Не постоји срећа за хришћанство и нашу православну цркву. Нигде нас у Светом писму не поучавају веровању у случајност.

Реч случаност не изражава ништа осим нашег незнања о узроцима појава или догађаја у животу. Не постоји богиња или слепа сила која се зове срећа. Оно што нам се чини као случајно, увек произилази из дубљег узрока.

Када кажемо да је догађај последица случајности, то је начин да се каже да нам је узрок  непознат, а не да је случајност узрок ствари.

Али, о чему се онда ради? У питању је Промисао нашег Свемогућег, Премудрог и Свеблагог Бога, која се изражава као нестворена енергија стварања, одржавања и управљања видљивим и невидљивим светом. Промисао Божија помаже да свака зграда оствари сврху за коју је створена. У Завету читамо: „Отац управља провиђењем, да би ми дао безбедан пролаз по мору и таласима, показао да у свему можеш да се спасеш“ (Мудрости Соломонове. 14,3).

Заиста, Бог све обезбеђује. Од безбројних милијарди звезданих маглина и сунаца, до најневидљивијег молекула материје. Од великих китова који прелазе океане, до невидљивог црва морског дна. И вековни и поносни храст, и скромни цвет планинске јаруге. И гордог орла и ситног инсекта. Али највише од свега Бог обезбеђује и брине о цару земље, човеку.

Желећи да истакне ову велику стварност, Господ нас упућује на природу и каже: „Погледајте птице небеске, јер оне не сеју нити жању, нити скупљају житнице, а ипак их ваш небески Отац храни.  Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Нисте ли ви много претежнији од њих?" (Матеј 6:26-29).

И опет: „ А вама је и коса на глави сва избројана.“. (Матеј 10:30).

Дакле, ништа у овом свету и у нашим животима није случајно. Све има свој најдубљи разлог и крајњу сврху. Постоји божански план за свет уопште и за свако појединачно створење посебно. У случају човека, наравно, Бог свој план на свемудри и тајанствени начин комбинује са слободом воље коју му је Он сам дао. Не постоји предодређење, судбина или апсолутна дестинација. Човек, који много пута злоупотребљава своју слободу, чини се да осујећује Божје планове, без коначног успеха, и на крају сам бива уништен.

Пошто не постоји таква ствар као што је срећа, очигледно је да не би требало да постоје ни срећни ни несрећни људи, фаворизовани или не неком слепом судбином. То су веровања и представе мрачне паганске прошлости и сујеверне предрасуде, које намерно гаје разни „мађионичари“, гатари, врачари, астролози, итд. за своју корист.

Христос је дошао да нас ослободи од свега овога, дајући нам обилно светло Своје Истине. „Познајте истину и нека вас истина ослободи“ (Јован 8:32).

Уосталом – по којим критеријумима обично карактеришемо особу као срећну или несрећну? По богатству, послу, каријери, браку и породици, здрављу, добитку на лутрији ...? Али они чине само његову биолошку страну, а не цео живот.  Дубље испитивање ових случајева такође нам помаже да сагледамо следеће:

а) Неко ко се може сматрати срећним у једном сегменту, може се сматрати несрећним у другом. На пример, има богатство, али нема здравље, има добар посао, али не и добру породицу и тако даље.

б) Оно што сматрамо срећом, заправо може бити највећа несрећа и обрнуто. На пример, девојка се удаје и ми кажемо "срећно!" Али касније се испостави да је овај брак био несрећан...

Велики ствараоци су често били „жртве“ сличних недаћа. Зато је неко рекао: „Несрећник је онај ко не може да претрпи несрећу“.

в) Много пута називамо срећником некога, који својим лукавством, својим лажима и крађом, или својим пореклом, успе да напредује и одржава се газећи по “лешевима”. Кажемо да је несрећан поштен и здрав човек који, да не би продао своју савест, пропушта велике „прилике“. Али да ли су ове карактеризације тачне?

г) Искуство показује да је свако “ковач своје среће”. Нико се није родио са сребрном кашиком у устима. Марљивост и поштен рад доносе срећу. Напротив, лењост и нерад су мајка свих недаћа.

е) Наш живот – као што је предсказано – тече кроз тајну доброг Промисла Божијег, који делује на незамисливо различите начине, било „по наклоности“ или „уступком“, како учи наша религија, кроз пријатне или непријатне догађаје, педагошки и постепено да нас води у Његово наручје.

На крају, срећник је онај који је задобио своју душу, а несрећник је изгубио. „Каква је корист човеку ако задобије цео свет, а изгуби душу своју? (Марко 8:36).

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/yparchoyn-atychoi-kai-tycheroi-ti-leei-i-ekklisia/#

Као што Христос грли све људе, тако и мајка Црква грли сваког човека који жели да се сретне са Христом.

Нико од нас, браћо моја, нема право да омета било кога ко жели да упозна Христа. А ово говорим зато што много пута својим понашањем ми „добри хришћани“, морални, чисте и добре главе породице, праведни професионалци, лако, као фарисеји тражимо казну за грешника, тражимо његово одбацивање опседнути светском правдом. А све то зато што ми сами нисмо разумели зашто је Христос дошао и шта је учинио, шта је Његова Црква и како смо ми позвани да живимо да бисмо ушли у Царство Божије.

Остајемо на површини ствари. Као фарисеји, који су се држали закона, али су били одвратни у очима Божијим, тако се и ми много пута држимо закона, површине хришћанског живота и док мислимо да смо у реду са Богом, много пута живимо против Христа и Цркве.

Црквено искуство смо претворили у плитку религиозност, а духовни живот ограничавамо на поштовање неких правила и заповести и ништа више. Уклањамо из живота стрпљење, толеранцију према другима, одбацујемо снисходљивост и разумевање, праштање и солидарност.

Много пута чујем овe антихристовe речи које изговарају „добри хришћани“: „Оче, ја сам у праву и добар сам, захтевам од других да буду другачији и да оду одакле су дошли“.

Какав си ти хришћанин када то тражиш од других? Ко си ти да осуђујеш друге? Ко си ти да тако једноставно и лако одбијаш друге?

Замислите, браћо моја, да је Христос имао ово резоновање. Авај за нас. Јер, пред Христом смо сви криви. Пред Његовом чистотом сви смо прљави, пред Његовом безгрешношћу сви смо грешни. Па о каквој се правди усуђујемо да причамо?

Хоћемо ли правду? (размислимо боље) Зар милост није боља? Желимо ли казну или опроштај? Хоћемо ли шамаре или загрљаје?

Немојте се заваравати браћо моја. Као што нам је потребан опроштај од Бога, као што од Бога тражимо милост, снисходљивост, толеранцију и разумевање за своје грешке и страсти (али и од људи), тако треба да поступамо и према другима. Иначе, све наше врлине, наш морални живот, ништа не вреде.

Спасење долази кроз друге, запамтимо то. Нема спасења у нашој аутономији и нашој индивидуалности.

Да ли желите да будете спасени? Христос нас и данас пита. Ако желите, онда спасите брата свога, волите га, подржите га, олакшајте му бол, будите му рај, не упадајте у његов живот спремни да га разапнете (иначе за његово добро) већ будите  спремни да са њим пређете пут, чак иако живи далеко од јеванђелске речи.

Нека свако живи како хоће, верује у шта хоће. Није ваша ствар да га осуђујете. Ваше је да га волите, да се молите за њега, да му својим примером покажете Небо. Али, не прстом, него својим животом.

Христос није ништа наговестио Закхеју. Само је отишао до њега и јео са њим. Показао му је да га воли и да је ту за њега када су сви други били против њега. Тако га је освојио, довео до покајања и учинио га Својим.

архимандрит Павлос Пападопулос

https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-menoyme-stin-epifaneia-ton-pragmaton-opos-oi-farisaioi-poy-tiroysan-ton-nomo-alla/#

Поводом празника Преподобног Симеона Дајбабског, подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену Светом старцу изговорио још један светитељ Митрополије црногорско-приморске, свештеномученик Митрополит Јоаникије (Липовац).

Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос.

И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом:

Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори.

Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога.

Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота.

Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора.

Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити.

Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин!

Православни митрополит

Црногорско-приморски

ЈОАНИКИЈЕ

2. април 1944.

Цетињски манастир

https://mitropolija.com/2023/04/01/skromni-i-smireni-dajbabski-starac/

Ускрс за нас православне хришћане није црквени празник као сви остали, али је несумњиво велика светковина која је тежиште, али и врхунац целе наше црквене године и уједно даје смисао целокупном животу наше Цркве.

Свака недеља је Свето Православно Црквено Васкрсење и свака Божанска Литургија, кад год се служи, јесте васкрсење.

Да би се истински могли доживети велики сотириолошки догађаји Страсне седмице и Васкрса, Страдање и смрт на крсту, погреб и силазак у пакао, али пре свега тродневно славно Васкрсење Господње, мора се извршити одговарајућа духовна припрема. Тако нас наша Црква читавих десет недеља постепено припрема за Васкрс.

Прве три недеље су припремне за Велики пост, наредних шест недеља (од чистог понедељка до Великог петка) чине Велики пост, а последња недеља је, наравно, Света недеља, недеља Страдања, која је врхунац поста и наше опште припреме за Васкрс.

Велики пост је стога дуг и напоран пут до Васкрса. Православни хришћанин пролази уским и уморним путем Великог поста, да би могао да уђе у васељенску радост Васкрсења Господњег.

Велики пост је најважније време поста, уздржања, покајања, интензивне молитве и интензивног духовног подвига. То је најдужи, али и најстрожи постни период наше црквене године. Истовремено, наша Православна Црква нам помаже у најинтензивнијој молитви и најжешћем духовном подвигу кроз посебна богослужења овог периода, које представљају право богослужбено благо.

Литургијска атмосфера Великог поста је потпуно другачија од литургијске атмосфере остатка наше црквене године.

Литургије су дуге и моћне, а њима доминирају многа „читања“ (псалми, молитве), строгост и старина. Најважнија разлика између Великог поста и остатка црквене године је забрана служења Литургије ван суботе и недеље. Уместо редовне Литургије, у дане Великог поста (углавном среда и петак) служи се Литургија Преосвећених дарова, која је без сумње срце Великог поста.

Литургијску атмосферу Великог поста употпуњује Недељно Вечерње, Велика Тајна вечера која се обнавља од понедељка до четвртка појањем дела Великог канона Светог Андреја Критског током прве недеље и канона Богородици током преостале недеље, Jутрење, Часови и Вечерње, који у ово време имају јаку надмоћну боју, и наравно посебно популаран поздрав Пресветој Богородици која се слави сваког петка.

Секвенцом поздрава, туробна и преплављујућа атмосфера радних дана Великог поста прекинута је на два дана, да би се поново вратила у недељу поподне са Превеликим Вечерњем, након што смо први пут искусили радосну и васкрсну атмосферу недеље Великог поста са Божанственом Литургијом Великог Василија .

Пост, интензивнија молитва и што је могуће више учешћа у завршним службама периода Великог поста помажу нам да што више појачамо своју духовну борбу, која није само подвиг Великог поста, већ је подвиг целог нашег живота, и има за циљ сузбијање наших страсти, слабости и недостатака, и неговање хришћанских врлина, чишћење душе од онога што каља њену униформу, како би благодат Божија у нама нашла места за деловање.

Међутим, духовна борба, да би донела праве резултате, мора бити утемељена на смирењу и украшена плодовима покајања.

Наша Црква нам представља ове две истине и пре него што започнемо путовање и интензивну духовну борбу Великог поста кроз јеванђелска читања и дивне тропере првих недеља Триода, недеља припреме за Велики пост.

Тако параболом о царинику и фарисеју, којом почиње период Триода, наша Црква подсећа на велику истину: Нема врлине и нема доброг дела, дакле, ни  подвига ако нису праћени смирењем, ако нису засновани на смирењу, јер нас у крајњој линији не спасавају ни наше врлине ни наша добра дела, већ степен нашег смирења и покајања.

Понизност и покајање привлаче Божју милост. Наша Црква подсећа на још једну велику истину: љубав Божија је толика да је ниједан грех, ма колико велики, не може да је омете. Довољно је да постоји истинско покајање. Бог од нас очекује да учинимо први корак покајања, како би Он могао да предузме све остале кораке.

Велики пост је, као што смо рекли, дуг и напоран пут до Васкрса. Али осим што је посебан период наше црквене године, то је и начин живота. То је уски и заморни пут сталне и непрекидне духовне борбе, уски и заморни пут одрицања од сопствене грешне воље и грешног себе, кроз који се мора проћи, да би се ушло у радост вечног Царства небеског. Ако наш живот постане непрекидни Велики пост, онда ће то бити и непрекидно Васкрсење, непрекидни Васкрс, који ће нас довести до васкрсења у живот вечни.

Prot. Michaël Voskou

https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/megali-sarakosti-mia-makra-kai-kopiastiki-poreia-pros-to-pascha-2/#

АЛЕКСИЈЕ СВЕ НАПУСТИ ШТО СВЕТ ЗОВЕ СЛАВОМ. Различити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца.

      Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима.

     Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој.

     Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.

     Тропар (глас 4):

     Узвисио си се у врлини и очистивши ум, ка Жељеном и Узвишеном си доспео. Бестрашћем си украсио свој живот и изузетни пост си примио са чистом савешћу. У молитвама си био као бестелесан, и засијао си као Сунце у свету, преблажени Алексије.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-aleksije-covek-boziji

Зашто се понекад чини да смо, ма колико постили, ипак помало „криви“?

Уопште се не слажем са овим. Пост не поставља човеку задатак да се оправда пред Богом или пред ближњим. А ако човек хоће да се оправда пред Богом постом, као и сваким другим делом, то значи да не разуме добро ко је његов Бог. Зато је веома важно читање Јеванђеља по Матеју: „Тамо где је благо ваше, тамо је и срце ваше".

А питање поста није у правдању некаквим спољашњим делима, у убијању нечега у себи, сталном одбијању нечега или претварању поста у сталну бригу о својој  безвредности.

То је питање како губиш Бога, то је потрага за односима, када је Бог заиста потребан, када је Бог за човека живот. Када човеку може недостајати Бог, када је необично срећан када Га сретне и може да Га зове по имену, као што је то учинио цар пророк Давид: "Радости моја!" И у том смислу, пост не може бити оно о чему сте ме управо питали.

Може ли и треба ли човек сам да одлучи како ће да пости?

Како човек пости је, наравно, његова воља. Ипак, увек су нам потребне, посебно у области Цркве, неке смернице. Човек је образовано биће а  пост је једна од метода црквене педагогије, да тако кажем. И зато, човек треба да разуме од чега се састоји његов пост, шта за њега треба да буду приоритети, на шта се Црква фокусира.

Човек много лакше испуњава спољне прописе. Њему је врло лако да добије упутства: данас једеш ово, сутра ово, трећег дана не једеш ништа, а четвртог дана је дозвољено да се мало радујеш – мало прелепог  вина и уље. А онда човек са великим ентузијазмом почиње да проучава црквени Типик, да експериментише са својим телом, што се врло често лоше заврши.

Због тога су, наравно, човеку потребне одређене смернице и разумевање чему служи пост и која је сврха овог поста.

Много тога је у црквеном предању постало колективно, односно безлично, када је за све исто за сваког и нико не треба да излази из колектива, сви треба да ходају у заједничком реду. Дакле, не. Ни пост, ни богослужење, ни молитва не могу бити колективна ствар, то је увек веома лична ствар. Сваки човек пости јер је он тај који пости  и у том смислу има разумевање које му даје слободу да правилно, дубоко пости, тако да то буде корисно и плодоносно.

Није ли време да се уведе пост за мирјане?

Да, сигурно. Оно што Црква данас нуди као строга монашка правила за палестинске или египатске манастире не уклапа се добро са реалношћу човека у граду у 21. веку. И то није само због чињенице да ми углавном нисмо монаси, већ су та правила изван могућности било које особе, укључујући понекад и модерног монаха. У 21. веку се променио и сам однос према храни – у Европи, на пример, људи одавно нису осетили никакав недостатак у исхрани. Преобиље производа, 30% прехрамбене индустрије се не троши, већ уништава.

Дакле, замислити онога који пости у раном средњем веку и у савременом свету, две су различите слике поста.

Пост као замена једне хране другом је прилично условна ствар. Свесно нам говори апостол Павле да нас храна не приближава Богу и не удаљава од Њега.

Царство Небеско није храна ни пиће, него радост у Духу Светом. Вероватно је овај проблем одавно настао: црквена заједница која живи у граду или на другим местима, а не у манастиру, наравно, треба да има своје правило, и то не само правило о посту, већ и правило богослужења и парохијских молитви. Помисао да лаик, док пости, све време ради нешто погрешно, увек је у формалном кршењу поста, може да узнемири многе људе и учини их заиста кривим пред Типиком, али не и пред Богом.

Човек се може веома трудити да испоштује сва  монашка правиле поста и тако оштетити своје здравље - и физичко и ментално. Стога, сигуран сам да је одавно настала потреба за преиспитивање односа према посту: имамо превелик број посних дана. Ова великопосна правила су се историјски развијала током много, много векова. У 21. веку се можда нешто може променити. По календару имамо много више посних него мрсних дана, и то је потпуно ненормално.

Како избећи пост ради поста?

Ако човек сам себи постави пост као циљ и за њега је спољашњи рад од највеће важности, онда ће му пост бити или облик такмичења или облик рада за који ће очекивати неку врсту награде. Пост као одређени посао учињен ради неких ствари, којим се може нешто од Бога зарадити – је пост ради поста. Од Бога се ништа не може заслужити, јер ћемо на крају чути речи Јована Златоустог који ће и онима који посте и онима који не посте рећи: „Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас!”

о. Алексеј Умински

https://www.pravmir.ru/kak-ne-udaritsya-v-post-radi-posta-protoierej-aleksij-uminskij-o-radosti-po-zaslugam/

Молим вас да покажете (ако она постоји, а ње нема) технологију спасења. То јест, каква конкретна дејства/акције доводе до каквих конкретних резултата. И реч више није о некаквим тамо "унутрашњим променама"! Бар покажите спољашње - спремност да прихватите туђе мишљење, поштовање вредности ближњег, саосећање према онима који страдају, а не само "по прописаном", љубазност у комуникацији итд.

Одговарају ми да саме радње ничему не воде, али могу бити поштапалице и помоћно средство (да, читао сам о овоме пре 25 година).

Молим за примере овога, јер из искуства видим сасвим супротно – људи иду у ритуализам и самољубље и "обожавање поштапалица". Притом се ја наивно надам да ће се човек сетити сопственог "труда" и жалосног резултата, постидети се и разговор ће се спустити у другу раван.

Али не. Зашто би? У одговору се говори о свом личном искуству непосредне светости због пар поклона и уздржања од паштете у конзерви петком.

Овде је потребно скромно заћутати и управо овде учинити наклон из поштовања према пресветом бодисатви, који се спустио до беседе са грешним попићем. Али ја нисам џентлмен и не намеравам да будем. Зато ћу и да питам даму: у чему је ваше лично искуство у узрастању у љубави уз помоћ постова и поклона, ако се та љубав не примећује на друштвеним мрежама кроз реплике (па чак и мирно прихватање туђег мишљења)?

У одговору ми, очекивано, кажу да сам "невиђена будала" (тм). То јест, зашто сам ја не живим свето? Али не расправљам се са тим. Глуп сам, неправедан, и у мени нема љубави. И ја сам о себи сам спреман да то кажем. Тако и мислим о себи. Али сваког другог ко ми ово каже, осим мојих претпостављених (да, лицемер сам, не спорим), духовног оца и владике, смирено ћу подсетити на основу аскетике: онај који сведочи о свом духовном узрасту, који говори о својим аскетским "подвизима" по правилу пребива у прелести, самообмани. Ово је тешко духовно стање, када човек себе искрено сматра бољим од других људи, практично испуњавајући све што се захтева, а свакакве фразе "од којих сам први ја" изговара као нешто ритуално, јер "такав је обред".

"А зашто онда сав тај аскетизам? А? Зашто? Зар треба све одбацити, да?"

Нема потребе. Само треба схватити да је аскетика аскета за аскете. А за мирјане који живе у дубинама света потребна је аскеза сасвим друге врсте. И не треба изигравати анђеле и отшелнике древности, већ живети пуним хришћанским животом.

(Како и заповеда апостол Павле.)

https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Није тајна да многи људи Христов крст доживљавају као украс, талисман или као признање традицији. А за хришћане је симбол нашег спасења. Ово је подсећање на страшну жртву Спаситеља за све људе.

Али то је и симбол нашег личног крстног пута – заједничког ношења крста са Христом, како је Он Сам рекао: "И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк 8, 34). Данас су ове речи упућене сваком од нас буквално.

Преподобни Никон Оптински, у једној од својих поука, присећа се разговора са својим духовником, преподобним  Варсануфијом: "Једног дана, у недељу пету Великог поста, после Литургије, дошавши у своју келију, упита ме да ли сам обратио пажњу на то какво се Јеванђеље чита на Литургији, и, указујући на речи:  “Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан... И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапнуˮ, рече: „Ево степени успона до Небеског Јерусалима: морају проћи. На ком степену смо?"

Овај разговор у односу на преподобног Никона показао се пророчким: морао је да прође кроз затварање свог светог манастира и протеривање из њега, хапшења и прогонства, у којима је и преминуо као исповедник.

И сада, када хоће да протерају православне из наше свете Кијевско-печерске лавре, можемо се у многоме приближити осећањима која jе доживео и преподобни Никон Оптински и сви наши преци, који су се суочили са најтежим прогонима последњих година прошлог века.

И тако, током Великог поста, сећајући се мука Господњих на Крсту, о томе како је био гоњен и понижаван, како су Га издавали и клеветали, каквим су страдањима подвргавали, свако, следећи монаха Никона, може да се запита: у којој су фази ми? Да ли делимо патњу нашег Спаситеља, или покушавамо да побегнемо од ње?

И на исти начин морамо се запитати: с ким смо? Да ли са Христом на Његовом крстном путу, или, можда, са издајником Јудом, са фарисејима, са јерусалимском гомилом, која виче: „Распни га!”, са Његовим мучитељима и џелатима.

Избор је за свакога, немогуће је одвојити се од њега и избећи га. Али колико год се Његови мучитељи ругали Христу, знамо да после крстног пута, после страдања и смрти, увек следи Васкрсење.

митр.Антоније(Паканич)

https://pravlife.org/en/node/29817

На данашњи дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијских, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању – Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.” Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе.

После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.

Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро.

Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.

Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.

Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

https://svetigora.com/svetih-40-mucenika-sevastijskih-mladenci/

У суботу треће недеље Великога поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа.

Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст – као главни и узвишени симбол хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај симбол има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски управитељ Јудеје – коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: ”Распни Га, распни Га!”

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.

Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да неутралишемо неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?” Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни Га, распни Га!” Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ”објаснили” да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ”никаквог зла није учинио”.

Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или концлогоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас “Пилата” који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас.

Александар Шмеман, Тајне празника

https://mitropolija.com/2023/03/18/krstopoklona-nedelja-2/

Један од највећих узрока патње у нашим животима је тај што размишљамо у смислу „све или ништа“. То јест, наше размишљање, наше расуђивање иде до крајности, а никада до средњег пута. Шта год да се дешава у нашем свакодневном животу, шта год да имамо на уму, гурамо то до крајњих граница, „све или ништа“. На пример, правимо грешку у вези, уместо да кажемо „оно што сам урадио је погрешно, било је беспотребно…“, ми кажемо „Недостојан сам за везе, не знам како да одржим везу, шта ја хоћу од ње …“

 Други пример, када долази до раскидања везе, уместо да кажемо да се то дешава у животу, оба партнера су можда добре особе, али се једноставно нису нашли, почињемо са... "ниједна веза ми не иде добро, никада нећу имати добру везу, не заслужујем ништа...". Ни на крај памети нам не пада да друга особа можда није умела да нас цени, а ти себи говориш  да си крив, да не заслужујеш ништо добро.

Оваква размишљања и очекивања су потпуно иста и у духовном животу, у нашем узрастању у Христу.  Имате неку страст и зато што с времена на време или чак често упадате у ту страст, поништавате све друге напоре. Кажете: "Не вредим ништа, не могу то да урадим, бескористан сам, отићи ћу у пакао." Али зашто, када ви сами не можете да победите страст? Колико год се ми борили, њихово савлађивање у потпуности зависи од Бога. Бог својом милошћу преображава наше страсти, видевши наше добро борбено расположење, а с друге стране нашу вољу. Ако је наша жеља за савлађивање страсти испуњена себичношћу онда нам Бог неће дозволити да их победимо, док не сазремо и духовно не порастемо.

С друге стране, треба да схватимо нешто важно што ће нам омогућити да се ослободимо кривице и претераног раста бескорисних размишљања. Нема човека који је победио све своје страсти. Чак ни светитељи нису, па шта онда ми тражимо? Онда долазимо у ситуацију да страст почиње да нас тлачи. Да ли сте урадили све друго што сте могли по питању свог духовног живота,  па сте остали заглављени само у овој страсти?

Почните са оним што можете да урадите, а не са оним што још не можете да елиминишете. Испричаћу вам причу светог Пајсија, која ми је донела велику духовну корист.

Један  младић је дошао код старца у Каливију у очајању, јер је често падао у телесни грех и није могао да се ослободи ове страсти. Отишао је код двојице духовника, пре тога, који су  се трудили да му објасне да то што ради није добро. Младић је очајавао. “Пошто знам да је то што радим грех”, рекао је, “и не могу да престанем да то радим и да се исправим, прекинућу сав свој однос са Богом.”

Када је чуо његов проблем, старац му је рекао: ”Види, благословени, никад не започињи своју борбу са оним  што не можеш, него са оним што можеш. Види шта можеш да урадиш и почни са тим. Можеш ли ићи у цркву сваке недеље?” “Могу”. ”Можеш ли постити сваке среде и петка?”” Могу.”” Можеш ли издвојити једну десетину своје плате или посетити болесне и помоћи им?”

“ Могу.””Можеш ли се молити сваке ноћи, чак и ако си згрешио, и рећи - Боже мој, спаси душу моју?”” Урадићу то, старче.” “Зато почни,  од данас, да чиниш све што можеш, а Свемогући Бог ће учинити оно што ти не можеш.” Сиромах се смирио и стално говорио- “Хвала оче.” Био је, видите, частољубив и Бог му је помогао…

о. Ливиос

http://plibyos.blogspot.com/

За свакога је данас примарни задатак да не изгуби себе, да не искриви саму суштину наше православне вере, а самим тим и спасења, да не збаци свој крст. Важно је сачувати корене, традицију, наслеђе, без којих је немогућ духовни раст, као што је немогуће да било која биљка живи без корена. Одрицањем од себе, престајемо да постоjимо. Сваки уступци и слабости непријатељи ће узети здраво за готово, сви ови уступци ће довести до још већих уступака, а као резултат — и до издаје самих себе.

Речено је: „Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ (Лк 10,16).

Свети Оци су завештали јединство. Исповедници који су прошли кроз лонац прогона совјетског терора подстицали су вернике да носе свој крст до краја. Тако је Лука Кримски писао: „Нема тежег греха од раскола и поделе Цркве Христове. Тако су говорили сви велики светитељи... Могу само да вас молим, као што је молио свети апостол Павле, чувајте се ових грабљивица, чувајте се оних који изазивају расколе, никада не идите на њихове састанке – иначе ћете се отровати њиховим отровом".

Светитељ је рекао да се речи Јеванђеља утисну у наше мисли, а Крст Христов у наша срца, ако су верни.

Црква није земаљска служба, није предузеће, није фирма. Ово је метафизика. Земаљска Црква и Небеска Црква сачињавају један живи организам. Овде не важе земаљски закони и законици. Овде све функционише другачије. Морамо изнова и изнова објашњавати елементарне ствари. Манастир је породица оних који се одричу свега што је важно обичном земаљском човеку, оних, коме су потребни посебни услови да би се даноноћно молио. За време монашке хиротониjе, човек узима друго име, умире за свет и проба анђеоски лик. Зато су пустињаци избегавали људе. Ожењени свештеник не носи бурму, јер је верен за Христа.

Људи који су далеко од Цркве покушавају да све уреде по сопственом схватању. Али Цркву се не може мерити својом мером. Шта и кога циљате? И онда се чудите да се свима нама дешавају страшне недаће: ратови, катаклизме. Уосталом, на крају ћете се сви ви, без изузетка, уверити да је то тако!

„Сви ви, сви који верујете у Њега, позвани сте од Христа да идете за Њим, узимајући на себе Његово бреме, Његов јарам. Не бој се, иди, иди храбро. Не бој се оних страдања којима те ђаво плаши, спречавајући те да идеш овим путем. Пљуни на ђавола, одагни ђавола Крстом Христовим, именом Његовим“, поучавао је Свети Лука Кримски.

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/ru/content/mitr-antoniy-pakanich-otrekayas-ot-sebya-my-perestaem-byt

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способностдуше за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одваја нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим.Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализовано, свезаном и окованом очајничким мислима.

Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, трбало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати сваки користан савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ изнутра, скривена, и појављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.

Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих већ аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближњеиз неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи даће се болест, која је скривена у нама, поново појавити у неком другом облику и другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: "и звериње ће пољско бити у миру с тобом" (Јов 5, 23). међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свог срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: "Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење за које се не каје" (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проситеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржавање (Гал.5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

https://www.crkvaub.rs/vesti/pouke/pouke-sveti-jovan-kasijan-o-depresiji

Наша религија је савршено и дубоко филозофска. Једноставно је и највредније. Стога, трудите се у духовном животу, једноставно, нежно, без насиља.

Душа се освећује и чисти проучавањем речи Отаца, учењем напамет псалама, појањем, молитвом. Зато се предај овим духовним стварима и остави све остало.

Два су пута која нас воде ка Богу - тежак и напоран са жестоким нападима на зло, и лак, са љубављу. Много је оних који су изабрали тежи пут и проливали крв да би примили Духа Светога, док нису достигли велику врлину. Сматрам да је најкраћи пут онај са љубављу. Прати га и ти.

Можете направити још један покушај. Учите да се молите и тежите напредовању у љубави према Богу и Цркви. Не борите се да протерате таму из своје душе. Отворите рупу да пустите светлост унутра и тама ће нестати.

Исто важи и за страсти и слабости. Немојте се борити против њих, него их претварајте у силе кa презирању зла. Задовољите  се правилима, богослужењем, божанском љубављу. Све свете књиге наше Цркве, Молитвеник, Часослов, Псалтир, Минеји, садрже свете речи љубави према нашем Христу.

Када се са чежњом предате овом напору, ваша душа ће бити освећена на благ, тајни начин, а да ви тога не будете свесни. Овим проучавањем ћете полако стећи кротост, понизност, љубав и ваша душа ће бити благословена. Не бирајте негативне начине за своју корекцију. Не треба да се плашите ђавола, пакла, или било чега. Они стварају реакцију.

Поента није у томе да седите и напрежете се да бисте се побољшали. Сврха је живети, проучавати, молити се, напредовати у љубави, у љубави Христовој, у љубави према Цркви. То је оно свето и лепо што радује и ослобађа душу сваког зла, настојање да се сједини са Христом.

Љубити Христа, чезнути за Христом, живети у Христу, као апостол Павле који је рекао -„не живим ја, него живи у мени Христос“. То би требало да буде ваш циљ. Други напори да буду тајни, скривени. Оно што треба да превлада јесте љубав према Христу. Нека ово постоји у вашем уму, у мислима, у машти, у срцу, у вољи. Нека овај напор буде још интензивнији, како бисте срели Христа, како би се сјединили са Њим, како би Га загрлили у себи.

Оставите све слабости, да супротни дух не сазна и да вас не потопи у тугу . Не покушавајте да их се решите. Такмичите се са мекоћом и једноставношћу без стегнутости и стреса. Зар и сам не кажеш - сад ћу се напрегнути, молићу се да добијем љубав, да будем добар итд. Не треба да се трудите да будете добри.

На тај начин ћете још горе реаговати. Све треба радити нежно, без напора и слободно. Зар не кажеш - Боже избави ме од овога (нпр. љутња, туга). Није добро молити се нити размишљати о специфичној страсти, јер, нешто се дешава у нашој души и ми још више бивамо увучени.

Појури напред да савладаш страст и видећеш како ће те она загрлити, стиснути и нећеш моћи ништа. Немој се директно борити против искушења да оде. Тада му придајеш важност и искушење се учвршћује, јер ти више мислиш и бринеш о њему.

Запамтите шта Свето Писмо каже: „Не дај да лева рука твоја зна шта ради десна рука твоја“. Нека сва ваша снага буде усмерена на љубав према Богу, на богослужење, на везаност за Њега, и ослободићете се зла и слабости.

Постоје и други начини, као што је сећање на пакао, ђавола и смрт. Тако из страха и прорачуна избегаваш зло. Ови начини су заморни, изазивају реакцију и често имају супротан ефекат. Душа, чак и када је осетљива, радује се љубави и узбуђена је, она јача и преображава све негативно и ружно.

Мени је дражи лакши пут, односно начин на који то постижемо проучавањем канона Светих. У правилима ћете наћи начине како су то радили светитељи, верници, подвижници и мученици. Они су своја срца у потпуности предали Христу и Његовој љубави. Хајде да и ми учинимо исто. Да украдемо њихов пут.

Свети Порфирије Кавсокаливит

https://www.vimaorthodoxias.gr/didaxes-geronta-porfyriou/agios-porfyrios-kaysokalyvitis-na-agonizesthe-me-apalotita-kai-aplotita/#