Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави.

Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех.

Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави?

Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која представља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну.

Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

У јеванђелским зачецима, који се читају на јутрењу и Литургији празника Сретења Господњег, а који непосредно приповедају о самом догађају сусрета- Спаситеља са праведним старцем Симеоном, пророчице Ане и уопште целог јеврејског народа па и целог човечанства, постоје следећи стихови: „Тада беше човек у Јерусалиму по имену Симеон. Он је био праведан и побожан човек, који је очекивао утеху Израиља; и Дух Свети беше на њему. Духом Светим му је било проречено да неће видети смрт док не види Христа Господњег. И по надахнућу дође у храм“ (Лука 2:25-27). Овде се налазе и стихови о самом Спаситељу: „Дете је расло и јачало духом, испуњено мудрошћу, и благодат Божија беше на њему“ (Лука 2:40).

Видимо да је све овде покренуто Духом Светим, да све постоји по милости Божијој. Симеон је имао Духа Светога, и Духом Светим „по надахнућу“ (а на црквенословенском се директно каже: „Дођох по Духу у цркву“) долази у Јерусалимски храм да се сретне са Господом нашим Исусом Христом. И на овом Божанственом Младенцу беше благодат Божија.

Шта нам ово говори? У Цркви не постоје случајне ствари. Све у Њој покреће Господ. Све је организовано од Њега. Благословом Бога Оца, све се остварује у Сину, „од кога цело тело, које је сачињено и спарено кроз све узајамно везујуће везе, дејством сваког члана у својој мери,  изграђује себе у љубави“ (Еф. 4,16).

Ко може победити Бога? Нико.

Ко може да победи Цркву? Нико. Јер је Бог њен Творац и Управитељ. Она не припада нама, него Њему.

А наш задатак је, како је писао свети Теофан Затворник, да стекнемо праведност, која чека спасење не сама по себи, непоколебљиву чистоту Богородице, угодан живот у посту и молитви, који је водила пророчица Ана, и тиха послушност и оданост вољи Божијој, какву је имао праведни Јосиф.

„Пренеси сва ова духовна расположења у своје срце и срешћеш Господа који није приношен, већ Он долази к теби.

Какве невероватне речи! Твоја песма ће обрадовати све анђеле и свете. Ово је истинита и света поезија!

Црква је непоколебљиво место где вас лично Бог чека. Треба само ући у Њу, живети у Њој и ићи ка Господу. И тада ћеш и ти постати Богопримац. Бог ће те прихватити, и ти ћеш прихватити Њега. Ово ће бити благословен и спасоносни састанак, где, како се пева у тропару празника, твоју унутрашњу таму разара света светлост Божија, а ти ослобођен и просвећен васкрсаваш за вечни и бескрајно радостан живот.

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/en/node/29636

Снага верника: Боље завапити Богу него другима. Јер Бог трпи наше кукање, наше слабости јер нас воли дубоко и чврсто и види наше ране.

Али, друга особа можда нема стрпљења, није у таквом духовном стању или нема довољно љубави да издржи наше непријатељство према њима, и може се нанети у велика штета нашем односу.

Не правите од ваших ближњих вреће за ударање. Нису вам они криви. Јер, једно је поделити свој бол, пожалити се другоме, а друго је љутити се и викати јер ти се десило нешто што није у вези са том особом , нити може да поправи ствари.

Зато клекните и реците Богу. Плачите и вичите. Изразите своје притужбе, гунђајте, испразните се. Јер шта год да кажете Богу, изгуби се пред његовим бескрајним загрљајем.

Након тога ућути да чујеш Бога. Ћути да осетиш Његову утеху, да умириш своју рану Његовим додиром.

Молитва може да делује тако благотворно у нашем животу, да када бисмо знали величину користи, учинили бисмо је главном делатношћу нашег живота.

Нажалост, ми игноришемо благотворно дејство молитве у нашем свакодневном животу, у малим и великим проблемима нашег живота.

Невероватно је колико нас Бог слуша. Он се не повинује свему што тражимо од Њега, али нас слуша. И на срећу што не послуша, јер много тога што тражимо вероватно није за наше вечно добро.

Али размислимо о следећем: слушамо ли Бога у својој молитви? Бог нас чује. Слушамо ли ми Бога? Да ли заћутимо да би чули Његов одговор, или говоримо толико пуно да је Божји глас угушен у нама?

Како год било, увек имајте на уму да имате некога ко ће вас саслушати, ко се неће одвратити од вас чак ни када говорите са гневом и омаловажавањем, чак и када говорите са бесом и љутњом.

Увек имајте на уму да имате некога ко ће чути ваш бол, пред ким можете дати себи одушка и Он ће вам узвратити прихватањем и загрљајем, опраштањем и љубављу. Он вам стоји на располагању ако желите да Га слушате.

А ја вам кажем да је потребно слушати Га. Послушај Га у ономе што ће ти рећи, коју ће информацију проследити у твоје срце; то ће бити за твоје добро, биће то лек за твоју рану, биће залиха за твоју борбу...

И онда веруј ми, твоје сузе неће бити узалудне. Оне ће постати храна која ће вас учинити јачим, мудријим. Јер ове твоје сузе неће више без сврхе падати на земљу, већ ће напојити твоје срце утехом и прихватањем; јер ће то бити сузе дестиловане Његовим додиром, Његовом милошћу, Његовим вечним позивом, вечним прихватањем Њега којег сте окусили негде у својим патњама, у свом плачу, у свом стењању... клечећи пред Његовим ликом.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/akomi-kai-ean-esy-echeis-pligothei-min-pligoseis-alloys/#

Ви сте со земљи. Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету. Не може се град сакрити кад стоји на гори. Нити се светиљка пали и ставља испод посуде, него [се ставља] на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе вашега Оца који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да [их] укинем, него да [их] испуним. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако, дакле, неко укине једну од ових најмањих заповести и тако научи људе, назваће се најмањим у Царству небескоме. А ко изврши [ове заповести] и [друге њима] научи, тај ће се назвати великим у Царству небескоме.

Врло је вероватно да су речи које Исус изговара у овој перикопи други део тзв. Беседе на гори, јер се настављају континуирано на њу без икакве паузе. Штавише, оне подразумевају оно што је речено у тзв. Блаженствима: ако поседују атрибуте поменуте у Блаженствима (кротост, чистоту срца, милосрђе итд., следбеници Исусови би заиста могли бити „со земљи“ и „светлост свету“. Зар и римска пословица не каже: Nil sole et sale utilus(Ништа није тако корисно као сунце=светлост и со)?

„Ви сте со земљи“, каже Исус. Ви, моји ученици и следбеници. Не писмознанци и фарисеји. Приметимо да Исус не каже: Ви ћете бити со свету, или: Ви имате потенцијала да постанете со свету. Он каже: Ви већ сада јесте со свету, што значи да је, Божијом благодаћу, чудо нашег преображаја већ започело. А како изгледају они који су со свету? Управо онако како их Исус описује у тзв. Блаженствима чије набрајање непосредно претходи овој перикопи. Дакле, он прво набраја кротке, милостиве, чисте срцем, миротворце итд. а онда их назива изразима „со земље“ и „светлост свету“. Послање таквих (и само таквих) ученика састојало се у томе да саопштавају божанску истину како би се њоме супротставили духовној искварености и немоћи палог света, тј. како би га осолили.

Со је у антици била врло вредна. Понекад су римски војници били плаћани сољу (отуда изрека за доброг војника да је „вредан своје соли“). Дакле, со је вредност. Но, со нема никаквог ефекта ако само стоји у сланику. Али ако је помешана са храном она ту храну преображава. Чини је укусном, привлачном и употребљивом. Тако и хришћани, уколико седе сами у својим домовима неће имати никаквог утицаја на оне напољу, оне којима је потребан Исусов благи лик. Али, ако са њима ступе у однос, тада имају прилику да им пренесу укус живота у Христу. Со чини храну укусном (Јов 6, 6 или св. Кирило Александријски: „Без соли су и хлеб и риба нејестиви“), али је и одржава (Барух 6, 27).

Одржавање хране, у доба без фрижидера, била је вероватно примарна функција соли. Зато је со преносно означавала и трајност неке погодбе или уговора кроз израз „осољен савез“ (Бр 18, 19 и 2 Дн 13, 5). Истински хришћани, такође, чине свет привлачним, али га и одржавају онаквим каквим би га његов Творац хтео. Ми као хришћани имамо не само богомдану могућност, него и обавезу да своју животну средину преображавамо онако као што со преображава јело. И уопште не мари ако нас је мало. Јер је и само мало соли довољно да направи велику разлику у јелу. Исто тако и само мало хришћана, само ако су заиста хришћани, довољно је да направи велику разлику у свету. Уосталом, хришћани нису позвани да буду већина, него да испуне своју функцију соли. Да би онда могли друге позвати да „окусе и виде како је Господ добар“ (Пс 24, 8).

Али, ако со обљутави, чиме ће опет постати слана, реторички пита Исус. Овде Матеј, очигледно намерно, користи реч која истовремено значи и ‘обљутавити’ и ‘заглупавити’. И грчка реч (μωρανθῇ од μωραίνω) и арамејска реч (tapel) имају оба ова значења. Рабини су обично користили реч со да би, у преносном смислу, означили мудрост, па тако чини и Исус. Чиме ће се, дакле, хришћани осолити, тј. просвет(л)ити ако и сами заглупаве? Чиме ће постати со ако изгубе небеску сланоћу? Јер ако со изгуби укус, постаје безвредна. (Строго говорећи, чиста со не може изгубити своју сланоћу, јер је натријум хлорид од кога се она углавном састоји веома постојан, али нечиста, попут оне која је у то доба у тим крајевима била често у употреби, а то је она са обала Мртвог мора, која поред натријум хлорида има и доста других састојака, може мало по мало постати неслана, јер се разграђује.)

Со без сланоће, човек без разума, хришћанин без „ума Христовог“ – нису низашта. И заиста, ако хришћани изгубе моћ да просвећују, тј. да људе изводе из таме њихових промашаја у светлост радости Божије, постају безвредни, достојни да буду одбачени и погажени, без обзира на то коју службу у цркви вршили (лаикâ, презвитерâ, епископâ, патријараха или папâ – сасвим свеједно). (Овде их Исус изгледа пореди са поквареном сољу која се у оно доба по влажном времену бацала по степеништу храма и његовим спољашњим подовима са нагибом, како би свештеници газили по њој да се не би оклизнули, али и по путевима како би их сачувала од корова и трња и где ће је, наравно, људи који тим путевима иду такође газити.)

„Ви сте светлост свету“, додаје Исус својим следбеницима. Светлост је у антици, а и касније, посвуда била симбол оштроумности и доброте. А израз „светлост свету“ су ондашњи Јевреји понекад приписивали својим најеминентнијим рабинима због њихове учености и мудрости (познати су примери Јуде, Меира, Акибе и Јоханана). Овај изузетан комплимент, који није припао чак ни св. Јовану Крститељу, „највећем од свих који су рођени од жене“ (Мт 11, 11; Лк 7, 28), Исус, парадоксално, сада даје својим ученицима. Но, он са собом повлачи исто толико изузетну одговорност. И мисију. Јер светлост служи да обасјава, да ствари чини видљивима и схватљивима. Да их јасно издваја од оног што се као нејасно и недефинисано крије у тами.

Светлост је потребна јер је свет у тами. А „свет“ овде не означава материјалну творевину (небо и земљу) коју већ милијардама година обасјава такође материјална светлост, него људски свет, тј. појединце и друштво. И то људски свет у целини. Јер, објашњава св. Јован Златоусти, не шаље Исус своје апостоле у два града или у десет или у двадесет или само једном народу (Јудејцима), као што је (пре оваплоћења) слао пророке, него их шаље свим народима, тј. целом свету. Зато они нису само светлост Јудејцима или Грцима, него васцелом свету, тј. свим народима. И зато они одговарају не само за саме себе, него и за све којима их Исус шаље широм света.

А послани су „светлост свету“ не зато што су за то посебно обдарени, него зато што их је Исус одредио да то буду. И дао им је своју светлост не да би у самоћи уживали у њој, него да би просветљивали друге. Оставио им је као задатак да у мрак света уносе светлост, а да би ту свету дужност могли испунити дао им је своју светлост(Јн 8, 12: „Ја сам светлост свету“). Јер он је тај, вели св. Бид Пречасни, који је светиљку која ће просвет(л)ити свет упалио тако што је земљани сасуд људске природе испунио огњем свог божанства који није хтео сакрити од оних који верују, нити га ставити под посуду затворену под мером Закона. Него је тај огањ ставио на чирак који обасјава цео дом, тј. поверио га је Цркви како би обасјао цео свет.

А Исус додаје: светлост сам свету „док сам у свету“, јер зна да је његово време ограничено, на шта често опомиње своје ученике. А када више не буде у свету, мрак из света ће одгонити његови следбеници његовом светлошћу коју ће им он предати. Јер они немају своју светлост којом би то могли чинити. Али зато имају Исусову којом су и сами просветљени. И то само уколико су заиста Исусови. Јер Исус је светлост principaliter (Јн 1, 4; 8, 12), а ученици свету (само) посредују његову светлост (тј. истину). Зато св. Теофилакт Охридски вели да им је Исус рекао: Ја сам тај који је у вама упалио светлост, али на вама је да се ревносно трудите да не угасите ту благодат јер ће само на тај начин светлост вашег живота просвет(л)ити и друге.

И као што није добро да се Исусови следбеници шепуре и парадирају истичући сопствену врлину, тако није добро ни да буду скривени и невидљиви. Исус им није саветовао да напусте свет и настане се у пустињи. И да подучавају некакву езотеријску веру. Него им експлицитно саветује да буду видљиви свима. Наравно, оно што је између Бога и нашег најдубљег сопства треба да задржимо за себе. Али оно што је по својој природи људима видљиво (а то су наши поступци), треба да чинимо без истицања себе, него у славу Божију.

Можда најдубљи утисак на људе оставља светост живота. Зато је управо светост та светиљка о којој Исус говори. А она се, вели Исус, ставља на узвишено место како би обасјала целу просторију (у оно доба кућа обичног човека на Истоку састојала се само од једне просторије у којој се и јело и спавало). А на узвишено место Исусови следбеници стижу својим добрим делима. Кад остали људи виде њихова добра дела, а то су она која су учињена несебично, у славу Божију, а не своју, одаће хвалу Господу у чије име и чијом инспирацијом их и чине. Запитаће се: У каквог Бога ови људи верују кад са другима поступају тако племенито? Јер, вели св. Теофилакт, није Исус рекао: Треба да показујете своју врлину, пошто то и није баш похвално за онога ко је показује. Него је рекао само: „Нека се светли“, како би и непријатељи били задивљени и славили не вас него вашег Оца небеског. Како би прославили светлост (= Бога), а не светиљку (= хришћане).

Сигурно се могу наћи и боља поређења, али нпр. светионик не труби на све стране дозивајући да буде виђен. Он само сија. Другим речима, ако упражњавамо врлину то морамо чинити не тако да пажњу привлачимо на себе, него на онога ко је инспиратор сваке врлине. Само тако ћемо „добра дела“ чинити у славу Божију, а не своју. А добра дела којима врлину упражњавамо чинимо када поступамо у складу са начелом хришћанске љубави. Јер кад се међусобно волимо, та љубав се показује у чиновима емпатије и  милосрђа, који не могу а да не сведоче о Божијој слави. Зато, опомиње св. Амброзије Милански, „нека нико не затвори [зароби] своју веру у меру [старозаветног] Закона“. Јер она је неупоредиво више од тога.

„Нисам дошао да укинем Закон и Пророке“, наставља Исус. Закон је Тора, првих пет књига Старог Завета. Пророци су све пророчке књиге Старог Завета. „Закон и Пророци“ (уобичајени израз Јудејаца за Стари Завет) узети заједно представљају целину Божије воље изражене у Писму, које ако се људи држе живеће под Божијим благословом. Није немогуће да су га они међу Јудејцима који су били више легалистички настројени, саблажњени Исусовим радикалним ставом према поштовању суботе или закона о онечишћењу и сл, оптуживали да хоће да укине Закон и Пророке. И заиста, иако често брани своје ученике зато што беру класје жита суботом (Мт 12, 1–6), или он сам лечи болеснике суботом (Мт 12, 10–13), или брани ученике када ритуално не оперу руке (Мт 15, 1–9), сада говори као да не жели да укине Писмо, него заступа придржавање сваке ситнице у њему.

Да бисмо ово боље разумели треба да знамо да се у Исусово време Јевреји нису придржавали само Торе, него и онога што ће се касније уобличити као Мишна (тумачења Торе) и као Гемара (тумачења Мишне). Мишна и Гемара чине Талмуд. Та су тумачења садржала на хиљаде правила којима су писмознанци покушавали да раздвоје прихватљиво од неприхватљивог понашања које прописује Тора. Примера ради, требало је неким правилима одредити шта је то рад. Рецимо да смо у рад убројали и ношење терета, али колико тешког? Колико терет мора бити тежак да би се његово ношење могло назвати радом –10 гр, 100 гр, 1 кг, 10 кг итд. Иако је Исус поштовао Закон, имао је мало разумевања за оваква цепидлачења писмознанаца. У томе је обично и био извор сукоба између њега и тумача Писма.

Он надаље изјављује да није дошао да укине ни Закон ни Пророке, него да их испуни. Можемо то замислити тако као да су Закон и Пророци ликовна скица коју потом, током процеса сликања, сликар не поништава, не укида, него је допуњује и усавршава све док не добије потпуно завршену слику. Дакле, Исус старозаветни Закон не жели само да оствари, него и да га доведе до савршенства. А како ће га испунити ако га се у свему не придржава? Само тако што ће се држати духа а не слова Закона. И древна тумачења Торе, касније сабрана у Талмуд, трагали су за духом Закона, али им је он, према Исусовим сведочанствима, најчешће измицао. И зато су се губили у мноштву детаља и ситница, тако да од толиког дрвећа нису могли сагледати шуму. Њима насупрот, Исус је ишао директно у срж ствари и слово је мерио духом, а не обратно. А то је могао зато што је имао Духа Светога, истог оног који је надахнуо писца Закона да га срочи.

По правилу оно написано никада у потпуности не изражава намеравано (и зато су тумачења и потребна), али је само онај чија је намера (у написаном) била у питању овлашћен да веродостојно саопшти у чему је она у ствари. Уосталом, Јевреји су очекивали да ће Месијина улога, између осталог, бити и коначно објашњење Закона (Исаија 2, 3). А прави, најдубљи, духовни смисао Закона нису могли саопштити (ма колико минуциозни) писмознанци, него једино његов аутор – Бог лично. Једном давно је кроз својег Сина (а преко Мојсија) дао Закон, а сада га кроз тог истог Сина испуњава („Довршетак Закона је Христос“, Рим 10, 4). И иако је Мојсије био највећи од пророка („у Израелу не појави више пророк раван Мојсију“, Понз 34, 10), ипак када је Мојсије Бога молио да му покаже своју славу (Изл 33, 18), Бог му одговара да то није могуће: „Моје лице не можеш видети“ (Изл 33, 20).

Међутим, у књизи Поновљеног закона налазимо на једну реткост, на Божије обећање људима различито од свих оних у другим књигама Старог Завета. Јер ту се не обећава долазак новог краља или новог Давида, него новог Мојсија. Овом новом Мојсију биће даровано оно што је првом било ускраћено – да гледа Бога лицем к лицу и да на основу тога (а не само на основу гледања Божијих леђа) може говорити људима. Тај нови Мојсије, који живи у најдубљем јединству са Богом Оцем, управо је Исус. И зато је сасвим природно да он Закон Божији разуме боље од било кога, па и од великог Мојсија. Јер ипак, Мојсије је Бога могао видети само с леђа, а Син Божији га види лицем к лицу.

Мојсијев Закон он испуњава тако што нам својим понашањем и својим речима крчи пут кроз џунглу прописа канонизованих потоњим Талмудом, па и оних Ториним, сводећи све на само један принцип – љубав. Љубав према Богу и љубав према човеку. Два лица исте медаље. Две љубави које се изговарају у истом даху. Закон своје испуњење налази у љубави. Ако не води љубави Закон је јалов. Љубав пак не заобилази закон, не негира га, него га испуњавајући превазилази. Јер она испуњава то што тражи закон, али и још много више. Или прецизније, испуњавајући то више, она (такорећи успут) испуњава и Закон.

„Заиста (или: уистину) вам кажем“, наставља даље Исус. Овде по први пут, а потом ће то чинити више пута, користи реч ‘амин’ као неку врсту заштитног знака (у Јовановом Откривењу је то чак његово лично име, Отк 3, 14). Није познато да је иједан други учитељ користио ову реч на овакав начин. Код њега она (поготово са редупликацијом ради нагласка) служи као нека врста свечане изјаве или чак заклетве, да би истакла као изузетно важно оно што ће уследити, или оно после чега она следи. Слично пророцима који су у исту сврху користили израз „Тако рече Господ“. Дакле, заиста имам да вам кажем нешто важно, а то је да ће све заповести Закона остати неокрњене „док не прође небо и земља“ и „док се све не збуде“ (види и Јак 2, 10).

И пре Исуса било је оних који су, марљиво истражујући свако словце Закона, тврдили да ће Закон остати заувек. И Исусов готово савременик, Акиба бен Јосиф, поштовао је ову традицију говорећи: „Када би се сви народи света окупили ‘да искорене једну једину реч из Закона’ то не би могли да учине, што можете научити од Соломона који је настојао да искорени једно слово из Закона, слово ‘јод’ [најмање словце у јудејском писму], али је свети благословени Бог рекао да ће Соломон проћи, а и стотину [у Талмуду већ хиљаду] таквих као што је он, док вам ‘јод’ неће проћи [престати да постоји] никада“. Дакле, Исус се наслања на већ постојећа уверења јудејских писмознанаца, али их, по обичају, ипак суверено претумачује.

Код њега синтагма „небо и земља“ означава тоталитет створеног, свеукупност творевине. А израз „док не прође“, може да означава временски период, а може да се односи и на нешто несхватљиво. У том би случају значење било: непојмљиво је да се изгуби ма и најмања заповест Божија изражена у Закону. А реч ‘све’ у изразу „док се све не збуде“ може означавати све што су богонадахнути пророци рекли да ће се у будућности збити. Али можда још пре може означавати велике чињенице Исусовог живота, смрти, васкрсења и наговештаја Царства небеског у свакодневном животу људи.

А ко сам поступа као да су макар и најмање заповести укинуте и друге томе подучава, разграђује тиме Божији труд уложен у подизање палог људског света, па ће због тога бити ‘најмањи’ у Царству небеском, док ће онај ко ове заповести извршава и друге томе подучава, тамо бити ‘велик’ (види и Лк 12, 47 и 48). Августин, Лутер, Калвин и многи други сматрају да се они први уопште неће ни наћи у Царству небеском, али Исус то не каже. Можда зато што држи да такви нису против Божијег закона као таквог, него само против неких конкретних прописа које сматрају неважнима, али чију важност за целину Закона они не увиђају. У оба случаја, међутим, јединство речи и дела се сматра круцијалним. Зато је једним од највећих грехова фарисеја Исус сматрао то што они једно подучавају народ а сасвим друго чине (Мт 23, 3). Зато су код њега заслужили назив – лицемери. А за Исуса горе квалификације нема.

Дакле, све заповести остају, али питање је шта то тачно значи и шта оне тачно значе. Управо на том месту на сцену ступа Исус. Он ће својим делом јасно показати да очување заповести не значи да свака појединост сваког старозаветног прописа вреди заувек. Тако је са његовим доласком требало да престане мноштво верских церемонија и жртвоприношења, па чак и обрезање (без обзира на то што је он сам био обрезан). Неки прописи су у одређеном историјском периоду испунили своју улогу и надаље више нису примењиви. Такав је нпр. и закон о нечистоћи (Мк 7, 19) или онај о обредима (Посланица Римљанима). (Не би било наодмет да и хришћани поразмисле о ‘вечној’ вредности баш свих црквених канона.) Према томе, неки закони су од сада па надаље непримењиви, а неки ће бити изнова протумачени („Чули сте да је речено… А ја вам кажем…“).

Исус нам у ствари каже: „Ни најмањега словца или једне цртице из Закона неће нестати“ док свака од њих не изврши своје дело (малтене – своју мисију). До тада неће, али тада сасвим лепо може, и чак треба, да прође. Ово је добро схватио апостол Павле кад је рекао да је Нови Завет учинио застарелим (превазиђеним, не погрешним) Стари, „а оно што застарева и стари близу је ишчезнућа“ (Јев 8, 13). Но, у Божијој икономији сви они остају као делови једне динамичне и такорећи живе структуре која се одмотава у историји. И која не би била у потпуности схватљива када би јој недостајали неки делови. Јер цела истина није само завршетак, није само тачка на и (иако је то њено испуњење). Истинa у себи садржи и почетак и средину и крај, тј. цео икономијско-историјски развој. Али ниједан елемент тог развоја не садржи целу истину, него само њен мање или више важан аспект. Зато је пуна истина само у целини.

И на крају не би требало а да се не запитамо – да ли смо ми заиста „со земљи“ и „светлост свету“? Рекао бих: Ако мислимо да јесмо, нисмо; а ако мислимо да нисмо, могли бисмо бити. Испуњавање стародревних заповести могло би послужити као почетак. Али кад једном оно старо ипак прође, шта ће остати? На то је одговорио велики Павле – остаће вера, нада и љубав, од којих је љубав највећа (1Кор 13, 13). Јер, не треба се уморити понављајући да – ако неко нема љубави, онда он узалуд верује и узалуд се нада. А то је зато што је љубав круна или довршење кардиналних врлина: истинољубивости, самилости, доброте, милосрђа… Све их садржи и све их (надумно) надилази. Она осољава свет и светли кроз таму („и тама је не обузе“). Зато само они који имају делатне љубави могу заиста бити „со земљи“ и „светлост свету“. Амин!

Владан Перишић

https://teologija.net/so-zemlji-i-svetlost-svetu/?fbclid=IwAR07qwSK4xl9fMWwR9HHlUZjVcK7gCYoPAKSUa697mnN--dvrP2h8PCE5ZI

У Цркву долазе различити људи. Многи долазе са смирењем, скромно прихватајући оно што у Њој налазе, и ако виде, како им се чини, неке недостатке црквеног живота, трпе их трпељиво, схватајући несавршеност земаљског живота и схватајући да је, имајући пороке, немогуће доћи до Царства Небеског . А има и оних који су већ са црквеног прага опседнути реформистичким сврабом, који настоје да све модернизују, промене „у име напретка“ и нових вредности које су у овом тренутку модерне.

Наравно, у Цркви се временом дешавају промене. Ово важи и за богослужење. Његова структура и језик се мењају. Генерално, узаjамна повезаност са светом се мења. Али све се то дешава полако, пажљиво и промишљено. Уосталом, свако форсирање догађаја, ма колико добар слоган био, бременито је расколима и раздором. Довољно је подсетити се раскола 17. века, изазваног сувише ревносним спровођењем реформи патријарха Никона. И у овом случају не треба занемарити људе са посебним ултраконзервативним поимањем Цркве, којима су спољашња испољавања обреда вреднија од њихове суштине. Али и они су деца Цркве. И за њих такође треба пронаћи приступ, као и за црквену интелигенцију. Црква не дели своју децу на мање или више важне, без обзира на њихова политичка опредељења, степен образовања итд. У Цркви су сви важни.

Уопште, питање било какве реформе црквеног устројства је изузетно деликатно. Увек захтева свеобухватно разматрање. И што је најважније, прави приоритети, посебно у односима са светом.

Свет се мења, мења се и Црква, али се мења не ради света, већ само ради узаjамне повезаности са њим, ради оних људи у свету који се могу спасти. На крају крајева, свет остаје свет – грешан, безбожан, пролазан, а често и непријатељски расположен према Цркви: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.“ (1 Јн 2, 17).

Дакле, ако су реформе у Цркви усмерене не толико на спасење човечанства, колико на приближавање свету, оне су свакако штетне. Сваки реформатор мора да се запита: „Шта је тачно моја сврха и које би могле бити последице? Довести више људи у Цркву? Али зар мој чин неће још више људи удаљити од Цркве?“ Ово важи за све: језик богослужења, црквени календар, управу Цркве итд.

Ако циљ реформатора не лежи у црквеном плану, већ је мотивисан апстрактним напретком, жељом да буду модерни, инклузивни, демократски и другим помодним слоганима, та жеља није од Бога. Немогуће је ићи у корак са светом и његовим брзим променама и  трендовима, али је врло лако изгубити Бога у овој трци. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“ говори Господ.

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-da-li-crkva-treba-da-se-menja-zajedno-sa-svetom

Сретење Господње се код хришћана слави на 40 дан од Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по јулијанском, а 15. фебруара по грегоријанском календару. Сретење се славио као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

Порекло празника

Свето писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2).Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова.

Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој, с миром; јер очи моје видеше спасење твоје; спасење које си пред свим народима спремио, светлост да народе обасјава, и славу народа твога Израиља“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду.

Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

У доба, које карактерише необуздана еротика и пансексуализам, заиста је веома тешко говорити о концепту хришћанске љубави.

У доба у коме се дискурс жртвовања сматра превазиђеном романсом и које је себичност и самоправедност свело на начин живота, како је могуће говорити о концепту понизности, који је неопходан услов хришћанске љубави?

Па ипак, љубав, коју велики Апостол народа Павле тако лепо велича у 13. глави свог 1. писма Коринћанима, у такозваној „химни љубави“, јесте А и Ш хришћанске вере и живота. Не љубав као апстрактна идеја, не љубав као пуко људско осећање, већ љубав оваплоћена и распета, сам Богочовек Исус Христос, без чијег учешћа је сваки појам љубави лажан и илузоран.

Еванђелист Јован Богослов нас у својој Првој саборној посланици подсећа да је „Бог љубав“ (1. Јованова 4:16).

Света Тројица у коју верујемо, једини истинити Бог, није безлично биће, већ је заједница личности, заједница љубави. Он је створио свет и човека из крајње љубави и из љубави влада и одржава универзум.

Он је толико заволео свет и човека да је хтео да Његов Јединородни Син уђе у коначну историју света, преузме људску природу и буде разапет за грехе људи. „Јер Бог је тако заволео свет да је дао Сина свог Јединородног, да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (Јован 3:16). Анархични и предвечни Син и Реч Божија, вођен крајњим снисхођењем, испражњен је од своје божанске славе и узима обличје слуге; Он се унижава до те мере да прихвата да претрпи срамну смрт на крсту “за нас људе и за дан спасења“.

У овим условима постаје разумљиво шта за нас представља хришћанска заповест љубави, коју сви црквени Оци и Учитељи сматрају за венац врлина. Хришћанска љубав је пре свега подражавање бескрајне љубави Тројичног Бога и подражавање љубави оваплоћеног Сина и Речи Божије.

Божија љубав је љубав без краја, без граница. И хришћанска љубав, да би била права хришћанска, такође мора постати бесконачна и безгранична. То не може бити права љубав ако је усмерена само на оне који нас воле или на оне од којих очекујемо узвраћање. Не може бити права љубав, ако је ограничена на нашу породицу, на наше пријатеље и познанике, на нашу друштвену групу, на нашу нацију. Истинска хришћанска љубав упућена је свима без разлике, пријатељима и непријатељима, сиромашнима и богатима, јакима и слабима.

Зато нам Господ у Својој Беседи на гори налаже: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе... као што сте рођени као синови Оца свог који је на небесима“ (Матеј 5. :44-45). По светом Исаку Сирину, хришћанска љубав је упућена чак и демонима. Доста је примера Светих наше Цркве, који су се молили Свеблагом Богу и за архиђавола, макар знали да он није прихватљив за спасење.

Љубав Богочовека Исуса Христа је пожртвована љубав. А хришћанска љубав, да би била права хришћанска, мора бити праћена нашим одрицањем од сваке страсти и сваког греха, да би у нама било места за стицање божанске благодати. То мора бити праћено и одсецањем наше воље, како бисмо Божју вољу могли да спроведемо у дело у свом животу.

Истинска хришћанска љубав значи и спремност на жртву. Жртвовање нашег доброг провода и удобности, жртвовање наших разних жеља, жртвовање наше себичности и сопствене воље, жртвовање чак и сопственог живота, ако се то у неком тренутку од нас тражи. Без ове спремности на жртву не можемо истински волети своје ближње, па ни Бога, наравно. Јер, љубав, када „тражи саму себе“, она није хришћанска, већ љубав према овоме свету.

За човека који жели да живи светски, ова љубав је неисплатива, јер поништава све чињенице удобног и пријатног живота. Али за човека, за кога се живот не завршава биолошком смрћу, за човека који „очекује васкрсење мртвих и живот будућег века“, ова љубав је једини пут, који са сигурношћу води у живот вечни.

о. Михаил Воскос

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/i-ennoia-tis-christianikis-agapis-se-mia-epochi-akratoy-erotismoy-kai-pansexoyalismoy/#

Са становишта Светог Писма и Црквеног Предања, све што се дешава у овом свету, одвија се по Промислу Божијем. Другим речима, не постоји таква појава у свету са којом Бог не би имао никакве везе. Друга је ствар да ли је такав феномен, да тако кажем, прижељкиван од Бога, да ли је то била првобитна Божја намера.

Свети Игњатије Кавкаски, расправљајући о сличном питању, примећује: „Једно се дешава по вољи Божијој; друго, по допуштењу Божијем; све што се дешава чини се по суду и решењу Божијем. У исто време, Суд Божији је увек праведан.” Тако видимо да све што се дешава није лишено пажње Божије. А ако се неко зло деси у свету, то значи да оно има свој разлог, а овај разлог је у човеку.

Да бисмо разумели речи светог Игњатија, вреди се присетити две епизоде из Старог завета. У различитим временима на земљи су постојала два града: Содома и Нинива. Оба ова града су позната у Светом писму по томе да су се њихови становници одликовали злобом и порочним животом. И оба ова града су имала прилику да се побољшају због чињенице да је у њима одјекивала проповед покајања и да су становници видели живи пример праведника:  Авраама, Лота и пророка Јоне. Али један од ових градова - Содома - је на крају уништен, а други - Нинива - је преживео.

Зашто? Јер се становници Содоме нису покајали, а Нинивљани, од младих до старих, наметнули су себи пост и пролили сузе покајања пред Господом.

Пример Содоме и Ниниве је пример за сва времена и за све народе. Ако друштво жели да напредује, оно мора да следи пут Божији. Ако се неки народ или држава удаљи од Божијег пута, осуђени су на пропаст и уништење. А ако неки народ доживи катастрофу, то је веома важан сигнал. Сигнал да је, очигледно, потребно променити нешто у њиховом животу, и пре свега, њихов однос према Богу.

Свевишњи никада није истребио ниједан народ одмах. Он, по речима светог апостола Павла жели само једно: да се сви спасу и дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Уосталом, да ли је Господ заиста створио човека да би га временом убијао? Мислити тако је крајње незнање. Ова или она катастрофа, као што је већ поменуто, није ништа друго до сигнал за нас да се морамо покајати и обратити Богу. Свети Јован Дамаскин пише: „Треба имати на уму да су сви тужни догађаји, ако их људи прихвате са захвалношћу, послани на њихово спасење и, без сумње, на корист." То значи да ако се нешто непријатно деси у нашем животу, нека врста катаклизме, не треба одмах кривити Бога што је суров. Само је Богу, највероватније, понестало других мера да би нас некако уразумио.

о. Андреј Музолф

https://pravlife.org/en/node/29605

Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим.

Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски.

Хајде зато да их погледамо сада заједно:

Пре свега – тзв. достојност.

Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама.

Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве.

Дакле, ко је достојан?

НИКО!

И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања.

Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА!

Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт?

А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“?

Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо?

Заправо – ко то говори?

црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу.

Други табу – обавезна исповест!

Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл…

Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате?

Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1)

Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ!

Јасно, зар не?

Трећи табу – пост!

Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4)

Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“

Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота!

Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле)

Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује….  да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли…

А да, знам…. рек’о овај рек’о онај…

„Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко…

МИСЛИТЕ О ТОМЕ!

Свештеник Угрин Поповић

www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-рече-неко-о-т/?fbclid=IwAR00jH6Ghco3486yqSIdEoRTmhhonsGJyoQzfvPEaAq0Hu2Y7ij7IgpA9do

Парабола о расипном или блудном сину припрема нас за Велики пост, припрема нас за пролеће које је Црква назива „пролеће покајања“. Ова парабола је у самом средишту сваког од четири Јеванђеља, и у сржи је разумевања нашег путовања ка Богу.

Свака реч у овој параболи о изгубљеном сину је важна, и Црква је вековима и миленијумима тумачила њено значење. Међутим, како ову причу видимо и разумемо, зависи од наше ере и културе данашњег битисања. Непосредни слушаоци Господа Исуса у оно време припадали су озбиљно патријархалној култури, где је ауторитет оца био неоспоран, а отпаднички син у очима своје породице сматран је мртвим, горим од мртвог, као да никада није ни постојао. Увредити оца у то време био је грозан злочин који је, према старозаветном закону, и починилац је заслужио смрт. Расипни син није само сиромах у тешкој животној ситуацији. Он је отпадник коме није место међу пристојним људима. А парабола каже да то разумемо: „Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.“(Лука 15,18.19).

Без сумње ова јеванђељска прича говори о свакој особи. Гледајући данашњим очима можемо да се пронађемо у личности блудног сина, који је напустио оца, који је тражио део наследства, који би требало да му припада по праву, да би га потпуно лудо потрошио. Такође се препознајемо у благодати коју нам Господ показује у разумевању, у прихватању на поновном повратку Оцу.

Ова парабола нас смирује, јер у њој видимо очинску љубав коју Господ показује према свима који су залутали, према свима који су се удаљили од Њега. За свакога постоји утеха: шта год да се деси, неће се десити ништа страшно, јер ће нас наш Небески Отац увек примити, отворити нам своја врата, увек можемо да му се вратимо, путем покајња.

За мене је парабола о изгубљеном сину живописни опис врста личности, коју је начинио сам Бог. Али, на жалост, у многоме нисмо научили да видимо пуноћу ове параболе. Заборављамо да тамо нису заступљена само два лика: необуздани расипни син и милостиви отац. Тамо је такође заступљен други син - верни.

Расипни син је разумљив за сваког од нас - то је слика нашег пада, наше гордости у животу. Сви ми сваког сата и сваког минута узимамо од Бога наш део наследства у виду неких животних тежњи и везаности. Господ нам даје биће. Он нам даје живот, даје нам све чиме је овај живот пун: живо тело, живи ум, живо срце, слободу да одредимо свој живот, даје љубав, пријатељство, сродство, лепоту света око нас, закон истине у нашим срцима - колико нам још свега даје! И све ово нам је дато тако да овај свет поново постане тај рај љубави, јединства, хармоније, лепоте, онако како га је замислио Бог и какав је био када је Господ свако створење сувереном речју својом позвао да буде.

И шта смо учинили од овог света? Шта смо урадили од свог живота, од живота сваке особе око себе? Кроз непажњу, бездушност, себичност, окрутност, трансформисали смо и претворили овај свет у ужас. И не само у најширем смислу те речи, већ у оном најједноставнијем: пријатељства пропадају, породице пропадају, човек у невољи не налази одговор, наш ум није усмерен ка високом, наше срце није отворено за љубав, наша воља није усмерена на то да овај свет постане Божји свет. Ми, попут блудног сина, узимамо све од Оца, од Бога, и окрећући му леђа, идемо да извршимо своју вољу и изградимо ружни свет и ружно друштво, како у Цркви, тако и изван ње.

Јер равнодушност, самољубље, а не љубав, такође се појављује међу нама; не љубав према ближњем, о којој говори Христос, а о којој је апостол Павле рекао: Прихватите једни друге, као што вас је Христос примио …

Да ли заиста морамо чекати тренутак када ће се сви ти дарови исцрпети, када нам неће остати ништа осим просјачења, када ће нам старост, болест, немаштина, грабежљивост других одузети све, а нама ће остати само свест: како смо богати били, како смо били срећни под кровом Божјим! - и сада, када немамо шта да дамо другима, а комшија не може ништа да нам отргне обманом или насиљем, осећамо се напуштени … зато је блудни син разумљив за сваког од нас.

Дакле лако се препознајемо на слици изгубљеног сина који се враћа кући и кога је отац прихватио. Али ко се од нас препознаје као онај старији брат који је, враћајући се са поља после напорног рада, видео очеву радост због повратка блудног сина и гозбу коју му је отац приредио у част? И тад незадовољство се рађа у срцу старијег брата: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.!“.

Погледајмо овог старијег брата, који не иде никуда од имања, који је одан оцу, увек је ту и ради за њега. Напокон, парабола о изгубљеном сину није парабола о једном, већ о два брата и показује нам другу страну нашег живота: у храм долазимо као цариници, а затим постајемо попут фарисеја. Враћамо се Богу као најмлађи син, а затим често постајемо попут најстаријег сина, претварамо се у поузданог, како изгледа, просперитетног сина, коме је увек место у очевој кући без изузетка.

Парабола о старијем брату говори следеће: он се није обрадовао повратку свог млађег брата, изгубљеног, опогањеног гресима, немоћног брата, јер је знао како је тешко добити славу и прво место у очевој кући. Знао је шта је мукотрпни рад, свакодневно радећи у очевом винограду. И није му било нимало драго што је онај који ништа није учинио, већ је, напротив, издајнички напустио оца и расипао имање, све добио бесплатно. Најбоља одећа, прстен, дебело теле ... За шта?

А ми понекад, неприметно за себе, почињемо да живимо живот овог најстаријег сина. У ствари тај живот, изграђен је на истом принципу као и живот блудног сина. Окрећемо се оцу и кажемо: „Дај ми мој део имања. Не занима ме ваш живот, ваше бриге, занимају ме само оно што је моје у вашој кући. Живећу онако како желим, како и сам одлучим. Биће моја воља, моја слобода. Дај ми моје! " А отац то даје.

Исто тако, Господ додељује свакоме од нас бесконачну слободу, могућност да будемо оно што јесмо, јер без слободе не може бити љубави, спасења, ничега што повезује човека са Богом. Слобода је основна, кроз коју човек спознаје Бога и постаје личност. Али слобода има две стране. То је, како се испоставило, опасна ствар, јер се може користити али не заувек. Оставити Бога је такође слобода. И даје се свима.

„Дај ми моје“ главни је захтев најмлађег сина. „Желим да будем сам, одвојен од свих, од вас, јер ми се више свиђа, тако ми је згодније.“ И сви знају шта му се догађа. Позната нам је ова трагедија, када човек одједном схвати да му све то једноставно није потребно и да му је једино потребно да буде с Богом, чак и на последњем месту, међу плаћеницима, робовима, али са Богом. Враћа му се, и то је слобода. Бити слуга Божији такође је слобода, само што се човек на тај начин остварује уистину само када су он и Бог заједно.

ПОСТ И ВЕРА - ВАСИЛИЈЕ, БОГОСЛОВЉЕ - ГРИГОРИЈЕ, МИЛОСРЂЕ - ЗЛАТОУСТИ. Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар.

     А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити.

     Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

ТРОПАР (глас 4):

Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-tri-jerarha

Потребно, пре свега, „спознати самог себе“. Да знате ко сте. Ко сте заправо, а не ко мислите да јесте. Са овим знањем постајете најмудрији људи.

Са оваквом свешћу долазите до смирења и примате благодат од Господа. Иначе, ако не дођете до самоспознаје, већ рачунате само свој труд, знајте да ћете увек бити далеко од правог пута. Јер Пророк не каже: „Ево, Господе, труда мога“, него „Гле, вели, понижења и труда мог“. Труд је за тело, понижење за душу, и опет обоје заједно, труд и понижење, за целог човека.

Ко је победио ђавола? Онај ко је упознао своју болест, страсти и мане које има. Онај ко се боји спознати себе, далеко је од знања; он не воли ништа осим да види мане у другима и да их осуђује. Он у другима не види врлине, већ само мане - не види мане у себи, већ врлине.

Карактеристична мана људи нашег времена је да једни у другима не препознајемо дате нам дарове. Једном недостаје много, али многи имају све. Оно што један има, други нема. И, ако то препознамо, стекли смо понизност. Јер тако се и прослави Бог, који је многоструко украсио људе и учинио сву своју творевину неједнаком, односно различитом. Не као што безбожници покушавају да доведу до једнакости поткопавањем божанске креације. 

Бог је „све створио у мудрости“.

Зато, чедо моје, побрини се да добро упознаш себе, како би поставио чврст темељ за понизност. Шта год добро мислите, говорите, чините, све је дар Божији. "Сваки савршени поклон силази одозго." Све је Божји дар, ми немамо ништа своје. Према томе, свако ко жели и тражи да добије благодат од Господа, мора најпре добро познавати своје постојање. Ако не почнеш добро, нећеш добро ни завршити.

Потребно је знати да је све створено из ништавила. "Рекао је, и били су рођени и усхићени." Он рече, и постаде земља. И пошто је узео глину, створио је човека. Беживотни подижу глиненог човека. То је твоје постојање. То смо сви ми. Прљавштина и блато. Ово је прва поука за онога ко жели да прими, али и да има благодат увек у својој близини. Из овога долази свест и из овога се рађа понизност. Не само речима да се понизи, већ да на основу стварности говори истину: ја сам земља, ја сам глина, ја сам блато. То је наша прва мајка. Дакле, земља је утабана, а ви као тло морате бити угажени. Ти си прљавштина, немаш вредност. Бацају те ту и тамо, користе те као бескорисни материјал.

И тако је Створитељ удахнуо у тебе и дао ти дух живота. И гле, одмах си постао разуман човек. Говориш, радиш, пишеш, поучаваш; постао си оруђе Божије. Али, не заборави да је твој корен земља.

Зато „се сети својих последњих тренутака и не греши довека“.

То је прва ствар, која не само да привлачи благодат, већ је умножава и задржава.  Ван овог принципа стиче се нешто мало, али после неког времена се и то мало изгуби, јер није саздано на чврстом тлу.

Грешни сте али изнутра верујете да сте праведни. Не можете избећи заблуду. Милост жели да остане, али пошто још нисте практично дошли до истине, она мора да оде. Јер ћете несумњиво веровати у своју логику да сте оно што нисте, и без даљњег ћете залутати. Зато благодат не остаје. Имамо противника, који је моћан изумитељ зла и творац сваког греха. Који од светлости постаде тама и све зна. Који је непријатељ Божији и тражи од свих да нас да и ми то постанемо. Коначно, то је лукав дух и лако се меша са духом који нам је Бог дао. Гледа шта наша душа жели и на који начин јој Бог помаже.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-iosif-o-isychastis-gnorise-ton-eayto-soy-mathe-poios-sta-alitheia-eisai/#