Колико нам често браћа по вери изгледају погрешна! Неки су превише либерални, други су крајње необразовани, трећи су конзервативни, а четврти нису довољно црквени. Тако смо већ утврдили ко је наш, ко је туђ, па чак и прецртали ове друге из круга општења – заборављајући да је Христос позивао на нешто сасвим друго. Како научити да не делите људе на пријатеље и непријатеље? О томе – у интервјуу са свештеником Димитријем Паламарчуком, настојатељем Никољског храма.

Ништа није ново

Ако се некоме чини да је подела на инсајдере и аутсајдере у Цркви нова појава, онда знајте да није тако. Познато је да су свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти своје следбенике својевремено делили у три групе, од којих је свака доказивала духовну супериорност једног од светитеља над друга два. Сукоб је био веома озбиљан, свађа се умножавала све док се сва три светитеља нису појавила у сну митрополиту евхаитском. Рекли су да заједно стоје пред Богом у слози и љубави, а међу њима нема ни првог, ни другог, ни трећег. После овог открића, зараћене стране су се помириле.

Много је примера оваквих конфронтација, неки од раскола су настали управо из тог разлога, али данас ћемо говорити о томе шта се данас дешава унутар наше Цркве и тиче се сваког од нас.

На основу заблуда

Православље је веома дубоко и многострано. Свака особа у њему пронађе нешто своје. Међутим, често ово „своје“ постаје основа онога што човек почиње да дели на своју и туђу браћу по вери. Ово је веома тужан тренд, јер се често таква подела заснива на некој врсти заблуде.

Подела на пријатеље и непријатеље није нова; догодила се још у данима када је Спаситељ ходао земљом. Да се подсетимо Јеванђеља, како су апостоли међу собом решавали који је од њих најважнији – то је отприлике иста ствар: „И дође у Капернаум, и кад бјеше у кући запита их. Шта се препирасте путем међу собом?

А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи.“ (Мк. 9:33-34). Овде бих укључио још једну епизоду, када је апостол Јован рекао Христу:  “Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама.” (Мк. 9:38). Шта је Спаситељев одговор? „А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени.Јер ко није против вас с вама је.“(Марко 9:39-40). Тешко нам је да разумемо Његове речи, јер обично човек види сопствену истину, и жели да његова истина буде више„истинита“ него истине других. Међутим, у хришћанству је истина једна, само људи на то гледају другачије.

Како не делити људе на пријатеље и непријатеље?

Прво, запамтите да Црква није место испуњено свецима. У храмовима се окупљају људи који виде своје недостатке и грешке. Схватају да није у њиховој моћи да постану бар мало бољи. То је могуће само за оне који држе руку Христа – и они се труде да то постану.

Људи имају право да се не уклапају у нашу представу о томе какви хришћани треба да буду по изгледу, понашању и тако даље. Ако неко нама не изгледа као хришћанин, то ништа не значи. Запамтите! Уосталом, вероватно нисте ни ви први пут дошли у храм са очекиваним изгледом. Можда сте чак наишли на људе који су били незадовољни вашим изгледом. Да ли сте тада могли да замислите даби и ви једног дана могли да напућите усне при погледу на „безбожни лик“? Подсетићу вас да такав став може заувек да одврати човека од храма, па ће отићи у неку секту, где ће му радо рећи: „Дођите код нас, прихватићемо и подржати вас!“

Ако видите „странца“ у храму, запамтите да нико не иде у храм да би чуо какав је грешник и да све ради погрешно. Ту сви траже подршку. Ми, као људи који то знамо, морамо им дати подршку. Не понижавајте, не вређате, већ помозите.

Колико год да звучи отрцано, изглед често није ни на који начин повезан са оним што особа има у себи, стога нема потребе да качите етикете и процењујете. Постоје људи веома побожног изгледа који имају прави пакао унутра, и обрнуто. Нема потребе за пребрзим закључцима. Не знате колико година је Бог водио човека ка вери нити колико га је коштало да пређе праг храма. И наравно, не можете знати шта он постати у годинама које долазе. Можда ћеш му ти постати странац!

Запамтите да смо сви ми пре свега позвани да волимо. „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, нека и ви љубите једни друге“ (Јн. 13:34). Ако не можете да волите - што је нормално, јер ово није лак задатак - онда барем немојте да вређате. Немојте давати савете осим ако их неко тражи од вас. Покушајте да покажете поштовање, понашајте се онако како се понашате са својим најмилијима.

Пазите на себе, а не на оне око себе. Ако се фокусирате на борбу против својих грехова и недостатака, онда неће бити довољно времена за борбу са ближњим.

Своје политичке ставове треба оставити иза ограде храма. Храм дефинитивно није место за политику. Да, живимо у држави, и подржавамо неке политичке снаге, неке не, али на литургију долазимо због нечег другог. Да, врло је тешко оставити своје погледе иза врата храма, јер се ту не може оставити ни расположење, али морате покушати.

У Цркви неће бити лаких путева и одговора. Не постоје приручници како брзо и лако постати хришћанин који воли све. Пут ка Христу је наше искуство, наши падови и опекотине. На путу црквености повредићемо и друге и себе – и то је нормално. Главна ствар је да се трудимо да будемо уједињени.

Шта ако сам постао странац у храму?

Парохијанин није везан за одређени храм или свештеника. Колико год то смело звучало, можете прерасти свештеника или се у неком тренутку не слагати с њим. Не видим ништа лоше у томе да нађем неког другог. Некима се овакав приступ чини дивљим: „Прерасти свештеника?" Али чини ми се да је ова ситуација сасвим нормална. То не значи да морате трчати и тражити савршени храм - то се неће догодити. Међутим, можете и треба да се ослоните на своја осећања. Ако се осећате као странац - погледајте зашто се то догодило. Прошетајте по другим парохијама, погледајте како је ту – можда ћете наћи истомишљенике и ослободити се осећаја своје отуђености. Главна ствар је да се нешто уради, да се доносе одлуке.

Можда је проблем у вама - нисте дружељубиви, арогантни сте и хладни. Да бисте сазнали, питајте друге. Ако се у храму осећате као странац, то значи да већ неко време идете тамо и вероватно већ имате познанике. Зато им поставите питање, какав утисак остављате, да ли им је тешко да комуницирају са вама.

Ако се осећате лоше, не морате да трпите. Да, можете погрешити у својим осећањима - али такође можете бити у праву. Све ће постати извесно када погледате, упоредите, извучете закључке и донесете одлуку. Нико није имун на грешке, али то је у реду. Такође морате бити у стању да их прихватите – и своје и туђе.

Хришћанство није досадно, није само религија – то је живот. Подсетимо се да се доста тога променило. Првих скоро сто година није било канона, правила, прописа – па чак ни Светог писма! Није било ни храмова. Верници би се сабирали код куће и причешћивали. Дакле, раније је све било другачије, и сада бисмо могли  прве хришћане сматрати странцима. С друге стране, колико је важно и вредно њихово искуство вере!

Особа која дели браћу по вери на пријатеље и непријатеље ризикује да остане сама – или да своје хришћанство сведе на духовни гето, где неће бити развоја, већ само стагнације. На тај начин она осиромашује себе и на крају може доћи до стања духовне прелести, када ће она само себе сматрати правим. Ово је веома опасно, тако да морате покушати да не дођете до таквог стања.

јереј Димитрије Паламарчук

https://gorlovka--eparhia-com

„Дан мрмота“ и воља Божија

Свети пророк Јона, кога је Господ позвао да проповеда Нинивљанима, побегао је од овог задатка, јер му се то учинило тешким. Бог га је тамо послао не само тако, него да испуни своју вољу. На читавом даљем Јонином путу Господ га је на разне начине, понекад и оштре, гурао и упућивао на једину исправну одлуку.

Када човек доживи неке тешкоће у животу, можда Бог жели да нас заустави, упути на прави пут или искали нашу душу. Радимо физичке вежбе за јачање мишића. Тако је и у духовном животу. Из насталог проблема човек више не излази исти: он се мења. Подсетимо се још једном примера пророка Јоне: како год неко покушао да избегне проблем, он ће се сигурно вратити. Тако ће и остати док га човек не реши.

Проблем као начин да себи помогнете

У психологији постоји феномен репресије. Када човек не може да се носи са проблемом или са мноштвом њих, његова психа такве нерешене проблеме гура у несвесно. Тамо се проблем, на полицама, чува, као у остави, све док једног дана не „експлодира“ и избије. Како год да бежимо од њега, он ће увек подсећати на себе. Шта је феномен померања?

1. Чудна промена навика.

Неки људи бирају спортску одећу јер су се једном увредили у тренутку када су били у свечаном оделу. Нису успели да реше овај проблем, да се помире са чињеницом да у животу има оних који умеју да буду груби или да се изругују. Ово је сасвим безопасан пример, иако понекад одабрани стил одевања може да омета напредовање у каријери, а у храму није баш прикладан.

2. Скривена агресија.

Постоје озбиљније последице сузбијања проблема. Једног дана у детињству човек није могао да се снађе сам. После неког времена код њега се испољава пасивна агресија: не испољава се експлицитно, плачем и пеном на устима, већ у закашњењу на посао, неиспуњавању обавеза. Чак и ако је веома талентован и способан, таква особа неће моћи да успе. Пасивна агресија ће га прогањати у породичном животу: постаће лош породичан човек. Било који ваш проблем - духовни, психолошки, свакодневни - треба решити. Не можеш побећи од њих.

Наравно, хришћанин не треба на исти начин да одговара на агресију према њему у животу. Да, ово није решење: уосталом, никад особа која је одговорила на вербални или физички ударац не излази из борбе као победник. Право решење је помирити се са чињеницом да се то дешава и рећи: „Господе, све је Твоја воља, верујем Ти“, и мудро је избегавати сусрет са преступником и заједницом људи где постоји непоштовање других.

3. Експлицитна агресивност

Одбијање да се опрости насилнику, који не може да изрази свој бес у лице, доводи до тога да овај човек бес изручи на пријатеље, чланове своје породице, постајући бесан наизглед из ведра неба.

Барем због ова три разлога треба узети у обзир и преузети своје проблеме скривене у забитима наше душе и решити их.

Постоје ли проблеми других људи?

Понекад човек помаже у решавању проблема свима око себе: меша се у туђе послове, преузима улогу миротворца, саветника или добротвора. На први поглед, ово је хришћански. Христос даје блаженство: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Матеј 5:9). Међутим, ово се односи на духовне или светске проблеме, али не и на психичке.

Ако пријатељ или блиски пријатељ злоупотребљава алкохол, да ли треба да интервенишете? На крају крајева, говоримо о психолошким и хемијским зависностима које захтевају само квалификовану помоћ. Светоотачко наслеђе каже да се за таквог човека може и треба молити, али не покушавати помоћи. Са становишта психологије, ми несвесно можемо да постанемо узрок још већих проблема.

Да дам отказ на послу, да напустим породицу да бих цео дан седела у болници са усамљеном комшијском баком која је сломила ногу? Зависи од многих околности. Посао се може показати као хоби, а породица већ има довољно новца, породица можда није против таквог развоја догађаја, па чак и инсистира на помоћи ...

Међутим, то се често покаже као начин да се надокнади нерешен сопствени проблем: када је човек могао да помогне некоме у невољи, имао је све за то: време, ресурсе, могућности, али је онда бежао од одговорности. Сада га мучи кривица. Нерешени проблем подсећа на себе изнова и изнова. Особа нарочито тражи некога да му помогне, постаје филантроп буквално за свакога. Разлог није истинска хришћанска љубав према људима, већ једноставно психолошка репресија сопственог проблема.

Када се одлучујете да некоме помогнете, важно је разумети мотиве. Било који други мотиви осим несебичне љубави доводе до чињенице да се таква помоћ завршава неуспехом: филантроп касније почиње да прекори онога коме је помогао, отворено или иза његових леђа прекори за незахвалност, захтева похвалу. Хвали се својим добрим делом и радује се да ће га неко похвалити. Ово није хришћанска љубав: то је решење сопствених психичких проблема на рачун других.

Панацеа за проблеме?

Новац често може да реши многе свакодневне проблеме. Пут до богатства многи виде као најсигурнији начин да се ослободе нереда живота и животних невоља. Да ли хришћанин треба да решава своје проблеме на овај начин – да се фокусира на стицање богатства? Ни у ком случају. Прво, са богатством се повећава и ниво одговорности: хришћански директор компаније мора да брине о добробити свих својих запослених.

Друго, стална брига о новцу ствара многе духовне проблеме. Страсти гордости, сујете, среброљубља, похлепе, жеље за луксузом веома је тешко искоренити. Више новца значи више проблема, а не обрнуто.

Абрахам Маслов је ово добро описао у својој књизи Мотивација и личност. Аутор до детаља открива шта нас покреће. Ако је човек заглавио на примитивном нивоу мотивације – „радим то да ми се одобри“, „хоћу да докажем да сам нешто постигао“ – он је само егоиста са великим словом, и ништа више.

„Самоактуализујућа“ особа, према Маслову, која тежи да оствари своје таленте и способности, није сиромашна по подразумеваној вредности. По хришћанском учењу, сваки човек је позван на рад, и забрањено му је да своје таленте закопа у земљу, а радник је достојан хране (Мт. 10,10).

Сиромаштво је релативан концепт. Осећај незаситости је својствен човеку: увек ће му нешто недостајати. Ово је од злога, манифестација наше пале природе. Морамо научити да благодаримо Богу за све: и за велико богатство и, како нам се чини, за мало.

Често жеља за богатством почиње импулсима похлепе и настаје још у школском узрасту: због недостатка љубави и подршке, с једне стране, и мотивације „мораш бити најбољи, најуспешнији у свему“, на други. Хришћанин је позван да се ослободи похлепе. Христос о томе говори у Јеванђељу.

Да ли треба да се плашим црне пруге?

Људски живот није равна линија. Постоје периоди просперитета, мира, али онда их замењују невоље и немаштина. Овако функционише овај пали свет. Постоји пролеће, лето, јесен и зима. Нема људи који не познају проблеме, а нема ни оних који стално имају исте проблеме. Усред животних олуја има светлости и утехе. Бог даје све у своје време.

Како изаћи из низа палих тешкоћа? Можете то учинити уздигнуте главе, уздајући се у Створитеља и наду у Њега, или можете то учинити са страхом и стидом од ђавола.

Бог не воли да шаље проблеме, повреди човека. Он једноставно подучава душу онако како родитељи уче своју децу. Понекад у овој животној лекцији сами постајемо узрок проблема. Не можете ући у утичницу. Ако и даље не разумете ово, покушајте и уверите се сами.

Ажурирана, потпуно другачија особа излази из проблема. Бог даје тест да постанемо бољи, ближи Њему, испуњени милосрђем и љубављу. Ако се то није догодило, онда у свему овоме није било сврхе.

протојереј Михаил Фоменко

https://gorlovka--eparhia-com-ua

Пошто Свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, то јест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини у новом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом Светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.

Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти Светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: “Лукијане! Лукијане! Лукијане!” и стаде говорити: “Иди у Јерусалим и реци Светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, – зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама”. – Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: “Ко си ти, господине и ко су ти о којима говориш да су с тобом?” – Овај одговори: “Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега”. – Презвитер га опет упита: “Где ћемо вас тражити?” – Гамалил одговори: “Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (то јест њива људи Божјих)”. – Рекавши то, он постаде невидљив.

Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: “Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут”. – И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење.

Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: “Зашто си пренебрегао отићи и обавестити Светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао?” – Презвитер му одговори:” Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост.” – А Гамалил, пруживши руку, рече: “Мир теби, презвитере, почивај!” – И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: “Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује”. – Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: “Шта то означава, господине?” – Он одговори: “То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб Светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству”. – Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе.

После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: “Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје”.

Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести Светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: “Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти Светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, – обрати се он презвитеру, – отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести”.

Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: “Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић”.

Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб Светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб Светог Никодима; а на западној страни, према Светоме Стефану, почиваше Свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи.

Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб Светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: “Слава на висини Богу и на земљи мир!” (ср. Лк. 2, 14). А од моштију Светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти Светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону.

У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу Светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти Светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију Светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу Светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега Светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.

Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: Светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима Светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: “Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас”.

Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: “Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра?” – А она, лијући сузе од радости, одговори: “Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов”. – Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави Свети првомученик Стефан и рече: “Ја сам с вама, не бојте се!” Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти Светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: “Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору”.

Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима Светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог “Константинова купатила”, стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: “Зашто нас бијете забадава? Јер Свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту”.

Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име Светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://spc.rs/пренос-моштију-светог-првомученика-и/

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост.

Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.

А по завршетку Суда часни Крст ће кренути испред свих врста светих, предводећи их у Царство Небеско; и блаженствоваће сви свети, радујући се у бесконачне векове. Молитвама Пречисте Дјеве Богородице нека свемилостиви Спас наш Христос придружи њима и нас грешне. Амин.

Тропар Крсту, глас 1.

Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.

Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник. Светих девет мученика. Њихова су имена: Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катуни Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дрзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, бише љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници царства Христова.

https://www.facebook.com/bogorodicinesuze/

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).

Нека је Богом благословен почетак Госпојинског поста!

https://svetigora.com/sjutra-pocinje-gospojinski-post/

Успенски пост је добио име по празнику Успења Пресвете Богородице којим се пост завршава и представља његов врхунац.

Једна од честих грешака везаних за овај пост је то што многи овај пост сматрају трагичним и тмурним, јер је строг као Велики пост и подсећа на смрт. Али, он то није.

Успенски пост говори о величини и бесмртности човека који је примио Господа у своје срце.

Овај пост је испуњен радошћу и надом у сусрет творевини са њеним Творцем. Сусрети нису само као физичка смрт, прелаз из једне стварности у другу, већ је главни сусрет сусрет душе са Господом овде на земљи.

Локација поста на крају лета је симболична. Август је време за сумирање, сакупљање плодова, припрему за зиму. Ово важи и за духовни живот. Пост је још једна прилика да анализирате свој живот, процените своје поступке, поступке, мисли; откријте своје слабости које ометају даље кретање и развој и покушајте да их трансформишете.

Управо о томе нам празник Преображења Господњег, који пада на Успенски пост, говори о значају смирења пред вољом Божијом и спремности да савладамо све тешкоће, да без роптања прођемо кроз све што нам је припремљено, са захвалношћу.

Нажалост, код неких се овај празник везује само за освећење плодова и нема никакве везе са духовношћу. Штета што људи занемарују прилику да се приближе Богу, приближе Светлости, изађу из таме неверја и својих страсти. Погрешним проласком празника људи само погоршавају своје грехе и умножавају своје лоше навике.

Такође је широко распрострањено погрешно схватање да је пост спољно наметнуто ограничење. Пост је добровољан и свестан корак. То је жеља душе да буде ближе Богу, жеља да се уподоби Њему.

А ограничење у храни је покушај да научимо да не губимо време и да не расипамо пажњу на земаљска задовољства која су споредна у нашем животу, већ да се усредсредимо на главно и суштинско – на личне односе са Богом. То је смисао сваког поста, па чак и самог хришћанства.

Хришћанство је прилика да се постане нова личност у Христу, то је почетак новог живота у Њему. А пост је један од облика за постизање овог циља.

Наша вера и сакраменти Цркве нас сједињују са Христом, и Он улази у наш живот, освећујући га. Све добро што је у нашим животима долази од Бога који обитава у нама. Живети са Христом не значи само размишљати о Њему, то значи да Он почиње да делује у нашим животима, да делује кроз нас.

Хришћанство је лични избор сваког од нас да свој живот предамо Богу, као што је Он некада дао свој живот за нас.

https://pravlife.org/ru/content/uspenskiy-post-rasprostranennye-oshibki-i-lozhnye-traktovki-svodyashchie-ves-post-na-net

Молим вас и преклињем, одлазак у цркву нека нам буде милији од било ког другог занимања и старања. Хитајмо вољно у цркву, ма гдје се налазили. Пазите, међутим, да нико не улази у тај свештени простор имајући животне […] бриге, искушења или страхове. Оставимо све то изван, испред улаза у храм, па тек онда уђимо. Јер долазимо Цару небеса, ходимо простором који блиста. Истјерајмо најприје из душе своје злопамћење, да не бисмо били осуђени када се појавимо пред Богом и помолимо му се говорећи: ”Оче наш […], опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”.

Како другачије очекујеш да ће се појавити Владика Христос, сладак и кротак пред тобом, ако си ти према брату свом тврд и ако му не опрашташ? Како ћеш уздигнути руке своје ка небу? Како ћеш покренути језик свој да говори ријечи молитве? Како ћеш затражити опроштај? Чак и када Бог жели да ти опрости твоје гријехе, ти му не дозвољаваш, зато што не опрашташ свом ближњем.

Али и наше понашање, док се налазимо у храму, нека буде прилично, онако како се понаша човјек који се налази пред Богом. Не упуштајмо се у бесциљне расправе, већ стојмо са страхом и трепетом, са пажњом и спремношћу, са погледом усмјереним ка земљи и душом усмјереном ка небу. Јер многи долазе у цркву механички понављајући псалме и молитве и одлазе, а да и не знају шта су рекли. Усне се помјерају, али уши не чују. Ти не чујеш своју молитву, а желиш да је чује Бог? Преклонио сам кољена, кажеш, али твоје мисли су одлетјеле далеко. Твоје тијело је било у цркви, а душа изван ње. Уста су говорила молитву, док су кроз ум пролазиле и збрајале се камате, уговори, трансакције, поља, имања, дружења са пријатељима.

Све ово се догађа због тога што је ђаво лукав. Зна да у вријеме молитве много тога добијамо, па зато тада и напада са великим интензитетом. У другим приликама, када лежимо испружени на кревету, ништа не мислимо. Када пак дођемо у цркву да се помолимо, ђаво нам намеће мноштво помисли, како нам молитва не би била од користи.

Ако ти Бог затражи оправдање за твоју незаинтересованост и неблагочестивост коју показујеш на богослужбеним сабрањима, шта ћеш учинити? У тренутку када ти Он говори, ти, умјесто да се молиш, разговараш са оним поред себе о бескорисним стварима. Ако сва друга наша сагрјешења превиди Бог, ово је довољно, да бисмо били ускраћени за спасење. Немој мислити да је то мало сагрјешење.

Да би схватио тежину овога, помисли шта бива у сличном примјеру са људима. Претпоставимо да разговараш са неким званичником или са својим драгим пријатељем и, док ти он говори, ти незаинтересовано окрећеш главу на другу страну и почињеш разговор са неким другим. Зар твој саговорник неће да се увриједи због твог недоличног понашања? Зар се неће наљутити? Зар неће затражити објашњење?

Авај! Налазиш се на Божанственој Литургији и, док је Царска трпеза припремљена, док се Агнец Божји жртвује у твоју корист, док се свештеник стара за твоје спасење, ти си незаинтересован. У тренутку када крилати серафими покривају своја лица са страхопоштовањем, а остале небеске силе се, заједно са свештеником, моле Богу за тебе, у тренутку када са неба силази огањ Духа Светога и Крв Христова се излива из пречасног Ребра Његовог у свети Путир, у том тренутку твоја савјест те не разобличава због твоје непажње?

Помисли, човјече мој, испред Кога се налазиш у тренутку страшног тајноводства и са ким – са херувимима, серафимима и осталим небеским силама. Размисли са ким појеш и молиш се. Да би се сабрао, довољно је да се сјетиш да си, иако имаш материјално тијело, удостојен да, заједно са бестјелесним анђелима, пјеваш Господара творевине. Немој учествовати у свештеном појању незаинтересовано. Немој имати на уму животне мисли. Избаци свако земаљско умовање и уздигни се умствено на небо, близу пријестола Божијег. Узлети тамо са серафимима и маши са њима крилима, пјевај трисвету пјесму Пресветој Тројици.

Свети Јован Златоуст

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

https://patmos.rs/2023/08/11/sveti-jovan-zlatousti-odabrane-misli-o-odnosu-hriscana-prema-bogosluzenju-i-molitvi/

После Свога славног Васкрсења, Господ наш Исус Христос је ходао земљом још 40 дана, потврдио ученике у вери, отворио им ум за сагледавање Светог Писма. Затим је узео најближе ученике, попео се са њима на Маслинску гору, дао последња упутства, благословио их и, како свакодневно читамо у Символу вере, отишао на небо и сео са десне стране Бога Оца (види Лк. 24:36-53).

Зашто Христос Спаситељ после Васкрсења није на видљив начин остао овде, међу нама, него се узнео на Небо? Постоје различити одговори на ово питање. Врло је вероватно да се наша вера не заснива толико на чуду, колико на свесном, чврстом избору између добра и зла, истине и лажи. Нажалост, већина људи који су видели чуда која је Он чинио на земљи, проповедајући Јеванђеље 3,5 године, нису Му остали верни у критичном тренутку, већ су Га издали. Прво су викали: „Осана сину Давидовом!“ (Мт. 21:9), али су у трагичном тренутку почели да узвикују: „Распни, распни Га!“ (видети Лука 23:21).

Стога је осмог дана по Васкрсењу, када је Христос извршио Тајну Исповести, рекао: „Блажени који не видеше и повероваше“ (Јн. 20, 29). Јер када је човек укорењен у злу, ни највеће чудо га не може исправити. О томе је опет говорио сам Христос Спаситељ у параболи о богаташу и Лазару: „...ако ко и из мртвих устане, не би веровао“ (Лк. 16,31).

Неколико пута дневно, драга браћо и сестре, сви се суочавамо са избором добра или зла, истине или неправде. Како живот показује, већина бира зло. Шта тек рећи за нас, обичне људе, када се чак и свети апостол Павле искрено покајао да не чини добро које хоће, него чини зло које неће (в. Рим. 7,15).

Да би се оправдао пред Богом, лукави људски ум смислио је за себе огроман број објашњења током две хиљаде година историје хришћанства. Зашто не могу да се молим? „Зато што имам много важних хитних послова. Зашто не могу да постим? „Зато што се бојим за своје ионако слабо здравље. – Зашто се не могу увек руководити гласом савести и понашати се по истини? „Зато што ме тада неће разумети, и стећи ћу много непријатеља. Ова листа питања и лукавих изговора је бескрајна. Међутим, што више кријемо своју кривицу, то се више удаљавамо од Бога, а то значи да постајемо преносници сваког зла, чинећи понор између Бога и себе и свих људи.

Како можемо превазићи овај понор непријатељства и неразумевања?

Морамо почети од себе. Морамо се трудити да се наш ум, воља и срце увек крећу у истом правцу – ка Богу.

Међутим, како упозоравају свети Јован Касијан Римљанин и многи други свети оци Цркве, на овом путу ка Богу постоји велико искушење - да се мења само споља. То јест, можете се много молити, постити, чинити добро, стицати духовно образовање, али у себи ћете и даље остати зао, завидан, сладострасан, незахвалан, лукав човек.

Сада се, на пример, сви труде да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама. Ово је предивно! Ми свештеници смо веома срећни када је на Литургији много причасника. Међутим, морамо признати чињеницу да данас већина то чини само као побожну дужност, без скрушености срца. Најгоре је то што се људи понекад причешћују, држећи у срцу огорченост, непријатељство, бол, па чак и непријатељство, побеђени нечистим помислима. Међутим, Причешће није само лек, већ својеврсна награда за победу над страстима уз истовремено увиђање своје недостојности пред Богом.

Свима је позната прича како је једна жена чекала Христа, који би, према гласинама које су се брзо прошириле по селу, требало да дође к њој, јер је себе сматрала најпобожнијом. Урадила је генерално чишћење куће, скувала најбољу храну, обукла се у најскупљу одећу и почела да чека Христа. Најпре јој је на врата покуцао просјак, који је тражио милостињу и био веома гладан, али га је жена отерала, јер је веровала да пре свега треба да упозна најдражег госта. Тада је дошла комшиница и замолила је да јој помогне, али је жена поново рекла да нема времена. Коначно, увече, дође побожни ходочасник и замоли је да преноћи, али га жена опет не прихвати, тврдећи да чека драгог Госта. Али, онда је дошла ноћ, а Гост није дошао. Отишла је да спава, и у сну је видела Христа. Почела је да Га испитује зашто није дошао к њој. Спаситељ је одговорио да је три пута био пред њом, али она Га је сваки пут отерала. Тако је жена кроз овај сан схватила да је њена побожност само површна, церемонијална, да у њој нема праве духовне силе.

Сада је Вазнесење, Господ се узноси на небо и позива све да иду за Њим. Имамо природну жељу за добротом, за Богом, али увек морамо да се сетимо да се Вазнесење није догодило одмах после свих чуда која је Христос учинио, већ после страдања, Голготе и Васкрсења. А то значи да пре него што се хвалите својим добрим делима, треба да се ослободите зла које живи у нама. Ако то не учинимо, онда ће наша побожност бити као магла која нестаје на сунцу, као прашина коју зачас развејава ветар сујете.

https://pravlife-org.translate.goog/ru/content/pochemu-nasha-vera-dolzhna-osnovyvatsya-ne-stolko-na-chude-skolko-na-soznatelnom-vybore?

Христос је дао све одговоре

Питање које данас разматрамо је истовремено и веома актуелно, јер се суочава са нама, савременим хришћанима, и веома древним, јер су њиме биле збуњене све генерације људи који живе на земљи. Враћа нас на избор начина живота. Немогуће је пронаћи универзални одговор на то, јер је свака особа јединствена – а јединствен је и њен животни пут. Стога се јавила потреба за доласком у свет Сина Божијег, Који је одговорио на сва људска питања. Иначе, управо је из тог разлога развој хришћанства довео до опадања многих филозофских учења.

Како се носите са оним што не можете да промените? Одговор на ово питање могућ је у филозофском и религиозном кључу, и ако ће у првом случају зависити од доктрине коју смо изабрали, онда је у другом све одлучено са становишта вере. Како се односити према тузи и патњи, према безизлазним ситуацијама? Ако верујемо да је све дато од Бога, онда га замолимо да нас научи да прихватимо оно што не можемо да променимо, да нам да храбрости да променимо оно што можемо, и мудрости да разликујемо једно од другог.

Зашто патимо ако нешто не можемо да променимо?

Зашто патимо? Може се разликовати неколико аспеката. Први је одбацивање туге као такве. Западна култура говори о личној хедонистичкој срећи, а овај хедонизам постаје све милитантнији: одбацивање туга, невоља, бола иде чак и на нивоу мисли. Човеку се ништа не може рећи, јер га чак и помињање невоља и проблема може излудити. То сведочи о великој психолошкој трауми човека посебно, и уопште – о безверју цивилизације, која се заснива на таквом односу према животу.

Други разлог за патњу често лежи у неразумевању значења туге. Зашто их отпуштају са посла, зашто се дешавају болести, зашто млади умиру? Зашто сам споља другачији од других, зашто нисам успешан, зашто имам толико проблема? Човека узнемиравају такве мисли, а оне су утолико више узнемирујуће за њега што мање он може да утиче на околности које га узнемиравају.

Шта да радим?

Читајте Свето писмо

Ако је реч о верницима, онда се ситуација може променити уз помоћ разних акција. Пре свега треба читати Свето Писмо. У њој нам је милостиви Господ дао све што нам је потребно за спасење и испуњен живот. Апостол Павле учи да онима који љубе Бога све делује на добро. Размислите о томе: све!

По нашем схватању, губитак је лош, добитак је добар. А ако све посматрамо кроз критеријум љубави према Богу, онда су и први и други добри, јер „сваки добар дар и сваки савршени дар силази одозго, од Оца светлости“ (Јак. 1,17). Ако нас, на пример, изненада посети болест, зашто јој се опиремо? Због недостатка љубави. Без љубави према Богу нема поверења у Његов Промисао. Није случајно што апостол Павле у својим посланицама пише: „А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.“ (1. Кор. 8,3). По томе се религија разликује од филозофије: прво је знање које нам је дато одозго, а друго је гледиште једног или више људи о одређеном питању.

Промените став према животу

Хришћани бирају правду Божију, о чему апостол каже: „А сад се без закона јави правда Божија, посведочена од закона и од пророка; А правда Божија вером Исуса Христа у све и на све који верују; јер нема разлике.“ (Рим. 3:21-22). Ако човек своју сопствену истину ставља изнад истине Божије, не може бити срећан.

Свако ко је суочен са немогућношћу да нешто промени треба да схвати да је оно што се дешава део његовог живота и да овај део не можете да одбаците. Немогуће је живети без бола, ускраћености, проблема. Човек на свет долази кроз патњу своје мајке. Боли, али без тога неће бити новог живота. Тада се особа развија, доживљава срећу добити, бол губитка - и то је нормално. Што пре ово схвати, биће му боље и лакше да живи на земљи.

Сам Господ је рекао: „У свету ћете имати невољу; али будите храбри: ја сам победио свет“ (Јн. 16:33). Ако нас Он, шаљући нас у свет, опомиње да нас чекају туге и да их можемо победити само Његовом победом, онда то значи једно: без туге нема живота нигде. Нема те земље, друштвене структуре, политичког система, економске ситуације, где нема туге. Али, како је учио свети Амвросије Оптински, свуда је потребно смирење, трпљење и неосуђивање других.

Да бисте превазишли тугу због чињенице да не можете нешто да промените, морате имати стрпљења, „А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаковљева 1:4). Да бисмо прихватили оно што не разумемо, морамо да схватимо да ми лично нисмо главни на овој земљи и нисмо Сунце око којег се она окреће. Исти смо као милиони других људи који овде живе, али наш циљ је да остваримо заједницу са Богом, обожење и живот будућег века. Само пролазећи кроз смирење – и пред одређеним околностима – постижемо жељени резултат.

Обавезно се молити

Следеће важно средство је молитва. И светитељи су подносили туге, али су се истовремено обраћали Богу за утеху и помоћ. На пример, свети великомученик Јевстатије Плакида је постао хришћанин и изгубио целу породицу, али је преживео. Са њим је све било у реду, а након тога је поново почео период тестирања, када није могао ништа да промени. Зашто је то?

Чињеница је да наш пут није унапред одређен, зависи од нашег избора. Бог нема ово: „Дошло је време, морате да патите“. Штавише: постоје патње које човеку не иду на руку. Само страдање у име Христово, ради вечности, ради живота будућег века, добија смисао, даје човеку снагу. Важна су она искушења у којима он свесно бира у корист Бога. Тада његове туге постају пут у вечност, „где нема бола, нема туге, нема стењања, али је живот бескрајан“.

Окрените се искуству светитеља

Свиђа ми се молитва Светог Димитрија Ростовског, која садржи ове речи: „Ако хоћеш да ме видиш у светлости: буди благословен. Ако хоћеш да ме видиш у мраку: опет буди благословен. Ако ми отвориш двери милосрђа Твога, добро ми је , ако ми затвориш двери милосрђа Твога, опет ми је добро: благословен је Онај који ми истином затвори врата". Како доћи до таквог степена духовног савршенства? — треба се научити веровати Творцу, као што му је веровао свети Димитрије. Морамо схватити да Бог никада не жели да учини нешто на нашу штету. Све што се дешава мора се сагледати са ове тачке гледишта. Тешко је, веома тешко, али могуће. Нека нам у томе буду помагачи наши свеци.

Прошавши пут упознавања са Светим писмом, пут молитве, пут промене нашег погледа на живот, почећемо да схватамо да није све тако тешко као што се чинило, и да стрпљење много помаже. Сложићемо се да све подлеже одређеним законима. Хајде да схватимо да је идеја људске свемоћи ћорсокак.

Ограничите проток негативних информација

Понекад, да бисте прихватили оно што не можете да промените, морате научити како да се правилно односите према животу уопште. Савремени човек живи у сталном стресу: бензин је поскупео, долар скочио, плата мала, рачуни за комуналије велики ... Како преживети међу свом овом негативношћу? – да замолимо Бога да нас научи да правилно прихватимо све што видимо и чујемо, како се ова информација не би показала као погубна за нашу душу. Ако неко то тешко прихвата, проучавање Светих писама и молитви могу помоћи. Такође можете прочитати духовни тестамент Светог Серафима Вирицког „Од мене је било“- веома је утешан. Али ако гледате канале где су од десет вести све одвратне, можда је боље да их уопште не гледате?

Сада се на човека сипа такав ток негативности да нема начина да се избори са тим. Није изненађујуће што у таквој ситуацији он стиче осећај да не може ништа да промени – ни у свом животу, ни у свету око себе. Да бисмо избегли празнину, морамо се бавити превенцијом: прво, схватити да постоје и биће туге и ситуације у којима смо беспомоћни, али они су само део нашег живота. Друго, ограничите количину тврдих вести и других негативних информација. Треће, фокусирајте се на своје проблеме и проблеме оних људи који су део вашег најближег друштвеног круга. Ослањајте се на искуство Светог Писма и Светог Предања, који уче да ћемо у свету сви бити тужни, али се туге могу победити, „а ко претрпи до краја, биће спасен“ (Мт. 10,22). ).

Немојте се повлачити у себе и не клоните духом

Ако човек тугује јер не може да промени нешто у свом животу, добро је да о томе разговара са другим људима. Помаже у превазилажењу тешких животних периода. Ако уопште нема са ким да разговара, може се обратити свом исповеднику, јер су духовне туге човека сфера његове одговорности. Главна ствар је да не паднете у осуду, да не кривите друге за своје невоље.

Апостол учи: „Где су завист и свађа, тамо је смутња и свако зло“ (Јаковљева 3:16). Дакле, ако покушате да се ослободите претеране зависти и беса, биће мање туге. Будимо друштвенији и љубазнији - избећи ћемо још веће проблеме. Не можемо да променимо околности, али, као што знате, можемо да променимо свој однос према њима, да их правилно применимо у нашим животима. Ако овај став градимо на истини Божијој — да живимо са понизношћу, љубављу, милосрђем, онда ће промене сигурно доћи. Главна ствар је да водите рачуна о себи, а не о другима.

Један амерички психолог је написао да већина људи пати од проблема који се још нису ни појавили. Ово је веома истинито запажање. Ако у животу има превише ствари које не можете да промените, морате да размислите да ли су сви ови проблеми заиста стварни, или постоје само у вашој глави.

Главна ствар је не клонути духом. Малодушност се развија у гунђање и потпуно квари живот. Не затварајте се у себе, не мислите да само ви имате проблеме, да сте само сте ви несрећни. Увек морамо ићи напред, трудити се да не станемо, да се не ваљамо у невољама. Видите да ли се могу решити на неки други начин, ако не иде онако како сте обично радили. Можда треба да затражите помоћ. Најважније је деловати и ојачати се добрим примерима оних који су се носили са таквим невољама. Историја познаје безброј таквих случајева. Људи су преживљавали у концентрационим логорима, у нељудским условима, након чега су нашли своје место у друштву, побољшали свој живот. Немојте занемарити њихово јединствено искуство.

протојереј Владимир Шутов

https://pravlife.org/ru/content/kak-smiritsya-s-tem-chto-ne-mozhesh-izmenit-0

Многи људи сматрају да се деца рађају чиста као анђели. Зато смо још више изненађени када видимо дела окрутности посебно међу децом. Свештеници Димитриј Смирнов, Валериј Духанин и Сергиј Белобородов, многодетна мајка Наталија Јалтанска и православни психолог Људмила Ермакова расправљају о томе где су корени дечје окрутности и како се против ње борити.

Свештеник Валериј Духанин:

Ако погледамо наш свакодневни живот, несумњиво ћемо открити да суровост рађа окрутност. Навешћу пример у којем је дечак у породици, кога су старија браћа стално ометала, почео да се окрутно односи према својим друговима из разреда у школи. Он је само копирао понашање старијих. Ово је у великој мери одлучујући фактор: када је окружење агресивно, дечија психа се једноставно ломи. Често то изазивају родитељи који једни другима грубо говоре, подижу тон, искаљују бес на деци, а деца се због тога љуте.

Стога лично сматрам да је узрок дечје суровости у великој мери недостатак топлине. Дете није добило љубав, није га загрејала и стога од раног детињства почиње да доживљава околни свет као непријатељски. Као јеж избацује своје бодље и боде све око себе јер је навикао да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине.

Данас су деца у великој мери невољена, не посвећује им се довољно пажње. Жене не виде рођење деце као свој главни циљ и животни позив. За мушкарце који су увек заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Можете се играти са њима да бисте себи одвукли пажњу, али ретко ко жели да се озбиљно бави њиховим развојем на рачун својих удобности. Због тога што дете не добија довољно пажње код куће, врло брзо се повлачи у свет виртуелних игрица, које су пуне крвопролића и разарања, гледа цртаће у којима има грубости и суровости.

Ако погледамо проблем са дубље, теолошке тачке гледишта, видећемо утицај греха на децу. Не смемо заборавити да смо сви наследили палу природу – деца се са њом рађају, и из тог разлога, чак и у детињству, када дете још није у потпуности одговорно за своје поступке, у његовој природи се испољава нешто грешно: непослушност, егоистичност, својевољност, огорченост. Најчешће видимо да човек у раном детињству почиње да греши мржњом, бесом, суровошћу. То је болесно стање наше природе. Али оштећење душе је у великој мери изазвано агресивним окружењем које га и погоршава.

Дете мора да осети да свако зло за њега постаје пораз. Али, ипак, најважније је да сами не подлегнете суровости, да се њоме не заразите и да не почнете да реагујете суровошћу према другима. Ватра се ватром не гаси. Нарочито што ђаво нема другу сврху осим да сеје међусобну мржњу међу људима.

У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаним добром, за чистим односом према ближњем, за искреном љубављу. Тамо где људи искрено верују у Бога, деца су мирнија и мање је прилика за дечју суровост. Благодат Божија доноси мир души, а то се у великој мери преноси и на друге, посебно на децу. Због тога морамо да градимо своје односе са децом, изграђујући себе, задобијајући Божију милост.

* * *

Протојереј Димитриј Смирнов:

Деца брзо расту. Ако немају оца, већ само мајку која је принуђена је да ради, морају да иду у вртић. У детињству сам доста времена проводио у вртићу, чак и пет дана у недељи. Родитеље сам виђао само два пута недељно. Још тада, са четири године, обећао сам себи да никада нећу слати своју децу у вртић, јер  је то неприродно, зато што у великој породици нема деце истог узраста (осим када су близанци), па се стога стварају посебни односи између старије и млађе деце. У вртићу, деца раздвојена по старосним групама, брзо постају чопор вукова, где командују најневаспитанији, најподлији. Ово разбија психу деце, постају агресивни и окрутни. Ја, као особа која је провела више од годину дана у вртићу и дечјим камповима, добро знам како се дете тамо осећа. У пионирски камп сам увек ишао са ножем, који сам стављао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак уплашио ону децу која су покушавала да ми задају невоље. Јер, често је било ситуација да осморица нападају једног.

Децу без родитељске пажње су препуштена сама себи, одгаја их улица, а сада и разни електронски уређаји, у којима су присутне свакакве гадости које код деце изазивају суровост. Особа, која је одрасла у породици у којој је отац одсутан, је дубоко несрећна и улаже огромне напоре да превазиђе овај губитак. Ова патња исушује његов ум, његове способности. Нека деца губе способност осмеха. Да би поново почела да се смеју, морамо да проведемо много година пружајући им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете има сва материјална добра, али нема родитељске љубави, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени љубав и миловање родитеља.

Након развода, многи парови кажу да су задржали дивне односе једно са другим. Али коме је потребна ваша дивна веза? Детету је потребна породица. Отац му је потребан јер је он главни васпитач, он је главни чувар породице, главни ауторитет.

https://www.bogonosci.bg/защо-децата-са-жестоки/

Шта је религиозност? Зашто је неуротична? Како неуроза искривљује религију? О томе размишља психолог, ректор Института за хришћанску психологију, протојереј Андреј Лоргус.

Шта је религиозност?

Религиозност је остварење исте темељне потребе појединца као сигурност или самоостварење, као љубав или слобода. Религиозност је човекова потреба за Вишим, духовним, светим, у таквом појачању и оправдавању живота и вредности, без којих човек губи смисао живота.

Сваки човек тражи Онога Ко или Шта стоји изнад њега и изнад света, над стварима и догађајима, над патњом и срећом, над животом и смрћу. Човек тражи Оно што има највише значење, јер нам је смисао живота потребан, као ваздух. Као зрео облик духовности, а не као родитељска традиција или друштвени став, религиозност одговара на дубоке људске потребе.

Већина човечанства (према подацима УН о распрострањености религије у свету, она је од 85% до 92%) живи, бирајући за себе овај или онај облик религиозности.

Међутим, религиозност може бити и здрава и неуротична.

Тражи Бога у другој особи

Здрава религиозност је такав однос према Свевишњем, према Богу, у коме човек не тежи никаквим другим циљевима, осим стварном односу са Богом, освећењем свог живота највишим вредностима. Човек тражи Свевишњег у религији како би живот учинио смисленијим.

Здрава религиозност се остварује кроз веру, традицију и обреде који припадају овој вери. То захтева подучавање. И што је учење развијеније и утемељеније, то је више повезано са елементима целокупне људске културе, приступачније, стабилније, утолико више одговара верској потреби. Ако је учење насумично, лоше замишљено, маргинално, суморно и конфузно, онда доноси много мање задовољства у религиозним потребама.

У здравој религиозности све је усмерено на знање и сусрет, стога човек у свакој речи, осмеху тражи Божанско. У другом човеку тражи лик Божији, али га никада не идеализује, јер је само Господ носилац Највишег.

Здрава религиозност захтева максималну јасноћу, свест о сопственом свету. Она тежи да одржава ред у себи. Ово је метафора за љубазног власника који зна где и шта лежи у његовој кући. Сећа се шта је похрањено у подруму, а шта је уклоњено на таван. Увек је чисто и уредно, прозори су опрани, кроз њих се види небо.

Како ће ми религија помоћи да манипулишем другима?

Али често се религиозност користи у друге сврхе које нису повезане са религијом, већ играју улогу психолошке компензације за људе са нестабилном психом који се тешко прилагођавају свету који се брзо мења.

Таква религиозност се назива неуротичном. У њему човек задовољава потребу за сигурношћу и надокнађује оно што му недостаје. Штавише, овај недостатак може бити и прави и измишљен. Субјективно, особа доживљава у себи недостатак темељних ослонаца, значења, уверења, правила, норми. Неспособан да се одупре стварности у себи, човек тражи спољну подршку која би обезбедила стабилност и предвидљивост живота, заменила недостајуће личне механизме. Идеологија, поглед на свет, стереотипи, научна (и псеудонаучна) слика света могу постати такав ослонац. Можда је то религија.

У овом случају, религија „решава“ несвојствен задатак: психолошку компензацију или лично задовољство. Религија не постаје веза са Богом, не сједињење Неба и човека, већ инструмент прилагођавања незадовољавајућем уређењу стварности. А ово су само неки од мотива који се налазе у нездравој, неуротичној религиозности.

Врло често се човек мора суочити са чињеницом да је жеља да се вера искористи као средство за допуну стварности или за задовољење духовног бола оно што људе води ка религији. Врло често се човек обраћа Цркви да би задовољио своје себичне личне потребе повезане са страховима и болом. Религија треба да исправи изобличења личности, донесе олакшање од неуротичних страхова, упадне у међуљудске односе, смири владаре и уведе ред у свет. Али религија је веза са Богом, религија уздиже човека на Небо, а не успоставља ред у стамбеном насељу.

Мотиви, или како се остварује неуротична религиозност 

       Мотив први: страх

Кад год особа користи религију као психолошки лек, постоји опасност да се та особа разочара у религију и да буде у загрљају анксиозности и страха. То је оно што је религиозна неуроза – контрадикторно лутање у неиспуњеним надама и агресивни покушаји да се религија обликује тако да одговара сопственим страховима.

Уопште, мотив страха је један од најмоћнијих мотора. Али када човек тражи избављење од страха и стрепње у религији, он тражи такав систем, учење, и што је најважније, праксу која ће донети осећај да је безбедан, да неће бити кажњен.

„Шта могу да урадим да ме Бог не казни и не повреди у мом животу?“ Ово је пример неуротичне религиозности, када човека води страх од казне, а не жеља да се повеже са Богом.

     Други мотив: моћ

Мотив моћи није ништа мање јак. Религија даје правила и каноне. У систему традиција, ритуала и догми људи траже правила и ставове који ће им омогућити да манипулишу, контролишу, уздижу се изнад других, односно траже начин да се заштите од страха.

Дакле, човек инфантилне личности тражи у религији правила своје превласти у породици и друштву. Не знајући како да побољша односе, не користећи ауторитет, плашећи се своје несолвентности, долази у хришћанство како би тамо пронашао патријархална верска начела и заменио њима свој комплекс несигурности.

Или жена која од детињства доживљава одбацивање сопствене женствености и пати од сексуалне пажње свог мужа, тражи у религији потврду своје одбојности према сексу, правдајући то монашким упутствима и библијским цитатима.

Жедан предвидљивости, стабилности у браку, мушкарац доводи своју изабраницу на исповест. Одмах упозорава свештеника да жели да будућа жена призна све своје пороке, поготово што је улазила у интимне односе са другим мушкарцима. Он жели „да се ожени у пуној искрености, да је очисти, што је немогуће без исповести“.

Другим речима, такав човек покушава да манипулише и свештеником и женом, па чак и правилима, користећи их за себе. Али он се само плаши да не буде преварен и покушава да се ослободи својих страхова.

Потпуно исто се дешава и ако жена са завидном редовношћу одлази код свештеника, чија се исповест увек развија по истом шаблону – „грешила је увредама, љутњом, рекла превише, изнервирала се...”. Увек почиње прича, обично унапред написана на једну или две странице, у којој детаљно објашњава зашто је била изнервирана. Такве приче се завршавају стандардним сажетком: „они су криви што су ме учинили жртвом, несрећном, уопште покушавају да ме понизе, па чак и униште, а све зато што идем Богу”. Другим речима, у својој неуротичној религиозности, она несвесно користи религију у своје личне сврхе, као начин да растерети себе и пребаци одговорност на друге.

Данас се празнује успеније Свете Ане, но њен главни празник је 9. септембра под којим је датумом написана и служба њена и житије.

Света Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника и Марије из града Витлејема. Родитељи јој имаху још две кћери: Марију која роди Саломију, и Совију која роди Свету Јелисавету, мајку Светог Јована Крститеља.

Са својим мужем Јоакимом живела је 50 година без деце. А онда је Бог услишио њихове усрдне молитве и послао им је архангела Гаврила који је Светој Ани објавио да ће родити кћерку. И Ана, иако старица, одмах заче и заиста роди кћерку, и то какву кћерку – Пресвету Деву Марију.

После дугог и богоугодног живота упокоји се Света Ана, мајка Пресвете Богородице, у дубокој старости.

Празнује се још 9. септембра и 9. децембра.

Тропар (глас 4):

Ону која је родила истинити Живот носила си у утроби, пречисту Богоматер, богомудра Ана. Зато си се при успењу твоме са славом преставила и уселила у блажени живот, да за оне који те поштују са љубављу, непрестано молиш Господа за опроштај грехова, увек блажена.

https://svetigora.com/uspenije-svete-ane/

У нашој традицији постоји пракса да се жене не пуштају у олтар. Међутим, по овом питању треба дати следеће појашњење: женама није дозвољено да улазе у олтар не зато што су на неки начин горе од мушкараца.

Ако прочитате древна црквена правила, можете пронаћи такво мишљење. Тако, 9. правило Шестог васељенског сабора прописује: „Нека се никоме од  лаика не дозволи да уђе у свети олтар“. Реч „нико“ која се помиње у овом правилу, показује да је забрана приступа светом олтару важила за све несвештенство, односно мирјане, без обзира на њихов пол и године. Дакле, ни мушкарци ни жене нису смели да уђу у олтар. А чињеница да је само мушкарац могао да постане свештеник, учинила је могућност да жена уђе у олтар још мање вероватном.

Забрана уласка женама у олтар никако није апсолутна и категорична. Тако, на пример, у другим помесним Црквама, на пример у Румунији, постоји таква традиција да после освећења храма сви који се молили, и мушкарци и жене, могу да уђу у олтар, и чак да се поклоне Престолу.

И наша Црква има праксу приступа жена у олтар. Али ова пракса је типична углавном за женске манастире, а у олтар се не пуштају све жене, већ само оне које су достигле одређену старост, када се завршавају процеси повезани са месечним циклусом у телу жене.

Андреј Музолф, професор Кијевске духовне академије

https://pravlife.org/en/node/26421