Христос је говорио тако једноставно, јасно о току живота, о овом проласку сваког од нас на овој прелепој земљи, и говорио је о тугама... да, о многим тугама и патњама , о животним олујама, милијардама удараца, оним немилосрдним, који боле и тело и дух и душу и све ово на нама, на мени, на сваком човеку.

Истину говориш Христе мој, то је реалност и већина људи то свакодневно доживљава - падају и повијају се, даве се у проблемима, боре се и гунђају, неки падају у очајање...

Да, ми смо на удару. Сваког минута нашег живота дешавају се непријатељски напади, деструктивни по нашу веру и наду.

И питам те, Христе мој, молим ти се и исповедам искрено, како да поднесем толику патњу, како да ходам, када ме сваког тренутка туга гони, када болести и страсти пустоши моје тело и моје биће, када свакодневни живот губи мир и постаје угњетавајући, када сила мамона тлачи и лишава сваку наду.

Живимо у мору, Христе мој, у олујном мору, сада у нашим данима, у последњим данима времена света, и осећамо потребу да нас држи твоја Света рука, да нас поново подигне, баш као у првим годинама гоњења, када су први хришћани  исповедили своју веру и положили своје животе за Тебе.

Реци ми Христе мој, молим те, причај са мном, покажи ми, поведи ме поново на пут твоје истине и заштити ме од насртаја зла, сада када очајање тражи да живи са мном, сада када стреле новца опседају моју душу и траже да те се одрекнем, да ропћем против Твоје Љубави.

Чедо моје, не плачи и не буди запањен тугом овога света, нити сумњај у моју љубав према теби и свету, јер знаш да сам се за тебе жртвовао и умро на крсту.

Због тебе сам претрпео зло и клевету фарисеја.

Због тебе сам претрпео батине и увреде, трнов венац и ексере, пробијање копљем, исмевање.

Не плачи, чедо моје, и не дај да се узнемири душа твоја.

И знај да видим твој пут и твоју борбу.

Знај да сам уз тебе у твојим тешким тренуцима.

Знај да је моја љубав према теби бескрајна.

Знај да је твоје стрпљење радост на небу.

Научи да својом понизношћу раствориш зло.

Знај да сам и ја у свакој твојој сузи.

Да, ја сам близу тебе, поред тебе, као твој пријатељ,

Не плачи, чедо моје, и настави да се бориш.

Не прекидај свој труд, имај поверења, прати моје кораке и иди напред, не бој се.

Смогни снаге, немој сумњати

Својом молитвом и праштањем, понизношћу, победи тугу и неправду.

Не плачи, чедо моје, не плачи и буди храбар, пошто сам ја победио свет и ти можеш победити,

Пошто сам ја узео крст и ти можеш узети свој, пошто сам ја опростио и ти се смилуј, пошто сам се ја борио и ти можеш да прођеш препреке.

Био сам твој цар и Бог и трпео сам за тебе ходајући до Голготе.

Радовао сам се и волео тебе и сваког човека, сваку моју творевину .

Покушај, дакле, вођен вером и љубављу, да се бориш свим срцем за топлину и силу милосрђа, труди се за добру борбу, за врата раја. Труди се и увек ћу бити близу тебе, сваког тренутка твога живота, у свакој твојој тузи и сада и увек до краја века и олакшаћу твој бол, веруј, слушај мој глас и смогни снаге, дођи к мени, приближи ми се, ослони се на свог пријатеља и оца и брата и свог Бога, дођи и ја ћу поново носити терет твога искушења.

Пробај дете моје, памти моје речи, „у свету ћеш имати тугу, али буди храбар,

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/prospathise-gia-ton-kalo-agona-gia-tin-pyli-toy-oyranoy/#

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.

Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање.

Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).

За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.

Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу.

По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да се одрекне своје вере. Цар тада нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама.

Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив. Мучења су, по наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове највећег мађионичара у царству, по имену Атанасије, и њиме савлада Георгија. Атанасије се одазва цару и припреми два напитка – један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када Георгије опет оста жив.

На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: “И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.”

Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.

Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године. Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело – и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц. Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем.

Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву.

Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије – ” Георгије и Аждаја”.

Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог свеца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светац заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Слави се по новом календару, 23. априла.

Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.

https://spc.rs/sveti-velikomucenik-i-pobedonosac-georgije/

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).

Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, Епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да нашем народу објасним значај титанске борбе коју је водила малена Србија са великом аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале.”

Пре избора за епископа јеромонах Николај је био суплент Богословије Светога Саве у Београду. Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа жичког 1919. године. Већ 1920. године Епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве 1931. године, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији Епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је Епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу.” Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова Народне хришћанске заједнице створене су монашке матице у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету Епископ Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.

Поред мисионарских курсева Епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета Епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице.” До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.

Три године по смрти Епископа жичког Јефрема, Епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука Епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту…”

Епископ Николај је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.

Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био „највећи беседник у историји Српске цркве”. Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу Светог Саве. У својству мисионара Српске цркве путовао је између два светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима Англиканске и Епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на Предсаборној конференцији Православних цркава одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца .

Приликом конкордатске борбе, 1937. године, Епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације Епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са Патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945.

После свога ослобођења Епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији Светог Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији Светог Владимира у Њујорку, Богословијима Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Светог Саве у Либертивилу”, а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

Тропар глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак глас 3.

Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!

https://svetigora.com/sveti-nikolaj-ohridski-i-zicki/

Сада је Црква и верни народ окружени таквом мрежом клевета и лажи да је, чини се, немогуће размрсити је. Како се борити против лажи?

Очигледан одговор који се намеће је рећи истину. Али, нажалост, у несавршеном палом свету, ово не функционише како би требало. Jер многи људи не желе да знају истину, „неприкладну истину“, односно истину која би пореметила њихов уобичајени поглед на свет. Понекад можете помислити да масе живе у неком свету иза огледала – паралелној стварности са искривљеном панорамом живота, где се лажи мешају са полуистинама или је сама истина унакажена до непрепознатљивости. Нажалост, у наше време постоје читаве „фабрике“ које манипулишу људском свешћу – медији. Да ли је могуће одолети овоме?

Неки људи тако мисле. На пример, претпоставља се да пропаганда треба да има своју контрапропаганду. Али проблем је што контрапропаганда често функционише на принципима пропаганде, односно манипулише свешћу, а овде није далеко и од лукавства и од неистине.

Борба против лажи на њеној територији и по њеним правилима је губитничко занимање. Наш задатак је, по заповести Господа и Спаситеља нашег, да сведочимо истину. Да сведочимо директно, отворено, без резерве и услова. Да сведочимо без правдања, без покушаја да се некоме допадне, не покушавајући да се некоме прилагоди.

Понекад је рећи истину тешко, али неопходно. Попуштајући такозваном јавном мњењу, ни сами нећемо приметити корак по корак како ћемо изгубити себе. Никакви уступци духу овога света неће задовољити овај исти дух. После малог уступка следи већи, па још већи. Ево шта каже апостол: „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? (2. Коринћанима 6,14).

Ако, међутим, понекад не видимо прилику да приговоримо клевети, боље је да ћутимо, али ни за јоту не попуштамо пред неистином. Сетимо се примера Христа, Који је ћутао када је на Њега изнета страшна клевета.

Хришћани су увек реалисти, и ми разумемо да ће, упркос бескрајном току лажи, истина ипак превладати, истина ће ипак победити. Чак и ако не у овом привременом сабласном животу, већ у „животу будућег века“, али то ће се несумњиво догодити. Ово је наша вера, наше уздање и наша нада.

Митрополит Антоний (Паканич)

https://pravlife.org/en/node/30144

Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку. О томе да ће дете бити нешто посебно остало је сведочанство са њеног крштења. Када је свештеник спустио Матрону у купељ, сви присутни су угледали над дететом миомирисни дим. Свештеник отац Василије, кога су мештани сматрали за праведника, био је веома изненађен:
„Многу сам децу крстио, али овако нешто доживех први пут. То ће дете бити у Богу свето“. И додаде да ће дете њему предсказати дан смрти. То се касније и десило. Једне ноћи Матрона рече мајци да је отац Василије умро. Уплашени родитељи отрчаше до цркве, и заиста, отац Василије се упокојио у Господу.
Девојчица је имала и спољашње обележје. На прсима је имала испупчење у облику крста. Кад јој је мајка замерила што је скинула са себе крстић, Матрона рече:
„Па ја имам свој!“
Матрона није била само слепа, она је рођена потпуно без очију! Очне дупље су јој биле затворене очним капцима, као код оне птице која се јавила њеној мајци у сну.
Деца су је задиркивала, ругала јој се, гурала је у јаму да виде како ће се јадна извући. Зато је веома рано престала да се игра са децом, проводећи скоро читаво време у кући. Већ са седам-осам година код ње се открио дар исцељивања и прозорљивости. Кућа њених родитеља била је близу Цркве Успења Пресвете Богородице, лепог храма, јединог за десетак околних села. Благочестиви родитељи су веома често посећивали богослужења водећи увек Матрону са собом. Кад је поодрасла, почела је сама да одлази у храм, па је убрзо научила молитве. Када би се њеној мајци омакло из сажаљења „моје јадно несрећно дете“, она би одвратила са чуђењем: „Зашто сам ја несрећна? То су Миша и Вања несрећни“.
Од раног детињства Бог је обдарио Матрону даром прозорљивости и исцељивања. Она је предвиђала несреће и упозоравала људе. Од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. Почели су да долазе болесници и други невољници из удаљених места. Желећи да се захвале девојчици, остављали су родитељима намирнице и поклоне. Тако је то нежељено дете постало хранитељ породице.
Касније, Матрони се пружила прилика да путује. Ћерка оближњег спахије, благочестива Лидија Јањкова водила је девојчицу са собом на ходочашће у Кијево-Печерску лавру, Тројице-Сергијеву лавру, Петроград и до других светиња Русије. Посетиле су Кронштат. После завршетка Свете литургије, Свети Јован Кронштатски замолио је вернике у Свето-Андрејевској цркви да ослободе пролаз до амвона 14-годишњој Матрони, речима: „Матронушка, дођи к мени. Ево ми долази смена, осми стуб Русије“. Свети праведни отац Јован није објаснио своје речи, али је свакако тиме предвидео да ће Матрона служити Русији и руском народу у најтежа времена безбожног бољшевичког прогона Цркве.
Кад је Матрона напунила седамнаест година изненада су јој се одузеле ноге. Ево како је она сама описивала тај тренутак: „После причешћа ишла сам кроз цркву и знала да ће прићи жена која ће ми одузети моћ ходања, али је нисам избегла јер је то била воља Божија“. И до краја живота остаде одузетих ногу. Али никад није роптала на Бога, већ је покорно носила тај тешки крст.
Још у младости Матрона је предсказала револуцију: „Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда ти“. Нека спахиница је непосредно пре револуције купила у Себину кућу и дошла код Матроне да јој каже како је наумила да подигне звонару. Матрона јој на то рече: „Ништа од тога неће бити“. Тако се и десило.
За Цркву Успења Божије Мајке, настојањем Матроне била је насликана икона Божије Мајке „Помоћ несрећницима“. Ево како се то десило: Једном је Матрона замолила мајку да се обрати свештенику, јер он у библиотеци, у том и том реду полице има књигу са том иконом. Свештеник се веома зачудио јер је то била истина. Матрона је рекла да ће наручити такву икону, али наравно, имати такву икону било је јако скупо.
Она је благословила жене да скупљају прилоге по околним селима. Многи су радо давали колико су имали, али је један мужик дао преко воље само једну рубљу, а његов брат само једну копејку шегачећи се. Када је Матрона пребирала тај новац, издвојила је рубљу и копејку рекавши: „Мајко, врати оним људима овај новац, он квари остале паре“. Кад је сакупљено довољно новца наручена је икона од иконописца из Епифаније. Матрона га је питала да ли може да наслика такву икону. Он је потврдио, али после доста времена признаде да му ништа не полази за руком. Матрона рече иконописцу да се покаје за своје грехе, исповеди се и причести. Тек кад је послушао, икона је била урађена. Матрона се читавог живота није растала од ње. Икона је била завршена око 1915. године, и убрзо је постала позната светиња овог храма и народ је поштовао јер је била чудотворна. Та икона се данас налази у Покровском манастиру у Москви, где почивају и мошти Блажене Матроне. Блажена Матрона је целог живота била окружена иконама.
У цркви, у коју је ишла кад је била у Москви, тачно је знала где се која икона налази. Једном јој је неко рекао да је штета што не види сву красоту Божијег света. На то је Матрона одговорила да јој је једном Бог отворио очи и показао цео свет, и звезде на небу и све што је на земљи: планине, реке, зелену травицу, птице…
Блажена Матрона је била потпуно неписмена, зато је следеће сведочанство о њеној видовитости још необичније. Једна познаница Матроне, Зинаида В. Жданова, сећа се како јој је блажена помогла.
„Ја сам 1946. године морала да браним свој пројекат зграде Министарства флоте. Мој ментор стално је цепидлачио, није ме примао на консултације и све је било јасно, намеравао је да обори пројекат. Чак ми је и претио комисијом. Вероватно је знао да ми је отац у логору. Тај рад ми је био од животне важности јер сам издржавала мајку. Матушка Матрона ме је тешила и обећала своју помоћ. Једне вечери, док смо пиле чај, рекла ми је да ћемо прошетати Италијом, Фиренцом и Римом, да погледамо дела њихових великих мајстора. И стаде да набраја и описује улице, зграде! Код палаче Пити она ми скрену пажњу на сводове и неке друге детаље који ми могу послужити у доради пројекта. Та њена видовитост ме страшно потресла. Рано ујутро сам дотерала пројекат и он је прошао одлично!“
Много је људи долазило код Матроне да тражи помоћ. Један сељак из суседног села тражио је, преко других људи, да га исцели. Матрона је поручила да он допузи у њено село (удаљено 4 километра), па ће се помолити за њега. Његова вера је била толико снажна да је он то учинио, а назад је отишао на здравим ногама.
Помоћ коју је пружала Блажена Матрона болесним људима била је заснована на њеној вери и њеним молитвама и није имала ничег заједничког са такозваним народним надрилекарима, враџбинама, магијама, биоенергетичарима. Зато су они мрзели Блажену и чинили јој свакојаке пакости, нарочито кад је прешла у Москву.
Матрона је, у првом реду, помагала заједничком молитвом. Прелазак у Москву био је донекле изнуђен, јер су њена браћа постала партијски активисти и долазак побожних људи у њихову кућу није им био по вољи, а могао је да има и нежељене последице. Тако је Блажена Матрона 1925. године напустила родни дом и преселила се у Москву коју је веома волела и називала је „светим градом и срцем Русије“. Тако је почео нови период у животу Матроне, период скривања (неколико пута је једва избегла хапшење) и сељакања код познаника и побожних људи. Пре рата матушка је живела код свештеника Василија и његове попадије Пелагије, док нису ухапшени. Једно време боравила је у бараци од шперплоче, где јој се вода смрзавала у посуди и где јој се залеђена коса лепила за зид… Најдуже је боравила (1942-1949.) на Арбату, код оне Зинаиде Жданов (којој је помогла око пројекта) и њене мајке. Она није могла добити „прописку“, тј. одобрени боравак у Москви, тако да јој је претила непрестана опасност од милиције. Међутим, она би неколико дана пред њихов долазак прелазила на друго место, штитећи тако и оне људе који су јој пружали уточиште. Једном се десио и овакав случај. Неко је из комшилука пријавио да слепа жена прима и лечи људе. Послат је милиционер да приведе прекршиоца. Када је ушао у собу и хтео да ухапси Блажену, она му рече: „Ја сам слепа и непокретна, не могу ти побећи. Него ти трчи брзо кући, јер се тамо десила несрећа“. Зачудо, он је послуша, похита кући и затече пожар и своју жену већ захваћену ватром. Срећом, стигао је на време да је пребаци у болницу. Кад су га у станици упитали да ли је покупио слепицу, он им одговори да није, а и неће, јер му је чудом спасила жену.
Боравећи у Москви, Матрона је често одлазила у своје село, или су је звали да помогне некоме, или би се ужелела своје мајке и својих најближих. Иначе, њен живот је текао прилично једнолично, преко дана сусрети са људима, а ноћу молитва. Као и подвижници старих времена, она никад није припремала постељу, већ је само дремала између две молитве са главом на длану уместо јастука. Тако су пролазиле године.
Једном приликом, године тридесетдевете или четрдесете, Матрона рече: „Ево ви се стално око нечег свађате, никако да се нагодите, а рат само што није почео. Многи народ ће изгинути, али наш руски народ ће победити“.
Почетком 1941. године, сестра З. Жданове Олга Носкова упита матушку да ли да оде на годишњи одмор (добила је упут у одмаралиште, али јој се није ишло зими). Матушка одговори: „Иди одмах, јер после дуго, дуго неће бити никаквих годишњих одмора. Биће рат. Победићемо. Москву непријатељ неће освојити. У њој ће бити само нешто пожара. Из Москве не треба одлазити“.
Кад је почео рат Матрона, која је духовно могла да се налази на више места, често би понављала да је невидљиво присутна на фронтовима и да помаже ратницима. Она је предвидела да Немци неће заузети град Тулу и њено пророчанство се обистинило.
У току дана Матронушка је могла да прими педесетак људи који су јој долазили са својим душевним и телесним невољама. Ником није одбијала да пружи помоћ, али је препознавала оне који су јој долазили са злим намерама. Неки људи су долазили мислећи да је она народски лекар који може да скине урок, али би брзо схватили да је пред њима Божији човек који их враћа Цркви. Матрона никад није наплаћивала своје услуге. Она је гласно читала молитве, најчешће оне најосновније – „Оче наш“, „Да васкрсне Бог“, деведесети псалам и друго.
Пружајући исцељење невољницима матушка је тражила од њих да верују у Бога и да не греше више у животу. Са каквим невољама су хрлили људи к њој? Па, са најобичнијим, свакидашњим, као што су тешке болести, опасност да се распадне породица, тешкоће на послу, прогони и слично. Једна од жена блиских Матрони, П. С. Аносова, која је често посећивала свог брата на клиници за нервне болести, испричала је следећи догађај: „Једном, кад сам ишла код брата, са мном је путовао један брачни пар – ишли су по своју ћерку. И у повратку смо путовали заједно. Одједном је та осамнаестогодишња девојка почела да лаје. А ја кажем њеној мајци: „Жао ми је вас. Ми сад пролазимо поред Царицина, хајде да одведемо вашу ћерку код Матроне…“ Отац девојке, генерал, ни да чује. Али мајка, као мајка, пристаде и ми свратимо код Матушке… Кад су девојку довели пред Матрону она се сва укочи, стаде Матрону пљувати, отимати се од родитеља. А Матрона каже: „Пустите је. Сад ће је проћи“. Девојка паде, поче да се ваља по поду, бљујући крв… Али се убрзо умири и заспа. Спавала је три дана и три ноћи, а кад се пробудила била је потпуно здрава“.
З. В. Жданова прича да је 1946. године у њихов стан, где је тада боравила Матрона, дошла једна жена, која је је била безбожник. Користећи свој високи положај она је болесног сина водила лекарима широм Европе, али му није било лека. „Чула сам за вас и дошла сам да тражим помоћ као очајна мајка. Немам више коме да се обратим“. Матрона је упита: „Ако ти Господ исцели сина, хоћеш ли поверовати у Бога?“ Жена одговори: „Ја, нажалост, не знам шта је то“. Тада Матрона затражи воде и у присуству несрећне мајке стаде наглас да чита молитву над водом. Пружајући затим ту воду мајци, Блажена рече: „Иди одмах код њега у болницу, договори се са болничарима да га чврсто држе. Он ће се отимати, али ти настој да му ову воду сипаш у очи и свакако у уста“.
Жданова се даље присећа: „Нешто касније брат и ја смо били сведоци када је та жена опет дошла код Матроне. Она се на коленима захваљивала матушки, јер је њен син потпуно оздравио. Кад је дошла у болницу урадила је све онако како је Матрона тражила. Када су јој извели сина, пошла је према њему. Бочица са светом водицом била јој је у џепу. Син се отимао и викао: „Мама, баци оно што имаш у џепу, немој да ме мучиш!“ Жена се пренеразила откуд син зна шта она има у џепу. Хитро извадивши бочицу, попрскала га је по очима, а успела је да погоди и уста. Син се одједном умири и за неколико дана био је отпуштен са клинике.“
И многа још чуда и исцељења чинила је Блажена матушка Матрона, помажући несебично људима.
Каквом су запамтили Матрону људи који су јој били блиски? Била је ситна женица, са малим скоро детињим рукама и ногама. Седела је обично прекрстивши ноге на кревету или на великом сандуку. Благо, просветљено лице, благи глас.
Она је пружала утеху болеснима, миловала их је по глави, често би их прекрстила, понекад се шалила, а понекад, богами, знала и да их строго прекори. Никад се није жалила на своје муке и невоље. Она никад није проповедала, никад није подучавала. Давала је одређени савет, како да се поступи у овој или оној ситуацији, затим се молила, давала благослов.
Матушка је била шкрта на речима. На питања је одговарала веома кратко.
Међу људима блиским њој остале су у сећању и неке њене поуке опште природе. Матушка је учила да се не осуђују ближњи. Она је говорила: „Не треба осуђивати друге људе. Боље је да мало чешће мислиш о себи. Свака ће овчица бити окачена за свој репић. Шта те се тичу туђи репићи!“ Матрона је учила да се људи морају препуштати вољи Божијој. Да живе са молитвом. Да се често крсте, да крсте и околне предмете као заштиту од злих сила. Саветовала је да се људи што чешће причешћују: „Браните се крстом, молитвом, светом водицом, светим причешћем… увек пред иконама нек вам гори кандило“. Блажена матушка учила је да се воле стари и немоћни: „Ако вам неко од њих почне да говори нешто увредљиво или непријатно, немојте слушати и љутити се, већ им помозите. Опростите им и помозите, ма шта они рекли или урадили“.
Матрона није дозвољавала да се сновима придаје некакав значај: „Не обраћајте никада пажњу на снове, они могу бити ђавоља работа“. Осим тога Блажена матушка је упозоравала људе да не трче од једног до другог духовника или видовитог учитеља, јер је то само узалудно трошење духовних снага. „Ако већ идете код свештеника или духовника по савет, онда се усрдно молите да му Господ пошаље мудрост да вам да прави савет“. Говорила је да се не треба много интересовати за лични живот свештеника. Саветовала је онима који теже хришћанском савршенству да се не издвајају од других спољашњошћу (црном одећом или слично). И стално је поучавала да се све невоље морају стрпљиво подносити. „Кад идете у храм немојте ни у кога гледати, молите се затворених очију, или свој поглед усмерите према икони“. Матрона је сматрала да је употреба козметике велики грех, јер човек изобличује свој лик, додаје му нешто што му Господ није дао, ствара лажну лепоту. Матронушка је говорила: „Враг не спава – молите се стално. Смрт увек изненади, па се не сме живети без молитве. Враг нам је на левом рамену, а анђео на десном. И свако од њих своју књигу има: у једну се бележе наши греси, а у другу добра дела. Крстите се што чешће! Крст је као брава на вратима. И храну треба прекрстити. Снагом Часног Животворног Крста браните се и спасавајте!“
О враџбинама матушка је често говорила: „За онога ко је добровољно ступио у савез са силама зла и бави се разним чаролијама пред Богом нема спаса. Они могу можда некад у нечему да помогну, али душу сигурно уништавају“.
Масовно кидање веза са Црквом, агресивни атеизам, јачање отуђености и зла међу људима, одбацивање традиционалне вере и живот милиона људи без црквеног покајања, довели су до тешких духовних последица. Матушка Матрона је то одлично осећала и схватала.
У дане масовних манифестација матушка је тражила од свих да не излазе на улицу, да затварају прозоре, ролетне, врата, јер тушта и тма демона испуњавају читаво пространство, читав ваздух и обухватају све људе.
Једном приликом Зинаида Жданова упита Блажену Матрону: „Како је Господ допустио да се толики храмови разоре и затворе?“ (Мислила је свакако на све године после победе безбожника у октобру 1917. године). А матушка јој рече: „То беше воља Божија и број храмова се смањио зато што је број верујућих људи страшно опао па нема коме да се служи“.
„Па, што се нико не супротставља?“ А она ће на то: „Народ је као под хипнозом, не зна за себе, страшна сила је покренута… Та снага лебди у ваздуху, продире свуда. Раније су људи посећивали храмове, носили на себи крстиће, њихови домови били су заштићени иконама, кандилима, освећивањем. Те силе су могле само да пролазе поред, а сад се насељавају међу људе који су одбацили Бога.“
Живећи код породице Жданов, у рејону Арбат, Матронушка се исповедала и причешћивала код оца Димитрија из Цркве на Улици Краснаја Пресња. Непрестана молитва помагала јој је да носи тешко бреме служења људима, што је с обзиром на њено здравље био прави подвиг, и израз највише људске љубави. Делећи са људима њихове невоље, болести, муке, молећи се за њих матушка би се тако умарала, да пред крај дана није била у стању ни да говори, већ је, лежећи ослоњена на своју руку, тихо јечала. Али унутрашњи духовни живот Блажене Матроне ипак је, чак и за најближе, остао тајна. То међутим, није сметало људима да чврсто верују да је она прави подвижник Божији и свети човек. Подвиг Матроне био је у огромном трпљењу, чији је извор био ватрена љубав према Богу и чистота срца. Управо су о таквом трпљењу, које ће спасавати хришћане кад дођу последња времена, говорили свети Оци Цркве. Као права подвижница, Блажена матушка је поучавала не речима, већ читавим својим животом. Рођена без очију, она је све учила да иду трновитим, али правим путем спасења. Она је цео свој живот провела немајући свој кров над главом, немајући никаквих добара. Сваки дан њеног живота био је лавина невоља и јада људи што су долазили к њој. Пружала је помоћ и исцељење небројено пута. Узела би својим детињим рукама главу несрећника, помолила се за њега и човек би од ње одлазио пун утехе. А она, онемоћала, само би мало прилегла и настављала да се моли по целу ноћ. За време рата било је много случајева да је родбини несталих својом прозорљивошћу откривала да ли је њихов најближи жив или га већ треба помињати као мртвог. Поштовали су је и долазили код ње и многи јереји. Примала је и младе и старе, али неке је и одбијала. Са некима је разговарала кроз поуке, а са другима најобичнијим језиком. Једном јој се пожалила Зинаида: „Јао, матушка, моји живци…“ А она ће на то: „Какви живци! … Зашто на фронту и у тамници нема живаца? … Треба трпети, владати собом“. Кад би некога исцелила од физичке болести она би објашњавала: „Тело је кућица Богом дана, па је треба обнављати. Бог је, стварајући свет, дао нама и лековито биље и то се не може пренебрегавати“.
Матушка је често била тужна: „Жао ми вас је… Дочекаћете последња времена, живот ће постајати све тежи и тежи… неиздржљиво тежак. Доћи ће време и пред вас ће ставити крст и хлеб и рећи – бирајте!“
Матронушка је понављала: „Ако народ изгуби веру у Бога, разне ће га патње снаћи. А ако се не покаје – нестаће са лица земље. Колики народи нестадоше! Молите се, преклињите, покајте се! Господ нас неће оставити и сачуваће земљу нашу“.
Последње станиште на овој земљи Матронушка је имала у улици Курганској број 23. у Подмосковљу. Као да је, осећајући велику изнемоглост, желела да се бар мало склони од људи. Међутим, и овде су у великом броју долазили к њој невољници и несрећници. Пред само упокојење Блажена матушка, већ потпуно изнемогла, замоли да се ограничи број људи које је дневно примала. Време преласка у други живот Господ јој откри три дана пред смрт и она је то искористила да се опрости од најближих и да да потребна упутства. Замолила је да је опоје, у Ризоположенској цркви, у Донској улици, отац Николај (Голубцов) који ју је изузетно поштовао. Забранила је да јој се на сахрану доносе венци и цвеће. Кад је пред саму смрт отац Димитрије дошао да је исповеди и причести она је била страшно узнемирена: „Зар се и ви бојите смрти?“ – упита је он. „Бојим се!“
Блажена матушка Матрона упокојила се у Господу 2. маја 1952. године. Сахрањена је 4. маја, по њеној жељи, на Даниловском гробљу, крај цркве „да би могла да слуша службе Божије“. Блажена Матрона је предсказала: „После моје смрти мало ће људи долазити на мој гроб, само најближи. А кад они умру, мој гроб ће остати сасвим запуштен. Али проћи ће године, сазнаће људи за мене и поћи ће овамо да моле за помоћ. И ја ћу свима помагати, јер ћу их све чути“. И још је пред смрт рекла: „Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати“.
Прође тридесетак година и њена хумка на Даниловском гробљу постаде једно од светих места православне Москве и Русије. Сада за Матрону знају десетине хиљада православних људи. „Матронушка“ – нежно је зову, а она, као и за живота, помаже људима.
Обретеније моштију блажене матушке Матроне
У недељу православља, 8. марта 1998. године, са благословом Патријарха Московског и целе Русије Алексија II, извршено је обретеније моштију велике подвижнице ХХ века Блажене матушке Матроне. На челу комисије био је архиепископ Истрински Арсеније. Осим представника Руске Православне Цркве, у комисији су били стручњак за судско-медицинске експертизе, антрополог, доктор медицинских наука, професор Виктор Н. Звјагин и археолог, доктор историјских наука Андреј К. Тањукович. Комисија је завршила рад 13. марта. Занимљиво је да је на моштима Свете Матроне откривено оно испупчење у виду крста које се помиње у њеном житију. Одлуком Његове Светости Патријарха Алексија II, мошти Свете Матроне пренете су у Свето-Покровски женски манастир у Москви (између Таганске и Абелмановске улице), где их свечано дочека сестринство тог манастира на челу са игуманијом Теофанијом.
Затим је почела рад Комисија за канонизацију Светог Синода Руске Православне Цркве. На основу њеног извештаја 2. маја 1999. године свечано је обављено проглашење Матроне Димитријевне Никонове за нову подвижницу Руске цркве као Свете Блажене Матроне Московске. Тог дана одслужен је последњи парастос за покој душе Матроне, а затим је почела свечана литургија коју је служио Његова Светост Патријарх Московски и васцеле Русије Алексије II, са више архијереја и свештеника. У храм је унет ћивот са моштима Свете Матроне. После литургије одслужено је прво молебствије новој светитељки и подвижници Руске Православне Цркве, Светој Праведној Блаженој Матрони Московској.
+ + +
У септембру 1999. године у Београд је, ради учешћа на Скупу слависта у Вукове дане, стигла благочестива Московљанка Наталија Маслењикова, професор Московског универзитета. Она је донела књижицу „Житије и чудеса Свете Праведне Блажене Матроне Московске“ и иконицу са њеним ликом. Тако је православни Београд сазнао за ту нову велику подвижницу Божију.
У недељу свих Светих на руској земљи прослављених 19. јуна/2. јула 2000. године Преосвећени Епископ Бачки др Иринеј (Буловић) служио је свету архијерејску Литургију и молебан Блаженој Матрони Московској у Свето-Тројичком храму Подворја Московског Патријархата у Београду. За ово празновање Старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, јереј Виталије Тарасјев, донео је из Покровског манастира у Москви икону Блажене Матроне и свето уље са њених моштију.
Тако се молитвено поштовање Свете Матроне Московске проширило и међу православним народом српским.

https://radiosvetigora.wordpress.com/2010/05/02/света-блажена-матрона-московска/

Анксиозност не постоји сама по себи. Људи сами стварају стрес и тога морамо бити свесни. Све ствара човек својим погрешним односом према Богу.

Велико зло у животу није никакво зло које нас задеси. Велико је зло ако, шта год да нам се деси, не поступимо с тим како треба. Ако се суочимо с тим као људи Божији, као са нечим што Бог зна, Бог контролише и допушта за наше добро, ако се суочимо са тим са духовним знањем које имамо, као нечим што ће нам користити, не може нам никако нашкодити и онда се не ствара анксиозност.

Одрасли стичу анксиозност како мало по мало почињу да схватају одговорност коју имају за себе, своју одговорност у животу. Када се човек узда у Бога, нема бриге. И то је нешто што се може учинити. Сваки човек, без обзира на проблеме или потешкоће, може да се узда у Бога као што се мало дете узда у свог оца, јер се тако Бог брине о вама. Или, боље речено, много више! Бог много више брине о свом народу него што родитељи брину о свом детету. И много више него што се дете осећа безбрижно у наручју својих родитеља, осећа се безбрижним човек који се препусти Богу са сигурношћу да Бог све зна. То не значи да неће радити свој посао. Он ће радити свој посао, он ће мислити, знојиће се, умориће се. Није посао, није зној оно што човека изједа, није умор, уопште, оно што човека исцрпљује. Човек је исцрпљен, изједен овим стресом, који има данашњи човек.

Оно што човек треба да учини је да да себе. То је оно што Бог жели. Ако себе не предамо Богу, него заповедамо, владамо и господаримо сами собом, наше ја неће наћи покоја, биће узнемирено.

Морамо се препустити Богу. Он има све у својим рукама. Човек, колико год да је опрезан, колико год се трудио, увек ће се наћи у ћорсокаку. Бог је тај који има све у својим рукама и Он то уређује. Дакле, препуштате се Богу и уопште вас не изједа никаква стрепња, у случају да Бог не успе. Чак и када ствари иду толико наопако да мислите да ће сваког тренутка све бити изгубљено, још увек сте мирни са Богом. Јер за Бога не постоји ни смрт, ни ћорсокак.

Човек, тек када се помири са самим собом, када се добро снађе сам са собом и може да живи сам са собом – да се дружи са самим собом бесконачно, без проблема – само тада може имати мир. Када стално јури, када се плаши да остане сам са собом, како да има мир и да не буде забринут? Ово је велико питање, велики проблем данашњег човека: он не може остати сам са собом. Зато избегава тишину, контемплацију, изолацију у добром смислу.Анксиозност произилази из чињенице да се на крају не дешава оно што ја желим; то јест, оно што мој его жели не дешава се, моје самољубље није задовољено. Скроман човек не може бити узнемирен.

Отац Симеон Крагиопулос

https://www.vimaorthodoxias.gr/peri-zois/p-symeon-kragiopoylos-quot-oi-anthropoi-apo-monoi-toys-dimioyrgoyn-to-agchos-chreiazetai-symfiliosi-me-ton-eayto-mas-quot/#

Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама.

Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми; да је ту наша световна правда, наша освета. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну. У име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње.

Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Кад мушкарци говоре о правима и дужностима, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва. Када мужеви и жене говоре о правима међу собом, нема љубави, ни између пријатеља, ни између других људи.

Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо учинили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно зло.

Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Оне који су волели и оне који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, тако му говори овај неписани закон љубави, који надјачава сваки други закон.

Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Хоћу ли волети оне који воле мене? То ништа не значи.

Треба да волим свакога и све. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не само да желим да не живим грешно, већ не живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. Једем Га и пијем Га често као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога.

Шта значи волети ближњег? Да постане одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара.

Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће “христовско”, живот ће вам мирисати на Христа а смрт на васкрсење.

Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био.

Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алатке“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима.

Неопходно је да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако се ваше срце не смекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав је доовољна за све и нико није сувишан.

Срце тражи од нас Господа и нашу свету Цркву. Оно подсећа на Судњу недељу, јер заборављамо да смо као хришћани позвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „Ко има срце може се спасти“.

архим. Павел Пападопулос

https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/02/14/този-който-има-сърце-може-да-се-спаси/

Да ли си икада помислио да твоја "љубазност" може бити твој затвор? То би могла бити велика лаж твог живота. Не, смири се, не мислим да си лош човек или лицемер. Само желим да размислиш, да ли си стварно толико „добар“ или си веома психички злостављан?

Да ли си толико „добар“ зато што желиш или зато што си научио да ћеш, ако не урадиш оно што тражи отац, мајка, брат, муж, пријатељ итд., доживети одбацивање, одсуство љубави и неприхватање? Да ли си добар или се плашиш одбијања? Да ли си у себи идентификовао своју жељу са одбијањем?

Био сам један од таквих, који не могу да живе ако не задовоље неког другог. Другим речима, више сам волео да нестанем, да избришем своје жеље и снове, све док „други“ није незадовољан.

Тако сам живео годинама. Постојао сам само да би другима било добро. Зато сам увек био "добар дечко", добар пријатељ, муж, свештеник. Питање је да ли сам био добар према себи? Да ли сам себе волео? Да ли сам себе слушао? Јесам ли разговарао са собом? Како можеш истински волети неког другог ако не волиш себе?

И баш зато што сам се удаљио од себе, од центра свог бића и својих жеља, да би сви остали били добро, једна болест је следила другу. Када ми не говоримо, то чини наше тело. „Болести су приче наших душа“.

Дакле, питање које постављам је, да ли се често губимо у својој „доброти“? Да ли је наша „доброта“ наша болест?

Ниси ти Спаситељ света, него Христос. Христос не жели да мрзиш себе, да би волео другог, већ да волиш и поштујеш другога као себе самог, другог, који је свет, лик самога Бога.

Не, ниси ти крив за лоше психичко стање друге особе. Ниси ти крив што неко није јео ни спавао, што се неко разболео или умро. Престани да се осећаш кривим за све и свакога.

Престани да се осећаш као да мораш да удовољиш свима да би постојао, да би се смирио, да би се осећао достојним.

Твоја вредност се не изражава тиме да свима кажеш „да“, када свакога оправдаваш, јер се плашиш одбијања.

Христос воли оно што ти јеси, жртвовао се за оно што можеш постати, он жели твоју истину, чисту и дефинисану, без замућености и токсичности страха и кривице.

Ниси ти достојан само када болесно и са кривицом служиш другом, већ и када волиш себе и то поделиш. Кад волиш слободно и светло, радосно и васкрсло.

Љубав је и када кажеш„не“.

Престани да умирујеш одрасле бебе које јадно плачу свуда око тебе. Пусти их да расту и ти расти са њима.

о. Хараламбос Пападопулос

https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

О потреби трепетног односа према Светињи свештеничке службе.

Својевремено је архимандрит Јоаким Пар забележио веома занимљив догађај које не може, а да нас макар мало не замисли, уколико смо верујући људи. Прича почиње од тренутка када је пошао да причести верника који је живео у другом делу Њујорка и ушао у празан вагон њујоршког метроа, у глуво доба ноћи. Недуго потом, на једној од наредних станица, у исти вагон је ушао непознат човек и одмах по уласку фиксирао поглед на архимандрита, а онда се одлучним кораком упутио ка њему. Стари монах је помислио да је то последњи дан његовог живота, судећи по ходу којим се незнанац кретао. Непознати човек, међутим, није имао лоше намере. Пришао је и сео тачно наспрам о. Јоакима, а потом га је, привучен његовим изгледом, смирено упитао ко је. Када је о. Јоаким одговорио да је монах, овај незнанац је за себе навео како је некада био хришћанин-римокатолик, али да више „не верује у те ствари“. Питао је затим архимандрита да ли верује да хлеб и вино на Светој Литургији постају Тело и Крв Христова. Када му је овај одговорио потврдно, незнанац је питао да ли у то верују и људи који долазе у цркву на службу, и опет је добио потврдан одговор. После још неколико потпитања, незнанац је поставио крајње изненађујуће питање: „Зашто у том случају одлазите кући? Из ког разлога? Ако је Христос тамо, у храму, зашто одлазити? А људи имају домове, децу, посао, неке друге обавезе и одлазе. Значи – ви не верујете“.  

За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога… (Пс 27, 4), кличе пророк Давид. Заиста, уколико смо православни хришћани – а посебно уколико смо свештенослужитељи – где нам то може бити лепше него у храму Божијем? Са друге стране, у чисто практичном смислу, свесни смо да не можемо бити стално физички присутни у храму, колико год то желели и колико год се то њујоршком атеисти чинило очекиваним ако заиста верујемо у то што исповедамо. Уколико, међутим, ову тему посматрамо из перспективе потребе да стално будемо са Христом, онда ствари добијају другачије контуре. У том контексту, питање гласи: да ли крштењској благодати коју носим у себи дајем довољно простора да могу рећи да „не живим више ја, него да живи Христос у мени“ (Гал 2, 20)? Или, осврћући се директније на став њујоршког атеисте, питање би гласило: шта ме то као крштену особу спречава да и сâм постанем храм у коме ће, благодаћу Духа Светог, Христос постојано обитавати попут Цара на свом престолу (уп. Пс 92, 1)? 

На овом месту треба да се подсетимо да се Литургија не завршава свештеничким отпустом са амвона, будући да се богослужење и даље наставља у тајној „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Ту врсту „литургије“ призвани су да служе сви хришћани, као царско свештенство (1Пет 2, 9) коме је завештано непрестано умно богослужење на олтару сопственог срца. Ето, успут, и одговора феминисткињама које тврде да су жене дискриминисане у Цркви зато што не могу бити „свештенице“ (када кажем Црква увек мислим искључиво на Православну Цркву – прим. О. С.). Наиме, у контексту служења на поменутом унутрашњем олтару, свака особа, независно од пола, може постати „епископ“ уколико свој ум научи да константно бди над срцем и да молитвом одбија сваку нечисту помисао која му се приближава. За тајну умног делања зарад сталног благодатног пребивања у Христу онај њујоршки атеиста није знао и зато је поставио своје питање на начин на који је поставио. Да је за ту тајну знао, његово питање би, врло могуће, гласило: уколико је циљ хришћанског живота да се задобије благодат Духа Светог и да се стално буде са Христом, зашто онда велика већина хришћана првенство даје свим другим активностима у свом животу, а храм свога срца редовно оставља празним и пустим, предајући ум да се бави овосветовним „пословима“? 

Тајна унутрашњег делања и трепетног стајања пред Богом чији поглед нас освештава треба да буде центар живота сваког хришћанина. По природи ствари се подразумева да то првенствено важи за свештенослужитеље, којима је поверено не само умно делање већ и светотајинско свештенодејство. Браћи свештенослужитељима – а на инијативу епископа аустралијско-новозеландског. Г. Силуана – овај текст је и упућен. Повод за држање предавања свештенству Митрополије аустралијско-новозеландске, а потом и за писање овог текста насталог на основу тог предавања, јесу случајеви у пракси свештеничког служења који говоре о недостатку трепетног стајања пред Светињом и страха Божијег, који је „почетак мудрости“ (Прич 1, 7). Текст је једнако упућен и ученицима богословија, као и студентима Богословског факултета, односно онима који се спремају за свештеничко служење. На крају, могу га читати и верујући, и у њему пронаћи духовно корисне ствари, али искључиво под једним условом: ако неки примери који су у њему наведени не буду повод за критику свештенства као таквог (што је, приметимо, чест случај у нашем народу), већ повод за самокритику, будући да су сви верни, као што је већ наглашено, царско свештенство коме је завештано умно богослужење. Стога ћемо управо од  теме умног стајања пред Богом и кренути у осврт на неке проблематичне теме.

Без трепетног става према Светињи свештеник врло брзо улази или у рутину и постаје „требаш“ или упада у проблем спољашње побожности, која се завршава у класичном фарисејству. Притом, није главни проблем ако служитељ Олтара удаљи од Бога – главни проблем јесте ако му та даљина нимало не смета и ако се на њу свикао као на нешто природно. Даљина сама по себи није страшна ако свој поглед богочежњиво усмеравамо ка Небеском Оцу, не би ли нас спазио „још док смо подалеко“ и пошао ка нама да нас пресретне и дочека у свој загрљај, као у јеванђелској причи о блудном сину (ср. Лк 15, 20). Но, дешава да нам поменута даљина уопште не смета. Зашто? Зато што смо се по инерцији навикли да робујемо спољашњој побожности, да служимо пред очима људским и да угодимо људима уместо да будемо усмерени ка унутрашњости, да служимо пред очима Божијим и да угодимо Богу. Због таквог односа према светињи наше службе, атеисти на нашим лицима не препознају светлост Христову и остају у својој заблуди. Ту истину морамо и препознати и признати, колико год да је горка и непопуларна.

Служба која се исцрпљује само у спољашњем служењу на концу гради фарисејску побожност и једно је од главних вековних искушења за свештенослужитеље. У принципу, ово искушење открива нешто дубље и страшније, а то је проблем прикривеног атеизма. Још је Сергеј Фудељ приметио да постоји и хришћански атеизам односно појава спољашњег исповедања вере, а унутрашње празнине и неверја. Некада се, чак, догоди да је човек унутар себе потпуно свестан свог атеизма, а да проповеда Бога, што је парадокс своје врсте. Нажалост, колико год то била крајња реткост, може се десити и свештеницима. Навешћу један упечатљив пример за који сам лично чуо. Док сам служио као парохијски свештеник у београдском насељу Жарково, међу парохијанима сам имао и једну необично побожну душу која се преселила у вечност пре неколико година. Био је то жарковачки чтец-богомољац хаџи Драган Јанковић, духовно чадо Старца Тадеја Витовничког. Брат Драганче је био посебан по својој молитвености, али и по томе што је познавао многе честите и побожне свештенике и монахе, од којих се са некима дружио, а неке гостио у свом дому у коме је са својом супругом Ивком редовно указивао Авраамово гостољубље. Више пута сам од брата Драганчета слушао лепа и надахнута сведочанства о животу врлинских монаха и свештеника које је лично познавао. Посебно сам волео да слушам његова сведочанства о проти Милораду Павловићу, човеку који је заједно са народом Жаркова подигао храм Вазнесења Господњег и о коме стари Жарковчани дан-данас говоре са посебним поштовањем, због његовог начина живота и пожртвованог односа према служби. У питању је, иначе, први српски свештеник који је после слома комунизма на овим просторима добио своју улицу у Београду. Слушајући тај и сличне примере дивних Христових сведока у мантији нисам могао, а да се не одушевим и, истовремено, схватим колико је одговорна свештеничка служба (у правом смислу те речи – одговора на Страшном Суду који ће сваки од нас дати). Но једном приликом ми је Драганче испричао нешто сасвим другачије, нешто што ме је потпуно поразило и оставило без текста. Исприповедао ми је како је својевремено упознао неког свештеника, који му је признао да не верује у Бога, али да своју службу служи савесно, тако што одслужи све како пише у поретку типика (!). 

Како је могуће да постоји свештеник који не верује у Бога? Да ли је можда као маловеран ушао у свештенички чин, а потом пао у неверје? Или је у почетку имао веру, па га је „рутина“ одвела у спољашњу побожност која је временом угасила пламен вере? Или је своју веру изгубио током школовања, јер је под утицајем рационалистичког богословља и сам постао рационалиста (сетих се овом приликом једног предавања блаженопочившег професора Радована Биговића, на коме је навео тужну статистику у погледу тога да највећи део студената богословских наука има већу веру на почетку студија него на њиховом крају)? Каква год да је прича за горепоменутог проту, једно је сигурно – савест га је опомињала, а он ју је умиривао тиме што је „савесно“ служио по типику. Тиме је, међутим, само задовољио спољашњу форму свештеничког служења, ону која се обавља пред очима људским. А форма без унутрашњег садржаја није ништа друго до „прапорац који звечи“ (1Кор 13, 1). 

Није ми познато шта се даље десило са тим несрећним човеком. Искрено се надам да је у међувремену пронашао веру коју је изгубио (да ли ју је икад имао?). У поменутом случају, међутим, има нешто далеко озбиљније од појединачне трагедије. Наиме, свештенодејства и таквог свештеника су била сасвим валидна – обучен у благодат свештенства, он је пружао освећење другима, али га због стања своје душе није пружао себи. Уколико би се проблем зауставио на тој чињеници, била би то трагедија једног човека у мантији који је радио оно у шта није веровао. Колико год да је колосалан губитак једне једине душе за вечност, поготово свештеничке, то не би нанело већу штету Цркви. Далеко је, међутим, озбиљнији проблем у томе што се умно стање тог свештеника на тајанствен начин рефлектовао на околину, макар најближу. Ако је истина да је могуће утврдити везу (колико год она била занемарљива и готово немерљива) између замаха крила лептира у Европи и олује која ће ко зна колико касније настати негде у Америци, онда је несумњиво да су у духовним реалностима такве узрочно-последичне везе далеко израженије. У случају поменутог свештеника који није веровао у Бога, али је упркос томе споља служио као да верује, негативан утицај је прво – сасвим несумњиво – осетила његова породица, а од породице ће се, врло могуће, тај утицај једном прелити на остатак друштва. У прилог тој тврдњи говори потресно сведочанство старца Арсенија Стрељцова, записано у књизи Старац у логору. На питање затвореника са којима је делио затворску собу у време безбожне Совјетије, ко је крив за уништење православне монархије и за долазак безбожних комуниста на власт, Старац је одговорио да смо ми-свештенослужитељи најодговорнији, будући да је у предреволуционарно време било доста свештеника који су се опијали и живели неморално, а неки од њих су били чак и атеисти. Са горчином подсећа старац Арсеније да су деца таквих свештеника постајала револуционари јер су „у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере“ будући да је „свештенички чин постао професија“.  И закључује: „Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних…“. Тешке су ове речи светог човека који је био спреман да иде до краја на страдање за своју веру. Тешке, али отрежњујуће.  

Проблем „професионализације“, „рутинизације“ и „услужно-сервисног“ доживљаја свештеничке службе није карактеристика само новијег времена – он је постојао и у старини, колико год да имамо помало идеалистичне представе о древности. Веома илустративно о томе пише Алексеј Петрович Лебедев у својој књизи Свештенство древне цркве, коју би повремено требало да прочита сваки свештенослужитељ. У тој студији имамо прилике да читамо да је и у древно време Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста било доста оних који су улазак у јерархијски чин започињали као „занатлије“ и „професионалци“, из чисто лукративних побуда, а као такви су, нажалост, временом постајали само гори. Овде се, међутим, тешко шта може помоћи – онај ко је кренуо ка свештеничком позиву из овоземаљских мотива, такав ће највероватније и остати када у њега уђе. Но зато онима који у свештенички чин улазе из племенитих побуда да служе Богу и своме роду – а такви су, дубоко верујем, већина – треба помоћи да у почетном расположењу даље наставе. Потребно је, дакле, пре свега поставити поставити добар почетак. 

Својевремено су светог владику Николаја Велимировића питали како је могуће да је један човек из црквене заједнице похулио на Бога на крају свог живота, иако је деценијама  редовно долазио на службу, све постове постио, редовно се исповедао, причешћивао… Шта је могло одједном да се деси? Мудри српски Златоуст је одговорио кратко и упечатљиво: „Тај човек није добро поставио почетак“. Добар почетак свештеничке службе је несумњиво везан за питање унутрашњег настројења и навике умног стајања пред Лицем Божијим. Уколико се, насупрот томе, наш почетак примарно веже за „велељепије“ и спољашњу форму зарад угађања естетском критеријуму људи, онда ће то бити само лепа „фасада“ на згради која нема јаку конструкцију. А како такав тип зграда пролазе под налетом мало јачег земљотреса недавно смо видели у страховитом разарању у Турској. С тим што је у духовном смислу стање још разорније. 

Као и код материјалних зграда, и у духовном смислу је прво потребно поставити добре темеље наше духовне „конструкције“. За сваког свештеника је, као што је већ речено, јако важно да добро постави почетак своје службе. Та основа ће му касније помоћи да се одржи пред духовним ветровима, олујама и земљотресима, и да своју службу служи тако да она буде на спасење и њему и повереном му словесном стаду. Разуме се да добар почетак пре свега представља вера, а са њом и искрена жеља да се служи Богу. То, међутим, није довољно –  младим свештеницима је у пракси потребна помоћ у почетку пастирског рада. На овом пољу може се много учинити, а ево једног конкретног и лако остваривог предлога. Свака епархија може одредити два-три старија свештеника који нису активни на парохији (тј. који су умировљени, пензионисани), а који би се бавили младим свештеницима и посветили пажњу како онима који су на пракси, тако и онима који имају неколико година парохијског искуства. Подразумева се да ти стари свештеници треба да буду дубоко верујући, молитвени, честити, опробани и прекаљени у искушењима, без „путера на глави“, са ауторитетом међу свештенством и са искуством у парохијском животу. А таквих има и углавном их све знамо. Корифеји свештеног чина својој младој браћи треба да пренесу искуство рада на парохији, да их уведу у практичне теме односа са парохијанима, да им укажу на добру праксу у погледу савршавања светих тајни, да упозоре на најчешће конфликтне ситуације и да им пруже проверено искуство у решавању проблема које се не може стећи књишким знањем (које јесте потребно, али није довољно). Поред тога, велику улогу би одиграли у исповедању своје млађе сабраће, поготово оних који западну у неку духовну кризу. За овако нешто само је потребна добра воља и солидна организација, ништа више, а благотворни утицај те праксе би се видео већ кроз једну деценију. Ко зна – да је малочас поменути прота-атеиста имао неког таквог старијег свештеника у почетку своје службе, коме би могао да отвори душу са проблемом на начин на који се отворио једном жарковачком богомољцу у старости, можда би његово искушење већ у младости било решено.

Почетак, међутим, није довољан – потребно је да стално разгоревамо кандило своје вере, да не би утихнуло или, не дао Бог, сасвим се угасило. Света гора (а за нас, српске свештенике, особито манастир Хиландар) једно су од оних светих места која нам својим духом итекако помажу да изнова и изнова распламсамо доживљај своје вере, личне молитве, саборног богослужења, да изнова откријемо „прву благодат“ и радост служења Богу која нас је у почетку носила. Управо у поновном проналаску „прве благодати“ и радости служења – уколико је почетак био добро постављен – крије се сва лепота свештеничког позива. Тај бисер (ср. Мт 13, 45-46) можемо пронаћи и у својој парохијској заједници, уколико смо спремни да га потражимо. Притом, ово благо (Мт 13, 44) треба да откривамо само пред очима Божијим, а да га скривамо пред очима људским. Оно временом може задобити огромну вредност и покрити многе наше „дугове“ (уп. Лк 16, 9). Наведимо један упечатљив пример. Митрополит Лимасолски Атанасије је једном приликом беседио о свештенику који је пао у грех пијанства и који је због тога дошао дотле да буде кажњен од стране свог надлежног архијереја и добије забрану служења. Но исте вечери када је акт о казни свештеника написан, архијереј је отишао на починак и чуо мноштво гласова који су негодовали. Испитујући своју савест, одмах је схватио да то има неке везе са кажњеним свештеником-пијанцем. Сутрадан га је позвао и брижљиво испитао, и убрзо да је свештеник имао једну велику врлину скривену од очију људских, али не и од очију Божијих, врлину која је на одређени начин „покривала“ његове видљиве слабости због којих су га тужили. О чему је реч? Том свештенику-пијанцу је само једна ствар представљала веће задовољство од алкохола – да ноћу, када напољу нигде никог нема, оде до оближњег гробља са епитрахиљем и окади све гробове и поименице молитвено помене сва имена са надгробних споменика. „Молим Бога да спасе све њих, а по њиховим молитвама да спасе и мене!“, био је смирени одговор свештеника, које је духовну утеху и радост служења пронашао на месту које је за већину људи извор туге и непријатности. Његово дело милосрђа према умрлима је, као што видимо, пред Богом било велико. Истовремено, његов пример је био упозорење свима који олако осуђују свештенике због њихових спољашњих слабости. 

Ако нас на потрагу за радошћу служења не подстакне самилост према ближњима, барем нека нас подстакне страх Божији. Старац Тадеј је свима нама који смо удостојени свештеничког чина упутио озбиљну поруку у том погледу: „Што чешће приносите бескрвну жртву [служењем Литургије]. Јер ако не будете приносили бескрвну жртву, приносићете крвну [страдањем]!“. Ове силне речи су сасвим довољне да нас подстакну да будемо ревносни и треба их се често опомињати. А понекад се може десити да нас, по чудним путевима Господњим, на ревност подстакну сасвим неочекиване ствари. Тако је својевремено један руски свештеник почео да чита молитвено правило пре спавања (које је давно оставио) пошто је у биоскопу погледао Гибсонов филм Страдање Христово. Баћушка је тек после тог филма схватио шта је све Господ претрпео ради нас и нашег спасења, што га је дубоко потресло и исте вечери покренуло да Богу узврати макар држањем молитвеног правила. 

Како својевремено рече један светогорски јеромонах, а данас епископ: најмање боли када нас исправљају људи, ако смо спремни да их послушамо. Но уколико смо непоправљиви под утицајем људске речи и поуке, онда ће нас исправљати анђео чувар, што већ уме прилично да боли. А ако и то не даје резултата, онда преостаје једино да нас поправља Бог. А то, како примећује овај Светогорац, итекако боли. Или, речено речима древне отачке поуке: Бог ће нам скрушити или срце (покајањем) или кости (страдањем). Као и у свему претходно реченом, и ово правило важи за све хришћане, а особито за свештенослужитеље.

У теми потребе да се подсетимо императива трепетног стајања пред Светињом наше службе, не можемо прескочити ни утицај савременог богословља. Нажалост, данас смо сведоци ширења разних либералних идеја потпуно страних филокалијском духу, идеја у којима се страх Божији одбацује као реликт прошлости. 

Либерални мислиоци (уз сво дужно поштовање, али заиста их не могу назвати богословима) готово да и не користе термине попут „подвиг“, „страх Божији“, „умно делање“, „очишћење“…, док термине „љубав“ и „слобода“ користе у инфлаторном обиму. Но љубав [очишћена од самољубља] се задобија као плод исцелења душе од страсти, док се истинска слобода [очишћена од самовоље] задобија у подвигу послушања Цркви. Све ово се прелива и на домен богослужења – у име погрешно схваћене љубави и слободе Олтар неком током Литургије лако може постати „причаоница“, Часна Трпеза место где може држати и мобилни телефон, а жртвеник део где се током употребљавања Светих Дарова могу причати и шале. На примедбу о тој врсти преслободног понашања у олтару сам својевремено чуо контрааргумент, који се своди на то да не треба тежити „нормирању“ понашања. Но зар управо та врста опуштености, која директно произилази из недостатка трепетног стајања пред Светињом, сама по себи није „норма“ иако је потпуно ненормална за олтарски простор? 

Неки оквир понашања у нашој служби једноставно мора постојати, ако нас већ наше унутрашње стање не води ка природном односу страхопоштовања ка Светињи. Тај оквир се, наравно, тиче суштинских елемената службе, а не „аритметичко-геометријског“ распореда активности, који заиста може довести до формализма. 

Уосталом, довољно је да се сетимо проте-атеисте са почетка приче, који је у спољашњем смислу све испуњавао по типику, а био је тако далеко од Бога. За решење ове проблематике је најбоље да се загледамо у ликове светих Божијих угодника и усвојимо начин њиховог служења. Тако је наш свети савременик, о. Јаков Цаликис, током службе био сав погружен у молитву и потпуну умно-срдачну преданост Богу кога је волео свим својим бићем. Истовремено, и поред истинске љубави и слободе које је стекао, о. Јаков је све време служења стајао удаљен пола метра од Часне Трпезе, чувајући свештени страх и трепет. Ако је тако чинио Јаков Цаликис, та буктиња која је непрестано горела огњем нестворене благодати, шта уопште има да додајемо или мењамо ми, који смо чађави угарци? Уосталом, зар нас о споју љубави и страхопоштовања сасвим јасно не учи и светилничка молитва, речима: „[…] удостој нас да Те волимо и да Те се бојимо од свег срца нашег […]“. 

Неспорно је да суштина свештеничког служења треба да превасходи форму прописану у типику, но исто тако треба имати у виду случајеве у којима суштина директно произилазе из форме. Добар пример је савршавање Свете тајне крштења, код које постоје управо формални елементи који су неопходни да би она у суштинском смислу била извршена како треба. Нажалост, у нашој помесној Цркви ово последовање се углавном савршава по типику „ванредног стања“, што ће рећи са што мање молитава и са још мање воде. За ову темељну свету тајну се, међутим, вековима зна зашто је важно да се читају све запретне молитве, зашто је потребно да се изнова свештају вода и уље, зашто треба да се читају сва молитвословља и, што је најважније, зашто треба тежити да се врши погружењем, а ако то није технички изводљиво, зашто је потребно макар „окупати“ крштаваног. Појава да свештеник поред огромне крстионице у сред летње врелине крсти бебу тако што је босиљкачом са неколико капи освећене воде покропи по глави (!) је ништа друго до ругање светом чину и повод да се свештеници из других помесних Цркава озбиљно саблажњавају када виде такву праксу код Срба. Некрштеног човека, додуше, можемо крстити крштењском формулом и са неколико капи воде (у недостатку воде и друго вештаство може послужити), но чему типик проширеног „ванредног стања“ у свакодневним околностима? А како тек „фризиран“ типик изгледа зими ако се лети користи благо натопљена босиљкача, можемо само замислити. Због вишедеценијског толерисања такве праксе дошли смо до још једног парадокса: да српски свештеници који Свету тајну крштења желе да уради темељно углавном бивају схватани од верног народа као чудаци, а неретко могу доживети и озбиљне непријатности (лично сам штошта доживео у том погледу). Опет, и у нашој помесној Цркви постоје светли примери предањске праксе у овом погледу – наведимо овог пута вишедеценијску праксу која се држи у епархији бачкој, од тога да је веома прецизно установљена форма крштења које свештеници треба верно да се придржавају до тога да се приликом грађења нових храмова обавезно предвиди адекватна крстионица. Шта спречава остале епархије да преузму тај здрав „пелцер“?  

Свештеничка служба је најлепша служба на свету и њену лепоту изнова и изнова треба да откривамо. Богонадахнуте речи пророка Давида из наслова текста су једнако подстрек и опомена свима нама у том погледу. Ако нам те речи делују недостижно, хајде макар да усвојимо једно правило које није тешко, а може бити спасоносно: да држимо пажњу на молитви када је читамо. То и није неки претерано тежак задатак – ако пажњу можемо држати током вишесатне вожње, зашто би било тешко да је држимо током једночасовне молитве? Пажња је веома важна особина и њен значај се често превиђа – Старац Софроније Сахаров је својевремено устврдио да свештеник који са потпуном пажњом служи Свету Литургију може задобити меру благодати као пустињак који се даноноћно подвизава у суровим условима. Усудио бих се, чак, да устврдим да би дубока пажња приликом читања молитава помогла чак и оном проти-атеисти да дође у познање истине јер би му такав труд могао активирати ноетичку (умну) енергију, после чега би јасно осетио силу речи које је раније само механички изговарао. После Олтара, пажњу треба неговати и у домаћој цркви – породици, која има целебно дејство за сваког свештеника. Када је својевремено један ревностан московски свештеник дошао по савет код проте Алексеја Мечева, са питањем како да реши своје духовно стање, искусни прота му није саветовао ни метаније и бројаницу ни пост, већ приснији однос са породицом. Рекао му је: „Ти си заокупљен собом, ћудљив си, дубоко доживљаваш само оно што је твоје лично; покушај да живиш за људе, макар за своје рођаке и ближње, живи њиховим радостима и тугама и заборави на своје лично, и видећеш како ће ти бити добро“. А пошто пажњу применимо на своју службу у храму и на своју породицу, онда ће преостати да је применимо и на свој „други дом“ – парохију (par(a)-(o)ikia је сложеница која у буквалном смислу значи кућу поред нашег дома). 

Као одговор на наш труд око сопствене пажње, временом ћемо привући на себе пажњу која долази од стране Божијег погледа. А када нас очишћујуће, освећујуће и просвећујуће дејство тог Погледа дотакне, наша служба ће задобити своју пуноћу. И тада људи попут њујоршког атеисте неће више имати потребу да нам постављају било каква питања, већ ће сами препознати Христа који је у нама и међу нама. 

*Текст је проширење теза изнетих у online предавању за свештенике Митрополије аустралијско-новозеландске 15. 3. 2023.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

линк

Аутор: о. Стефанос Анагностопулос

Дошао неки хришћанин, пре четири, пет година, код мене јер је његов познати духовник умро, и одмах ми рекао - „Ја сам, мој оче,  јако добар хришћанин, ја сам скроман и праведан“. Питао сам га како је дошао до тог закључка.

А он ми одговара:

„Имам велику породицу, шеф сам одељења у јавној служби, идем у цркву сваке недеље и празника, молим се ујутру и увече, дајем много милостиње, по заповести коју Бог даје, да се одрекнемо десетине наше плате, обилазим болесне по болницама, приковане за кревет, постим средом и петком и целе постове, исповедам се редовно, такође се причешћујем…”.

Све ово ме је одмах подсетило на фарисеја. Нисам му дао да настави, наравно, јер сам довољно разумео, и у том тренутку ме Бог просветли, иако сам грешник, заиста сам грешник, и рекао сам му следеће:

„Ако желиш да сазнаш колико си добар човек, и какав си хришћанин, и да ли је Богу драго да си оно што мислиш да јеси, отићи ћеш, чим одеш одавде, својој жени и својој деци, па затим код комшија, рођака, колега итд, и замолити их да потпуно искрено кажу шта мисле о теби. Шта мрмљају иза твојих леђа и шта мисле о хришћанству које ти представљаш. После неколико дана ћеш доћи да ми одговориш. До тада се не причешћуј. Они који се устручавају да ти кажу истину, нека је анонимно напишу и доставе је у затвореним ковертама. 

А када чујеш и прочиташ мишљења својих ближњих, отиди у Цркву и стани пред лик Христов, и питај Га - ‘’по ономе што су ми рекли, и шта сам прочитао, ако умрем данас, Христе мој, да ли наслеђујем Твоје Царство?'

Наравно, отишао је повређен, љут, тужан и узнемирен.

Али вратио се после три недеље. Пао је на колена и признао вапећи:

„Оче, ја сам грешник, ја сам себичан, рекли су ми да сам тврдоглав, љут, свадљив, гунђало, неправедан, оговарач, горд, похлепан, среброљубив, неверујући, атеиста, лицемер. А ако умрем данас, нема ни трага од мог покајања, јер долази недеља Цветна, а знам да се те недеље чита Јеванђеље о Суду. Ако умрем, где ћу отићи?'

Нажалост, браћо моја, већина нас, неко мање а неко више, личи на њега. Мислимо да смо добри људи и добри хришћани, али правимо велику грешку. Наравно, само Бог зна боље од свих ко смо ми у дубини свог бића, јер Он види наша срца. Бог види оно шта је у нама. Зато нам је потребно свакодневно покајање и промена нашег живота, да научимо да живимо истим животом којим је Христос живео на земљи. Свакодневна борба за очишћење, просветљење и освећење.

А ако не успемо, људи смо, и ако сваки дан падамо, устајмо, исповедимо се грешни. Морамо научити да се хранимо свакодневно од хлеба живота, од хлеба правде, од хлеба сваке врлине коју морамо неговати. 

Наша борба, и свештенства и лаика, састоји се у томе да личимо на Христа, а сврха је освећење наше душе.

Некад нас заведе једна страст, некад друга, па уместо смирења и кротости које Бог тражи од нас, ми испољавамо жестину, љутњу, нервозу, противречимо, приговарамо и кваримо мир у свом дому. И заборављамо шта нам је Пресвети Бог рекао - „научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим“.

Немамо мира у себи. Немамо одмора. Када је мир у нама, када мир Божији превлада, свака мисао нашег ума досеже до неба, тај мир смирује тело, смирује чула, смирује мисли и ако овај мир преплави нашу душу после молитве, мир влада и код куће. Мир такође влада и у окружењу. Мир такође влада док возите ауто.

Држати десет заповести и мислити да смо нешто зато што идемо у цркву, не говори много. Морамо имати истинско покајање и у пракси томе поучавати друге. Ја не видим право покајање ни код себе, као ни код већине оних који долазе на исповест.

https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/to-na-tiroyme-pente-deka-entoles-kai-na-nomizoyme-oti-eimaste-kati-epeidi-pigainoyme-stin-ekklisia-den-leei-polla/#

Дан посвећен упокојенима. Побусани понедељак је свој назив добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свеже зелене траве. Побусани понедељак је, дакле, празник намењен упокојенима, и спада у један од задушних дана.

Побусани понедељак увек пада у први понедељак после Недеље Антипасхе – Томине недеље, и за тај дан се на гроб износе свеже обојена црвена јаја из варзила који је сачуван од Васкрса. Та јаја која се куцају о споменик, и упокојени се поздрављају са “Христос Васкрсе”.

Тим предивним обичајем исказујемо своју љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. То је и начин исповедања наше вере у вечни живот, и у наше опште Васкрсење. На крају се донешена јаја поделе сиротињи.

На Побусани понедељак се одлази на гробља, уређују гробови, поставља камење на све четири стране око гроба, и побусава земља између, односно, прекопава површински слој земље. Бук Караџић наводи да се овај дан понегде назива и “Ружичало” или “Дружичало”, јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима.

О ПОБУСАНОМ ПОНЕДЕЉКУ 

“Питаш, зашто жене излазе на гробље првог понедеоника после Светле Недеље?

Да изврше један обичај, препун смисла и лепоте. После осмодневног прослављања васкрсења Христа из мртвих излазе хришћанке деветога дана на гробове својих сродника: да их спомену у молитвама, да им објаве васкрс Васкрситеља, и да им поново побусају гробове. Прво се изврши молитва за покојнике. Тиме ми изражавамо своју љубав према оним милим и драгим који су се телесно и привремено од нас одвојили. Знај: истински те воли онај ко се за тебе у тајности Богу моли.

По свршеној молитви чука се црвеним јајетом о крстачу и виче: Христос воскресе! Тиме ми поздрављамо покојнике најрадоснијим поздравом, па презирући смрт уверавамо их, да ће и њима сванути дан васкрсења из гроба. Најзад чистимо гроб од увеле траве и стављамо ново бусење, које ће се зазеленити новом травом. Тиме ми јављамо своју наду, да ће у дан свеопштег васкрсења иструлела тела покојника преобратити се у нова тела, у тела небеска. Јер по истинитом сведочанству сведока васкрсења Христова постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска. И још: ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност. Кад све то сврше хришћанке се још једном помоле Богу, поклоне према истоку, и одлазе.

И тако молитвом оне изражавају љубав; црвеним јајетом и поздравом објављују веру, а обновом бусења показују наду. Љубав, вера, нада и – опет љубав. То је значај и смисао Побусаног Понедеоника.

Питао си даље, зашто тога дана само жене излазе на гробља а не и мушкарци, као о другим задушницама? Тај понедеоник је почетак седмице жена мироносица. А Мироносице су прве посетиле гроб Господњи под Голготом, и прве јавиле људима, да је Господ васкрсао. Благо матерама, сестрама и удовицама, које личе на жене Мироносице по љубави према упокојеним! осећају упокојени присуство наше на гробовима својим, осећају – те и још како! – наше молитве и жртве за њих, нашу љубав према њима. И ми ћемо то ускоро осећати – и ја и ти – с оне стране гроба, и бићемо благодарни онима који се нас сећају и за нас се Богу моле.

О брате мој, како су слабе речи људске, да искажу тајну живота и смрти, чудну и језиву тајну, о којој ангели с покојницима шапатом роморе! Добро су нам дошли хришћански обичаји, да помогну речима. Обичаји смислени и красни – да помогну слабим речима нашим! Од Бога ти благослов и здравље.”

– Свети Владика Николај Жички (МИСИОНАРСКА ПИСМА) 

https://svetigora.com/pobusani-ponedeljak/

Избацићу, драги моји, један лаконски слоган. И молио бих све вас, мушкарце и жене, да обратите пажњу на њега и реагујете. Мото је: Изгледајте као хероји! Јер живимо у тешким временима. Ви изгледате као хероји! А кад кажем хероји, на шта мислим?

Свет има један језик, ми хришћани имамо други; један је речник света, другачији је речник Бога.

Херој светским језиком је онај ко се храбро бори у оружју, брани отаџбину, побеђује и тријумфује, а захвална земља му подиже споменик.

У језику Божијем, у језику вере, јунак добија друго значење, добија дубину и ширину, своди се на виши и духовнији ниво.

Херој овде није онај који једноставно побеђује спољашње непријатеље, већ онај који побеђује три велика непријатеља човека: тело, свет и ђавола.

Највећа победа је победити своје страсти. Како су наши преци говорили, највиша победа је „победити себе“, победити своје лоше ја.

У том смислу, хришћански борац је херој. И као што је војник наоружан оружјем, одбрамбеним и офанзивним, тако је хришћанин онај кога привлачи јунаштво светости; јер је јунак једнак свецу, а светац је једнак јунаку, највиша врста јунаштва је светост. Дакле, ко хоће да постане херој светости, мора бити наоружан светим оружјем.

А једно од овог оружја, које хришћанин мора да има, је стрпљење!

Када култисти, атеисти и неверујући чују ову реч, они се ругају и исмевају хришћанство, јер оно у свом речнику укључује стрпљење. Али немојмо бити под утицајем њиховог мишљења.

Јеванђеље стрпљење сврстава међу прве врлине, сматра га основним. Оптужитељи кажу: Нема стрпљења, нећемо стрпљења и кротости; ми проповедамо побуну, тврдњу, сукоб, насиље; то је једини начин којим ће свет кренути напред...

Шта ми морамо да одговоримо, драги моји? Одговарамо да стрпљење није слабост робова, како кажу. То је моћ слободних и истински херојских душа.

То је издржљивост душе у суочавању са недаћама, која чини да се не тргне пред искушењима и препрекама, већ их све прескочи и изађе као победник.

Стрпљење, у комбинацији са упорношћу, води до успеха.

Трпљење је врлина коју је препоручио Господ када је рекао: „Ко истраје, на крају ће се спасти“ (Мт. 10, 22; 24, 13).

Па, изгледајте као хероји са оружјем стрпљења. Без стрпљења се ништа не постиже...

Ако се упоредимо у стрпљењу са мултиатлетским Јовом видећемо, драги моји, да смо нестрпљива генерација.

Млади желе све спремно и без одлагања. Уопште немају стрпљења. Мала деца, размажена, лупају по столу и траже шта им се свиђа. А мајка, лоша учитељица, даје им шта год траже, уместо да их научи да ограниче своје захтеве. И дошли смо до тога да посматрамо самоубиства деце и младих. Зашто? Зато што у детињству нису навикли на вежбање стрпљења.

Управо зато што недостаје стрпљења, пољуљана је и породица. Некада су жене биле јунаци, а данас оне не трпе свог човека. Јер, жена украшена стрпљењем осваја мушкарца, а нестрпљењем, љутњом и свађама кућу разбија. Озбиљан узрок развода данас је недостатак стрпљења, којег наравно и мушкарац мора имати.

Због тога сам, драги моји, изговорио паролу „Изгледајте као хероји!...“, која важи и на ширем плану.

Ми смо, као што сам рекао, у тешким временима. Светом владају себични интереси.

Угрожена је и наша Црква, наше православље, споља и изнутра.

Споља, од атеиста и неверника, од учитеља који предају материјализам, од радија и телевизије који се ругају побожности, од новина и часописа који поткопавају веру.

Изнутра је поткопавају недостојни клирици и првосвештеници који издају светиње и верне.

Али, ви децо Цркве, изгледате као хероји!

Идите у цркву, читајте Библију, причешћујте се, идите на ходочашћа. И не само то. Донесите херојску одлуку да се потрудите да задобијете трпљење светих.

Докле год има таквих бораца, будите сигурни, неверници и безбожници неће победити; победиће Црква, победиће Христос; њега, децо, хвалите и величајте заувек; амин.

Епископ Августинос Кантиотоу

Надахнуте беседе православне исповести и светоотачко дисање,

публикације „Ортходокос Кипсели“, Солун 2011.

https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/aygoystinos-kantiotis-i-megalytera-niki-einai-na-nikisei-kaneis-ta-pathi-toy/#

Ако верник није у стању да схвати због чега не треба чинити одређени грех, он га неће чинити зато да не би увредио Бога. Тако ће “грех” бити дефинисан на основу страног, спољашњег критеријума : Бог ће казнити / Бог ће се увредити. Ако оставимо могућност да се Бог не вређа / не гневи, онда ће и “грех ” за верника овог типа престати да буде грех, што потпуно дезоријентише нашу браћу. Јер, ко ће им онда рећи шта је грех, ако им не каже гнев Божији? За тај тип религијске свести ови страхови нису узалудни. Зато се опрезни ревнитељи побожности толико плаше преиспитивања амартологије (учења о греху); свеукупно разумевање или неразумевање живота зависи од тог: “Бог је рекао!”

Значење речи “грех” у контексту савременог начина размишљања крајње је проблематично. Класично схватање овог појма своди се на кршење Божије воље, Данас је то схватање застарело; да бисмо наставили да га користимо морамо прихватити целокупан контекст у ком је оно настало и хармонично се развијало.  Изворна употреба појма “грех” захтева светоназорске параметре са којим ми веома често нисмо спремни да се сложимо.

Пре свега, смисаони континуум речи “грех” подразумева постојање одређеног закона чије кршење је грех. Када констатујемо грех, ми се слажемо са тим да нам је познато исправно стање ствари и да се оно може изразити речима. Наизглед, све је једноставно. Жена која је ухваћена у прељуби очигледно је учинила грех и треба да одговара. Међутим, Исус законским прописима не признаје право да недвосмислено констатују грех.

Галилео Галилеј је својевремено написао дело које је изазвало велики скандал - Дијалог о два главна светска система, Птолемејевом и Коперниковом. Један од учесника дијалога, карикатурални аристотеловац Симплицио  ( у његовом лику Галилео је представио папу Урбана VIII ), тврди да космос не мора нужно бити ограничен сфером објашњивог и да постоји могућност да га наш ум не може схватити. Галилеј је, пак, веровао да људски ум може спознати истину “са веродостојношћу која је својствена самој природи”. Историја науке у XX веку показала је да је у праву био папа Урбан VIII.

Наш свет је такав да га не можемо до краја објаснити. Ако се слажемо са овом тезом, онда појам “грех” стиће важну субјектиивизујућу особину - “грех за мене”. Можемо да осетимо свој сопствени грех - тада оживљавају и испуњавају се бојама сви покајни канони и псалми, али “грех” постаје индивидуални, затворени појам. Који разликује дане Господу разликује, а који не разликује дане Господу не разликује. Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе Господу не једе и благодари Богу ( Рим 14,6 ). Тако “придржавање” и “кршење” табуа постаје релативно. За некога је грех да једе јабуке пре Преображења, за некога није.

Зашто да мојој слободи суди савест другога? Ако ја са благодарношћу једем, зашто да ме грде за оно за шта ја благодарим? Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све у славу Божију чините.

(1 Кор 10,29-31 ).

Хришћани не треба да осуђују једни друге, зато што појам “грех” није истоветан за различите људе. Јер један верује да сме све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими. Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему Господу он стоји или пада   ( Рим 14, 2-4 ). Запазимо: не треба осуђивати не зато што је то лоше, него зато што свако, да искористимо апостолов израз, има “свог Господа”, свој духовни пут, који другоме може бити сасвим неразумљив.

Идеја греха је повезана са идејом одмазде, из чега проистичу наше најједноставније молитве: “Господе, помилуј”, “Господе, опрости”. У унутарњем простору свести ове фразе могу имати најразличитији смисао, али када желимо да их објаснимо онима споља морамо се сложити са свим логичким условима њиховог молитвеног изговарања, а управо са следећим:

- Бог је толико ситничав и гневљив да нам неће опростити док га не замолимо да нам опрости;

- Бог нам замера одређене ствари, али ми можемо да манипулишемо њиме путем молитве;

- то манипулисање је побожно.

На жалост или на срећу, многе од претпоставки појма “грех” као кршења воље Божије данас су неприхватљиве. То значи да је време да старо схватање овог феномена заменимо схватањем које је у складу са нашим виђењем Бога и молитвеног односа са њим.         

протојереј Вјачеслав Рубски

одломак из књиге Православна духовност: рестарт

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање иконе Владичице наше – Живоносни Источник, збило се 450. г. у жбуну од кипариса близу Златних врата у Константинопољу.

Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар Византијски, сусрео је слепог човека на путу који га је замолио да га одведе у хлад, да се мало одмори и напоји воде.

Ту је будући цар чуо глас Пресвете Богородице: Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се.

Када је Лав Меркел напојио и умио слепца, он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу.

Када је постао цар, по речима Богородице наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. Треба рећи, да епитет Источник не означава страну света, већ представља извор воде.

Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења.

Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен, а извор затрпан. Но хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду.

Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше.

Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата царева, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали на Вазнесење Господње.

Икона Мајке Божије – Живоносни Источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак.

Чуда

Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама.

Изображење

Богомајка је приказана у седећем положају у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози положена Је у чаши из које точе два неисцрпна извора исцељења, богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија.

И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом.

Као Источник Живота, која Га је донела на овај свет, Она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском.

Тропар, глас 4

Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу.

https://mitropolija.com/2023/04/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-3/