеда и уводи непотребне описе греха кога се треба гнушати, док је за самог свештеника који исповеда верника тај садржај непотребан – он није ту да слуша појединости блудних радњи, него да човека исцели од блудне страсти.

На крају, јако је важно нагласити да исповедање треба да буде лично, што значи да човек долази да исповеди своје, а не туђе грехе. То би ваљда требало да буде и саморазумљиво, премда је у пракси чест случај да људи прво „исповеде“ грехе својих ближњих, чиме неретко током исповести чине тежак грех – осуду – иако тога нису ни свесни. И овде стоји правило као и код уласка у лекарску ординацију: долазимо да говоримо о свом здравственом стању и симптомима, а о здрављу осталих само ако нас лекар за то и пита.

На крају, приликом исповедања се треба држати стратегије да се најпре кажу најтежи и најозбиљнији греси који муче човека. Било би заиста непримерено да се, примера ради, прво исповеди празнословље, а тек потом психофизичко малтретирање неког. Могло би се чак и рећи да у случају да постоји неки озбиљан, тежак грех, то због дубине ране треба посебну исповест заказати због њега самог, да би се решавању проблема о коме је реч посветила пуна пажња.

Свештеник Оливер Суботић

извор

Збијена међу призренским уличицама, као и све у овом граду, налази се јединствена црква Богородица Љевишка.
Назив Љевишка вероватно потиче од речи лево, јер је овај део Призрена до доласка Турака у 15. веку био са леве стране Бистрице. Отуда Љевиш махала. Турци потом мењају ток Бистрице, па иако је црква сада с њене десне стране, опстао је назив Љевишка.
Чим се уђе у спољну припрату, па се погледа лево у врх зида, међу тешко оштећеним и искуцаним фрескама, разазнаје се и необичан низ писан здесна налево, како то иде на арапском: „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје“.
Непосредно пред претварање цркве у џамију у 18. веку, један арапски путописац, очаран лепотом светиње, написао је овај стих персијског песника Хафиза из 14. века. Чини то схватајући да последњи пут гледа фреске, које су одмах потом прекречене. Тај стих и данас сведочи о лепоти наше светиње и после свега што је прошла.
А одозго, изнад улаза у унутрашњу припрату, гледа нас краљ Милутин. И то какав!? Силан и пркосан, на пурпурној подлози, на каквој беху само византијски цареви. И у царској одежди. Уз посебну поруку на старословенском.
Овако су се на фрескама сликали византијски цареви. Врло смело, али испунио је себи жељу да буде представљен као цар. У осталим задужбинама краља Милутина видимо насликаног као ктитора, како своју цркву предаје у руке Христу. У натпису поред истиче да је зет цара Андроника II Палеолога, чијом ћерком Симонидом се оженио 1299, као и да подиже ову цркву од „отснованија“ или ти од темеља.
Беше то 1307. Највећи задужбинар међу Србима сазида овај уникат на остацима византијске базилике из 10. века. Али и цркве коју подиже деда му Стефан Првовенчани као тробродну базилику и епископију, тада аутокефалне српске цркве.
Базилика из 13. века остала је без дрвеног крова, највероватније током рата с Бугарима, који су у другој половини 13. века освојили Призрен. Затекавши цркву свог деде, краљ Милутин је обнавља и чини петокуполни храм, додаје спољашњу припрату и двоспратни звоник с капелама с леве и десне стране.
Турци, који су град освојили још 1455, интересантно, Богородицу Љевишку три века нису дирали. Све до другог укидања Пећке патријаршије1766, кад светињу претварају у џамију.
Тада су фреске из 14. века излупали техником пиковања како би креч и малтер чврсто прионули на зид. Уклоњен је иконостас, а на звонику краља Милутина изграђен минарет. Звали су је Џума џамија, што на турском значи петак џамија, јер је била посвећена том важном дану за муслимане. И зато Призренци цркву зову Света Петка, а овдашњи Турци и даље Џума џамија.
Ни век није протекао откад је Србија у Првом балканском рату ослободила Стару Србију од Турака и светиња краља Милутина дочекала да са ње поново звоне звоне, а дошли су нови душмани.
Албански екстремисти 17. марта 2004. пале цркву, па и усред храма аутомобилске гуме, и тај црни дим уништава фреске. Разбијају часну трпезу, а тад је изгорео и иконостас из 1923. године.
Унеско 2006. Богородицу Љевишку уврштава на листу угрожене светске баштине. И финансира обнову цркве и делимичну рестаурацију фрескописа. А он је први пут обнављан педесетих година 20. века. Тада су фреске из 14. столећа, колико се успело, угледале светлост дана, после скоро три века под малтером. А откривен је и бисер над бисерима, фреска Богородице Љевишке из 13. века!
Нађена је зазидана и сакривена стубом у јужном броду цркве, подигнутим кад је краљ Милутин обнављао цркву. Како су додали пет купола, морали су да учврсте грађевину и са целе јужне стране изграђени су потпорни стубови. Заштитили су је слојем опеке. Ниједан запис не постоји о фресци, па је остала непозната све до 1951. И то је било као чудо Божје, дуже од шест векова зазидана и заборављена фреска, у слави Божјој откривена је у скоро савршеном стању, као да је јуче насликана. Зато се сматра заштитницом и храма и града Призрена.
Уникат је у српско- византијској уметности. Лепота Богородице приказана је на посебан начин и то је чини тако светом. Названа је на старогрчком Елеуса, што значи Милостива, а мали Христос, који јој је у крилу, Крмитељ је, то јест хранитељ. Представљен је као хранитељ призренски, онај који нас храни хлебом живота. Као што рече у јеванђељу: „Ја сам хлеб живота, ко од њега једе, неће умрети вавек.“
Богородица је очишћена и рестаурисана након погрома. Као и пола цркве. Унеско је све финансирао. Али, безмало пола светиње је и даље чађаво и црно. Још чека обнову. Али и свету говори шта је све преживела Богородица Љевишка. А она и даље усправно стоји…

Извор: Фејсбук/Занимљива историја и географија
Припремила редакција Компас инфо

У долини између два планинска горостаса Вукана и Сумровца, с десне стране речице Орешковице, недалеко од Бање Ждрело, општина Петровац на Млави, ниче Манастир из 14. века задужбина Светог Цара Лазара.

Овај манастир са црквом посвећеном Пресветој и Живоначалој Тројици обнавља се из темеља захваљујући прилозима верника, тридесетогодишњем организовању ходочасничких путовања у Свету Земљу, трудом и залагањем сестринства и јеромонаха Хаџи Душана Синаита. Овај манастир је уживао велики углед у прошлости, јер су у њему и у пећинама око њега обитавали подвижници и искусни испосници исихасте – синаити. Они су живели по строгим правилама пустињака синајског типика. Манастир Орешковица је у више наврата рушен а сравњен је са земљом за време аустро-турских ратова када су Турци на свиреп начин убили Игумана Пајсија и испосника Арсенија 1688.године. Одувек је манастир био познат као веома јак духовни центар где су се преписивале и издавале свете књиге. Лежао је у рушевинама све до 1989. године када је уз молитвену и финансијску подршку старца Архимандрита Тадеја из Витовнице, захваљујући великој жртви оца Душана и ктиторском прилогу Архиепископа Дамјана синајског почела обнова која још увек траје. Владика Дамјан из Манастира Свете Екатерине на Синају веома се обрадовао када је чуо да ће једна од цркви бити посвећена Светој Екатерини Синајској и дао је новчану помоћ за почетак изградње. Са благословом претходног епископа браничевског Саве изграђена је јединствена црква коју зовемо Нојева барка јер садржи три нивоа тј.три цркве у вертикали поређане једна изнад друге. А то су: црква Пресвете и Живоначалне Тројице, Свете Екатерине Синајске и Сабора Светих Апостола. Главну куполу цркве Пресвете Тројице краси Часни Крст "оригиналних димензија Христовог Крста 3,5 х 2 м. Ношен је из Србије у Јерусалим на Велики Петак па од Преторијума – тамнице Пилатове, улицом Христовог "Страдања – Виа Долороса до Голготе, где је освештан 2010.године. 

Крст је свечано подигнут и постављен на главну куполу цркве Пресвете и Живоначалне Тројице Манастира Орешковица о празнику Ваведење Пресвете Богородице исте године. Два мања Часна Крста која красе две куполе звоника, освештана су на Голготи на Велики Петак 2011.године у Јерусалиму. Такође , поред ове цркве у којој се тренутно ради фрескопис, гради се и стара манастирска црква за коју је ношен и освештан Часни Крст на Голготи оргиналних димензија на Велики Петак у Јерусалиму 2016.године. Уз Божију помоћ доживећемо да и њега подигнемо. Отац Душан, духовник манастира, дошао је са Синаја у Србију са намером да обнови средњовековну традицију Синаита. Захваљујући великој подршци старца Тадеја манастир је заживео исихастичким духом. Велики духовник отац Душан тридесет година организује ходочасничка путовања у Свету Земљу, бави се истраживањем и проучавањем библијских Светих Места па је уз Божију помоћ настала и књига о Светој Земљи „Јерусалим волимо а за небески се молимо”, „Акатист Христовом Васкрсењу“ са мотивима из Свете Земље које се може поручити на манастирски мејл manastiroreskovica@yahoo.com. 

Манастир организује ходочашће у Софију у Бугарску где се присуствује пресвлачењу моштију Светог краља Србског Стефана Уроша П Милутина. Манастир Орешковица је 2016. године приложио прелепу одежду „ручно рађену украшену и освештану на Христовом гробу, Голготи и Плочи Миропомазања у Храму Васкрсења у Јерусалиму, Храму Свете Недеље у Софији за мошти Светог краља Милутина а заузврат управа цркве је даривала одежду у којој су биле мошти Светог Краља Милутина годину дана. Одежда је положена у кивот у манастирској цркви Пресвете Тројице и пред њом се читају молитве за оздрављење свима онима који нису у могућности да оду у Софију. 

“Благословени били и чајеве за здравље у славу и част Свете Екатерине пили“ 

Сестринство манастира Орешковице се бави скупљањем лековитог биља са Хомоља, прављењем разних мелема, тинктура, уља за лечење природним путем од разних здравствених тегоба и проблема тако да куповином манастирских производа учествујете у изградњи овог древног храма. Манастир заживљава и са окупљањем младих талентованих песника а такође и мати Екатерина пише духовне песме читав живот. Ово је песма коју сви веома воле а посвећена је Чудотворној Икони Пресветој Богородици – Умножитељки Жита песму је написала м.Екатерина 24 маја 1995.године.

Пријатељи проје ничег се не боје

О Пресвета Богородице молимо се

пред Твојом иконом названом Умножитељка жита,

да у нашој отаџбини не буде

рата, крађе, проклетства и мита.

О Пресвета Богомајко Ти призови на покајање

становнике земље ове

па ће бити благословеног

жита, кукуруза и проје.

Смилуј се Мајко Божија у временима

када настаје, глад

и спаси нас од помора

да нам свима сване благословена зора.

Мајко Божија покажи нам своју помоћ 

и умножи свако зрно кукуруза

да се радују пријатељи проје

и да се ничега не боје.

Тада ће се правити благословена проја

а Покровом милости своје – чуваћеш

поља и њиве наше, биће много плода

рађаће се деца, па их неће доносити рода. 

Хранитељко сиротих без мајке,

свих беспомоћних, удовица и сирочади, 

болесних, тужних и немоћних. 

Теби нек је вечна слава и хвала

што нам дајеш духовне, душевне и телесне хране,

снаге и утехе па опстајемо вековима 

у врлетима суровог и крвавог Балкана.

Теби се молимо Пресвета Богомати,

која у ваздуху над пољима и њивама

благосиљаш сакупљене снопове жита,

да не буде помора и глади

и сва деца да буду благословена и сита.

Сваке недеље у манастиру Орешковици

служи се молебан Пресветој Богородици овај

да нас Пресвета избави из сваке невоље,

ко жели да се помоли, може доћи,

ти читаоче добро знај.

Свим читаоцима од срца желим да постану пријатељи проје, и да се ничега не боје.

Лековита соба старца Тадеја

У манастиру Орешковица старац Тадеј је долазио и тиховао, овде се одмарао од реке људи који су га посећивали дуги низ година у манастиру Витовница. По речима игуманије мати Екатарине ово је сада Спомен соба старца Тадеја у којој се налазе његове иконе, фотографије, од којих је једна мироточила, епитрахиљ у којем је читао молитве за здравље, као и кревет на којем се одмарао. И како је рекла мати, кандило са Огњем из Свете земље, гори даноноћно. Кревет старца Тадеја, који се налазио у тој келији, је исцелитељски. Мати сведочи да су се људи, који су имали одређени здравствени проблем, пошто би седели или преспавали на том кревету, осећали много боље.

- Старац Тадеј нас не заборавља – каже мати Екатарина.

https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/duhovni-zivot/manastir-oreskovica-mali-jerusalim

У српском народу постоји једна узречица коју ћемо често чути, поготово код старијих људи. Она гласи: Здравље је најпрече! 

Ова узречица је потпуно тачна уколико је прецизирамо и тачно одредимо о којој врсти здравља је конкретно реч. Наиме, већина људи која помиње ту реченицу мисли искључиво на телесно здравље, које је, сложићемо се, несумњиво веома важно. Та врста здравља нам омогућава квалитетан живот и несметано обављање животних активности, те као таква представља Божји дар који треба пажљиво чувати и неговати. Но спољашње, телесно здравље, колико год да је битно и неопходно, има свој „рок трајања“ – оно ће нас пре или касније напустити. У крајњем случају, сам овоземаљски живот има своја физичка ограничења, која ће једном ставити тачку телесном здрављу чак и најздравијег човека на свету. Постоји, међутим, једно здравље које нема временска ограничења и које је убедљиво најважније. Реч је о духовном здрављу односно здрављу наше душе. Ако се за постизање телесног здравља константно боримо све до гроба, онда за духовно здравље (које треба разликовати од душевног) треба да се боримо још интензивније, будући да оно траје и после гроба јер је душа бесмртна. То значи да је стицање духовног здравља наш приоритени задатак и на тој врсти здравља се у пуноћи испуњава узречица: Здравље је најпрече!

У чему се огледају здравље и болест душе? Најједноставније речено, здрава душа је украшена врлинама и све њене силе дејствују правилно, а болесна душа је наружена грехом и пороцима, а њене силе су извитоперене и дејствују неправилно. Стога је логика достизања духовног здравља сасвим једноставна и своди се на држање природног, врлинског начина живота, а уклањање од противприродног, грешног, порочног. Циљ таквог делања није да постанемо морални људи, већ Божји људи (сетимо се овом приликом антологијских речи нашег светог патријарха Павла: Будимо људи!). Уколико, међутим, одлучимо да идемо супротним путем, односно да нарушавамо заповести Божје и да живимо у греху, онда ћемо само имати име да смо живи, а бићемо мртви (Отк. 3, 1) – јер иако је душа бесмртна (по благодати Божјој), постоји и својеврсна смрт душе, а то је њено помрачење грехом, што је лишава истинске заједнице са Богом ако у том стању остане вечно. 

Упутна је на овом месту мисао великог Светитеља Цркве, Светог Григорија Паламе, који у једној беседи на празник Ваведења Пресвете Богородице, у вези са тајном сједињења божанске и људске природе у Богочовеку Христу, каже да је „Богу, уистину, немогуће само једно, а то је да се присаједини нечистом пре него што се оно очисти“. У другој беседи на исти празник, Светитељ наводи да „није, међутим, могуће постати уистину близак Богу уколико се не очистимо […]“. Речи упозоравајуће и јасне, које нам дају до знања колико је од суштинске важности да се очистимо од греховне нечистоте и да стекнемо духовно здравље што пре. А то не можемо постићи без Божје помоћи и без нашег сопственог труда.

У свему наведеном кључно питање је наш сусрет са Богом у вечности – они чија је душа здрава тај сусрет ће доживети као вечну светлост, а они чија је душа болесна ће га доживети као вечну таму. Искористимо овом приликом једну природну аналогију да бисмо објаснили како то некоме сусрет са Богом који је Светлост може бити тама. У нашем створеном свету главни симбол светлости је Сунце, које осветљава и греје све људе, без разлике. Ипак, не осећамо сви на исти начин његове зраке, који код здравих очију изазивају угодан осећај, док код нездравих изазивају непријатност и бол. 

Духовно здравље, међутим, итекако има важност и у овом свету, а не само у вечности у коју ћемо сви ући једног дана. Наиме, управо је духовно здравље основа за стицање телесног здравља и унутрашњег мира, радости и спокоја, ка коме толико људи тежи у овом животу. Или, речено на други начин, духовна оболелост се директно рефлектује како на појаву телесних обољења, тако и на унутрашњи немир и тескобу. Колико је само случајева да су се људи телесно разболели и страдали од такозваних психосоматских болести зато што им је душа претходно оболела од гордости, самољубља, злопамћења, зависти, славољубља? Колико је случајева директног утицаја духовне оболелости на угрожавање телесног састава, преко грехова какви су опијање, наркоманија и блуд? Колико је случајева да су „оци јели кисело грожђе, а деци трнули зуби“ (Јез. 18, 2), па су се због грехова предака на потомцима до трећег и четвртог колена пројављивале разне телесне бољке? Такви случајеви су колико чести толико и опомињући, и јасно говоре о преимућству духовног здравља над телесним, али и о њиховој међусобној вези.

Чистоћа је пола здравља – друга је узречица коју ћемо овом приликом навести. Њу имамо прилику да чујемо нешто ређе, и то углавном у лекарским круговима. Она је, такође, тачна, и то не само када је тело у питању, него и када је реч о души. Већ смо навели да је духовна прљавштина грех, који је својеврсни паразит који загађује и трује наше унутрашње биће. Уколико се тај паразит не уклони са душе, временом узрокује духовну болест која што дуже траје, теже је излечива. Посебно је тешко излечиво стање када се човек навикне на грех у мери да он постане његова друга природа – тада већ не говоримо само о почињеном греху, већ о страсти која се укоренила у човеку и прилепила му се за душу. Речено медицинским речником, уколико човек неки грех тек повремено учини, онда је у питању акутно стање, а уколико одређени грех чини редовно дуже времена, у питању је хронично стање болести душе. А уколико је човек поробљен грехом, у мери да му је постао друга природа, онда је реч о терминалном стању духовне болести. 

Колико год да је потреба за чистоћом очигледна када је тело у питању, тим пре треба да буде изражена када је у питању душа. Ако код тела сигнал за чишћење даје додир са прљавштином, изглед коже, непријатан мирис…, код душе сигнал даје савест, која је нелажни учитељ кога редовно треба слушати. Сваки човек има савест, био он верујући или неверујући – она је први и основни васпитач душе. Уколико глас савести није довољно чујан, то је онда симптом озбиљне духовне болести, а уколико је којим случајем савест спаљена (ср. 1Тим. 4, 2), те уопште не даје сигнал потребе за очишћењем душе од греха, онда је то тешко духовно стање из ког човека може извући само Господ Бог, ванредном интервенцијом. А такве „хируршке“ интервенције свише умеју итекако да буду болне… 

Уколико је, како каже узречица, „чистоћа пола здравља“, где је онда друга половина? За тело је то јасно, но где је, фигуративно речено, „друга половина“ здравља када је реч о души? Она се налази у дејству енергије Божје, која се усељава у човека постојано када се он довољно потруди да се очисти од греха и обрати на пут држања заповести Божјих. Заправо, она прва половина, везана за наш труд око очишћења душе, само је предуслов да задобијемо ову другу, главну „половину“, и тако постанемо целовити људи у правом смислу те речи. Ако је „прва половина“ наш труд да се очистимо од греховне прљавштине, „друга половина“ је Божанска благодат која је награда за наш труд и која нас чини људима истински здравим, освећеним и просвећеним, баш онаквим какви и треба да будемо. Постизање таквог благодатног стања је главни циљ човековог живота – човек је заправо и створен са циљем да постојано задобије благодат Божју и да као такав уђе у вечност. Ко то постигне, успешан је, макар у овом свету био бескућник и ништа друго не постигао; ко то не постигне, неуспешан је и духовно гледано је пука сиротиња, макар задобио сва блага и почасти које овај свет даје. 

Циљ задобијања благодати Божје се постиже својеврсним „духовним третманом“ који се одиграва у оквиру највећег Лечилишта на свету – Цркве – у којој је могуће исцелити сваку духовну болест, немоћ и рану. У „третману“ тог Лечилишта први корак су покајање и исповест, које треба да прати свест о томе да је наша душа у мањој или већој мери оболела од греха и да греховне ране можемо да излечимо само у окриљу подвижничко-литургијског окриља Цркве.

https://www.predanje.rs/sta-je-duhovno-zdravlje/

Пријатељу мој! Много пута си се исповедао и причешћивао Светим Христовим Тајнама. Хвала Богу! То је добро! Приступајући Светим Тајнама Исповести и Причешћа човек се омива, обнавља, оживљује и излази из храма као из крстионице. У суштини, то и јесте тако. Кроз покајање и причешће враћа нам се благодат коју смо добили на Крштењу, зато што они враћају изгубљену благодат. После покајања и причешћа човек осећа радост, мир и утеху.

Међутим, вероватно си искусио и друго, када се у души уместо радости и утехе после исповести одједном појави нејасно осећање мучнине: тескоба, незадовољство, некаква потпуна раслабљеност. То је знак да си се неправилно исповедио и недостојно причестио Светим Христовим Тајнама. Значи да си на исповести био тром и хладан, да твоја осећања нису била дубока, да у теби није било жудње за очишћењем, срдачне скрушености због грехова, ватрене жеље да се сјединиш с Господом: када је свештеник набрајао грехове ти си говорио: „Грешан сам“ – махинално, ето ти резултата!

Истина, дух се мучи и из другог разлога, када Господ допушта искушење, али чешће бива када се неправилно кајемо. Неки с покајањем мешају самооправдање, па чак и осућивање, остављају по страни лично покајање за своје грехове и прелазе на духовну беседу, или што је још горе, дотичу се питања из свакодневног спољашњег живота. То их расејава и слаби покајничко осећање.

Неки окривљују свештеника и кажу: „Отац није успео да изазове осећања код мене. Код другог сви плачу, а овај…“

Овакво схватање је неправилно. Није свештеник крив зато што у исповеднику нема срдачне скрушености, што нема покајничких суза. Узрок овога човек треба да тражи у самом себи. Значи, у његовој души нешто није како ваља.

Наравно, похвално је кад свештеник врши исповест с великим духовним надахнућем, али ако је свештеник у поодмаклим годинама и ако је болестан, да ли се од њега може захтевати посебно надахнуће? А да ли је то толико и потребно?

Раније није било заједничких исповести. Свештеник није морао да подсећа оне који су исповедали шта су можда згрешили зато што је свако од њих добро знао своје грехове. Хришћани су строго пазили на своје поступке, дела, речи, па чак и помисли, и због тога су брзо и сигурно набрајали све што су имали на савести. Нису морали посебно да напрежу сећање: савест као да им је дошаптавала све грехове.

Сада, пак, људи долазе на исповест код свештеника и не знају шта да кажу? У чему је ствар? Који је разлог за то што је савест људи огрубела и отупела, и човек више не осећа како га она гризе, постао је као без савести. Греши и не примећује да греши, а понекад умањује грех, тј. говори: „То је мали грех, Бог неће питати за њега“ – и не каје се.

Ђаво се радује оваквој безбрижности људи, радује се што не живе трезвено, што не пазе на себе и уљуљкује их умишљеном праведношћу. Он им сугерише помисао: „А шта сам нарочито урадио? Нисам убио, нисам украо. Живим као сви други.“ Испада да нема потребе за покајањем. Ево како зли дух лукаво прилази…

Дакле, пријатељу мој, да бисмо посрамили злу силу, да не бисмо доспели под њен утицај и да не бисмо погинули заувек, такође треба да научиш да се правилно кајеш и да не очекујеш да те други натерају да осетиш скрушеност због својих грехова. Јер, ако осећаш скрушеност због грехова само на исповести и то још само ако је свештеник красноречив и има нарочиту силу благодатне молитве која разбуктава срца – да ли је таква скрушеност поуздана и чврста? Какве плодове може да донесе овакво покајање?

Слушамо – плачемо, кајемо се… Изашли смо из храма и заборављамо да смо осећали скрушеност због грехова, да смо се кајали и давали обећање Богу као да смо дали заклетву пред Крстом и Јеванђељем, да се нећемо вратити ранијим гресима и да ћемо се уз Божију помоћ поправити… Све смо заборавили. Опет почињемо да празнословимо, осуђујемо, да клевећемо, да се једимо, гневимо, свађамо… ево то је најстрашније. То значи да у нама нема правог, истинског покајања: постоји само форма покајања, а нема духа покајања. А Господу није потребна форма, већ суштина! А суштина покајања се не састоји само у томе да махинално изговоримо грехове пред свештеником, већ је главно да срце, одакле излазе помисли, не прима зле речи и зла дела, већ да прима само чисте и свете помисли и осећања, а да свему злом каже: не пристајем. Суштина покајања се састоји у исправљању греховног живота, у самоусавршавању.

Овакво покајање је плодотворно, оно увек доноси добре плодове. Уколико човек речима говори: опрости, а сам и даље чини зло, као што је чинио, то се не може назвати покајањем. То је лицемерје пред Богом. Избави нас од тога, Господе!

Схиигуман Сава Псковско-Печерски

Извор: Светосавље