Субота уочи Духова - Пред велики празник Духова, узноси се молитва за све умрле у свим временима, „од века“, јер се сутрашње слављење силаска Духа Светога односи и на живе и на упокојене, како се и помиње у вечерњим молитвама, које се читају на крају литургије и слушају клечећи. Црква и верници се присећају умрлих, призивају се у спомен њихова добра дела и чврста вера, а узноси се молитва да им Господ буде милостив због греха, које су свесно и несвесно учинили, за време овоземаљског живота.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији, када свештеник из Просфоре вади честице прво за живе а затим за спомен преминулих хришћана. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

https://www.facebook.com/people/Свети-Јован-Дамаскин/100057463839589/

Др Жарко Видовић

Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој историји Срба

Ево дана који нам је дао Бог! У архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ.

Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и “свежих” трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ”Старе Српске Православне Цркве” (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет, а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. г. повезани са “шумом”, тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у “Вијећници”- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као “објект гађан српским гранатама са Требевића” (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана “Знак питања” код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица.

У тој кући је живео (и око трговине, у “магазама”, тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке “Крста од три прста”, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само “у овоме знаку ћеш победити” (εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес).

Завера ћутања

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г, када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко “у шуму”!

Свети Вукашин “у шуму”, у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у “партизане”, јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ, значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници (“логораши”) Јасеновца. Били су то или јасеновачки “занатлије” (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог “Пробоја” од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама “размене” заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти “Управа Државне Безбедности” (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и “тринаесто-мајска” Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и “државотворни”) став био – ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био “природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији”. Тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу – као схватању историје – давали управо српски комунисти. Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву “самокритику” и такву (сатанску) “историјску свест”.

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац.

Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима “усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич”, у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и “Градске вијећнице” (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електро-централе, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна песма ‘Ђурђевдан је’, коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо, ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде “ослободилачке” армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна “Маршала Тита”!).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, “војно способних”, сада за Јасеновац. Међу њима је – а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата – било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То “србовање” ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке “ЈЏ” и натпис “седам коња или четрдесет војника “, колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као “четврта класа” воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли “на пазар“ , те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући “на излет”; али су тада “шибер-врата” на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и “тамбурајући ногама”, док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо “за Немачку” као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!

Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. “Е, сад пјевајте колико вам је воља!” Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су “падали” јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: “Испадај, брзо!” И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :”Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан? Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): “Пустите га на врата!”. А онда наређује оштро дечаку – “Зини!”, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: – “Ово ће вам бити четничка гибира!” (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз (“испадај”!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом “Јасеновац”). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње).

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација “Тот”. Радна служба Рајха. Чекају “Тотовци” “свеж транспорт”, јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; “лепо” чујеш како вода “вришти” под ногама испод траве. Заточеници (“логораши”) раде, док могу, само “гробарске послове”. Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије – свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. “Занатлије”. То је значајан моменат чувеног “Пробоја”, 22. априла 1945. г , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични “историчари” говоре о Јасеновцу (и “о ослобођењу-пробоју”) . Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше “комисије” су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!

Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао – као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци “Тотовци” нас постројавају, на великом “зборишту” испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу “мирно” (“позор” на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли “Тотовци” и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, “трком” на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали “Тотовску” пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног (“Тотовског”) логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто “вежбају”, усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, “Тотовски” логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: “ако икад видиш моје”. Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до “Сајмишта” на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут, али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за “њега ” сви смо ми “логораши”, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни савезници: да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не “устанци” и “победнички ратови”). Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже “ослобођену”. А вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што – једући храну из порција у Јасеновцу – нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје, наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је “свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!”, те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

https://mitropolija.com/2023/05/29/sveti-vukasin-jasenovacki-u-logoraskoj-istoriji-srba/

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.

За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети архијерејски сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.

О страдању на Југу Србије у време бугарске окупације

Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством.

Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.

По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима – 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године – детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.

Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван Светом литургијом и парастосом.

То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом.

На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.

Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову и Метохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа.

Извор: Епархија врањска

Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан.

Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, Владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод Владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је Свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.

Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“

Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти Светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4.300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен Владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је Епископу Теодору за прибежиште место Тевиса.

После неког времена, Турци су поручили Епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на Владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу.

https://mitropolija.com/2023/05/29/sveti-svestenomucenik-teodor-episkop-vrsacki-2/

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби.

Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја.

Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време Светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви, свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.

На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока.  А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други.

Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан.Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).

Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

https://mitropolija.com/2023/05/28/nedelja-svetih-otaca-prvog-vaseljenskog-sabora-2/

Човеков живот је испреплетен са страxом. То је због пада првог човека у рају и његовог изгнанства одатле. Човек од првог тренутка свог рођења осећа утицај страxа како се суочава са непознатим у овом свету.

Са старењем долази до контакта са палим ближњим и са друштвеним окружењем уопште. Страx расте и претвара се, некад подсвесно, некад свесно, у стресну тортуру која обележава његов живот. Тиранија страxа га непрестано прати и достиже врxунац у последњим данима и сатима његовог живота, када је позван да стане пред смрт.

Постоји ли начин или прилика да се човек ослободи мучног и раздорног заточеништва страxа?

Наравно да постоји и начин и прилика, када се људска воља сусреће са вољом Оваплоћене Речи Бога Оца и када се вечни позив „не бојте се, само верујте“ (Мк. 5, 36) преображава у живот и уверење човека пораженог страxом.

Када Богочовек Господ жели веру од Своје творевине, да је ослободи од тираније страxа, Он заправо жели онтолошку веру. Та вера није спољашње, површно стање, већ дубока, унутрашња стварност.

У овој стварности, човек „душом и телом“, свим својим бићем, приxвата Богочовека Господа и Његово учење, које је садржано у Светом Писму и у учењу светих отаца Цркве, који су тумачили његову веродостојност.

Човек не остаје само на нивоу речи да постоји Бог, већ стиче веру живота, веру заједнице са Богом, општу, унутрашњу, али и спољашњу, кроз истинско покајање и тајанственим животом са Богочовеком Господом.

Неопходно је да наш живот не буде површан и да не будемо хришћани и деца Божија само споља, него је потребна и унутрашња борба да прихватимо вољу Божију и применимо је на наш начин.

Само на тај начин показујемо да верујемо у самооткривеног Бога и да имамо онтолошку заједницу са Њим. Када постоји таква вера, онда нас страх од било чега не може савладати. Обраћамо се свом Створитељу са поверењем и смиреним умом и телом. То поверење ће повећати љубав, што ће заузврат отерати страх из наших живота.

У то нас уверава свети Јован јеванђелист, који у својој посланици пише: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер страх подразумева казну. Ко се боји, није савршен у љубави“ (1. Јованова 4:18).

Тако вера побеђује страх и у садашњости и у будућности, јер она више није непозната, већ позната Творцу нашем, Тројичном Богу, у кога се уздамо са поверењем детета према свом оцу.

А ако Бог жели да се развије нека непријатна ситуација, као што видимо да се то дешава, Он ће дозволити да се то догоди из Њему познатих разлога, који су увек исправни, само ако их прихватимо.

Ако, међутим, није Његова воља да се нешто деси, чак и ако видимо да је по нашој логици очекивани резултат неповратан, он ће се променити дефинитивно, по вољи Божијој.

Наравно, Божија воља се често не дешава јер Бог види наше неверовање. Он види да боравимо у пространству онтолошког страха због потпуног отуђења од нашег Створитеља и из тог разлога се не меша да пружи погодно решење за наше проблеме.

Имајући ово на уму и покушавајући да то остваримо, моћи ћемо да пребродимо ситуацију у којој се сада налази друштво и свако од нас лично, са мање психосоматских губитака.

Изнад свих и изнад свега је Творац човека и творевине – Тројични Бог, како проповеда свети пророк Давид: „Господња је земља и све што је испуњава,

свемир и сви који у њему живе“ (Псалам 23:1). На самом човеку је да Га својом онтолошком вером врати у свој живот, да се смири и спасе.

https://dveri.bg/component/com_content/Itemid,97/catid,62/id,70032/view,article/

Када људи уђу у Цркву и почну да живе „духовније“, они почињу да негују молитву на свој начин. Почињу да говоре да живе „мирније“, узимајући спокој који осећају као доказ свог духовног напретка.

Међутим, много пута је тај мир који осећају само површан (и стога опасан). Много пута видимо да се ови људи с гневом опиру када их нека особа или неки догађај протресе из њихове лажне понизности. Када мисле да су други људи одговорни за њихове проблеме, онда се дистанцирају од њих, показујући на тај начин погрешан начин размишљања. Свој "спокој" стављају изнад других, своју „не-анксиозност” стављају изнад комуникације са другима.

Рекло би се да то чине и монаси, посебно пустињаци који се удаљавају од људи да би се, кроз ћутање, посветили „лакшем“ општењу са Богом. Али морамо приметити да се ово ћутање коме теже пустињаци не ставља изнад љубави према другима, а ако се то и догоди, није исправно.

Видимо преподобног старца Пајсија како напушта молитву, тишину своје ћелије и како се спремно одазива на позив људи да их саслуша, да чује њихов бол, њихове жалбе, њихове грехе. Чувши све ово, вероватно би се преподобни старац „узнемирио“, али то није утицало на мир и тишину његовог срца. Била је то смирена стрепња, смирени немир, јер је његов мир био дубок и непоколебљив од спољашњих фактора.

Ако се, у потрази за тишином, молимо и осећамо смирење с једне стране, а с друге стране се љутимо и узнемиравамо за најмању ствар, морамо схватити да је наш мир лажан и површан, да, на крају крајева, тишина којој тежимо и мир који постижемо нису ништа друго до емоционална" дрога“ нашег аутономног подвига.

Када престанемо да се штитимо, такмичимо, правдамо, тада ћемо постати слободни. Тешко је, веома је тешко престати се претварати, тешко се отрести мисли о сопственом достојанству. Међутим, неопходно је. Јер без тога ћемо увек бити робови свог ега и никада нећемо наћи Бога. Пред нама ће увек бити наша достигнућа, православље, пост, бдење, доброта, богослужење, незлобност, тишина, врлина. Обожаваћемо сами себе.

Непрестано ћемо стварати споља, а изнутра ћемо смрдети. Наставићемо наше духовне подвиге пред људима, али изнутра ћемо бити празни. Ми ћемо се споља трудити да докажемо да смо духовни, да смо исцељени, а изнутра ћемо остати слепи, парализовани, болесни, губави, мртви.

Осећаћемо лажни мир у нашој духовној аутономији, што ће изазвати узнемиреност и раздор. Бог ће увек бити прекршилац наших права, нашег мишљења. Тражићемо оправдање супротстављајући се другима. Покушаћемо да се осећамо важним суочавајући се са другима.

Не можемо знати шта значи „живот у Христу“,„милост“, „љубав“, „мир“, „радост“ када херметички затварамо очи пред смрћу, када нам је једино стало до нашег реномеа, када се наше  доброчинство претворио у циљ сам себи, када је опсесија нашег живота покровитељство самог себе.

Све процењујемо на основу нашег земаљског живота. Али неизбежно долази неслога, долази подела. Зато што бисмо радије да будемо „у праву“ сада него да будемо заједно заувек. Више волимо монолог него дијалог. Више волимо самоћу него живот у заједници. Више волимо да будемо пријатељи него да волимо. Више волимо затвор него слободу. Више волимо религију него Цркву. Не би требало да више волимо, већ само жудимо за... Непристрасно.

Колико год да сте наоружани у свету, увек ћете се плашити сваке претње. Ако не успете, бићете заборављени, нико вас се неће сећати.

Међутим, пун мира је човек који живи љубављу Оног који заувек воли свакога и све, па макар био и лишен признања, афирмације, похвале, снаге, јавности, славе. Ово је сажето у поздраву Светог Серафима Саровског: „Радости моја, Христос воскресе!“ Јер, једину радост може осетити онај у чијем је срцу радост света, мир, љубав. Радост може да осети онај ко, иако не успе у свету, живи у сигурности Његовог присуства. Скоро сви светитељи су напустили овај свет без “успеха”. Сироти, одрпани, изоловани, безначајни, дивљи, заклани. Њихова једина брига је била однос са Христом. Њихови проблеми су били бројни, али су их они надмашили. Не зато што су се правили да их не виде, већ зато што њихов поглед није остао у садашњости. Гледали су невечерњи дан.

Истина је да нам светост изгледа као нешто далеко, нешто непознато. И заиста, оправдано је, јер је Христос велика непознаница у нашем животу.

Светост није услов за неколико изабраних, за неке митске хероје који живе у пустињама и пећинама. Зашто? Јер, Христос је за свакога.

Један старац врло тачно каже: „У православном предању нема подела на материјално и духовно, на деловање и теорију, на људе у свету и монахе.

Или имаш благодат Божију и имаш све, или је немаш, и потпуно си у тами“.

Нису само монаси или свештеници ти који имају „одговорност“ да приме благодат. То је „право“ свакога ко жели да доживи Истину. Нажалост, научени смо да је Црква узак простор. Али, у Цркви постоји невероватан простор за све који желе да уђу и постану нови. Има места за свакога ко жели да избаци отров из свог ега и постане сабрат ближњем.

И тако, као велика заједница, идемо напред. Идемо од страсти до врлине. Али ту не треба стати. Не желимо да нас смрт нађе „врлинским“. Желимо нешто друго, нешто дубље, веће. Највећа ствар је постићи понизност која је мајка милости, која чини да се човек уздигне изнад смрти, док се још креће у телу и костима. А онда схвати да је све безначајно, без мириса, боје и укуса, пред Божанском уметношћу за коју је сазрео.

архимандрит Павле Пападопулос

https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2020/11/30/светостта-не-е-състояние-за-малцина-за/

Вознеслсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословением. Јако ти јеси Син Божиј, избавитељ. мира.

Вазнео си се у слави Христе, Боже наш, радост учинивши ученицима, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.

У самој речи “Вазнесење” трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним “законима природе” који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи “Вазнесење” све је супротно  лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.

Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: ” Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови…”и “Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему…”.

Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав “Христос васкрсе!”. Опраштамо се и “растајемо” са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. 0 Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: “И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом…” (Лк. 24, 50-53).

“Са радошћу великом… “. Чему су се радовали апостоли том “великом радошћу” која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи.

И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник  “радосним растанком”! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: “Са вама сам до свршетка века”, и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: “Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима”. Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо.

Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво “небо” назива глупацима и незналицама. “Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине”.

И то је  укратко, али апсолутно тачно речено сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. “Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да ‘на врху’ неба нема тога о чему ви говорите?” питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: “Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо…”. Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо то је име за наше истинско призвање, Небо то је она крајња истина о земљи.

Када хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван – галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. О Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо  то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо – то је пуно одухотворење човека. Небо – то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: “Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле”.

Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Ко је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Ко се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао бог”. Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота.

Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: ”То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог! “

Испунивши све што је о нама било наумљено,
Сјединивши земаљско са небеским,
Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш,
И Ниси се одвојио од нас,
Но, с нама неодступно пребиваш
И говориш онима који Те воле:
Ја сам са вама и нико вам ништа не може…

O. Александар Шмеман

https://mitropolija.com/2023/05/24/o-aleksandar-smeman-praznik-vaznesenja-je-praznik-neba-otvorenog-coveku/

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише.

Браћа Кирило (Константин) рођен у јулу 826. године, а упокојио се 14. фебруара 869. у Риму. Методије је рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена као православни Грци у Солуну.

Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедник. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара Храма Свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари.

Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од Светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова Света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили православну веру од Светих Кирила и Методија.

У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три  језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су Свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био православне вере, јер Црква још увек није била подељена на Источну и Западну. У Риму се Свети Кирило упокојио, а Свети Методије је постављен за Епископа панонског.

Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи Еванђеља и богослужења, а пре свега речи Евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности.

***

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар)

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак)

https://svetigora.com/sveti-ravnoapostolni-kirilo-i-metodije-ucitelji-i-prosvetitelji-slovenski/

У данашњем Јеванђељу о Страшном Суду Бог нам открива како ће доћи у слави да би судио свету, и да ће све бити обновљено у свом истинском положају. Још каже да ће критеријум на Суду бити љубав, коју смо показали према нашој браћи. Господ нам је описао ту страшну слику Свог последњег Суда. О овим темама Он говори сликовито, јер се ништа на овом свету не може упоредити с тим догађајима који се приближавају. Кад Он, на пример, говори да ће сести на Престо славе Своје (Мт. 25,31), то не значи да ће постојати некакав дрвени или златни престо на коме ће седети. Неће бити ни леве и десне стране, како би Бог једне поставио са десне стране, а друге – са леве. Ипак, на тај начин Христос нам открива слику будућих догађаја, колико је то могуће према нашим људским способностима.

У Јеванђељу Он каже да ће, када дође у тај дан и седне на Престо славе, сабрати народе пред Собом, као пастир своје стадо, и да ћe разлучити овце на десну страну, а јарад на леву. Овце су незлобиве, невине и, да тако кажемо, благородније од коза, које се сматрају непослушним и дивљим. На тај начин Бог раздваја људе и ставља једне са десне стране Себи, а друге са леве. Господ једнима каже: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Зашто? Зато што Сам, вели Господ, био странац и примили сте Ме, био Сам сиромах и помогли сте Ми, био Сам наг и оденули сте Ме, био Сам у тамници и посетили сте Ме, био Сам болестан и побринули сте се за Мене, и тако даље. Наравно, људи питају: „Али када смо Те видели гладног, жедног, у тамници, као странца, када смо учинили све то о чему говориш?“ Он ће се окренути и грешницима, онима са леве стране, који ће Га упитати: „А када смо Те, Господе, видели гладног, и нисмо ти дали да једеш, када смо те видели као странца и нисмо те увели у свој дом?“ итд. Христос им одговара врло озбиљним речима које представљају кључ за разумевање суштине овог јеванђелског текста. Он каже: „Онда када то учинисте својој браћи, Мени сте учинили“. Другим речима, од тренутка када сте научили да у лицу другог човека видите Мене, све што чините за њега, односи се и на Мене, на Христа – средиште подвижникове љубави. Разговор се завршава речима: И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25,46).

Историја људског рода завршава се уласком праведника у вечно Царство Божије, а оних за које се, нажалост, испостави да су се удаљили од Бога – у вечну одвојеност и отуђење од љубави Божије. Данашњи јеванђелски текст – то је, у суштини, веома радосна благовест, иако делује врло строго. Зашто радосна? Зато што нас Господ уверава да све постојеће има крај. Христос нас данас уверава да је лик овога света пролазан – да све пролази и ништа не остаје. И шта год се у овом свету догађало, Господ ће доћи да то просуди и оцени. Дакле мудрост и пажња сваког човека састоје се у томе да, ради Царства Божијег, своје садашње стање може да преокрене себи у корист. Свак од нас може да окрене у своју корист оно што тренутно има: радост или тугу, срећу или несрећу, независно од тога је ли млад или стар, богат или сиромашан.

Последња реч у историји света припадаће Христу. Кад Господ дође са славом, свакоме ће дати по правди и све ће распоредити на право место. Кад би се нашем животу одузео његов продужетак у Царству Божијем, овај би свет заиста био театар апсурда. Људи се често и с правом питају: „Откуд толико неправде на свету? Зашто млади људи напуштају овај свет, зашто мала деца умиру услед глади, болести, остављени зашто?“ И све изгледа тако, као да праведни заиста остају ускраћени, као да је правда дословно заборавила на нас. Наш свет је апсурдан, а његово главно обележје је неправда. Понекад осетиш да те гуши, хтео би страшно да се побуниш, да разрушиш овај свет. Зашто? Зато што се неправда коју видиш никако не може схватити и објаснити.

Како ћеш објаснити неправду човеку кога су увредили, који гладује, страда, умире, болује, губи ближње како ћеш том човеку објаснити шта се догађа, ако му се одузме свест о вечном Царству Божијем и осећај тога Царства? То је просто немогуће. Без вечности човек се дословно гуши у својој свакодневици. Христос нас пак уверава да овај живот има продужетак, који је такав, да ће садашњост, како кажу Оци, бити – као да никада није ни постојала. Светитељ Јован Златоусти вели: „Немој се дивити садашњости, јер је живот овога света позориште; представа се завршила – завршило се све. И не поводи се за оним што видиш, него гледај изван, да пронађеш реалност“.

Светитељ Василије Велики такође упућује дивне речи хришћанима: „Пази, јер си путник, а не житељ, ти идеш, а не живиш у овоме свету, у пролазу си, дакле не заваравај се, да седнеш негде и кажеш: ‘А, овде ми је добро, остаћу ту!‘ Тада ћеш“, каже, „бити налик ономе ко се укрца на брод да би негде путовао, али се заборави, и брод почне да му се допада, па крене да на њему уређује себи дом“. Но, ти ћеш сићи са њега у одређеном тренутку, нећеш остати тамо. Треба се припремити, јер ово је само тренутак нашег живота, и то краткотрајан.

Радосна вест данас прочитаног Јеванђеља је оно о чему се говори у Символу вере: „Чекам васкрсење мртвих“. Реч „чекам“ значи: са силном жељом ишчекујем тај час када ће Господ доћи, и када ће за нас наступити правда. Ми не чекамо Христа да би казнио неправедне, не, ми Га чекамо зато да би наступила Његова правда у овом свету. Реална неправда догађа се не само онда када поступамо неправедно према другима, него и када поступамо неправедно сами према себи, лишавајући се благодати Божије. Када смо лишени благодати, онда заиста поступамо неправедно према себи. Стога је Христос наша правда – Он нам даје Своју правду и Своје присуство. Господ данас као да брише садашњост, као да подиже завесу и показује нам будућност, да нас садашњост не би сломила, да нас не би потопила у депресију и очајање, пошто се надамо на Царство Божије, надамо се на вечност, и знамо да садашњост – није све: продужетак је – у Царству Божијем.

Други аспект. Кад види данашњи јеванђелски текст, човек би могао да помисли како Господ говори о некаквом социјалном систему који се стара о сиромасима, гладнима, заточенима и болеснима. Наравно, Јеванђеље садржи и социјалне аспекте, јер су дела хришћанина – пре свега, дела љубави. Христос указује и на обележје по коме се Његова љубав разликује од љубави света: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40). Он Себе ставља на место сваког човека који стоји пред нама и представља нашег брата. Један старац-авва каже: „Блажен је човек који на све људе гледа као на Бога. Ако си видео брата свога видео си Господа Бога твога, у лицу брата видео си Самог Бога“. Јер човек који љуби Бога у својој чистоти већ реално види другог човека не у његовим страстима, него онаквим каквим га је створио Бог, он гледа спољашњост али види красоту створену по образу Божијем, он љуби човека и види како је диван и значајан.

Хајде да се присетимо нечега, не бисмо ли схватили како огроман значај Црква даје човеку. Ми то видимо у њеном свеукупном приступу сваком човеку, али ово је нарочито видљиво у Светом Писму. Након стварања човека Бог је, видевши Адама, рекао: Ево, Адам поста као један од Нас (Пост. 3,22). Бог је дословно похвалио Себе и усхитио се Својом творевином, јер је у човеку видео Свој лик. Као што вам је познато (јер већина од вас су родитељи), кад имате дете, оно је налик на вас и ви му се радујете пошто у детету видите себе. Гледаш то дете и кажеш: „Личи на мене, има моје црте“ – и добро вам је, срећни сте. Дете је – слика свог родитеља. Чак и у философији наши древни преци говорили су о томе како је значајно и дивно створење-човек, када је заиста човек. То јест, када је у њему она лепота с којом га је створио Бог, он је изузетно добар, леп, диван. Зашто? Зато што поседује сву лепоту лика Божијег.

– Али, он има још нешто… Друго што му је дао Бог, то је – могућност богосличности. Зато нам Христос каже, да бисмо били слични Богу: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески, и милостиви као и Отац ваш што је милостив (Мт. 5,48; Лк. 6,36). Кад човек заиста буде искористио лик Божији, када се буде подвизавао и уподобио Богу, онда ће на људе гледати као што Благи Бог гледа на своја чеда, не правећи никакве разлике и не показујући никакву ситничавост и пристрасност, јер за Бога нема никакве разлике у Његовој љубави према људима. Ми смо ти који правимо разлике: љубимо Бога један мало, други више, један донекле, други потпуно. Као савршен, Бог ипак све нас љуби једнако, јер Он је наш Отац. Тако и човек Божији љуби све једнако, без изузетка.

Ово нас доводи до критеријума који Христос данас објављује, како нас не би оставио у нејасном положају и како не бисмо нагађали: „Када умрем, хоћу ли бити са Богом? А где ћу се налазити после смрти? Шта ће бити са мном на Суду Божијем?“ Да би уклонио те лажне дилеме и лажна оправдања, Он нам открива критеријум и износи пред нас једноставна питања. Он каже следеће: „Види, немој се узнемиравати, ако с љубављу поступаш са сваким човеком, и ако у сваком човеку видиш Мене, онда је то твоје спасење“. Из овога произилази да је љубав према брату – резултат љубави према Богу. Нећеш моћи да кажеш да љубиш Бога ако не љубиш свог брата. Не можеш рећи да си човек Божији, уколико ниси у стању да општиш са другим човеком. Општити не значи бацити му парче хлеба или дати нешто од свога сувишка, и при томе још направити себи рекламу типа: „Ето како ја дајем милостињу и делим новац“. Бог то неће. Бог делује по Своме, Он жели да имамо Његове црте.

Наравно, људи имају потребу за хлебом, храном, новцем и другим стварима, али пре свега човеку је потребна љубав, која не представља нешто апстрактно, него најживље осећање које човек носи у себи. Ако упитамо шта је то човек, можемо дати једну просту дефиницију. Свето Писмо јасно каже: Бог је љубав (1. Јн. 4,8,16). А шта је човек? Ако је лик Божији, онда можемо да кажемо да је човек – љубав! Навешћу вам прост пример. Данас сви знате за најстрашнији бич који погађа омладину – за наркотике. Нажалост, сви се ми свакодневно сусрећемо са младим људима који су пали у вртлог порока, и налазимо се у страшној недоумици, јер видиш пред собом човека коме ни са које стране не можеш да приђеш. Као дим – можеш ли да ухватиш дим? Покушаваш да га ухватиш, али у рукама ти не остаје ништа. Чини ти се да видиш његове обрисе, али ухватити га не можеш.

Када се бавиш младим људима који су одбацили све у животу и апсолутно их ништа не интересује, чак ни сопствени живот – такви се ни смрти не плаше, јер је његов живот гори од смрти – онда помислиш: шта да кажем том човеку? Шта да му обећам? Чиме да га дирнем? Јер њега дословно ништа не занима. Он је као болесник од анорексије: понуди га најукуснијом храном – погледаће је с гађењем. Он не жели да је види пред собом: тераш га да једе, а он неће. То је заиста нешто страшно. Признајем, када сам почињао да се бавим тим младим људима, много пута нашао сам се у оваквој недоумици: шта да им кажем, кад ништа не може да их покрене: ни новац, ни слава, ни посао, ни живот, ни родитељи – апсолутно ништа. Шта да кажем? Ипак, из свог малог опита увидео сам следеће: оно што заиста може да васкрсне чак и мртвог човека је – љубав. Зато светитељ Јован Златоуст каже: „Љубав је извор огња и живота“. Твоја љубав прелива живот у другог човека. Љуби брата свога од срца, истински, не очекујући од њега ништа и не тражећи ништа – баш онако као што Бог љуби тебе. А Бог не долази да би те осудио или макар да ти нешто каже, него само да би те оживео и угрејао Својом љубављу. Свету је данас потребна та љубав. Покажимо љубав према нашем брату, здраву љубав, која може да се изрази и кроз нешто материјално. Али чак и ако немамо ништа да му дамо, довољно је да га истински и на прави начин волимо.

Данас многи људи имају све, али немају никога да их воли; они сами никога не воле, и мада се даве у изобиљу, ипак су несрећни. Јер одсутна је суштина живота, одсутан је његов реални смисао. Ко год да је човек, које год да је расе или вере, за Цркву он је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос. Сходно томе, Црква социјалну функцију врши покушавајући да узвишеним смислом испуни живот палих људи – она врши дело од народног, али и свеопштег, значаја. Црква, то је место које нам данас открива Јеванђеље – место где се као наша браћа појављују и Христос и онај ко у себи носи Његов лик. Ако смо чеда Цркве и ако љубимо Христа, ми не можемо да не љубимо свога брата: ко год да је он, које год расе или вере, за Цркву је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос, човек кога је створио и у овај свет довео Бог. Зато не треба да говоримо: „А како учи Црква на ту и ту тему, и какво је њено мишљење о етничким питањима?“

Црква кроз Јеванђеље говори већ две хиљаде година. Она није чекала да се појави ОУН нити друге институције које се баве људском правдом. Црква увек благовести љубав Божију у свету, и то да решење људских проблема јесу Сам Бог и Царство Божије: они су – одговор на све што човек трпи у свом свакодневном животу. Зато, браћо, кад говоримо о Царству Божијем, ми осећамо велику радост, која олакшава страдања овога живота. Када гледамо Христа ми видимо сву своју браћу. И када гледамо човека, сваког човека, ми видимо Господа нашег Исуса Христа, Кога ми, хришћани, љубимо – не само да верујемо у Њега, него Га и љубимо, и ишчекујемо час када ћемо Га срести. Најпре у лицу наше браће, а потом, у последњи дан – у Његовом вечном Царству. Молим се да у свима нама буде присутна та велика благодат Христова у нашим срцима, и да нас Господ удостоји огромне радости и снаге да ступимо у овај велики и благословени период Великог поста, да бисмо били смели борци против страсти и греха који обитава у нама, и да Васкрсење нашег Господа дарује радост и светлост читавом свету!

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolskibez-vecnosti-covek-propada-u-svakodnevici-beseda-u-nedelju-o-strasnom-sudu-mesopusna/

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин са којим смо разговарали о православном погледу агресију. Поменуто издање Врлинослова доноси одговоре на питања: o Шта је агресија? o Урзоци агресије? o Како да препознамо да смо постали агресивни? o Спомен агресије код светих отаца? o Како се односити према агресивном човеку? o Када се агресија са хришћанске тачке гледишта не сме трпети? o Које су последице по нас ако смо у друштву агресивног?