Исповест је простор потпуног поверења и откривања себе, без стида, ван контекста социјалних игара и надметања. У нашем свету, исто као и пре милион година, нема тако много поступака чији циљ није директно или индиректно унапређивање или потврђивање свог социјалног статуса. На исповести та игра престаје. Ма како ужасним човек себе видео, то га неће ни понизити ни узвисити.

Исповест је пракса изговарања онога што нам је непријатно да признамо себи самима. Изговорени грех не информише Бога, него нама омогућава да на нови начин доживимо сопствену грешност. Изговорени грех мења свој полусвесни статус у нашој души. То је важно за праксу отворености пред Богом и за самоспознају.

Не треба исповедати прошлост, треба исповедати садашњост на примеру прошлих и недавних догађаја. Прошлост се не може вратити, исправити нити опростити, зато што ње више нема.. Постоји, по речима блаженог Августина, само садашњост прошлости и садашњост будућности. Традиционални покушај се исповест сведе на исправљање своје биографије поново враћа грех на централно место, а грех чак ни на исповести не треба да потисне Бога. Исповест је шапат љубави, о верности и издаји, о духовном слепилу и виду...Али, све је то о Богу, тачније о нама и Богу. "Господе, ти све знаш, знаш да те волим!" (Јн 21,17)

Исповест није увек разговор о лошим стварима. Ипак се наш духовни живот не састоји само од грехова и прљавштине. Ако на исповести откривамо своје мале духовне радости, на тај начин можемо стећи навику да их примећујемо. Ми нисмо навикли да са другима делимо садржај свог унутарњег простора, између осталог и због тога што нам се чини да он другом неће бити интересантан, нарочито ако тог другог поштујемо као духовног подвижника.

Овде се показује наша склоност ка интезивним и необичним стањима. Та наша склоност баца сенку на стварни садржај свакодневице , између осталог и свакодневице богоопштења.

“Гнев, мржња, љубав, саосећање, страст, радост, жалост - све су то имена за крајња стања; њихов средњи и ниски степен нам измичу, а управо они плету танку паучину која сачињава и наш карактер и нашу судбину. Експлозије крајности веома често кидају ту паучину и представљају изузетке који обмањују посматрача, и не само посматрача, него и самог актера.” (Ниче, Зора, 64) Да би осетио живот, човек јури за тим стањима, зато што средња стања практично немају имена, па ако не проживљавамо гнев, мржњу, љубав, саосећајност или страст, онда ни не знамо да ли смо живи. Дан нам делује празно ако се “ништа не дешава” - ништа од онога што је у когнитивном апарату означено као случај или као догађај. Тако, јурећи за интензивним и познатим стањима, губимо из вида стварни микрокосмос своје душе, оне односе са сопственим “Ја”, “Оно” и Господом Богом који су, можда, једва приметни, али су једини стварни. Због тога се практиковању хришћанства обавезно мора наћи места за исповест.

протојереј Вјачеслав Рубски

(одломак из књиге - Православна духовност: Рестарт - Протојереј Вјачеслав Рубски, издавач Каленић)

припремила администрација Поуке.орг

Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем.

Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама?

Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили.

Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин.

Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.”

Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље.  Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу.

Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље.

Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет.

Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести.

Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу.

Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави.

Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га.

Којим путем треба да идемо?

Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести.

Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав.

Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе".

Свети Лука, Архиепископ Кримски

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#

Некако сам наишао на кратак видео-снимак Петра Мамонова, где је причао о колеги који је био хронични алкохоличар и у једном тренутку престао да пије (осам година) – почео да ради и доспео до ордена Црвене заставе рада. Рекли су му да орден мора «залити»: наточили су му чашу коњака, дали му орден, он је испио чашу, залио орден - и отишао на пијанку два месеца, а онда умро. А Петар Мамонов објашњава: «Мислите ли да је победио ову страст? Не, он је трпео осам година».

Тако је то. Мора се проповедати рај, а не забрањивати пакао. Треба показати људима лепоту молитве, милосрђа, радост осећања када немате зле воље ни према коме, када сте спремни да опростите свима, када живите да бисте усрећили оне око себе. Онда живиш у рају, већ овде.

Стари Завет је сам по себи обимнији, одатле можете више да извучете. Осим тога, мало је праведнији, садржи једноставне ствари које су јасно распоређене на полицама. А Нови Завет више није Закон, већ Благодат, и новозаветни човек мора да буде способан да рамишља.

Сећате се Беседе на гори? «Чули сте да је речено: „Око за око и зуб за зуб.” А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други» (Мт. 5:38). Јеванђеље – оно је неупоредиво веће и наравственије.

Старим Заветом је веома лако манипулисати. Уништење Јерихона – ох, колико се само може оправдати! Видите, Исус Навин је тако поступао – значи и ми можемо. Или можете рећи да је Лот спавао са сопственим ћеркама, што значи да свако може. Патријарх Јуда, син Јаковљев, спавао је са проститутком – значи свако то може.

Кад човек хоће нешто да оправда, наћи ће начин. Али ако узмете цитат из Старог Завета, бар видите како је то могуће потврдити Новим. Ако се руководиш Старим, зашто је онда Бог закључио са нама Нови?

Бог нас толико воли да тражи било какав разлог да нас спасе. Једном сам прочитао у «Отачнику» (дело Св. Игњатија (Брјанчанинова). – Прим. ред.) причу о веома похлепном пекару који никада никоме није уделио милостињу. Један од просјака се кладио да ће га умолити за хлеб, и молио га је цео дан. Овај није издржао, узео је једну кифлу и бацио је на њега. Када се овај пекар појавио на Страшном суду, његови греси су били на једној страни ваге, а друга је била празна. Тада је његов анђео чувар узео ову кифлу, ставио је на празну страну ваге – и она је превагнула. То јест, кифлица коју је бацио на просјака, не из љубави, већ зато што ју је бацио (просјаку)!

Људи не треба да предвиђају Божији суд. Човечанство је неправедно, сваки правосудни систем је несавршен – колико је невиних затворено, колико кривих ослобођено. Божански суд није такав. Да ли имате пророчки дар да утврдите да ли ова особа крши Божју вољу? Не. Можда је, напротив, ближи Богу од онога који осуђује.

Бог мрзи грех, али воли грешника. «Ако шта погреши, казнићу га прутом људским и ударцима синова људских. Међутим, милост моја неће се удаљити од њега» (2 Сам. 7:14-15). Како отац може да мрзи своје дете? «Може ли жена да заборави пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје? Кад би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе», — говори Господ кроз пророка (Ис. 49:15).

Ми се трудимо да одмах осудимо човека. Ако некога не волимо, одмах размишљамо како да учинимо да би њему било лоше. Обично у таквим ситуацијама постављам питање: «Да ли ви желите да се земља отвори и пакао да га прогута, или да се он исправи и постане добар?» Ако човек изабере прву опцију, не можете с њим разговарати о хришћанству.

Постоје свети људи. Могу ли ратници бити свеци? Могу. Али они нису свети због свог војничког подвига. Александар Невски није слављен због битке на Чудском језеру или на реци Неви. И он уопште није Александар, већ Алексије у схими, он је монах. Зашто се Фјодор Ушаков слави у лицу светих? После рата отишао је у манастир код свог стрица Теодора Санаксарског и замонашио се, водио је врлински живот. И он је такође био прослављен не због војне службе, већ упркос томе.

о.Александар Востродимов

https://www.pravmir.ru/ne-nado-privykat-k-zlu-svyashhennik-aleksandr-vostrodymov/

Неко ће рећи: Црква слави победу над последњом великом јереси. И то је било пре више од хиљаду година, али шта сада? Данас се одузимају цркве, оптужују епископија и свештенство за замисливе и незамисливе злочине, и уопште, неки кажу да ће Црква ускоро бити потпуно докрајчена... Где jе онда победа?

Али управо је иста ситуација била и пре тог дана Победе Православља, пред Сабор 843. године, који је окончао иконоборачке спорове. Можда је вредно подсетити да су иконоборачки прогони мучили Цркву више од сто година. Иконоборачка је била и врховна царска власт у Византији, која није ни покушавала, попут власти XXI века, да покаже  демократију, већ је уништавала људи који су мислили другачије, свим средствима доступним у средњем веку.

А много пре иконоборства, Црква је доживела прогон од разних јересијараха на власти, и прва три века свог постојања била је подвргнута готово непрекидној репресији. И много касније од Тријумфа Православља, Црква је много тога доживела.

Међутим, какви год да су прогони, егзекуције и мучења, расколи и јереси уперени против Цркве, сви су се распали у прах.

Сетимо се Христовог обећања да ће Црква постојати до самог краја светске историје: „...сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. (Мт 16,18). И ово обећање морамо носити у свом срцу сваког дана и часа свог живота. Посебно у данима најтежих искушења. На крају крајева, то значи да ће, какве год да су наше патње, наше туге, наша искуства, сви они пре или касније доћи до једног – до Победе Православља.

Важно је да се и сами покажемо достојни ове Победе, да и сами издржимо у свим искушењима и останемо са Христом и Црквом Његовом, да се не бојимо страдања овог пролазног овоземаљског живота. И тада ћемо, уз Божију помоћ, сви ући у победу Господа нашег Исуса Христа.

Митрополит Антоний (Паканич)

https://pravlife.org/en/node/29717

По предању ову икону насликао је Свети Апостол и Јеванђелист Лука, у Солунској соби, у Јерусалиму. У Константинопољ ју је донела Царица Јелена, када је пошла 326 г. у Јерусалим да се поклони светим местима, где је том приликом нашла, Животворни Крст Господњи и клинове којима је Христос био разапет. Из Константинопоља у Русију, икону је донео руски кнез Лав, оснивач града Лавова – Лемберга, и са великом чашћу ју је поставио – у Бењзском замку, под надлежност православног духовништва, где се икона прославила многобројним чудима. Касније, када је Пољска покорила југозападну Русију, чудотворна икона припала је тадашњем управитељу Пољског царства – Владиславу, кнезу Опољском. Ту је икона добила назив Ченстоховска, по селу Ченстохово, земље Пољске.

Пошто су Татари продрли у област Русије и опсели замак Бељз, кнез Владислав је наложио да се света икона изнесе из цркве, на градске зидине. Татари су гађали замак и једна стрела погодила је икону. Тада је као из живе ране, потекла крв која је видљива и данас. У тај час на Татаре је наишла  магла од које су они умирали у великом броју. То их је приморало да прекину опсаду замка и да се врате у своје земље. После тога кнез Владислав је у сну чуо глас који му је наложио да однесе икону на Јасну горуЧенстоховску, која је то име добила, по чудима Богомајке. Кнез је тамо подигао манастир и у њега пренео икону, предавши је на чување монасима. Кроз неколико година ова обитељ била је изложена нападу разбојника, који су, одузевши им све драгоцености, хтели да украду и чудотворну икону, Ченстоховску. Већ су је били узели из цркве и поставили у за њу припремљена кола, али невидљива сила задржавала је коње, тако да нису могли ни да се помере са места. То је разбеснело разбојнике и један од њих зграбио је икону Богомајке и у бесу је бацио на земљу, док је други, ударио мачем Њен лик. Разбојници су истог трена осетили на себи казну Божију: први је искидан на делове, а другом се истог трена осушила рука; неколико њих страдали су на том месту, од непознате смрти, а остали су ослепели.

Године 1813, када је руска војска заузела Ченстоховску тврђаву, настојатељ и братија манастира предали су генералу Сакену ову чудотворну икону. Цар Александар I украсио ју је богатом  ризом са драгим камењем и поставио је у Санкт-петербушки Казански саборни храм, у параклису посвећеном Рожеству Пресвете Богородице. Пред овом иконом Мајке Божије горело је неугасивно кандило и грађани Петербурга поштовали су ово свето место.

Непозната је судбина иконе после затварања Казанског саборног храма 1932. године. Но, знамо да је дан њеног празновања 6. март по новом, односно 21. фебруар,  по старом календару.

https://mitropolija.com/2023/03/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-censtohovska/

Моја мисао је врло једноставна: Ако Христос није Бог, онда остајемо у мраку и немогуће је оправдати Бога гледањем страдања света. Али ако је Христос заиста Бог, како ми безусловно верујемо, онда нико не може кривити Бога за зла која се дешавају у свету.

Сада сам стар, али од најранијег детињства добијам осећаје мира и светлости. Од почетка руско-јапанског рата (1904-1905) до наших дана видим да је читаво човечанство уроњено у братоубилачке ратове, и нема светлости на хоризонту. Напротив, невиђени црни облаци прекрили су небо, спремни да изазову апокалиптичну олују.

Међутим, видевши Христа, обрадовао сам се овом дивном спознајом и никад више не могу да заборавим ову чињеницу наше светске историје.

У ствари, само он, Христос, је савршен Човек, а ми пролазимо кроз период нашег земаљског лутања са циљем да личимо на Њега. Човек истински почиње да постоји од тренутка када спозна себе као сина вечног Оца и са том свешћу изговара молитву „Оче наш“.

Међутим, ту вредност човека још нисмо у потпуности осетили и зато заобилазимо пут нашег формирања, нашег раста у Духу Светом. Без Христа је немогуће оправдати човечанство.

Христос, истовремено Бог и Човек, оправдава Бога пред светом, откривајући свету бескрајну љубав Очеву, и оправдава и човека пред Богом, показујући Богу Оцу прави облик човека.

После толико година непрекидног међусобног уништавања људи на земљи, за које се сви они непрестано правдају пред собом, немогуће је очекивати да ће се усудити да погледају у висину Неба и Бога назову својим Оцем. У наше дане, одступање од аутентичне хришћанске вере постало је универзална појава. Реч која карактерише наш век је „отпадништво“.

Бојим се, да повећање несрећа може довести људе до оних патњи које ће изгледати заиста критичне и које ће у њима поново пробудити способност да сагледају своју примарну природу по лику Божијем. Тада ће мир завладати на земљи.

Али све док људи буду као дивље звери, не можемо очекивати мир на земљи. Сви напори дипломатских и других сличних средстава да се спречи ратна несрећа су узалудни. Пре свега је неопходан духовни препород човека, неопходна је „хуманизација“ овог зверског света.

Старац Софроније из Есекса

Протојереј Виктор Потапов

Суштину Великог поста, који траје шест недеља и који нас води у Страсну седмицу и на празник над празницима, Пасху (Васкрс), најбоље можемо окарактерисати као „слатку тугу“. У овом временском периоду, који је тужан и истовремено узвишен, пред њим се посебно јасно појављује слика човекове грешности, његовог отуђења од Бога, и оглашава се позив на покајање, позив на оно што превазилази ту баријеру коју је човек био подигнуо између себе и Бога.

Руски израз покаиание је превод грчког концепта метаноје, што буквално значи „промена мишљења“. Велики пост не позива нас на бесплодну самоосуду, нешто што може довести до губитка вере у себе или до песимизма и малодушности. Она, пре, позива човека да се врати потребном путу, путу који га води назад у његов очински дом, у његову праву домовину.

Библијско откривење нам сасвим јасно говори да човек има двоструку природу. Према руском песнику Державину, човек је „истовремено и цар и роб“, а те две државе су у бескрајном сукобу једна са другом. Достојевски износи сличну идеју: да се сатана бори са Богом, а да је поље борбе људска душа.

Према Светом писму, човек је храм, али је пали храм, који треба да се очисти и обнови. Он носи лик Божији, али је тај лик постао замагљен и потребно му је обнављање путем поста и молитве.

Позивајући на покајање и обнову срца, Црква Христова такође одлучно одбацује малодушност, нешто што уподобљава духовној смрти и клевети на човека.

Велики пост не проповеда само позив на покајање. Истовремено, њена порука садржи ону Радосну вест без које сам чин покајања не би имао смисла. Она објављује Радосну вест да је човек дете Божије, чиме се Бог заувек сјединио са својом творевином.

Велики пост сведочи о човековој првобитној природи, о његовој вечној блискости са Богом, блискости која је била нарушена и ослабљена грехом, али која се није могла уништити.

У својој суштини, Велики пост је Радосна вест о приближавању Васкрса. Дакле, његова туга је само пут ка радости Васкрсења.

У данима отварања Великог поста чита се Велики канон. Канон је саставио у осмом веку Андреј, епископ острва Крита. Ова одлична литургијска песма пореди стање људске душе са сликама из Старог завета и покушава да пробуди у човеку одговорност за свој живот, да му помогне да себе сагледа и процени у светлу вечности. Ова самоспознаја доводи верника не у очајање, већ на нови почетак — на обнову ума и срца. У томе је снага и лепота Великог поста.

Нека свети дани Великог поста буду за све нас као дани проведени у месту духовног исцељења из којег бисмо могли изаћи бољи него што смо били. Нека нам Господ, Владар свих, помогне да успемо.

https://mitropolija.com/2023/03/02/sustina-velikog-posta/

Одакле долазе све забринутости? Све су од непријатеља. Све. Ниоткуда другде.

Да ли мислите да сами, сопственим способностима и трудом, градите свој живот?

Ако је то оно што заиста мислите, саветујем вам да се одмах предомислите, иначе се нећете ослободити забуне и превирања. Преиспитајте се.

Коначно, дајте свом самопреиспитивању такав смер да се заврши чврстом одлуком да своју будућност неопозиво ставите у Божје руке.

Након што сте донели ову одлуку, молите се Господу свим срцем.

Реците Му, „Своју будућност стављам са поверењем у Твоје руке. Како знаш и како хоћеш, Господе, управљај мојим животом, са свим његовим непредвиђеностима и потешкоћама. Од сада више нећу бринути о себи. Имаћу само једну бригу, да увек чиним оно што је Теби угодно“.

Тако разговарајте са Њим, али и практично Му доказујте да сте се потпуно препустили Његовим рукама, да нисте забринути ни за шта, да мирно и равнодушно прихватате сваку ситуацију, пријатну или непријатну, са уверењем да је дарована Божанским Промислом. Ваша једина брига је поштовање Божијих заповести у свим околностима. Након таквог унутрашњег устројства, све ваше бриге ће се распршити. Сада сте забринути за себе, јер желите да све околности допринесу испуњењу ваших сопствених захтева. И пошто се, наравно, све не дешава по вашој вољи, узнемирите се.

Међутим, ако са поверењем све поверите Господу и прихватите да све што се дешава долази од Њега за ваше добро, онда се више нећете нимало бринути.

Гледаћете само у оно шта вам Бог шаље, и понашаћете се у складу са оним што Он шаље. Свака ситуација може бити подвргнута некој божанској заповести. Поступајте, дакле, према одговарајућој заповести, тражећи задовољство Божије, а не задовољење својих жеља.

Нећете успети, наравно, истог тренутка. За то је потребна борба, али и молитва.

Молим Господа да те избави од депресије коју сматраш неподношљивом, али само ако је то по Његовој светој вољи и неопходно за твоје спасење.

Он ће те искупити, без даљег, у право време. Наоружај се вером и стрпљењем. Видимо како се брзо мењају околности нашег живота. Све се стално мења. Промениће се и ваше ваше ментално стање. Доћи ће дан када ћете, ослобођени замке, слободно дисати и лепршати као лептир над цвећем. Само треба да трпите садашњу тешкоћу са стрпљењем онолико дуго колико Бог дозвољава.

Ко помирљиво подноси невоље, верујући да их Бог даје за његово добро, раван је мученицима. Запамтите ово увек, да бисте се утешили.

Без осећања и емоција је немогуће живети, али није добро подлећи им. Морате их обуздати логиком и дати им прави смер. Осетљиви сте и узбуђени. Срце вам се прелива у главу. Покушајте да стекнете самоконтролу. Размислите унапред где је могући подстицај за сваку емоцију. И, када то откријете, будите на опрезу, да бисте приметили било какав емоционални поремећај срца, или да бисте своје срце држали под сталном контролом ума.

Морате то да вежбате. Праксом је могуће стећи потпуно самосавладавање.

Међутим, све долази од Бога. Зато се обраћамо Њему у молитви.  Можете изговарати стандардне молитве, али се обраћајте Богу и својим речима и тражите од Њега помоћ. “Види, Господе, шта ми се дешава. То и то не могу сама. Помози ми, најмилостивији!”

Разговарајте са Њим о свакој својој потреби, чак и о најмањој, и тражите од Њега сталну подршку. Таква молитва је најискренија.

Непријатељ ти шапуће на уво: "Не моли се!" А понекад, након што загосподари целим твојим телом, баци те на кревет и успава. Све су то његови трикови. Али док зао ради свој посао, покушавајући да вас одврати од вашег доброг дела, и ви морате да радите свој посао, истрајавајући у овом послу до краја.

Наоружајте се храброшћу и не слушајте непријатеља. Не обраћајте пажњу на његово шапутање.

Од свег срца вам желим да коначно нађете мир.

Боже помози!

Свети Теофан Затворник

https://www.vimaorthodoxias.gr

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве.

Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има сина, Реч истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега.

Добивши неколико дана за размишљање, свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише.

Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њ блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе.

На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. – Рекавши то, Господ отиде од њега. А свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво светих Анђела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, – као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак. 2, 4; Рим. 1, 17), – никако Није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос.

Сутрадан нареди судија да светог Теодора изведу преда њ на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао.

Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1).

Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа.

А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич. 8, 15.16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном.

Судија дуго размишљаше, па опет упита светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго.

Бидећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују.

Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса.

А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен.

Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306 године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

https://svetigora.com/sveti-velikomucenik-teodor-tiron/

У име Оца и Сина и Светога Духа!

На прагу Великог поста сваке године читамо једно исто, где Бог говори: „Ако ви праштате прегрешења људима, онда и Бог вама прашта, ако не праштате, ни Бог вама не прашта“, а на крају тог одломка, ако мало даље прочитамо, појашњава: „Светиљка телу је око. Ако је око твоје тамно, све ће бити тамно, а ако је око светло, све ће бити светло“. Можеш да видиш овај свет очима Бога који се на тебе љути због тога што се ти љутиш на другог. Постоје људи који живе у таквом свету, њихов Бог се увек љути. Зашто? Зато што се они увек на неког љуте. Они се љуте, а Бог иде за њима, каже: „Љутиш се на њега, не прашташ му? Значи, ни ја теби нећу праштати“. Ми Богу можемо да кажемо: „Али, он је први почео!“ Као у вртићу… Бог нам то предлаже као једну могућност. И схватамо да су праштање и непраштање – на шта ја увек скрећем пажњу – међусобно повезани. Ако кажемо да нешто треба опростити, ми рађамо свет у којем постоји прекршај, тај прекршај рађа потребу за нашим снисхођењем и онда ми великодушно праштамо. Али, ми нисмо бесконачни. Зато ћемо опростити сто четрдесет пет пута, али ћемо сто четрдесет шести пут рећи: „Ама, докле више!“ И то ће бити крај наше игре праштања. Покушавамо да идемо за Богом, а претварамо се у огорченог човека. И видимо из историје Цркве да су они који су себе називали следбеницима Праштајућег слали у пакао и анатемисали све који нису мислили као они. Зашто им нису опростили? Зато што опраштање није могуће, то је погрешан пут. Али, Бог нам даје и ту могућност. Он каже: „Светиљка телу је око“. Дакле, око сија и, као светла на аутомобилу, види шта види. Ако је око светло, све је светло, а ако вам се светло покварило, свуда је мрачно дрвеће и мрачни пешаци који претрчавају мрачни пут.

Други приступ о ком говори Христос гласи: „Када постите, не будите као православни“ (само што је у преводу измењено, да не би звучало тако оштро). Тамо пише: „Не објављујте на фејсбуку вашу црну одећу, не облачите посебну одећу“. Знате, ми попови имамо посебне одежде да би сви схватили да постимо. А Христос каже: „Не треба вам све то, не треба да изгледате пред људима као они који посте“. Знате оно када каже: „Јер, помрачују лица своја…“, итд. Па, онда, све оне озбиљне фотографије, сви су тако озбиљни, читају Канон Андрије Критског, па се сликају, па избаце на фејсбук, а ми лајкујемо, лајкујемо, лајкујемо… Браво! Браво, баш као што пише у Јеванђељу по Матеју! Међутим, Христос овде није сасвим у праву… Људима је то потребно, веома многи људи не могу ни да замисле истинско унутарње делање. Знате, кад риба гризе мамац, онда се и пловак мрда. Ми желимо да то буде и изнутра и споља, чини нам се да је тако хармоничније: кад постимо нећемо се смејати, нећемо ходати у купаћем костиму. Изгледаћемо веома скромно, обући ћемо нешто посебно за пост… Ја, на пример, имам посебне одежде за пост, имам чак и посебан крст, да би сви схватили да постим. И чини нам се да је то исправније. Ми кажемо: „Господе, не разумеш се ти у духовни живот“. Постоје људи за које, једноставно, није могуће само унутарње делање, оно: „Затвори се у собу, помоли се Богу који је у тајности…“ За нас уопште не постоји Бог који је у тајности. Наш Бог је у црквама које се виде отприлике са километра удаљености, ми правимо велике цркве. Какав је то Бог који је у тајности? Бог који је у тајности, то је нешто друго. Али, Христос силази међу нас и, иако то не пише у Јеванђељу, каже нам: „Може и другачије…“ А апостол Павле каже да „ко је слаб једе поврће“, као што смо малочас читали. Дакле, ко није слаб једе месо, а ко је слаб једе поврће. Али, то је онако, шала. Ми поступамо супротно, шта нас брига за апостола Павла…

Мислим да је суштина у оку. Све решава твој поглед. Како будеш видео пост, тако ће ти и изгледати, тако ћеш га и проживети и доживети, такву ће ти корист донети. Неко ће имати користи од тога што не једе, и хвала Богу. Некоме ће користити то што иде у црној одећи, што чита Канон и претвара се да разуме о чему је реч… Неко ће поступати тако, и хвала Богу. Он на то тако гледа, па тако и доживљава. Други човек ће гледати другачије и доживљавати другачије, као „слободу у Христу“ и сличне либералне приче…

Ја мислим да је Божије становиште у томе да будемо искрени у ономе што чинимо. Ако смо се заиста „укаљали греховима“, као што се каже, онда се и кајемо. Ако се нисмо много укаљали, онда, онако – кајемо се, али не баш много. Најважније је да то буде искрено. Ако се напињемо да из себе исцедимо покајање за чисту десетку, онда је то напињање сувишно, и то је оно чега се треба одрећи у посту, та нека прекомерна тежња да достигнеш нешто другачије од онога што заправо јеси, то што покушаваш да достигнеш зацртану линију. Тада се човек претвара у нешто вештачко за самог себе, отуђује се од самог себе. Чак и ако иде ка бољем, ако је за време поста престао да пије, пуши и псује, све је то погрешно. Због чега? Зато што човек ствара вештачки објекат, алтернативно „ја“, алтер-его, и почиње да верује у њега, да верује да је то заиста он. А истински он стоји иза тог шаблона и убрзо не увиђа да је створио идеју самог себе и да се клања тој идеји, а сам себи остаје непознат. Има лошу икону себе – кајем се, грешник сам, пијем, пушим, псујем, и има добру икону – не пијем, не пушим, не псујем, клањам се Пресветој Богородици и молим се арханђелу Гаврилу. А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андрије Критског? Да, искрено, нисам. Ниси ни светац? Да, искрено, нисам. Па зашто онда скачеш, час овамо, час онамо? Живи макар неко време аутентично, то јест онакав какав јеси, ослушни оно што јеси, и то ће бити велико откровење.

Јер, Бог нас воли онакве какви јесмо, а не онакве какви се трудимо да будемо. И то је, вероватно, нешто највеће и најлепше што нам Бог открива.

https://teologija.net/iskreni-u-onome-sto-cinimo/?fbclid=IwAR1KEGlx5XoOWHJ1-tXsuHsGKrrFL7bAzD-QXhhWFugv_MAB8koQvHzDT4M

У Православној Цркви не постоји чак ни сам концепт „не можете се причешћивати“. Тајна Евхаристије је најважнија света радња која се одвија у Цркви Христовој.

У Евхаристији постајемо учесници Тела и Крви Господње и кроз њих се причешћујемо вечним животом. Зато Литургија, као вид богослужења,

иза које се прославља Света Тајна Евхаристије, буквално је препуна радосних химни. „Бог постаје човек да би човек постао Бог“ – како се овде не радовати?!

А пошто је време Великог поста превасходно време туге због грехова, онда у вези са овим и цела великопосна служба има више покајнички, такорећи „тужни“ карактер.

У Великом посту се смањује број химни и уводи више читања, посебно из Старог завета, који нам показују примере греха и покајања. Из тог разлога се у Великом посту, изузев великих празника, као и суботе и недеље, не служе пуне Литургије.

Али да своју децу не би оставила без причешћа Светим Тајнама, Црква је установила да средом и петком служи Литургију Пређеосвећених Дарова – донекле скраћену верзију пуне Литургије, током које се верни причешћују Телом и Крвљу. Христа, освећеног раније, на претходној пуној Литургији.

Тако, у Великом посту, сви који желе могу се причестити у суботу или недељу, као и у среду или петак на Литургији Пређеосвећених дарова. Осталим данима (понедељак, уторак и четвртак - осим ако не падне неки празник тада) Литургија се, по црквеној повељи, не служи. Али то није зато што је ових дана немогуће причестити се, већ само зато што је, као што је раније поменуто, Велики пост углавном време покајања и плача због грехова, време када покушавамо да ограничимо своју радост, док је Причешће највећа радост за православног хришћанина.

ђакон Андреј Музолф

Данас је дан праштања. Ушли смо у Велики пост.

Али добро је да једном заувек разјаснимо шта одређене ствари значе.

Јасно је да Христос тражи од нас да опростимо.

Праштање је начин живота, па чак и есхатолошки.

Шта ово значи; Да ћемо на крају приче, у Царству Божијем сви бити сједињени са Њим, сви једно са ЈЕДНИМ. А ово је, у суштини, заједничко придруживање. Када сви нађемо простор у наручју Божијем.

Али до тада, будимо реални, ствари неће бити тако небеске.

У овом животу бићемо повређивани и повређиваћемо...

Издаћемо и бићемо издани.

Грешићемо и упадати у грехе. Имаћемо успоне и падове. И ово неће престати до последњег даха у нашим дрхтавим грудима.

Па, у чему се састоји наша борба?

Покушати сваки дан једноставно и понизно водити мале свакодневне битке, таму претварати у светлост.

Да, милошћу Божијом, опраштамо да бисмо ишли даље.

Да дајемо прилике другима као што Бог даје нама, али са једном разликом - да опростити не значи заборавити.

Праштање за човека не може бити заборав зла. Јер, тада никада не бисмо научили шта је добро, коју праву ствар треба изабрати у односу на нешто друго што треба избегавати.

Ако се праштање поистовећује са заборавом, тј. ако треба да заборавим шта се десило у мом животу, како ћу онда примити поруку и поуку коју Бог жели да ми пошаље, лекцију, апсолутно важну за еволуцију и развој моје душе.

Зато ти праштам, остављам те у Љубави и Светлости Божијој, истоварам вреће мржње које терете леђа моје душе.

Искористи моје срце. Згази моје вредности.

Долазиш и одлазиш како хоћеш у мој живот, пљачкајући моје најневиније снове, уништавајући моје најчистије наде, сахрањујући невиност у мом телу.

Нећеш ме усисати и бацити као опушак на путу. Нећу више да учествујем у твојој болесној игри.

Ја сам дете Божије, створен сам за Светлост, Вечност, не припадам теби, не припадам себи, ја сам Његов и не могу дозволити да силују, злостављају, да омаловажавају, исмевају и осиромашују Образ Божији у мени.

Могу, хоћу и заслужујем оно што ми је Христос дао на Голготи својим Крстом и Васкрсењем.

Опраштам ти, али нећу више дозволити да ми сакатиш душу.

Опраштам ти, али се враћам свом животу, опет се смејем.

Ја сањам и живим Божји дар који се зове живот.

Опраштам ти - значи да идем даље.

Гледам напред, никад назад.

Затварам врата и прозоре, мењам улицу и број.

о. Хараламбос Пападопулос

https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

СВОЈ НАРОД СИ УПУТИО КА СВЕТЛОСТИ БОГОПОЗНАЊА, СВЕТИ СИМЕОНЕ. Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан.

      Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.

Тропар (глас 1):

Просветивши се Божанском благодаћу и по смрти показујеш светлост свога живота и изливаш благоухано миро онима који прилазе ка твојим моштима. Свој народ си упутио ка светлости Богопознања, свети Симеоне, оче наш, моли Христа Бога да нам дарује велику милост.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-simeon-mirotocivi-stefan-nemanja

„Када се душа одвоји од тела, где ће она бити до коначног Васкрсења? Шта ће да уради; Да ли се развија, или остаје, да тако кажемо, у стању дубоког сна?'

Овде је реч о једном радикално другачијем свету, о једној радикално другој димензији, која је ван наше могућности да је спознамо – не можемо je спознати нашом логиком, тј. нико не може речима описати овај свет који лежи изван простора и времена. Истовремено, у овом периоду чекања постоји, рекли бисмо, еволутивни пут душе ка Богу. То је динамичан процес,  душа напредује ка величини Божијој".

„Дакле, душа наставља да расте. Она није у хибернацији, у неком стању ’одржавања‘ чекајући Други долазак.

„Тачно. Тако говоре свети оци. Да ствари стоје другачије, да је душа у стању неактивности или стагнације, тада би се у једном тренутку осећала уморно и досадно у созерцању Бога, ма колико Бог био добар и леп. Када смо стално фокусирани на нешто без промене, неминовно настаје умор и незаинтересованост. Човек, међутим, иде динамичним путем ка Богу који је бесконачан.

Човеков живот, унутар овог бесконачног „простора“ Божијег, је непрекидно кретање које води, да тако кажем, од једног изненађења до другог, како му се открива Божија величина.

Зато светитељи, као и анђели, непрестано славе Бога, јер непрестано посматрају величину Његове љубави како се одвија у њиховим срцима. Дакле, још једном имамо посла са еволутивним покретом унутар бесконачног величанства Бога. То није статичко стање које изазива досаду. Међутим, то је истовремено и став“.

„Шта значи овај парадокс?“

„То је развој и заустављање у исто време. Стојећи пред Богом, идеш ка Богу“ и обрнуто. Не можемо рећи да је душа смештена на одређено место, на унапред одређен и фиксиран начин, јер би то, као што сам већ поменуо, значило ситост и досаду. Истовремено, душа је у сталном стању непрекидног напретка. Ако ово важи за свет, замислите колико више важи за тежњу за богопознањем.

Зато нам је апостол Павле дао ове речи -  да наш пут ка Богу напредује од славе до славе и од изненађења до изненађења, у процесу који никада не престаје. Дакле, човек после смрти наставља да задржава своју моћ свести и може да настави да комуницира са Богом. Не мислим да ће се душа молити Богу тражећи овај или онај предмет, или ову или ону милост.

Када кажем молитву, мислим на енергију која спаја људе са Богом. Оваквом молитвом мртви могу да комуницирају са целим људским родом, на исти начин на који се ми комуницирамо и молимо за душе умрлих. Зато имамо парастос. То је начин на који ми, милошћу Духа Светога, комуницирамо са онима који су већ отишли на велико путовање“.

Одломак из књиге Дарови пустиње - Киријакос Маркидис