Људска патња је стварност. Она је нераздвојни сапутник сваког човека овде на земљи, који га прати свуда и увек. Не постоји човек који у свом животу није искусио бол. А уз бол долазе и жалост, туга, сузе, искушење, горчина, сваки страх, а нарочито страх од смрти.

И бол је многообразан и разноврстан: некада телесни, некада душевни, а често и помешан. Тако се овај садашњи живот показује као „долина плача“ (Пс. 83, 7), као земља засејана трњем и коровом, те често видимо да се испуњавају речи тропара: „Сада лежим на постељи болести и нема исцељења телу моме.“

Бол је, свакако, последица зла и пада човека. Као што је познато, са грехом и удаљавањем човека од свога Творца — Бога, у људски живот ушли су и болест, патња, жалост, па и сама смрт, јер Бог није узрочник зла и бола, нити је зло створено заједно са добром.

Али како ми, хришћани, треба да се суочимо са доласком бола у наш живот? Хоћемо ли роптати против Бога? Хоћемо ли негодовати? Хоћемо ли пасти у очајање? Хоћемо ли га прихватити као неминовну судбину, са песимизмом, тугом и депресијом, једноставно као неразјашњиву тајну?

Ипак, поред сваке бриге и примене медицинске етике — јер и библијска реч каже: „Поштуј лекара према потреби за њим, јер је и њега Господ створио… и од земље је створио лекове… Он је људима дао знање да се прославља у чудесима Својим“ (Прем. Сир. 38, 1–6) — неопходно је да се бол сагледа и хришћански. А како се то остварује?

Пре свега, треба да постанемо свесни да нас бол приближава Богу. Бог зна за нас и васпитава нас. Бол долази да сломи наш егоизам и на крају нас поставља пред лице Божије. Човек духовно сазрева кроз бол. Размишља о томе шта је живот и који је његов смисао, те у том смислу важе речи: „Као што се у пећи испитују сребро и злато, тако су Господу угодна изабрана срца“ (уп. Приче). То је један вид Божије посете човеку.

Друго, учимо да је велики Страдалник — Христос. Он је Тај који је страдао, претрпео муке и умро на Крсту ради нас, да би победио грех и смрт. И Својим Васкрсењем — победио је.

Христос је потом исцељивао болесне, уклањао бол људи Својом неизрецивим човекољубљем и дубоким саосећањем према напаћеним људима. Прекрасно о томе пише Свето Писмо: „Он немоћи наше узе и болести понесе“ (Мт. 8, 17) и „прође чинећи добро и исцељујући“ (Дап. 10, 38).

А и апостол Павле — колико је само страдао у свом животу! Имао је „трн у телу“, једну страшну и мучну болест, од које Бог, упркос његовим упорним молитвама, није сматрао да треба да га избави. И он је све то подносио без роптања (2. Кор. 12, 7–9).

Зато нам је потребно много трпљења и да не клонућемо, да не будемо малодушни, да не ропћемо, него да се уздамо у Бога и тешимо се мишљу да нас Бог испитује и да нас неће оставити саме и незаштићене, већ да ће избавити, и даровати здравље, благодат и снагу.

Пише апостол Павле: „Веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате више него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети“ (1. Кор. 10, 13). Односно — да бисмо могли издржати искушење.

Пословичан је и пример многострадалног Јова, који је, упркос толиким невољама, искушењима и разноврсним страдањима, остао веран Богу — „истинит, непорочан, праведан, богобојажљив и који се клони свакога зла“. Показао је велико трпљење говорећи: „Нека је благословено Име Господње у векове“ (Јов 1, 21).

Стога треба да се молимо да нас Бог избави од бола и да нам поново дарује драгоцени дар — здравље. Будимо сигурни да Он ублажава нашу патњу, ослађује горчину жалости, одгони тугу, улива оптимизам, даје храброст и дарује наду и утеху. Нисмо сами — Он обећава и уверава сваког напаћеног човека: „Са њим сам у невољи“ (Пс. 90, 15).

И Пресвета Богородица, Мајка свих нас, јесте покров, заштита, помоћ и заступништво. Заиста, колико одмора доноси њено упаљено кандило и колико утехе пружа Молебан Пресветој Богородици! Зато у таквим часовима треба да гледамо ка Распетом Господу и да Пресветој Богородици узносимо молитву, мољење и прозбу. Она постоји као „преображење ожалошћених и избављење болесних“.

Али треба да знамо и ово: наша брига о напаћеном ближњем представља служење Богу. Старање о болеснима јесте један од најузвишенијих израза љубави и испуњење Божанске заповести: „Љубите једни друге“, јер је „вера, ако нема дела, мртва сама по себи“ (Јак. 2, 17).

Будимо, дакле, крај постеље болесника, у часу жалости, у сваком искушењу. Не напуштајмо ближњег који страда, него му пружимо оно што је потребно.

Бол долази и неизоставно је присутан. Али када нас посети, ми као верни хришћани треба да покажемо трпљење и истрајност, још већу веру у Бога. Нека нам уточиште буде молитва: „Нека буде воља Твоја“. А човекољубиви Бог зна све.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Чак и током Свог земаљског живота, Господ је оне који су веровали у Њега називао Својим „малим стадом“. И то много тога објашњава. По правилу, већина људи који себе данас називају хришћанима не пролазе тест истинског Хришћанства и отпадају због сопствених слабости.prijateljboziji.com

Вера као реч или вера као жртва: Када Крст постане стварност

Колико је њих заиста спремно да буде прогнано зарад истине или оклеветано зарад Христа? Колико је њих спремно да прође кроз уска врата и тегобан пут? Нажалост, садашње време искушења је јасан доказ: многи не желе да изгубе своје навикле бенефиције, друштвени статус и комфор. У име очувања пролазне удобности, људи су спремни да издају вечне истине Јеванђеља како би подилазили тренутним политичким и друштвеним идеологијама.

Али упркос свим изазовима времена, Света Црква живи сећањем на подвиге десетина хиљада светих мученика. Они су се суочили са најстрашнијим мучењима јер су свим срцем веровали у Васкрсење Христово и горели љубављу према Победитељу смрти.prijateljboziji.com

А о онима који су одбацили веру у Распетог и Васкрслог Бога, Свети апостол Павле каже: „Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а нама који се спасавамо сила Божија. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века? Није ли Бог учинио лудом мудрост овога света? Јер пошто у мудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволе се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују. Јер и Јевреји знаке ишту, и Грци мудрост траже. А ми проповедамо Христа распетога, Јеврејима саблазан, а Грцима лудост; а самима позванима, и Јеврејима и Грцима, Христа, Божију силу и Божију мудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. Јер гледајте, браћо, на ваш позив: нема ту ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенитих; него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом и поништено изабра Бог, и оно што није, да уништи оно што јесте.“ (1. Кор. 1, 18-28)

Чак је и Васкрсење Христово, као камен темељац хришћанског погледа на свет, било несхватљива и тешка тајна за саме Свете апостоле. Иако су лично били сведоци Господњих чуда – васкрсења сина наинске удовице, Јаирове кћери и четвородневног Лазара – њихов разум је поклекао пред Крстом. Апостоли су у почетку били неверни речима мироносица, чак су и појаву самог Васкрслог Господа одбацили као привиђење. Сетимо се и апостола Томе, који је тражио опипљив доказ, ране од клинова и бок Свеспаситеља.

Граница поверења: Зашто је Крст био тежак чак и за Апостоле?

Зашто се јавило такво неверовање у најужем кругу људи око Христа? Неверовање апостола означава преломну фазу у духовном животу: границу између вере као теорије и вере као потпуног поверења Богу. Овај догађај се тиче сваког од нас. Прихватање Васкрслог Христа је, у суштини, добровољно прихватање свог крста. Јер Распеће које претходи Васкрсењу јесте лични одговор човека на Божју љубав.

Докле год су апостоли били само посматрачи чуда, они су веровали „на свој начин“, људски и површно. Међутим, тек са прихватањем Распетог и Васкрслог Господа почело је њихово истинско сведочанство које се запечаћује мучеништвом. Они су разумели да признати Христа значи превазићи сопствену потребу за контролом и логиком овога света.

Исто се дешава и нама. Колико пута смо доживели Божје присуство и помоћ? Али када дође тренутак да отворено бранимо Христа и Његову Цркву, да живимо по Заповестима и понесемо свој крст ка Голготи, ми често устукнемо и падамо у маловерје.

Господ не привлачи људска срца на силу, иако би то могао Својом Божанском свемоћи. Он кротко чека слободан и искрен одговор човека – чека нашу љубав која се не боји жртве. Спасимо се, дакле, непоколебљивом вером у Васкрсење Господа нашег Исуса Христа и будимо то „мало стадо“ које кроз овај свет не иде са збуњеношћу, већ са непомућеном васкршњом радошћу!

Митрополит Антоније (Паканич)

извор

Преполовљење Педесетнице – означава половину, средину тј. средњи временски период између Васкрса и Духова (Тројице, Педесетнице) који се празнује 50. дан послије Васкрса и, такорећи, повезује их. Празнује се у сриједу 4. недјеље по Васкрсу (25 дана прије Духова, Педесетнице). Ово је древни хришћански празник, који помиње Св. Јован Златоусти. Нажалост, у народној побожности смисао овог празника је потпуно нестао, а људи се некако и не труде да дођу у цркву и да се удубе у богослужење овог празника, који је по свом садржају веома дубок, а по црквеном типику, веома важан. На данашњи дан се сјећамо једног догађаја из Спаситељевог живота, када "...већ у половини Празника дође Исус у храм и учаше" (Јн 7, 14- 36). Празник сјеница (шатора)- Сукот- један је од три велика јеврејска празника, уз Пасху и Педесетницу. Трајао је седам дана и завршавао се у осми дан, који се назива посебно светим и великим (Јн 7, 37). Празник је установљен у знак сјећања на 40-годишње лутање Јевреја по Арапској пустињи на путу из Египта у Обећану земљу, а посебно у знак сјећања на шатор који је Бог показао Мојсију на гори Скиније, на слици од којих је Мојсије поставио шатор. Народ је све вријеме овог празника излазио из својих кућа и живио у сјеницама или шаторима направљеним од зелених грана дрвећа, и ово вријеме проводио весело у сјеницама, забављајући се пред Господом (Лев 23, 39-43.). Током овог празника приношене су многе жртве. Свештеник би отишао на извор Силоам и сакупио воду у златну посуду. Вративши се у храм уз звуке труба, кимвала и возгласа, помијешао би воду са вином и излио је на западну страну олтара пјевајући ријечи пророка Исаије: „С радошћу ћете црпсти воду из извора овога спасења“ (Ис 12.3). Ово је подсјећало Јевреје на обиље воде у пустињи, када је Мојсије ударио штапом о стијену и из ње се отворио извор. Али главни значај ове Тајне био је у томе што је она наговијестила долазак у свијет Месије, односно Господа Исуса Христа.

Силоамски извор, из којег се сакупљала вода, био је мали резервоар, напајан млазом воде који је текао испод храмског брда. Књига пророка Исаије помиње воде Силоама које тихо теку. Они симболизују царство Давидово, као и долазеће царство Христово, које, за разлику од бучних и бурних царстава земаљских, долази у свијет и пребива у њему тихо, ћутке и непримјетно. Осим тога, тихо текуће воде Силоама значе и Самог Христа – кротког, смиреног срца, који је дошао на свијет тихо и непримјетно од људи.
Занимљиво је да сама ријеч „силоам“ значи „послат“, што се, наравно, директно односи на Месију, кога Отац шаље у свијет да спасе свијет. Чињеница да је вода из Силоама изливена испред олтара значила је да ће очекивани Месија принијети самога себе као жртву помирења.
Осим тога, Силоамска вода је такође симболизовала надолазећу тајну хришћанског крштења, у којој човјек почиње да јасно види за Бога и за вјечни живот. Подсјетимо се јеванђељске епизоде када је Христос послао слијепца да се умије у Силоамској бањи, а он је, умивши се, одмах прогледао: "И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући".
Може се рећи да је празник сјеница, био празник воде живе, која је Господа Христа некада спасила од смрти у пустињи. Али ова земаљска вода била је само праобраз воде небеске, воде вјечног живота, под којом се подразумијева благодатно учење Христово и благодатни дарови Духа Светога. „Ко је жедан нека дође к мени и пије!" (Јн. 7, 37), каже Христос посљедњег дана празника. Сви ми, као древни Израиљ, лутамо по пустињи овога свијета и, да не бисмо у њој пропали од духовне жеђи, потребан нам је спасоносни извор дарова Божијих, који се вјерујућој души дају кроз Христа. Вода коју нам Он даје је Благодат Духа Светога, која човјека сједињује са Богом и даје му живот вјечни и вјечне благослове. Ово је права небеска вода, која је једина способна да утоли жеђ људске душе, способна да јој пружи савршену, никад исцрпљену засићеност. А у стицању ове Благодати, у јединству са Богом, лежи управо највиши циљ и смисао хришћанског живота.

Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели к Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар Преполовљења Педесетнице)

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/prepolovljenje-pedesetnice

Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну.

Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена.

На Ђурђевдан 6. маја 1941. године на дан своје Крсне славе проту Бранка ухапсиле су усташе које је предводио Иван Шајфор из Вељуна.

Тога дана ухапшено је преко 500 Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда, и син проте Бранка Небојша. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну, а сутрадан (7. мај) одведени су и поубијани код Хрватског Благаја у шуми званој “Кестеновац.”

Усташе су натерале проту Бранка да своме живом сину чита опело. Године 1946, моченичке мошти проте Бранка и осталих страдалних Срба пренесене су у заједничку гробницу у Вељуну.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прота Бранко Добросављевић проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов Српске цркве као свети.

Тропар

(глас 4): И нравом причастник, и престолом намјестник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси Богодухновене во видјенија восход: сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове, свјашченомучениче Бранко моли Христа Бога спастисја душам нашим.

https://svetigora.com/svestenomucenik-branko-veljunski/

Његово крштено име је Симеон. Постао је јенопољски протопоп. Крајем 1656. године изабран је за митрополита ердељског са седиштем у Ђули. Замонашио се и добио монашко име Сава. Са писмом пољског краља Јована Казимира одлази код руског цара Алексеја, који га прими 31. маја 1668. године. Неколико дана касније 3. јуна поднео је званичну представку руском двору у којој износи политичке прилике у источној Европи и исказује жељу српског народа за чвршће везивање за православну Русију. У то време у Москви су боравили патријарси антиохијски и александријски, који су на позив руског цара дошли да разреше сукоб између цара Алексеја и патријарха Никона. Поред Турака Сави су велике муке задавали и калвинисти. Упокојио се 1681. године. Подједнаку бригу је водио о православним Србима, Грцима, Русинима и Власима. Савин рођени брат је Ђорђе Бранковић (1645-1711), племић из Ердеља, историчар и дипломата. Тамновао је у аустријским затворима од 1689. до смрти 1711. године. У затвору је завршио свој велики историјски спис Славеносербске хронике у пет књига.

*

Најпре протопоп јенопољаски а онда митрополит ердељски , од 1656. до 1680. године, са седиштем у Ђули. Потомак породице Херцеговачког порекла, која се у 15-16. веку населила у Поморишје. Синовац митрополита Лонгина Бранковића, а брат грофа Ђорђа Бранковића, несуђеног деспота сербског, сужња хебског, и историографа. ранећи Православље од Калвин(ист)а, много страдавао. Збачен с архијерејског престола и затворен у тамницу. Пуштен тек на енергично заузимање влашког кнеза Шербана, али ускоро и умро, 1681 године, од претрпљених мука.

https://prijateljboziji.com/свети-сава-бранковић-митрополит-ерде/

Свети Георгије, Ђорђе или Ђурађ је најчешћа крсна слава код Срба после Светог Николе и Светог Јована. Слави се два пута, у пролеће 6. маја по новом календару као Свети Ђорђе, који је на икони представљен као коњаник који копљем пробада аждају, а у јесен 16. новембра слави се као Ђурђиц, у спомен на преношење његових чудесних моштију.

Научници су још средином 19. века приметили да Свети Георгије има веома специфичан и снажан култ код Срба као „ослободилац заробљених, заштитник сиромашних, лекар болесних, борац против царева, победник и великомученик“.

По предању, он је заслужан и за стварање немањићке Србије. Кад су љубоморна браћа оковала и заточила Стефана Немању у пећину, овај се молио свом свецу заштитнику Георгију да га ослободи. Чудо се десило. Немања се нашао на слободи, постао је велики жупан, утемељио је моћну државу и саградио велики манастир Ђурђеве ступове, на брду изнад престоног града Раса, на месту данашњег Новог Пазара.

Пећина из које је Свети Ђорђе спасао Немању постала је стециште монаха и у време Светог Саве ту се развио велики пећински манастир. Његови остаци и данас стоје у подграђу моћне тврђаве на ушћу реке Рашке у Себечевску реку. Из пећине се виде види небо и брег са белим зидовима Ђурђевих ступова. Пут у подножју овог чудесног места води до врела Рашке, уз које се налази Коштано поље, јер је по још живој пештерској легенди ту кости оставила троглава аждаја коју је убио Свети Ђорђе.

Српске епске песме вековима су преносиле легенду о томе како је свети ратник погубио змаја из језера крај тврђаве Тројана и спасао кћи господара града. Средином 19. века ти древни стихови постали су честа тема слависта који су се дивили народној машти. Зато је праву сензацију изазвао 1859. путопис руског дипломате Александра Гиљфердинга коме су на путовању преко Пештера становници висоравни показали зидине митског Тројана, на истоименом планинском врху.

„Најчудније је то што на Пештеру једну развалину називају Тројан-градом. Око тог Тројана народ је фокусирао легенду о Светом Георгију. Под градом се налази мало језеро. Из њега је излазила аждаја и прождирала девице из целе околине, док није дошао ред на кћи бана Тројанскога. Онда се је појавио Свети Ђорђе, убио аждају и ослободио девојку. Сваке године на Ђурђевдан Арнаути-муслимани из целе околине и многи Срби хришћани долазе на језеро под Тројан-градом да принесу жртву Светом Ђорђу“, забележио је Гиљфердинг.

Милован Видаковић и Милан Ђ. Милићевић су забелжили легенде да је троглави цар-аждаја живео у Тројановом граду на Церу и имао кћи Косану, која је живела на врху Косаниног града. Игром судбине, најкрвавије борбе у Церској бици 1914. одиграле су се баш на та два планинска врха са рушевинама римских утврђења.

„Не може бити сумње да је легенда о Светом Ђорђу као витезу на коњу и победиоцу аждаје, који је спасао Тројан град и ћерку бана тог града, својина усмене литературе српског народа“, сматрао је велики историчар Стојан Новаковић.

Целу причу чини још необичнијом податак да је баш у Старој Србији, на Пештеру, сачуван део моштију Светог Георгија. Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице, године 1880. је донео у Цркву Светог Прокопија у Прокупљу ковчежић обложен пурпурним брокатом и богато извезен златним концем. У њему су се налазиле кошчице шаке и део коже главе са плавим увојцима Светог Георгија. Пешић је испричао да су мошти донесене из Ђурђевих ступова које су 1689. Турци спалили. Оне су скривене у црквици Светог Ђорђа у Лопижи, а кад су Османлије спалиле и овај храм, Пешићи су преузели реликвију на чување.

Пешићи су заветовани су да мошти предају најближој цркви чим се Србија ослободи од Турака. Сава Пешић је пред турским зулумом отишао из Лопижње и доселио се у Претрешњу код Блаца. Завет је пренео на сина Милета који је донео мошти у цркву у Прокупљу – наводи протонамесник Никола Илић, старешина Цркве Светог Прокопија.

Аутентичност моштију Светог Георгија потврдио је 1929. академик Радослав Грујић. На унутрашњој страни поклопца ковчежића био је залепљен графички лист са приказаним сценама мучења свеца. То не би било чудно да графика није дело Христифора Жефаровића, који је живео и радио у Београду, Војводини, Бечу и Русији, у 18. веку. Остала је тајна којим је стазама путовао кивот с моштима из Ђурђевих ступова и како се вратио у Стару Србију, да би завршио у храму Светог Прокопија у Прокупљу.

Култ са истока

Представа Светог Ђорђа који стоји с копљем и штитом на коме је крст, по речима историчара уметности, старија је од оне на којој је свети ратник приказан као коњаник који убија аждају. Научници наводе да је приказ свеца као коњаника настао у 9. веку негде код источних хришћана, где је култ Светог Георгија био веома јак, а на Запад су га донели крсташи.

Лековито и кићење биљем

Традиционално кићење капија, ограда, врата, прозора, кућа, стаја и торова биљем за Ђурђевдан није у српском народу, како би се то површно дало закључити – тек пуки верски обичај обележавања једног од најпопуларнијих православних празника.

Осим верског обреда, као терапије за душу, ђурђевданско кићење најразноврснијим, али тачно одређеним дрвенастим, зељастим или цветним биљкама, има јасну улогу и у очувању здравог тела, па и (из)лечењу.

Када се биљке којима је домаћин окитио своје домаћинство сасуше, одлажу се и чувају током целе године ради напретка у кући, као заштитници поседа али, превасходно, за справљање окрепљујућих еликсира или чајева за лечење неких болести.

Тако овај обред, уз већ знана религијска значења, појашњава познати краљевачки биолог мр Живко Славковић који је, проучавајући биљни свет свога краја, пре свега околних планина, бележио и народне обичаје везане за култ биљака, па и – ђурђевданско кићење.

„У селима на Гочу, или на Жељину, баш као и на Столовима и Копаонику граб је, рецимо, омиљено дрво од којег се прави и окрепљујућа ђурђевданска купка“, напомиње Славковић.

Травка млађа користи се за справљање чаја против мучнине и других сметњи у органима за варење, а од здравца еликсир који чува имунитет. На Ђурђевдан се, не само обичаја ради, тело „жари“ младом копривом…

Ђурђевданско кићење не уклања се данима, па и недељама, све док се биљке којима су куће, дворишта и торови окићени – саме не сасуше.

Извор: Новости//Компас инфо

Сада се у Грузији води ватрена полемика о екуменизму, о нарушавању канона и правила Цркве, о кварењу православног вероучења од стране наших јерараха и јерараха других аутокефалних Цркви и уопште свих хришћана, који овако или онако учествују у екуменистичком покрету. Група монаха и световњака, огорчена нарушавањима, захтева да се прекину односи са оним Црквама које имају удела у екуменизму. Наводе се цитати и запрећења (строге опомене и казне) из Номоканона, књиге правила, и строга решења и мишљења Светих Отаца. Шта рећи? Мој негативни став према екуменизму је свима добро познат, и ја га не мењам. Сва разобличавања и незадовољства, која износе монаси и световњаци ове групе, су оправдана и разумљива. Неоспорно је да се правила и канони заиста озбиљно нарушавају, и неопходно је тражити извештај и разјашњење од пастира Цркве. Али сам захтев и изјава о прекиду евхаристијског општења јесу мере крајње и штетне - оне ће донети много зла и страдања и ништа неће побољшати. Речима и цитатима из правила сасвим је могуће посведочити и одбранити и ове мере, а наша логика и буквални поглед на правила и каноне могу да сматрају да овај исход сасвим непосредно проистиче из учења Цркве, а у ствари такав „излазак“ може да се покаже као одлазак из Цркве „никуда“.

Ипак покушајмо да шире погледамо на оно што се догађа. Ови људи често понављају: „Ми не намеравамо да изазивамо раскол у Цркви, ми уопште не одвајамо себе од Цркве, просто, Свети Оци забрањују да општимо са јеретицима и ми не желимо да се причешћујемо са онима који су уплетени у екуменистичку јерес“. При том они сматрају да не треба општити не само са онима који непосредно учествују у екуменизму, него ни са онима који су на неки начин црквено повезани са овим лицима. Али то значи - ни са ким! Сви смо ми овако или онако повезани са овим јерарсима и свештеницима. На тај начин, баца се љага на сву нашу Цркву, на све њене чланове - сви се они проглашавају за прокажене. У овом деловању и захтевима приметна је прекомерна строгост, некаква хладна, „војничка“ рескост - тако касапин немилосрдним покретом ножа расеца и обрађује труп заклане, одране и очишћене животиње. Дрско и лако, једним потезом пера, ставиће се погребни крст на читаве православне народе. Јер ако данас наши „строги ревнитељи“ захтевају да се прекине општење са оним црквама које улазе у ССЦ (Светски савет цркава), онда то само по себи значи да ћемо, ако станемо на њихову страну, сутрадан бити дужни да престанемо да се молимо за нашу браћу-хришћане у Русији, Грчкој, Јерусалиму, Србији, Бугарској, на Атону, - само зато што они помињу своје јерархе, а ови (и то, разуме се, никако не сви) учествују на екуменистичким скуповима. А зна се колико је међу овим људима подвижника и исповедника највернијих Православљу и крајње самопожртвованих, колико је и епископа који категорички не прихватају екуменизам, колико је међу њима још увек најсветијих људи! Колико пред мојим очима сада искрсава лица монаха и верника из разних земаља и из разних Цркава, које сам сусретао на Атону или са којима сам се тамо упознао. А сада наши „ревнитељи православља“ мене позивају да прекинем општење са свом том заиста најправославнијом нашом браћом?

Имао сам срећу да четири пута по месец-два дана живим на Светој Гори и видео сам и осетио довољно поуздано дух и начин живљења атонских монаха. Много пута сам служио Литургију у олтару заједно са настојатељима атонских манастира и видео сам њихову настројеност за време празничних богослужења. Два брата из Бетанијског манастира већ више од две године живе у Ксиропотамском манастиру и видели су и сазнали много од оног што нипошто не бива откривано ни брзо, нити свакоме. У почетку Атон се поклонику открива са друге стране, допада се, привлачи, али нечим свагда понеког и „саблажњава“ - и то је све стара „прича“, - при првом упознавању манастира свагда бивамо напрегнуте пажње, радознали, неповерљиви и не можемо и не желимо да верујемо да негде може бити све тако узвишено и далеко боље него код нас. Али када све то „напрегнуто очекивано“ прође и човек стане да се погружава у атонски живот, као у родну кућу, тада душа већ бива изван себе од радости и не престаје да се диви молитвености, смирењу, мудрости и хришћанској култури атонских отаца. На Атону има веома много монаха који тамо живе већ двадесет, тридесет, четрдесет година и више. Има отаца који живе на Атону не напуштајући га, па и оних који готово и не излазе из својих келија и носе тежак молитвени подвиг. У многим манастирима Атона монаси устају на келејно правило у дванаест сати ноћу по нашем времену и три-четири часа се моле Исусовом молитвом, а у три или четири сата ујутру иду у храм на заједничку молитву. Причешћују се четири пута недељно. Много пута сам посматрао са каквим страхопоштовањем су монаси приступали причешћу и са каквим страхом Божјим и побожношћу тамо служе Литургију. Много пута сам говорио себи: „Немогуће је, не могу да верујем да данас, у наше време, још може бити таквог светог живота, зар је то још могуће у двадесетом веку?“ Наша браћа су ми испричала да су монаси Атона велики подвижници, али да на сваки начин то скривају од туђег погледа. Многи од њих несумњиво поседују нарочити дар мудрости па чак и прозорљивости, само то никако не примећују сви.

А зна се како Атон доживљава текућа збивања у Цркви, са каквом пажњом, како напрегнуто и неуморно прати сва екуменистичка збивања, колико се тамо пише књига и чланака против папизма, против јереси и против екуменистичке делатности. Атон најактивније ради на борби против изопачавања Православне вере. Колико смо књига, часописа, чланака и новина са обличавањима екуменизма и јереси видели на Атону и у Грчкој! И монаси у Русији са напрегнутом пажњом прате збивања у свету. И тамо има много прозорљивих и духоносних отаца. И у Русији многи монаси и мирјани тражили су иступање из екуменистичког ССЦ (Светског савета цркава) - али ни тамо, ни тамо нико није стао да прекида општење са јерарсима. Када су се атонски монаси негативно изјаснили поводом изјаве грузијских ревнитеља о прекидању евхаристијског општења са Патријархом Грузијске Цркве, онда су ови последњи сместа резимирали: „Продали су се!“

Атон продао Православље?! Ко то говори? Нама је добро познат начин живота Атонаца и начин живота наших узбуњених монаха - о, како жалосно упоређење!

Зар наши монаси мисле да у Русији, на Атону, у Јерусалиму не знају свете каноне? Да нису читали Свете Оце које они цитирају, да не знају за нарушавања којих има у црквеном животу? Је ли могуће да они мисле да се сви ови оци само боје да изгубе „уносну службу“? Али то је најподлија клевета! Видели смо и знамо у каквој духовној и озбиљној атмосфери се одвија разматрање таквих озбиљних питања - питања страшних и веома битних на Атону. Знамо са каквом побожношћу и страхом, и са каквим брижљивим изразима говоре на ову тему у Русији. Такође знамо и у каквој „уличној“ атмосфери решавају ова питања наши „ревнитељи“. Чули смо отворене претње од ових делатника, подсмевања и поруге, малтене школске, детињасте несташлуке и подвале - и то све у погледу свештеника, архимандрита и епископа! Све ово одаје веома нездрав дух наших „бораца“. Ту је „право-словије“ („правословљење“) истиснуло Православље.

Монаси свих тих Цркви нипошто се не разликују од ове групе наших „ревнитеља“ по томе што мање знају, или што су бојажљивији, или хладнији у вери, него по томе што поред овог, „разумског“ знања, имају још не мало Божјег страха и побожности, а осим овог отвореног нарушавања канона и правила виде још много и много. Дубином молитвеног срца, у коме се даноноћно разлеже Исусова молитва, знају они (а не - мисле), да то није, да то још није врхунац, да Бог још не жели то раздељење, да још увек нема воље Божје за то.

Да, чудна су наша времена, не уклапају се у оквире строге логике! Мени су овако пренели речи Атонаца: „Да, све што говоре у Грузији и ми одавно и добро знамо, знамо и више, и могли бисмо да прекинемо општење са екуменствујућим јерарсима, кад бисмо то сматрали неопходним. Међутим то је још крајње непожељно, а ми предвиђамо све оне најтеже последице које ће из тога настати. Многи људи који заиста желе да се спасу, тада неће моћи да се спасу“.

извор

Није велика ствар чинити чуда, није велика ствар видети Анђеле; велика је ствар видети своје грехе. Онај који осећа свој грех ближи је спасењу од онога који васкрсава мртве својом молитвом. Видети све своје грехе и у свој њиховој подлости заиста је дар Божији, дарован као резултат усрдне молитве.

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5:3)

Једног дана дошао је једном старцу његов ученик и са великом радошћу му рекао:
„Оче, постигао сам тачку да када се молим, својим умним очима увек видим Господа испред себе.
„Твоје достигнуће није велико и узалуд се толико радујеш“, одговорио му је старац, „када би почео да видиш своје грехе, онда би то за тебе било велико“.

То су изјавили и многи велики светитељи:

Свети Антоније Велики је рекао: „Није велика ствар чинити чуда, није велика ствар видети Анђеле; велика је ствар видети своје грехе.”

О истој ствари говори и Варсануфије Велики: „Благо теби, брате, ако заиста осећаш да имаш грехе, јер ко их осећа, мрзи их и избегава их на сваки могући начин.

И свети Исак Сирин пише: „Онај који осећа свој грех бољи је од онога који васкрсава мртве својом молитвом.

Јован Кронштатски: „Видети своје грехе и њихово мноштво и у свој њиховој подлости је заиста дар Божији, дарован као резултат усрдне молитве.

Јован Кронштатски: „Видети своје грехе и њихово мноштво у свој њиховој подлости заиста је дар Божији, дарован као плод усрдне молитве.“

Опасност духовног слепила и самообмане

Нажалост, мора се рећи да је овај Божији дар, чак и међу споља побожним хришћанима, далеко од уобичајеног.

Свештеник Александар Елчанинов каже: „Људи су у стању да разумеју много тога у животу, суптилно примећују много тога у туђој души, али каква је ретка, скоро непостојећа појава, да човек може да види себе. Овде и најоштрије очи постају слепе и пристрасне. Бескрајно смо попустљиви према сваком злу у себи и неизмерно преувеличавамо сваки трачак доброте коју поседујемо. Не говорим о томе да будемо строжи према себи него према другима (што је заправо потребно), али ако бисмо на себе применили бар исте аршине као и на друге, колико би нам то отворило очи. Живимо у слепом самозадовољству, не видимо грехе и то је природно стање палог човека. Несвесно кријемо своје грехе од себе и заборављамо их, јер је тако лакше животи. Али наш духовни живот није ни почео, и не може почети, све док не напустимо ову самообману.”

Дакле, тек са појавом наше способности да сагледавамо своје грехе, почиње просветљење наших унутрашњих очију и настанак сиромаштва духа – основе нашег покајања и спасења.

Дубоко сиромаштво духа може чак да замени хришћанске физичке подвиге попут поста, дугих молитви или метанија, ако хришћанин није способан за њих због телесне слабости. О томе овако пише свети Исак Сирин: „Срце испуњено тугом због слабости и немоћи у телесним подвизима замењује све телесне подвиге. Физички подвизи без туге су исто што и неживо тело.”

Сиромаштво духом као истинско богатство

Духовно сиромаштво је потпуно јасна свест о својој грешности и дубини сопственог пада. То је осећај просјака обученог у бедне и прљаве крпе, када у близини види друге у лепој и чистој одећи. Истовремено, то је осећај сопствене немоћи, своје беспомоћности, слабости и ограничености.

Како каже свети Петар Дамаскин: „Када ум почне да види своје грехе као морски песак, тек тада почиње просветљење душе и почиње њен опоравак.”

„Главна величина човека лежи у чињеници да себе препознаје као јадног“, пише Блез Паскал. Исто то наводи и свети Теофан Затворник: „Напредак у духовном животу огледа се у све већој свести о својој ништавности.“

И свети Варснуфије Велики заповеда својим ученицима: „Смиравајте се дању и ноћу, приморавајући себе да се осећате нижим од сваког човека. Ово је прави пут, и осим њега нема другог за онога ко жели да се спасе“.

Сиромах духом себе препознаје као духовног просјака и све очекује од милости Божије. Он је потпуно убеђен да не може ни мислити ни желети ништа добро ако му Бог не подари и ту добру мисао и ту добру жељу. Овакав човек себе сматра најгрешнијим од свих, увек прекорева себе, а никога не осуђује. Он тражи од Спаситеља да просветли одору његове душе и непрестано притиче под окриље Божијих крила, сматрајући читаво своје богатство искључиво даром од Бога. Ово нас подсећа на речи Псалмисте: „Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и понижено Бог неће одбацити“ (Пс. 51, 17), као и на прво блаженство које је Господ изрекао: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5, 3).

Николај Пестов

извор

Тешко је сагрешио цар Давид Псалмопојац, сагрешио прељубом и убиством, али, разобличен од пророка, искрено се покајао и било му је опроштено. Ипак, није избегао тешку епитимију (казну) за свој грех. На њега је устао његов рођени син Авесалом и намерио да отме престо од свога оца а њега самог да убије. Привукао је на своју страну многе Давидове људе и умало га није следио сав Израиљ. У великој пометњи и жалости Давид је умицао потери, али се смиравао и увиђао да је гнев Божји заслужен. Но у одлучујућој бици побуњени син је погинуо. Заплео се својим дугим бујним увојцима међ гране дрвећа у шуми и Давидови војници су га убили. Цар није желео смрт своме сину и заповедио је војницима пред бој: “Сачувајте ми сина мога“, и са великом тугом примио је вест о погибији сина, плакао и дозивао: "Авесаломе, сине мој, сине мој, сине мој Авесаломе...“ (2 Цар. 16-18).

У последње време, чим се заподене разговор на тему Цркве, све чешће и чешће у штампи и усмено међу верујућима чују се одломци и читава правила из Номоканона, књиге Правила, из светоотачких законских прописа и поука о строгости чувања вере Православне. Да, у духовном смислу ниједно доба није се одликовало таквим безакоњем према светим канонима и древним установама, које су Самим Духом Светим преко Светих постављени ради ограђивања наше Цркве. И настало је толико нарушавања - и појединачних, и заједничких, - да је чак и Номоканон постао за нас као нека „опасна“ књига, као што је за тешко болесног - медицински приручних о болестима: ма коју страницу да отвори, све као да је о његовој болести и као да све обећава њен најнеповољнији исход. Тако да чак и многи наши сасвим благоразумни пастири често саветују својим духовним чедима да не читају ово законоправило - да се не би случајно саблазнили. Постаје све теже повезати правила и установе светих канона са неправилношћу и неканоничношћу нашег живота. Ако данас зажелимо да се држимо ових закона сасвим строго, онда ћемо морати многе свештенослужитеље да рашчинимо, већини световњака да одредимо епиитимију и да им не дозволимо да се причешћују на много година, да многима забранимо да улазе у храм даље од притвора, па и да, уопште, на већини храмова намакнемо велике катанце и да се разиђемо свако на своју страну. Ово ако ћемо отворено и до краја (ако ћемо руку на срце). А ако нећемо до краја - где је онда мера? Можда је крајност и овде, можемо одмахнути руком и на најважније одредбе, правдајући се: „Па, друго је сада време“?! Разуме се да постоји опасност скретања и улево и удесно. Неопходно је изабрати средњи, „царски“ пут, пут тесан и тешко проходан, боље рећи трновиту стазу између две стрмени. Али како?

Некада су наши древни оци водили душеспасоносну беседу и поставили себи питање: која је врлина изнад свих? Стали су да проглашавају - сваки оно што је више ценио у свом подвижничком искуству: један је прогласио пост и уздржљивост, други - молитву, трећи - ћутање, плач, покајање, четврти милостињу и тако даље. Но Антоније Велики је назвао главним духовно расуђивање, без кога сви остали подвизи не само да неће донети користи, него ће и неисцељиво повредити. Све оно најбоље и најправилније без духовног расуђивања претвара се у најподмуклије зло и трује душу више од сваког тешког греха.

Али шта је то „духовна расудност“? Називају је још „разум Христов“ или „око ума“, а Серафим Роуз је веома успело назива „православљем срца“. Може се рећи да је то ново, као неко „шесто чуло“, “духовно виђење“ којим човек види духовну страну ствари, „корене“ ствари и догађаја који се протежу у духовни свет - изван граница уобичајених разумских појмова. Ово „чуло“ бива усађено у душу хришћанина приликом Свете Тајне Миропомазања, а раскрива се и просветљује по мери његовог личног духовног подвига и раста. Страсти, немолитвен живот, расејаност, гнев, блуд, завист, лењост и много шта друго - помућују и помрачују ово духовно „око“, суштинска страна збивања нам измиче, и ми почињемо да видимо само покривало онога што се догађа, само маску, која често скрива истински, главни садржај. Тада видимо само силуете предмета, као при заласку сунца. Управо о овоме говори Апостол: „Сунце да не зађе у гњеву вашему". Сунце је наше духовно виђење: смркава се и ноћ смењује дан. Када се гневимо престајемо да правилно опажамо и распознајемо оно што се дешава. Не треба мешати „духовну расудност“ са „душевном разумношћу (рационалношћу)“. Човек који није развио ову способност („духовну расудност“) или ју је изгубио (што се може догодити врло брзо и неприметно), најчешће се потпуно предаје логичкој разумности (рационалности). Његове речи и мисли изграђују се у складном поретку, на све начине и у сваком погледу се поравнавају и дотерују, задобијајући изглед разговетних, али пресувих формула. У том случају логичком, законитом правилношћу речи и мисли стара се да надокнади оно што души недостаје, - правду Божју.

Што смо више подложни ветру страсти и изливима емоција, што се више заносимо површним расположењима и струјањима душевне атмосфере око нас, што слабије умемо да учврстимо котву душе своје - пажњу у дубинама срца, у области Духа, - тим више бивамо ношени и скрећемо с пута, бивамо одвођени од тог средњег, трновитог и тесног пута и бацани на стрме падине и сваљивани у правцу опасне провалије. Веома је много људи који због свог страсног, наглог и грозничавог карактера уопште нису способни да се самостално држе овог средњег пута, и никако не налазе ону меру „ни надесно, ни налево“.

Ако размотримо сва спорна питања која су одувек настајала у црквеним круговима, онда ћемо доћи до закључка да је истина свагда била тако танано опредељена у тој „непостојаној“ средини, да је било неопходно духовно „чуло“ које није подлегало готово никаквој логици и разумности и које је истовремено умело да задржава појмове и ставове који се логички узајамно искључују. И баш зато јеретици ни у једном догмату више нису могли да до краја схвате да је за „разумевање“ био неопходан духовни разум, а не пука рационалност, а ето управо њега јеретици више нису ни могли да имају. Често се може наићи на најтачније логичке склопове мисли, нарочито у наше „умно“ време, у питањима црквеним и духовним, као да су то аритметички рачуни - али само онај ко је окусио „миомирис Православља“, распознаје у њима суво и пуко слово закона без живота.

Колико често сам у току свог десетогодишњег настојатељства Бетанијским манастиром морао да се срећем са људима „саблажњеним“, то јест са онима који нису могли да повежу неслагања светих канона, правила Номоканона са неким догађајима у животу Цркве. Како су исцрпно и подробно ти људи излагали правило за правилом, слово за словом - из Светих Отаца, из учења црквеног, - али уз сву тачност аргумената испадало је да у Цркви нешто није у реду и да истину треба тражити још негде, док је хлеб Живота као увек био у црквеним храмовима и никуда није требало одлазити у потрагу за њим. Али како је било тешко тим људима да поврате мир који су изгубили!Недостајало им је управо нешто друго - да одустану од тражења правде умом и само да поверују - не знам како, ето тако просто – „безумно“: има Бога у Цркви нашој, има светиња, упркос свим правдама и неправдама човечијим - има!

Духовно виђење, за разлику од душевног разумевања и знања, види и у дубину, и у ширину, и у прошлост и у будућност, једноставно види - необјашњиво, недоказиво, мимо логике, без анализе и испитивања. Бог открива ово знање - у духу човека, у срцу. А душевно разумевање уз сву своју „уметничку вредност“, „оштроумност“, „красноречивост“ - ослања се на упоређивање, уподобљавање и доказивање једних, других, трећих закона, правила речи и мишљења. Међутим, и поред све те складне архитектуре појмова оно не уме да позна најважније: вољу Божју. Учење Светих Отаца је свето, али да би се сасвим правилно применило, потребна је још не мања светост, то јест духовност!

Правила и канони, беседе и установе Светих Отаца за човека који није задобио дух расуђивања јесу „мач двосекли“. Он сече овим мачем „нарушитеље“ до крви, али кад замахне наноси ране и себи самоме. Ах, колико се људи баш на наше очи заплело својим „бујним дугим увојцима“ (то јест својим правилним, складно повезаним и прочешљаним мислима) међ гране овог прекрасног дрвећа и остало да виси између неба и земље и колико је било прободено стрелама својих непријатеља - као несрећни Авесалом.

(из Књиге О ПРЕЛЕСТИ И ЛАЖНОМ ДУХОВНИШТВУ)

извор

Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613 год.

Тропар (глас 8):

У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Теодоре, радује се дух твој.

За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару...

*

За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару. Намесник га упита: А ког си цара постао војник? Светитељ одговори: Цара који створи небо и земљу. По томе намесник познаде да је Теодор хришћанин, па га упита: Нећеш ли да принесеш жртву боговима нашим? Светитељ одговори: Ја никада нечистим демонима не принесох жртву, нити ћу принети.

Тада намесник нареди да га бију. И пошто га силно избише, опет га доведоше пред намесника, и овај га упита. Јеси ди се већ уразумио, и хоћеш ли нам одговарати питомије, и поклонити се боговима? Светитељ му одговори: Када би ти познао Бога Творца, ти би сам зажелео да Му се поклониш.

Онда намесник нареди да се наложи велика ватра, на њу стави велики тигањ, у њега положи го мученик, па растопи много смоле, сумпора и воска, и том врелом смесом полива мученик. Када се то рађаше, изненада Бог учини дивно чудо: настаде силна тутњава и земљотрес, земља се раседе онде где бејаше ватра и тигањ, из земље провре вода те угаси ватру и расхлади тигањ, а свети мученик устаде потпуно читав и здрав, и рече намеснику: Ето видиш, ово није дело моје силе него Христа Бога мог, коме служим; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи ватру и опет ужежи тигањ, положи на њега у име богова твојих једног од војника твојих, па ћеш онда познати силу њихову и свемоћ Бога мог.

Када то чуше присутни војници, рекоше намеснику: Не, господине, не чини то с нама, него учини то са жрецем богова, јер ће тигањ послушати и жреца као што послуша Теодора, и неће га опалити као што не опали овога. - Намесник одмах нареди да му позову жреца, и упита га: Како се зовеш? Жрец одговори: Зовем се Диоскор. Намесник га упита: Каквим се то биљем мажу хришћани, и каквим мађијама служе, те смело иду у огањ, и огањ их не опаљује, као што малочас и Теодор остаде неповређен од огња? Диоскор одговори: Хришћани нису мађионичари, него је име Христово тако моћно, да где се оно призове, тамо се руше све мађионичарске басне и све биље, и демони дршћу. Намесник га упита: Еда ли је Христос јачи од нашег Зевса? Диоскор одговори: Зевс и остали богови с њим, то су идоли глуви и мртви. Но молим те, немој: стављати мене на тигањ, већ ако хоћеш да познаш Зевсову силу, стави њега самог на огањ. Намесник на то одговори: Ко може то учинити, ко се сме дрзнути да бога метне на огањ? Диоскор му рече: Нареди мени, и ја ћу то учинити. А ако ми се Зевс одупре, онда ћу поверовати да је бог и може да заштити себе од огња. Намесник на то одврати: Ти заиста већ ниси жрец пошто тако говориш о боговима. Диоскор одговори: Бејах жрец, сличан теби у незнабожној вери. Али гледајући данас блаженог Теодора како га не могу савладати муке на које га стављаш, нити огањ опећи, ја познах силу Христову, и увидех немоћ лажних богова. То ме утврди у вери Христовој, и ја данас хоћу да војникујем заједно са Теодором. Намесник му на то рече: Кад тако говориш, Диоскоре, онда стани на тигањ као и Теодор. Тада Диоскор припаде к ногама мученика Христова, говорећи: Слуго Христа Бога истинога, Теодоре, помоли се за мене! - И помоли се светитељ за Диоскора. Тада свукоше Диоскора, и голог га положише на усијани тигањ, а он громко узвикну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже Теодоров, што ме увршћујеш међу слуге Твоје. Молим Те, прими у миру душу моју! - Рекавши то, он испусти дух, и за један тренутак доби венац мученички, као разбојник на крсту - рај.

По скончању блаженог Диоскора свети Теодор би вргнут у тамницу. А другог дана светом Теодору ноге везаше, па га привезаше за двоколице у које беху упрегнути бесни коњи, које војници тераху силно, и они га вукоше по улицама градским. У једном тренутку, бесно гоњени, коњи се сјурише низ градске бедеме, поломише се и погибоше, а мученик свети невидљивом силом Божјом би сачуван, и од веза одрешен, и појави се читав и без икакве повреде. Ово чудо зачуди све. А два војника, Сократ и Дионисије, који привезаше светога за двоколице, имађаху чудесно и дивно виђење: док су коњи јурили, они видеше где огњена кола сиђоше с неба к мученику, вучени мученик седе на њих, и она га одвезоше у судницу здрава и читава.

То сведочаху свима та два војника, Сократ и Дионисије, и викаху: Велики је Бог хришћански! - Чувши то, намесник нареди да и њих затворе у тамницу са светим Теодором. Затим три дана великим огњем загреваху пећ, и намесник баци у њу светог мученика и оба војника што повероваше у Христа, Сократа и Дионисија. И одмах нека божанска роса сиђе одозго, ороси их и пламен расхлади, и тројица светих сеђаху усред пећи као усред неког хлада и разговараху се. А свети Теодор се сети своје блажене мајке , коју пре три године иноплеменици са многим другима у ропство одведоше у Алодапију, и помоли се за њу Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже чудеса, Својом божанском силом покажи ми мајку како Ти знаш, јер желим да је видим. Теби је све могуће, покажи ми је, да би и други познали величину Твоју. - Док се светитељ тако мољаше Богу, огањ се постепено гашаше. Усто на мученикове молитве и киша паде, те потпуно угаси огањ и расхлади пећ. А пошто већ беше ноћ, светитељи се у пећи предадоше сну. А у сну стаде Анђео пред светог Теодора и рече му: Не тугуј, Теодоре, за мајком својом, јер ћеш је видети. - Пренувши се из сна, светитељ исприча својим самученицима своје сновиђење. И док он то причаше, одједном стаде усред пећи његова мајка Филипија. И угледавши свог милог сина, она га радосно загрли, као и његове другове. И исприча им, откуда је и како је невидљива рука доведе. А свети мученик Теодор подиже руке к небу и узнесе Богу дужну благодарност.

Сутрадан кад устаде од спавања, намесник рече својима: Мислим да у пећи није остала ни кошчица Теодорова и оних војника. Док он то говораше, дође му један од стражара који су чували пећ, и извести га да су мученици живи у пећи, да се пећ још синоћ потпуно угасила од кише која паде на пећ, да је мајка Теодорова изненада дошла из ропства и седи у пећи као у палати водећи са сином и војницима разговоре о Богу свом.

То запрепасти намесника и он сам лично оде до пећи, изазва блажену Филипију и упита је: Јеси ли ти Теодорова мајка? Блажена одговори: Јесам. Намесник јој рече: Усаветуј свога сина, да се поклони боговима, да не би лудо погинуо и тебе уцвељену оставио. А она му одговори: Син мој, као што ми пре зачећа његовог би откривено од Бога, биће распет тобом, и тако принети Богу жртву хвале. Намесник јој на то рече: Пошто си сама нарекла сину твом крсну смрт, то нека тако и буде!

И одмах нареди да се свети Теодор распне, светој Филипији отсече мачем глава, а два војника, Сократ и Дионисије, прободу копљем. И тако свети мученици примише своје венце. А свети Теодор три дана висаше на крсту жив, па отиде ка Господу. Онда неки хришћани узеше тела светих, помазаше их чесно мирисима и увише у плаштанице, и на нарочитом месту чесно положише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.

Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик, неповређен, стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаху тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада свети Јануарије 305. године.

*

За време гоњења хришћана под незнабожним царевима Диоклецијаном и Максимијаном би изведен на суд епископ кампанијски у Италији Јануарије пред кнеза кампанијског Тимотеја. Кнез покуша најпре ласкама а затим претњама да га придобије за идолопоклонство. Али кад виде да је епископ Јануарије непоколебљив у хришћанској вери као стуб, кнез нареди да га вргну у усијану пећ. Но свети мученик, као некада Три Младића у вавилонској пећи, стајаше неповређен посред огња, појући и славећи Бога, јер Анђео Божји сиђе к њему и расхлади огањ невидљивом росом. И кад изиђе из пећи, сви се запрепастише видевши да му огањ ни одећу није додирнуо. А кнез, сматрајући да се епископ хришћански сачувао од огња помоћу неких мађија, још више се разјари и нареди да мученика растегну на мучилишту тако јако, да му и зглобови пуцају, па онда без милости бију. Пошто мученика тако растегоше, они му гвозденим четкама тело стругаше, док се кости не забелеше, и земља сва натопи крвљу. Међу народом стајаху ђакон Фауст и чтец Дизидерије и посматраху муке свога епископа. И с једне стране, радоваху се духом због јуначког трпљења његовог, а с друге стране - плакаху због љутих мука његових. А када светитељу жиле пререзаше, они гласно заридаше. По томе их познаше да су хришћани. Стога их незнабошци обојицу ухватише, па заједно са светим мучеником Јануаријем везаше, и за кнезом у град Потиол доведоше, и тамо у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони потиолски Прокл и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион.Сутрадан бише свих седам изведени и пред зверове бачени. Али Бог, који прославља себе у светитељима Својим, затвори уста зверовима, као некада Данила ради у јами, и зверови их се и не такнуше, него сви кротки као овце приђоше и падоше пред ноге светоме епископу. - Ово натприродно чудо запрепасти и уплаши све гледаоце. Али кнез и ову божанску силу приписа хришћанским мађијама, и размишљаше како би светитеља Божјег и оне са њим погубио. Док се тако мучаше око тога, он изненада ослепе, и затражи вођа. А незлобиви светитељ и мученик Христов Јануарије помоли се Богу за непријатеља свог кнеза Тимотеја, и овај одмах прогледа. Прогледа телесним очима, али не и душевним.Од гледалаца који су посматрали ова чуда, њих пет хиљада људи вероваше у Христа. А неблагодарни и тврдога срца кнез, иако молитвама мучениковим исцељен од изненадног слепила, не само не познаде истину, него се још више избезуми. Јер, уместо да узнесе захвалност истинитоме Богу - Христу Господу нашем, он стаде хулити на Њега. И сав бесан што се толики народ обрати Христу, он нареди да свете мученике мачем посеку.И тако светитељ Божји свештеномученик Јануарије и његови састрадалци: ђакони Фауст, Прокл, Сосије, чтец Дизидерије, Евтихије и Акутион, бише мачем посечени изван града Потиола, и добише венце мученичке. А тела светих мученика узеше оближњи градови, сваки по једно, да би имали своје посреднике пред Богом. Тело свештеномученика Јануарија узеше хришћани града Неапоља, пренесоше тајно у свој град и чесно положише у цркви. При узимању тела светог Јануарија у граду Потиолу, хришћани покупише са земље спекнуту крв мученикову у стаклен суд, и чуваху је чесно. И кад год би је стављали поред мученикове главе, она би се одмах раскравила и постајала течна као да је тог часа проливена. До дана данашњега безбројна чудеса пројавише се на гробу овога светитеља. Једно од њих је и ово: Једном када вулкан Везув стаде избацивати огањ и лаву силну, тако да запрети и оближњим и даљним насељима, народ прибеже гробу светог свештеномученика Јануарија, и са сузама га призиваше у помоћ. И одмах на његове молитве вулкан престаде да ради, и не нанесе никакве штете.Треба споменути и ово необично чудо: Некој удовици Максимили умре син јединац, и она плакаше неутешно над њим. У том болу свом она учини ово: сетивши се како у Старом Завету свети пророк Јелисеј чудесно васкрсе сина Соманићанке, она скиде икону светог епископа Јануарија израђену на дрвету, а која је висила изнад црквених врата, положи је на свог мртвог сина, и то очи према очима, уста према устима, тело према телу, и стаде се од свег срца молити светитељу са сузама и јецањем, говорећи: Слуго Божји, смилуј се на мене и утеши ме уцвељену: васкрсни сина мог, јединца мог! - Кад се она тако помоли, одмах оживе дечко, и устаде здрав. И сви који беху дошли ради погреба удивише се овом преславном чуду, и прославише и благодарише Бога, који твори дивна дела преко светитеља Својих, и захвалност узнесоше светом мученику Јануарију као брзом помоћнику. Његовим светим молитвама нека Господ и на нама покаже милост своју вавек, амин.