Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако:
 
Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: „Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство“.
Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асену са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: „Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање.
Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?“ И тако га отпусти празних руку.
 
Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: „Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство“. Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: „Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују“.
Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: „Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче“.
Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево.
Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења.
Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве.
После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога – Теодосије и Доментијан.

Извор: www.spc.rs

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање образа Божије Матере Чаша која се не испија, збило се у Ваведењском владичином женском манастиру, 1878. године.

Једном хришћанину Тулске губерније, војнику Стефану, који је патио од страсти пијанства и попио сву своју војну пензију и све што је имао у своме дому и дошао до тога да ништа нема, да су му се и ноге одузеле, у сну се јавио дивни старац, обративши му се следећим речима: ,Иди у град Серпухов, у манастир Владичице Богородице. Тамо је икона Чаша која се не испија, тражи да за тебе одслуже молебан и оздравићеш душом и телом.

Пошто није могао да хода, а немајући помоћи од других, без икаквих средстава, Стефан не оде на то путовање.

Старац му се онда јавио поново, али ни то није помогло да пијаница послуша. Старац му се онда јавио и трећи пут, говорећи какве га грозоте чекају ако не послуша – и пијаница тек онда одлучи да крене на пут, четвороношке.

У једном селу га затече ноћ и остаде ту да преноћи. Милосрдна старица код које је ноћио, да би му олакшала бол, истрљала му је ноге и добро подложила пећ. Током ноћи, путнику се у ногама појавио пријатан осећај, а када је пробао да стане на њих, могао је, али су и даље биле превише слабе да би се могао држати на њима. До следеће ноћи му је већ било боље, и могао је да хода, ослањајући се на један штап. Тако је и стигао до града Серпухова.

Стефан је по приспећу у манастир казао о свом виђењу и тражио је да се одслужи молебан, пред указаном му иконом.

Но нико није знао за такво изображење. Тада се неко сетио да би то могла бити икона која на себи има осликану чашу, која је била постављена у пролазу, из Саборног храма ка ризници.

Какво ли је тек одушевљење настало када су на полеђини иконе пронашли натпис на коме је писало: Чаша која се не испија.

По опису, старца из сновиђења – препознали су старца Варлаама, некадашњег настојатеља тога манастира. Икону су пренели у храм и пред њом је одржан молебан. Пијаница је потпуно оздравио и здрав отишао из Серпухова. Не само да су му ноге оздравиле, него је у потпуности престао да пије.

Вест о овом догађају брзо се прочула и изван манастира. Мноштво поклоника почело je да долази на поклоњење чудотворној икони, не само из града Серпухова него и из целе околине, па и из удаљених места. Долазили су не само они који су тражили помоћ у ослобађању од страсти пијанства, него и они који су хтели да се поклоне и одају почаст Богородици, за указану помоћ.

После 1919. г. када је манастир био затворен, чудотворни образ Пресвете Богородице и списак са чудима која су од ње произилазила је нестао.

До револуције Серпуховско Александро – Невско братство, савршавало је пред иконом молебан, са читањем акатиста.

У време совјетске власти многи манастири су били затворени, а по затварању манастира Ваведења Владичице, икона је пренесена у катедрални храм Николе Белога.

Између 1928–1930. г. у Серпухову је столовао Митрополит Мануило Лемешевски. У списима из тог времена, стоји да је он поново успоставио поштовање светиње те обитељи, иконе Богомајке Чаша која се не испија, која је у међувремену пала у заборав. На молбе верних, а по благослову тог Владике, направљено је осам копија чудотворне иконе.

Године 1929. храм у коме је била икона је затворен и све светиње су спаљене на обали реке Наре. Икона Мајке Божије Чаша која се не испија нестала је без трага и сви молебани су престали.

Поштовање светиње из Серпухова обновљено је ’80 их г.одина ХХ века.

На иницијативу управника месне цркве, посвећене Пророку Илији – архимандрита Јосифа, поново се почело са служењем молебна за исцељење од пијанства, читањем Акатиста Богородици Чаша која се не испија. Архимандрит Јосиф је 1990. г. започео са иницијативом да се поново отвори Серпуховски манастир, Високог. Као резултат, 10. априла 1990. г. је поново заживело братство тог манастира, које је још 1374. г. основао Св. Сергије Радоњешки. Поставши предстојник братства, архимандрит Јосиф је пренео служење молебна Богородици Чаша која се не испија у Висоцки манастир, и већ следеће године је по његовом благослову, руски иконописац Александар Соколов, насликао данас свима познату икону. Нова икона је убрзо постала омиљена у верном народу који је почео масовно да долази на поклоњење овој светињи.

У манастиру Висоцки састављен је канон и издат акатист тој икони Мајке Божије, који се раније налазио у неколико одвојених и различитих рукописа.

У Серпуховом почива једна икона Божије Матере Чаша која се не испија која се налазила у Ваведењском Владичином женском манастиру, написаној 1995. г. по старој фотографији.

У очима верног народа чудотворна икона Мајке Божије Чаша која се не испија, постала је истинском сверуском Светињом. По благослову Свјатјејшег Патријарха 30. маја 1997. г. икона је уведена у православни црквени календар, што је било званично признање сверуског поштовања, тог лика Богомајке.

Свакодневно се у храму Висоцког манастира пред чудотворном иконом држе молебани, на којима се износе молитве за све страдалнике који моле за милост, Царицу небеску. Небројени ходочасници посећују манастир. Посебно много богомољаца се окупља на молебан који се држи, по Васкрсу.

Најважније богослужење икони Небесне заступнице је 18/5. маја на дан празновања иконе. Они који не могу да дођу на поклоњење чудотворној икони, шаљу писма и телеграме са молбама да се одслуже Молебани за њих, ближње и рођаке.

Ова икона, прославља се 18 .маја по новом односно, 5. маја по старом календару.

Чуда

Пред овим образом молимо се за исцељење од недуга пијанства и наркоманије.

До данашњег дана је било мноштво случајева благодатне помоћи и исцељења која су се десила после молитава пред иконом, Чаша која се не испија. Ти случајеви се записују у посебну књигу, која се налази у манастиру. Помоћ су добијали не само православни верници него и некрштени и људи других вероисповести. Као што се ономад у ХIX веку старац Варлаам јавио у сну пензионисаним војнику, подстакнувши га да иде на поклоњење икони Богородичиној Чаша која се не испија, тако је и у наше време било случајева, чудесних јављања угодника Божијих, Пресвете Богородице па и самог Господа Исуса Христа, са позивима страдалницима да иду у Серпухов на поклоњење чудотворној икони. Утолико је чудесније, што неки од тих људи ништа нису знали ни о икони, ни о манастиру, ни о граду Серпухову.

Видљиви знак Божије благодати која се шири кроз ову икону, показује се непрекидним мироточењем и крвоточењем на неколико копија иконе које се налазе по домовима верних, као и у православним храмовима; тако да извор благодатне помоћи и исцељења, не пресушује од Ње.

Изображење

Док је позадина на икони украшена сребром у доњем левом углу је постављена хранилица, са честицом Појаса Пресвете Богородице. Света Дјева је приказана, на уобичајен начин у пурпурном мафориону и доњој хаљини, плаве боје.

Видимо да Мајка Божија подиже своје пречисте руке, молећи Сина свога и Бога, за све грешнике, да их спасе и призове к непресушном Источнику духовне радости и утехе, јављајући свима да је Чаша која се не испија, милосрђе и помоћ са Неба, на радост свима којима је помоћ потребна.

Док Богомајка подиже руке к небесима, искајући помоћ од Свевишњег, за све оне који Јој се моле, дотле је Син Њен положен у Чаши, такође подигнутих руку к небесима, у молитвеном ставу.

Чаша у којој се налази сам Источник Живота, на симболичан начин указује на Сведржитеља – који пролива крв за живот света. Таквим положајем, као да указује да је управо Он, извор Живота, извор непресушни, који напаја ожеднеле душе, живота, неупрљаног пороцима.

Мноштво драгоцених дарова окружује и украшава ову икону. Те дарове су остављали захвални избављеници од страдања, којима је Пресвета Дјева, преко своје иконе помогла.

Тропар, глас 4

Притецимо данас, верни, к Божанственом и пречудноме образу Пресвете Богоматере, која сва срца верних небеском Неиспијеном чашом свога милосрђа напаја и људима објављује. Видећи их и слушајући о њима, духовно празнујемо и топло Јој вапијемо: Владичице премилостива, исцели наше недуге и страсти, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2023/05/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-casa-koja-se-ne-ispija-2/

Васпитање дјеце представља један од најтежих проблема са којима се родитељи суочавају у данашње вријеме. У оквиру хришћанског учења, васпитање дјеце и младих је тема којој је од самих почетака живота Цркве придаван велики значај. Христос је управо истакао дјечију чистоту као узор за све Хришћане рекавши: „Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18: 3). На страницама Новог Завјета, нарочито у посланицама светог апостола Павла, налазимо бројне и јасне поуке и савјете о томе како треба васпитавати дјецу и младе. Када расуђује о дужностима тадашњих епископа (којима је у то вријеме било дозвољено да се жене и да имају породицу) апостол Павле на прво мјесто ставља њихов однос према члановима породице, говорећи да је сваки епископ дужан „да својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу“ (1Тим. 3,4). Зато Апостол строго осуђује немар према ближњима, тј. онима који су нам повјерени на старање и васпитање: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“ (1. Тим. 5, 8). Исправно одгајање дјеце апостол Павле поставља и као један од услова за рукоположење свештеника: „ … Ако је ко без мане, једне жене муж, и има дјецу вјерујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Он такође заповиједа младим женама да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45), „јер ће се жена спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Дакле, „рађање“ дјеце не значи само билошко рађање него подразумијева и обавезу да се мајка свесрдно посвети васпитању дјетета, његовом рађању за живот у вјери и честитости.
Свака историјска епоха је носила одређене изазове и постављала различите проблеме пред хришћанску педагогију али је хришћански, црквени приступ увијек засниван на непромјењивим јеванђелским истинама које никада не могу да буду превазиђене или застарјеле. Проблем настаје онда када васпитачи, тј. онима којима је повјерено васпитање дјеце – на првом мјесту родитељи, а потом и наставници, учитељи итд. – изгубе вјеру у могућност да се на јеванђелским принципима, хришћанском вјером, молитвом и врлинама може побиједити зло и оно што атакује на дјечије душу у периоду њиховог узрастања. Другим ријечима, проблем настаје онда када васпитачи забораве и занемаре силу Јеванђеља и саобразе се духу овог свијета и времена.
За правилно васпитање дјетета неопходно је да, по ријечима преподобног Порфирија Кавсокаливита, родитељи стоје на светим животним основама, да „милују дјецу молитвом“ и да их спасавају светошћу свог живота. Према томе, хришћанско васпитање дјеце почиње од раста духовне свијести родитеља и јачања њихове црквености. Говорећи о благодатном утицају Цркве на дјецу, Свети Теофан Затворник напомиње да немарност, одсуство вјере и непорочан живот родитеља обезврјеђују све напоре који се улажу у васпитање дјеце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је дјеци потребно.
Родитељи су дужни да дјецу васпитавају у хришћанским врлинама, прије свега у духу хришћанског смирења. Међутим, у највећем броју случајева, данашњи родитељи својим поступцима код дјеце потхрањују егоизам те га на тај начин удаљују од свих животних вриједности. Природно човјеково стање јесте смирење и на њему изграђено схватање да „сваки добри дар“ јесте од Бога и израз је Његове љубави и милосрђа. Егоизам је управо супротност томе, то је неприродно и болесно стање од којег потиче бунт који дјеца испоље прије или касније. Погрешна слика коју егоистично дијете о себи створи током узрастања, у једном тренутку буде нарушена и такво дијете без благодатне Божије помоћи није у стању да се „помири“ са свијетом у којем оно није у центру сваке пажње. Зато је потребно подизати дјецу „у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4), научити их да живе смјерно и једноставно, да би схватили да скромност и смиреност представљају највеће животно здравље.
Дијете је највећи Божији дар човјеку за који је дужан да непрестано благодари, чувајући чистоту Божијег Образа у дјетету. Образовање, стога, и значи: обнављање образа (слике, иконе, лика) Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој. Како је лијепо запазио блаженопочивши Митрополит Амфилохије, прост народ, незагађен површним европским рационализмом, никада није заборавио у свом језику то дубоко етичко значење образа („образа ми!“ или „човјек без образа“, „гдје ти је образ“, „безобразан је“, итд.), што значи органску везу између образовања и етике, образовања и духовног живота уопште. Према томе, и васпитање се дефинише као обнављање и обликовање човјека по Образу Онога Који га је створио и његово питање (храњење) божанским добрима, моралом и духовношћу.
Дјеца ће током свог сазријевања неминовно да упознају зло које у овом свијету има много облика и маски. Владика Николај је говорио да је и потребно да дјеца упознају па и да отрпе зло, али да науче да распознају добро од зла и да се боре против зла у себи и око себе: „Не сакривај од сина, да и зло има у овоме свету свој висок и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у милионе, који се злу клањају, но да је предодређен за војника добра“. Тако посматрано васпитање није само омогућавање дјетету да стекне одређена знања из једне или више области него је истовремено и његово спасење од гријеха, зла и смрти, које разарају човјекову богообразност.
Борба са овим свијетом који сав у злу лежи (1Јн. 5,19) није лака и једноставна. Око нас је много зла и ругобе од којих је једино могуће бранити се Љепотом и Добром – Христом. Када нас потресу трагични догађаји попут недавних у београдској школи „Владислав Рибникар“ и Младеновцу, склони смо да трагамо за коријенима и узроцима несреће. Имали смо прилику да чујемо разне „експерте“ чије анализе су углавном у домену периферних и секундарних узрока. Међутим, заједнички коријен свих трагичних дешавања попут ових јесте – обезбоженост народа који постаје лак плијен „сина погибли“ (2Сол. 2,3).
Наш задатак јесте да чувамо истину Цркве, проповиједамо Јеванђеље, гајимо код дјеце љубав према истинским вриједностима. Све то захтијева дубоко преумљење код родитеља и свих носилаца васпитног рада. Да би васпитање дјеце било успјешно и заиста било васпитање благодаћу Божијом, онда и сами родитељи најприје треба да задобију благодат врлинским животом, молитвом и покајањем. Зато је најсигурнија стратегија васпитања дјеце за вријеме које долази – покајање и обнављање хришћанских начела живљења.

https://mitropolija.com/2023/05/16/protojerej-slobodan-lukic-kako-vaspitavati-djecu-u-obezbozenom-svijetu/

Ко се од нас није давио у мислима и расуђивањима која инсистирају да   се пробију до нашег ума? И што их више гониш, вапиш Богу, мењаш тему разговора, душевно расположење и тражиш од њих да ти напусте главу, оне више доминирају у твом бићу, помрачују ти душу и терају је у очај. Ђаво не може да направи искушење од нуле, јер није стваралачки дух већ је деструктиван. Он само сеје уништење и ужива у њему. Зато је старац Пајсије говорио да он материјал узима из онога што је у нама. Осетљиве чини осетљивијим, задужене задуженијим, несвесне још тежим и тако даље. У ствари, користи наша постојећа ментална и духовна стања, наше трауме и ране. Дакле, што је више  неуређен подрум наше душе, имамо све теже мисли. Шта је решење? Испразнити собу у дубини душе. То је потребно. Пражњење, дотеривање и сређивање нашег менталног простора. Нарочито свих наших рана и повреда. Али то не може и не треба да се ради насилно, са страхом и кривицом. Јер сваки притисак који вршимо на себе изазива реакцију. То треба радити тихо, мирно, нежно, без журбе и панике.

Замислите човека који после много година сиђе у подрум своје куће да га очисти. Шта ће се догодити кад се светла нагло упале? Биће уплашен, шокиран прљавштином и нередом са којим ће се суочити.

Шта треба урадити? Полако отворите прозоре и пустите светло унутра. Тада ћете видети где има прљавштине и почећете да сређује и чистите. Потребно је смирење, стрпљење, много молитве и добар духовни вођа. Да се благо и тихо окренемо Христу, а не насиљем и притиском на наш  нервни систем, јер тада ће нам се мисли умножити, обузеће нас стрепња и паника, пре или касније туга и очај ће доћи у наше животе. Свети Порфирије је рекао: „Не бори се да истераш таму из собе своје душе. Направи рупу, да уђе светлост, а тама ће нестати…“. Другим речима,  светитељ нам поручује да не покушавамо да мењамо себе негативним потезима, обезвређивањем и насиљем, већ позитивним начинима. Размишљање о томе колико сте лоши, бескорисни и несрећни не води никуда, и то се чини психолошки а не Благодатно, односно не присуством Духа Светога који вас води у смирење. Не заборавимо да је потпуна понизност једно, а психолошки комплекс друго. Зато је важно да  себе и своје ране лечимо на позитиван и светао начин, кроз Христа, молитву, Литургију и причешће, међуљудске односе, љубав и пријатељство, однос према природи, животињама, целокупној творевини. Када све видите кроз Христа, можете излечити своје биће. Све око нас је додир Бога, докле год му дозволимо да нас додирне. Научите да творите и не остављајте Исусову молитву са својих усана и из свог срца. Ово ће вас одвести до другог ...

о. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Не вичи на мене, само ми се приближи.

Двоје љубавника разговарају једно с другим једноставно, лепо, слатко, готово шапатом. То исто ради и мајка, држи новорођенче у наручју, мирно разговара са њим, речи су јој као миловање, као песма.

Када се људи удаље једни од других, ово стање се губи. Вичемо једни другима да нас други чује. Мислимо да ћемо виком бити саслушани. Наравно, не желимо само да нас чују, већ да буде по нашем!

Код супружника вика почиње када се један одмакне од другог. Почињу да се удаљавају и тако се између њих ствара срчана дистанца. Они мисле да је викање решење и да ће тако једни разумети друге. Али вапаји нису решење, већ једноставно резултат неуспеха да живимо заједно, са обостраним прихватањем, да живимо заједно. Раздор доноси вику, а дистанцирање доноси пораст гласа (и напетости и нерава уопште).

Исто се дешава и у односу родитеља и деце. Помирење је изгубљено и тако почиње вика. Тихи и нежни глас родитеља према деци мења се у вриску, строгу вику, нервозне и оштре забране. Правог разумевања нема, због чега се јављају ситуације „војничког типа”, које показују да више не постоји осећај блискости, већ однос „власт-подређеност”. Ово се може догодити у било којој врсти односа.

Решење за проблем комуникације међу нама долази када стекнемо понизност. Скроман човек може да се слаже са свима. Свакако је потребан двосмерни напор да ујединимо наша срца; не кривимо другог што се удаљио, престанимо да галамимо да нас чује; учинимо први корак ка њему, приђимо му са снисходљивошћу. Тада ни ми ни друга особа не бисмо морали да вичемо.

Удаљавање од другог доводи до вике и туче. Међутим, када су нам срца близу, онда и ако постоје несугласице, о њима се разговара мирно и трезвено. Тако долази решење: окончање неслагања.

Нажалост, много пута покушавамо да решимо своје несугласице виком, псовком и речима које повређују другу особу.

Да ли је могуће разумети другог кога псујемо, повређујемо и вичемо на њега? Међутим, наша себичност нам не дозвољава да размишљамо логично, држи нас оковане за бес који долази од нашег самооправдања, од негативних мисли које имамо о другом. Овим својим понашањем грешимо према себи и према другима.

Није питање ко ће гласније викати да се чује, тако не долази до мира, већ овековечује нашу жељу за ратом и губи сваку наду у опрост. Није поента да се правдамо, да „понижавамо“ другог доказујемо да смо у праву, већ да другом поново приђемо са понизношћу и жељом за опроштењем.

Наш плач доказује да смо далеко, али истовремено показује да смо одојчад у духовном погледу.

Сетите се како сте разговарали са својим супружником када сте се први пут срели, када су вам се срца спојила, сетите се како сте разговарали са својим дететом, пријатељем, када је постојало поштовање међу вама, и покушајте да вратите ово стање.

Негде скрећемо. Одступамо и вичемо, говоримо грубо, обраћамо се саговорнику увредљивим речима, јер у нама још увек постоји „его“, који стално тражи повод да експлодира да би се афирмисао без поштовања другог. Наша непопустљивост ствара ограде које нас спречавају да се заиста приближимо другоме, спречавају нас да их разумемо, спречавају нас да их слушамо.

Викање неће магично престати. Оно ће престати када се поново откријемо, када нам срце буде боље, а то ће се десити када престанемо да размишљамо толико о себи, када се понизимо и приђемо једни другима а да не постанемо арогантни. Онда чак и ако говоримо шапатом, чућемо се. Тада ће и наше ћутање говорити другоме јер ће међу нама бити заједништва.

Све истините речи "Волим те!", шапуталe су се.

архим. Павел Пападопулос

https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2021/11/29/всички-истинни-думи-обичам-те-са-би/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије
Историја ове иконе описана је у делу Димитрија Ростовског ,,Руно орошено”. Један човек проводећи живот у греху, а имајући к Богородици осећање трепетне љубави, свакодневно се молио пред Њеном иконом, не посустајући – с дубоком вером произносећи архангелски поздрав: Радуј се Благодатна… Једном, спремајући се да иде да учини неки грех и пре него што ће изаћи, обратио се Богородичиној икони, молећи се. Но, одједном га је напао страх и као да је видео да је изображење Богоматере оживело, а да су се код Богомладенца ране на рукама, ногама и на куку отвориле и да је из њих потекла крв…
У страху је пао на земљу и усликнуо: О Госпођо, ко је то урадио?
– Ти и претходни грешници својим греховима поново распињете Мога Сина, као Јудеји – одговорила му је Мајка Божија. – Ви мене називате милосрдном. Зашто ме вређате греховним делима?
Тако је пред преступником Владичица разоткрила бездан његовог грехопада.
– О Владичице – одговорио јој је грешник – нека моји греси не победе Твоју неизрециву благост. Ти си једина нада свим грешнима. Умоли за мене, Сина Твојега и Бога нашег! – с трепетом је молио Владичицу да умоли Спаситеља за остављење грехова.
И тако је два пута Владичица понављала Своју молитву Богомладенцу, но, Он је остао неумољив, док најзад на неодступну молбу Богоматере, Он Сам се није обратио следећим речима: Ја испуњавам Твоју молбу. Нека се испуни жеља Твоја. Ради Тебе се том човеку опраштају греси његови. Нек он у знак опроштаја, целива моје ране.
Подигавши се са земље, грешник примивши неочекивану радост неизмерно је благодарио за опроштај који је добио од Спаситеља; са неизрецивом радошћу целивао је Његове ране и од тога тренутка почео да живи благочестиво.
Овај догађај је дао повод да се иконопише икона Богоматере – Неочекивана радост.
За датум њеног прослављења одређена су два датума: 14. мај по новом, односно 1. мај по старом календару, као и 22. децембар по новом, односно, 9. децембар по старом календару.
Икона се чува од 1944. г. у цркви Светог Пророка Илије, у Свакодневној улици у Москви.
Чуда
Пред овим образом моле се сви трaгаоци за животном и породичном стабилношћу, при дуготрајним нарушеним односима са родбином, у тузи и унинију, код болести душевних и телесних, при тражењу опроштаја од тешких грехова, при рођењу детета – када је искључена свака нада за преживљавање.
Ово радосно избављење од беда дарује се свима који прибегавају Пресветој Богородици и Њеној икони, Неочекивана радост.
У понедељак на уторак, Светле седмице 1838 .г. у кућу Ане Тимофејевне дошла је удовица подофицира, Анисија Степанова, која је последња четири месеца патила од глувоће до те мере да чак није могла да чује црквено звоно. У болницама се лечила, али без успеха. Она је остала да преноћи код Тимофејевне, да би другог дана отишла икони Неочекивана радост. Када су жене следећег јутра замолиле да се одслужи молебан, Анисија је одједном зачула речи Ускршњег тропара Христос воскресе из мртвих.., а затим и тропаре Богомајке Усрдно притецимо сада Богородици, ми, грешни и смирени… – после чега је њена глувоћа у потпуности прошла.
Изображење
На икони се приказује човек, који се на коленима моли пред ликом Богомајке. Даље се испод лика, обично стављају прве речи приповести: Човек један безакони… – док је Богомајка приказана на трону са Богомладенцем у наручју, како посматра молиоца.
Поглед Њен уобичајено је благ; нема тога греха који превазилази благост и милост Њену.
Горња хаљина је у топлој окер боји, испод које се назире доња хаљина, плаве боје. На раменима и Часној глави Пречисте извезена је по једна звезда и то је сво спољашње украшење Њено. Јер све што има, добила је од Сина Свога – благовољењем Оца, Духом Светим и непорочном животом Својим. Стога је изабрана од свег рода хришћанскога – јер је Радост обремењенима, Радост неисказана, неочекивана и немерљива. Она Која теши ожалошћене, решава сукобе међусобне и омекшава срца свих који Јој се моле и очекују посредовање, пред Сином и Богом Њеним.
Тропар, глас 4
Данас, верни људи, духовно празнују, прослављајући Заступницу усрдну рода хришћанскога и притичу к пречистоме Њеном образу, зовући Је: о Премилостива Владичице Богородице, подај нам Неочекивану радост, обремењенима гресима и тугама многим, и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2023/05/13/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neocekivana-radost-3/

РЕЧИ СУ МУ КАО ПЛАМЕН ЖИВИ, ГРЕШНЕ ПАЛИ, ПРАВЕДНИМА СВЕТЛИ. Рођен на шест стотина година пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео пророковати у петнаестој својој години у време цара Јосије. Пророковао покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима; и у време тога цара Јосије једва спасе живот свој од убиствене руке огорчених великаша.

      Цару Јоакиму прорече, да ће његов погреб бити као погреб магарца, тј. избациће се мртав ван Јерусалима, и тело ће му се дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога би Јеремија бачен у тамницу. Не могавши писати у тамници, Јеремија призва Варуха, који стаде код прозорчића тамнице, а он му диктираше. Када цару би прочитано ово пророчанство, гневан цар дохвати хартију и баци је у огањ. Промисао Божји спасе Јеремију из тамнице, а на Јоакиму се испуни реч пророчка. Цару Јехонији прорече, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом својом и да ће тамо умрети, што се све ускоро и зби. Под царем Седекијом метну Јеремија јарам на свој врат и хођаше кроз Јерусалим проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон, да се не надају повратку у Јерусалим, јер ће остати у Вавилону седамдесет година, што се и догоди. У долини Тотеф, под Јерусалимом, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву, Јеремија узе здрав лонац у руке и разби га пред народом проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим, цара Седекију убију, град опљачкају и разоре, а огроман број Јевреја посеку у долини Тотеф на месту где су деца клана на жртву идолима, и где је пророк разбио овај ланац. Јеремија са левитима узме кивот из храма и однесе на брдо Нават, где је Мојсеј умро, и ту га скрије у једну пештеру. Огањ пак из храма скрије у један дубок бунар. Приморан буде од неких Јевреја да иде с њима у Мисир где проживи четири године, и тада буде од својих санародника камењем убијен. Мисирцима прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Деве са Младенцем. Постоји предање, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино пренето и сахрањено у Александрији.

     Тропар (глас 2):

     Пророка твојего Јеремија памјат Господи празднујушче; тјем тја молим спаси души нашја.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-prorok-jeremija-8

Један од Дванаесторице, брат Јована Богослова. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца Зеведеја и пошао је за њим. Спада међу тројицу апостола којима је Господ откривао највеће тајне, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао у Гетсиманском врту.

После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген, и Филип, ученик Хермогенов, бише побеђени силом истине, коју Јаков проповедаше, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!" И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45 год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења.

Тропар (глас 3):

Апостоле Свети Јакове, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Кондак, глас 2.

Чувши божански глас који те је призивао за Апостола, љубав оца земаљског си презрео, и пришао си Господу Христу, славни Јакове, са братом твојим: С њим си се удостојио да видиш божанско Преображење.

facebook.com/Свети-Јован-Дамаскин

Хришћанство је религија љубави. Бог се открива свету као Љубав. Хришћанство је пожртвована љубав. Овде Бог успоставља принцип вечног постојања као љубав, приносећи Себе на жртву. Апостол Јован Богослов у свом Јеванђељу открива свету ново име Божије – Љубав. У својој последњој беседи Господ је заповедио ученицима да воле једни друге. Становати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је тај тајанствени мач који раздваја ученике Христове од ученика ђавола. Љубав је небески огањ, који је Христос донео на земљу; та ватра мора да преобрази човека. Без ватре љубави људска душа остаје хладна као леш. На крају свог земаљског живота, апостол Јован Богослов је непрестано понављао речи: Децо, волите једни друге – то је све.

Хришћанство је освојило свет љубављу: ако се тако може рећи, срце паганског света је заробљено и освојено лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осетио да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела од љубави, Црква је побеђивала. У време најжешћих прогона, она је љубављу победила своје прогонитеље, откривајући тиме величину и тајну хришћанства.

Љубав се јавља као критеријум наше вере. Истинска вера се пројављује кроз љубав и милосрђе, које се никако не могу одвојити од ње, јер су топлота и светлост неодвојиви од ватре. Када вера ослаби, онда нада бледи, а љубав нестаје. Према томе, варају се они који немају љубави и мисле да су хришћани. Њихова вера је илузорна. Они се сматрају Христовим следбеницима, којима недостаје оно најважније – Дух Христов.

Пагански свет није могао да издржи пред силом Христове љубави. Али када је љубав почела да осиромашује у срцима људи, тада је пагански свет поново оживео. И не само да се са Црквом дешава прогон, као што је то било у првим вековима, него паганство продире у свест самих хришћана, искривљује учење Христово, своди хришћанство на обичан облик – дрво, које све мање рађа плодове.

Зашто је љубав хришћана постала сиромашна?

Почетак духовног пада и његов крај је гордост. Али понос је веома различит и има много облика. Гордост се приближава самом добру – као разорни трновити жбун, који се обавија око стабла дрвета, хранећи се његовим соком и сушећи му корење. Гордост рађа егоизам и саможивост, што је заправо човекова неприродна љубав према себи. Понос у религији поприма облик рационализма и екстазе. Гордост рађа веру у сопствени разум, као у неки универзални инструмент знања, који се манифестује као трајна реформација. Губитак љубави манифестује се у виду духовне хладноће и равнодушности према људима, као и охолости и насиља према другима.

Поносна особа види људе као оружје којим постиже сопствене циљеве – пре свега, остварење својих страсти; за њу човек сам по себи губи вредност. Понос рађа тиранине и робове. Понос раздваја и отуђује људе једне од других. Поносном се чини да је свет створен само за њега, да је он центар око кога сви људи морају да се окрећу, као планете око звезда.

Хришћанска породица је активна љубав која расте кроз служење једних другима. У наше време сваки члан породице жели само да буде услужен, па породица прераста у невидљиво поље сталне борбе за моћ и превласт. Поносни жели да добије и више од онога што му је дато, и вређа се када други не схвате његову замишљену супериорност. Зато се породице тако трагично распадају, као што се стаклена посуда од ударца чекића разбије у ситне комадиће, остављајући за собом само остатке.

Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да се виде. Хришћанин дочекује хришћански празник без духовне радости, као да испуњава какав дуг. Чини се као да је цела земља прекривена сивом непролазном маглом.

Шта је разлог губитка љубави? То је глобални процес; то је пут у духовну смрт, то је највећа катастрофа новијег времена, посебно у наше време, страшнија од најкрвавијих ратова и временских непогода. То је дехуманизација човека; он престаје да буде личност и постаје само суштина. Губитком љубави стекао је себичност и равнодушност у низу разлога. Хајде да се задржимо на једном од њих. Само лепо се може волети. Грубо и ружно се може само толерисати, али је немогуће волети. Љубав и лепота су међусобно повезане. Образовање народа и традиција народа, ма колико они били несавршени, имају за темељ настојање да се очува лепота и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, опште мишљење, уздизање чедности, спремност на жртву - били су облици којима се љубав чувала. Сада се савремени човек руга и уништава ове традиције; морална начела схватају се као окови, у које је човек био затворен кроз историју. У свим историјским епохама постојало је схватање греха и порока, али су они оцењени као зла и болести, које изједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да муче људе: нешто друго их, у ствари, мучи, а то је осуда греха. О људима који су живели пре потопа, у Светом писму се каже да су били тело, тј. са њима су нестале потребе духа, изопачила се осећања душе, и почела је владавина тела: човек се изједначио са својим телом, па је стога пао ниже од свега што живи на земљи. Када човек изгуби лепоту своје душе, он не може да воли, а не може у другима побудити љубав. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предати, али не може да их воли. Зато људи, губећи лепоту, губе љубав. Лажи, клевете, демонски свет дроге и алкохола, блуд и разврат у најбесрамнијим облицима чине људе бестиднима. Зато се дистанца међу људима повећава, зато емоционална хладноћа претвара земљу у гробницу у којој живе лешеви. Духовна светлост и радост крију се у чистоти, а у греху и пороку је духовна тама. Савремени свет жели да одузме човекову чистоту, да јој се руга, да је уништи. Стога је свет људима постао туђ и празан. Човек не осећа бол другог, не жели и не може да га загреје топлином своје душе. Човек се плаши света и штити се од људи. Та усамљеност, свесна или несвесна, пустињска самоћа – то је најстрашније проклетство нашег доба.

архимандрит Рафаил Карелин

Сви желе да имају мир, али не знају како да га постигну. Пајсије Велики се разгневио и замолио Господа да га избави од гнева. Јави му се Господ и рече му: „Пајсије, ако хоћеш да се не љутиш, немој ништа желети, не осуђуј и не мрзи никога, па се нећеш гневити.“ Ко хоће да чини своју вољу, никада неће стећи смирење.

Душа која се предала вољи Божијој лако подноси све невоље и болести, јер се и када је болесна моли и созерцава Бога: „Господе, Ти видиш моју болест. Знаш колико сам грешан и слаб. Помози ми да издржим и хвала Ти за Твоју доброту“. И Бог олакшава болест, и душа осећа помоћ Божију, радујући се и благодарећи Богу.

Ако те задеси каква невоља, онда помисли: „Бог види моје срце, и ако је Њему драго, онда ће бити добро и мени и другима“. И тако ће ваша душа увек бити у смирењу. А ако приговарате: „Ово није тако и то није добро“, никада нећете наћи мир у души, чак и ако много постите и молите се.

Апостоли су се потпуно предали вољи Божијој. Тако се стиче понизност. Тако су сви свети, велики људи подносили све невоље, предајући све вољи Божијој.

Бог нас воли! И зато немамо чега да се плашимо, осим греха. Због греха губимо благодат, а без милости Божије враг прогони душу као што ветар разноси суво лишће или дим. Увек треба да памтимо да су демони пали због гордости и да стално покушавају да нас повуку са собом. И рече Господ: “Научите се кротости и смирења од мене, и наћи ћете покој душама својим.”

Господе милостиви, дај нам смирење Твоје, као што си га дао Светим Апостолима: „Мир свој дајем ти“.

Господе, дај да се и ми наслађујемо Твојим смирењем. Свети Апостоли примише смирење Твоје изливши га на цео свет. И спасавајући народ, нису изгубили свој мир, а није се ни умањио у њима.

Како сачувати духовно смирење усред искушења нашег времена?

Судећи по Светом писму, а и по карактеру данашњих људи, ми живимо на крају света. Дакле, треба да сачувамо душевни мир без којег се не можемо спасти, како је рекао велики молитвеник руске земље, преподобни Серафим. Док је био жив, због његових молитава Бог је чувао Русију. После њега је био још један стуб, који је сезао од земље до неба, отац Јован Кронштатски. Ја ћу се држати тога. Он је наш савременик, и ја сам био сведок његове молитве, док друге светитеље нисам видео.

Он је волео народ, и није престајао да се моли Богу :„Господе, дај мир Твој народу своме“.

„Господе, дај слугама Твојим Духа Светога, да љубављу Својом загреј срца њихова, и упути их на сву истину и свако добро“.

„Господе, желим да Твој мир буде у свим људима Твојим, које си толико волео, дајући Сина Свог Јединородног да спасе свет“.

„Господе, дај им благодат Своју, да Те у миру и љубави познају и заволе“. И да као таворски апостоли кажу: „Добро нам је, Господе, бити с Тобом“.

Тиме је непрестано се молећи за народ, сачувао и своје духовно смирење. Ми га, пак, губимо, јер у нама нема љубави према људима. Свети апостоли и сви свети хтели су да се народ спасе и усрдно су се молили за њих. Дух Свети им је дао снагу да воле људе. Ако не волимо свог брата, не можемо имати смирења.

Размисли о овоме!

Слава Господу који нас не остави сирочадима, него нам даде Духа Светога на земљи. Дух Свети учи душу неизрецивој љубави према народу и сажаљењу према свим заблуделима. Бог се сажалио на изгубљене и послао свог јединородног Сина да их спасе. А и Дух Свети нас учи да се сажалимо на изгубљене, који иду у пакао. Ко није примио Духа Светога, нема потребе да се моли за своје непријатеље.

Тако се стиче смирење, и осим овога, не постоји други начин.

Ако се човек много моли и пости, а не воли своје непријатеље, не може имати душевни мир. Не бих могао да причам о томе, да ме Дух Свети није научио љубави!

Душа грешна, захваћена страстима, не може да буде смирена и да се радује Господу, чак и ако има сва земаљска богатства и царује над целим светом. Ако се таквом цару, који се радује са својим кнезовима и који седи на престолу у свој својој слави, каже: „Царе, сада ћеш умрети“, тада ће се његова душа огорчити и задрхтати од страха, схвативши своју немоћ.

Има сиромашних, који су, пак, богати само љубављу према Богу. Они ће, ако им неко каже: „Сада ћете умрети“, мирно одговорити: „Нека буде воља Господња“. “Слава Господу, што ме се сетио, и што хоће да ме одведе тамо где је разбојник први пут ушао“.

Има оних који се не плаше смрти, него је мирно чекају, попут праведног Симеона, који је певао песму: "Сад отпушташ с миром слугу Твога, Господе.”

Какав је мир у души имао праведни Симеон, могу да схвате само они који у души носе мир Божији; или су то бар једном осетили. О том миру Господ је рекао Својим ученицима: „Мир свој дајем вам“. Ко има тај мир, мирно прелази у живот вечни и говори:

„Слава Теби, Господе, што сада и ја долазим к Теби и заувек ћу у миру и љубави видети Лице Твоје. Твој тихи, кротки поглед привукао је моју душу да тугује за Тобом“.

Душа се неће смирити ако не изучава закон Божији и дању и ноћу, јер је написан Духом Божијим. И Дух Божији из Писма прелази у душу, осећајући усхићење и благонаклоност. И она више не воли земаљско, јер оно пустоши душу и баца је у малодушје, и подивља немајући потребе да се моли Богу. Непријатељ, пак, схватајући да душа није у Богу, поколеба је и утиче на њу по својој намери. Намеће јој разне помисли, тако да цео дан проводи у смушености, неспособна да јасно созерцава Господа.

Ко у себи носи мир Духа Светога, излива га и на друге. А онај ко у себи носи злог духа, он, пак, излива зло.

Господ је знао је да ако не волимо своје непријатеље, нећемо имати смирења у души. И зато нам је дао заповест: Љубите непријатеље своје. Ако не волите своје непријатеље, тада ће душа бити мирна само повремено, Али ако их волимо, мир ће постојати у души и дању и ноћу.

Чувајте мир стечен благодаћу Духа Светога у својој души. Не губите то због ситница.

Ако се према брату понашаш смирено, Бог ће ти дати неупоредиво више. Ако ожалостиш брата, невоља ће неминовно задесити твоју душу.

Ако ти падне нека развратна помисао, одмах је отерај, чувајући смирење своје душе. Ако примиш помисао, душа ће напустити своју љубав према Богу, губећи смелост у молитви.

Ако пресечете своју вољу, победићете непријатеља, а за награду ћете добити душевни мир. У супротном, бићете поражени од непријатеља, и утученост ће мучити вашу душу.

Душа која је познала Господа увек се труди да Га созерцава у себи, јер Он долази души тихо, смирујући је, и сведочећи спасење без речи.

Краљеви и владари народа, када би осетили љубав Божију, никада не би ишли у рат. Рат се дешава због греха, а не због љубави. Бог нас је створио из љубави и заповедио нам да живимо у љубави, славећи Њега.

Ако владари испуњавају заповести Господње, а људи и поданици их понизно слушају, тада ће на земљи бити велики мир и срећа. Али због жудње за влашћу и непослушности охолих пати цела васиона.

Молим те, Милостиви Господе, дај свима људима од Адама до свршетка векова, да познају Тебе, Твоју благост и милост. Дај да сви народи осете Твој мир, виде Светлост лица Твога. Твој тихи и кротки поглед привлачи душу.

Старац Силуан

https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/kako-da-go-zachuvame-dushevnoto-smirenie-srede-soblaznite-na-nasheto-vreme/

Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. децембра 1610. године, на празник 20 000 Светих мученика никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана.

Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље.

Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. децембра 1610. године, на празник 20 000 Светих мученика никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана.

Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру.

Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском.

Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом.

У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.

О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није.

Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.

Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635.

Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода.

Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали.

Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.

Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове.

И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје Епархије источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу.

А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.

Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.

Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу.

https://mitropolija.com/2023/05/11/sveti-vasilije-ostroski-cudotvorac-4/?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=sveti-vasilije-ostroski-cudotvorac-4

У доба у којем живимо, имамо начина да комуницирамо више него икада раније. Али, иако имамо све алате и средства да комуницирамо са другима, нажалост,  наша комуникација са ближњим је сведена на минимум.

Наша модерна изолованост нам показује да комуникација у крајњој линији није ствар „средстава“, већ људског срца и животног става.

Свако каже шта хоће без слушања, без дискусије, без сазнања мишљења других.

Укључујемо се у животе других из радозналости, а не из бриге, да бисмо их осуђивали, а не да бисмо помогли, да бисмо их понижавали, а нe похвалили.

Сви против свих, у невероватном рату коментара и лајкова.

Уместо да нас уједине, сва ова савремена средства нас, нажалост, деле у таборе. Наравно, средства нису крива. Крив је начин на који их користимо – егоцентрични и уврнути као и наше срце.

Друштвени медији су заменили здраву комуникацију лицем у лице. А то није напредак. Треба преиспитати употребу свих ових средстава како бисмо као појединци и као друштво напредовали духовно, цивилизацијски, социјално.

Прави живот је тамо, не овде. Ово не смемо заборавити. Колико год да смо осетљиви на различите теме на друштвеним мрежама, то нема вредност ако показујемо равнодушност у свом животу.

На интернету владају лицемерје и екстреми, а то се разуме када се погледа очи у очи. Реч је о промени начина на који размишљамо у нашим животима, а не о начину на који се појављујемо на друштвеним медијима са стратегијом стицања што више лајкова и пратилаца.

Данас су људи усамљенији него икада раније, а за ту усамљеност су одговорни они сами, као и егоцентричан и утилитаристички приступ свакодневном животу.

Шта је решење? Помиримо се најпре, покајањем и смирењем. Тада ћемо моћи да аутентично комуницирамо са свима без комплекса и несигурности.

Будите љубазни према другима и уопште у свом животу. Покушајте да не будете терет, да не преносите немир и збуњеност на друге, чак и када искусите ове ствари у свом животу.

Велика је врлина остати благ и смирен у опхођењу са другима када постоји напетост и конфузија у вашим личним стварима. Запамтите да нису други криви што не можете да решите неке од својих личних проблема.

Наравно, блажен је онај ко има бар једну особу са којом може да подели своје бриге, и уопште кроз шта пролази, да би олакшао терет који носи.

Ипак, треба покушати са дискрецијом и самоуздржаношћу, да својим лошим расположењем не утичемо на друге, јер је – нажалост – овакво понашање себично.  Покушајмо да наше присуство буде благослов, као миловање које не задаје бол другима. Ако уместо тога наше присуство постане тврдо као камен, онда ћемо пре или касније повредити другога, али ћемо повредити и себе.

Треба водити рачуна о томе шта делимо са другима, како то делимо и када то делимо.

Није добро патити, али сигурно није боље ни натерати друге да пате.

Ја сам то лично осетио и зато то кажем и понављам да, колико год да си добар, ма колико да имаш воље, ма колико вере имао, колико год да идеш у цркву и држиш се закона Божијег, ма колико просто и разборито живео, нећеш имати ону корист за своју душу коју би имао да дође онај други - пошто Бог то допусти - и на најгори могући начин ти нанесе неправду, деградира те, занемари, изда, оптужи, нанесе бол.

У тим тренуцима, схватићеш на крају колико си одбацио велику идеју о себи, колико си умртвио свој его, колико си отворио своје срце Христу. Ово само по себи није добро за твоју душу, али ти помаже да сагледаш своју себичност, покајеш се и понизиш се.

У том часу повреде (у било ком облику), погледај кретање свог срца. Да ли те је срамота? Да ли си нервозан? Јеси ли 'убио' оно друго у себи? Тада ћеш схватити да још ниси ни почео. Хришћански живот није само држање неких моралних правила и црквених „закона“, већ он подразумева, да кроз подвижништво које нам  даје Црква, одбацимо себичност, да престанемо да се правдамо, да другога не доживљавамо као непријатеља. Други се можда огрешио о нас. Ово је прилика да се понизимо. Други је можда говорио грубо. Он није наш непријатељ. Он је болестан, немојмо мислити лоше о њему. Хајде да га видимо као брата коме је потребна љубав и прихватање.

Понекад људи долазе на исповест огорчени на оне који су их сурово повредили злобом и недостатком емпатије. И то се дешава, не зато што је неправда коју су претрпели тако велика (а може бити велика), већ највише зато што се према неправди односе себично.

Највећу неправду у историји доживео је Исус, али он ипак није престао да буде Христос за све. Он је наш пример. И то је управо наша борба.

Дозволите ми да кажем и ово: много пута ствари схватамо веома озбиљно и не дозвољавамо да нам се каже ни реч, чак ни од наших најмилијих. Одмах се наљутимо. Ово говори о тврдоћи срца, укочености љубави. Понекад је потребно опуштање, „добра безосећајност“, како је говорио преподобни Пајсије Светогорац.

архим. Павел Пападопулос

https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/08/12/социалните-медии-са-заменили-здрават/

На месту где је Синан-паша 1595. године спалио мошти Светог Саве данас се налази импозантни спомен у виду Храма. Сапаљивање моштију Светог Саве тешка је успомена српског народа, али уједно и важан историјски догађај. У наставку прочитајте важне податке о овом догађају.

Турска инвазија Балкана и црква као уточиште

Турска инвазија Балкана захватила је и Србију и ако су се Срби одупирали притиску дуже него и један балкански народ. Смедерево, задња престоница умањене Србије, пало је шест година после пада Цариграда. Једино Црна Гора оста неосвојена. Турска инвазија докрајчила је народне државе и династије и уништила људска права, развитак и напредак балканских народа.
У таквим приликама, Црква постаде једини извор снаге и уточиште хришћанским народима, уз плаћања завојевачима високе цене у крви. Неке од најлепших цркава бејаху претворене у џамије, многе разорене, а скоро све беху опљачкане и оштећене. Жича је, такође, била упола разрушена и опустошена. Милешево беше опљачкано и оштећено, али на срећу, не и разрушено.
Саркофаг са Савиним нетрулежним телом није био узнемирен ни обесвећен чак ни после сто педесет година турске окупације. Пошто је Савино тело лежало у њему и више од две стотине година српске слободе и независности, Милешево је постало поклоничко место, равно Жичи и Студеници. Њега су помагали и украшавали босански банови, херцеговачки кнежеви, поморски жупани, краљеви и цареви Србије.
Мали господари да себе начине великим, а велики да постану још већи неком везом са Савиним именом или његовим грбом. Тако, Твртко први изабра Милешево да се у њему крунише за босанског краља, на гробу Светог Саве, 1377. године, иако је био заштитник богумила. Кнез Стеван Косача, јавни богумил, узе титулу „војвода Светога Саве„. Наравно, не треба ни спомињати чисто православне владаре који су се такмичили да што више учине за ову светињу, у којој је почивало тело Светога Саве.

Турски одговор на српске побуне

Неки од храбрих европских путника из доба османлијске страховладе у Србији видели су у Милешеву саркофаг Светога Саве „са гомилама поклона на њему, дарованих од муслимана„. Неки су од њих посведочили, да су чак и неки римокатолици из Далмације и Јевреји долазили на поклоњење гробу Светога Саве. Тако је трајало све до пред крај шеснаестог века.
Но, у то време Турци, османлије постадоше јако љути на Србе ради њихових честих побуна и устанака. Чињеница је да се Срби нису никада помирили са својом тешком судбином робовања. Шумски герилци: ускоци и хајдуци у земљи са једне стране и избеглице из Срема, Славоније и Баната са друге, непрекидно су узнемиравали отоманску владавину.
Ови непослушни поданици и борци су се напајали баш у старим српским манастирима, тако су Турци мислили. Култ и поштовање Светога Саве беше тада јако велико, као никада раније. Шта више, и повећавало се све више из дана у дан због бројних чудеса. Суочавајући се са све чешћим побунама, тадашњи турски султани нису били довољно мудри да употребе разумна средства за смиривање народа.
Уместо да гасе ватру водом, они је напротив појачаваху дрвима и сламом. Почеше слати све више и више обесних тирана, да би мучењима и разарањима и крвопролићем угушивали побуне.
У почетку 1595. године, дошло је до промене на турском престолу, у Истамбулу. Нови султан Мухамед трећи постаде турски владар. Он беше сто друго дете свога оца. Његов отац, Мурат трећи био је „слабо створење, који је препустио улизицама да владају државом и пактирају са онима који су плаћали највише, а њиме су управљале његове жене„. Син његов не бејаше бољи од свога оца. Обично су блудници велики тирани.

Одлука о спаљивању моштију Светог Саве

Султан Мухамед нареди Синан-паши, да једном заувек угуши побуну код Срба, не бирајући средства. Овај крволочни паша био је обавештен да су српски манастири места у којима је подгрејаван дух побуне против турака. Он би обавештен са доказима да је Милешево постало поклоничко место – ћаба чак и за мухамеданце, и да су многи од ових прешли у хришћанску веру, гледајући многобројна исцељења њихових болесника, као и друга чуда на гробу Светога Саве.
Стога, Синан-паша нареди да се тело Светога Саве пренесе у Београд и да се тамо спали. Извршилац овог пашиног наређења беше неки Ахмед бег Окузи. Овај брутални слуга још бруталнијег господара, веран својој окрутној природи, учини све то на зверски начин.Он прво начини војни обруч око самог манастира Милешева. Онда примора монахе да изваде дрвени ковчег из саркофага са телом светитељевим.
Ковчег ставише на коње, које су терали сами монаси, јер су се турци плашили да се и дотакну самог ковчега. И тако крену тужна поворка. Уз плач и ридање, монаси беху малтретирани и сваки Србин или Српкиња, које су успут срели били су убијани или насилно одведени, како би били онемогућени да о овоме јаве хајдуцима у шуми.
Тако је ради свега овога, поворка силно нарасла док је стигла до Београда. На месту званом Врачар, на периферији Београда, беше припремљена ломача. На њу ставише дрвени ковчег са светим телом. и ту 27. априла 1595. године, тело Светога Саве би спаљено и претворено у пепео. Необично велики пламен подиже се према небу и осветли цео град и могао се видети далеко преко Дунава.
И док су турци урлали од задовољства, а поробљени Срби у Београду плакали и молили се, дотле слободни Срби преко Саве и Дунава, хајдуци и ускоци по планинама, спремаше своје мачеве за освету светитеља.

Храм као вечни подсетник на мошти Светог Саве

Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је голуб већ давно, давно излетео. Али, радост турака беше краткотрајна, јер док се пламен стишавао, њих ухвати изненадни страх и сви се разбежаше својим кућама, закључавши врата за собом. На Врачару пак, неколико монаха клечећи из даљине посматраху пламен и чекаху да узму прегршт светог пепела и однесу натраг у Милешево.
Спомен Храм Светог Саве-место где је Синан-паша 1595. год. спалио мошти Светог Саве. Међутим, живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог света доле на ватру.
Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави према Христу. Сада му се и та жеља испунила.
Тако, са осмехом победника, Сава опрости Синан-паши и благослови свој српски народ.
Господ је на мојој страни,
Ја се нећу плашити,
Шта човек може мени да учини?

https://hramsvetogsave.rs/mosti-svetog-save-spaljivanje-mostiju/