„Источни Петак“ који се такође назива „Обновљенски Петак“ је дан у који се у токе Светле Седмице прославља обновљење храма Богородичиног Извора Животворне Воде у Константинопољу. Такође постоји и истоименита икона Пресвете Богородице.
У Пентикостару читамо да у Типику нема указивања на ову службу али како он сам каже, „љубави ради Пресвете Богородице“ он садржи ову службу и она се служи у Светли петак.
Даље, синаксар овог празника казе да је овај храм саградио цар Лав Велики из захвалности Пресветој Богородици за исцељење једног слепог, а касније, после много година исцели се и цар Јустинијан на овом истом извору, и он је у знак благодарности тај храм још више раширио и украсио, али после земљотреса он се срушио. Цар Василије Македонац и његов син Лав Мудри обновише овај храм и извор, који је даривао мноштво исцељења, и то посебно грчкој аристократији о чему синаксар посвећује велику пажњу да опише. Он описује многа исцељења од којих чак наводи и васкрсење једног мртваца.
Када су у питању разни „петци“ ја лично сам опрезан јер се много меша народно схватање празника са литургичким и хертолошким, т.ј. црквеним. Овде се конкретно празнује један догађај (исто као покров Пресвете Богородице) , а не сам дан у којем се он збио, т.ј да име дана одвуче пажњу од благодатног догађаја које је побудио Цркву да почне да молитвено благодари Бога. Петак као одређени дан у седмици сам по себи хертолошки нема ништа са суштином овог празника, јер он увек напомиње на Велики Петак (зато и постимо) , и слободан сам да кажем да свако празновање петка ван котекста Христових страдања јесте збуњујеће и литургички неоправдано. У народу има много „петака“ да постаје тешко да се сви они прате, и уобичајена њихова празнична суштина је (барем у мом крају) да се на њих многе ствари „ваљају“ или „не ваљају“ да раде.
Бићу искрен и признаћу да ја никада нисам чуо за „источни петак“, и о томе се повела дискусија са свештеницима који поклањају своје драгоцено време овој рубрици „Питање пастиру“, и један наш сабрат у чијем се крају празнује „Источни петак“ објаснио ми је о чему се ради. Заинтересовало ме зашто баш „источни“? Можда сам дошао до одговора: Пентикостар помиње „живопријемниј источник“, а „источник“ на црквенословенском значи извор, и моје је мишљење да се значење самог празника погрешно пренело (превело) у народу тако да га је он прихватио као „источни“, од реши „извор“ = источник.
Дакле, ми празнујемо сећање (памјат) на обновљење храма и извора Животворне воде у Константинопољу, кроз којег је Пресвета Богородица показала милост и моћ према нама грешним.
о. Љубо

https://svetosavlje.org/sta-je-istocni-petak/

Како хоћете да људи чине вама, чините и ви њима (Лука 6:31). Другим речима, уради оно што би желео да други раде теби. Такав однос је, у ствари, први одлучујући корак који морамо предузети ако желимо да напредујемо у хришћанском животу. Такав став није само правило лепог понашања или нека формалност; то није само оквир који гарантује да ће наши међуљудски односи бити изграђени на основу реципроцитета и правде. Реципроцитет златног правила (ради како би волео да се према теби поступа) јасно предвиђа правду, али није ограничен само на то. Овде се поставља питање: како у овим Христовим речима заповест љубави, која се протеже до љубави према својим непријатељима, може постојати заједно са правдом?

Интеракција између љубави и правде не превазилази сукоб између њих. Без правде, људски односи постају окрутни и бешћутни. Без љубави постају загушљиви и брутални. Љубав не уклања правду нити је замењује, већ је држи на правом путу и показује јој правац којим треба да иде. То је та трајна сила укорењена у Богу. Дакле, када тражимо доброту, разумевање и љубав од других, то значи да их видимо у дубини њиховог сопственог бића. Овде се види да је свако од нас жива слика Божија, и да колико год да смо укаљани и унакажени, ипак имамо највишу цену. На тај начин природно и нежно почињемо да волимо.

За нас, верне, љубав је испуњење закона, суштина хришћанске вере и живота, срж хришћанског откривења. Љубав је плод Духа Светога, она је ризница и скровиште наше вере. Љубав је обухвата све људе без изузетка. Када волимо само оне који нас воле, када чинимо добро само онима који нам чине добро, када помажемо само онима који помажу нама, онда је наша љубав лажна и себична. Такво понашање је за осуду са становишта Христових речи, јер је мотивисано сопственим интересом.

Други људи су или постају наши непријатељи: ми их одбацујемо, гледамо их са висине, избегавамо их, а понекад се окрећемо против њих и сукобљавамо се са њима са невероватном љутњом. Међутим, они који стоје пред нама нису наш пакао, они су наш рај. Они се претварају у наш пакао, када ми нећемо да постанемо њихов рај.

Ако је егоизам уништавање лика Божијег у нама, онда је окретање другим људима оно што уништава егоизам и враћа нас у здраво духовно стање пред Богом. Што нам се други чине горим и презривијим, то више наше отварање срца за њих лечи нашу сопствену болест.

Један мудри митрополит пише: „Ниједан облик љубави није слободнији и ниједна слобода није ближа љубави од оне коју имамо према својим непријатељима (...). Љубав која не очекује никакву накнаду (...) је права милост, то је слобода (...). Само када се љубав сједини са слободом, долази до исцељења“.

Св. Јован Златоусти је прокоментарисао ово јеванђелско читање речима: „Јер није рекао: не мрзи, него љуби“. Када се лоше понашају према нама, не треба да узвратимо. Нити треба да мрзимо људе који су нас повредили; уместо тога треба да их волимо. И још више: треба им чинити добро и молити се Богу за њих. Потребно је много труда и велике борбе да се дође до тог духовног стања, али нам савест неће дати да се одморимо, док љубав не доживимо као дар и чудо од Бога.

архимандрит Никанор Карајанис

https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/samo-koga-ljubovta-kje-se-soedini-so-slobodata-ima-duhovno-iscelenie/

Пустите људе да причају – они ће увек причати и коментарисати. Не живимо да бисмо стекли добро име. Христос је разапет као разбојник. Они су били огорчени на Безгрешног, па зар неће бити огорчени и на вас? Говорили су против Христа и Блажене Дјеве Марије, па неће ли и против вас?

Није важно шта свет мисли о вама. Трудиш се да будеш „истинољубив“ у животу, да имаш чисту савест да ниси погрешио, да ниси повредио, да ниси осудио, да ниси мрзео, да ниси преварио, да ниси клеветао, да се ниси светио, ниси понизио, ниси се ругао, ниси злостављао (а ако си све ово урадио, плакао си и покајао се); понудио си подршку, изашао си из своје зоне комфора ради другог, слушао си, загрлио, опраштао, служио, жртвовао, волео.

Нека свет говори. Волите људе чак и ако они (тј. свет) желе да причају о вама. Људи увек оштро суде, не зато што су они праведни, а ви грешни, већ зато што свет увек тражи жртву, увек тражи људе за окривљавање да би задовољио своју бедну егоцентричност. А то је вероватно највећа болест, највећи духовни рак на целом свету.

Онај ко се бави животима других показује да нема снаге, храбрости и мушкости да се избори са сопственим грешкама, ранама и мраком. Зато стално тражи нове жртве за коментарисање и осуду, обмањујући тако сопствено „кукавички ја“, да је наводно бољи од других, да је „светији“ од њих, моралнији и достојнији. Зато се меша у животе других, јер му је живот испуњен досадом и бедом, комплексима и несигурношћу. Али немојте упасти у ову замку. Немојте имитирати нешто тако деструктивно. Гледајте на свој живот поштено. Видите ко сте не покушавајући да се сакријете иза туђих грешака, иза живота познатих и непознатих. Не упадајте у замку губљења времена анализирајући туђе животе.Ви сте одговорни за свој живот, бићете срећни ако сами поправите свој живот, имаћете мир ако прихватите ко сте за друге, а ко су други за вас. Људи ће увек олако говорити, али ти ћути, праштај и воли. Не причај него живи. Живи овај дар Божији, живие га у духу захвалности, пуни љубави за живот. Ништа мање од тога.

Они који тако олако коментаришу са злобом и страшћу су углавном људи који су се прогласили судијама Универзума, налазећи смисао не у животу него у смрти, налазећи радост не у љубави већ у зависти. Ако знате ко сте, онда никакве речи не могу утицати на вас. Шта год други каже, неће ти ући у срце; јер знаш ко си, прво си видео своју таму, али и светлост коју имаш у себи. Не плашите се себе, ви сте га упознали. Зато је важно да научите ко сте и прихватите оно што јесте. Ово је мера предострожности. Да знате своје добре и лоше стране. Тада речи људи неће утицати на вас.

Ако познајете особу која је опседнута туђим животима и склона радозналости, осуђивању, клеветама и гневу, која лако оговара и деградира људске животе, клоните се њега и молите се за њега јер је лукав и није Божији човек.

архим. Павел Пападопулос

https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/lugjeto-sekogash-kje-zboruvaat/

Светли уторак, Васкрсни уторак (грч: Τρίτη Διακαινησίμου), други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних верника. Службе су исте као и претходна два дана.

Новозаветна читања у уторак Светле седмице, са поуком Светог и Богоносног Теофана Затворника.

Дап. 4 зач. (II, 14-21)

У дане оне, стаде Петар са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.

Лк. 113 зач. (XXIV, 12-35)

У време оно, Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши се видје само покрове гдје леже, и отиде чудећи се у себи томе што се догодило. И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху, приближи се и сам Исус и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па ненашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хљеба.

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - уторак Светле седмице

Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.

http://arhiva.spc.rs/sr/vaskrsni_utorak_4.html

Ако је Бог максимално паметан, онда појам “грех” треба да буде радикално преосмишљен. Чак иако је Бог од нас паметнији, рецимо, само 200 пута, он не може да вреднује греховно понашање онако како га вреднујемо ми. За њега је сваки грех последица грешниковог неразумевања. Притом у категорију неразумевања спада не само интелектуална грешка, него и свесна, па чак и несвесна тежња душе.

Није ли потврда овоме дечија љубомора? Двогодишње дете гледа да уштине или удари млађег брата; оно му искрено, од све душе жели зло. Дете још увек не зна шта је то права љубав, за њега се она своди на освајање монопола на пажњу и бригу. Како паметан родитељ посматра то дечије понашање? Наравно, као привремену неразумност. Све је погрешно - и начин деловања (штипање), и циљеви, и емоционално усмерење које проистиче из примитивне слике света. Али, родитељ је сувише паметан да би његова реакција на дечију мржњу била на истом нивоу (тј. да би послао старије дете на вечне муке).

Други пример: мала деца, када су гладна, често постају нервозна. Она нису способна да разумеју стварни разлог свог стања, мозак их уводи у заблуду и она се боре са лажним узроцима нервозе. Дете почиње да негодује. Али, родитељ разуме у чему је заправо ствар, он дететово агресивно понашање не доживљава као истину. Уместо казне дете добија храну.

Неразвијеност дечије психе и погледа на свет је нешто сасвим нормално. Оно што није сасвим нормално, то је заснивати категорију “грех” на детињастом егоцентризму. Данас категорија “грех” има легитиман статус и функцију у “боогословљу” млађег детета које угрожава љубоморни старији брат.

Ово је један од проблема теорије греховног поступка. Наравно, неопходно је користити појам “грех” у педагошке сврхе (тј. да би се грешник одвратио од лошег понашања). Али, педагошки схваћен, “грех” губи своју суштину, престаје да буде заиста грех. Онај ко је свестан тога свакако ће покушати да преосмисли овај појам.

Сетимо се жене затечене у прељуби (Јн8,3-11). Блуд је грех, прељубницу треба казнити макар из педагошких разлога. Али, Исус је пушта. Он не одобрава њено понашање, али очигледно је да га схвата сасвим другачије од оних који, у складу са законом, полазе од појма “грех”.

о. Вјачеслав Рубски (“Православна духовност: рестарт”)

Људи су Бога осудили на смрт; васкрсењем својим Он их осуђује на бесмртност. За ударце враћа им загрљаје, за увреде – благослове, за смрт – бесмртност. Никада људи нису показали више мржње према Богу него када су Га распели; и никада Бог није показао више љубави према људима него када је васкрсао. Људи су хтели да и Бога учине смртним, али је Бог васкрсењем својим учинио људе бесмртнима. Васкрсао је распети Бог и убио – смрт. Нема смрти више. Бесмртност је опколила човека и све његове светове. Људска природа је васкрсењем Богочовековим неповратно поведена путем бесмртности, и постала страшна и за саму смрт. Јер до Христовог васкрсења смрт је била страшна човеку; од Христовог васкрсења човек постаје страшан смрти. Живи ли вером у васкрслог Господа, човек живи изнад смрти, недосежан је за њу; она је подножје ногама његовим: смрти, гдe ти је жалац? пакле, где ти је победа? И када Христов човек умире, он само оставља тело као одело, у које ће се опет обући на дан Страшнога суда.

До васкрсења Спасовог смрт је била друга природа човекова; живот прва а смрт друга. Човек се био навикао на смрт као на нешто природно. Али васкрсењем својим Господ је све изменио: бесмртност је постала друга природа човекова, постала је природна човеку, а смрт – неприродна. Као што је до Христовог васкрсења било природно да људи буду смртни, тако је од Христовог васкрсења постало природно да људи буду бесмртни. Грехом је човек постао смртан и пролазан; васкрсењем Богочовековим он постаје бесмртан и вечан. У томе је сила, у томе моћ, у томе свемоћ Христовог васкрсења. Без њега, хришћанства не би било. Међу чудима оно је највеће. Сва остала чуда ничу из њега и своде се на њега. Из њега ничу и вера, и љубав, и нада, и молитва, и богољубље, и братољубље. Гле, ученици–бегунци, који су побегли од Исуса када је умро, враћају Му се пошто је васкрсао. Гле, капетан страже је исповедио Христа као Сина Божјег када је видео где васкрсава из гроба. Гле, сви први хришћани постали су хришћани зато што је Господ Исус васкрсао, зато што је победио смрт. To је оно што ниједна друга вера нема; то је оно што Господа Христа диже из- над свих богова и људи. Због Спаситељевог васкрсења, због Његове победе над смрћу, људи су постајали, постају и увек ће постајати хришћани. Сва историја хришћанства није ништа друго до историја једног јединог чуда, и то чуда васкрсења Христовог, које се непрекидно продужује из дана у дан, из године у годину, из века у век до – Страшнога суда.

Човек се роди не онда када га мајка роди на свет, већ када поверује у васкрслог Господа Христа, јер се онда роди за живот бесмртни и вечни, а мајка роди дете за смрт, за гроб. Васкрсење Христово је мајка свију нас, свију хришћана, мајка бесмртника. Вером у васкрсење човек се поново рађа, за вечност рађа. – To је немогуће! примећује сумњало. А чуј шта васкрсли Господ вели: Све је могуће ономе који верује! А верује онај који свим срцем, свом душом, свим бићем живи по Еванђељу васкрслог Господа Исуса.

Вера је наша победа којом побеђујемо смрт, вера у васкрслог Господа Исуса. Где ти је, смрти, жалац? А жалац је смрти – грех. Васкрсењем својим Господ је „притупио жалац греха“. Смрт је змија, а грех је њен жалац. Кроз грех смрт точи свој отров у душу и тело човеково. Што више грехова човек има, то више жалаца има кроз које смрт точи отров свој у њега. Када оса уједе човека, он се свим силама стара да извади жалац. А када га уједе грех, тај жалац смрти, шта треба да ради? Треба вером и молитвом да призове васкрслог Господа Исуса, да жалац смрти извади из душе његове, и Он ће то свемилостиво учинити, јер богује милошћу и љубављу. Када многе осе нападну тело човеково, и избоду га својим жалцима, тело се отрује и умре; тако бива и са душом човековом када је многи греси жалцима својим избоду: она се отрује и умре смрћу без васкрсења. Побеђујући Христом грех у себи, човек побеђује смрт. Ако ти прође један дан а ти ниси победио ниједан грех свој, знај – постао си смртнији. Победиш ли пак један, два, три греха своја, гле, ти си постаo млађи младошћу која не стари, млађи бесмртношћу и вечношћy. He заборављај никад: веровати у васкрслог Господа Христа значи – водити непрекидну борбу са гресима, са злом, са смрћу. Да човек заиста верује у васкрслог Господа доказује ако се бори са гресима и страстима; бори ли се са њима, бори се за бесмртност и живот вечни. Не бори ли се, узалуд је вера његова. Јер није ли вера човекова – борба за бесмртност и вечност, онда, реци ми, у чему се она састоји? Ако се вером у Христа не постиже васкрсење и победа над смрћу, онда – нашто нам она? Ако Христос не уста, значи грех није побеђен, смрт није побеђена. Ако пак нису побеђени ни грех ни смрт, онда – зашто веровати у Христа? Ко се вером у васкрслог Господа бори са сваким својим грехом, он постепено појачава у себи осећање да је Господ заиста васкрсао, заиста притупио жалац греха, заиста победио смрт на свима бојиштима.

Грех поступно смањује душу у човеку, сатерује је у смрт, претвара је од бесмртне у смртну, од непролазне у пролазну. Што више грехова, то смртнији човек. Не ocећa ли се човек бесмртним, знај – сав је у гресима, сав је у кратким мислима, сав у спарушеним осећањима. Хришћанинов је позив: борити се са смрћу до последњег даха, борити се до коначне победе над њом. Сваки грех је одступање; свака страст је бежање; сваки порок је пораз.

He треба се чудити што и хришћани умиру телом. To је стога што је умирање тела – сејање. Сеје се тело смртно, вели Свети апостол Павле, и оно клија, ниче и расте у тело бесмртно. Као посејано семе, тело се распада, да га Дух Свети оживи и усаврши. Да Господ Христос није васкрснуо тело, какву би корист оно имало од Њега? Он не би cпacao целога човека. Ако није васкрсао тело, зашто се онда оваплотио, зашто узео тело на Себе када му ништа није дао од свога Божанства? Ако Христос није васкрсао, онда – зашто веровати у Њега? Искрено велим, ја никад не бих веровао у Христа да није васкрсао и тиме смрт победио. Нашег највећег непријатеља победио и бесмртност нам даровао. Без тога, овај је свет хучна изложба одвратних бесмислица. Једино својим славним васкрсењем чудесни Господ нас је ослободио бесмислености и очајања, јер ни на небу ни под небом нема веће бесмислице од овог света без васкрсења, и нема већег очајања од овог живота без бесмртности. И ни у једном свету нема бића несрећнијег од човека који не верује у васкрсење мртвих. Боље би било таквом човеку да се никад ни родио није.

Днес спасение миру… У чему се састоји то спасење? He у смрти већ у васкрсењу. Господ нам је сву тајну спасења казао својим васкрсењем. Спасти се значи: телу свом и души својој осигурати бесмртност и живот вечни. Како се то постиже? Нe друкче него богочовечанским животом, новим животом, животом у васкрслом Господу и ради васкрслог Господа. За нас хришћане је овај живот на земљи школа у којој учимо како ћемо себи осигурати васкрсење и живот вечни. Јер каква нам је корист од овога живота ако њиме не можемо стећи живот вечни? Али, да би човек васкрсао са Господом Христом, треба најпре да пострада са Њим, и његов живот доживи као свој. Учини ли то, он ће на Ускрс, заједно са Светим Григоријем Богословом, моћи рећи: „Јуче – ја бејах распет са Њим, данас – оживљујем са Њим; јуче – бејах погребен са Њим, данас – васкрсавам са Њим.“

У цигло четири речи сабрана су четири Христова Еванђеља: Христос воскресе! – Ваистину воскресе! У свакој речи по Еванђеље, а у Еванђељима – сав смисао свих светова Божијих, видљивих и невидљивих. И када се сва осећања човекова и све мисли саберу у гром ускршњег поздрава: Христос воскресе! тада радост бесмртности потресе сва бића, и она усхићено одгрме чудесни ускршњи отпоздрав: Ваистину вoскpece!

https://mitropolija.com/2023/04/16/sveti-ava-justin-celijski-osudjeni-na-besmrtnost-uskrsnja-razmisljanja/

Онај за човечанство универзални поглед, да након смрти физичког тела не умире цео човек него некакво његово духовно језгро остаје, није привилегија хришћанства, већ је најшира, најраспрострањенија представа. Бесмртност душе, неуништивост башег „ја“ – то је део природне структуре човековог бића, то је наша природа. И баш зато, човек подсвесно, у суштини, не верује у своје потпуно уништење, он не може чак ни да замисли шта је то „ништа“, јер управо његовом „ја“, средишту његове личности, припада свест о неуништивости.

Повратак људи оданде одакле раније нијо било повратка, односи се на природно биће човека.

Међутим, хришћанско учење превазилази границе тог бића.

Ако се окренете хришћанском православном Символу вере, нећете тамо наћи овакве речи: „Верујем у бесмртност душе“.

Усудио бих се чак да кажем да хришћанство уопште не верује у то, него да то једноставно сматра нечим прилично природним. И, могуће је томе додати, нећу да инсистирам, али није искључено да ће у најскоријој будућности која се назире, тај факт доживљавања помоћу сазнања свога тела постати већ и објект научног сазнања. У символу вере је речено ово: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, не бесмртност душе, него васкрсење мртвих. У томе је била и биће принципијелна разлика између хришћанског учења о есхатону, између  хришћанске есхатологије и есхатологије свих других философских концепција и религиозних учења. Јер, за хришћанство је бескрајно вредно управо то да је човек оваплоћено биће, биће у плоти, да је Бог утиснуо Дух у материју, да је игра плоти, игра природе, разноликост материјалног света, постала оно окриље у коме блиста дух.

Разоваплоћење човека није само ослобађање од немоћи и слабости плоти, то је, да тако кажемо, ограничавање човека, јер је човек замишљен као биће уписано, урасло у плотски свет. „Ја сам веза светова“ – каже песник. Веза светова – то значи да у нама живе не само физички свет и хемијске тајне, него и сви елементи на којима почива Универзум. Преко нас дух закључује савез са читавом природом, и живом и неживом. И са хришћанског становишта била би очигледна гршка када би се у потпуности прихватила позната грчка концепција о телу као гробници.

Тело, каже апостол Павле, јесте храм Светога Духа, а кад је храм, онда је значи нешто свето. Значи да природа није само некакво искушење за нас, да тело једноставно нешто што треба да нас депримира – ставили смо омчу око врата, а затим се дух ослободио и полетео као птица. Не, овде постоји некаква велика замисао: оваплоћено биће, дух који, према речима песника, може да буде месија природе.

Александар Мењ

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja

Сваки пут када дође Велика недеља, она са собом носи другачији осећај за живот. Мислите да је цео свет концентрисан на Цркву, са Христом у центру. Да све престаје са ‘Данас виси…’. Колико се прича у црквама, колико је текстова – теолошких, књижевних и тако даље – написано ових дана.

Велика недеља! Пут до Васкрса. После бола, туге, меланхолије долазиш на празник Васкрсења. Без журбе, али и без дуге, развучене сентименталности која разводњава искуство. Догађаји Господњег страдања приказани су једноставно, као покрет који се осећа у нашим срцима. Догађаји који су се десили у месту и времену приказани су као овде и сада. Када је Христос рекао својим ученицима на Тајној вечери да то што чини, чини „за сећање“, то има значење понављања тих догађаја у Духу Светом, иако су се десили пре две хиљаде година.

„Данас виси“ је истина! Јер и данас је Христос издан, напуштен, разапет и умире. Христос не хода сам кроз историју. Са њим су сви они који желе да постану хришћани, они који се слободно и свесно „одричу себе и узимају свој крст“. Међутим, одлука није увек тако одлучна, нити је наша воља тако чврста. „Мој грех је увек преда мном“ изражава стварност нашег сопства, које се мења, постаје узнемирено, напушта, долази и одлази. Са изузетком наше Пресвете Богородице, ко није прошао кроз те фазе?

Велика недеља: наш суд, наше огледало. Динамика љубави нашег Бога. Манифестација његове савршене понизности, пошто се предао у руке својих непријатеља, без отпора, молећи се за њихов опроштај. Предао се својим џелатима, својим ученицима, слабима и грешницима. Без отпора, вољно и с љубављу.

Велика недеља: за вернике и невернике. За оне ближе и даље. За праведнике и грешнике. За оне за које то представља нови почетак у животу и за оне којима је то добродошао одмак од рутине. За оне који су постили и за оне који нису. За оне који разумеју догађаје и за оне који не иду даље од површине. За свакога.

„Када Христос дође на своје добровољно страдање“ у име целог света, он постаје наш Спаситељ. Он умире, да ми живимо. Он нуди оно што желимо: вечни живот. Од сада, не временски већ квалитетно. Оно што смо тражили у страстима, у материјалним добрима, у слави, у новцу и у задовољствима, налазимо овде у страдању и васкрсењу Исуса Христа. То схватамо када га пронађемо.

Велика седмица: од Женика, до Крста, до „Устани Боже“ и до „Христос васкрсе“. Сваки дан, нешто важно и сјајно. Отуда Велика недеља.

„Дођи, Господе, мом слабашном и хладном срцу и преобрази га у место твога присуства, да бих, колико нам је то могуће, доживео твој пут ка крсту и васкрсењу“.

о. Андреас Агатоклеус

https://mitropolija.com/2023/04/14/velika-nedelja-nekad-i-sad/

ВЕЛИКА СУБОТА. У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63).

Рече им Пилат: „Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.

Тропар (глас 2):

Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво о васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест о Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/velika-subota-5

Узалуд гроб чуваш, стражо:
гробница неће задржати Живот Самобитни.

На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост, тојест разрешење душе од тела, али никако није пропало, тојест није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудеји приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт. 27, 63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.” Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?” Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4025/sveta-velika-subota

Страдање Христово или страст Исусова, како их Црква назива, достигло је свој врхунац на дан Његовог распећа. Осуђен без кривице, бичеван, вређан и понижаван, Спаситељ је кренуо стрмим путем према Голготи, касније названим „Via Dolorosa“. Разапет и прикован на крст између два разбојника, Он је последњом снагом упутио молитву Свом Оцу да опрости Његовим мучитељима који нису знали шта раде... На последње сате овоземаљског живота Сина Божјег подсећају нас сваке године на празничним богослужењима у храмовима и у јеванђелским текстовима. За хришћане то је најтужнији дан, када се сећају догађаја који су претходили Христовом распећу. У знак туге и жалости на Велики петак не смеју звонити црквена звона, већ се на богослужења позива дрвеним клепеталима:

„Велики петак је једини дан у години на који се не служи Света литургија и нема Еухаристије, тј. не слави се радосна тајна цркве, јер је то дан када се догодила највећа могућа трагедија у Васиони,“ каже Борис Борисов, отац храма Светог Преображења Господњег и настаља: „Творац Васионе, сам Бог који се оваплотио и постао човек, чинио је само добра дела, лечио је болесне. Он је три пута васкрсао мртве, бар је тако описано у Јеванђељу. А убијен је од човека, од круне Свог стварања – изведен је пред суд Синедриона и осуђен на смрт за богохуљење, зато што је тврдио да је Божји Син, Месија. Убити Бога за богохуљење – у томе је парадокс.“

И као што је описано у Јеванђељу, када је Исус умро на крсту, земља се потресла, сунце помрачило, а завеса у храму се поцепала на два дела. „Било је то сведочанство природе – живе и неживе, да је Син Божји пострадао,“ рекао је свештеник.

Велики петак – дан за свођење рачуна и прихватање безусловне љубави

На Блиском истоку, где се верује да је живео Исус, и данас православни верници сведоче како се сваке године на Велики петак сунце скрива иза облака, а небом се проламају громови, и то без обзира на прогнозу времена за тај дан.

„Између осталог, постоје и нехришћански извори који сведоче да се заиста у годинама о којима је реч – 33 године после Христа, догодило помрачење Сунца, које се могло видети из различитих делова древног света,“ каже отац Борис и додаје: „И то што се завеса у храму поцепала такође се може тумачити двојако. Да, то је најтужнији дан за хришћане у години, али је уједно и симбол победе живота над смрћу, јер је Христос својом смрћу победио смрт и подарио мртвима вечни живот.“

У православљу постоји концепт обожења човека и његовог освећења као сврхе људског живота. Он се заснива на Светом писму у чијем првом поглављу читамо како је Бог створио небо и земљу и све што је на земљи, а човека је створио према Свом лику и обличју. Дакле, човек је посредством „лика“ призван од Творца да добије „обличје:“

И као што је говорио Свети Атанасије Велики: „Бог је постао човек да би човек постао бог. Управо у томе је суштина Христове жртве за нас. Он је учинио тако да ми смртници будемо избављени од смрти и да постанемо део самог Бога.“

У православним храмовима је ова симболика приказана кроз куполу где је исписано Христос Сведржитељ. Он је сишао с неба на земљу захваљујући Божјој мајци која је приказана на олтарској апсиди.

https://bnr.bg/sr/post/101808599/simboli-velikog-petka-i-put-ka-bogu

ВЕЛИКИ ПЕТАК (грч: Μεγάλη Παρασκευή), петак Страсне (Страдалне) седмице, дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Велики_петак

Ове недеље следуј страдалном Господу Христу у стопу, и буди стално на Његовој страни насупрот судијама и мучитељима Његовим. И љуби Га свим срцем својим.

Духовно се пренеси у оне дане и догађаје, и љуби Му скуте и рукаве, не удаљуј срца свога од Њега. Кад чујеш да гонитељи Његови шапну: "Крив је", ти им викни у уши: "Прав је!" Љуби Љубитеља свога свим срцем својим!

Кад Га Јевреји шамарају, ти пружи руку своју у одбрану и прими шамар место Њега. Кад Га пљују, ти реци: "Упљувци, шта ћете бацити један другом у лице, ако на Њему истрошите све пљувачке своје, сву садржину своју?"

Кад Пилат пита Ћутљивог Господа: "Шта је истина?", ти исповеди и реци: "Ево, Он је жива ваплоћена Божја Истина." Кад Га војници римски шибају, ти стој уз Њега и реци зверовима: "Синови вучице, вечити смротносци, немојте шибати Јагње Божје Живоносно, Које нуди живот вашем царству смрти."

Иди за Њим улицом Бола, и придржавај Крст Његов, заједно са Симоном Киринејцем; и заједно са блаженом Вероником бриши лице Његово од прашине и крви; и заједно са мироносицама плачи и принеси Му чашу хладне воде засушеним устима, и расхлади Му врело чело. Предај Му цело срце своје и љуби Га свим срцем својим у часовима понижења Његовог.

Кад чујеш звек чекића на пречистим рукама Његовим, ти викни: "Јаој!"

Кад укивају ексере у пречисте ноге Његове, ти опет јаукни, као да се гвожђе укива у твоје тело.

Поклони се Пресветој Матери Његовој и пољуби јој скуте и рукаве. Не говори Јој ништа; не питај Је ништа. Поклони се још једном Њеном Светом болу. И још једном - Њеном Светом ћутању. У себи реци: "Мајко Пречиста и ја Га љубим сви срцем својим."

Извади срце своје и стави га у Његово тело, и буди као да те нема. Буди у Њему и подноси оно што Он подноси и умри у себи потпуно. Умри пре Њега.

Кад Га Јосиф и Никодим положе у гроб, ти сматрај да си са Њим у гробу. Сматрај да те нема живог у свету. Као сенка стој где год у близини гроба, а живот свој гледај у гробу. И биће ти слатка, веома слатка смрт са Њим и у Њему.

Колико ће ти тек бити слађе васкрсење с Њим и у Њему, кад те трећег дана засијају Анђели на Гробу! Војници Цареви иду пред Царем; лице им као муње огњене, а одело им као снег бело.. Па кад заблистају Ангели Божји у тами Голготе и у таме твоје душе, тада ћеш се ти осетити као нов човек.

И кад у трепету будеш гледао чудо чудеса, у недоумици да ли да се сакријеш или да побегнеш или да Му се јавиш, гле, Он ће први прићи теби и, као Марији, ословиће те по имену. А кад те Он ослови, кроз Његов глас као кроз електричну жицу, ући ће у тебе нова струја, нов живот, нова снага. И Он ће ти повратити твоје срце, даће ти и - Своје. И ти ћеш у трепету пасти пред ноге Његове и грцајући узвикнућеш као и Тома: "Господ мој и Бог мој, Слава Теби!"

- Свети Владика Николај Велимировић

https://www.facebook.com/pra17

Православни хришћани, који се придржавају (старо)јулијанског календара, обележавају данас Велики четвртак. Хришћани се сећају последњег обедовања Исуса Христа, Тајне вечере, а данас је прилика да се и највећи грешници разреше греха.

У храмовима се служи литургија Светог Василија великог, а на Велики четвртак је установљена и Света тајна причешћа, због чега се верује да ће и највећим грешницима који се тог дана причесте бити опроштени грехови.

На Велики четвртак нема весеља, али има окупљања верујућих. Код неких православних народа и у неким крајевима Србије тог се дана, а не на Велики петак, боје ускршња јаја, док се у Русији на Велики четвртак меси ускршњи слатки колач.

Према јеванђеоским записима, Христос је на Тајној вечери благословио хлеб и поделивши га апостолима рекао: "Ово је тело моје које се за вас ломи ради опроштења грехова". Затим је узео чашу вина и додао: "Пијте из ове чаше сви, ово је крв моја Новога Завета, која се пролива за вас и за многе, ради отпуштања греха".

Христове речи се на Велики четвртак, понављају на литургијама пре причешћа верника, по узору на прву причест Христову и његових апостола. Празновање у свим храмовима СПЦ почиње литургијом Светог Василија Великог која се служи десет пута годишње, на све велике православне празнике. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи.

ОПРОСТ ГРЕХА И НАЈВЕЋИХ ГРЕШНИКА

Празник је један од дана одређених за причешће верника који су, поштујући православни канон, постили на води најмање пет последњих дана. На литургијама се верници причешћују хлебом или нафором - телом Христовим и вином које је симбол његове крви проливене за спас људског рода.

Народ верује да и највећим грешницима, који се причесте на данашњи дан, бивају опроштени греси. Завршетком литургије престаје се за звоњењем, већ се клепа, удара у дрвену даску, све до сахране Христове. После литургије је дозвољено јести на уљу и попити нешто вина.

Велики четвртак је покретни празник јер је део Великог, Часног или Васкршњег поста, који траје шест недеља. Верници који се придржавају правила поста, прве и последње недеље не једу чак ни рибу, већ другу посну храну, припремљену на води, без уља. На литургији на Велики четвртак освећују се и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године.

СВЕЋА У ТРОНОШИ, СТРАШНИК НА КОСОВУ

За Велики четвртак у народу постоје разна веровања и обичаји, па тако у манастир Троношу сељаци из оближњих села доносе на овај дан велику свећу, тешку више десетина килограма од чистог воска, која се пали током читаве године, док се не донесе следећа.

Овај дан се у неким крајевима слави као слава орача, они оду до њиве са запрежном стоком, али не раде ништа. У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Некада су се јаја фарбала копривом и љуском од лука, а прво обојено јаје. "чуваркућу" деца односе на њиву и ту га остављају да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године.

Срби на Косову на овај дан у рану зору обоје само једно јаје. Њихова "чуваркућа" се зове "страшник". Док је још свеже боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у кући и добро се чува да се не разбије.

ЗАШТО БАШ У ЦРВЕНО?

О томе зашто се спремају црвена јаја за Васкрс, пише Саватије, постоји у народу ова прича. Кад су Исуса Христа скинули мртва са крста и сахранили, његова мајка, Света Дева Марија, изађе му на гроб, и на гробу остави неколико обарених белих јаја. Кад је Христос у недељу васкрсао, она јаја што су била на гробу, на једанпут сва поцрвене, па томе за спомен Хришћани боје јаја за Васкрс црвеном бојом.

Народ верује да су овога дана отворена рајска врата на небу, и ко год тога дана што удели за мртве, то му се види. Овога дана служи црква. Жене иду у цркву и остављају понеко јаје за душу умрлих. На Велики се чертвртак не ради.

МИРОВАРЕЊE

Православне цркве на Велики четвртак обављају мироварење. Миро се кува три дана, од понедељка до среде, у казанима у којима се ставља освећена вода, чисто вино и маслиново уље, а потом разна уља, смоле, биљке и мириси. Код нас се користи тридесетак материја, њихов списак не мора да је увек у потпуности исти, док Цариградска патријаршија користи увек око 60 материја. Током тродневног варења непрестано се чита Јеванђеље. Освећење се обавља на Велики четвртак. Свето миро се шаље у епархије у земљи и ван ње. Само аутокефалне цркве имају право мироварења, то је уједно и симбол њихове самосталности.

https://www.volimpravoslavlje.com/pr-v-sl-vn-riznic/670-danas-je-veliki-cetvrtak.html?fbclid=IwAR3joW_Ynu_jfTv36C3n9axjuFvlbA49sRuOWJ-RDvrtx1MtgXt-JmGg1pI