Одговори архимандрита Рафаила Карелина на питања верника и одабране поуке из његових књига:

Гнев се дели на неколико видова. Први је бес. Бесан човек је попут огња. Тај незадрживи гнев до те мере завлада човеком да се понаша као лудак. Други вид гнева је злопамћење. Такви људи не могу дуго да забораве увреду. То је најстрашнији и најопаснији вид гнева и срце таквог човека као да се претвара у змијско легло. Други видови гнева су мржња, увредљивост и претерана сумњичавост – кад човек у свему, у свакој речи, види некакве смицалице, прекор, алузије и подсмех. Један богослов је рекао да такав човек личи на бомбу напуњену прљавштином и да је довољно да будете неопрезни кад поред ње пролазите, па да експлодира и све око себе запљусне страшним смрадом.

Како треба да се боримо против гнева? Јован Лествичник нас поучава: „Као прво, кад у срцу кипти гнев, не треба да започињемо никакве разговоре и објашњења. Треба прво да се смиримо, да угушимо гнев у свом срцу, а то можемо само ћутањем.” Он исто тако саветује да се у таквим тренуцима присетимо добрих особина тог човека, баш зато што нам се у тренуцима гнева чини да је тај човек стециште сваког зла и порока. Треба да се сетимо свега доброг што нам је учинио и свих његових добрих дела, али и својих грехова и тада ће се наш гнев стишати. Свети Оци саветују да се пре но што било шта кажемо у себи помолимо. Уколико нисмо у стању да ћутимо и имамо потребу да одмах одговоримо, ипак прво треба да у срцу изговоримо Исусову молитву тридесет три пута и тек након тога да одговоримо.

Дакле, победа над гневом пре свега је победа над језиком. Тек након тога долази друга етапа, етапа на којој се боримо с гневним мислима.

✦ ✦ ✦

Да бисмо се изборили са својом гордошћу и гневљивошћу треба да изменимо свој однос према свету и другим људима. Гордост је лажна представа о себи и своме достојанству, о поштовању и части, који нам, наводно, припадају. Горд човек је свагда у праву у сопственим очима. Њему се подсвесно чини да је свет створен ради њега, он себе поставља у средиште свега, сматра да је бољи од других, да су људи дужни да га поштују, и да његово мишљење и воља треба за свакога да буде закон.

Међутим, то се у стварности не дешава и отпор му пружају сви људи са којима се среће, укључујући и његове најближе. Он непрестано долази са свима у сукоб, незадовољан је због тога, осећа се увређено, ожалошћено, огорчено. На плану осећања, такво стање рађа гнев, раздражљивост, мучно осећање увређености и, неретко, дуготрајно злопамћење.

Да би се човек излечио од овога и исправио свој живот неопходан је упоран и многогодишњи духовни труд. Треба да се учимо да служимо другим људима, а не да од свих тражимо да служе нама. Не намећимо другима своју вољу, већ исцељујмо своју вољу од самовоље кроз потчињавање јеванђелским заповестима. Служење ближњима израз је хришћанске жртвености која човеку, укоренивши се у његовоме срцу, доноси истинску радост. А радост одрицања од себе и давања доброте другима је знак духовне обнове човека.

✦ ✦ ✦

Плаховитост и гневљивост су показатељи наше гордости и унутарње тежње да у свему потчинимо људе око себе и да их учинимо покорнима нашој вољи. Ми се разјарујемо када људи не испуњавају наше жеље, а још више када нам се отворено противе. Сматрамо да смо средиште света, а да су сви други људи ту само да би творили нашу вољу, да би нам служили.

Морамо да научимо да уважавамо и схватамо друге људе. Они имају пуно право на своје мишљење и своје поступке, различите од наших жеља и наше воље, јер је Бог свакоме дао слободну вољу. Разјарујући се на друге због ситница ми, у ствари, показујемо да хоћемо да их поробимо на један диктаторски начин, да им одузмемо право избора, слободу.

Сваки човек има своје неотуђиво Божанско достојанство, које никада не смемо губити из вида, и своје личне слабости, према којима треба да пројављујемо трпељивост. За победу над плаховитошћу и гневљивошћу потребан је дуготрајан, тежак и, понекад, мучан духовни рад над самим собом. Али, тек победа над егоизмом и егоцентризмом чини човека истински срећним, док су гордост, сујета и самоумишљеност – извор непрестаног сукобљавања са свима и стреса која разара унутарњи мир и чини човека неспособним за духовно узрастање.

✦ ✦ ✦

Страст гнева спада у оне страсти које се не могу брзо искоренити. За то је потребно много времена и упорна борба против себе. Почетак победе над гневом јесте у томе да оћутимо док наше срце кипти од гнева, а наш ум оправдава нашу страст гнева као, наводну „борбу за истину”. После напада гнева, ми као да се освестимо после тешког пијанства и видимо да смо сами себе обманули.

Када осетите гнев у срцу, сваки даљи разговор треба да одложите, док се не смирите и док напад гнева не престане у Вашем срцу. Чак и ако су истините, речи изговорене у време гнева, прожете су злобом, и душа другога човека их спонтано одбацује. Ако из неког одређеног разлога није могуће одложити разговор, помолите се пре разговора за човека који Вас је прогневио, а затим у себи тридесет и три пута изговорите Исусову молитву.

✦ ✦ ✦

Када осетите да се, током разговора или расправе, у Вашем срцу распламсавају бес и љутина, попут огња који прети да ће, кроз Ваша уста, спалити Вашег саговорника, пожурите да напором воље то предупредите, и реците у себи: „Господе, благослови овог човека! Ти си га створио, Ти га помилуј!”

Сетите се да, у тренуцима беса и љутине, око Вас круже демони који хоће да отрују Вашу душу злобом и мржњом према Вашем ближњем, боголиком бићу Божијем, и да Вас лише благодати Божије. Бес, гнев, љутина стоје у вези са гордошћу која у човеку виче: „Како смеју неког таквог као што сам ја да не послушају!” Чак и стид после гнева може долазити од гордости: „Како сам ја, тако добар човек, могао тако рђаво да поступим!”

Човек сматра своју љутину нечим случајним. Обећава себи да се више неће љутити и, наравно, крши своје обећање. Боље је рећи: „Гној који је био скривен у мени избио је напоље. Господе, опрости што сам том прљавштином упрљао свог ближњег, што сам га ожалостио и огорчио, али благодарим Ти што си ми показао какав сам у ствари“.

Не тражите да Вас други поштују као ауторитет, осим када су у питању чланови Ваше породице (супруга и деца), и они који су Вам на радном месту потчињени.

извор

Свети апостол Карп, један од Седамдесеторице апостола, беше пратилац и слуга Светог апостола Павла; разносио је његове посланице онима којима беху намењене. Подвизавајући се много са апостолом Павлом у проповедању благовести Христове, Свети Карп претрпе многе напасти. Затим би од апостола Павла постављен за епископа града Верије у Тракији. Но Свети Карп потруди се проповедајући еванђеље Христово и на острву Криту. Ту он прими у свој дом и Светог Дионисија Ареопагита. Ту он виде и Господа који му се јави у виђењу, када Га Карп мољаше да казни два грешника, и чу глас Господа који му говораше: Мучи Мене још, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи.

Свети Дионисије Ареопагит сведочи о Светом Карпу и то, да никада није почињао чинодејствовати Пречисте и Животворне тајне док претходно није имао с неба божанско виђење.

Епископујући у Верији, Свети Карп обрати ка Христу Богу многе незнабошце. Изобличавајући пак Јевреје, он неке од њих убеди да верују, да је Христос кога су они распели – истинити Бог и Творац свега. Али га зато остали Јевреји сурово и немилосрдно мучише и убише, и он предаде душу своју у руке Господу. А чесне мошти његове богобојажљиви хришћани сахранише у том истом граду, и оне многим болесницима даваху исцељења у славу Христа Бога нашег.

Свети апостол Алфеј

Отац двојице апостола из Дванаесторице, и то: Јакова Алфејева и Матеја Евангелиста. Скончао је свој земаљски живот мирно. Био је из галилејског града Капернаума, али је неизвесно где је проповедао Еванђеље.

Почео је други по реду вишедневни пост посвећен Светим апостолима, који почиње после Недеље Свих светих и траје до 12. јула.

Пошто се завршава у дан пре Петровдана и назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Празника над празницима), а завршетак је непокретан, установљен је на основу успомене на апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Сетог Јeванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ.

Пост као саставни део литургијског живота

Георгије С. Дебољски: Дани богослужења (књига о посту) Православне Саборне Источне Цркве (Апостолски пост)

Од првог понедељка после Духова, тј. после недеље Свих светих, почиње пост Апостолски, установљен пред празником Светих апостолâ Петра и Павла који празнујемо 29. јуна, и Сабора свих Апостолâ – 30. јуна. Овај вишедневни пост можемо назвати летњим. Пошто нам он долази после Педесетнице, у древности се због тога називао постом Педесетнице, а сада се назива чешће Петровим, или још правилније Апостолским. По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитерâ којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења (Дела 14:23); по речима Св. Златоуста, апостоли су свагда постили. О црквеном установљавању поста у част Светих апостола говори се у Апостолским установама, где се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело“. Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника Светих апостола који, уствари, и утемељише Апостолски пост.

Распростирању и утемељењу Апостолског поста међу православним хришћанима допринело је устројавање, у Константинопољу и у Риму, храмова у част првоврховних ап. Петра и Павла, као и освећење храма Светих апостола у Константинопољу на сâм дан празника 29. јуна. Како је празновање Св. апостола после ових догађаја било свечаније и торжественије, како на Истоку тако и на Западу, и сâма духовна припрема побожних хришћана за овај празник – молитвом и постом – још више је утврђена у Православној цркви. У крајњој линији, почев од IV века, сведочанства отаца о Апостолском посту бивају чешћа. У том веку о њему говоре Св. Атанасије Велики, Св. Амвросије Милански, а у V веку, Лав Велики и Теодорит Кирски.

Свети Атанасије Велики, образлажући императору Констанцију невоље које православни хришћани трпе од стране аријеваца, у својој апологетској речи каже: „Народ који је у недељу после св. Педесетнице постио, отишао је ради молитве на гробље…“

Св. Амвросије каже: „Господ је тако одредио да ми, учествовавши са Њим у страдању током Четрдесетнице, сада ликујемо у Његовом васкрсењу у Педесетници. У Педесетници не постимо зато што је у тим данима Господ живео са нама; не постимо јер је Он сам рекао: могу ли свати постити док је Женик са њима (Лк 5:34)? Због чега је потребно уздржавати тело од хране, када се душа храни присуством Господа? Не може постити онај који се наслађује присуством Господњим! Заједничарење са Христом јесте та потребна храна свакоме хришћанину. Дакле, током Педесетнице ми се хранимо Господом који се приближио и окренуо нама. После ових дана, пошто се Господ узнео на небо, ми опет постимо“.

„Црквени постови – каже Лав Велики – тако су распоређени током године, да је за сваки период године постављен својеврстан закон уздржавања: у пролеће – пролећни пост у Четрдесетници; у лето -летњи после Педесетнице…“ итд. „Уз то, после периода празника Педесетнице – каже Лав Велики – пост је нарочито потребан да бисмо подвигом поста очистили своје мисли и удостојили се примљених дарова Духа Светог“. Исти Светитељ каже: „Љубљени, иза овог празновања које је Дух Свети осветио својим силаском, обично следује свенародни пост, благодатно установљен ради исцелења душе и тела, и због тога је потребно да га проведемо са дужним страхопоштовањем. Јер ми не сумњамо да је после догађаја у коме се апостоли испунише обећаном силом са висине, а Дух истине се уселио у срца њихова да би им међу осталим тајнама небеског учења, по заповести Утешитељевој, било дато учење и о духовном уздржавању, како би наша срца, очистивши се постом, постала пријемчивија за примање благодатних дарова. Мада је Свемогући Господ свагда помагао ученицима Христовим, а началницима возникнувше Цркве управљаху Бог Отац, Син и Дух Свети, ипак им није било лако да се са предстојећим насиљем гонитеља и зверским претњама нечастивих боре у ослабљеном телу; ово из разлога, јер оно што наслађује спољног нашег човека, то најлакше разрушава унутарњег, и обрнуто: што тело више умртвљујемо, разумна душа се више чисти. Због тога су учитељи примером и праксом оних који просветише сву децу Цркве почетак војевања за Христа испунили св. постом да би, полазећи у војевање против духовног разврата, имали пригодно оружије у посту, којим се умртвљују грешне пожуде, пошто нас наши невидиви противници и бестелесни непријатељи не могу надвладати ако се не препустимо телесним похотама. Иако нам прохтеви шкоде – нарочито у саблазни, ипак ће остати без силе и дејства када у нама не пронађу место са кога ће им бити лако да нас нападну. Али ко од нас, будући обучен у земно тело, ма живео и на најузвишенијем ступњу савршенства, може бити толико уверен у своје моћи да би себе могао сматрати ван опасности које нуди саблажњиво тело?! Наравно да божанска благодат своје светитеље чини победницима, али тиме не укида сами подвиг борбе. И то смо дужни сматрати за милосрђе нашег Промислитеља који, желећи да се ми услед колебљивости природе наше не погордимо извојеваном победом, никада не уклања од нас могућност и потребу подвизавања за нове победе. Из ових разлога је установљен неизмењиви и спасоносни обичај да после светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, васкрслог из мртвих и потом вазнесеног на небеса, и после примања дарова Духа Светог, проводимо поприште поста. Овај обичај треба усрдно чувати и ради тога да би у вама обитавали они дарови који су од Бога обзнањени и сада саопштени Цркви. Пошто смо постали храм Духа Светог, и још више, будући смо напојени божанским водама, ми нисмо дужни покоравати се никаквим искушењима; нисмо дужни служити никојим пороцима, да се благочестиви живот не би ничим нечастивим оскврнио. Уз помоћ и садејством Бога, ми сви можемо то достигнути само ако, чистећи се молитвом и постом, будемо настојали да се ослободимо грешних нечистота и произнесемо обилне плодове љубави“.

„Из Апостолских правила која је Сâм Бог надахнуо, првостојатељи Цркве, вољом Духа Светога, први установише праксу да сваки благочестиви подвиг треба одпочети постом. Они овако поставише из простог разлога што се Божије заповести могу правоваљано испунити само када је војска Христова, светим уздржањем, ограђена од свих грешних саблазни. Дакле, љубљени, ми смо дужни да се вежбамо у томе првенствено у ово време у које нам је заповеђен пост пошто прођоше педесет дана од васкрсења Христовог до силаска Духа Светога, а које празновање смо особито свечано провели. Овај пост је заповеђен из разлога да би нас очувао и предохранио од лакомислености, у коју врло лако можемо пасти због дуготрајног мрса и разрешења којима се наслађивасмо; уколико се њива нашег тела не обрађује непрестано, врло лако могу да произрасту трње и коров и да нам роди такав род који се не сабира у житнице, него се баца у огањ да се сажеже. Стога смо обавезни да са свом потребном пажњом чувамо и негујемо она семена која смо у наша срца примили од небеског Сејача и тако онемогућимо завидљивом непријатељу да некако упропасти оно што нам је Бог даровао, а у рају врлина да не изникне трње порока. Одгурнути такво зло можемо једино милостињом и постом“.

„Уверени смо да је Сâм Бог заповедио сва правила хришћанска и да су сви благочестиви обичаји Цркве потекли из предања Апостола и воље Духа Светога који и сада oбитава у срцима верујућих поучавајући их познању и страхопоштовању. Тако ми верујемо да је Дух Свети, који је у изобиљу сишао у педесети дан по Пасхи, између осталог заповедио и то да по завршетку садашњег празновања постимо, како би нас посредством уздржавања научио трезвености, пошто је ситост била узрочник греха“.

„Пост Апостола, установљен је у њихову част – каже Свети Симеон Солунски – зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле“.

Трајање Апостолског поста је различите дужине, све у зависности од тога колико рано или касно бива Пасха која се, пак, празнује у различите датуме месеца марта и априла. Он свагда почиње по завршетку Триода (Цветног, прим. прев.), тј. последње недеље Педесетнице, а завршава се 28. јуна, уколико празник Св. ап. Петра и Павла није у среду или петак. Најдуже трајање поста јесте шест седмица, а најкраће – седмицу и један дан. Овако различито време трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви верни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“.

Међутим, подвиг поста Св. апостола много је блажи од поста Четрдесетнице: у време Апостолског поста устав Цркве прописује у три дана седмице – понедељеком, средом и петком – уздржавање од рибе, вина и уља, заповедајући у девети час, после вечерња, сухоједеније; у остале дане уздржавање само од рибе. У дане спомена на неког од великих светитеља, или у данима храмовне славе који се десе током поста Св. апостола, као и у суботне и недељне дане током поста, разрешава се и на рибу.

Срећан и благословен почетак Апостолског поста!

https://svetigora.com/apostolski-petrovski-post/

Софија Саулиди, „Богородичина подвижница“, рођена је од оца Аманатија и мајке Марије Саулиди у селу Трапезунт у Понту у Малој Азији 1883. године. Годинама послије тамо се и удала, 1907. године, за Јордана Хортокоридуа, међутим, након седам година њен супруг је нестао (вјероватно не својом вољом) 1914. године и она је остала сама са новорођеним сином, који је, убрзо након тога, умро. Ове трагедије су јој помогле да уобличи свој дух побожности и покајања, наводећи је да се ослања искључиво на Бога. Њено подвижништво је почело у Понту, на планини, далеко од њене родбине. Тамо јој се једног дана јавио Свети Георгије и упозорио је да обавијести сељане на надолазећи прогон и бијег, те на тај начин она спаси село.

Њену душу су надахнули Христ и Богородица једноставном и скромном љубави. „Један је Господ и једна је Богородица“, рекла би она за Христа и Богомајку, „ми сви остали смо браћа и сестре“.

Она је била учитељица једноставности, нарочито женама, и свака ријеч изговорена из њених уста бијаше речена са понизношћу и љубави. Као и код многих „лудих за Христом“ у прошлости, они поносни и образовани нису препознали њену вриједност као што су они који имаше једноставно и скромно срце.

Из изгнанства је дошла у Грчку 1919. године. Име брода којим је дошла било је Свети Никола, тако да, када су стигли у Грчку, јави јој се Богородица и рече: „Дођи мојој кући.“ Софија је упита: „Гдје си Ти и гдје је Твоја кућа?“ Богородица јој одговори: „Ја сам у Клисури“. Због тога је она отишла тамо и настанила се у Манастиру рођења Пресвете Богородице у Клисури, провинција Костур, када је имала 44 године. Тамошњи игуман Манастира бијаше Грегорије Магдалис, светогорац великих врлина. Софија је доста научила од њега и увијек спомињаше његово име са највећим поштовањем.

По Богородичиној заповиједи, Софија је живјела код огњишта у кухињи Манастира, која је такође кориштена за припрему хране. Тамо би спавала два сата ноћу, а остатак ноћи провела би молећи се на кољенима. Зими је тамо било посебно хладно, док би за вријеме кише вода падала по њој. Повремено она би запалила мало ватре, али ово није било од велике помоћи. Поред прозора увијек би палила свијећу испред Богородичине фреске. Ово је било мјесто гдје је она јела и проводила своје вријеме, и када су посјетиоци долазили да је посјете она би изговарала њихова имена чак прије него што би се они стигли њој представити. Долазили су људи из Солуна и околних подручја, чак удаљених као до Атине, само да је виде. Она би рекла људима њихова имена и проблеме њихових породица, без да су јој они било шта рекли. Међу онима који су је посјетили био је о. Леонид Параскевопулос, који је касније постао митрополит, и који је рекао: “Тамо имате велико благо“.

Била је слабо одјевена и имала је ћебе са рупама. Њене сандале су такође биле подеране. Посјетиоци би видјели како се патила у хладноћи и влази и давали су јој одјећу, међутим, она би је однијела у руци и давала је другим сиромашним. Увијек је носила црни шал, и никад се није купала још од њених дана живота у Понту. Стално је постила, а уље је себи допуштала само викендом. Мало је бринула за оно што једе, једући само да преживи, и бринући мало о чистоћи, тако да је чак јела храну без да је претходно опере. И упркос клицама и црвима, она је увијек остајала здрава.

Посјетиоци су јој често давали новац, који је она скривала гдје год је могла. И када је неком нешто требало, она би отишла и одмах донијела новац.

Видјела је многе срамотне ствари учињене од стране свештеника и мирјана, али никад није никог критиковала. „Сакриј ствари, и од Бога ћеш се скрити“, говорила би.

Њена омиљеност брзо је расла, тако да не само да су долазили људе из цијеле Грчке, већ и са других мјеста, као на примјер Француске и Израела, да би је видјели. Неки сељани су је, међутим, исмијавали, називајући је „луда Софија“. Многима је личила на Свету Марију Египћанку, онако танка као кост и сва увела. Међутим, унутар себе садржала је исту љепоту Свете Марије.

Чудесни догађаји

Њена љубав према Господу и њена човјечност била је тако моћна да је имала импресивна искуства уз помоћ Богородице и разних светитеља.

Када је брод, који је превозио путнике из Мале Азије у Грчку 1919. године, погодила олуја, сви путници су били у великој опасности. На крају, олуја је престала и сви су преживјели, али капетан је рекао да се то збило након осјењивања крсним знаком: „Мора да је међу вама била праведна особа која вас је спасила“, и сви су погледали према Софији која је стајала у углу брода и цијело вријеме пута се молила. Овај инцидент је заправо снимљен на видео траци, гдје и она сама прича шта се десило:

„Анђели су испунили таласе и појави се Богородица говорећи, ‘Људски род ће бити изгубљен јер су они веома грешни.’ А онда сам ја рекла: ‘Богородице, дозволи ми да ја нестанем јер сам грешна, али допусти да свијет буде сачуван.’”

Године 1967. Софија је била веома болесна и у великим боловима. На њеном стомаку су биле отворене ране које су одавале мирис. Храбро је подносила болове, говорећи: „Богородица ће доћи и однијети мој бол. Обећала Ми је.“ Неки Атињани су је снимили на видео траци објашњавајући оно што се збило убрзо након тога:

“Богородица је дошла са Арханђелом Гаврилом и Светим Георгијем, као и са другим свецима. Арханђел је рекао: ‘Сад ћемо те отворити’. Ја сам одговорила: ‘Ја сам грешна, морам се исповиједити, причестити, и онда ме можете отворити’. ‘Ти нећеш умријети’, он рече, ‘Ми ћемо над тобом извршити операцију’, и онда су ме отворили.”

Као што је случај са многим светитељима, и она је имала посебан однос са дивљим звијерима, нарочито са медвједима из шуме, али такође са змијама и птицама.

Нови и стари календар

Од времена када се црквени календар промијенио у Грчкој, Софија би постила по оба, и старом и новом календару, како не би увриједила никога.

Нажалост, постоји тежња међу старокалендарцима да искриве чињенице и сврстају је једном од њихових, али ово не одговара стварности јер је она увијек била у заједници са црквом.

Духовне изреке

“Страх од Бога чини особу мудром. Шта је то страх од Бога? То није да се неко треба плашити Бога, већ да се плаши да некога не ражалости, да некога не повриједи, да не учини неком нешто лоше, и да никог не оптужује. То је мудрост. Послије свега овог, Бог ће вас просвијетлити шта да чините у свом животу.”

“Потражите и нађите сиромашне, окупите их и помозите им. То је оно што Бог жели, а не да идете у цркву као да се молите.”

“Милостиња треба бити тајна, само Бог смије да зна.”

“Ех, да само знате шта се Господу десило у сриједу и петак, ништа не бисте ставили у уста. Нити хљеб, нити уље. Не прекидајте пост сриједом и петком.”

“Анђели говоре сваки дан. Бог шаље анђеле да види да ли се људи кају.”

“Богородица плаче, Она плаче сваки дан. Она говори Свом Сину: ‘Сине Мој, и Боже Мој, подари свијету мудрост, опрости свијету.’”

“Нека уста постану босиљак и руже.”

Погледи на њено светитељство

Године 2009-те у пријестоници Костур организована је расправа на тему “Светитељи поштовани у Костуру”. Доста је расправљано о Старичином животу, и митрополит Серафим из Костура дао је своје мишљење које одражава мишљење оних из локалне костурске цркве, то да је она била светитељка, да су јој биле написане химне и осликана њена икона, те да ће званични неопходни захтјеви за њену канонизацију бити поднесени Васељенској патријаршији.

Свети Манастир из Клисуре

Манастир рођења Пресвете Богородице удаљен је 35 км од Костура и 70 км од Флорине. Основан је око 1314. године од стране јеромонаха Неофитоса из Клисуре, и поновно успостављен 1813. године од стране јеромонаха Исаије Писта из Клисуре, који је дошао из Манастира Ивирон са Свете Горе након визије о Богородици.

Након ослободилачког рата у Македонији, Манастир је пружио гостопримство многим македонским борцима, међу којима је био Павле Мелас. Када су Турци спалили оближње село Варико 1903. године становници су побјегли у Манастир ради сигурности. Све до 1993. године Манастир није био организован као кеновијска заједница, већ је тих година Старица Софија живјела тамо у подвижништву од времена када је напустила Понт па све до смрти у својим позним годинама. Од 1993. године Манастир служи као женски манастир и има за циљ да га „васкрсне“ као центар слављења у западној Македонији.

Старица Софија је уснула у Господу 6. маја 1974. године и сахрањена је на манастирској земљи. Била је веома позната у западној Македонији, и многи који су је познавали долазе да се моле на њеном гробу. Њене мошти се чувају у Манастиру, а по захтјеву упућеном монахињама вјерни их могу славити.

Садашња игуманија је Анисија Еглезу, а Манастир има шест монахиња и једну искушеницу.

Извор: Манастир Лепавина

Према дубокој хришћанској мисли, једина туга коју хришћанин треба да осјећа након Христовог Васкрсења, јесте туга због тога што још увијек није постао светитељ. Ово значи да су сви људи позвани да буду свети, а исто говоре и ријечи Светог писма: „Будите свети као што сам Ја Свет“ (1Петр. 1, 15-16). Светост, дакле, није нешто туђе људској природи, она јој је сродна и уграђена у њу и као дар, а у исто вријеме и као могућност.

Тајна евхаристијског приноса самих себе и наших дарова Христу Богу садржана је у ријечима које свештеник изговара пред Свето Причешће: „Светиње светима“, и у одговору вјерног народа: „Један је свет, један је Господ, Исус Христос“. Овај литургијски дијалог показује да је Христос извор освећења, а вјерујући се освећују заједничарењем у Тијелу Његовом. Црква је света, јер је њен идентитет Личност Господа Исуса Христа, Који је једини Свет. Зато су апостоли називали чланове хришћанских заједница светима, што видимо нарочито код апостола Павла који своје посланице шаље „светима у Коринту“, „светим у Солуну“ итд. Он назива светима све оне који су примили Духа Светога и тако постали сутјелесници заједнице вјерних.

Значајно је поменути да је израз светитељ име које је давану архијереју, тј. епископу. Грчка ријеч архијереј значи „првосветитељ“, „свештеноначалник“. Он је тај који нас освећује благодаћу Светога Духа, јер Божију светост и совећење, намијењену нама, преноси на нас „кроз себе“. Светост Божија давана преко епископа нама у Цркви јесте резултат Христове Светости и светодуховског освећења. Тако да је тема светитеља, као кључних личности у Светом Предањем везана са структуром Цркве, односно са њеном јерархијом.

Према томе, светитељство је свето живљење у Христу и кључни елемент наше вјере. Светитељска личност је, по ријечима св. Владике Николаја, „Христов карактер душе поновљен у многима и многима. Светитељи су очишћена огледала у којима се огледа красота и величина величанствене личности Христове“. Они су такође и провјера и потврда истинитости Православља. Они који не признају светитеље, они, по ријечима св. Аве Јустина, разоваплоћују Христа. Светитељи су показали да се човјек, грјешан и у стању пада у којем се налази, може спасити и да је његов спаситељ Христос Богочовјек.

Небројено је мноштво светих које Црква прославља, неки од њих имају своје појединачне службе у минејима, неке од њих прослављамо саборно са ликовима светих мученика, подвижника, исповједника итд. Али, такође постоји и велики број оних светих који су нам остали непознати али који су познати и прослављени пред лицем Божијим. Стога је Црква установила спомен свих светих, који се празнује у прву недјељу послије Педесетнице. Будући да се Педесетница често назива и рођендан Цркве, природно је да је недјеља којом се закључује духовдански празник посвећена спомену оних који су у себи оваплотили нови живот који је дат изливањем благодати Духа Светога.

Празник свих светих познат је још од краја 4. вијека, а његово садашње мјесто у богослужбеном циклусу чини га и граничним на један начин. Богослужењем овога дана се завршава употреба Цвјетног Триода, а недјеље послије ове се називају једноставно „недјеље по Педесетници“. Анализом химнографије празника свих светих, као и светописамских одломака који се читају, сазнајемо како Црква тумачи светост и које мјесто светитељи имају у њој. Тако се већ у навечерје празника читају три паримије која садрже старозавјетна указивања на славу светих (Ис. 43, 9-14; Прем. 3, 1-9; Прем. 5, 15-6, 3). На Литургији се чита одјељак из Посланице Јеврејима који прославља старозавјетне праведнике и назива их „облаком свједока“, а јеванђелско читање указује на Христове позиве на савршено служење Њему и Његовој науци, као неопходне знаке светости у заједници са Богом: „Ко призна Мене пред људима, и Ја ћу њега признати пред Оцем Мојим Небеским (Мт. 10, 32)… Ко не узме Крст свој и за Мном крене, није Мене достојан (Мт. 16, 24)… Сваки, који остави дом или браћу или сестре или оца или матер или жену или дјецу или земљу, ради имена Мојега, задобиће сто пута толико и наслиједиће живот вјечни“ (Мт. 19, 29). У богослужбеним празничним пјесмама, светитељи су именовани узвишеним поетоским именима, као „непрелесне свјетиљке“, „божански облак“ или „првине природе“… Њиховом крвљу Црква се украшава „пурпуром и ланом“; они „обајсавају црквено небо“, „свјетлошћу врлине“ чине земљу небом…

Сви наведени примјери химнографских похвала светитељима показују истину коју је изразио Св. Серафим Саровски, да је циљ хришћанског живота – стицање Светога Духа. А управо прослављање светитеља нам показује да је тај циљ достижан, у свакој епохи живота Цркве, без обзира на спољашње услове. Јер, благодат Божија је она која сија у светим људима и женама, и чини их да буду, по ријечима св. Јована Дамаскина, „обиталиштем Божијим“. Дарови Духа су различити, те зато апостол Павле каже да се „једноме даје кроз Духа ријеч мудрости, а другоме ријеч знања по истом Духу; а другоме вјера истим Духом, а другоме дарови исцјељивања истим Духом; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика (1Кор. 12, 8-11).

Свети су, дакле, они који су сабрани око Христа, јединога Светога. Зато је Црква Божија Црква светих, која се увијек молитвено сјећа свих светих који су Богу угодили: светих пророка, апостола, мученика, преподобних и Богоносних отаца наших… Другим ријечима, Црква прославља све оне који су Бога прославили својом вјером и животом, који су се сјединили са Господом у тајни Светога причешћа и постали једна Света, саборна и апостолска Црква, једна заједница Христова.

https://mitropolija.com/2026/06/06/sabor-svetih/

Свети архијерејски сабор СПЦ канонизовао је 24. маја 2017. године жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова.

У Гојковића Долу изнад Плужина дан раније су затворили 46 мјештана у колибу и све их живе спалили.

Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља такође 7. јуна.

Коста Радовић, пјесник из Пиве, свједочио је 1969. године о злочину овако: „Никaдa нeћу зaборaвити Долa. То je нajвeћe стрaтиштe у Црноj Гори, голeмa и нeпрeболнa трaгeдиja пивског нaродa. Имaо сaм тaдa сeдaм годинa и сa двaдeсeтaк мjeштaнa из сeлa Борковића био сaм у збjeгу, сaкривeн од прогонитeљa, у jeдноj високоj пeћини прeко кaњонa Комaрницe. Сjeћaм сe дa су сe из Долa чули рaфaли и лeлeк коjи je прeсjeкaо нeбо и коjи никaдa нeћу зaборaвити. Кaдa сe лeлeк проломио, у пeћини je нaступио општи плaч. Био сaм збуњeн, ниjeсaм знaо штa сe догaђa, aли сaм осjeтио стрaшну jeзу и стрaх. Кaсниje су ми обjaснили штa сe свe дeсило… Тaj лeлeк мe обaвeзуje дa сe увиjeк сjeћaм нeсрeћникa коjи су убиjeни у Долимa, дa о њимa пишeм, дa нe дозволим дa сe зaборaвe“.

Милош Гломaзић рођен 1907. године, свjeдок који је једини успио да утекне са стрелишта, поживио је 80 година:

„Кaдa je нaишлa тa СС дивизиja, коja никогa живог ниje остaвљaлa испрeд сeбe, покупилa je свe стaновништво коje je зaтeклa. Порeд мене из кућe су одвeдeни и моја сeстрa Видa и осмогодишњи сeстрић Вeљо Вучуровић, коjи je дошaо у уjчeвину. Мог брaтa Сaву, коjи ниje хтио дa крeнe из кућe jeр je прeтпостaвио штa нам сe спрeмa, убили су у кући. Зajeдно сa њим убиjeни су и њeговa супругa, син и три кћeркe. Кaдa су их побили зaпaлили су кућу тaко дa сe ниje имaло штa сaхрaнити jeр je остaо сaмо пeпeо“.

Житије Свете мученице Јаглике Пивљанке и с њом пострадавших 45 мученика плужинских

Света мученица Јаглика је рођена 1926. године у Плужинама у Пиви, као друго од укупно осморо дјеце Крста Аџића и Стоје, која бјеше родом од Митрића. У свету тајну крштења увео је пивски прота, потоњи свештеномученик Јован Јоко Сочица, а кум на њеном крштењу је био Тодор Благојевић.

Породица њеног оца, за оно вријеме добростојећег сеоског домаћина,  живјела је патријархалним тежачким животом, у заједници са исто тако многодјетном породицом Крстовог брата Јаша. Истинска хришћанска љубав међу браћом и слога њихових породица учинила је да они не дијеле очевину и да наставе живот у заједници.

Јаглика бјеше смјерна, кротка и побожна дјевојка, мудра у Христу и надалеко чувена својом љепотом. Висока, виткога стаса, дуге црне косе на увојке, уплетене у  двије плетенице, високог чела, крупних очију, остала је упамћена као најљепша Пивљанка свога времена. Због њеног урођеног господственог држања, Пивљани, који је виђаху на саборима, посијелима и на другим народним светковинама говораху за њу да је “отмена као да је грађанка”.

Тежачки живот у породици је још у Јагликином раном дјетињству на њена плећа стављао обавезе које припадају одраслима. Као старија међу дјецом бринула је о млађој браћи и сестрама док им родитељи обављаху свакодневне тежачке послове. Уз то, као и све Пивљанке тога времена, и Јаглика бјеше добра везиља. Везла је јастуке и кошуље, шикала[1] пчеле; била ткаља, пластилица и чобаница.

Због начина живота, и многобројних дневних обавеза, у породици Аџића једини стални заједнички објед бјеше вечера. Она увијек почињаше молитвом, а дјеца, уколико би које од њих током молитве било немирно, одмах су кажњавана, најчешће родитељским укором. Недјељама, уочи празника Светог Јована Крститеља (крсне славе Аџића), Задушница, Божића, Васкрса и других великих хришћанских празника, Јаглика је палила тамјан на маши[2] и њиме кадила кућу. То бјеше једна од њених редовних породичних обавеза, коју она свагда с пажњом и побожношћу извршаваше.

Њени родитељи, увидјевши љепоту и мудрост своје кћери, која бјеше завршила само основну школу, одлучише да је даље школују и због тога је послаше у Гацко код неких својих рођака. Али остварење тог њиховог наума прекину зло Другог свјетског поклања. Пљачке и опустошења разних војски које пролажаху Пивом, и глад као њихова последица, учинише да се открије још једна особина ове свете дјевојке – сналажљивост у опасним ситуацијама. Будући свјесна ризика који у таквим условима носи њена изузетна тјелесна љепота, Јаглика би замотала тијело у широке, прљаве и дроњаве крпе, запрљала лице и руке пепелом и гаром. Tако се  она својим спољашњим изгледом претвараше у ружну сиротицу. Онда би се помолила Богу и, уздајући се у помоћ Мајке Божије, заштитнице пивског народа чији велелепни храм вјековима краси пивску земљу, заобилазила окупаторске страже и тајним путевима носила храну и остале најнужније потрепштине за родитеље, браћу, сестре и остале ближње. Тада стиже крваво прољеће 1943. године, када нацифашистичка неман почини злочине какве Пива није запамтила од свога постања.

„Тога злог прољећа све је било против иксана, па и вријеме. Хладније но игда у то доба године, умало љето, а стално киша, мирисало је више снијегу, бијаху с јутра слане, све обијели, каснила је трава а гора тек пупољаше“[3]. Човјекоубица од искони доведе у Пиву јединице Хитлеровог Вермахта састављене од људског звјериња „кога би се марва постидјела, а вепрови дивљи посрамили“. То бијаху: злогласна СС „Принц Еуген“ дивизија, коју чињаху банатски фолксдојчери и још злогласнија муслиманска СС „Ханџар“, у пивском народу упамћена као „Вражја“ дивизија, састављена од христомрзитеља и родомрзитеља што говораху српским језиком. Наоружани пакленом мржњом, ови Сатанини следбеници просуше по пивским селима крв невиних стараца, жена и дјеце. Они тако спровођаху у дјело Хитлеров план познат под именом „Шварц“, и наређење које је гласило: „Трупе треба да према становништву које би се показало непријатељским поступају безобзирно и са бруталном чврстином и да непријатељу одузму сваку могућност живота“. И још: “Ваше је што на мачу добијете, жене, овце и оружје, а све друго нека ждере пламен”.

За свега неколико дана они на звјерињи начин побише око 1100 Пивљана, палећи огњем и њих и њихова станишта и стоку хранитељку. Пивска нејач која утече ножу, метку и огњу сакри се у збјегове, у шуме и у ледне неприступачне пећине кањона Пиве, одакле, трпећи вапијуће муке од студени, глади и премора, напремасе гледаше како пламен гута њихове најмилије; и слушаше „лелек што горе пролама“. Нацифашистичке потјере тражаху их по шумама и пећинама и убијаху без милости. Пивске мајке сузних очију око крвничких ногу везиваху мараме са својих глава, молећи тако милост за своју дјецу, али крвници у њих, чак и у одојчад, без милости сасипаху плотуне из пушчаних цијеви. На највећем пивском стратишту званом Дола, за један сат времена ови богомрзитељи побише преко 520 пивских мученика, међу којима бјеше и сто седморо дјеце. У том крвавом пиру само из пивског братства Благојевића пострада 220 мученика. Тек двадесетак година од тог страшног догађаја из овог страдалног братства први момак стаса за војску а прва дјевојка за удају.

Тих страшних дана заувијек се затријеше многе пивске породице, а братство Веруна од тада више не постоји у Пиви. Тада мученички за Христа пострада и игуман манастира Пива Иларион Мијатовић, а пивског проту свештеномученика Јована – Јока Сочицу живога спалише, заједно са попадијом Марицом, снахом Вукосавом и четворо мале унучади: седмогодишњим Ратком, шестогодишњом Маријом, четворогодишњим Радом и двогодишњим Јоком.

Фолксдојчери из “Принц Еуген” дивизије бјеху и у Плужинама, у кући бригадира Јока Аџића заточили групу од неколико десетина Пивљана, под изговором легитимисања, а у стварности с намјером да их побију. То углавном бијаше нејач: старци, жене и дјеца. Међу њима се налазаше и Јаглика, заједно са својом породицом. Видјевши страх, сузе, глад и сву муку својих ближњих, она се помоли Богу, тајно искраде и оде код рођака у збјег да страдалницима донесе мало хране. Није прошло много времена, а она се врати са нешто хљеба и млијека. Тиме она наговијести да их неће оставити до последњег издиханија, што ће се убрзо и показати када је свјесно и одлучно кренула на своју Голготу.

Међу њиховим тамничарима бјеше и један човјек са савјешћу, официр Вермахта,  неки Андерс из Јужног Баната, који позна Даринку, жену учитеља Божа Аџића, Јагликиног рођака, с којим се знао из времена заједничког школовања. Видјевши да се ради о нејачи, претежно дјеци, женама и старим и изнемоглим особама, он их изведе у оближњу церову шуму и рече им: “Немам ни срца ни душе да вас побијем. Идите, бјежите! Ту сам са своја два вјерна војника, пуцаћу преко вас, а ви бјежите и не крећите се преко дана да вас не види наш командант, па да вас поново не ухвати и побије”.[4]  Јагликин отац Крсто захвали му ријечима: “Хвала ти високо, господине”! Колона невољника крену навише кроз церовину, ка колибама у Долу Гојковића, док преко њихових глава фијукаху пушчана танад. Ту се   зауставише и уђоше у колибе да се колико-толико осуше и накратко окријепе од премора, глади и студени. Одлучише да замијесе мало хљеба и скроба, да се нахране, па да онда наставе бјежанију, ни сами не знајући у ком правцу. И у томе их затече ноћ. У договарању куда да крену, умор и сан их савладаше и тако на том мјесту дочекаше зору. У расвит се пробудише с намјером да одмах иду у збјег, али већ бјеше касно за то, јер се изнад њих, на ободу села појавише до зуба наоружани столачки муслимани, припадници СС “Ханџар” дивизије.

Надојени мржњом према Христу и Његовим вјернима, они их похваташе и кундацима утјераше у колибу Обрена Гојковића. У општем метежу, врисци жена и дјеце, те вици и псовкама острвљених христомрзаца, Анђа Лубурић успје некако да се искраде и са собом скрајне Јагликину млађу сестру Виду. Њих двије сакрише се у крошњу оближњег дрвета, из које са страхом и ужасом посматраху шта се даље догађаше са збјегом. Бог је тако хтио, да би касније имао ко да потомству истинито свједочи о том страшном догађају. Пошто добро запријечише врата, зликовци запалише колибу у коју претходно бјеху утјерали пивске страдалнике, међу којима  и Јагликине родитеље и њену малољетну браћу: Милорада (рођеног 1934), Момчила (1936) и Душана (1938). Једино Јаглику двојица зликоваца одвојише на страну. Док из покисле сламе куљаху ватра и црни дим, а из колибе одјекиваху писка престрављене дјеце и кашаљ старијих и изнемоглих, Јаглика се отимаше из руку похотом помрачених крвника, који бијаху наумили да се насладе њеном тјелесном љепотом. Но они је чврсто држаху и свађаху се и препираху на чистом српском језику: “Моја је – није него моја!”. Схвативши да зликовци намјеравају да је обешчасте, док јој мачеви бола и туге раздираху срце и душу, ова дивна дјева Христова се надљудском снагом отрже из гвозденог стиска два пара безбожничких руку. Попут лаконоге срне она поскочи према вратима колибе у којој су живи горели њени родитељи и браћа, отпријечи врата и уђе у огањ, а кроз огањ у вјечно и непролазно Царство Божије. За тај њен свети подвиг Христос Господ награди је двоструким вијенцем дјевствености и мучеништва.

На том страшном мучилишту пострада укупно 46 плужинских мученика, међу којима бјеше 29 дјеце. Поред Јаглике, њених родитеља Крста (рођеног 1885) и Стоје (1900), и њене малољетне браће, пострадаше још и Аџићи: Даринка (1916), Гроздана (1938), Вуле (1939) и Ненад (1943), Стана (1909), Љубица (1927) и Љубинка (1943); Гојковићи: Новка (1876), Иван (1903) и Милица (1901), Милица (1904) и Новак (1939), Марица (1898), Вида (1895); Лубурићи: Новка (1885), Сара (1911), Момир ((1937), Даница (1939) и Милош (1941), Милева (1910), Љубица (1927), Видосава (1930), Данило (1932), Јован (1934), Матије (1936, Обрад (1938) и Радмило (1940); Маловић: Аница (1938); Ниношевићи: Милица (1885), Сара (1906), Милева (1937), Олга (1938), Ратко (1939) и Светозар (1940); Сочице: Цвијета (1914), Анђа (1935), Босиљка (1937), Радојка (1938) и Стеван (1940), и Томана (1890).

Када злочинци одоше из Плужина, Пивљани на мјесту Јагликиног страдања затекоше стравичан призор: пепео и остатке мученичких костију свете Јаглике и с њом пострадалих плужинских мученика. По положају већег згрченог костура над другим мањим, познаше међу осталим костурима да је Јагликина мајка Стоја сагорела док је тијелом штитила најмлађег сина Душана. Њихове свете остатке Пивљани пажљиво сакупише и чесно погребоше у заједничку гробницу пред плужинском црквом светог Јована Крститеља.

Света мученица Јаглика Пивљанка пострада 24. маја по старом, односно 6. јуна по новом календару 1943. године Господње.

Боже свих Светих мученика српских, који кроз вјекове пострадаше за праву вјеру и народну слободу, молитвама Свете мученице Јаглике Пивљанке помилуј нас грешне и спаси, благи, душе наше. Амин.

С благословом Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, по сачуваним свједочењима оних који преживјеше Пивску Голготу из 1943. године, и по казивању 87-годишње Јагликине сестре од стрица  Милуше Аџић, удате Мићановић, ово житије Свете мученице Јаглике и с њом постадавших 45 мученика плужинских написа Рајо Војиновић током Недјеље Христових страдања 2014. године Господње.

[1]     Шикати – умиривати, успављивати (кад мајка успављује дијете она понавља тихо, у ритму њихања дјетета у наручју: шшш!-шшш!). У Пиви се овај израз употребљава и за умиривање пчела приликом ројења.

[2]     Маша – метална лопатица за жар.

[3]     Из казивања преживјелог у покољу

[4]    Овај поступак њемачког официра на крају рата посвједочиће пред судом за ратне злочине у Београду Пивљанин Лале Цицмил, што ће Андерсу спасити живот.

https://mitropolija.com/2026/06/06/sveti-novomucenici-pivski-zitije-svete-jaglike-pivljanke-3/

Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године, у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу, на удивљење свих оних који су га видели. Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу, Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору, прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити“ (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога,представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија, заједно с ангелима.
 

Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено. У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.
Многи постављају питање: зашто Бог допушта смрт? Зашто Бог допушта да смрт задеси слуге Божије, понекад чак и за време служења Богу? Зашто их Бог не чува?
Ево шта треба да схватимо пре свега: онај ко жели да иде за Христом ићи ће с Њим истим путем. Од тренутка кад Христов слуга одлучи да иде за Њим, он нема другог пута. Наше кретање у сусрет Христу јесте пут угледања на Њега. Сам Христос нам је показао овај пут – не толико речима и Својим учењем колико личним примером, и сви они који желе да буду Његови ученици треба да иду овим путем за Својим Учитељем: „да иду Његовим стопама“.
Али се може поставити и питање: а зашто наш живот мора бити пун невоља? Зар Бог жели да се мучимо, да патимо и да умремо? Несумњиво је једно: Бог никоме не жели зло, Он не жели да човек пати, Он мрзи зло. Али се патња и смрт дешавају, нажалост, – и дешавају се зато што је човек отпао од Бога, пад првоствореног човека је донео у наш живот смрт – овог највећег и последњег човековог непријатеља, по речима апостола Павла. Смрт ће ранити сваког. Чак је и Христос као Богочовек дозволио да Га смрт рани и у извесном тренутку Његовим ученицима се учинило да Га је смрт сакрушила и победила.
Знамо да је Бог створио човека и да га је сместио у Рај блаженства, на место истовремено и духовно и материјално, како би човек био срећан и духовно и телесно. Господ је човека сместио у Рај, заповедивши му да „га обрађује и чува“. Али на несрећу, први човек, који је подлегао искушењу ласкања, радозналости и насладе, пао је због непослушања. То је био главни разлог због којег је истеран из Раја. Човек је сам прекинуо своју везу с Богом, док је Бог покретан љубављу, упозорио Адама: у тренутку кад поједе плод с дрвета познања добра и зла – умреће смрћу. А човек је хтео да иде својим путем. Дакле, прекршио је заповест Божију, прво је умро духовно, јер се прекинула веза с Богом, а затим је већ после много година преминуо и телесно. Адам је постао сведок прве телесне смрти на свету – свог првог сина Авеља, којег је убио Каин. И после дугог временског периода умро је и сам. Прво је умро Авељ, а не Адам, којем је предстојало да окуси горчину прве смрти другог човека, а затим и своје. Од тада се цело човечанство потчинило овом страшном и неприродном процесу – смрти. Човек је постао смртан.
Прошло је неколико миленијума и на свет је дошао Христос Који је уништио смрт Својим славним Васкрсењем из мртвих. Пошто Христос није учествовао у греху, смрт над Њим нема никакву власт.
Који пут и начин нам је Христос оставио како бисмо се и ми избавили смрти? Пут Својих Крсних страдања и Своје смрти. Пут аскезе, која Њему Самом као Богу није била нимало потребна. Његова смрт је згазила нашу смрт даровавши нам васкрсење и преображење тела у вечности. Душевна смрт је уништена Христовим Васкрсењем.
Ако примимо Тајну Светог Крштења, свесно учествујемо у свим другим Тајнама Цркве и у њеном животу, после свеопштег васкрсења из мртвих у Другом и славном доласку Господа нашег Исуса Христа биће згажена и телесна смрт. Смрти од тог тренутка више неће бити. Тада ће сви људи, сви нараштаји, почевши од Адама, па све до последњег човека, васкрснути.
Сад је смрт за нас страшна и трагична чињеница, нешто неприродно. Нисмо првобитно створени као смртни и зато кад видимо туђу смрт увек гајимо извесну одвратност према њој. Смрт је за нас права трагедија, зато што нас вређа, јер смо створени по Божијем образу и подобију. Сваки пут кад неки човек умире, може се рећи да се на тај начин вређа Сам Бог, Који је створио човека као бесмртног, зато што је оно што је Господ створио – човека, ђаво успео да поквари и да оштети и да га преда трулежи – не заувек, наравно, али на дуг временски период.
Видите: Христос је дошао у свет, добровољно Се предао на Крсну смрт и Својом жртвом је уништио смрт. А пре Крсне жртве смрт је била страшна за човека, а захваљујући смрти Богочовека човек је постао страшан за смрт. Зато и појемо на Васкрс: „Христос воскресе из мервих, смертију смерт поправ!“ Како пише свети Јован Златоусти: „Нико нека се не боји смрти, јер нас је Спаситељ избавио од ње!“
У тропарима парастоса се поје: „Воистину страшно смерти таинство, како душа с телом насилно разлучајетсја… Плачу и ридају, јегда помишљају смерт и вижду во гробјех лежашчују, по образу Божију созданују нашу красоту безобразну, беславну, не имејушчују вида!“ Тако Црква описује трагедију смрти. „О чудесе! Што сије јеже о нас бист таинство? Како предахомсја тљенију! Како сопрјагохомсја смерти?“ А затим се Црква обраћа Христу Који је уништио трагедију смрти и Који је светлошћу Свог васкрсења осветио катастрофу коју је смрт донела у свет, тако да од тог тренутка смрт од тиранина постаје за нас врата која воде у Царство Божије, у којем ћемо чекати да наступи свеопште васкрсење из мртвих. Црква у тропарима парастоса одговара: „Воистину Бога повеленијем, јакоже писано јест, подајушчаго престављшемусја упокојеније.“
Дакле, смрт је неизбежни удео свих људи. Неки тврде да постоји битна разлика у томе да ли човек умире у старости или у младости. Ова посматрања нас суочавају с реалношћу овог живота и живота у Христу, зато што је свима очигледно да смрт не бира, да нико неће опстати пред њом, она узима и праведника, и грешника, и богатог и сиромашног. Кад би злом смрћу умирали само грешници, живот у Христу би био срећно провођење времена. Односно, ако тако размишљамо, било би овако: ако желиш да будеш срећан – иди за Христом. То је наивна заблуда. И биће огромна грешка ако томе будемо учили своју децу говорећи им: „Веруј у Бога да би те Он чувао, да би добро учио и да би твој живот био уређен.“
Христос ниједном човеку није обећао да ће његов живот бити лак и безбрижан. Али шта је Христос рекао? – Рекао је: „У свету ћете имати жалост и пошто су Мене прогањали и вас ће прогонити, Мене су клеветали и вас ће клеветати, Мене су разапели и вас ће мучити до смрти!“ Недвосмислено је јасно: ако желимо да идемо за Христом, ни за кога од нас неће бити изузетка, сви ми, Христови ученици, бићемо подвргнути невољама и овој трагедији људске природе, сви ћемо бити подвргнути овом непоколебљивом духовном закону.
Врло често Господ допушта да свеце задесе најразличитије ужасне смрти као што су: мученичке, од ватре, мача, од злих људи, од различитих несрећних случајева, како бисмо се видећи их утешили због тога што Господ дозвољава да и Његове свете задеси таква смрт. Тако видећи свеце који западају у различите невоље и ми бивамо уздржнији и стрпљивији.
Нека нико не мисли да Господ дозвољава да овакве невоље и несреће и смрти задесе само грешнике, коначно Се окренувши од њих. Кад сазнају да је неко умро страшном смрћу људи често мисле да су узрок смрти његови грехови и падају у очај. Постављају питања: зашто је тај и тај човек умро у младости од рака? Свети Порфирије је од младости патио од мноштва различитих болести. Можда је Господ то такође дозволио због њихових грехова? А Атанасије Атонски, изузетно велики светогорски светац, умро је пошто се на њега срушила купола храма Лавре у изградњи!…
А и Сам Христос је искусио срамну и мучну смрт. За време римске владавине смрт на крсту се сматрала једном од најстрашнијих и најсрамнијих. Тако су се погубљивали робови, бунтовници и изроди. Међутим, ради човековог спасења Христос није нимало сумњао, искусио је не само ову срамну и понижавајућу смрт, већ је подвргнут читавом низу поруга: био је попљуван, тучен, вређан, разоденут… Зашто је Бог дозволио да Га Његово створење – човек – подвргне таквим мукама и понижењима? – Пре свега како би испунио Своју замисао о искупљењу човека. Али и да би нам показао да је први прошао овим путем и да би затворио уста свима који би се усудили да кажу: „Ево, за време Свог земаљског живота он је само уживао, а зашто ја патим?“ Христос нам је показао лични пример како бисмо гледајући на Њега и ми били укрепљени и утешени идући Његовим стопама, како каже апостол (в.: 1 Петр. 4: 1-11). Кад видимо да не пате само грешници, већ да понекад и свеци умиру страдалничком смрћу то ће за нас представљати подстицај за трпљење. Ако је тај и тај светац тако патио, зашто онда и ја, оптерећен мноштвом грехова, не бих мало трпео?
Постоји и други разлог за то што понекад добри Бог дозвољава да се деси тешка смрт: да бисмо се усавршавали, јер смо сви ми несавршени пред Богом. Сваки пут кад човек бива подвргнут неправди, различитим облицима угњетавања или кад пати због несреће, невоље и болести (посебно у младим годинама) или чак смрти, то постаје повод за уздарје од Бога у Царству Небеском, као што је речено у Писму: „Мало сте претрпели – много сте стекли.“ Овде, на земљи, чак и неколико минута мучења, које човек истрпи с благодарношћу, могу постати узрок вечног блаженства. Кад је 40 севастијских мученика бачено у хладно језеро, рекли су: „Браћо, истрпимо мало, али ћемо стећи вечни Рај!“
У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.
Имајући у виду све ово човек с неупоредивом лакоћом и стрпљењем може да поднесе све невоље које га задесе на животном путу, по речима апостола: „Недостојна су страдања овог живота у односу на Славу Божију која ће се у нама открити.“ Какву тежину имају пролазне невоље у поређењу са свевидећом, непоткупљивом благошћу Божијом, која свима даје уздарје?! Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено.
Још један узрок због којег Бог дозвољава да такве невоље задесе свеца представља наследност. Попут Главе Цркве Исуса Христа, мученици који иду за Њим, трпе за Њега различите муке. На крви Господа Исуса Христа и крви мученика основана је Црква. Христос је као Јагње узео на Себе грехове целог света, па тако и свеци, угледајући се на Христа, узимају грехове своје духовне деце и уништавају власт коју ђаво има над њима. Пастири који су достигли духовно стање сами постају жртва пријатна, како би укрепили своју духовну децу у вери.
Али може се поставити питање: како добри Бог, Који све воли, допушта да због једних људи пате други? На ово питање ми, људи, немамо одговор. Али сам потпуно сигуран у следеће: Господ не жели да било ко од људи уопште пати, Он не жели човеку ништа рђаво и зло. Како је рекао свети Пајсије, Господ дозвољава да се деси зло, зато што зна да ће у коначном то изаћи на добро и духовну корист.
Шта је, заправо, човек? Земља, прах. Оштећени образ Божији који сте стално удаљава од Њега и губи своје лице. И кога можемо назвати блаженим у правом смислу ове речи? Онога ко је успео да искористи кратки период овог пролазног живота за стицање вечног живота у Царству Небеском. Онога ко је схватио намену овог живота и ко га је провео праведно, никога не вређајући, не тлачећи, чувајући своју савест пред Богом и пред људима, ко се, и ако се оклизнуо, покајао и ко је донео плод покајања и ко се у таквом стању упокојио. Шта у коначном човек носи са собом у вечност? Само своја добра дела као драгоцено наследство, које му више нико неће одузети. Желиш да покажеш Богу своја добра дела, своје покајање? Покајање се сматра правилним кад с овим осећањем прелазимо у вечност. Стражимо зато и молимо се да нас смрт не задеси неспремне, да не напустимо овај свет немајући никакве везе с Богом. Иначе је и сам наш живот био узалудан. Пред лицем вечности и смрти свака лаж бива обнажена.
Сасвим је природно што ћемо ми, који живимо у свету, у потпуности искусити и сузе и невоље, али поред свега тога не треба да оставимо уздање у Бога и у Његов Промисао о нама. Христос је преко апостола Павла рекао: „Немојте туговати као они који немају наде.“ Наравно, чак ни свеци не могу уопште да не тугују, али се угледајмо на оне који имају наду. Ако немамо наду у вечни живот у Царству Небеском, како ћемо моћи да поднесемо трагичан тренутак смрти? У том случају можемо пасти у очајање и наћи се лицем у лице с овом страшном катастрофом. Такав човек у тренутку одвајања душе од тела неће имати никакву утеху – због тога што је свестан чињенице да је протраћио живот, и због недоумице шта ће бити с њим после смрти. Боље би му било да се уопште није родио него да тако умре и да причини својим ближњима толику несрећу. Да није било Христовог Васкрсења и вечног живота, наш живот не би имао никаквог смисла и, да тако кажем, „позитивну противтежу“.
Чак и ако људи Божији пате пред смрт и плачу, они се надају милосрђу Божијем и ова нада их крепи Али ће и ближњи бити утешени знајући да је човек био побожан и да је стремио ка Богу. Бог воли човека и по речима светог Јефрема Сиријског „за Бога није добитак да некога пошаље у пакао“. А ако немамо такву наду, наш живот је права бесмислена трагедија. Шта ћемо моћи да кажемо сами себи у тренутку кад се наша душа буде одвајала од тела? Како ћемо издржати овај тренутак? Зато што је смрт страшни судија, она је мерило целог нашег живота. Ето зашто Свето Писмо каже: „Сећај се смрти и никад нећеш згрешити.“ Дакле, припрема за смрт има веома велики значај за хришћанина.
Неки постављају питање: „Како Бог може да буде са човеком ако Он често не одагнава од нас конкретно зло?“ Да, Господ често због само Њему познатих разлога не одагнава од нас неку жалосну околност и тешкоће, али нам присуство Бога у животу човека даје могућност да преобразимо ово зло и да подносимо патњу са благодарењем претварајући је из оштрог трња у драгоцене дијаманте. Скрушавањем срца и покорним трпљењем невоља доказаћемо Богу наше дуготрпљење. Тада ће бити очигледна корист од тога.
На путу ка Богу човек који стрпљиво пати стиче огромну корист, он постаје и користан људима због свог кротког подношења невоља, и Богу пријатан. Кад такав хришћанин оде из овог света и погледа све што је издржао кроз духовну призму вечности, сигурно ће узнети славословље Богу. Очигледно ће видети какву корист је стекао од трпљења невоља, болова и тешкоћа, на које у будућем животу неће бити чак ни алузије. У будућем животу праведници и покајани грешници неће имати ни невоље, ни бола, ни жалости. Кад је Бог с нама све се у нашем животу мења набоље и човек схвата разлог онога што му се дешава и благодари Богу. Тада се решавају све његове велике и мале недоумице у вези с оним што му се дешавало у животу. Али у садашњости само неки свеци којима Бог открива Своју вољу могу бити обавештени о томе због чега нам се све то дешава у нашем животу.

Извор: Православље.ру / Пријатељ Божији

Речи Јеванђеља не изговарамо, додуше, на оном језику на коме је Он говорио, не оним гласом којим је Он говорио, али то су речи које је изговарао Сам Бог, на земљи, гласом људским и на језику људском. Те речи освајају сам људски говор.
Њих је изговарао Господ наш Исус Христос, звучале су људским гласом, а биле су речи Самога Бога Живога, Који је постао човек, а чула их је сва васељена: те негромке, тихе и дубоке речи разлегле су се целим светом… И, када ми Јеванђеље наглас читамо, страшно је и помислити – сва васељена их слуша са страхопоштовањем, у свештеном трепету, у дивљењу што Бог, Невидиви, Непојамни, Сам Бог наш, говори створењу Своме на језику створења Свога…

Тишина у којој Бог говори – а човек не чује

Тако је, пак, тужно помислити да једини до којих те речи често не допиру јесу управо – људи, они ради којих су ове речи и казане, на чијем језику су биле изговорене, људи ради којих је Христос Бог постао човек. Са каквим бисмо страхопоштовањем ми морали да слушамо – просто да слушамо! Чак и када нисмо кадри да проникнемо у дубину, чак и када нисмо кадри да понесемо тежину и одговоримо на, за нас страшни, призив тих речи – са каквим бисмо их страхопоштовањем морали слушати, знајући да су то, заправо, суште речи Божије на језику људском, које допиру до нас, разлежући се читавим светом.
Свети Јован Златоуст каже да, када хоћемо да прочитамо страницу из Светог Јеванђеља, треба да се помолимо Господу, да очисти наш ум и наше срце, те да исправи нашу вољу – чак треба да омијемо руке којима ћемо се дотаћи те Свештене Књиге – и да Реч Божију слушамо свим својим бићем… Преподобни Серафим Саровски говорио је да Јеванђеље треба слушати на коленима, зато што Бог говори. Када би нам Живи Бог видљиво и опипљиво говорио, не бисмо ни стајали – пали бисмо на колена, затворили очи и отворили ум и срце… Боже, зар ми овако слушамо Јеванђеље?

Бура у нама – и Христос у њеном средишту

Када читамо у Јеванђељу о бури на мору, то није само казивање о томе да је некада, у време Христовог живота на земљи, људе задесила бура. Реч је, заправо, о свакој врсти олује, о свакој бури – о бурама историјским и породичним, које нас плаше и пустоше, као и о оној која се често подиже у нашем срцу, у нашем уму, изражава се оштром речју, а повлачи нас на само дно вртлога.
А, ето, ни када нас задеси таква бура, не треба да се бојимо, него треба да знамо да, у самом њеном средишту, на најстрашнијем месту њеном, тамо где се стичу све силе зла да би све уништиле, стоји – Христос Господ, и да се све те силе разбијају о Христа, као о стену, у парампарчад. Ми Христа у олуји не видимо зато што не гледамо. Не чујемо глас Његов зато што не ослушкујемо.
А, и када осетимо да је у тој олуји и Он негде, не говоримо као Петар: „Господе, дај ми да се лишим макар и делића своје сигурности и спокојства који су ми дани, дај да ступим у ту олују и прођем кроз њу, да бих се нашао поред Тебе!…”
Када бисмо то рекли, ми бисмо могли да ходамо по разбеснелим таласима, могли бисмо одолети ветровима који нас бију.
А, ако бисмо се ту, на пола пута, и уплашили, изгубили веру, изгубили Христа из вида и изгубили уздање у себе, увек би нам било могуће да, као Петар, о коме се данас говори, повичемо са страхом душе своје, са свом изгубљеношћу својом: „Господе, помози!”
И Христос би нас, у тој бури, узео за руку и извукао би нас најпре у лађу, која је представљала нашу несигурну заштиту, а затим и на чврсто тле обале. Христос је и јуче и данас и у векове векова Један Исти, и оно што се говори о Његовом животу на земљи односи се и на наш живот са Њим, зато што је Он са нама до свршетка века. Амин.

митрополит Антоније (Блум)

Извор: Пријатељ Божији

Свети Михаил, Епископ синадски. Овај свети и умни јерарх посвети себе од детињства на службу Христу. Подвизаваше се заједно са светим Теофилактом Никомидијским. Једном у сушно време ова два светитеља својим молитвама низведоше обилан дажд на земљу. Због свог подвижничког и девственог живота од своје ране младости, би изабран и посвећен од патријарха Тарасија за епископа синадског. Участвовао на VII васељенском сабору. По жељи царевој ишао калифу Харун-ал-Рашиду да води преговоре о миру. У време злога Лава Јерменина свргнут са престола архијерејског због поштовања икона и послат у изгнанство, где у беди и сиромаштини сконча оставши до краја веран Православљу и 818. године пресели се у царство Христа Цара.

Тропар (глас 8):

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Михаило премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Сродник светог Теодора Тирона. Би мучен заједно са Евтропијем и Клеоником. Када ова последња двојица бише распети, и издахнуше 3. марта, Василиск би враћен поново у тамницу. У том се деси смена царских намесника, те Василиск оста дуго тамнујући. Са сузама мољаше се Василиск Богу, да Њему не ускрати мученичку смрт. И по дугој молитви јави му се сам Господ Исус, обећа му испунити жељу и посла га у његово село, да се поздрави са мајком и браћом. У том дође нови намесник Агрипа и у граду Амасију учини Господ преко Свога мученика велика чудеса, због којих многи народ поверова у Христа. Агрипа нареди мученику да принесе жртву Аполону. „Аполон значи губитељ!” рече Василиск, и усрдном молитвом скруши идола у прах и небесним огњем спали храм. Уплашени Агрипа приписиваше све то мађијама, и нареди те Василиска мачем посекоше. У том Агрипа полуди, и у лудилу оде на губилиште, нађе мало крви мученикове у прашини и привеза је себи под појас, од чега поста здрав. Дошавши себи, он се крсти. Доцније неки Марин, грађанин Комански (Комани управо зваше се место погубљења Василискова), подиже цркву на моштима мучениковим, у којима многи болесници нахођаху исцељење.

**

После погубљења светих мученика Евтропија и Клеоника, са којима много пострада и свети Василиск, који остаде жив и нахођаше се у тамници; и после погибије обласног управитеља Асклипиодота, у области Понта дође други управитељ, Агрипа, послат од мучитеља Максимијана и Максимина. Агрипа дође са наређењем да продужи гонити и убијати оне који верују у Христа. Још пре његовог доласка у град Амасију свети Василиск, који тамо беше у тамници, са сузама се мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, опомени се и мене, и не заборави ме до последњег тренутка страдања, него ми помози да што пре добијем мученички венац, да не бих био одвојен од оних светих мужева, који заједно са мном бише ухапшени, али пре мене пострадаше и добише венце мученичке.И у поноћи јави му се Господ у сну, и рече му: Имам ја тебе на уму, и нећу те заборавити; име твоје је записано са онима који с тобом беху ухапшени. Не тугуј дакле што ћеш пострадати после њих, јер ћеш многе претећи, и спомен твој учинићу славним на свој земљи. А сада иди, опрости се са својом мајком, браћом и сродницима; па кад се вратиш, одмах ћеш добити венац мученички и бићеш сахрањен у Коману. Не бој се мука на које ћеш бити стављен, јер сам ја с тобом, и неће ти нашкодити злоба људска.Пробудивши се, свети Василиск се испуни радости, и узнесе благодарност Господу. И виде врата од тамнице отворена. Када стаде свитати, он замоли тамничке, стражаре и њиховог старешину, говорећи: Пустите ме на слободу за четири дана, да идем да се опростим са мојом мајком и браћом, који живе у селу Кумиаљсту, па ћу се вратити, и онда отићи к истинитом Оцу мом - Исусу Христу. А војници и тамнички старешина му одговорише: Сведок је Господ Бог твој, коме ти непрестано служиш, да бисмо те ми сасвим пустили, када се не бисмо бојали обласног управитеља, чији долазак очекујемо за кратко време. Светитељ им на то рече: Ја нипошто не желим да будем пуштен, него, као што вам рекох, ишао бих само да се опростим са мајком, браћом и сродницима, јер ми Господ мој заповеди да то учиним. Војници му одговорише: Бојимо се да те убрзо по твом одласку не затраже од нас, јер као што чусмо, данас треба да стигне у град обласни управитељ, а сви су сужњи записани у судску књигу. Свети Василиск им онда рече: Воља Бога мог је да идем у моје село; стога, ако се слажете, нека неколико од вас пођу са мном, па ћемо се заједно вратити.Војници пристадоше на његов предлог, и неколико од њих одоше са њим у његово село. Тамо га његова три брата и мати дочекаше са великом радошћу. И војници бише одлично угошћени у њиховом дому. А сутрадан светитељ сазва све своје сроднике, и много им говори о стварима корисним по душу, и о истинама хришћанске вере, и како им кроз многе невоље ваља ући у царство Христово. Тако, тешећи их, и дајући последњи целив свима, светитељ им рече: Возљубљена браћо, оци и децо по Христу! останите у вери Господа нашег Исуса Христа, и од Њега нипошто не отступајте, јер ништа није овај свет и што је у њему, - све је то као сенка која брзо пролази, а Господ остаје вавек. Вас пак молим, помолите се за мене Господару свију нас - Богу, да ми подари силу да завршим подвиг мученички, као што га завршише свети Теодор Тирон, Евтропије и Клеоник, који заједно са мном беху ухапшени. Спасавајте се, слатки оци, и мајке, и браћо, и сестре, и децо, а ја одлазим од вас, и више ме нећете видети у овом привременом животу.Када светитељ изговори ове речи, настаде силан плач и ридање, и сви га стадоше молити: Када добро завршиш страдање своје, помоли се за нас и за све хришћане Госггоду, да престане гоњење на православну веру и да се уништи идолослужење, а да благодат Христова засија по целој земљи.После тога свети Василиск крену с војницима на пут, враћајући се својим тамничким оковима. У то време стиже у град Амасију управитељ Агрипа, сазва све најугледније грађане, па са њима уђе у идолски храм, звани Петасон, и у други, звани Серапион, и принесе жртву својим поганим боговима.Сутрадан, севши на судишту, Агрипа се стаде распитивати за сужње, нарочито за Василиска, јер је слушао за њега, па је хтео да прво изведе њега преда се на суд. Градоначелник оде у тамницу, желећи да судији доведе Василиска, али га не нађе тамо. Стога он веза тамничког стражара, и доведе пред судију. Истјазавајући га, судија га питаше: Како си из тамнице пустио сужња, непријатеља богова наших и противника наредаба царских? Тамнички стражар одговори: Ово је већ други дан, откако Василиск са војницима оде у своје село. - Судија се силно разјари и повика: Главу ћу ти мачем отсећи, ако ми не доведеш тога хулитеља и ружитеља богова наших. - Стражар одговори: Четвртог дана ја ћу га довести пред тебе.И судија Агрипа одмах посла са тим стражарем свога магистријана, човека љута и свирепа, и војнике са њим, и рече магистријану: Само ћу онда поверовати да си човек који ревнује за наше богове, ако тог богохулника ухватиш и везаног приведеш к мени. Води га у Коман, јер ја одавде идем тамо.Отишавши од управитеља, магистријан припреми гвоздене чизме са врло много оштрих гвоздених клинаца изнутра, па узе тамничког стражара и војнике, и упути се у Василисково село, носећи на магарцу тешке железне окове. Кренух и ја за њима, вели описивач ових догађаја свети мученик Евсигније, желећи да видим страдање и кончину светог Василиска. Дошавши у село, они сретоше мученика који већ беше кренуо из куће у град Амасију, одмах га оковаше у двоструке окове, и око врата му ставише железан ланац, и на ноге му обуше гвоздене чизме са клинцима изнутра који му се зарише у ноге до самих костију и крв лину из изранављених ногу. И бијући силно Христова мученика, они га вођаху путем ка граду Коману. А мученика праћаху плачући мајка, браћа и сродници. На растанку, мати му рече: Чедо моје слатко, нека ти Христос, кога си заволео, буде помоћник у овом мученичком подвигу! Твој живот овде неће бити дуг, али ће у будућем веку твој живот бити вечит; сада подносиш горке муке, али ћеш од Христа Бога добити венац славе; зли људи муче те на земљи, али ће те Анђели мира примити на небу; као разбојника суде те, али ће те онај разбојник што с Христом би распет примити у рај; цареви трулежни и смртни мучењем те убијају, али ће те Вечни Бог оживети и уврстити међу Анђеле. Чедо моје слатко, на овом путу Господњем којим идеш, сећај се и нас! - Рекавши то, мати се врну своме дому, молећи се Господу за сина свог, да га Он укрепи у мукама.А свети Василиск, окренувши се и видевши где за њим иду његова три брата, и сродници, и многи од народа, и плачу за њим и ридају, мољаше их да се врате својим домовима, и говораше им: Не плачите за мном, него боље молите се Господу, да ми да снаге да победим ђавола и посрамим слуге његове. - Затим целива свакога, и саветоваше им да се врате, говорећи: Опет ћемо се видети у дан васкрсења и у вечном животу. - Али они не хтедоше да се врате, него иђаху за њим плачући. Тада им свети Василиск поново рече: Зашто ми својим плачем и сузама, смућујете срце? О, кад би ми дано било да много пута умрем за Господа нашег Исуса Христа! Молим вас, вратите се и молите се Богу за мене!Но пошто се они ни после тога не хтедоше вратити, магистријан им рече: Тако ми здравља царева мојих, ако се не вратите, све ћу вас повезати и одвести к управитељу. - Али пошто они не послушаше ни њега, магистријан их онда са војницима стаде бити и једва успе да их одагна.Вођен тако, свети мученик јуначки ношаше тешке окове и храбро трпљаше болове у ногама, које беху избушене од оштрих клинаца у гвозденим чизмама, и пут се заливаше крвљу његовом. А он певаше: Ако ме опколи војска, неће се уплашити срце моје, Христе Господе мој, јер си Ти са мном. - И много друго говораше светитељ ка Господу у певању и молитви. А магистријан и они с њим, видећи мученика како лако иде са клинцима у ногама, чуђаху се. Но са светим мучеником беше Господ, који му ублажаваше болове.Када стигоше до села, званог Дакозарије, магистријан и војници зажелеше да се одморе, пошто беше врућина, и усто подне. А господарица тога села, удовица Тројана, видевши магистријана са војницима, замоли их да сврате у њен дам на залогај хлеба; беше их четрдесет људи. Они свратише, и она их угости. И они јеђаху и пијаху веселећи се, а свети мученик Василиск, са рукама везаним позади, стајаше пред капијом њенога дома привезан за један суви храст. И око њега се слеже много народа: људи, жена и деце. Видећи га у тешким оковима, и на онакој жеги везаног за дрво, док му је крв текла из ногу, они беху потресени и сажаљеваху га. А свети мученик се мољаше Богу, говорећи: Господе, посети ме као што си посетио Јосифа у тамници, Јеремију у блату, Данила у рову лављем, Три Младића у пећи Халдејској. И као што си показао милост Сусани, напаствованој од злих стараца, и извео Петра из тамнице, и заштитио Теклу од поруге, - тако и на мени, недостојном и смиреном слузи Твом, покажи чудесну милост Твоју и јави чудеса Твоја у славу пресветог имена Твог!Када свети мученик заврши молитву своју, изненада се затресе земља и чу се одозго глас који говораше: Не бој се, ја сам с тобом! - И одједном гвоздене чизме што беху на мучениковим ногама истопише се као восак од огња; и окови спадоше с њега; и суви храст постаде зелен, раширивши многолиснате гране и правећи велики хлад око светитеља; а на месту где стајаху ноге светитељеве и земља беше обагрена његовом крвљу - протече извор воде.И стаде светитељ благодарити Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Предвечна Речи, и Сине непостижног и неисказаног Оца, Ти си благоволео сићи на земљу и постати човек, да би нас искупио од древног мучитеља - ђавола, и избавио од свих злих дела његових; Ти си нас узвисио и узнео, а њега понизио и сатро и на бездан осудио; Ти си нас оживотворио; - каким ћу Те устима прославити? каким ћу се речима исповедити Теби и опевати Тебе? како ћу објавити велика дела Твоја и силу Твоју, које си сада јавио на мени слузи Твоме, као раније на светима Твојим: Евтропију и Клеонику, када бејасмо мучени пред управитељем Асклипиодотом? Уствари, ко сам, Господе, ја недостојни, те си излио на мене тако велику и чудесну милост Твоју? Сама земља, видевши Тебе, затресе се.А Магистријан и војници, уплашени од земљотреса, излетеше из куће, па видевши чудеса која су се догодила, забезекнуше се; и једни од њих говораху да су то привиди, а други сматраху да су то мађије. Но народ који стајаше око светитеља, запрепашћен дивљаше се томе и прослављаше силу Христа Бога. И многи повероваше у Христа, и говораху: Овај Божји човек послан је овамо Богом, да освети наше место.Донесоше к светитељу раслабљеног који лежаше на одру; кад га се мученик Христов дотаче, раслабљени тог тренутка устаде здрав, и узевши одар свој оде кући својој славећи Бога. Доведоше к светитељу и губавце; он и њих исцели додиром. Исто тако он речју исцели све болеснике од најразличитијих болести, и оне који паћаху од нечистих духова. И сви слављаху Бога истинитога и вероваху у Њега; и велика радост би у народу онога места. Поверова у Христа исто тако и господарица тога села Тројана са сином својим Тројаном, и мољаше да се крсти. А ја грешни Евсигније, вели описивач, гледајући све што се збива, од срца се радовах и прослављах Господа. Тог истог дана предвече, стадо волова и друга стока, враћајући се са паше у село путем где свети мученик стајаше, дошавши до њега, падоше пред њим на колена и поклонише се праведнику, својим гласовима славећи Бога.Тада се магистријан и војници покајаше за муке које нанесоше светитељу, јер их ужас обузимаше гледајући преславна чудеса што их светитељ чињаше. Идућег дана изјутра магистријан кротко предложи мученику: Ако ти је по вољи, господине Василишче, можемо да кренемо на пут, да нас због тебе не би снашла нека беда од управитеља. Светитељ одговори: Хајдемо, јер хоћу да умрем за Господа мог.Кад изиђоше из села, сав народ, са госпођом Тројаном, праћаше светитеља. А свети мученик их мољаше да се врате кућама својим; једни се вратише, а други продужише за њим. Када ступише на велики мост преко реке Иреос, затресе се мост од присуства Христова, јер Господ наш Христос невидљиво иђаше са слугом својим, као што сам свети мученик Василиск каза после мени недостојном Евсигнију. Када се мост затресе, свети мученик застаде и, узневши хвалу Богу, моли народ да се врати натраг. И једва их наговори те се вратише.За време пута светитељ је на свакој узвишици и лепшем месту преклањао колена и молио се Богу, говорећи: На сваком месту владавине Његове благосиљај, душо моја Господа (Пс. 102, 22). А када стигоше у село Саон, седоше војници с магистријаном да једу, и нуђаху светитеља да се прихвати с њима. Али он не хтеде, говорећи: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати (Пс. 22, 1); мене храни Господ мој, Исус Христос. А они наваљиваху на њега: Једи, човече, да не би умро од глади, јер ћемо због тебе бити у великој невољи, ако те не приведемо управитељу. Ево, већ је трећи дан како ништа окусио ниси. Светитељ им одговори: Ја сам препун бесмртне хране, стога нећу да узимам смртну храну. Вас храни земаљски хлеб, а мене - небеска реч Божја; вас весели вино, а мене - благодат светога Духа; вас насићује месо, а мене - пост; вас окрепљује снага телесна, а мене - крст Христов; вас обогаћује злато, а мене - љубав Христова; вас украшавају хаљине, а мене - врлина; ви се веселите у смеху, а ја се тешим духом у молитви; ви волите временског, смртног, трулежног цара вашег, и жудите да га видите, и испуњујете законе његове, а ја волим Небеског Цара и Бога мог, и законе његове грлим, и желим да се храним гледањем лица Његова; ви очекујете почасти на земљи, а ја - на небу; ви тражите славу од људи, а ја се надам добити славу при васкрсењу праведних на Страшном суду, када ће Господ мој рећи: Ходите благословени Оца мога, примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34).Када ово светитељ изрече, магистријан нареди да се стока оседла, и предложи светитељу да седне на једног магарца, рекавши: Три дана пешачиш гладан; уседни бар на магарца, да не би потпуно изнемогао. Светитељ не пристаде на то, рекавши: Мене крепи Господ мој Исус Христос, а сваки одмор и утеху даје ми Дух Свети.Затим кренуше на пут. Предвече стигоше у једно село, и ту се зауставише да преноће. И кад војници стадоше вечерати, моли магистријан блаженог Василиска да што поједе. Али он не хте. И сву ноћ проведе у молитви и појању, при чему сами свети Анђели певаху заједно са угодником Христовим.А када се раздани, кренуше на пут, и у десет сати стигоше пред град Коман. А приближавајући се Коману, они путем чуше од многих да управитељ ставља на муке оне који неће да се поклоне идолима. Но Господ се јави светом Василиску и рече му: Буди храбар, не бој се претњи безаконика, јер сам ја с тобом.Кад уђоше у град, војници питаху грађане: Где је управитељ? Они им рекоше да је у Аполоновом храму, и тамо са народом приноси боговима жртву. Магистријан оде к њему и извести га да је довео Василиска. Управитељ се веома обрадова томе. Магистријан му исто тако исприча и о чудесима која се догодише на путу. Али управитељ не поверова у то, и рече: То су хришћанске мађије. - И нареди да Василиска доведу к њему у Аполонов храм, хотећи да га принуди на жртвоприношење. Војници управитељеви отрчаше одмах, и стадоше тући мученика, говорећи: Хајде у храм к управитељу и поклони се боговима, ако хоћеш да останеш жив. - А магистријан и војници који с њим беху дошли с пута стадоше причати управитељевим војницима о чудесима које сами видеше, и додадоше: Заиста чудесна знамења и силу Божју видесмо ми. То не беху ни привиђења ни мађије већ сушта стварност. - Затим, обраћајући се светом мученику, рекоше: Опрости нам, господине Василишче, сва зла која ти у незнању свом учинисмо, и помоли се за нас твоме Богу.Док они то говораху дотрчаше други војници од управитеља, зграбише мученика и у храм одведоше. Светитељ уђе у храм светла лица, радујући се у Господу Богу свом. Угледавши га, управитељ га упита: Јеси ти Василиск? Светитељ одговори: Да, ја сам. Управитељ продужи: Шта дакле велиш, хоћеш ли принети боговима жртву? Светитељ га упита: А ко ти то рече за мене да не приносим жртву Богу? Ја сваког тренутка приносим жртву хвале Богу моме. Не схвативши ове речи, управитељ се обрадова и рече мученику: Благо боговима! Хајде, љубимче, принеси жртву коме хоћеш од наших богова.Свети Василиск онда, приближивши се идолу, упита присутне: Како се зове овај ваш бог? Одговорише му: Аполон. Светитељ им на то рече: Добро рекосте да се зове Аполон, јер Аполон значи губитељ. И заиста, у погибао вуче оне који верују у њега и клањају се као Богу њему који није Бог. Управитељ упита онда мученика: А како се зове бог коме ти хоћеш да принесеш жртву? Светитељ одговори: Мој Бог је неисказан, непостижан, невидљив и несазнајан. Управитељ га упита: Шта дакле, нема ли имена бог твој? Светитељ одговори: Имена Бога мог написана су у Светим Књигама, и ако хоћеш да чујеш, ја ћу ти их казати. Управитељ рече: Кажи их. Светитељ тада рече: Бог мој назива се Отац и Сведржитељ, Господ Саваот, Цар свих, Спаситељ милостиви, милосрдни и дуготрпељиви. Њему ћу ја принети жртву хвале. Управитељ на то рече: Коме год хоћеш богу принеси жртву, - то је за мене свеједно, - само принеси, јер те нисам позвао да ми мудрујеш, него да жртву принесеш.Светитељ одговори управитељу: Онда обрати пажњу на моју жртву. И подигавши руке к небу, он се стаде молити, говорећи: Боже вечни, Творче неба и земље, Ти слушаш све који Ти истински служе, - услиши сада и мене, слугу Твога, и разбиј у овај час овог глувог и слепог и безчувственог идола, да увиде незнабошци каквог бога поштују, и да се постиде, и да познаду да си Ти једини свемоћни Бог.Чим светитељ заврши молитву, затресе се земља и храм, и паде идол на земљу и разби се у прах. А управитељ и народ што беху у храму, побегоше из страха напоље, само свети Василиск остаде унутра, певајући и говорећи: Нека устане Бог, и нека се распу иепријатељи његови, и нека беже од лица његова који мрзе на њ! Нека ишчезну као што ишчезава дим; као што се восак топи од огња, тако нека изгину сви идолопоклоници од лица истинитог Бога нашег (Пс. 67, 2-3).После неког времена управитељ нареди да мученика изведу из храма, и шкргућући зубима на њега, рече му: Непријатељу богова наших, зашто си једно обећао а друго учинио? Обећао си принети богу жртву, а мађијама си својим учинио да падне и разбије се бог наш Аполон. Светитељ одговори: Онај који разби вашег бога, тај ће и храм његов спалити.Тек што светитељ изговори ове речи, огањ спаде с неба на храм Аполонов и спали га до темеља. А управитељ и сав народ од силног страха побегоше далеко. Затим управитељ призва светог Василиска, и рече му: О, како су велике твоје мађије! бога си сакрушио и храм његов спалио. Светитељ му на то рече: Ако је бог твој заиста бог, као што ти кажеш, онда нека ми се освети! Управитељ одговори: Наши богови су добри и никакво зло не чине својим противницима. Светитељ онда узвикну: О, слепила људског! како демони могу бити добри, или што добро чинити, када су зли по природи; они ће и вас, своје љубитеље и поклонике, одвући са собом у пакао.Тада управитељ рече: Бедни мађионичару, принеси боговима жртву, да те не бих предао на горку смрт. Светитељ му на то одговори: Зверу шумски, псу који крв лочеш, развратни Агрипо, лику демонски, слико ђавоља, мучитељу безакони, зашто ме још задржаваш? Ја се журим да завршим течење своје.Управитељ се силно разгневи на мученика, и нареди да га мачем посеку. Војници онда узеше светитеља, и поведоше ван града на посечење, на место звано Диоскорија. Притом много народа праћаше светитеља. А управитељ нареди војницима да по посечењу тело мучениково баце у реку. И кад мученик Христов би посечен, ми видесмо, вели свети Евсигније, којима дано би да видимо, страшно тајанство: мноштво светих Анђела дође и, узевши светитељеву душу, узношаху је ка небу. А Господ наш Исус Христос би виђен где стоји на небу и говори: Ходи, мој добри и верни слуго Василишче, уђи у Небеско Царство међу праведнике, где се налазе слуге моје који заједно с тобом беху узети на мучење Мене ради.Ми који све то видесмо и чусмо, наставља свети Евсигније, падосмо ничице на земљу и поклонисмо се Господу благодарећи Му што нас удостоји таквог виђења. А тело мучениково џелат Приск дохвати и стаде вући ка реци. Ми му приступисмо, вели свети Евсигније, и молисмо га да причека мало док се народ разиђе, и кришом му дадосмо тридесет златника. Он нам препусти мучениково тело и главу, говорећи: Пазите само да ко не сазна и обавести управитеља; тада ће снаћи беда и мене и вас.Ми онда узесмо чесно тело и сакрисмо, па га ноћу однесосмо на једну поорану њиву, ту сахранисмо и одозго посејасмо жито. Те исте ноћи жито проклија и узрасте, а сутрадан укласа и даде род. Док смо копали мученику гроб, неки од нас ожеднеше, и ми се помолисмо Господу призивајући светог Василиска, чијим молитвама одмах изби извор воде близу његовог гроба. Ми се написмо и прослависмо Бога. Тај извор постоји и до данашњег дана, и болесници који пију од те воде добијају исцељење.После свега дух нечисти нападе на обласног управитеља Агрипу, и он стаде тражити тело мучениково, говорећи: Када бих се дотакао тела Василискова, ја бих се избавио од ове беде. - И нико му не смејаше рећи да је мучениково тело сахрањено у земљу. А неки га питаху: Ти си наредио да тело баце у реку, зашто га сада тражиш? - Агрипа пак оде на место где мученик Христов би посечен, нађе тамо неколико капи крви његове, сабра их рукама заједно са прашином, саши их у свој појас, и чим се опаса, одмах се ослободи од нечистог духа, и поверова у Господа нашег Исуса Христа.Затим, после извесног времена, грађанин Комана Марин, човек побожан, сагради цркву у име светог мученика Василиска, па извади из земље свете мошти његове и пренесе их у њу. И од најразноврснијих болести бивају многа чудесна исцељења од моштију светитељевих молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светом Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

Света Јелена Дечанска је била сестра Светог краља Стефана Дечанског и жена бугарског цара Шишмана другог. Да би заратио са Србијом Шишман је своју жену на силу отерао у један манастир у Бугарској. Након што је он доживео пораз у судару са српском војском, Неда (њено световно име) је ослобођена и дошла је у Србију, где се замонашила под именом Јелена.

Подвизавала се у испосницама дечанским. Није нам позната тачна година када се упокојила (половином 14. века) а сахрањена је у дечанском храму, где јој се и данас налазе њене свете мошти. Једном приликом, када су Турци покушали да униште манастир Дечане, из њене гробнице, као и из гробнице Светог краља Стефана избио је пламен који је отерао нападаче.

Слави се на дан Светих Константина и Јелене – 03. јуна. У Метохији се налази једна њена задужбина, манастир Будисавци (код Клине), који је грађен кад и манастир Дечани, само је знатно мањи. Манастир је данас метох Пећке Патријаршије и преживео је уништавање по окончању рата. У Будисавцима Патријаршија још увек има знатно имање. У манастиру су три монахиње, а након рата, у Будисавцима је киднапован јеромонах Стефан Пурић, о коме се још увек ништа не зна.

https://crkvenikalendar.rs/prepodobna-jelena-decanska/