Ове недеље следуј страдалном Господу Христу у стопу, и буди стално на Његовој страни насупрот судијама и мучитељима Његовим. И љуби Га свим срцем својим.

Духовно се пренеси у оне дане и догађаје, и љуби Му скуте и рукаве, не удаљуј срца свога од Њега. Кад чујеш да гонитељи Његови шапну: "Крив је", ти им викни у уши: "Прав је!" Љуби Љубитеља свога свим срцем својим!

Кад Га Јевреји шамарају, ти пружи руку своју у одбрану и прими шамар место Њега. Кад Га пљују, ти реци: "Упљувци, шта ћете бацити један другом у лице, ако на Њему истрошите све пљувачке своје, сву садржину своју?"

Кад Пилат пита Ћутљивог Господа: "Шта је истина?", ти исповеди и реци: "Ево, Он је жива ваплоћена Божја Истина." Кад Га војници римски шибају, ти стој уз Њега и реци зверовима: "Синови вучице, вечити смротносци, немојте шибати Јагње Божје Живоносно, Које нуди живот вашем царству смрти."

Иди за Њим улицом Бола, и придржавај Крст Његов, заједно са Симоном Киринејцем; и заједно са блаженом Вероником бриши лице Његово од прашине и крви; и заједно са мироносицама плачи и принеси Му чашу хладне воде засушеним устима, и расхлади Му врело чело. Предај Му цело срце своје и љуби Га свим срцем својим у часовима понижења Његовог.

Кад чујеш звек чекића на пречистим рукама Његовим, ти викни: "Јаој!"

Кад укивају ексере у пречисте ноге Његове, ти опет јаукни, као да се гвожђе укива у твоје тело.

Поклони се Пресветој Матери Његовој и пољуби јој скуте и рукаве. Не говори Јој ништа; не питај Је ништа. Поклони се још једном Њеном Светом болу. И још једном - Њеном Светом ћутању. У себи реци: "Мајко Пречиста и ја Га љубим сви срцем својим."

Извади срце своје и стави га у Његово тело, и буди као да те нема. Буди у Њему и подноси оно што Он подноси и умри у себи потпуно. Умри пре Њега.

Кад Га Јосиф и Никодим положе у гроб, ти сматрај да си са Њим у гробу. Сматрај да те нема живог у свету. Као сенка стој где год у близини гроба, а живот свој гледај у гробу. И биће ти слатка, веома слатка смрт са Њим и у Њему.

Колико ће ти тек бити слађе васкрсење с Њим и у Њему, кад те трећег дана засијају Анђели на Гробу! Војници Цареви иду пред Царем; лице им као муње огњене, а одело им као снег бело.. Па кад заблистају Ангели Божји у тами Голготе и у таме твоје душе, тада ћеш се ти осетити као нов човек.

И кад у трепету будеш гледао чудо чудеса, у недоумици да ли да се сакријеш или да побегнеш или да Му се јавиш, гле, Он ће први прићи теби и, као Марији, ословиће те по имену. А кад те Он ослови, кроз Његов глас као кроз електричну жицу, ући ће у тебе нова струја, нов живот, нова снага. И Он ће ти повратити твоје срце, даће ти и - Своје. И ти ћеш у трепету пасти пред ноге Његове и грцајући узвикнућеш као и Тома: "Господ мој и Бог мој, Слава Теби!"

- Свети Владика Николај Велимировић

https://www.facebook.com/pra17

Православни хришћани, који се придржавају (старо)јулијанског календара, обележавају данас Велики четвртак. Хришћани се сећају последњег обедовања Исуса Христа, Тајне вечере, а данас је прилика да се и највећи грешници разреше греха.

У храмовима се служи литургија Светог Василија великог, а на Велики четвртак је установљена и Света тајна причешћа, због чега се верује да ће и највећим грешницима који се тог дана причесте бити опроштени грехови.

На Велики четвртак нема весеља, али има окупљања верујућих. Код неких православних народа и у неким крајевима Србије тог се дана, а не на Велики петак, боје ускршња јаја, док се у Русији на Велики четвртак меси ускршњи слатки колач.

Према јеванђеоским записима, Христос је на Тајној вечери благословио хлеб и поделивши га апостолима рекао: "Ово је тело моје које се за вас ломи ради опроштења грехова". Затим је узео чашу вина и додао: "Пијте из ове чаше сви, ово је крв моја Новога Завета, која се пролива за вас и за многе, ради отпуштања греха".

Христове речи се на Велики четвртак, понављају на литургијама пре причешћа верника, по узору на прву причест Христову и његових апостола. Празновање у свим храмовима СПЦ почиње литургијом Светог Василија Великог која се служи десет пута годишње, на све велике православне празнике. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи.

ОПРОСТ ГРЕХА И НАЈВЕЋИХ ГРЕШНИКА

Празник је један од дана одређених за причешће верника који су, поштујући православни канон, постили на води најмање пет последњих дана. На литургијама се верници причешћују хлебом или нафором - телом Христовим и вином које је симбол његове крви проливене за спас људског рода.

Народ верује да и највећим грешницима, који се причесте на данашњи дан, бивају опроштени греси. Завршетком литургије престаје се за звоњењем, већ се клепа, удара у дрвену даску, све до сахране Христове. После литургије је дозвољено јести на уљу и попити нешто вина.

Велики четвртак је покретни празник јер је део Великог, Часног или Васкршњег поста, који траје шест недеља. Верници који се придржавају правила поста, прве и последње недеље не једу чак ни рибу, већ другу посну храну, припремљену на води, без уља. На литургији на Велики четвртак освећују се и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године.

СВЕЋА У ТРОНОШИ, СТРАШНИК НА КОСОВУ

За Велики четвртак у народу постоје разна веровања и обичаји, па тако у манастир Троношу сељаци из оближњих села доносе на овај дан велику свећу, тешку више десетина килограма од чистог воска, која се пали током читаве године, док се не донесе следећа.

Овај дан се у неким крајевима слави као слава орача, они оду до њиве са запрежном стоком, али не раде ништа. У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Некада су се јаја фарбала копривом и љуском од лука, а прво обојено јаје. "чуваркућу" деца односе на њиву и ту га остављају да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године.

Срби на Косову на овај дан у рану зору обоје само једно јаје. Њихова "чуваркућа" се зове "страшник". Док је још свеже боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у кући и добро се чува да се не разбије.

ЗАШТО БАШ У ЦРВЕНО?

О томе зашто се спремају црвена јаја за Васкрс, пише Саватије, постоји у народу ова прича. Кад су Исуса Христа скинули мртва са крста и сахранили, његова мајка, Света Дева Марија, изађе му на гроб, и на гробу остави неколико обарених белих јаја. Кад је Христос у недељу васкрсао, она јаја што су била на гробу, на једанпут сва поцрвене, па томе за спомен Хришћани боје јаја за Васкрс црвеном бојом.

Народ верује да су овога дана отворена рајска врата на небу, и ко год тога дана што удели за мртве, то му се види. Овога дана служи црква. Жене иду у цркву и остављају понеко јаје за душу умрлих. На Велики се чертвртак не ради.

МИРОВАРЕЊE

Православне цркве на Велики четвртак обављају мироварење. Миро се кува три дана, од понедељка до среде, у казанима у којима се ставља освећена вода, чисто вино и маслиново уље, а потом разна уља, смоле, биљке и мириси. Код нас се користи тридесетак материја, њихов списак не мора да је увек у потпуности исти, док Цариградска патријаршија користи увек око 60 материја. Током тродневног варења непрестано се чита Јеванђеље. Освећење се обавља на Велики четвртак. Свето миро се шаље у епархије у земљи и ван ње. Само аутокефалне цркве имају право мироварења, то је уједно и симбол њихове самосталности.

https://www.volimpravoslavlje.com/pr-v-sl-vn-riznic/670-danas-je-veliki-cetvrtak.html?fbclid=IwAR3joW_Ynu_jfTv36C3n9axjuFvlbA49sRuOWJ-RDvrtx1MtgXt-JmGg1pI

Покајање подразумева констатацију свог промашаја, осећање греха, али истовремено и свест о томе да смо ми спремни да учинимо још теже и горе ствари, да нисмо ми бољи од тог греха, него нисмо учинили више од тога, зато што нас је Господ благодаћу својом сачувао, зато што Његовом снагом, Његовом љубављу, Његовим снисхођењем, Његовим човекољубљем свеопштим, али и конкретном љубављу Његовом у односу на нас, на мене, на тебе, Он није дозволио да идемо до краја, не зато што то нисмо хтели, него зато што је Он учинио да то не буде тако, јер познаје душу, добру душу сваког од нас. Може бити у најмању руку да нас Он спречава да до краја пројавимо своје страсти, свој грех, своју гордост, своје самољубље у неком тренутку, јер зна да бисмо после тога због гриже савести, а не покајања, упали можда у очајање, у чамотињу, што је заправо најгоре могуће духовно стање. То духовно стање јесте потврда и знак да губимо поверење у Бога, да не верујемо да је Он почетак и крај, да Он може све и да не постоји грех из којег нас може спасити, јер Он је онај који је из мртвих васкрсао и победио нашег троструког непријатеља: смрт, сатану и грех.

Покајање је једноставна спознаја свог промашаја, свесни смо да смо погрешили. У тој спознаји нам помаже Јеванђеље Христово, Његова реч, Његове заповести. Иако смо у тренутку те спознаје бескрајно тужни, ми смо испуњени оптимизмом, штавише и радошћу зато што једнако знамо да је Бог – Бог љубави, као и да нас оног тренутка када се Њему обратимо, када пожелимо да будемо бољи, Он грли својом љубављу и чисти од сваке нечистоте, баш као што је милостиви отац учинио у односу на блудног сина из јеванђељске приче о блудном сину или из приче о милостивом оцу, како ту причу називају свети Оци.

Ово је период покајања и зато нека нам Господ да снаге да идемо истинским, аутентичним путем покајања, а то је да знамо да смо слаби и немоћни, да знамо своје грехе, али да молитвом и вером, подвигом и љубављу знамо да је Бог са нама. Тек када смо дубински изнутра свесни тих димензија наше вере, онда идемо сигурним путем. Ако пренаглашавамо једну или другу димензију без обзира о којој је реч, ми храмљемо, ми посрћемо и нисмо на добром путу. Покајање је радосна туга, како кажу свети Оци. Ово је период покајања и зато нека стихови молитве Светог Јефрема Сирина буду наше путовође да непразно словимо, да не осуђујемо, да не будемо малодушни, него да будемо испуњени вером и надом у Господа, али и спремни на сваку врсту подвига који извире из наше вере и који је прожет нашом молитвом.

https://patmos.rs/2023/04/12/patrijarh-srpski-porfirije-pokajanje-je-radosna-tuga/

Током Свете Литургије на Велики четвртак, 13. априла 2023, у Вазнесењском храму у центру Београда, беседу на тему овог славног дана када је Господ установио саму душу Цркве - свету тајну Причешћа, произнео је ђакон Александар Милојков: "Сав је Христос света Литургија и сав је Христос Црква, јер је Он онај који се приноси и Онај коме се приноси, Он је савршено јагње жртвено, Он седи са десне стране Оца...Он је лекар душа и тела наших, Он је лек, Његово тело и крв су лек душа и тела наших, Он је здравље. Он је пут истина и живот...На крсту своме, на дрвету чији је праобраз било дрво Нојеве барке у коју су се укрцавали спасени од потопа, саздана је и новозаветна барка Христова, Црква Његова којом плове они који се спасавају..."

Извор: Радио Слово љубве

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се прославља као Велики Четвртак, била Тајна вечера.

Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа говорећи: “Узмите, једите; ово је тело моје.” и “Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова” (Мт. 26, 26-28). Ове се речи могу чути у току Свете Литургије.

Господ Исус Христос је својим ученицима опрао ноге учећи их тако, сопственим примером, како треба да служе једни другима. Заповедио им је и да љубе једни друге: “Да љубите једни друге као што ја вас љубим” (Јн. 15, 12), и отворено говорио о предстојећем страдању.

Христос је пред свима у току Тајне вечере рекао: “Заиста вам кажем; један од вас издаће ме” (Мт. 26, 21). “А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза” (Мт. 26, 25). “Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом” (Мт. 26, 35).

Исус Христос затим одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу. Јуда је у врт дошао са слугама првосвештеника и фарисеја, да Га изда. Исуса им је показао целивајући Га јер им беше рекао: “Кога пољубим, тај је” (Лк. 22, 47), а Христос га је упитао “Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?”(Лк. 22, 48).

Те ноћи пошто су Христа одвели, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, те се из дубине душе покајао и плакао, молећи опроштај.

Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања – Велики петак.

Богослужења на Велики четвртак

Велики Четвртак је дан посвећен спомену установљења Тајне вечере односно Свете Евхаристије (ломљење хлебова), односно на „умовеније” (прање) ногу, на опроштајну беседу Исуса Христа с ученицима — у Сионској горници и на путу за Гетсимански врт, на првосвештеничке молитве Господове пред страдања, и на предају Богочовека на страдање. На Велики четвртак служи се Литургија Светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио Свету Тајну Причешћа. На тај дан увече, чита се дванаест одломака из Јеванђеља о страдању Христовом.

https://svetigora.com/veliki-cetvrtak/

ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ
   Коментари и напомене професора В. Н. Иљина

   У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. То су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових).
Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.

Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. То је суштина речи пророка Исаије, који каже: „Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53,5).
Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.
   Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо у самогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Логос страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.

Господе, жена која је пала у многе грехе,
осетивши Твоје Божанство,
узела је чин мироносице,
и ридајући Теби миро пре погреба приноси.
Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је
распаљивање блуда неиздрживог,
а мрачна и без зрака је жеља Греха!
Прими моје изворе суза,
Ти који облацима низводиш воду мора.
Пригни се мојим срдачним уздасима,
Ти који си приклонио небеса
неизрецивим снисхођењем твојим.
Да целивам пречисте ноге твоје,
и обришем их опет косом главе моје,
од којих се Ева у рају,
предвече шум ушима чувши,
страхом сакрила.
Мноштва Грехова мојих,
и бездане судова твојих ко ће испитати.
Душеспашче Спасв мој,
не презри мене, слушкињу твоју,
Ти који имаш неизмерну милост.

   Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем… Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.

https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2015/04/blog-post_67.html

Током Страсне седмице сећамо се Крсног пута Спаситеља. И ове године Његова страдања, као никада у новом миленијуму, одјекују са црквеним догађајима.

Ниједан хришћанин у свом животу не може избећи ношење свог крста. На нашем индивидуалном крсном путу, сви ми, у овој или оној мери, пролазимо кроз исте фазе кроз које је прошао наш Господ и Спаситељ. А једна од тих фаза је издаја.

Издаја је болнија, што нам је ближа личност издајника. Исти Јуда је био један од изабраних, један од дванаесторице. А сада, поред свих страдања, наша Црква доживљава и издају своје појединачне деце. Можда, уз милионе људи који се до краја залажу за Истину, то и није тако упечатљиво, али Црква тугује због сваке људске душе која ју је издала.

Зашто се појављују такви издајници?

Од Христовог времена мало се тога променило и сада сваки издајник иде путем Јуде Искариотског. Али зашто је Јуда издао свог Учитеља? Сви знају за Јудину љубав према новцу и за тридесет сребрника. То јест, Јуди су недостајали земаљски благослови од Христа. Али све је дубље од тога. Многи су гледали на Христа старозаветним очима. За њих је Месија победнички цар који ће протерати паганске Римљане из Израела и успоставити велику јеврејску монархију. Али није само Јуда тако мислио. Подсетимо се јеванђељске епизоде, где је мајка апостола Јована и Јакова пришла Исусу са молбом: „да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у Царству твојему“ (Мт 20,21). Зато је за многе ученике постало право искушење да схвате да Царство Исусово није од овога света, да је у другој, духовној димензији, да не решава тренутне овоземаљске проблеме, без обзира колико се они чинили важним лаицима.

Неки су били разочарани и отишли. А Јуда је отишао још даље: решио је да изда Учитеља, који га је толико разочарао.

Ових дана се све понавља. На крају крајева, има људи који долазе у Цркву не да би спасли своју душу, сјединили се са Христом. Неки виде Цркву као својеврсно средиште народних традиција, оличење „националног духа“ итд. Други је углавном представљају као политичко оруђе или извор прихода. Али такви људи су увек разочарани.

Дошавши у Цркву, мењамо себе, али је немогуће променити Цркву по себи. Црква, пре свега, проповеда самога Христа, а не туђе идеолошке ставове – управо због тога је прогањана, због несагласности са нечиjима измишљенима маштањима о црквености.

И апостолима је било тешко да прихвате оностраност Царства Христовог, не само Јуди. Неко је побегао у најпресуднијем тренутку, неко се одрекао... Али, за разлику од Јуде, сви су нашли снаге да се покају и врате.

И после васкрсења Спасовог, нико од ових некада колебљивих ученика више никада није издао свог Учитеља, и многи бескомпромисно и неустрашиво су отишли на муку и смрт.

Тако је и сада: сви они који су због слабости душе или из неког другог земаљског разлога отишли из Цркве у Њеном најтежем часу, могу се покајати и вратити. Господ чека свакога. Само пут Јуде, који је своје дане завршио у очају, води у пропаст.

https://pravlife.org/en/node/30002

Знате ли одакле смо ономад почели наш разговор и где смо га прекинули, или: од чега смо кренули и докле смо довели претходну беседу? Ви сте, претпостављам, заборавили на чему смо зауставили наш разговор; али ја знам, и за то вас не кривим, не осуђујем. Сви ви имате жене, старате се о деци и водите рачуна о породичним обавезама; једни сте војници, други занатлије; речју: свако од вас брине о својим обавезама. А ми с овим[2] имамо посла, овим се бавимо, и у овоме проводимо своје време. Вас, дакле, не могу да корим за то[3], али морам да вас похвалим за ревност – због тога што нас ниједне недеље не остављате саме, него одлажете све друго и долазите у цркву. Управо су ревносни и срчани житељи најлепши украс нашег града, а не његова бука, предграђа, позлаћене куће и одаје са постављеним столовима. И добро дрво познајемо по роду, а не по листу. Ми се разликујемо од неразумних животиња тиме што имамо (дар) речи, што се изражавамо речима и волимо реч. Човек који не воли реч много је неразумнији од животиња: он не зна ради чега је удостојен (даром речи). Добро је пророк рекао: И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс 48,13). Човек си, обдарен речју, а реч не волиш? Кажи, какво оправдање ћеш имати? Зато сте ми од свих ви најпотребнији, јер, као на крилима, долећете с разних страна (да слушате) речи о врлини и реч Божија вам је важнија од свега. Прихватимо се и ми, дакле, наше теме и наставимо беседу о ономе о чему смо ономад говорили: ја вам то дугујем и радо ћу одужити свој дуг јер ми то не доноси сиромаштво, него пружа богатство. У пословима овога света дужници беже од зајмодавца како им не би вратили (дуг); ја јурим (за вама) да вам вратим – и то је сасвим праведно, јер у пословима овога света враћање умањује иметак, а враћање речима ствара богатство. На пример: ја дугујем некоме новац, и ако га вратим, он не може бити и код њега и код мене; не, он је из мојих руку отишао у његове руке. Али ако вратим речи, оне и код мене остају, и ви их сви имате. А ако задржим у себи реч и не саопштим (је), онда сам ја сиромашан, а ако вратим, постајем богатији. Ако не вратим речи, онда сам само ја богат, а ако вратим, онда добијам плод заједно са свима вама.

Вратимо, дакле, дуг. А какав је то дуг? Ономад смо разговарали о покајању и рекли да постоје многи и различити путеви покајања, и то зато да би нам спасење било лако. Да нам је Бог дао један пут спасења, ми бисмо почели да изналазимо изговор: не можемо ићи овим путем, на можемо се спасти. А да би ти одузео могућност таквог изговора, Он ти је дао многе и различите путеве, а не само један, ни два, ни три, да би због тог мноштва учинио да ти усхођење на небо буде лако. Рекли смо такође да покајање није тешко, и да у њему нема никакве тешкоће. Грешник си? Уђи у цркву, и кажи: „Сагрешио сам“ – и бићеш разрешен од греха. Поводом тога поменули смо и Давида, који је сагрешио и био разрешен од греха. Затим смо изнели и онај други пут, то јест плач и грех, и говорили: какав је то труд? Не требамо ни да трошимо новац, ни да путујемо надалеко, ни да чинимо нешто друго слично овоме, но само да плачемо због греха. За ово смо навели оне речи из Писма да је Бог променио своје одређење према Ахаву зато што је Ахав ударио у плач и ожалостио се, и да је сам (Бог) рекао Илији: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато нећу пустити оно зло (уп. 1 Цар 21,29). Затим смо указали и на трећи пут покајања и навели речи Писма о фарисеју и царинику. Фарисеј је надмено сам себе похвалио и тако остао без оправдања, а цариник је показао дух смирења, изашао са плодом праведности и, без икаквог труда, био оправдан: дао је речи, а примио дела. Сада идемо даље да покажемо четврти пут покајања. А какав је тај пут? То је милостиња, царица врлина, која најбрже узноси људе на небеске сводове, најбоља заштитница. Велико је дело милостиња; зато је и Соломон клицао: Велика је ствар човек, а још дража човек који чини милостињу (уп.Прич20,б). Величанствен је лет милостиње: она расеца ваздух, пролази поред месеца, усходи изнад сунчевих зрака, достиже до самих небеса. Па ни ту не застаје, него пролази и небо, обилази и саборе анђела и зборове арханђела и све вишње силе и излази пред сами царски престо. Поучи се томе из самог Писма, које говори: Корнилије! … молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4). А речи пред Богом значе: иако си много грешан, немој се бојати јер милостиња је твоја заштитница. Ниједна вишња сила њу не зауставља; она тражи оно што је заслужено јер има у рукама истински рукопис. То је глас самог Господа: Кад учиниш једноме од ове моје најмање браће, мени си учинио (уп.Мт 25,40). Тако, ма колико имао других грехова* твоја милостиња ће све превагнути.

2. Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило мало. И дођоше, каже се, луде, и рекоше мудрим: „Дајте нам уља из ваших посуда.“ А ове одговорише: „Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама“ (Мт25,9). Оне то нису учиниле због краткоће времена, јер су очекивале долазак женика, а не због бездушности и злобе. Луде су имале светиљке, али у светиљкама мудрих је било уље, а код ових није. Девственост је пламен, а милостиња уље. Зато, као што се пламен гаси ако му се не досипа уље, тако се и девственост гаси када нема милостиње. „Дајте нам уља (рекоше луде) из ваших посуда.“ А мудре им одговорише: „Не можемо вам дати.“ Ово нису рекле из злобе, него из бојазни: „Да не би недостало и нама и вама, да не бисмо и ми и ви, иако се све старамо да уђемо, остале (изван брачне ложнице). Боље идите продавцима и купите.“ А ко су продавци овог уља? Сиромаси који седе пред црквом зарад милостиње. А по којој цени се оно продаје? По којој ти хоћеш: цену не одређујем да се ти не би позивао на сиромаштво. Колико имаш, за толико и купи. Имаш ли новчић? Купи њиме небо, не зато што се небо лако купује, него зато што је Господ човекољубив. Немаш ни новчић? Дај чашу хладне воде. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти (уп.Мт 10,42). Небо се купује и продаје – и ми се нећемо трудити! Дај хлеб, и прими рај; дај мало, и узми велико; дај смртно, и узми бесмртно; дај пропадљиво, и узми непропадљиво. Кад би на неком вашару јефтино и у великим количинама продавали животне намирнице, па би се много тога могло добити по ниској цени, зар не бисте распродали иметак, оставили све по страни, и учествовали у таквој трговини? А ето, где је пропадљиво, тамо показујете толико ревности, а где се ради о бесмртном, тамо сте толико немарни и лакомислени? Дај сиромаху, па ће, макар сам ћутао, хиљаду уста проговорити да те заштити јер ће милостиња устати и заштити (те): милостиња је искупљење душе. Као што се пред црквеним вратима налазе посуде, напуњене водом, да би ти прао руке, тако пред црквом седе сиромашни да переш руке своје душе. Јеси ли телесне руке опрао водом? Опери милостињом и руке душе. Не позивај се на сиромаштво. Удовица је у крајњој оскудици увела у своју кућу Илију и примила га с великом радошћу јер сиромаштво није било (за њу) препрека; зато је и добила достојне плодове и сабрала зрело класје милостиње. Можда ће слушалац рећи: „Дај нам Илију.“ Зашто тражиш Илију? Господа Илијиног ти дајем, и не храниш га: како би тек примио Илију, кад би га нашао? Христос, Господ свих, рекао је: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Кад би цар позвао некога на вечеру, и кад би слуге изашле пред њега, он би им рекао: „Захвалите му се много у моје име, он ме је примио у своју кућу и нахранио када сам био сиромах, он ми је у невољи учинио много добрих дела“ – зар не би свако узео сав свој новац и потрошио га на онога коме је цар исказао тако велику захвалност? Зар се не би свако потрудио да се с њим зближи и спријатељи?

3. Јесте ли видели снагу (царске) речи? Па кад такво дело заслужује толику част код цара, који је, ипак, само човек, замисли да се Христос оног дана пред анђелима и свим силама обраћа с позивом и говори: „Овај човек ме је на земљи увео у своју кућу, он ми је многа добра дела учинио, он је мене, странца, примио.“ Замисли затим одважност (тог човека) међу анђелима, радост међу небеским саборима. Зар тај о коме Христос буде сведочио неће имати већу одважност од анђела? Према томе, браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело. Беседећи о овоме, сметнусмо с ума разговор о девојкама. Вратимо се, дакле, нашој теми. „Дајте нам,“ веле, „уља из ваших посуда. Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама; боље идите продавцима и купите.“ А кад оне отидоше да купе, дође женик, и оне чије су светиљке светлиле уђоше с њим, и затворише се врата брачне ложнице. Дођоше и пет лудих и почеше да куцају на врата ложнице и гласно говоре: „Отвори нам“; а женик им изнутра одговори: „Одлазите од мене, не познајем вас“ (Мт 25,8-12). Тако, то су, значи, чуле након толиких напора? Не познајем вас. То значи, како сам рекао, да су узалудно и без користи задобиле велико достојанство девствености. Види: оне су одбачене након толико великих напора, након што су обуздале своју неуздржљивост, након надметања с небеским силама, након што су се насмејале над стварима овога света, претрпеле велику страст, прешле преко преграда, узлетеле од земље на небо, нису разломиле печате тела, задобиле велику лепоту девствености, ушле у надметање с анђелима, сатрле потребе тела, заборавиле на природу, у телу извршиле оно што је својствено бестелесним, након што су задобиле велико и необориво достојанство – након свега оне су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Немој да помислиш да ја сматрам да је врлина девствености мало важна: девственост је таква да је нико од старих није могао сачувати. Сада је постало веома доступно оно што је за пророке и за старе било страшно – зато то и јесте велика благодат. Шта је, заиста, било најтеже и најнеиздржљивије? Девственост и презирање смрти. Али њих се сада не плаше ни малене девојчице. Очување девствености је, заиста, било толико тешко да нико од старих није могао да је чува. Ној је био праведан, то је и Бог засведочио, али је живео са женом. Са женама су исто тако живели и Аврам и Исак, наследници Божијег завета. Целомудрени Јосиф је одбио да учини велики грех прељубе, али је и он живео са женом јер је тешко било остајање у стању девствености. Девственост је утемељена онда кад је израстао цвет девствености. Према томе, нико од старих није могао да чува девственост зато што је велика ствар обуздати тело. Насликај речима слику девствености и познај величину те врлине. Она сваки дан води битку, која се никада не може стишати; та битка је гора од рата против варвара. У рату против варвара има предаха, када се воде преговори; у том рату некад се боре, а некад не; тамо се може запазити ред и време. А у рату који се води против девствености нема предаха зато што ратује ђаво који не зна одређено време за напад и не тражи договорен да знак за борбу, него се увек бори и стара се да нађе ненаоружану девојку да би јој задао смртну рану; и девојка никад не може да предахне од те битке, него увек носи у себи и немир и ратника. Осуђеници се толико не узнемире, иако судију виде тек повремено, а девојка, куд год пошла, увек са собом носи и судију и непријатеља. Тај непријатељ јој не да да предахне ни навече, ни ноћу, ни ујутру, ни у подне, него војује непрестано, предлаже јој насладе, указује на брак, да би ишчупао из ње врлину и побудио у њој порок, да би изагнао из ње целомудреност и посејао у њу блуд: сваког часа се разгорева огањ који сладострашће пријатно потпаљује. Види, како је тежак овај подвиг: а оне (луде девојке) након свега тога су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Пази, како је велико дело девственост: када крај себе има сестру милостињу, неће је надвладати никаква невоља, него ће она постати изнад свега. Оне нису ушле (у брачну ложницу) зато што поред девствености нису имале и милостињу. Срамота је рећи: победивши сладострашће, ти ниси презрела новац, него, као девојка која се одрекла живота и распевши себе, волиш новац! Да си пожелела мужа, не би била толико крива јер би пожелела (себи) равно биће; али сада је твоја кривица много већа зато што си пожелела ствар која је теби туђа. Удате жене злобно исказују своју нечовечност тако што се позивају на децу; ако им кажеш: „Дај ми милостињу“ – „имамо децу“, кажу оне, „не можемо“. Бог ти је дао децу, добила си плод утробе да би била човекољубива, а не нечовечна; разлог за човекољубље не претварај у изговор за нечовечност. Хоћеш ли да оставиш својој деци добро наслеђе? Чини милостињу да би те сви похвалили и да би себи оставила бесмртни спомен. Али зашто сабираш новац кад већ немаш децу и кад си се распела за живот?

4. До сада смо говорили (у уму) и о путу покајања, и о милостињи. Рекли смо да је милостиња велика добит: затим смо прешли на море девствености. Према томе, велики пут покајања имаш у милостињи, која може да те ослободи од окова греха. Али имаш још један пут покајања, такође веома лак, на коме се исто тако можеш ослободити од грехова. Моли се непрестано, не посустај у молитви, моли Божије човекољубље, али не с леношћу, а Бог се неће одвратити од онога који се непрестано моли, него ће ти опростити грехе и услишиће твоје молитве. Ако у молитви будеш услишен, настави да се молиш да би принео благодарност Богу; ако пак не будеш услишен, обитавај у молитви не би ли био услишен. И не говори: „Много сам се молио, и нисам услишен“, јер и то се често дешава ради твоје користи. Бог зна да си лењ и немаран, и да ћеш, ако добијеш то за шта молиш, отићи и више се нећеш молити; и ето, самом потребом Бог те приморава да чешће разговараш с Њим и да се вежбаш у молитви. Јер ако се лењиш и не настављаш молитву ни кад имаш такву потребу, шта би тек било кад не би имао никакве потребе? Дакле, и то Он чини ради твоје користи јер жели да не одустајеш од молитве. Према томе, пребивај у молитви, љубљени мој, и не буди лењ, јер молитва може да учини много и не прилази јој као каквом мало важном делу. А да молитва пружа опроштај грехова, можеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Шта оно говори? Царство небеско је као човек који затвори своја врата и легне са својом децом. У поноћ долази неко да позајми хлеба, куца, и говори: „Отвори ми, треба ми хлеба.“ А он му одговара: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и наша деца.“ Онај наставља да куца на врата, а овај му опет говори: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и деца.“ Али онај и након овога наставља да куца, и није отишао док домаћин није рекао: Устаните, дајте му, и нека оде“ (Лк 11,5 и сл.). Према томе, (Писмо) те учи да се молиш и да не очајаваш, али и да тада када не добијеш (оно за шта си се молио), пребиваш у молитви, док не добијеш. И многе друге путеве покајања наћи ћеш у Писму. Покајање је, и пре Христовог доласка, проповедао Јеремија, који говори: Ко падне, не устаје ли, ко сврати с пута, не враћа ли се (уп.Јер 8,4)? И опет, након овога, а после учињене прељубе, каже јој: Врати се к мени (Јер 3,7). Бог нам је дао и много и других[4] различитих путева покајања да би нам одузео сваки изговор за немарност. Кад бисмо имали само један пут, не бисмо могли поћи њиме. А управо од овог оружја сатана увек бежи. Јеси ли сагрешио? Уђи у цркву и искупи свој грех. Колико год пута паднеш на улици, сваки пут устајеш: исто тако, колико год пута сагрешиш, покај се за грех, не очајавај; ако сагрешиш још једном, још једном се покај како не би због немарности потпуно изгубио наду у обећана блага. У дубокој си старости – и сагрешио си? Уђи (у цркву), покај се: овде је лечилиште, а не судница, овде не кажњавају него дају опроштај грехова. Самом Богу реци свој грех: Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних (Пс 50,6) и твоји ће ти се греси опростити. Имаш још један пут покајања, не тежак, него најлакши. Који је то пут? Плачи због својих грехова. О овоме ћеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Петар, врховни апостол, први у Цркви, друг Христов, који је откривење примио од Оца, а не од људи, што је и сам Христос посведочио кад је рекао: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима (Мт 16,17), тај Петар (када кажем Петар, по тим подразумевам несаломиви камен, непомичну стену, великог апостола, првог ученика, првог званог, и првог који се одазвао), управо он је учинио не неки мали, него велики грех – одрекао се самог Господа. Ово не говорим да би осудио праведника, него да би теби дао подстрек за покајање. Самог Господа васељене, Старатеља и Спаситеља свих он се одрекао. Но да причу о томе испричамо испочетка. Спаситељ је знао да ће за време Његове предаје неки већ отићи (од Њега), и зато је Петру рекао: „Хоћеш ли и ти да одеш“ (уп. Јн 6,67)? Али Петар одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! (Мт 26,35). Шта говориш, Петре? Бог пресудио, а ти противречиш? И мада је (Петар) показао добро настројење своје воље, Христос је ипак изобличио слабост (Петрове) природе. Када? Оне ноћи кад су Христа ухватили. Тада Петар, написано је, стајаше поред ватре и грејаше се; и приђе му нека служавка и рече: „Јуче си и ти био с овим човеком“; а он одговори: „Ја не познајем тога човека.“ Затим се (одрече) и други, и трећи пут, и тиме се (Божије) предсказање испунило. Након овога Христос је погледао Петра очима које говоре; ништа му није рекао јер није хтео да свог ученика изобличи и посрами пред Јудејцима, већ му погледом рече: „Ето, Петре, испуни се оно о чему сам говорио.“ Петра ово веома дирну и поче да плаче, али горко, а не обично плакаше, и сузама задоби друго крштење. Тим тако горким плачем он је искупио свој грех, тако да су му након овога поверени небески кључеви. А кад је Петров плач искупио тако велики грех, како онда ти нећеш искупити свој грех, ако будеш плакао? Одрећи се свога Господа није мали, него велик и веома тежак грех – па опет су сузе искупиле грех. Плачи и ти због свог греха, само не плачи просто и да те други виде, него горко, како је (плакао) Петар, излиј реку суза из саме дубине душе да би се Господ смиловао и опростио ти грех. Човекољубив је Господ, и сам је рекао: Не тражим смрт грешника, него да се грешник врати, покаје, и жив буде (уп.Јез 33.11). Од тебе тражи мало труда, а сам даје много; од тебе очекује повода да би теби дао благо спасења. Дај сузе, а Он ће ти дати опроштај, принеси покајање, а Он ће ти даровати отпуштење грехова. Дај макар мали повод и добићеш ваљано опроштење, јер (у делу спасења) једно зависи од Њега, а друго од нас. Ако ми дамо оно што зависи од нас, онда ће и Он даровати оно што зависи од Њега. Али Он је већ даровао оно што је зависило од Њега – поставио је сунце, месец, одредио разнолики размак између звезда, разлио ваздух, простро земљу, мора опасао копном, дао планине, долине, брегове, изворе, језера, реке, небројене врсте биљака, и дрвеће и све остало. Принеси и ти мало да би ти тако Он даровао и највећа блага. Према томе, нећемо бити немарни за саме себе, и нећемо одустати од свог спасења кад већ имамо такву бездану пучину човекољубља Господа свега, који се чак каје за наше грехе. Нуди се Царство небеско, и рај, и блага, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1Кор 2,9) – па зар нећемо настојати на све могуће начине да унесемо нешто своје као допуну да не бисмо били лишени тих блага? Зар не знаш шта је говорио Павле, који се много трудио и однео небројене победе над сатаном, у телу прошао сав свет, обишао земљу, и море, и ваздух, и, као да је на крилима, облетео васељену, био засут камењем, израњављен, претрпео ударце, све поднео ради имена Божијег, и одозго био призван небеским гласом? Пази шта говори и какве су то речи: „Примисмо“, говори, „благодат од Бога, али и ја се потрудих и учиних своје; и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих“ (1 Кор 15,10). Знамо, говори, знамо како је велика благодат коју примисмо, али није нашла да сам и ја бескористан: позната су моја дела. Тако ћемо и ми навикнути руке да дају милостињу, да бисмо и ми као допуну унели нешто мало, плакаћемо због грехова, ридаћемо због безакоња, да би се видело да и ми уносимо као допуну нешто, макар мало, а да је оно што ће нам бити даровано, велико и да премашује наше снаге. То су рај и Царство небеско – тога сви ми да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, којем заједно са Оцем и са Светим Духом слава, сила, и част сада и увек у векове векова. Амин.

http://mojepravoslavlje.blogspot.com/2018/01/blog-post_14.html

И завиђаху браћа Јосифу…

и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника;
и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37).

Уданашњим песмама и поукама православна црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божијем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена.

Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божије. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима.

Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик – овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли – све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе.

Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божији излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин.

http://manastirostrog.com/blog/2020/04/13/sveti-veliki-ponedeljak-citanje-jevandjelja-sinaksara-besjeda-svetog-vladike-nikolaja-i-prica-o-postu/8877/

Чини нам се да чекамо Христа, свакодневно Му служимо, дивимо се Његовим чудима, али да ли у исто време видимо Спаситеља у Христу?

Улазак Господњи у Јерусалим пре две хиљаде година био је и тренутак Његове славе и признања. Али само на тренутак. А после њега – срамна издаја најближих и њихово заглушујуће ћутање.

Сазнавши за чудо Лазаревог васкрсења, људи на улицама Јерусалима су се тада радовали, полагали палмине гранчице, узвикивали: „Осана, благословен Који долази у име Господње“, бацали своје хаљине на пут, где ће проћи Господ на свом магарету.

Христос са плачем повика, видјевши град: "Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; И срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен" (Лк 19, 42).

Господ је предвидео да неће проћи ни недељу дана када ће повици „Осана Сину Давидовом“ бити замењени повицима „Узми, узми, распни Га“, и да ће ове страшне речи изговарати исти људи који су баш са таквом радошћу Њега дочекали! Срце му је било тужно.

Разумео је да народ не очекује таквог Цара. Народ је чекао онога ко ће заузети престо и зацарити, који ће свима донети задовољство и разне користи. Ко ће победити омраженог непријатеља јеврејског народа.

Али Господ није донео земаљски престо и земаљске добра. Он им је донео сасвим неупоредив дар: вечни живот у Христу.

Какво је страшно разочарење задесило народ! Христос није оправдао њихове наде...

Чекамо ли данас Христа? Да ли му заиста служимо? Или, као Израелцима, потребан нам је цар који даје само користи и удобан живот, гарантујући сигурност и мир.

Свако мора за себе искрено да одговори: да ли је спреман не само да сретне Христа, радујући се Његовим чудима, него и да Га се не одрекне када дође тренутак истине; да ли сте спремни да следите Христа у Његовим тугама, страдањима и усамљености; да ли сте спремни да пођете са Њим на Голготу. Али за хришћане нема другог пута.

За недељу дана славићемо Свету Пасху Христову. Надамо се да ћемо, милошћу Божијом, доживети до самог Васкрса, и дочекати га свечано и радосно.

Пред нама је Страсна недеља, посебно и благословено време. Укрепајмо у вери величином богослужења Страсне седмице, како бисмо искрено и достојно срели Спаситеља нашег Господа Исуса Христа и прославили Његово Свето Васкрсење по целој Васељени.

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/en/node/29993

ЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Библијски опис

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".

Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Цвети

Дешава се да сусрет са особом која емитује порицање може да нас узнемири. Његов говор постаје узрок забуне и такве унутрашње буре да је потребно време, позитивне мисли и призивање помоћи одозго да се смири.

Зашто? Шта је погрешно што човек може да поремети мир и спокој наших срца? Лако је кривити друге за сопствена „погрешна дела“. Али то нам заправо не помаже, већ нас оставља неизлечивим, отврдњава нас против њих и самооправдава нас – што одбија нашу промену.

Поремећај који може изазвати нечије присуство или говор показује рањивост нас самих, која крије себичност и друге страсти.

Уравнотежено унутрашње стање је плод благодати Божије, као резултат духовне борбе. Односно, онај ко вежба на начин који предлаже Црква, који се срдачно моли, који са љубављу учествује у божанском општењу, који несебично служи ближњему, доживљава нормално стање. Не покрећу га ирационалне жеље, не живи без контроле, не „дише“ без љубави.

Различити вируси и микроби који постоје око нас утичу на рањиве организме и чине их болеснима. А то показују симптоми: грозница, дрхтавица, итд. Јаки организми прихватају вирусе и микробе, али их не потискују.

Из наведеног примера јасно је да сметња изазвана понашањем, говором или присуством неких људи показује рањивост нашег духовног стања.

Ко има понизност, сматрајући себе нижим од других, а друге бољим од њега, прихватајући њихову равнодушност или одбацивање као средство личног исправљања, не узнемирава се. Он се узда у промисао свог Господа, који тихо и тајно развија његову зрелост кроз догађаје које дозвољава да се догоде.

Дакле, не потцењујући особу која се, заиста, може понашати другачије од онога што очекујемо, он види „токсичног човека“ као средство да се открије ономе ко нема љубави, који се није понизио понижењем Христовим, који не трпи братову тешкоћу.

Наш сусрет - редовно или повремено - са "токсичним људима" може се манифестовати на следећи начин:

Боримо се са њима, понашајући се као они – „око за око“.

Презиремо их, укључујући тврдоћу наших срца.

Прилазимо им са расположењем љубави, увидевши болест коју имају и самим тим скривени бол кроз који пролазе као и усамљеност коју доживљавају.

Прва два приступа нас удаљавају. Трећи нас спаја и тако нам даје радост и слободу деце Божије.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-andreas-agathokleoys-i-synantisi-mas-me-toxikoys-anthropoys/#

Као што знате, драга моја браћо, Божји дар, који је јединствен за човека, је привилегија и право молитве.

Међу мноштвом захтева које свака хришћанска душа упућује Богу, истакнуто место заузима молба за милост Божију.

Квалитет молитве зависи од квалитета покајања. А квалитет покајања зависи од квалитета самоспознаје.

Када неко искрено завири у себе, када зарони свој поглед у странице Светог Писма, посебно Новог Завета, када дубоко проучава Давидове псалме и нарочито псалам покајања, тада ће открити мноштво грехова у мислима, речима и делима, откриће мноштво покрета ка греху, без обзира да ли је све то видљиво спољашњем свету.

Онај ко заиста познаје себе, осећа да се налази лицем у лице са Богом, огледа се и проверава своју унутрашњост гласом савести, Светим Писмом и открива мноштво грехова.

Самосвесношћу човек је заштићен од разорног греха. Сам Господ наш, у Беседи на гори, каже: „Прво извади брвно из свог ока, а онда покушај да извадиш трун из ока другога“.

Верујем да се ова фраза буквално може применити на све нас, па тако човек, у неком тренутку, неће деловати против свог брата у породичном окружењу, у широј заједници, или према другим непознатим људима.

Критичар је онај који је себе напустио. Што се више бавимо туђим неделима, то више занемарујемо себе.

Самосвест води до поштовања, до покајања, до слома. Грешни човек, који се заиста осећа као најгори од грешника, није расположен да осуђује било кога. Он увек примењује фразу нашег Господа: „Не судите да вам се не суди", и "каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити.”

Затим, човек са самоспознајом, када улази у свети простор храма, брине у сваком тренутку како да се понизно односи према Богу, како да каже - „сагреших небу и Теби“, како да каже - „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје“.

Онај ко има самосвест схватио је сврху живота и његова једина брига је у сваком тренутку да се обрати Богу, Пресветој Дјеви Марији и светима да покаже милост.

Пресвета Богородица, мајка свих хришћана и мајка Сина и Речи Божије, стоји са добротом, са љубављу слуша молитве свих нас и труди се да нам изађе у сусрет. Потребно је, драга моја браћо, прво ја, а онда и ви, да скренемо поглед, да се не заваравамо спољашњим гресима других људи и да се смиримо. Да испред себе поставимо Свето Писмо, савршени закон Новог Завета, да станемо испред самог Христа нашег и да искористимо сваки тренутак за спас душе наше, за покајање и да са великим болом призивамо Господа нашег за очишћење грехова наших.

Јер, када дође време да напустимо овај живот, шта ће бити наши изговори?

Зато престанимо да будемо слепи, не напуштајмо своју душу, престанимо да се бавимо другима и њиховим потребама. И када осетимо ово сламање у себи, обраћајући се Пресветој Богородици, рећи ћемо јој : „Помилуј ме грешног и блудног“, и она ће нас послушати.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-thomas-papadopoylos-i-poiotita-tis-proseychis-exartatai-apo-tin-poiotita-tis-metanoias/#