Колико је труда и времена потребно људима да прате вести. Урањамо у бескрајну реку вести, испадамо из стварности.

Скоро сви медији и блогери покушавају да намаме људе на своје сајтове и не пусте их. Често је страх сила која држи човека тамо. Страх од могућих катастрофа, ратова, катастрофа, болести...

Али, као што је познато, где има страха, нема љубави. Страх убија радост, љубав, креативност, инспирацију, чини вас глупим и води у депресију, малодушност, панику, агресију. Човек престаје да ствара и изражава себе. Али ми смо створен по слици и прилици Божијој. А наша предодређеност је да стварамо, пратећи Творца.

Све се мења и пре или касније прође. Због тога не треба придавати важност привременим променљивим сликама. Морамо живети од онога што је непролазно и вечно. Све снаге и таленти морају се дати непролазном. Сетимо се библијских речи: „И ово ће проћи“. Они су као спас за особу која се дави у мору живота.

За верника све треба да буде усредсређено на цркву и духовни живот, који су међусобно испреплетени. Немогуће је водити духовни живот без прибегавања спасоносним Тајнама, без додира са искуством светих Цркве. Без молитве – Богоопштења – немогуће је живети и развијати се.

Размислимо о томе колико времена посвећујемо заиста важним стварима, а колико тренутном – ономе што истог дана губи вредност. Jер вести живе сатима, а понекад и минутама, уступајући место новој и новој агенди, на којој светски медији непрестано раде. А ми често, не схватајући то сами, градимо свој живот по туђим идејама, а да не почнемо да живимо по сопственом убеђењу, савести.

Не остављајте живот за касније. Чекање бољих времена је замка. Оно што сада није урађено, никада неће бити урађено.

А у свету који се мења, требало би да се ослоните на две Божије заповести које је Господ дао својим ученицима: „Чувајте се“ и „Гледајте да се не уплашите“. Хришћанин мора бити будан, чувати трезвеност, бити испуњен поверењем у Бога.

Без сумње, свет је променљив и крхак. Појава новог често се јавља умирањем старог. Али постоје бесмртне ствари: љубав, благодат, милост Божија. И никакве катастрофе и будућа искушења не могу да их однесу – они су јачи од самог света.

митр.Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/en/node/29681

Стари малоазијски град Никеја, велики хришћански центар и домаћин два Васељенска сабора, био је први дом ове иконе.

У то време у области Никеје живела је једна благочестива удовица са сином јединцем а чудотворна икона која ће се наћи на обалама Атона, била је у њеном поседу. Дошавши једног дана и до њене куће, цареви изасланици угледаше ово благо, које се налазаше код ње у поседу. Тада јој запретише, тражећи јој новац, да ће испунити царску наредбу, а њу казнити смрћу. Исте вечери удовица се стаде молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући к Богу Живоме.

У IХ веку за време владавине Теофила иконоборца, дигао се страшни рат против икона и сви православни који су им се клањали и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване и спаљиване. Тада су по свим градовима и селима разаслани цареви доушници, ради проналажења сакривених икона, са строгим налогом да све што пронађу, униште.

У то време у области Никеје живела је ова богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Та врлинска жена је изразито волела и веома поштовала ову икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве Господу и Мајци Божијој.

Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви изасланици, се сагласе да сачекају.

Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу.

Узевши икону, са страхом је изнесе на обалу и тамо се опет обрати Царици Небеској, рекавши: ,, Госпођо Света, Ти као Мати Божија, имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гнева и своју икону сачувати од потапања у мору “. Изговоривши ове речи, икону је спустила у море, а она не паде на страну, него се стојећи усправно на води, усмери ка западу, невидљивом силом ношена. Тада удовица умоли сина свога да пође ка Грчкој, а она напусти дом у коме живљаху. Син је послушао мајчин савет и одмах се упутио ка Солуну, а оданде према Светој Гори Атонској. Предање каже да се замонашио – у касније подигнутом манастиру Ивирону, и да су од њега атонски пустињаци, чули за ову свету икону.

Верује се да се у манастиру Ивирону икона налази од 999. г.

Међу тадашњим ивиронским монасима био је један монах по имену Гаврило, Грузинац, који је био чувен по строгом животу и моралу. Њему се у сну јавила Пресвета Богородица са небеском светлошћу, говорећи: ,,Обавести игумана и братију да желим да им дарујем своју икону, да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима и тада ће сви видети моју вољу и благовољење према вашем манастиру.”  Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађоше на обалу, а Гаврило, ушавши у море почне ходати по води као по копну – и удостоји се да прими у свој загрљај ову икону. Следећа три дана и ноћи пред њом су узносили захвалне молебне каноне – подигавши на истом месту малу цркву. Икону су затим пренели у саборни храм и поставили у олтар.

Следећег дана, идући да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму и након вишечасовног тражења, братија је угледа на зиду изнад манастирске капије – вратише је на старо место, али се исто поновило више пута. Најзад, Пресвета Богородица се поново јави у сну Гаврилу и рече му: ,,Реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем, и нека се надају милости Сина Мога и Владике, сви монаси на овој Гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом Божијим, јер тај дар ја сам искала и добила од Њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост Сина Мога неће вас напустити”. Чувши ово од Гаврила, сви се испунише неисказаном радошћу, и подигоше у близини капије параклис, како би у њега ставили чудотворну икону на иконостас – на месту где обично стоје владичанске иконе.

Од тада па све до данас ова икона стоји на истом месту где је сама  Богородица изабрала, па се по томе и зове Вратарица, а по манастиру је зову још и Богородица Ивиронска. (стари назив за Грузију је Иверија, отуда и назив манастира).

Спомен јављaња Иверске иконе – када је чудесно дошла преко мора до Свете Горе, је 27. априла; а у Светлој недељи трећег дана Васкрса, икона се преноси у Саборну цркву, одакле полази литија до морске обале, одакле ју је преузео послушник Гаврило.

За сам датум када се икона прославља, узет је 25. фебруар по новом, односно 12. фебруар по старом календару.

ЧУДА

Заступништвом Богородице-Вратарке сачуван је и спашен манастир Ивирон од напада Персијанаца, предвођених злогласним Амиром, који је са 50 лађа приспео до обала Свете Горе и дошао до манастира, са намером да га опљачка. Уплашени монаси, узевши са собом црквене сасуде и чудотворну икону, сакрише се у утврђеној кули и усрдно се молише Пресветој Богородици да спасе манастир од разарања. Непријатељи провалише у манастир и опустошише га. Затим су увезали конопцима куле цркве и хтели да их сруше заједно са храмом. Наједанпут се подигла страшна бура и потопила персијске лађе и све непријатеље који су са њима били. Остао је само Амир, који се задесио у манастиру. Видевши потопљене лађе и војнике, покајао се у својој дрскости, молећи монахе да умоле Бога да му опрости и дарива их са много злата и сребра, како би озидали нове, више зидове, око манастира.

Карактеристично је порекло знака на бради Пресвете Богородице. Један варварин је ударио икону и на том месту је потекла крв. После тог догађаја, варварин се покајао, постао монах и слуга у манастиру. Иако је добио монашко име, пожелео је из понижења да понесе име Варварин. Богоугодно је свој живот завршио, посветивши се; Црква га слави 13. маја као Варварина Ивиронског.

Међу бројним чудима је и ово. Пресвета Богородица није допуштала људима да уђу у манастир који су имали какву душевну нечистоту. Неки који су хтели ући, падали су мртви.

Када су настале велике смутње и трвења по Светој Гори, атонски монаси почеше напуштати своје манастире. Од 40.000 светогорских монаха, 1854. г. остало је, више од 1.000. Пресвета Богородица се јавила оцима и подвижницима следећим речима: ,,Пошто се Света Гора врло уплашила и пошто тако размишљате у срцима својим, све ће то проћи и завршити се, и опет ће се напунити Света Гора монасима. Ево дајем вам знак да све докле моја икона буде у Светој Гори у Иверском манастиру ничега се не бојте и живите у својим келијама; а када изађе, тада да свако узме своје ствари и да иде куда зна”. И до данас пустиножитељи, када недељом долазе у манастир Ивирон, гледају да ли је на свом месту икона Богородице, и видећи је, опет са радошћу се враћају у своје келије.

г. неколико стотина монаха је имало велике економске проблеме. Решење су поверили Богородици, која је пројавила следеће чудо: у том периоду је била тешко болесна ћерка руског цара Алексија Михаиловича. Њене ноге су биле парализоване и по лекарима неизлечиве. Жалост принцезе, Пресвета Богородица претворила је у радост. Парализована ћерка се излечила, а цар је из захвалности понудио манастиру Ивирону један од најбољих манастира руске престонице – манастир Светог Николаја. Овај метох манастиру је све до 1932. г. припадао и обезбеђивао му толико прихода да је покривао све његове потребе.

Када су Турци једном упали у манастир били су зачуђени, зашто монаси ризикујући животе, чувају само једну икону. На њихове речи – да је она живо биће и да јој се не сме ништа десити, један Турчин је замахнуо сабљом и повредио лице Богомајке. Када је из повређеног образа потекла крв, разбојници су се од страха разбежали. Повреда је била на истом месту где је иконоборац у Никеји копљем оштетио икону. И данас се на том месту може уочити мали ожиљак који иконописци верно преносе на све копије ове чудотворне иконе.

ИЗОБРАЖЕЊЕ

Оригинал иконе пресвучен је ризом од сребра и злата који покривају скоро читаву фигуру, осим лица, што је уобичајено за највише поштоване иконе.

Руски поклоник Барски, забележио је у својим списима утиске које је на њега оставило изображење Свете Дјеве, Ивиронске: ,,У прекрасном, при унутрашњим вратима сазданом храму, на иконостасу, уместо обичне иконе Богородице, стоји Света чудотворна икона названа од древних монаха Вратарка, крупних очију, која држи на левој руци Христа Спаситеља, поцрнела од старости, сва покривена сем лица – од сребра скованом позлаћеном одеждом; осим тога, украшена скупоценим камењем и монетама од разних царева, кнезова и бојара, дарованих ради многих чудотворства; такође и  од руских царева и царица, кнезова и кнегиња, монете златне и дарове њихове. Има ова икона још знамење или ожиљак од ране на ланеном платну, које је задобила од једног који пре није био верник и звао се Варвар, који ју је ударио ножем из злобе.”

Други очевидац изображења ове чудотворне иконе нам прича: ,,Строги лик Божије Матере изазива код поклоника невољни страх; црте њеног Светог лика су изванредно складне и сама размера величанствена. Мајка милосрђа и утехе јавља се на овој икони више као Мајка правосуђа и страшног судије.”

Ивиронска икона припада породици икона Богородице Одигитрије. Карактеристична је по ожиљку који се и данас може приметити, а који се налази на десном образу и бради Дјеве Марије који је настао као последица пробадања војника за време византијског цара Теофила, иконоборца.

Тропар, глас 1

Од Свете твоје иконе, о Владичице Богородице, исцељења и здравља подајеш обилно с вером и љубављу онима који ти прилазе. Тако и моју немоћ посети, и душу моју помилуј, Блага, и тело исцели благодаћу Твојом, Пречиста.

https://mitropolija.com/2023/02/25/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ivironska-vratarka/

„Чашу спасења примам“ (Пс. 115, 4)

Онима који је пију овде на земљи, Чаша Христова обећава удео у Христовом Царству благодати, припрема им седишта небеске вечне славе.

Пред Чашом Христовом стојимо ћутке, на њу се не може ни жалити, ни одбацити je, јер је онај који нам је заповедио да је окусимо, сам први попио...

Хришћанин прихвата Чашу када подноси земаљска искушења са духом смирења, како га учи Јеванђеље.

Апостол Петар је извадио свој нож да одбрани човека Божијег, који је био окружен гомилом, али је кротки Исус рекао Петру: „Стави нож у омотач; чашу коју ми је Отац дао, нећу ли је попити. ?" (Јован 11:11)

Исто тако, када сте окружени несрећом, треба се молити и крепити своју душу говорећи: „Оче, дај ми чашу, зар је нећу попити?“

Горка је чаша. Ви, међутим, ставите веру на место разума и испијте горку чашу храбро. Ваш сведобри и премудри Отац вам је нуди. „Зар да не попијем чашу коју ми је Отац поставио?“

Отац небески је свемоћан и свезнајући: он види твоје страдање и ако би нашао за потребно и корисно да одузме Чашу од тебе, сигурно би то учинио.

Господ је – како сведочи Свето Писмо и историја Цркве – често допуштао тугу ближњима Својим и често је одвраћао од њих, по несагледивом Божанском Промислу.

„Узимам чашу спасења“ (Пс. 115:4). Не могу да одбијем Чашу, обећање небеског и вечног добра. Апостол Христов ме учи стрпљењу када каже: „...кроз многе невоље улазимо у Царство Божије“ (Пр. ИВ’ 22). Како се може одбити Чаша која је пут да се задобије Царство и расте у њему? Примам чашу спасења – дар Божији.

Добијате Чашу која изгледа да је дошла из људских руку. Шта вас брига да ли онај ко вам је даје поступа праведно или неправедно? Као Исусов следбеник, ваша брига је да се понашате врлински; да примите Чашу са захвалношћу Богу и са живом вером и храбро је испите до дна.

Жива вера у Христа учи свакога да узме Чашу Христову, а Чаша Христова надахњује и даје храброст и молитву срцу.

Ко пије Чашу са благодарношћу Богу и благосиљајући ближњег, прима божански покој, благодат мира Христовог. Као да сада ужива у Божијем духовном Небу... Поверите своје срце Њему који зна који део искупитељске чаше морате примити.

Размишљајте често о Исусу, који стоји пред онима који су га убили и ране вашег срца биће излечене Исусовим ранама.

У невољи не тражите помоћ људи, не губите драгоцено време, не трошите снагу своје душе тражећи ову немоћну помоћ. Очекујте помоћ од Бога: по Његовој заповести и када Он хоће, људи ће вам притећи у помоћ.

Било да Чаша долази постепено као облаци који се постепено згушњавају, или изненада као бесни вихор, реци Богу: „Нека буде воља Твоја“.

Ви сте Исусов ученик, следбеник и служитељ. Следећи га, сви изабраници Господњи пролазе путем привремених туга који води у блажену вечност. Све док над нама владају плотске насладе, немогуће је да у нама превлада духовно стање. Зато Господ непрестано нуди Своју Чашу онима које воли, да би их сачувао мртвима за свет и омогућио им да живе животом Духа.

Молите се Богу да спречи туге и искушења, али када ипак дођу, немојте их се плашити, немојте мислити да су дошли случајно. Испуњени вером, снагом и великодушношћу која извире из ње, неустрашиво пливајте кроз мрачну и дивљу олују до мирне луке вечности: невидљива рука Исусова ће вас водити.

„Постите и молите се да не паднете у искушење; дух је вољан, а тело је слабо“ (Мт. кст’ 41). Када сте окружени тугом молите се више, да привучете посебну милост Божију к себи...

Свети Игњатије Брјанчанинов

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-ignatios-mpriantsaninof-se-kairoys-thlipseon-min-psachneis-tin-voitheia-apo-toys-anthropoys/#

Свети мученик Ђорђе Кратовац је хришћански светитељ српског[1] порекла[2][3] из града Кратова (данас у Северној Македонији). Пострадао је у Софији 1515, због чега се поштује и као Св. Георгије Нови или Св. Георгије Софијски.

Ђорђе је рођен у Старој Србији, у вароши Кратову 1497. године, од родитеља Димитрија и Саре.[4] После описмењавања у родном месту, учио је златарски занат − постао кујунџија, а кад му је рано умро отац отишао је у „српски Средац”[5] (потоњу Софију). У Средцу се настанио код тамошњег свештеника поп Петра (Пеје), и ту даље усавршавао златарски занат. Пошто се прочуо по великој смерности и побожности, посећивао га је неки муслимански „софта” (провокатор), који је са њим полемисао и убеђивао га да промени веру. Када је имао осамнаест година Турци су га хтели насилно потурчити, међутим Ђорђе није хтео да се одрекне хришћанске вере.[6] Због тога су га софијски Турци јаничари затворили и мучили, а потом и живог спалили на ломачи 11. фебруара 1515. године у Софији, за време султана Селима I. Тада је његов домаћин и заштитник Петар,[7] познатији као свештеник Пеја написао његово житије у Софији,[8] а потом и јеромонах Илија 1539. године у Русији.

Поред Светог Игумана Паисија, Свете Злате Мегленске и Ђакона Авакума спада у ред најпознатијих новомученика међу Србима православне вере. Прогласила га је српска црква за светитеља „Ђорђа Новог”. У манастиру Студеници на фрески из 16. века, представљен је светац у народној ношњи[9]: са дугачком црвеном антеријом узаних рукава, а над њим дугачки химатион без рукава који се испод грла закопчава; рукави слободно висе. Српски сликар Ђорђе Крстић је насликао икону „Св. Ђорђе Кратовац”.[10] Учитељски календар „Светлост” је 1925. године објавио дугачку песму о искушењима Св. Ђорђа Кратовца.[11]

Српска православна црква слави га 11. фебруара по црквеном, а 24. фебруара по грегоријанском календару. У његовом родном месту Кратову је 1929. године освећена нова православна црква посвећена „Св. Ђорђу - Србину Кратовцу”.[12] Бугарска православна црква слави га 11. фебруара.

Једна улица у београдском насељу Пашино брдо носи његово име (Ђорђа Кратовца) и то још од пре Другог светског рата и без прекида.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Ђорђе_Кратовац

Прво, живот је неправедан. Ова неправда има много аспеката, али ова ситуација је директно повезана са једним. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако покушам да будем поуздан, онда ћу од ближњег захтевати поузданост. Као резултат тога, испада да су наша очекивања у односу на наше ближње увек донекле прецењена. Не у свему, наравно, али у ономе што је за нас битно и у чему нисмо сасвим слаби – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим као што знате, сви људи су различити и греси различитих људи су такође различити. Међу гресима има и оних који, наносећи штету души власника, уопште не могу повредити друге. На пример, човек је шкрт и то је наравно веома лоша особина. Али ближње, који не зависе од њега, то апсолутно не занима. Међутим, постоје и пороци који наносе штету и бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо једна од њих. Не само да је човек сам зао, већ успева да затрује живот и ближњем. Ово је дефинитивно лоше, па чак и подло. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Зато не очекујте од ње да ће вас третирати по принципу реципроцитета. Наравно, то није фер, није у реду, не би требало да буде тако, али јесте. И то је неправедност живота. И колико год да нам је болно, колико год нам је тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Тако, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или веровати да ће се неко опходити према нама у погледу наше наклоности, поверења или добрих дела.

Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви, из животног искуства, знају да од људи не треба очекивати оно што нам не могу дати. На пример, уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и помажу нам да изградимо исправне и узајамно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од другога, већ ни од самог себе. Шта би био тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да…”? Не знам. Не знам док не будем у тој ситуацији. Јер, под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за нешто што ни сами не бисмо посумњали. Али, на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је и било ко други. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу, али она стоји. Кад би се стално подсећали да је сваки човек лаж, не бисмо се у људима преварили, не бисмо били разочарани, не бисмо били искушани њиховим поступцима.

А сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом. Пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни и за издају. Чак и нама блиски. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике сваког: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И, полазећи од тога, изградити комуникацију, не захтевајући од ближњег више него што нам може пружити. Ако се сетите ове две једноставне истине, биће лакше не изгубити поверење које већ имате.

Што се тиче оних који су га изгубили, рећи ћу искрено: не сметајте Богу да нас спасе. Човек је отпорно биће. Они који су навикли на поверење поново ће тежити томе, чак и ако нема разлога за поверење. Само је важно не гајити у себи озлојеђеност а успомену на неприкладна дела ближњих треба сакрити што даље од нас.

Протојереј Владимир Пучков

https://pravlife.org/sr/content/kako-nauchiti-verovati-ljudima-ako-najblizhi-mozhe-izdati

СВ. ХАРАЛАМПИЈЕ БОГУ МОЛБУ ДИЖЕ: ГРЕХОВЕ ОТПУСТИ СВИМ ЉУДИМА ГРЕШНИМ. Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову.

      Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: "Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. "Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!" После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.

Тропар (глас 4):

Мученик твој Господи Харалампије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-svestenomucenik-haralampije

Ево нас пред почетком часног и светог поста, који чини нашу духовну и телесну припрему за дочек великог предстојећег празника.

Пост и молитва, који увек иду заједно као очишћење душе и тела, чине убојито оружје за прогонство демона из наших живота. Сам Господ нам је рекао: „Овај се род – демонски, изгони само постом и молитвом.“

Стога је Света Црква и увела у наш хришћански живот четири подужа аскетска (подвижничка) поста – са појачаном молитвом, као нарочите периоде прогонства демона из наших живота, духовних и телесних исцељења наших.

Међутим, истински хришћанин је човек непрестаног поста, у смислу свог свагдашњег молитвеног општења са Господом и уздржања и чувања себе: од греха, од порока, од страсти сваке врсте, од свега штетног по душу и тело његово. Он свагда живи у пуном јединству са свечистим – са безгрешним Христом; односно у складу са својим заветом датим на Крштењу – преко кума или лично, у дану када се „у Христа обукосмо“, када чланови Цркве – „удови“ Тела Христовог постадосмо. А што је заправо, сам смисао и циљ, сам тзв. „програм“ наших крштења: обесмртити себе – живећи у пуноћи јединства са безгрешним и бесмртним Христом, победником греха и смрти. Односно, постати „светим“, како нас управо и називају Свето Писмо и Света Литургија. Јер, управо је „светост“ то што се може назвати „програмом“, односно смислом и циљем наших крштења и нашег свецелог хришћанског живота у Цркви Христовој.

Но човек не може сам по себи постати „свет“, без самога извора светости и светлости, без свог пуног јединства са Христом Свесветим у Светој Тајни Причешћа Њиме. Јер, по слову саме Литургије: Христос је тај који „освећује оне који се причешћују“, односно чини „светима“ оне који му прилазе са истинским „горењем срца“, са својим истинским покајањем и љубавним страхопоштовањем.

Стога и гласи светолитургијски возглас пред давањем Св. Причешћа свима нама: „Пазимо, Светиње светима!“. Јер управо се причешћивањем Телом и Крвљу Христовом достиже та пуноћа и врхунац нашег освећења, нашег обесмрћујућег јединства са Свесветим Христом. Будући да тиме и ми бивамо „светима“, сателесни и сукрвни Свесветоме Христу. Али тиме истовремено, постајемо сукрвни и једни другима, сви са истим Телом и Крвљу Христовом у себи; чиме бивамо и сама Црква Христова, живо Тело Богочовека Христа, једно и јединствено Тело Његово.

„Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова!“ – гласи свељубавна заповест Христова на свакој Светој Литургији – Тајној Вечери Његовој.

А за Чашу рече: „Пијте из ње сви (сви који сте у цркви, а не појединци): ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова!“

Дакле, „за отпуштење грехова“, а не за „праведност“ или „достојност“ нашу. Јер „нема човека без греха“ – каже реч Светога Писма. Он је тај – који нас својом невином и искупљујућом жртвом принетом за нас, удостојава Светог Причешћа Њиме Безгрешним, те тако и ми бивамо „свети“.

И још Господ рече: „Ако не једете Тело моје, и не пијете Крви моје, немате живота у себи.“ Немамо светост, немамо истинског вечног живота у себи. Ако дакле не поштујемо и не користимо се том Његовом невином, свељубавном жртвом за „отпуштење“ наших грехова, нема нам спасења, нема живота вечнога.

Стога и заповедају свети канони: да ако се ко не причести из неоправданих разлога за више од три недеље, да буде „одлучен“ од Цркве; јер такав се самоизопштио из Цркве. У њему више не струји крвоток вечнога живота, те постаје мртав за Цркву – која је живо Тело Христово. Исто, као и кад не једемо телесну храну, тело ће умрети за пар дана или недеља. И само својим темељним и свецелим покајањем, повратком Оцу Небеском, можемо се вратити из смрти у живот.

„Хришћанине, живи тако, како би сваког дана могао да се причестиш“ – учи нас Свети Јован Златоуст. Непрестано живи врлинским, исправним хришћанским животом. Тим пре, што не знамо дана и часа када ћемо изаћи пред лице Господње.

Светом Причешћу дакле, треба редовно приступати, и у посном и у мрсном периоду. Али увек са пуном „вером и љубављу“, са највећим својим – љубавним страхопоштовањем и покајањем пред Господом, са дубоким осећањем своје недостојности и грешности, и наравно: уз свој претходни евхаристијски – односно светопричасни пост, а не било како.

А у чему се састоји тај светопричасни, односно  е в х а р и с т и ј с к и     п о с т ?

Када је реч о телесној страни поста, евхаристијски пост је сасвим кратак, али тотални пост. Не једе се ништа од ране вечери до сутрашњег примања Светог Причешћа (минимално шест сати ако је Литургија у рано јутро), тако да се добро изгладни, осим ако се мора узети лек са водом, или ако је ко тежи болесник, породиља, мало дете, и сл.

Међутим, у суштинском смислу, а што је далеко много важније, то је пре свега:  д у х о в н и   п о с т . То је потпуно  б д е њ е   н а д    с о б о м . То је стражење над свим својим речима, над свим својим делима и поступцима, над свим својим мислима, над свим својим чулима, над целим својим бићем. Строго чување себе од грешних жеља и грешних дела, од разних страсти и порока, од грешних мисли и помисли – блудних и свих других; од грешних забава, псовки, свађе, пушења, пијанчења; од празнословља, оговарања, осуђивања, неумесних шала и разговора; имати одвојену брачну постељу у тим данима, и сл.

Истовремено, евхаристијски пост је једно велико: с а м о и с п и т и в а њ е   с е б е . Духовна смотра над собом. „Нека човек испитује себе, и тако нека једе од тога Хлеба и пије из Чаше (Светог Причешћа)“ – учи нас свети Апостол. Треба извршити пун увид у своја сагрешења, у своју духовну ругобу, у грешну страну свога живота. Имати, нелажно покајање за сва своја сагрешења, хотимична и нехотимична, а по потреби – и саму  и с п о в е с т  пред свештеником. Исповест – како својих крупнијих грехова, тако и својих ситнијих сагрешења – ако се нисмо скоро исповедили. При чему, исповест не сме бити празна. Она мора да буде праћена истинским покајањем за своја конкретна и лична, а не туђа сагрешења. И никако да буде само испуњење некакве – тобож увек обавезне макар и голе форме, за примање Светог Причешћа. Јер то би само био грех више: бламирање – и Свете Исповести и Светог Причешћа. Исто као што је грех више исповедати се у току саме Свете Литургије.  Јер то је заправо ометање Свете Литургије, као самог Чина Св. Причешћа, и искључивање себе из ње.

Но, још више од реченог, евхаристијски пост ставља у први план  п р а ш т а њ е . Тражење опроштаја од свих и свакога, али и давати га свима око себе, без обзира на односе других према нама. Мир и помирење и са Богом и са људима. Не можемо се причешћивати са гневом, са мржњом и злом у себи, макар колико телесно постили, а да нам то не буде „на Суд и осуду“. Недопустиво је причестити се у стању своје озлојеђености и гнева, као и у случају ако имамо какав тежак неисповеђени и епитимијом неокајани – не „разрешени“ грех, или неопроштене увреде. Људи који се усуде да приступе Светој Чаши у таквом стању, сами себе подвргавају Суду Божијем, „јер који недостојно једе и пије, Суд себи једе и пије“ – опомиње нас свети Апостол. Не могу се спајати светлост и тама, јер то једно друго искључује.

И такође, не смемо се причешћивати без   м о л и т в е н е   п р и п р е м е;  молећи се да нас Господ удостоји Светог Причешћа. Без својих, како домаћих (келијиних)  „молитава пред Свето Причешће“ (из Молитвеника), тако по могућству и без вечерњих и јутарњих богослужења у храму која претходе Светом Причешћу; а при којима је најприкладније обавити и саму Свету Тајну Исповести. А нарочито се не смемо причешћивати без учешћа у самој Светој Литургији, као врховном чину наше припреме за Свето Причешће.

Овај дакле, евхаристијско-светопричасни пост, који чини припрему за Свето Причешће, и који се као такав упражњава пред сваким причешћивањем и у посном и у мрсном периоду, неизоставно се додаје и самим великим аскетским постовима у данима када се причешћујемо. Те не треба мешати ове две врсте и улоге постова и правити забуну.

А што се тиче саме наше „достојности“ или „недостојности“ честог (али исто тако и ретког причешћивања), односно наше спремности или неспремности за исто, на шта се многи неаргументовано изговарају због свога немара и неодговорности духовне, немојмо да нас ђаво – непријатељ нашег спасења вара у томе, и удаљује од перманентног живота са Христом и у Христу. Свети авва Јустин Ћелијски, који се сваког дана причешћивао и у посном и у мрсном периоду, каже о томе следеће: „Достојан је ко је свестан своје свегрешности и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилост, свељубав и свепраштање.“

Да. Тако свети оци виде себе пред Светим Причешћем.

Нека је благословен пост свакоме ко се спасава, и нека је благословен сваки који ово казивање о посту и Светом Причешћу умножи и другима дарује, ради спасења и свога и њиховога!

протојереј-ставрофор Милосав Радојевић

Извор: Радио "Слово љубве"

Дешава се да људи који доживљавају снажне ударце судбине, у тешким животним околностима, испусте фразу: „Бог ме не чује“. Али овде би више одговарало да се запитамо: да ли ми сами чујемо Бога?

И ово питање никако није реторичко.

Господ нам не намеће своје друштво, напротив, смирено чека да му се и сами обратимо. Он нас увек чује. Када тврдимо да нас Бог не види и не чује, то само значи да смо ми сами затворили своја духовна чула од Господа.

Обично се такво духовно слепило и глувоћа повезују са светском суjетом или одређеним нивоом благостања. Као, човек је задовољан својим основним потребама, време му је заузето одржавањем овог нивоа благостања, па није до Бога. Али, на крају крајева, ограничење комфора или губитак комфора такође не води увек до Спаситеља, јер сада човек, уместо да се окрене Њему, наслађиваjу у својој патњи и жеђи да врати дане благостања. А дешава се и да човек од самог почетка живи у оскудици, али све његове мисли су повезане не са Господом, већ са богатством које не може да постигне, а често и са завишћу према онима који то богатство имају.

Као што видимо, да би се затворио од Бога, не треба много: само да жуди не за Царством Небеским, већ за пролазним земаљским благословима.

Управо о томе и говори Господ: „...Испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим“ (Мт 13, 14-15).

Заиста је тако: срце, везано за грубе телесне жеље, и само постаје окорело и не даје прилику да чује глас Божији. И што је најважније, људи окорелог срца и не помишљају да се обрате Господу да их исцели.

Зачарани круг. Људи окоре своја срца, тај духовни орган који је створен за богоопштење, и због повређивања овог органа не могу да чују Онога Који им једини може помоћи.

Али позив Господњи је упућен управо страдалницима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити....“ (Мт 11, 28).

Сада људи не беже само од патње (на краjу краjева, избегавање бола је нормално за свако живо биће), човечанство је заглибљено у страх од очекивања патње, од страха од губитка овоземаљских благослова. Али ако се удаљимо од овог страха, тада ће нам се открити оно најважније: коначно ћемо моћи да видимо и чујемо Онога који је једини у стању да нас заувек избави од свих патњи и душевних немира.

Данас, у животима многих људи, дешавају се можда највећа искушења у животу. Искористимо их да не тугујемо за овоземаљским добрима, већ да добијемо права блага – јединство са нашим Господом и Творцем.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-ne-chujemo-poziv-gospodnji

Светитељ Сава Други син је краља Стефана Првовенчаног, а братанац Светога Саве Српског. Родио се 1200. године и пре монашења звао се Предислав. Следећи пример свога стрица, Предислав се замонашио и ревносно предао подвигу.

Подвизавао се дуго година у манастиру Хиландар, одакле је ходочастио у Свету земљу и поклонио се гробу Христовом. Из Хиландара био је најпре постављен за епископа хумског, а потом и за архиепископа српског, после Светог Арсенија 1266. године.

Управљао је Црквом са великом преданошћу и љубављу, знајући, како говори његов биограф Свети архиепископ Данило, “да ће свако одговарати за дани му талант и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог”.

Упокојио се 1271. године у Пећи. Његове мошти налазе се у Цркви Светих апостола у Пећкој патријаршији.

https://svetigora.com/sveti-sava-drugi-arhiepiskop-srpski/

Теодор Стратилат је хришћански светитељ. Био је римски војвода, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије. Теодор је због несугласица у вези са религијским опредељењем цара Ликинија кажњен мучењем и смрћу. Познат је по томе што је разрушио идоле од сребра и злата, и поделио комаде од њих сиромашним људима. Такође је преобратио многе људе у хришћанство, и позвао самога цара Ликинија да се одрекне своје вере и прихвати Христово учење.

Његово мучење се састојало из следећег: шибан је (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапет на крст, гађан стрелама и најзад посечен мачем. У хришћанској традицији помиње се да је за све време мучења непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Теодор је умро 8. фебруара 319. године у три сата после подне. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Његове мошти су пренете из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни.

Сем 21. фебруара празнује се и пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту 8. јуна (21. јуна по грегоријанском календару). Теодор Стратилат је завештао при страдању, своме слуги Вару: "Тело моје", рекао је, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Свети Анастасије Синајски записао је: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када су Сарацени покорили Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настанила се у тој цркви. На зиду је била фреска светог Теодора. Један Сарацен је гађао стрелом у лик светитељев. У хришћанској традицији помиње се да је тада потекла крв из фреске. Ускоро после тога цела та група Сарацена је умрла ту у цркви. Свети Анастасије тврди, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од крви.

Српска православна црква слави га 8. фебруара и 8. јуна по црквеном, а 21. фебруара и 21. јуна по грегоријанском календару.

https://sr.wikipedia.org/sr/Теодор_Стратилат

Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања.

То је једна јако лоша дефиниција поста.

Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте.

Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима.

То је тек део онога шта је пост.

Није, дакле, толико важно прочитати има ли у кексу млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим.

Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили.

Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама.

Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром.

Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе.

Нека нам је срећан и Богом благословен почетак поста!

https://petrovgrad.org/verski-zivot-srp/отац-иван-мучалов-шта-пост-јесте/

Синаксар

Стихови: Не помињи Речи Божија сагрешења умрлих; Твоје добро милосрђе мртви не објављују;

Овога дана је спомен свих од века људи који су у вери умрли, а празник су установили свети оци да се служи, а из следећег разлога:

Бројни су људи на даљини претрпели насилну смрт, било на мору или непроходним планинама, стрминама и провалијама, при разним несрећама (катастрофама).

Неки су пак од глади или од пожара, у мразу и леду, у ратовима и другим начинима смрт претрпели. Неки као убожјаци и немоћни нису имали опело ни читање псалама и химни као што приличи, па су зато божествени оци покренути својим човекољубљем установили чинити спомен свима овима у нашој саборној православној Цркви. Тако су оци примили од светих апостола да и у случајевима када по прописима Цркве нису имали заупокојене службе да се сада овим заједничким поменом и они спомену.

Сматра се да овим што се ради њих чини примају велику корист. Пре свега да се по овоме обрасцу у црквама Божијим чини спомен за душе упокојених. Са друге стране, пошто је Еванђеље о другом доласку Христовом одређено да се сутра чита, приличи душама умрлих чинити спомен. Да бисмо умолили страшнога Судију који никога не оправдава учини своју убичајену милост ка њима и да их удостоји обећане рајске хране.

Пошто свети оци желе у следећу недељу обележити изгнање Адама из раја то ова субота дође као неки увод. А после свега овим сада предахом да би одатле као почетка кренули.

Најпосле, пошто све нас који живимо чека испитивање од неизбежног судије, хоће тиме људе да покарају и за пост припреме.

Суботом увек чинимо помен упокојенима, јер је и код Јевреја субота дан покоја тј. мировања. За све који су се упокојили чинимо молитве у дан упокојења, а поред тога одређено је да се то чини и сваке суботе.

Ове пак суботе тако чинимо саборни и свеукупни помен, молећи се за сваког православног.

Божествени оци су знали да служење помена за уснуле, милостиње и службе чине упокојенима велико олакшање и то како чинећи за поједине упокојене тако и заједничким поменима. Зато одредише да се ово чини у цркви, јер се каже да су тако примили од самих светих апостола.

Тако вели и Дионисије Ареопагит, да бива корист души од тих помена. Тако кажу и многи други оци.

На пример, из повести Светог Макарија који је суву лобању Јелина безбожника нашао идући путем и питао је: да ли имају икада у аду осећај утехе? Лобања му је одговорила: Имамо велико олакшање када се молиш оче за уснуле. Овај отац је то много чинио и молио се Богу, желећи да сазна ако од тога бива икаква корист раније уснулима.

Па и Григорије Беседовник спасао је цара Трајана молитвом, а беше чуо од Бога да се никада за безбожнике не моли. Кажу да је тако и богомрског Теофила и царицу Теодору молитвама светих људи и исповедника од мучења избавио и спасао.

И Григорије Богослов је сматра за добро даривање за умрле у надгробној речи своме брату Кесарију.

Велики Златоусти у спису Филипљанима овако вели: Помислимо упокојенима корист, дајмо им велику помоћ, милостињама и приносима, јер то њима велико олакшање доноси и стичу изузетну корист.

Није се ово без разлога узаконило и предало Цркви Божијој од свемудрих ученика да у светим тајнама чини свештеник помен уснулима у вери. И даље: овим твојим делом постаћеш санаследник са потомцима и сродницима и твоје име ће бити записано код Судије, зато немој да презреш помињање сиромашних, јер сам ја и њихов јемац.

И Атанасије Велики каже: Да је неко и на ваздуху узнет и у правој вери скончао не ускраћуј му кандило и свеће, него призивајући Христа Бога, то му на гробу запали, јер то је угодно Богу и Бог ће много узвратити ономе ко то приноси.

Ако ли грешник умре, разреши га од његових греха, а ако ли праведник умре нека се дају прилози за њега.

Ако можда умре неки странац или убог па нема ко да се о томе постара, али Бог као праведан и човекољубив узвратиће и таквоме због његовог сиромаштва једнаку милост, као што обично чини. Ко чини приносе за такве и сам добија учешће у награди Божијој, јер показује љубав ради спасења ближњега. Јер онај који другог помазује миром, као што је одређено и као што је предано, и самог себе замириши

Ко ово не испуњава, биће свакако осуђен када буде други долазак Христа. Онолико колико чиниш за умрле имаћеш и сам користи, као што кажу и божествени оци: Ако неко и најмање добро учини биће уврштен међу вечно живе.

Ако и има неко много греха против целомудрија, но Божије човекољубље је веће од свега, као што нам говори и свето Писмо. Његово мерило и за добро и за гнусно дело је једнако, али је човекољубље изнад. Ако ли зла дела мало и претегну опет ће превагнути Божија доброта.

Нека се зна да се тамо сви међу собом знају, мада се и никада нису упознали (као што вели божествени Златоусти пишући у својој повести о богатоме и Лазару), али не на неки телесни начин.

Тамо су сви истог узраста и упознаће се сви од постања света гледајући очима душевним као што и Богослов у надгробној речи Кесарију говори: Тада ћу, браћо најдража, угледати Кесарија светлог као што ми се и много пута у сну јављао.

Атанасије Велики мада не говори овим речима кнезу Антиоху, али у слову о умрлима каже: Чак и пре свеопштег васкрсења даде се умрлим светима да познају један другог и да се заједно веселе, а грешници се тога лишавају.

Светима и мученицима даје се да надгледају шта чинимо и да нас посећују. Тада ће сви познати једни друге када се буду открила скривена дела свију.

Нека се зна да и сада у неким посебним местима бораве душе светих, а одвојено пак душе грешника. Први се са надом радују, а други се пате у исчекивању. Ни свети још нису примили сва обећана добра, јер како каже божански апостол: Бог је нешто најбоље припремио нама и да не наследе то без нас.

Треба знати и то да они који падну у провалију или у огањ или у море или настрадају приликом разних катастрофа или од хладноће или глада, да то бива по наредби Божијој. То су Божије судбе и то се догађа једно по вољи или попуштењу Божијем, а друго ради претње и уцеломудрења другима.

Он све зна и све познаје и по Његовом промислу и по Његовој вољи се све догађа, као што вели Свето Еванђеље у причи о птицама.

Бог је одредио време трајања човечанства и унутар толиког времена, сем неких заједничких случајева смрти, одредио је толико различитих начина смрти да се претрпи: неко да се удави, неко да умре у старости, неко у младости.

Мада је на почетку била другачија заповест Божија, Бог који зна од почетка живот сваког појединца. Он својим промислом скраћује време живота човека и одређује начин смрти.

Василије Велики каже: И ако си намењен за живот, али земља јеси и у земљу ћеш и отићи.

Апостол пише Коринћанима, (зач.149.)па каже: Пошто се недостојно причешћују због тога су многи слаби и болесни и уснули су многи то јест умиру многи.

И Давид каже (Пс.103. и 38.): Да не изведеш мене у половину мојих дана и поставио си меру мојим данима.

А Соломон вели: Сине, поштуј оца твога и матер да дуго поживиш. И наставља даље: да не умреш пре времена.

И у Књизи о Јову (Јов.42) Бог говори Елифазу: Истребио бих вас, али нећу због Јова слуге мога какав се показује, због њега нећу ограничити живот.

Ако неко каже: Као границу живота подразумевамо вољу Божију, оно што одлучи све на корист устројава и како Бог хоће тако бива по његовом промислу и начин и време смрти.

Граница свачијег живота је, како каже Атанасије Велики, воља и промисао Божији. Овом речју и дубином твојих судби Христе људе исцељујеш.

А када се описује смрт Василија Великог говори наводећи: Велимо да је воља Божија граница живота живима и одређење живота умрлима. Ако ли је то одређено са животом, зашто се онда молимо Богу и за лекаре и за децу?

Треба знати ово: да се крштена дојенчад наслађују рајске хране, а некрштени и безбожници нити добијају ту храну нити геенску.

Када душа излази из тела не мари низашта овосветско, него се брине за оно што је тек очекује.

Неки овако тумаче помене душама:

Трећине чинимо јер се у трећи дан мења изглед умрлога. Деветину чинимо јер се тада распада тело, а остаје још само срце. Четрдесетницу дајемо јер тада и срце пропада.

И приликом зачећа човека тако бива: У трећи дан почиње рад срца, у девети се формира тело а у четрдесети човек добија коначни облик.

Ето, из тога разлога чинимо душама помен.

Владико Христе, настани међу твоје праведне душе упокојених и помилуј и нас, као једини бесмртан. Амин!

(Из Посног Триода на српском језику, у преводу епископа Лукијана)

https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/

Знам да се много пута осећаш као да ништа ниси постигао. Да си опет упао у исте страсти, исте грешке, због којих се осећаш слабим, кривим и непокајаним.

А дао си обећање Богу и себи. Рекао си: "Никада то више нећу учинити." Чак си клекнуо у молитви са срцем пуним бола, али и надом да се то више неће поновити.

Па ипак, поново је дошло, поново срећеш страст, слабост, грешку и неуспех. Осећаш да се ништа није променило, да је опет све исто, да мораш опет из почетка.

Али,  ипак није тако. Ударио си себе неправедно и још јаче од свих џелата и мучитеља. Знај нешто, твој поглед упућен себи је најгрубљи.

Када си на путу, и крећеш се, то не значи да си стигао на одредиште. Можеш упасти у блато, ударити се, чак се и изгубити, али не престајеш да будеш на путу. Као што каже свети Јован Златоуст: Није страшно  пасти, страшно је остати доле.

Колико је себичности потребно да пожелиш да стигнеш до циља пре него што си и кренуо. Не гледај сваки пут оно што јеси, већ оно што треба да будеш. То је дефинитиван неуспех.

Када сте везани страстима, није могуће одмах их одвезати. Али, сваки пут кад се борите, чак и ако нисте ослобођени, учинићете затезање мало безболнијим, олабавили сте конопце, постали су удобнији. И тако сте стекли мало своје слободе.

Али, ви то не видите. Мислите да сте исти или још гори. Зашто?

Зато што нисте научили  да цените једноставне лекције, споре кораке, хармоничан ритам. Желите одлично и дивно, желите високо и максимално, желите да вас не боли и да не плачете, да све буде урађено безболно и врло брзо, као кад је у питању ваша храна, ваше пиће, ваш мобилни телефон, ваш ауто, ваша љубав.

Нисте разумели да није важно путовање већ сам пут. Да вас он учи.

Пад вам може користити много више од сваке ваше велике „врлине”.

о. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Основна тема “Месопусне недеље” је љубав. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав – и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног “сиромаха”…

Хришћанска љубав је “могућа немогућност”, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради “добра дела” или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у “другоме” – његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности – и досеже до душе, јединственог и искључивог личног “корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, “душу” или “личност”, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји “безлична ” љубав јер љубав је чудновато откривање “личности” у “човеку”, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога.

Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за “хуманост”, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав – признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер “уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили”…

https://www.vasilijeostroski.com/2020/02/nedelja-mesopusna/