Спомен Светог апостола Јерме,[1] једног од  Седамдесеторице

Свети Јерма споменут у посланици Св. апостола Павла Римљанима (16, 14). Родом је био Грк, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу, и завршио је свој живот мученички. Саставио је врло поучну књигу „Пастир“ према откривењима ангела Божјег.

Јерма је био богат човек, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину.

Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци, и рекне му, да је он ангел покајања, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел дванаест заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности, не злословити, и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером, да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; и 12. чувати се од сваке зле жеље.

Страдање Светог мученика Ермија

У време великог гоњења, подигнутог на хришћане за царовања незнабожног цара римског Антонина[2], одређен би од цара за мучење хришћана неки кнез по имену Севастијан. Дошавши из Киликије у Кападокију[3], он срете у Коману[4] једног војника, коме беше име Ермије, човека старог, са седим власима, хришћанина, који је веровао у једног истинитог Бога и творио правду. Кнез рече Ермију: Од римског цара Антонина мени је послата наредба, која наређује да сви хришћани принесу жртве боговима римским; а ако не хтедну, онда их стављати на велике и љуте муке. Стога и ти, Ермије, принеси боговима жртву, па ћеш бити пријатељ царев и доживети велике почасти. Послушај ме, да не бих и душу и тело твоје предао на муке.

Христов подвижник Ермије одговори: Ја сам војник небеског и бесмртног Цара Христа, чијем Царству неће бити краја, и зато се нећу покорити смртном и безбожном цару, чије је царство кратковремено; Царство пак Господа нашег Исуса Христа остаће непоколебљиво занавек; који год верује у Њега, наследиће живот вечни. Ја у Њега верујем. Раније сам Му служио тајно, а сада Му служим јавно, и ђаво ме неће победити. Ти имаш власти над телом мојим, и то по попуштењу Бога мог, а над душом мојом нико нема власти осим једнога Бога који ми може дати трпљење и сачувати вавек.

Чувши то, кнез Севастијан рече Светом Ермију: Принеси боговима жртву, ако хоћеш да уживаш радости овога живота. Светитељ одговори: Каква за мене може бити радост, и какво уживање, и какав живот, ако се ја, отступивши од Створитеља мог, поклоним демонима? Ваистину, то није радост већ жалост, није уживање већ муковање, није живот већ вечна смрт.

Кнез му на то рече: Видим да си веома мудар. Светитељ одговори: Мудар сам у Господу Богу мом, верујући у Њега и служећи Њему свим срцем; са радошћу желим за Њега страдати и умрети.

Кнез му рече: Уважавајући седину твоју и ум твој, ја те штедим и милост ти указујем. Светитељ одговори: Мени није потребна таква милост твоја, него ја иштем милост Божју, која ће ме привести к Њему који Духом својим Светим умудрује слуге Своје.

Кнез га онда упита: Претпостављаш ли смрт животу? Светитељ одговори: Ова смрт није смрт већ живот вечни, ако трпељиво поднесем муке од тебе.

Тада нареди кнез да му камењем поломе вилице и избију зубе, па ножем одеру кожу са лица његова. А мученик рече: Благодарим Бога што ми благодат Господа мога Исуса Христа придође. Кнез га упита: Зашто не примиш своје следовање, као што га примају остали војници? Мученик одговори: Пошто неправедно пљачкате убоге, зато не примам од вас следовање, и не употребљавам га, јер имам духовну храну која је од Духа Светога, и нећу никад огладнети.

Тада кнез нареди да се што јаче ужари пећ, па баци у њу Христовог мученика. А када после три дана отворише пећ, кнез нађе мученика живог и неповређеног, како пева и слави Бога, јер га се огањ уопште не беше дотакао.
Онда кнез дозва волхва, врачара, и нареди му да спреми отров и отрује Ермија. Свети мученик, помоливши се Богу, попи отров, и ништа му не би, по речи Христа Господа који је рекао: Ако и смртно што попијете, неће вам нашкодити (Мк. 16, 18). Затим волхв спреми најсмртоноснији отров и даде га мученику рекавши: Ако ти и овај отров ништа не нашкоди, онда ћу и ја оставити своје волхвовање и поверовати у распетог Бога коме ти служиш. – Свети Ермије и тај отров испи до дна, али му ни он ни најмање не нашкоди, и он остаде читав и здрав.

Тада волхв узвикну: Победио си, Ермије! савладао си и надјачао си, слуго Христов, и спасао си од пакла пропалу душу моју, и побудио си ме да живим Богу! Као што се обнавља стари метални кип када се прекује, тако се и ја, састарео у гресима и неваљалству, обнављам обраћајући се к Богу живоме и вечитоме. О, Боже небески, који ме преко слуге Твог Ермија избави од обмане демонске и идолопоклоничке поганштине, прими мене грешног који се обраћам к Теби, и помилуј мене који исповедам Тебе!

Када он тако клицаше, кнез побесне од јарости, и нареди да му одмах одсеку главу. И би посечен волхв тај, крстивши се крвљу својом; и нови хришћанин и мученик Христов оде ка Христу Богу, за кога положи душу своју. А Светог Ермија нареди кнез да муче, чупајући му жиле из целога тела. Мучен на тако бездушан начин, свети мученик говораше мучитељу: Ја никакав бол не осећам од овога мучења; јер као што лекарски нож, расецајући жилу, испушта нездраву крв и даје здравље телу, тако и ја, примајући чупање жила из тела мог, постајем све здравији и здравији у вери Христовој.

Потом мучитељ врже мученика у казан врелог, кипећег јелеја. Али казан одмах остину, и кипећи јелеј постаде као прохладна роса; и мученик клицаше: Ја не осећам муке, и вољу твоју нећу испунити, о мучитељу! Ја испуњавам само вољу Оца небескога, и Њему, Створитељу моме приносим себе сама на жртву непорочну, јер је Он Господар душа и тела наших. – Док свети мученик тако говораше, мучитељ нареди да се љуто сирће, помешано са жучи, сипа мученику у уста. А мученик говораше: Ова горчина је мени као мед ради Бога мог, због кога трпим ово.

Затим кнез нареди да мученику ископају оба ока. Чувши то, свети мученик рече мучитељу: Ако су ти потребне телесне очи моје, које гледају сујету овога света, узми их себи, а ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту. – И светом мученику бише ископана оба ока. Потом би стрмоглавце за ноге обешен; и висаше тако три дана, и силна му крв истече из носа. А после три дана дођоше неки да га виде, мислећи да је већ умро, и запрепастише се кад га нађоше жива и слави Бога. Но тада на очи њихове паде неки мрак за неверје њихово, и они ослепеше; и стадоше запомагати: Смилуј се на нас, слуго истинитога Бога, јер нас ево удари слепило! А светитељ им рече: Приђите к мени! – Кад му они приђоше, он стави руке своје на њих и рече: У име Господа мог Исуса Христа прогледајте! – И они тог часа прогледаше. И вративши се, испричаше кнезу све што их снађе. А кнез, распаљујући се јарошћу, све више и више, нареди да мученику одеру сву кожу са тела. И кад то би учињено, свети мученик се ругаше кнезу, и исмеваше погане богове незнабожачке, чиме мучитеља доведе до највећег беса. И мучитељ, рикнувши као лав, потеже мач и отсече мученику чесну главу.

Тако оконча свој мученички подвиг Свети Ермије. А потајни хришћани дођоше, узеше његово свето тело и главу, и сахранише их у Кападокији, у месту званом Коман. И ту биваху чудеса од чесних моштију мученикових, и даваху се исцељења, у славу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

Свети Ермије пострада 166. године.

НАПОМЕНЕ:
[1]Овај Свети апостол спомиње се још 8. марта, 5. новембра са Лином, Гајем и другама од Седамдесеторице, и 4. јануара са Св. седамдесеторицом.
[2]Антонин Пиј царовао од 138. до 161. године.
[3]Киликија и Кападокија – области у Малој Азији.
[4]Коман – град у североисточном делу Мале Азије, у покрајини Понт.

У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: „Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!“ Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: „Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен“. Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ, где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног света. За тим сви ми чезнемо. Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: „Мир вам.“

Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину – смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.

Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.

Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.

Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се (мислено) изменити.

Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.

Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.

Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.

Даће Господ благодат. То је божанска сила која делује свуда, а особито у душама које траже Господа, Извора Живота. Мир Божији се свуда сеје.

У Старом Завету пише: „Сине, дај ми срце своје.“ Господ је једина утеха и анђелима и Светима и свима који Га траже. Он је једини Бесконачан.

„Професор је расејан. Он је такав и такав!“ Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.

Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цену огрешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја увек то кажем – неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.

Свети Оци кажу: „Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети.“ Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вечност? Једини је Господ који може да нас измени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде – такви прелазимо у вечност.

Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.

Ми можемо свашта радити али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина (овде на земљи) је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога света. Човек може стално да га вређа, а он се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.

Питали су Светог Серафима Саровског: „Шта је циљ нашег живота?“ – „Враћање у наручје Оца Небеског.“

Ми реметимо мир. Господ нас (тада) оставља са нашим мислима – ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осећали страдања, а ако су и осетили, утешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу – она више не осећа страдања.

После Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: „Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке.“ Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.

Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну – све бесконачно. Али наши најближи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе (зли духови нападају преко мисли – убацујући зле мисли у човекову главу).

Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе речи лепог примера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?

Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај пример нам остаје увек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете (да нас учврсте својом заштитом) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.

Кавим се мислима бавимо – такав нам је живот.

Ако су нам мисли мирне и тихе – ето нам мир. Ако су нам мисли негативне – ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.

Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа.

Родитељи имају велику власт над својом децом. Да ли су они добри или лоши – то је њихова ствар и они ће за то одговарати. Много се у свету страда због непоштовања родитеља.

Мој отац је био много добар човек. Имао сам мисао да је требало да уложи много више у мене. Преосетљив сам. Рођен сам 1914.

Нисам смео да упутим такве мисли оцу. Не вреди што сам био бистро дете. Нисам видео да сам ја упропастио свој живот. Када је требало нешто да се оствари, а оно – пропаст. Лекари су рекли: Неће живети више од пет година. Био сам тежак плућни болесник. Хтео сам да посветим свој живот Господу, па сам отишао у манастир.

Господ ће отворити пут најбољи за децу. Господ ће опростити. Господ је милостив. Ако се ми молимо Богу за њих, немогуће је да то не утиче на њих. Мисли су огромна снага. Одмах нам се отвори пут и знак.

Монах се у старо време молио да му Пресвета Богородица укаже шта је то монах, а Пресвета Мајка му је рекла: „Монах је молитвеник за цео свет.“

Ако мислима ратујемо са професорима и родитељима, нема добра.

Господ жали своја створења што тако пате, али узалуд кад неће да се покају.

Дође старац Св. Антонију и каже да је велики грешник и да је много грешио.

-„Хоћу да ми ти кажеш да ли за мене има покајања?“
-„Молићу се Господу да ми Он открије, а ти дођи за недељу дана.“
Господ му је открио:
-„Знаш ли ко је онај старац?“
-„Не знам.“
-„То је сатана.“
-„Он хоће од мене да чује да ли има покајања.“
-„Има покајања. Он је дух и стално је у покрету. Треба да стоји на једном месту три године окренут ка истоку и да се моли: „Опрости Господе моју преосталу злобу“.
Старац је дошао након недељу дана.
-„Да ли си питао за мене?“
-„Јесам. Треба да стојиш три године окренут ка истоку и да се молиш: „Опрости Господе моју преосталу злобу.“
Одскакутао је на једној нози јер је знао то, али неће да се покаје. Нема неопростивог греха. Нема греха који ће порушити милост Господњу.

Свети Оци су се интересовали шта је то хула на Светога Духа и добили су одговор. Хула на Светог Духа је упорност у непокајању и противљење истини. Узалуд ти некоме говориш да је Бог свуда присутан и да је Животодавац, кад он неће да чује.

Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.

Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: „Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.

Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.

Ко обилази манастире да види споменик, архитектуру, фреске – вратиће се кући празне душе. Међутим, ако је побожна душа, ако обилази ради своје душе, да би стекао мир, спасење – вратиће се пун утехе.

Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Једном приликом ми је дошла једна млада жена. Завршила је политичке науке, али је јако побожна. Удала се за лекара, човека који је већ био ожењен. Само је месец дана био у браку кад га је прва жена напустила. Њен муж има старијег брата који је исто лекар. Он се три пута женио и све три жене су га напустиле. Њихова мајка је исто лекар и професор медицинског факултета. Она живи са сестром и бави се црном магијом. Ретко долази код сина. Међутим, дошла је једног дана љута и рекла снаји: „Ја сам отерала ону жентурачу од свог сина, али теби не могу ништа.“ Мађијом тера духове злобе да досађују снаји како би она напустила мужа. Али та жена (снаја) је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, враћа се на бабу, па баба игра пипиревку. Враћа се на оног који је њега послао, па се њему свети. Након тога кад је дете проплакало (родило се), баба је опет дошла и питала снају:
– „Да ли онај билмез воли своје дете?“
– „Како не би волео?“
– „Значи још га воли!“
Улази син. Плаче и каже жени: -„Знаш не мили ми се да уђем у стан. Знам да ми све ово чини мајка, али ништа не могу…“

Спаљивање мртвих није хришћанско дело. То је дело савременог света да би што мањи простор заузело тело. Ако је човек побожно живео, тело је благодаћу Светога Духа освећено, и као тело не сме да се спали. Господ није створио тело да се спали. Зна се још од прародитеља Адама да чим душа напусти тело, треба прах праху, треба ставити тело у земљу, јер спаљивање није хришћанско дело.

Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа – неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.

Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо.

Мајка је мајка и сви смо везани за мајку. Многи научници су били благодарни према мајци, зато је се сећају. Мајка нам је карактерна особина.

Када мајка оде у вечност ми смо ожалошћени. То је наша грешка. Ми треба да се молимо, јер она потребује наше молитве, а не жалопојке. Много ми смета када смо ожалошћени. То је велика грешка – па ми смо Хришћани. Уместо да будемо благодарни Богу за све, да Му се молимо да се (упокојена особа) уброји међу анђеле и свете – ми тугујемо. Због тога и деца и мајка много пате у вечности.

Једна мајка је имала ћерку која јој је била једина нада. Међутим ћерка се разболи и умре, а пошто је била побожна Господ је одведе у рај. Њена мајка је желела да је сања, али ћерка није имала потребу да се јави мајци јер је била у рајским небесима. Зато је мајка ишла код врачара и гатара. Једна јој је врачара рекла да пре изласка сунца изађе на гроб, да узме флашу и да нешто уради, и чека да јој се ћерка јави. Мајка је то урадила, а ћерка јој се јавила и рекла: „Мајко, што си ми то учинила? Зашто си ме тражила? Била сам у рајским насељима, а сада више не могу да се вратим. Што се ниси помолила Богу? Толико ме је туга оптеретила да не могу да се вратим Господу. Не могу да се вратим тамо где сам била опредељена.“

Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.

Док је владика Николај био у животу питали су га да ли има спасења за оне који се нису кајали у животу. Рекао је да има, ако се неко моли за такву душу четредесет дана и више. Литургија је голготска жртва. Господ се жртвује. „Господе, омије грехе онима који су овде споменути Твојом часном крвљу.“ То је највећа жртва коју ми Хришћани можемо да учинимо.

Кад сам био млад монах мучило ме је питање: „Зашто онај који искрено тражи Господа толико страда? Зашто се толико мучи? Не могу више Господе!“ Легнем. У сну видим себе на узвишењу. Видим како иде војска од истока ка западу. Није земаљска војска, него небеска војска. Сви су равни (исти). Само један иде корак испред свих. Певају:

„За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.“
Певам и ја са њима:
„За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.

Како ћемо зло победити?
Љубављу.
За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.

Много значи кад у кући има молитвеник. Молитва привлачи Божју благодат. То осећају сви домаћи. То осећају и они којима су срца охладнела. Зато се треба непрестано молити.

Поуке оца Тадеја: Какве су ти мисли такав ти је и живот
 

Извор: Светосавље/mitropolija.com

Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог…

„Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник – баћушка, већ прави епископ“. „Професор – епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор – епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“.

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства – панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара.

Професор – епископ је готово наш савременик – проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају.

Једноставно је предпоставити, да је професор – епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он – епископ и професор. Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора:

– Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?

– Ја режем људе у име њиховог спасења, – одговорио је свештеник, – а у чије име их ви режете?

– Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?

– Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877. г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961. г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917. г. лекар у болницама средње Русије, касније – главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56. г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916. г), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944. г), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа кримског и симферопољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је Свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.

Ступивши на Медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“ – сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење – пише он – у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“.

„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“ – написаће касније Свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917. г. пошао је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо деце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“.

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални.

1923. г.одине 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао Светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“.

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом – на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар – 46 година – али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком…

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти…“ (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш – пише Свети Антоније Велики, – када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“.

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир.

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни.

Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“.

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм.

За време рата, Свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом отаџбинском рату“. Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља – он је био принуђен да се врати у изгнанство.

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу.

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу – на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу.

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен…“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању – ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја.

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ.

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је – увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“.

У мају 1946. г. владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, – говорио је он.

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.

За 38 година свештенства владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског.

Док је још видео, трудио се да служи Литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује његов подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио.

На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три и по сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“ – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб Светога Луке, по молитвама добијали исцељења.

Одлуком Архијерејског сабора 2000. г.  архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном – златном натпису на мермеру:

АРХИЕПИСКОП ЛУКА

(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)

27/IV 1877 – 11/VI 1961.

Доктор медицинских наука, професор хирургије

Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург.

Тропар:

Возвеститељу пута спасоносног,
исповедниче и архипастиру земље Кримске,
истински чувару отачких предања,
стубе непоколебљиви, Православља учитељу,
лекару богомудри, светитељу Лука,
Христа Спаса непрестано моли
веру непоколебљиву православнима да дарује
и спасење и велику милост.

https://mitropolija.com/2026/06/10/sveti-luka-krimski-vojno-jasenicki-2/

О Светој Теодосији Тирској епископ Кесарије Палестинске Јевсевије, сведок – очевидац, саопштава следеће:

„У време када се у нашој земљи већ пет година продужавало гоњење на хришћане од стране нечестивих идолопоклоника, у седамнаести дан месеца априла, на сам празник Васкрсења Христова, једна побожна и чесна девојка, родом из Тира, којој не беше још осамнаест година, приђе на судишту к везаним за Христа хришћанима, који смело разговараху о Царству Божјем, и стаде их молити да је спомену пред Господом када заврше свој мученички подвиг и предстану Богу. А војници, угледавши девојку како се клања сужњима – хришћанима, ухватише је, и као да је учинила неко страшно рђаво дело, приведоше је к царском намеснику Урбану на истјазавање. А намесник, испунивши се силне јарости и зверске свирепости, стави је одмах на љуте муке: железним ноктима остругаше јој дојке и ребра све до кастију; затим нареди да мученицу, која је једва дисала но светла лица све трпела, утопе у мору.“

Тако говори Јевсевије, који је све то својим очима гледао. Осим тога, према другим подацима, Свету мученицу Теодосију, после потопљења у мору, Анђели извадише из мора на копно потпуно живу. И она хођаше носећи у својим рукама камен, који јој беше привезан око врата. Незнабошци је понова ухватише и на судиште приведоше. И би Света Теодосија осуђена да је зверови поједу. Али она остаде неповређена од зверова. Најзад мучитељ нареди да је мачем посеку. У часу када јој главу одсецаху, видеше где јој из уста излете голубица, блиставија од злата, и усхођаше ка небу. А када паде ноћ, Света мученица се, окружена светим девојкама, јави својим родитељима, сва у превеликом небеском сјају, са златним крстом у руци и венцем на глави, и рече им: Погледајте колика је слава и благодат Христа мога, које сте ме хтели лишити!

А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Но она тајно од њих оде к сужњима Христовим, и би ухваћена, мучена, и онда увенчана од подвигоположника свог Христа Исуса, Господа нашег.

Света Теодосија чесно пострада и прослави се 308. године.

Уопштено говорећи, потребно је сушто духовно слепило да би се проблем супротстављања злу свео на праштање личних увреда „мојим“ непријатељима, онима који „ме мрзе“, на „моје“ душевно-духовно превладавање те увређености; и било би крајње наивно приписати такво духовно слепило је Јеванђељу. Природно је да наиван човек, са његовим чисто личним и оскудним схватањем света, не види добро и зло у њиховој надличној, друштвеној, општељудској и религиозној димензији, и због тога он претпоставља да лично праштање гаси зло и решава проблем борбе с њим. Али то у суштини није тако. Опростити увреду значи угасити у себи њену снагу која чини зло, и не пустити у себе бујицу мржње и зла, али то никако не значи победити злобу и зло у ономе ко је увредио другог. После праштања остаје отворено и нерешено питање: шта чинити са оним ко је увредио, не као са човеком који ме је увредио и коме ћу се ја због тога осветити или ,,дати одмазду“, већ као са насилником који се није поправио нити покајао? Јер биће злочинца није проблем само за пострадалог, и не само зато што није успео да опрости – то је проблем за све, значи и за оног ко је пострадао, али не као оног ко је пострадао и ко није опростио, већ као за члана друштвене заједнице који је позван на друштвено самоваспитање и на организовану борбу са злом.

На тај начин начело духа ограничава деловање љубави у њеном непосредном наивном изливу. Јасно је да то ограничавање повлачи за собом промену њеног духовног устројства и облика.

Иван Иљин

извор

Преподобни отац наш Никита у младости возљуби Христа, одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Својим животом он угађаше Богу, и би узведен за епископа на престо халкидонске епископије, на коме, као свећа на светњаку, светљаше свету и украшаваше Христову Цркву.

Свети Никита беше веома милостив према ништима: храњаше гладне, одеваше наге, примаше путнике и збрињаваше; беше отац сирочићима, заштитник удовицама и спасилац онима којима је чињена неправда.
А када настадоше тешка времена од иконоборачке јереси за царовања Лава Јерменина, Свети Никита се показа исповедник Христов: јер се много подвизаваше у борби против јеретичког зловерја, изобличаваше и оповргаваше неправославне догмате, а учаше и саветоваше побожно се клањати икони Христа Господа и Његове Пречисте Богоматере и свих светих.

Храбри и мудри исповедник много пострада од зловерног цара и његових једномишљеника, и поднесе и изгнанства и унижења и злостављања за правоверје. Када царев изасланик Теодосије дође к Светом Никити и саопшти му овакву цареву поруку: „Цар ти наређује преко мене: или да ступиш у општење са патријархом Антонијем (који као и сам цар беше иконоборац) и да се одрекнеш поштовања икона, или да те сместа отерам у изгнанство“, светитељ одговори: „Свете иконе нећу престати молитвено поштовати, иако се то вама не свиђа, а Антонија, док имам читав и здрав разум, нећу назвати патријархом већ прељубочинцем. Хајде, шаљи ме у изгнанство, убиј ме, и учини ми свако друго зло које желиш!“ – И светитељ би одмах послат у изгнанство.

После дуготрајних и многобројних исповедничких трудова и страдања, пошто потпуно угоди Богу, Свети Никита пређе са земље у обитељи небеске, и Бог га прослави на небу пред Анђелима Својим, а на земљи – пред људима, јер од чесних моштију његових биваху многа чудеса, исцељења од сваковрсних болести, у славу Бога, прослављеног у светим Својим.

Овај свети мученик Терапонт беше епископ свете Цркве Сардијске. Он многе Јелине својим учењем обрати ка Христу од идолопоклоничке заблуде, и просвети их светим крштењем. Због тога буде ухваћен од кнеза Јулијана, окован, и у тамницу затворен, и тамо дуго мучен глађу и жеђу. Затим би изведен из тамнице, и стављан на љуте муке. Потом га окована водише у град Фригијски Синаон[2] и у град галатијски Анкиру[3], и свуда на разне начине мучен. А кад стигоше до реке Астале, обнажена га положише на земљу и везаше за четири суха коца, па га немилосрдно бише све док му месо здераше с костију и земљу натопише. Но мученик оста ипак у животу, а она четири суха коца озеленеше и узрастоше у висока дрвета, и својим лишћем исцељиваху сваку болест и сваки недуг по људима. Најзад Свети Терапонт би доведен у област тракисијску, у Лидији, близу реке Ермос, где се налази епископија саталијска, потчињена митрополији сардијској. Ту после многих и страшних мучења би напослетку посечен за Христа, и тако прими од Господа венац неувенљиви.

Чесно пострада Свети Терапонт 259. године.

Тропар, глас 4.

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања:
Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Терапонте:
Моли Христа Бога да спасе душе наше!

Свим људима је из искуства познато -живот протиче између победе и пораза, с тим што је код неких више победа, код других пораза, у току једног дуговечног живота. Али, питаћемо се с правом, шта је победа, шта је пораз.
Свим људима је из искуства познато -живот протиче између победе и пораза, с тим што је код неких више победа, код других пораза, у току једног дуговечног живота. Али, питаћемо се с правом, шта је победа, шта је пораз. У „Речнику српског језика“ (Матица српска, Нови Сад, 2007) победа је „успех, преимућство, надмоћ, повољан исход борбе, надметање при одмеравању снага“, а пораз је „неуспех у рату, борби, неуспех у нечему“. Пада у очи да је упадљиво више синонима за појам „победа“, него за појам „пораз“. Да ли је могуће да у животу појединаца и народа има више победа него пораза? Није вероватно, али оно што се слави (победа) има више значења, него оно што се губи (пораз). И даље остаје нејасно (да ли и загонетно? ) шта је победа а шта пораз у животу човека и народа – останимо за сада на народима.

У Старом и Средњем веку (делимично и у Новом) победе су представљале победнике у ратовима. И најстарије познате царевине света (Вавилон, Асирија, Египат, Кина) шириле су своју моћ и територије својим успешним ратовањем, у којима су јачи (ређе вештији и лукавији) побеђивали слабије, следећи неке Дарвинове поставке из његове теорије еволуције и селекције. Али, и у та давна времена, победе у рату ретко су биле дуговечне; долазили су други народи, а и расе, побеђивали и потискивали дотадашње победнике, да би и сами, после неког краћег или дужег времена, морали да уступе победнички трон млађим и јачим народима.

Слично се дешавало и у историји Грчке и Рима, а онда и Јевреја. У грчко-персијским ратовима ратна срећа била је час на једној, час на другој страни. Поразна је чињеница да кад за неко време не буде претње од непријатеља споља, отпочну међусобни ратови сличних или истородних народа. Такви су били Пелопонески ратови између Спарте и Грчке, такви су били и неки ратови на Балкану у XX веку. Могла би нам бити поучна и историја Римљана, нарочито рат између Римљана и Персијанаца, када је персијски краљ Пир у битки код Херонеје (280. године пре Христа) победио Римљане уз велике сопствене губитке (отуд је до данас остао израз „пирова победа“) да би само после пет година краљ Пир био поражен од Картагињана на мору и од Римљана на сувом. У временски нешто каснијем Пунском рату, пала је Картагина, поражена од Римљана. На крају, после збиља дуготрајне владавине римске империје, и она је нестала да би уступила владавини хришћанских краљева и царева. Довољно је да се подсетимо варљиве среће у ратовању Наполеона у XIX и Хитлера у XX веку.

Можемо ли да извучемо било какав рационалан закључак, или бар неку поуку из досадашњег, миленијумима дугог ратовања у којима су се победе и порази, скоро би човек рекао, правилно смењивали? Једва или никако! Не снажи ли овакав закључак (ако је тачан) скептичан и песимистичан „поглед на свет“ бројних, и великих мислилаца у прошлости и садашњости који оспоравају било какав смисао, како живота појединца, тако и народа и њихове историје? Како и шта супротставити овим, назовимо их, реалним песимистима, и кад потврдимо чињеницу о непрекидном трајању ратова међу људима и народима, од кад се за историју човечанства зна? Можда нам може помоћи умерено релативизирање појмова и догађања победе и пораза.

У познатом роману „Архипелаг Гулар“ Александар Солжењицин, овај религиозни Рус, овако релативизира поменуте појмове: “ Нису благословене победе у ратовима, већ порази. Победе су корисне облику владавине, порази -народу. Нека победа буди жељу за даљим победама, пораз жељу за слободом која најчешће и бива извојевана. Народима су потребни порази, као што је поједином човеку потребна патња и невоља да би развио своје Ја и достигао духовне висине“.

Ова смела и са религиозне тачке гледишта (поготово оног дубоко православног Солжењицина) оправдана мисао, ипак захтева преиспитивање. Пређимо зато на поједине људе. Осмотримо пажљиво шта представља појам искушења. У спомињаном „Речнику српског језика“, искушење је: „страст која некога наводи на нешто што се коси с одређеним нормама; околност пуна тешкоћа, препрека, замки“. Ако се већини људи (поготово оним побожним и/или религиозним) чини да је искушење првенствено догађај у животу вере, религиозности, Цркве, заложио бих се да је искушење исто толико светован, свакидашњи појам и догађај, што она друга дефиниција искушења у „Речнику“ и казује: „искушење је околност пуна тешкоћа, препрека, замки“. Можемо ли замислити да било чији, просечно дуг људски живот може да протекне без „околности са пуно тешкоћа, препрека, замки“? Тврдим да је таква једна могућност искушења искључена. На свакодневна искушења која сналазе сваког живог човека, чули смо већ хиљаду пута питање које, наравно, и сами постављамо: Зашто, чему искушења, ко куша човека? Када би смо били само мало упорнији и доследнији у постављању оваквог питања – још је потребније да га постављамо искрено, са болом или/и вапајем -одговор би нам стигао. Али какав одговор? Људи се веома разликују међусобно, отуд ће и одговори на поменуто питање бити различити. На пример: Бог ме куша, ђаво ме куша, кушају ме друго људи, куша ме мој народ, кушам самог себе, не знам ко куша!

Већ сам се у својим ранијим списима позивао на библијске цитате, дозволићу себи да поновим и овом приликом, и то само два, чини ми се значајна. У Јаковљевој посланици (1, 13) каже се: „Ниједан кад се куша да не говори: Бог ме куша, јер се Бог не може злом искушати и Он не куша никога“, и други навод у I посланици Коринћанима апостола Павла (10, 13): „Друго искушење не дође на вас осим човечијега; али је веран Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети“.

Пажљиво око читаоца приметиће да је у оба навода нагласак на кушању самог себе. Ово не може да значи да немамо никаквих других кушања која долазе од других блиских људи (и народа), можда и од ђавола, али никада од Бога. Ако се сложимо да је нагласак у кушању ипак на самокушању, остаје питање: зашто кушамо сами себе? Два су одговора најчешћа. Кушање је неопходно човеку да би, како Солжењицин рече, могао да развије своје Ја и да почне да креће пут „духовних висина“. Препознаћемо лако у овоме одговору Јунгов појам „индивидуационог процеса“ и/или хришћански појам обожења.

Други одговор на постављено питање мање је ведар – мада индивидуација као и обожење није увек ведар пут, али кад је он осмишљен, подноси се ведро, не и лако – јер каже да сами себи постављамо „препреке, замке“ Зашто? Мислим, због несвесног осећања кривице; хришћани би рекли због несвесног, или лаганог освешћивања доживљаја греха. Уместо кажњавања самог себе због несвесног или и освешћеног греха (кривице и осећања кривице), проузрокујући сами себи разне болести (телесне и душевне, тачније психосоматске), хришћанска Црква препоручује, и то од свога оснивања, сигурнији, мање болан пут, лишен мазохизма – пут је то исповедања, кајања и покајања. Зашто то изгледа људима, нажалост и тзв. хришћанима, тако тешко? Вероватно зато што и јесте тешко; ако кајање још и стиже у свест човека из његовог унутрашњег „архетипа спасиоца“, покајање, без Божијег учешћа, скоро је незамисливо.

Желео бих да се још једном, при крају овог есеја, вратим на победе и поразе, како народа, тако и појединаца. У поменутој посланици апостола Павла у којој овај, можда најзначајнији Христов апостол говори о искушењу, ваља истаћи да се његова окрепљујућа напомена односи само на поједине људе, не и на народе; иако, хришћански размишљајући, готово све што нам је остављено у Јеванђељима и Посланицама апостола, може да се прошири, односно примени и на народе. Са овим мојим упозорењем стоји у вези и оно што је Александар Солжењицин изрекао о победама и поразима у ратовима, наиме, да порази користе народима, јер их уче како да пођу или наставе свој пут ка „духовним висинама“. Историјско искуство досадашњих ратова у свету, посебно у Европи и на Балкану, не говоре у прилог религиозном убеђењу Александра Солжењицина. Постављају се зато многе сумње у могућност позитивног (поготово религиозног позитивног) мењања народа после завршеног рата, посебно после изгубљеног рата. Лакше је сложити се са Солжењицином када он пише да победник у рату тежи даљим победама, јер откривамо скоро потпуну подударност са поступањима у животу појединих људи. Готово свако може потврдити из сопственог искуства да после неког значајнијег постигнутог успеха (у професији, у љубавном животу, нарочито у спорту) неисцрпна жеља за новим или поновљеним успесима у њему не престаје. Хришћанству је добро позната ова раширена појава готово код свих људи, она је названа гордост и убраја се у најчешће и најраспрострањеније (заједно са завишћу) хришћанске грехе. Даље, „неговање“ гордости, и код појединаца и код народа, скоро по правилу завршава се – поразом, праћеним разочарењем, резигнацијом, некад и озбиљном депресијом. Али, шта је са поразима (независно од претходних преувеличаних победа), могу ли они да нечему науче, било појединца или народе? Нажалост, и међу појединцима мали је број оних који поучени својим поразима постају после њих (узнапредовалом индивидуацијом и/или обожењем) зрелији. Са народима је овакав исход пораза још ређи.

„Јер ко је икад остао паметан послије побједе? А ко је извукао искуство из пораза? Нико. Људи су зла дјеца, зла по чину, дјеца по памети“ пише Меша Селимовић у „Тврђави“, а швајцарски антрополог Вили Обрист у књизи „Нова свест и религиозност“ из 1988. године, пише: „Неумољива је чињеница да унутар сваке генерације, сваки појединац, борећи се за своју душевну зрелост почиње од почетка, па према томе мора да понови исто искуство и исте грешке као људи претходне или ранијих генерација“.

Узимам као пример Други светски рат. После његовог завршетка, као да се одиграла парадоксна ситуација: поражени у томе рату (Немачка, Јапан) после неколико деценија од завршетка рата, изашли су као победници, док стварни победници у томе рату (останимо на Русији и Југославији) постали су поражени. Најзад, у последњем рату на Балкану деведесетих година XX века, ако и није било изразитијег победника, Србија је била највише поражена. Морам да кажем да после скоро двадесет година од тога сукоба на Балкану, Србија се није од пораза опоравила; мислим пре свега морално и етички, наравно још мање политички и економски. Додуше, могли бисмо опрезно рећи да Православна српска црква јача и увелико враћа поверење српског народа у своју вековну мисију. При свему, присутна је сумња у побољшање квалитетног појединачног и народног религиозног живота. Остаје стално и болно питање: Уче ли народи и појединци у тим народима нешто од минулих векова у којима су се, као по правилу (космичком?) смењивале победе и порази, после којих су народи остајали и даље ратоборни? Појединци у народима, уверен сам, ипак су стицали драгоцено искуство: како из привидног пораза и привидне победе отпочети трајан и смишљен пут ка „духовним висинама“.

извор