Постоји разлика између онога ко се назива хришћанином и онога ко заиста живи по Христу. Није довољно имати исправна дела ако у срцу нема живог огња љубави и ревности. Тај тихи унутрашњи пламен мења читав живот из корена. Тек тада почиње прави духовни пут – не споља, него изнутра.

Постоји тренутак који из корена мења све. То је онај преломни моменат у протицању нашег живота када неко почиње заиста да живи по Христу, када се у човеку јасно и недвосмислено почињу испољавати суштинске одлике хришћанског живљења.

То што се неко назива хришћанином и што је члан Цркве, само по себи, још није поуздан знак истинског живота у Христу. Можемо се убрајати у вернике, а да суштински нисмо ни близу Господа. То је истина која је свима позната, али је често заборавављамо: „Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско“ (Мт. 7, 21). Може се човек по спољашњости сматрати хришћанином, а у дубини бића то не бити.

Огањ ревности

Истински хришћански живот је ревност. То је она неугасива унутрашња снага и жар делатног пребивања у заједници са Богом – кроз веру у Господа нашега Исуса Христа, помоћу благодати Божије и кроз непоколебиво испуњавање Његове свете воље. Суштина хришћанског живота састоји се у живом богоопштењу, које је у почетку скривено не само од очију околине, него често и од самога човека.

Видљиво сведочанство тог новог живота јесте жар делатне ревности за богоугађање, праћен потпуним самопрегором и одлучношћу да се одбаци све што је противно Божијој вољи. Када се у души запали овај пламен ревности – тада се поставља темељ хришћанског живљења.

„Дођох да бацим огањ на земљу,“ – говори Спаситељ – „и како бих желео да се већ запалио!“ (Лк. 12, 49). Као што огањ сагорева сваку твар у којој се заметне, тако и истинска ревност за живот по Христу захвата и преображава душу. Као што у великом пожару пламен брзо захвати читаву кућу, тако разбуктали огањ духовне ревности обузима и прожима читаво биће човеково, не остављајући ни један део наше личности нетакнутим.

Зато нам Апостол заповеда: „Духа не гасите“ (1. Сол. 5, 19); „У ревности не будите лењи; будите духом ватрени“ (Римљ. 12, 11). А за себе говори речи које треба да буду правило свакоме од нас: „Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу“ (Филипљ. 3, 13–14).

Није довољно само поштовати правила

Морамо бити искрени према себи: пуко поштовање црквених правила, исправност у делима, доличност и грађанска честитост – још увек нису сигурни докази да у нама куца срце истинског хришћанског живота. Све је то добро, али ако у тим делима нема живог духа и пламене љубави према Христу, она пред Богом немају вечну вредност. Таква дела можемо упоредити са прелепим киповима у којима нема живота.

Исправан часовник ради добро, његови зупчаници се окрећу беспрекорно – али зар ћемо икада казати да у њему има живота? Тако и људи често пред светом „имају име да су живи, а заправо су мртви“ (Откр. 3, 1) у суштини ствари. Истинска вредност хришћанског живота не мери се спољашњом формом, већ унутрашњим приношењем срца.

Само истинска ревност тежи чињењу добра у свој његовој пуноти и чистоти. За добрим делима она жуди као за хлебом насушним, док грех сматра својим смртним непријатељем. Када некога заиста мрзимо, нама постају одбојни не само он, већ и његови познаници, ствари које користи, па чак и боја коју воли – све што нас на њега подсећа. Тако и истинска ревност за Бога мрзи грех чак и у најмањим траговима и помислима.

Може ли се очекивати икакав духовни успех ако у нама нема те силне, полетне ревности? Ако нешто не захтева напор, ми ћемо то можда и испунити. Али чим се појави потреба за жртвом или већим трудом – одмах одустајемо. Мученици су, напротив, радосно ишли у смрт, грејани управо тим унутрашњим огњем који је био јачи од страха и бола.

Погледајте разлику у природи: тешка дереглија се креће споро и мучно, док је лаконогој срни или хитрој веверици трчање и скакање чиста радост. Тако је и са нама: ревносно богоугађање је радосно уздизање ка Богу које човеку даје крила. Без те радости, сви наши напори постају сувопарно бреме које једва носимо.

Зашто сами себи не можемо веровати

Неретко падамо у обману мислећи да смо сами, сопственим снагама, способни да водимо хришћански живот. Такве помисли нас обично посећују у тренуцима затишја – када нас ништа не смућује и када нема искушења. Тада маштамо како смо спремни на највеће подвиге и најчистији живот.

Али чим се усковитлају страсти или наиђе прва саблазан – где нестају сва она узвишена обећања?

Лако је расуђивати о смирењу и трпљењу увреда док све иде по нашој вољи. Тада нам се чак чини чудним што се други људи вређају или љуте. Али када се ми нађемо у тој кожи, када нас забоде само једна реч или прек поглед – одједном планемо и губимо контролу. У тим тренуцима, када грешне мисли и жеље подигну прашину у нашој души, свако заборави на своју „силу“ и нехотице завапи са Пророком: „Пропадам у дубоком блату, где нема дна; тонем у дубине, и таласи ме затрпавају“ (Пс. 69, 2).

„Дух је срчан, али је тело слабо“ (Мт. 26, 41). Човек својим умом види шта је добро, али ипак често чини зло: „Када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно“ (Римљ. 7, 21). Ово је реалност наше пале природе – ми смо суштински поробљени сопственим слабостима.

Зар је мало било покушаја у историји да човек „сам од себе“ отпочне нови живот? Сви такви покушаји засновани на самовољи завршавали су се неуспехом. Човек издржи неко време, а онда га таласи живота и страсти поново одвуку на дно. Једино вечна сила Божија може одржати наше унутрашње настројење стабилним усред свих бура које наилазе.

Где наћи снагу?

Ревност о којој говоримо покреће се дејством благодати Божије, али не без учешћа наше слободне воље. Као што се у семену живот буди тек када до заспалог изданка продру влага и топлота, тако се и у нама божански живот буди када у срце продре Дух Свети – чистећи и обнављајући у нама потамнели образ Божији.

Нека нико не умишља да може сам у себи да створи ту силу. За њу се ваља усрдно молити и припремати срце да је прими. Огањ ревности јесте благодат Господња.

Стицање те благодати и освећење наше целокупне природе савршава се у Светим Тајнама. Господу је било угодно да, насупрот нашој људској гордости, силу Своју сакрије под окриље једноставних видљивих ствари. Како се то тачно догађа – наш разум не може докучити, али целокупно искуство Цркве сведочи да другог пута нема.

Две су Свете Тајне које су кључне за почетак хришћанског живота: Крштење и Покајање. У њима ми полажемо своју немоћ пред Бога, а Он нас подиже својом силом.

Дакле, ако заиста желиш да отпочнеш хришћански живот – тражи благодат Божију. Онај тренутак када те та благодат осени и када се сједини са твојом вољом, биће тренутак твог истинског рођења – почетак живота који је снажан, постојан и духовно плодотворан.

Свети Теофан Затворник

Извор: Фондација Пријатељ Божији

Спомен Светих мученика Агапија, Плисија, Тимолаја, Ромила, два Александра и два Дионисија

Ови свети многострадални мученици пострадаше у време цара Диоклецијана[1]. Агапије беше из града Газе, Тимолај из Понта Евксинског, два Дионисија из Трипола Финикијског, Ромил беше ипођакон диосполске цркве у Палестини, Публије и два Александра беху из Египта.

Они страдаше у Кесарији Палестинској од царског намесника Урбана, пошто би свуда објављена безбожна заповест царева да се хришћани морају поклонити идолима поганим и принети им жртве. О једном идолопоклоничком празнику у граду Кесарији бише приређене велике свечаности, за време којих су имали бити мучени хришћани. Зато се и из околних села слеже у град силан незнабожачки свет. Тада први би мучен Свети мученик Тимотеј (види 19. август), и после многих мука у огњу спаљен; затим Свети мученици Агапије и Текла бише бачени зверовима (види 19. август). Гледајући овај крвави призор, шест храбрих хришћанских младића: Публије, Тимолај, Ромил, два Александра и један Дионисије, распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако у знак тога, да неустрашиво желе страдати за Христа, и да су готови да их за љубав Христову баце у огањ или пред зверове. И тако везани изађоше усред гледалишта пред Урбана, громко изјављујући: И ми смо хришћани!

Намесник Урбан, видећи их младе, не хте да их одмах погуби, него их дуго ласкаво наговараше да се поклоне идолима и не погубе сами себе у цвету своје младости. Затим нареди те их у тамницу вргоше.

После неколико дана овим сужњима Христовим би придружен Свети Агапије, човек угледан међу хришћанима и славан због свог страдалачког подвига, јер је и раније у разна времена показивао велику храброст у исповедању имена Христова и разне муке већ поднео. И сада он би са слугом својим Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића, И тако их постаде осам. Дуго су они у оковима тамновали, и много пута испитивани, и на разне муке стављани, али они све јуначки претрпеше и Христа се не одрекоше. Најзад бише осуђени на посечење мачем. И сви они у овај дан, петнаестог марта 303. године, положише главе своје за главу Цркве – Господа Христа, коме свете душе своје у руке предадоше и победничке венце од Њега добише у Цркви на небу.

Житија Светих –  Архимандрит Јустин Поповић

Многи критичари Светог Писма покушавају да пољуљају чињеницу богонадахнутости Светог Писма указивањем на неке разлике које се заиста налазе у тексту одређених књига које говоре о истом догађају. Шта је у питању? Јел то знак да смо наивни, да ‘слепо верујемо’ или је у присуству ових разлика управо доказ богонадахнутости?

Ево објашњења које даје свети Јован Златоуст: „Али, питајмо се, зашто при толико великом броју ученика пишу само двојица апостола и двојица од ученика, јер, осим Јована и Матеја Јеванђеља су написали и Павлов ученик (Лука) и Петров ученик (Марко)? Зато што они ништа нису радили из љубави према људској почасти, већ су све радили на корист других. Шта, зар један Јеванђелиста није могао да напише све? Наравно да је могао. Међутим, када пишу четворица, када то не раде у једно и исто време и у једном и истом месту, без додира и међусобног договора, а написали су тако као да је све изговорено једним устима, онда то и служи као највећи доказ истине. Али, рећи ћеш ти, догодило се супротно, јер се они често изобличавају у разликама. Међутим, то и јесте најсигурнији знак истине. У реалности, ако би до танчине били сагласни у свему – и у вези времена, и у вези места и самих речи, нико од противника не би поверовао да су они писали Јеванђеља без међусобног сусрета и договора и да је такав договор био последица њихове искрености. Сада, управо их те разлике у ситницама и ослобађају од сваке сумње и блиставо говоре у корист Јеванђелиста. Ако су у вези са местом и временом нешто и написали различито, то нимало не штети истини њихове повести што ћемо уз Божију помоћ и доказати.

Сада вас молимо да приметите да се они у главном, оном што представља темеље нашег живота и суштину проповеди уопште и нигде међусобно не разликују. У чему? У томе да је Бог постао човек, чинио чуда, био распет, погребен, васкрсао, вазнео се на небо и да ће доћи да суди; да је дао спасавајуће заповести, увео закон који се није противио старозаветном; да је Он – Син, јединородни, истинити, једне природе са Оцем и томе слично. У свему овом код Јеванђелиста налазимо потпуну сагласност. Ако у вези са чудима сви нису све рекли, већ је један писао једно, а други друго, нека те ово не збуњује. Када би један Јеванђелиста рекао све, то би остали били сувишни. Ако би свако од њих написао различито и ново у односу на друге, онда не би било очигледног доказа да се слажу. Ето зашто су они писали о многом и свако од њих је изабрао нешто посебно да се не би, са једне стране показало сувишним и бесциљним његово писање, а са друге да би нам представио верни доказ истине својих речи“[1].

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_51/1

извор

Нормално је бити лошег расположења.

Не можемо бити срећни 24/7. Људи смо, имамо нервни систем и интерагујемо са светом око нас. Догађаји нам доносе различите емоције, искуства и мисли. Можемо искусити анксиозност, радост, тугу и бес – то је нормално.

Ако сте тужни или анксиозни, нема потребе да то поправљате. У реду је. Све емоције су неопходне и важне. Оне су наше реакције на одређене стимулусе и помажу нам да научимо како да комуницирамо са спољним светом. На пример, приметили сте да се у последње време осећате лоше, мало једете, лоше спавате и превише радите. Можда треба да проведете мало више времена спавајући и једући или да пронађете јасније алате за управљање временом како бисте смањили стрес и осећали се боље. Висока раздражљивост, стално незадовољство и туга могу бити узроковани неодрживим распоредом.

Понекад ми клијенти долазе и кажу: „Мислим да сам депресиван.“ Ја одговарам: „Хајде да схватимо како је ваш живот уопште структуриран. Колико спавате?“ Испоставља се да је то 3-4 сата. „Питам се зашто је то тако? Не можете да заспите? Или се рано будите?“ „Легао сам у кревет у 1 ујутру и наместио аларм на 5 ујутру.“ „Шта једете?“ Испоставља се да једете само грицкалице. Исто је и са водом – видим чашу воде и сетим се да сам заправо жедан. „Какву активност имате у животу?“ Нема вежбања. Кућа, посао, кућа – и ништа друго. И испоставља се да у таквим условима особа не може бити срећна или задовољна. 

Како разликовати депресију од лошег расположења?

Лоше расположење је нормално. Али депресија је клиничко стање. Штавише, депресију можемо видети чак и на магнетној резонанцији јер она депресира одређене делове нашег мозга.

Када говоримо о лошем расположењу, оно је увек нечим узроковано. Постоји окидач. На пример, посвађао сам се са колегом и зато се осећам лоше. Или, реновирање куће никако да се заврши и то ме нервира. Нисам довољно спавао последњих неколико недеља и тако даље. 

Депресија често нема окидач, нема јасан узрок. Живот изненада постаје безбојан. Ствари које сте некада волели више не доносе радост. Ствари које су вас некада плениле више не изазивају иста осећања. Многе ствари престају да изазивају емоције. Многи људи са депресијом кажу да свет као да је изгубио боју, све делује бесмислено. 

Знаци депресије за које нисте знали

Постоји уврежено веровање да је депресија само туга. Али често је депресија само осећај потпуне вантелесности. На пример, храна нема укус, па је заборавите. 

Депресију често прате проблеми са спавањем или поремећаји спавања. То може укључивати несаницу, испрекидан сан или сталну жељу за спавањем. Постоји израз у енглеском језику који се зове „депресивна дремка“. Уобичајена је међу људима са депресијом. Дођете кући с посла и прво што желите је да спавате. Управо то радите кад год можете. А ова врста сна није освежавајућа нити пружа осећај одмора.

Када смо лоше расположени, имамо прилику да се опоравимо. Ја сам лоше расположен, али знам сигурно да ћу сада јести, мало одспавати и сутра се осећати добро. Постоје начини да се подржите, да пронађете алат који ће вам помоћи да се осећате боље - има их много.

Ствари су лоше на послу, лоше код куће, лоше у личним односима, лоше у школи. Све области почињу да пате. 

Људи почињу да занемарују хигијену — не само свог тела, већ и својих домова. Могу имати прљаве подове, планину посуђа у судопери и могу изгледати неуредно, неспособни да пронађу снагу да оперу зубе или се истуширају. Постоји чак и Јутјуб канал са групом волонтера који чисте станове људи са депресијом. Можете видети како изгледа депресиван стан. А понекад су снимци застрашујући. […]

Важно је пратити колико дуго се тако осећате. Лоше расположење може трајати дан, два дана или чак недељу дана. Депресија је нешто што траје веома дуго. Може трајати недељу, две недеље, месец или дуже.

Важно је да пажљиво пратите своје стање. Ако се не осећате добро, размислите да ли постоје изузеци. Да ли постоје тренуци када се осећате боље и под којим околностима? На пример, тужан сам јер су ми се планови за викенд променили и време се погоршало, или ми се дешава нешто што не могу да објасним. 

Ако се осећате апатично, ништа вам не доноси радост, свет је изгубио боју, немате жељу ни за чим и имате проблема у интеракцији са другима, време је да потражите помоћ. Ако осећате да нешто није у реду, верујте себи и потражите стручну помоћ.

Психолог Албина Сара Борисенко

извор

Духовни се живот и савршенство, дакле, не састоји само у спољашњим добрим делима, него, као што је већ речено, у приближавању Богу и јединству с Њим.

У ЧЕМУ СЕ САСТОЈИ ХРИШЋАНСКО САВРШЕНСТВО?
ДО САВРШЕНСТВА СЕ ДОЛАЗИ БОРБОМ. ЧЕТИРИ НЕОПХОДНА СРЕДСТВА 3А БОРБУ

Човек од природе жели да буде савршен, а то му је и стављено у задатак. Будите савршени, рекао је Спаситељ, као што је савршен отац ваш небесни (Мт. 5,48). У чему се састоји то савршенство? Има људи који мисле да се оно састоји у посту, бдењу, поклонима, спавању на голој земљи, у свршавању многих молитава у дому и у дугом стајању на богослужењима у цркви. Други опет држе да се оно састоји у такозваној умној молитви, усамљеништву, пустињаштву и монаштву.

У ствари, све те врлине и сви ти подвизи сами по себи не представљају савршенство него су само средства за његово достизање.
Савршенство се састоји у приближавању Богу и животу у јединству с њим.

А да су подвизи и врлине само средства, и то стварна средства, то је несумњиво. Свети људи се њима користе да би помоћу њих савладали своју грешну природу и одолели својим главним непријатељима: телу, свету и злом духу. Посте да би укротили тело, бде да би изоштрили духовни вид, спавају на голој земљи да се не би разнежили сном, проводе време у ћутању и одају се усамљеничком животу да би избегли и најмањи повод да учине нешто чиме би увредили Бога, моле се, стоје дуго на богослужењу и чине друга побожна дела да им се пажња никако не би одвајала од мисли на небо.

Не сме се никако заборавити да те врлине могу онима који у њих полажу сву наду нанети велику штету. Не саме по себи, јер су оне свете, него кривицом баш оних људи који се њима неправилно користе. Обраћајући пажњу само на спољна дела они остављају срце да ходи по својим жељама и по жељама злог духа, који им, видећи да су скренули с правог пута, не брани да се не само радо подвизавају, него да телесне подвиге, по својој сујети, још већма умножавају.

Осећајући при томе извесне духовне утехе, ти људи почињу мислити да су се уздигли до анђела, понекад пак, удубивши се у размишљање о извесним високим, неземаљским истинама, замишљају да су сасвим изашли из области овога света и уздигли се до трећег неба.

Али колико они греше и како далеко стоји од њих право савршенство, може свако видети ако посматра њихов живот и њихово владање. Они обично желе да их људи у свим приликама сматрају вишим од осталог света, воле да живе по својој вољи и увек су упорни у својим одлукама, слепи су да виде своје погрешке, али су врло оштровиди и ревносни у претресању речи и дела других. Не могу да подносе да људи указују неком поштовање, јер мисле да оно припада једино њима.

Ако им ко смета у побожним занимањима и подвизима, одмах се узрујавају, ускипе гневом и измене се тако да више и не личе на себе. Ако им Бог, желећи да им помогне да упознају себе и да их упути на прави пут, пошаље страдања и болести, или допусти да буду изложени гоњењима преко којих Он обично испитује ко су Његове праве слуге, тада се покаже шта се скривало у њиховом срцу и како су ти људи дубоко разривени гордошћу. Јер ма каква невоља да им се догоди, они неће да приклоне главу пред вољом Божјом и да се уздају у праведне судове Његове, нити желе да по примеру Онога Који се понизио и Који је пострадао ради нас, понизе себе и сматрају своје гонитеље за добротворе, за оруђе божанске наклоности и помагаче на путу спасења.
Ти се људи налазе у великој опасности.

Пошто им је помрачен ум, погрешно суде о себи. Посматрајући своје спољашња побожна дела, налазе да су добра те мисле да су већ достигли савршенство, горде се и почињу да осуђују друге. Ту већ нема могућности да би их неко могао упутити на прави пут, осим нарочите помоћи Божје. Лакше ће се обратити добру јавни грешници, него онај који се заклања спољашњим добрим делима.
Духовни се живот и савршенство, дакле, не састоји само у спољашњим добрим делима, него, као што је већ речено, у приближавању Богу и јединству с Њим. С тим је нераздвојно везано сазнање свог ништавила и своје склоности свакоме злу, љубав према Богу и одсуство љубави према себи смиравање не само пред Богом него и пред свим тварима, потпуно одречење од своје воље и савршена покорност вољи Божјој.

Можда се желиш трудити да постигнеш савршенство? Нека је благословена твоја намера. Али се већ на првим корацима припреми на труд, зној и борбу. Мораш све принети на жртву Богу и чинити једино Његову вољу. У самом себи наићи ћеш на многе жеље које траже да буду задовољене, без обзира да ли је то сагласно с Божјом вољом или није.

Да би постигао циљ који си себи поставио, потребно је да већ у почетку подвига угушујеш своје жеље, а на крају да их сасвим погасиш. Да би у томе успео, мораш себи забрањивати зло и принуђавати себе на добро. Мораш се непрестано борити са собом и са свим што иде на руку твојим жељама, што их распирује и подржава. Припреми се за такву борбу и знај да се венац даје једино храбрим борцима.

Уколико је та борба тежа од сваке друге – јер кад устајемо против себе налазимо противника у самоме себи – утолико је победа славнија од свих осталих победа, и што је најважније, она је најугоднија Богу.
Ако желиш да из те борбе изађеш као победилац, неопходно је да се строго придржаваш ових правила:

1) Никада се и ни у чему не уздај у себе.
2) Имај у срцу увек чврсту наду на Бога.
3) Непрестано се подвизавај.
4) Непрекидно се моли.

 Svetosavlje.org 

Благословен именом и благодаћу Божјом, свети Бенедикт беше из детињства стар умом, превазилазећи свој узраст понашањем зрела човека. Јер у цвету младости своје, када је могао слободно наслађивати се светом, сваку телесну жељу он сматраше као плеву. Рођен би у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. Родитељи га дадоше у Риму на школовање, да изучи световну философију. Но видећи многе ђаке како живе поквареним животом и развратно, он се не задржа дуго у школи, јер се побоја да због незнатног књижног учења не изгуби велики разум душе, и да се у друштву покварених сам не поквари и пропадне. И изиђе из школе (око 496. г.) ненаучен мудрац и разуман незналац, презревши световну философију, да сачува унутрашњу целомудреност. И не само он остави школу, него и огромна богатства својих родитеља, који већ беху отишли из овог света. И жуђаше за монашким чином и пустињачким животом. За њим пође једна чесна старица, његова бивша дадиља, јер је много волела његову добру нарав.

И када стиже у место, звано Афиле, близу горе Симбрунил, с љубављу га задржаше неки познаници, и он борављаше тамо при цркви светог Петра. Побожни људи, стекавши духовну љубав према блаженом јуноши, веома га поштоваху. Једном приликом његова дадиља узе од комшике наћве да се послужи за кратко време, и метнувши их на сто оде некуда. Али наћве некако падоше са стола и разбише се напола. Када се старица врну и виде суд разбијен, веома се ожалости и плакаше, јер беше туђ. А блажени јуноша, видећи своју дадиљу како плаче због разбијеног суда, узе оба дела разбијеног суда и повуче се на усамљено место. Ту паде на земљу пред Богом и, после једног сата уставши са молитве, нађе суд читав, без икаквог трага од разбијености. Однесе га и даде својој дадиљи.

За ово чудо чуше тамошњи житељи. И узеше те наћве, и обесише их о зид цркве крај врата, на видном месту, у славу Божју а у похвалу богоугодном јуноши Бенедикту. Али он, не трпећи поштовање и славу од људи, тајно се извуче одатле да нико не зна, оставивши и своју дадиљу, и крену у пустињу. Кад дође до места, званог Субјако, на четрдесет попришта од Рима, срете га, по Божјем промислу, неки инок Роман, који је ишао из оближњег манастира, којим је управљао игуман Теодот. И они седоше и стадоше разговарати о душевној користи. Блажени Бенедикт му откри своју мисао и жељу срца свог, и у њему наће подржаваоца своје намере. Роман замонаши Бенедикта у пустињи. И пошто у једној великој провалији пронађоше једну пећину, којој је врло тешко било прићи, Роман ту смести Бенедикта. И доношаше му храну из манастира. И три године не каза никоме у манастиру за Бенедикта, него крадући за време обеда помало хлеба, он му ношаше у одређене дане. Но пошто је прилаз Бенедиктовој пећини био врло тежак, јер је требало читаву планину обилазити, па се спустити у провалију и прићи пећини, то је Роман са врлетне стене над пећином спуштао Бенедикту хлеб помоћу једног врло дугачког конопца. А о крај конопца привезивао је једно мало звонце, да би светитељ чуо кад му спушта хлеб. Али враг, ненавидећи слуге Божје, одлучи да омете братољубиво служење Романово, и да глађу примора Бенедикта на малодушност. Стога једнога дана када Роман по обичају свом спушташе са стене хлеб ка пећини, он се баци каменом и разби звоно. Али ништа не успе. Јер чесни инок Роман не преста служити брату све док Господу не би воља: и да Романа одмори од његовог богоугодног труда, и да слугу свога Бенедикта, светило сакривено у пећини, објави свету на корист многима. - Недалеко од тога места где се подвизавао преподобни Бенедикт, подвизавала се и његова сестра Схоластина, која такође беше постала монахиња.

Пошто прођоше три године, једноме презвитеру који је далеко живео, а који за Ускрс беше обилна јестива спремио себи, јави се Господ у виђењу, и рече му: Ето, ти си многа јела спремио за себе, а слуга мој Бенедикт у оној пећини малаксава од глади из љубави према мени. - Презвитер одмах устаде, узе јестива, и пође да тражи Божјег човека. И пошто прође гудуре планинске и потоке долинске и провалије земаљске, стиже до указане му пећине, и пронађе траженога. И пошто га целива у Господу, обојица седоше и духовним разговором душе своје на хранише. Затим презвитер моли светога, говорећи: Оче, да се прихватимо хране благодарећи Бога, јер је данас Ускрс. А Божји човек му одговори: Мени је данас Ускрс, пошто се удостојих да те видим. - Јер преподобни није знао да је Ускрс, пошто је живео далеко од људи и нико није знао за њега осим инока Романа. - Презвитер на то рече: Оче, данас је заиста празник Васкрсења Господњег, и не треба да постиш. Мене је Бог послао к теби ради тога, да се обојица наситимо Његовим даровима. -Онда заблагодаривши Богу, једоше обојица; и утешивши се духовним весељем, презвитер отиде своме дому, славећи Бога што се удостоји видели слугу Божијег.

После тога чобани пронађоше преподобног Бенедикта. И од тада многи сазнадоше за њега, и стадоше му долазити доносећи му хране, а преподобни отац им узвраћаше хранећи их духовном храном.

Видећи такво житије преподобног Бенедикта ђаво се распадаше од зависти, и смишљаше како да га омете. И једнога дана, преображен у црну птицу, звану кос, он стаде слободно летети око његове главе тако, да је свети Бенедикт рукама могао ухватити ту птицу да је хтео, али он није марио за то. Него познавши да је то ђаволова замка, он се прекрсти, и она птица нестаде.

После тога одмах, по дејству ђавола, на светога нападе таква телесна пожуда као никада раније. Јер једну жену, коју свети некада као млад беше видео у свету, демон блуда тако наслика пред његовим духовним очима, и у умртвљеном телу његовом толико распали телесну страст, да умало не паде у душевно униније, у душевну чамотињу. Јер му долажаше мисао, убацивана од лукавога, да се врати у свет. Али га благодат Божја одозго укрепи, и начини победитељем страсти. Јер дошавши себи, и угледавши у близини много коприва и трња, преподобни се скиде наг, и врло дуго се ваљаше по оштром трњу и љутој коприви, и силне болове трпљаше, све док не виде да му је цело тело обливено крвљу. И избавивши се тако од прљавих помисли и блудне похоте, он веома благодараше Бога. Отада благодаћу Божјом он би толико укрепљен у својој чистоти, да се демон блуда никада више не усуди да га у току целог живота узнемири, као што сам доцније каза о себи ученицима својим ради њихове користи.

Глас о преподобном пуче на све стране. Тада се догоди те умре игуман једног манастира у том крају. Монаси тога манастира дојурише к преподобном Бенедикту и усрдно га мољаху да им буде наставник и пастир. А он, не желећи и одбијајући старешинство, називаше себе грешним и недостојним, рекавши им и ово: Моји обичаји неће се слагати са вашим обичајима. - Али, савладан њиховим молбама он, и против воље, пристаде, и постаде игуман тога манастира.

Као игуман, свети Бенедикт будно управљаше устројством и поретком манастирским, чврсто држаше устав подвижничког живота, и не допушташе никоме да живи по својој вољи. И покајаше се монаси што изабраше ееби таквог игумана, који се не слаже са њиховим посувраћеним обичајима. И договорише се они најгори међу њима, те ставише у вино смртоносни отров, налише у стаклену чашу, и за време обеда усудише се дати преподобноме то смртоносно пиће. А он, пруживши своју чесну руку, прекрсти чашу, и чаша прште од силе светитељева крста као од ударца каменом. И по томе човек Божји познаде да је та чаша била смртоносна, пошто није могла поднети животворни знак крста. И одмах уставши, позва братију, и са осмехом на лицу и незлобивим срцем рече им: Нека се милостиви Бог смилује на вас, децо, што ми ово приредисте. Не рекох ли вам у почетку да се моји обичаји неће слагати са вашим обичајима? Зато потражите себи оца према својим обичајима, а ја с вама не могу бити.

И поздравивши се с њима, он отиде у своје првобитно обиталиште - пећину, и тамо живљаше сам пред очима Бога свевидца. И Господ, који све мудро устројава, не желећи да његов угодник Бенедикт сам греде путем спасења него да и друге упути к спасењу, даде му место малог велико стадо, и место једног остављеног манастира даде му дванаест манастира. Јер се глас о његовом равноангелном животу пронесе, и к њему хитаху са свих страна: једни, желећи да се удостоје његових молитава и благослова; други, да користе душу његовим богонадахнутим поукама; трећи са жељом да живе поред њега. И многи, оставивши свет и што је у свету, направише себи келијице крај његове пећине, и живљаху од труда руку својих. И за неколико година толико се умножи братија, да се нису могли сместити у тој пустињској дубодолини. Стога светитељ раздели братију на дванаест манастира, и одреди да у свакоме манастиру у почетку живи по дванаест монаха. И свакоме манастиру постави игумана од најискуснијих ученика својих. А почетнике задржа код себе, да би их упутио у монашки живот.

Долажаху к преподобноме и неки знаменити римски грађани, и повераваху му своје синове да их духовно васпита и спреми за служење Богу. Такав беше Евтихије, човек утледан и високог порекла; он доведе светоме свог младог сина Мавра, и посвети га Богу. Тако исто и патриције Тертулије, приносећи на дар Богу свога сина Плакиду који још беше мало дете, предаде га у свете руке преподобном Бенедикту. Мавр дакле служаше светоме, помажући му у пословима; а дете Плакиду преподобни одгајаше, хранећи га више духовном него телесном храном.

У једном од манастира преподобног Бенедикта беше неки брат лењ. Он је волео да за време богослужења излази из цркве. Иако га је игуман саветовао и поучавао, он се не поправљаше. Када за то сазнаде преподобни Бенедикт, позва га к себи и, пошто га дуго саветоваше, отпусти га. Али се он ни после тога не поправи. Потом дође у тај манастир сам преподобни отац. И стојећи у цркви на богослужењу, он погледа на тог брата, и виде поред њега ђавола у облику једног црног дечка, како га је ухватио за крај одеће и вуче га напоље из цркве. И рече преподобни онима што стајаху близу њега: Видите ли ко вуче оног брата са молитве напоље? Они му одговорише: Не, оче. - Тада се светитељ помоли Богу да им отвори душевне очи. И идућег дана неки од њих видеше где мали црнац изводи из цркве оног брата, и казаше светоме шта виде. После отпуста кротки отац ради спасења тог брата допусти себи малу суровост, јер га не само речима него и штапом добро поучи, и одагна од њега ђавола, који као да сам доби батине, никада се више не поврати к ономе иноку, а инок отада постаде исправан.

Један манастир који се налажаше на високој гори, није имао у близини воде. Морали су силазити по воду у дубодолину, и са великом су муком износили воду у манастир. Због тога црноризци тога манастира дођоше к преподобном оцу, молећи га да им допусти да манастир пренесу на друго место, где има воде. Преподобни им нареди да се мало претрпе. А ноћу сам са малим Плакидом оде на ту гору где беше манастир и, преклонивши колена и помоливши се, изведе извор воде, који не само изобилно задовољаваше манастирске потребе, него од њега не мали поток течаше с горе у долину.

У једном другом манастиру његовом деси се ово: један брат копаше мотиком у градини на обали реке, и случајно му спаде са држаље гвожђе од мотике, и паде у реку. Брат се стаде кидати од муке, јер није могао да извади гвожђе, пошто је река била врло дубока и брза. Но догоди се да баш тада наиђе у ту градину преподобни Бенедикт. И видевши да се брат много једи што му је мотика пала у воду, он учини чудо слично Јелисејевом: узе држаљу од мотике, спусти је у воду на месту где гвожђе беше пало, и грожђе се тог часа диже само са дна реке и навуче на држаљу. И преподобни даде брату читаву мотику, говорећи му: Труди се и не тугуј!

Једнога дана преподобни сеђаше у својој келији. Дете Плакида узе крчаг и оде на реку по воду. Захватајући воду са обале, Плакида се заједно с крчагом омаче и паде у реку која га далеко однесе. Видећи то својим душевним очима, преподобни дозва свога келејника ученика Мавра и рече му: Трчи, трчи брзо, јер Плакида паде у реку, и вода га већ однесе далеко! Мавр отрча, и угледавши где се далеко од обале Плакида дави, потрча по реци као по сувој земљи, и дохвативши дете за косу извуче га на обалу, и обрнувши се назад, познаде да је по реци ишао као по суву, јер док је ишао по води, сматрао је да трчи по земљи. Но он се тек од тога препаде и, дошавши с Плакидом к оцу, исприча му то. Али он то не приписиваше себи него сили ревносног послушања Мавровог. А Мавр приписиваше то његовим родитељским молитвама. Плакида пак рече: Ја угледах над главом својом мантију очеву, и видех како ме ти сам, оче, дохвати за косу и изведе на суво, а Мавра угледах тек на обали.

Док је преподобни Бенедикт био тако прослављан од Бога великом благодаћу чудотворства, и сви к њему прибегавали, неки презвитер у том крају, по имену Флоренције, нахушкан од ђавола, паде у завист, и стаде у народу грдити и осуђивати преподобног, трудећи се да љубав народну одврати од светитеља. Али у томе не успе ни најмање, јер нико није веровао његовим хулним речима, нити га слушао. Тада овај бедник намисли да отрује светитеља. Он начини просфору са смртоносним отровом, па је посла на поклон преподобном Бенедикту. Но прозорљиви муж, иако познаде да је просфора пуна отрова, прими је са захвалношћу. У оно доба дана када је преподобни отац обедовао, један гавран је по обичају свом долетао из оближње шуме, и из руку светога оца добијао хлеба. Тог дана у доба обеда долете по обичају свом гавран по своју храну. Преподобни Бенедикт узе отровну просфору Флоренцијеву, метну је пред гаврана и рече му: У име Исуса Христа Сина Бога живога узми овај хлеб и однеси у такво пусто место, где га не може наћ^ никакав човек нити икаква птица. Гавран стаде са отвореним кљуном ходити око просфоре и грактати, показујући јасно да жели испунити очево наређење, али не може због ђаволског отрова у њој. А човек Божји опет рече птици: Узми, узми, не бој се, јер ти неће нашкодити, и носи у непроходну пустињу. Тада гавран, испуњујући наређење, са великим страхом узе у кљун смртоносну просфору, и одлете, па се после три сата поврати и доби из руку светитељевих своју уобичајену храну. А незлобиви отац, видевши Флоренцијеву злобу и непријатељство, мољаше се Богу да му ово не постави у грех него да га поправи. Али Флоренције, остајући непоправљив, стремљаше ка нечем горем: јер пошто не могаде тајним отровом убити тело Бенедиктово, он намисли да сатанским лукавством убије душе ученика Бенедиктових.

Пошто су ученици сваки дан радили у градини, Флоренције најми седам лепих девојака и посла их до градине да тамо, потпуно обнажене, чине бестидности пред очима младих монаха: скачу, играју и певају, да би на тај начин млада срца њихова побудиле на прљаву похоту. Преподобни отац Бенедикт, видевши то побоја се за душе својих младих ученика, и одлучи да са својим младим монасима отпутује одатле, дајући на тај начин места Флоренцијевом гневу и уклањајући младиће од саблазни. Стога сазва братију и игумане својих манастира, постави им искусног аву, и предаде их Богу. А сам, смиреномудро се уклањајући од мржње и непријатељства људског, отиде одатле са најмлађим ученицима.

Када презвитер Флоренције сазнаде за одлазак преподобнога, веома се радоваше. Али Господ, Бог одмазде, освећујући слугу свог, наведе изненадну смрт на рђавог презвитера. Јер кад је Флоренције седео на чардаку своје куће и веселио се, изненада се сруши чардак и затрпа злобника. И нико други од његових укућана не пострада, једино он тада погибе.

Чу се то одмах у манастирима Бенедиктовим. И блажени Мавр, возљубљени ученик светитељев, који беше остављен у манастиру, посла по оца поручујући му: Врати се, оче, јер презвитер који је низашта непријатељевао против тебе, зло погибе. А преподобни, чувши за такву смрт Флоренцијеву, веома се ожалости, и плакаше много за њим. А на ученика свог Мавра се наљути што се обрадовао Флоренцијевој смрти, и наложи му за то покајање. Сам пак не пристаде да се врати у првобитно обиталиште, већ се пресели у друга места. Али, иако обиталиште промени, врага не промени. Јер проналазач зла, ђаво, врло многе нападе чињаше на њега. Но уколико он војеваше против њега, утолико се угодник Божји помоћу Христовом показиваше непобедив.

Када преподобни Бенедикт крену са свога првобитног места, он дође у Кампанијску област у околину града Касина (око 529. године). Тамо на једној високој гори пронађе идолски храм Аполонов, око кога беше шума унаоколо. Он онда идола разби, храм поруши, шуму посече и спали, и на том месту временом подиже цркву у име светог Јована Крститеља, и манастир устроји, и многобројну братију сабра. Но у тим крајевима беше још врло много људи неверника, који су се клањали идолима, и муж апостолски, силан делом и речју, обраћаше их ка Христу, потврђујући чудесним делима своју свету проповед. А демони, не подносећи његово присуство тамо и своју пропаст од њега, нападаху на њега отворено, дишући пламеном јарости и зовући га по имену: Бенедикте, Бенедикте! А када им светитељ не одговораше, они опет викаху: Маледитке, маледикте! а не Бенедикте! тојест: проклети, проклети, а не благословени! Шта је теби до нас? зашто нас гониш? - А благословени Бенедикт их молитвом и крсним знамењем одгоњаше од себе као ветар прашину.

Док су братија зидали од камена манастир и трудили се да буде што већи, светитељ се у својој усамљеничкој келији упражњавао у молитви, и видевши ђавола где пролази, упита га: Куда идеш, враже? Ђаво одговори: Идем к монасима што зидају. - Светитељ одмах посла те извести братију да се добро пазе од неке неочекиване напасти вражије, пошто им је ђаво овог часа отишао. И док је послани испоручивао ову поруку братији, гле, изненада паде зид што су зидали и уби једног младића. Смрт овога брата веома ожалости монахе, и они плачући одоше к светитељу и обавестише га о томе. А он нареди да му га донесу. Но беше немогуће да га донесу на рукама, пошто му зид беше све кости размрскао. Зато га метнуше у једну велику врећу, и донесоше оцу у келију. Преподобни нареди да га положе на рогозу, на којој се обично молио, и да сви изађу напоље. А он се затвори сам, и својом усрдном молитвом Богу васкрсе мртваца читава и здрава, и истог дана посла га, као човека који је од сна устао, на посао к братији.

У својој обитељи преподобни написа своја монашка правила, која имађаху велики значај за монаштво на Западу. Озакони и ово правилно предање: да братија, која се неким послом шаљу на пут, не једу нити пију док се не врате у манастир. И ово се правило држало врло строго. Но једном се догоди да нека братија, послани на неки посао, велики део дана проведоше пешачећи, па изгладнели свратише у кућу једне посвећене девице добродетељне. Она их угости, те они једоше и пише. Затим се касно вратише и одоше к оцу по благослов. Он их упита: Где једосте? Они одговорише: Нигде нисмо јели, оче. Светитељ им рече: Што лажете? Зар не једосте код оне доброљубиве девице? Не једосте ли то и то јело? Не пописте ли толико чаша? - А кад они то чуше, запрепастише се како прозорљиви отац зна шта се на даљини чини, и павши казаше истину молећи за опроштај.

Исто тако преподобни изобличи једног брата који је тајно јео. Уопште, његове прозорљиве очи виделе су и многа друга дела која су кришом чињена. И сваки се бојаше да ма где чини или говори ма шта ружно, јер су знали да је свуда са њима дух оца њиховог, и на сва њихова дела и речи гледа, и изобличава оне који греше.

Цар готски Тотела, који се тада налазио у Кампанијској области, чувши за прозорљивост преподобног Бенедикта, зажеле да га посети. Али не оде одмах сам, него посла царски одевена једног свог достојанственика, по имену Рига. А то учини, да би опробао прозорљивост препободнога, да ли ће познати да му није дошао сам цар. И када Рига, царски одевен и праћен мноштвом велможа и војника, ићаше, преподобни Бенедикт угледавши га издалека довикну му: Чедо, скини са себе ту царску одећу, јер није твоја него онога који те посла к мени. - Рига се уплаши од тога, поклони се светитељу, и одмах се врати. Онда сам цар Тотела дође са смирењем, и поклони се прозорљивцу Божјем. А овај га много изобличи и изружи због насиља и многих злих дела његових, и изрече му ово пророчанство: По попуштењу Божјем заузећеш Рим, и прећи море, али ћеш у десетој години свога царовања умрети. - И ове се пророчанске речи преподобног Бенедикта збише у своје време.

Поред пророчког дара преподобни отац наш Бенедикт имао је од Бога силу против демона. Тако, аквинејски епископ Констанције имађаше једног клирика кога мучаше ђаво. И шиљаше га епископ у разна света места ка гробовима Мученика, али га свети Мученици као недостојна не хтедоше исцелити. А кад га доведоше к човеку Божјем Бенедикту, он молитвама његовим одмах доби исцељење. Пошто истера ђавола из клирика, свети Бенедикт издаде том клирику овакву заповест: Меса не једи, нити се усуђуј да примиш свештенички чин. - Исцељени клирик врати се дома, и дуго држаше ове две заповести: меса не јеђаше, и свештенички чин не примаше. Али после много година, видећи да на места неких помрлих свештеника долазе људи нижи од њега, он то схвати као увреду, и као заборавивши заповест светог Бенедикта, заиска свештенички чин. И када би посвећен, тог истог дана, по попуштењу Божјем, нападе на њега љути ђаво. И пошто га немилосрдно измучи, он га уби.

Неки високородан човек Теопров, угледни грађанин града Касина, који богомудром поуком светог Бенедикта би од идолопоклонства обраћен к Богу, због врлинског живота свог уживаше велику љубав код свог духовног оца и учитеља. И кад једном уђе у келију његову, затече преподобног где горко плаче и рида. И стојећи дуго и посматрајући како силне сузе лије, он би у неприлици, јер га беше затекао да плаче не у молитвено време. А преподобни је имао обичај да плаче за време молитве. Но овом приликом је био тужан, кукао је и јецао. Уплашен, Теопров га најзад упита зашто плаче. Тада светитељ, једва се уздржавши од суза и јецања, рече: Видиш манастир који Божјом помоћи подигох, и шта у њему за братију уредих. Ето, све ће то. по суду свемоћног Бога, бити предато незнабошцима на разрушење и пљачку. И ја једва умолих Бога да ми поклони душе братије моје који живе у манастиру.

Ово пророштво преподобнога испуни се, пошто се преподобни престави. Јер једне ноћи, када братија почиваху, Лонгобарди нападоше изненада на манастир. Али не могоше ухватити ниједног од братије, јер сви побегоше читави, чувани од варварских руку молитвама оца свог преподобног Бенедикта. А манастир Лонгобарди опљачкаше и много порушише, док је за живота овог светог оца обитељ његова имала од Бога све што јој треба.

Неки побожан човек посла преподобном Бенедикту два крчага вина. А слуга сакри негде уз пут један крчаг с вином, а други донесе оцу. Прозорљиви старац, отпуштајући слугу рече му: Пази, синко, да не пијеш из оног крчага што си сакрио на путу, него проспи оно вино и видећеш шта је у њему. Постидевши се од овог укора, слуга се поклони светоме и отиде. А кад стиже до сакривеног крчага, он, да би проверио старчене речи, стаде загледати у крчаг, па изли вино, и са вином испаде змија. Он се веома уплаши, и кајаше се због учињеног греха.

Недалеко 6а обитељи преподобнога беше село, које раније служаше демонима својим идолопоклоничким безбожјем. Но са доласком у те крајеве светог Бенедикта, и његовим приљежним старањем цело се село обрати ка Христу Богу. У том селу беше манастир чесних девица монахиња, и преподобни имађаше обичај да им шаље искусну братију, да их уче речи Божјој. Једном приликом један од братије, који беше послан к монахињама ради тога, сврши поуку. И кад хтеде да пође у свој манастир, монахиње га умолише да прими убрусе. Он их узе и метну у недра. А кад стиже пред преподобног оца, преподобни га љутито погледа и с гневом упита: Брате, зашто безакоње уђе у недра твоја? Овај се препаде, и од страха заборави на убрусе у недрима, и не схваташе о чему га отац пита. Светитељ му поново рече: Еда ли ја не бејах тамо поред тебе, када ти од свештених сестара прими убрусе, и сакри их у недра? Чувши то, брат паде пред ноге светитељу, молећи опроштај за свој грех.

Једнога дана преподобни, по обичају свом, касно увече јеђаше за трпезом, а млад монах, син неког богатог властелина, стајаше крај трпезе са свећом и свећаше му. И монах стаде у гордом уму свом мислити: Ко је овај пред којим ја стојим, и држећи свећу служим му као роб? Зашто овом мршавом старцу служим? Док је он тако помишљао у уму свом, његова се мисао не утаји од прозорљивог старца, и он га очински прекори кротко му говорећи: Чедо, осени крсним знаком срце своје, јер се у теби појављују горде помисли. Пази на себе! И дозвавши друге послушнике, нареди да узму свећу из његових руку. А он изишавши из келије, сећаше плачући. И упитан од братије зашто га отац одасла, он им каза за своје горде помисли. И сви се дивљаху прозорљивости очевој, да се пред њим ни мисли срца не могу сакрити.

Једне године беше глад у области Кампанијској. И у обитељи преподобнога настаде оскудица у хлебу, јер остаде само пет хлебова, што многобројној братији није било доста ни за један оброк. И братија се веома сневеселише, не знајући где ће наћи храну за време глади. А светитељ им рече: Зашто се ожалостисте, маловерни, што оскуђевамо у хлебу? Зар се не уздате у Бога који не оставља оне који Му служе? Не сећате ли се Спаситељевих речи у Еванђељу: Иштите најпре царства Божјег, и ово ће вам се све додати; јер зна Отац ваш небески оно што вам треба пре но што заиштете (Мт. 6, 33. 32). Стога не падајте духом! Данас оскуђевате, а сутра ћете имати у изобиљу оно што вам треба. - И сутрадан, по Божјем промислу, обрете се пред манастирским вратима двеста модија брашна у врећама. И нико не могаде сазнати откуда и ко им донесе толико брашна. И увидеше да им Бог на невидљив начин посла храну молитвама оца њихова.

Неки богољубиви муж моли преподобнога да нареди да се подигне манастир на његовом имању које се налазило у близини грала Тераканије. Преподобни посла потребан број својих ученика зидара, наредивши им да очисте место и спреме све што им треба за зидање. А ја ћу, рече, сам доћи у тај и тај дан, и показати на коме месту треба зидати здање. Они отидоше, све припремише, и очекиваху оца. А када дође указани дан, у свитање јави се преподобни ученицима зидарима који су још спавали, и показа им места где ће зидати цркву, где трпезарију, где келије, и где све остале манастирске зграде. И пробудивши се, ученици казиваху један другоме своје виђење у сну. И чуђаху се како сви имађаху једно исто виђење; и очекиваху оца. Али пошто он не дође тог дана, ни идућег, они се ожалостише, и одоше к њему тужни, и упиташе га: Преподобни оче, ми очекивасмо твој долазак, као што си нам био обећао, да нам покажеш места за зграде, зашто ниси дошао? Светитељ одговори: Шта говорите, браћо, зар вам нисам долазио? А они тврђаху, говорећи: Не, оче, ниси долазио. Тада им светитељ рече: Заборависте када вам се јавих док сте спавали, и руком вам показах сва места на који ма ћете шта зидати? Идите дакле и зидајте зграде на оним местима на којима вам у виђењу наредих да зидате. Они се онда поклонише светитељу, вратише се и поступише по наређењу.

У том крају неке две девојке високог рода обећаше се Христу сачувати своје девство, и живљаху у дому свом подвижнички. Оне живљаху чедно, али им језик беше необуздан, јер друге осуђиваху, оговараху и укораваху. Сазнавши за то, преподобни Бенедикт посла им овакву поруку: Поправите језик свој. Не учините ли то, одлучићу вас од божанског Причешћа. - Али оне не одступише од свога безумља, нити одговорише на поруку очинску, и после мало дана обе умреше у чистом девству. И бише заједно сахрањене у цркви. А када се служила света литургија и ђакон произносио јектенију о оглашенима да се не могу причестити већ изаћи напоље, неки су видели обе ове девојке како излазе из свог гроба и из цркве, јер не могу бити унутра за време свете литургије. И ово се догађало сваке свете литургије. А када о томе обавестише светог Бенедикта, он се сажали на њих, узе просфору и посла је у ту цркву да се принесе на свету жртву за душе обеју девојака оних. И пошто би принесена света жртва, више се не видеше да излазе напоље, и веровало се да су добиле опроштај од Бога због свете жртве и молитава преподобнога.

Неки млад монах у обитељи светога Бенедикта, прекомерно волећи своје родитеље по телу, често је без благослова преподобног оца одлазио њиховом дому. А кад једном, по обичају свом, потајно изиђе из манастира и уђе у дом са родитељима, он тог тренутка паде и умре. Сазнавши за то, монаси узеше тело његово и по прописима сахранише. А сутрадан обрете се тело тога монаха избачено из гроба. И поново га сахранише. Но идућег дана опет га нађоше избачено. Тада родитељи његови с великим плачем припадоше к ногама преподобног Бенедикта, просећи милост да он божанском благодаћу што је у њему помилује њиховог умрлог сина и нареди земљи да држи његово тело. Видећи патње срца њиховог, преподобни узе малену частицу Пречистих Тајни, и нареди да је чесно метну на груди умрлога, па да га сахране. Када то би урађено, тело његово остаде у гробу и земља га више не избациваше.

Преподобни беше према свима веома милостив, жалостив, сиротољубив, и дарежљив, и све што Бог слаше његовој обитељи он нештедице раздаваше ништима и невољнима, а сам н братија његова живљаху у сиротињи. Једнога дана неки осиротели хришћанин беше притешњен великом невољом од зајмодавца коме је дуговао дванаест златника. Он са сузама дође к светитељу молећи га, да му да дванаест златника, да се откупи од дуга, пошто га зајмодавац силно кињи да му дуг врати. Преподобни, који тада у свом манастиру није имао ни пребијене паре, рече томе човеку: Опрости нам, брате, сада немамо толико колико тражиш, него доћи опет после два дана. - У току пак та два дана светитељ упражњаваше уобичајене молитве, просећи у Бога откупљење дужнику. И кад трећег дана дође опет овај јадни дужник, и клањаше се угоднику Божјем просећи обећани откуп, тада се у манастиру на једном суду пуном сочива изненада поврх сочива обретоше тринаест златника молитвама светитељевим. Жалостиви отац их узе и све даде ојађеном човеку, говорећи му: Иди, чедо, дај зајмодавцу свом дванаест златника, а један задржи, нек ти се нађе за домаће потребе.

Изиђе једном човек Божји са братијом на имање да раде у градини. А земљоделац неки, сав уплакан, дође у манастир носећи на рукама свог умрлог сина малог, и тражаше преподобног оца Бенедикта. Рекоше му да он са братијом на имању ради и да ће доцкан доћи. Тада човек тај, положивши мртвог сина пред вратима манастирским, потрча к преподобном, и срете га на путу где се већ враћа с рада у манастир, и стаде са сузама вапити к светоме, говорећи: Дај ми сина мог, оче, дај ми сина! А човек Божји зачуђен упита га: Еда ли ја узех сина твога? Човек одговори: Син мој умре, него дођи и васкрсни га! Чувши ове речи, преподобни се веома ожалости и рече к братији: Бегајмо браћо, бегајмо! јер васкравати мртве није наш посао, него посао светих Апостола. - А човек од силне душевне патње заклињаше се говорећи: Нећу отићи одавде док сина мог не васкрснеш! - Тада преподобни приђе к телу умрлог детета преклони с братијом колена на молитву, и говораше к Богу: Господе, не гледај на моје грехе него на веру овог човека, који се моли да му син васкрсне, те врати душу овоме телу! - - Светитељ још не беше завршио молитву, а мртво тело поче показивати знаке живота и мицати се. Тада га светитељ узе за руку, подиже дете живо и здраво, и даде га оцу његову. - И сви слављаху Бога за овакво преславно чудо, А и многа друга предивна чудеса учини овај чудотворни отац, о којима опширно пише свети Григорије Двојеслов, папа римски. Но потребно је прећи на крај ове повести.

Преподобни Бенедикт имађаше рођену сестру, која се звала Схоластика. Родитељи је још од повоја посветише Богу. И она сав живот свој проведе у девству и подвижништву, и потпуно угоди Богу. Она је имала обичај да сваке године једанпут посети свога брата, овог угодника Божјег. Он ју је примао, не у манастиру него на једном манастирском имању недалеко од манастира. И тамо је разговарао с њом о душекорисним стварима. А кад последње године свога земаљског живота блажена Схоластика дође у посету своме брату, преподобни проведе цео тај дан са њом у светим разговорима и богонадахнутим поукама и корисним повестима. Увече би постављена трпеза, а они и за време вечере не престајаху са богонадахнутим разговорима. И тако зађоше дубоко у ноћ. Онда света девица рече преподобноме: Молим те, брате мој, да сву ноћ ову до сванућа проведемо у разговору о небеској радости и вечном животу. Блажени јој одговори: Шта кажеш, сестро? Мени је немогуће да сву ноћ проведем изван своје келије. - А ноћ беше чиста и ведра, нигде облачка на небу. Кад света девојка виде да брат неће да јој испуни молбу, склопи руке, метну их на сто, па спусти главу своју на њих, и тајно у срцу свом принесе свемоћном Богу молитву са сузама. И чим подиже главу, изненада се разлеже страховита грмљавина, и удари силна киша, и падаху громови уз севање муња, тако да чесни човек Божји Бенедикт, и братија што с њим беху дошли, не само што нису могли изићи, него ни на врата нагвирити. Толику је силу имала пред Богом молитва ове свете девојке. А преподобни, познавши да она тајном молитвом својом низведе изненада ову кишу, рече јој: Сестро, зашто ми то уради? Света одговори: Ја те молих, брате, и ти ме не хте послушати; а ја замолих Господа мог, и Он ме одмах услиши. Сада, ако можеш изађи и иди у свој манастир, а мене остави. - И тако преподобни, и против воље, остаде са сестром сву ноћ у разговору о вечном животу. А кад свану, они се опростише, и разиђоше се.

После три дана, стојећи на молитви, преподобни подиже очи своје к небу и виде душу своје преподобне сестре где у облику голубице, у великој светлости, лети ка небу и тамо је са славом дочекују у небеском царству. По томе сазнаде њен излазак из тела, и испуни се велике радости и весеља што се душа њена удостојила такве славе. И заблагодаривши дубоко Богу, он каза братији да му се сестра преставила. И посла те донесоше свето тело њено у манастир његов, и као скупоцено благо положи га у гроб који беше припремио за себе.

После неког времена дође преподобноме у посету ђакон Серванд, игуман манастира у Кампанијској области подигнутог од патриција Либерија, муж пун небеске благодати. И проведоше у корисним разговорима о преслаткој храни у небеском царству, коју, иако још не могаху потпуно примити, ипак се делимично њоме причешћиваху честим уздасима и богомислећим умом. А када је требало и телесну храну кушати, они су то с уздисањем чинили, стално носећи у срцу сећање на непролазну храну. Ради ноћног одмора преподобни отац Бенедикт попе се у своју келију на спрату, а блаженом госту ђакону Серванду предоставише келију у приземљу. Пошто преподобни Бенедикт отпочину мало, устаде пред поноћ на молитву. И стојећи крај прозорца и молећи се, изненада угледа велику небеску светлост, и ноћ постаде виднија него дан. А што је чудније, као што сам отац касније казиваше, изгледало ми је да видим целу васељену како се сабрала под ту сунчану светлост као у једну лопту. Гледајући брижљиво ка тој светлости, преподобни виде како Анђели на огњеном кругу носе ка небу душу блаженог Германа, епископа капуанског. Тада преподобни Бенедикт, желећи да његов гост Серванд буде учесник и сведок тог страшног виђења, громко га два-трипут викну по имену. Овај се уплаши од тако необичног позивања, хитно оде к њему у келију, и виде не цело виђење, него угледа мали део оне неисказане светлости. А све остало му исприча човек Божји Бенедикт.

Свети одмах посла у град Касино код љубљеног ученика свог Теопрова грађанина, молећи га да се брзо распита у граду Капуа за светог епископа Германа. И овај га одмах обавести да се епископ преставио, и када се преставио. И видеше да се свети Герман преставио оне поноћи и у онај час, када преподобни Бенедикт виде где Анђели носе на огњеном кругу душу његову ка небу.

Потом дође време и самом преподобном Бенедикту да се разлучи од тела и отиде ка Господу. И сазнавши на шест дана раније час своје кончине он нареди да се отвори гроб који он беше припремио за себе. И разболевши се телом, лежаше на одру, поучавајући братију, за које беше и правила написао о монашком животу. А у дан престављења свог он нареди да га носе у цркву светог Јована Крститеља, коју он подиже, као што је напред речено, на месту разореног идолишта Аполоновог. И причестивши се та]]>29167Thu, 26 Mar 2026 20:33:02 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D1%98%D0%B5%D1%80-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BF%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%BD-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D1%85%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%B4%D1%83-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-r29165/

Живот није унапред написан сценарио, нити неко други држи оловку. И када се чини да је све „записано у звездама“, Бог оставља човеку слободу и чека његов корак да би му пружио руку. Један избор, чак и у последњој секунди, може избрисати године мрака и променити све.

Често ћемо у аутобусу, на пијаци или у чекаоници код лекара чути ону тешку реченицу: „Тако му је било суђено“. Када се деси нешто лоше, кажемо: „Судбина“. Када некоме крене наопако, кажемо: „Није му се дало“. Као да смо сви ми само статисти у неком филму који је неко други већ снимио, монтирао и пустио, а ми само немо посматрамо како се кадрови нижу.

Али, да ли је човек заиста само марионета на концима неке невидљиве и немилосрдне силе? Да ли је Бог заиста „записао“ сваку нашу псовку, сваку чашицу коју попијемо и сваку лаж коју изустимо?

Ако питате Православље, одговор је громогласан: НЕ. Судбина, онако како је свет разуме, у нашој вери не постоји.

Слепа сила насупрот Оца који воли

Стари Грци су веровали у Мојре – три старице које преду нит човековог живота. Кад оне пресеку нит, готово је. Ту нема преговора, нема молитве, нема покајања. Чак су и њихови богови морали да се покоре судбини. Слично, неке источне религије говоре о карми као о строгом закону узрока и последице: оно што урадиш мора да се врати. Као аутомат за кафу – убациш новчић и изађе чаша.

Православље каже нешто потпуно другачије. Ми не верујемо у „судбину“, ми верујемо у Божији Промисао. Разлика је као између камене статуе и живог оца: статуа не мења ништа и не слуша, а Отац те види, воли и одговара на твој вапај.

У Псалмима стоји: „Добар је Господ и праведан, и Бог је наш милостив; Чува просте Господ; бејах у невољи, и поможе ми.“ (Псалам 116, 5-6)

Ако би постојала „судбина“ у смислу да је све већ одређено, Бог не би могао да нам помогне – јер би патња била неизбежна. Божији Промисао, међутим, значи да Бог учествује у нашем животу, нуди нам путоказе и прилике да изађемо из тешких ситуација. Он није ван живота – Он нас види, чека нашу одлуку и помаже када се опредељујемо за прави корак, нудећи нам излаз из сваке провалије у коју смо сам упали.
Како Бог зна шта ће бити?

Многи се збуне када чују да Бог све види унапред: „Ако Бог већ зна да ћу сутра да се посвађам, зар онда нисам приморан да то урадим?“

Замислимо ситуацију у којој неко седи у соби са пријатељем и пушта му свој омиљени стари филм који је гледао десет пута. И он тачно зна да ће у десетом минуту главни јунак да пође погрешним путем и падне у замку. Он седи, зна крај, зна сваки корак.

Поставља се питање: Да ли то што посматрач зна шта ће јунак у филму да уради, њега заиста приморава на то? Наравно да не. Јунак у филму доноси одлуке својом главом. Посматрач само „види“ оно што јунак тренутно проживљава.

Али, овде долази најважнија разлика. Док ми, гледајући филм, не можемо да викнемо јунаку кроз екран: „Пази, не иди туда!“, Бог то може и Он то ради, јер није само неми посматрач. Он стоји изнад времена, види целу нашу стазу, али се и те како меша у наш живот – не силом, већ љубављу.

Он нам „шаље тихе поруке“: кроз савест која нас гризе пре него што нешто урадимо, кроз пријатеља који нас баш тад позове, или кроз неку неочекивану препреку која нас заустави у лошој намери. Он види да идемо ка провалији и чини све да нас упозори, али нас не везује ланцима. На крају, ми смо ти који морамо да закочимо.

Бог види наше грешке пре него што их учинимо, али одлука је увек наша. Наша слобода је стварна, а Његова помоћ нам је увек на располагању ако је прихватимо.

Као што каже Свети Апостол Павле: „А Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода.“ (2. Коринћанима 3, 17) Баш као јунак у филму који сам одлучује шта ће учинити, ми имамо прилику да сваки корак у животу изаберемо сами – и Бог нас при томе подржава, а не приморава.
Зашто Бог ствара некога за кога зна да ће пропасти?

Многи се питају: зашто Бог ствара некога кога већ зна да ће изабрати зло или пропасти? Прво, важно је знати: Бог никога не ствара за пакао. Живот је сам по себи дар, прилика да постојимо, учимо, волимо и растемо. У Светом Писму стоји јасно: „Јер Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.“ (в. 1. Тимотеју 2, 4)

Бог није „штедљив“ са животом. Живот је толики дар да га Бог даје чак и ономе за кога зна да ће га проћердати. Зашто? Зато што је постојање боље него не-постојање. Постојање нам даје шансу.

Замислите воћњак. Домаћин посади сто садница. Он зна да ће неке можда нападнути болест, да ће ветар поломити неке гране. Али их саде из љубави – јер свака садница има шансу да израсте и да роди. Свака особа добија своју „стартну позицију“, ваздух, сунце и воду живота. То што неко искористи те услове за зло, а неко за добро, није Божја грешка – то је одговорност човека.
Страдање није казна већ пут

Страдање такође није знак Божје мржње или казне. У Старом Завету, прича о Праведном Јову показује да човек понекад доживи губитке и патњу без икакве кривице. Јов је остао веран, и Бог му се јавио у слави, вратио му изгубљено и показао да је страдање било пут очишћења и још дубљег познања Бога.

    Страдање није ћорсокак судбине – оно је прилика да учимо, исправљамо пут и приближавамо се добру.

Шта је пакао?

А шта је пакao? Пакао није затвор који Бог баца људима, већ последица људских избора. То је стање у коме човек одбија доброту, љубав и Бога, и зато му Божија љубав „пече“. Као што сунце омекшава восак, али стврдњава блато – Бог свима шаље исту љубав, али људи сами одлучују да ли ће се омекшати или закрвити.

Сваки дан, сваки избор који правимо – опростимо ли, помогнемо ли, поштујемо ли друге – отвара прозор ка рају. Сваким лошим поступком који радимо, сами слажемо цигле на зидове свог пакла. Бог нам не намеће судбину; Он нам шаље смернице и прилике да свој живот учинимо добрим.

Разбојник на крсту – слобода до последњег даха

Ако и даље сумњамо у идеју да није све унапред одређено, погледајмо на Голготу. Тамо висе тројица мушкараца. У средини Христос, Бог који пати за нас. С леве и десне стране – двојица разбојника, криминалци по свим људским мерилима. Ако би све било „записано“, обојица би морала да пропадну.

Али један од њих чини нешто невероватно. Уместо да настави у своје зло, окреће се ка Христу и каже:

„Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме.“ (Лука 23, 42)

У тој једној секунди, пре него што је издахнуо, он руши своју дотадашњу „судбину“. Избрисао је године зла једним искреним вапајем слободне воље.

И шта му Христос одговара? „Записано ти је да идеш у пакао“? Не! Већ: „Заиста ти кажем: Данас ћеш бити са мном у рају.“ (Лука 23, 43)

Ово је најјачи доказ да је слобода стварна – чак и до последњег даха. Судбина није предодређена. Чак и човек који је дуго живео у мржњи и греху има прилику да изабере добро и прима Божију помоћ.

Синергија: Бог пружа руку, а ми – корак

Замислите да сте заглављени колима у блату. Можете да седите и кукате: „Таква ми је судбина, овде ћу да преноћим“. Можете и да се љутите: „Зашто ми се ово дешава?“

Православље каже: живот је синергија – заједнички рад човека и Бога. Бог нам шаље прилике, смернице и помоћ, али не врти точкове уместо нас. Ми морамо да седнемо за волан, да и додамо гас. Бог нас чека, види наше покушаје, и пружа руку – али корак морамо учинити ми сами.

У Посланици Јаковљевој стоји: „Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва.“ (Јаков 2, 26)

Преведено на свакодневни језик: не кривимо „судбину“ за оно што смо покварили лењошћу или лошим избором. Бог нам шаље подршку, али ми морамо да урадимо свој део посла. Када се померимо са места, када преузмемо одговорност за своје изборе – Бог нам показује пут, помаже и води.

Молитва је део те синергије. То није магија, нити аутоматско решавање проблема. То је разговор са Живим Оцем који нас слуша и на чије смернице можемо да одговоримо. Када се молимо, ми заправо мењамо ток свог живота, прихватајући Божију руку која нас води.
„Записано у звездама“ или „Записано у Срцу“?

Људи често траже сигурност у хороскопима или судбини. Лако је веровати звездама – оне не траже ништа од нас. Али Бог тражи нас. Он каже: „Ти си већи од звезда.“

Свети Оци нас подсећају: слобода је дар који нам Бог даје, а наше одлуке су огледало нашег срца. Свети Јован Лествичник пише да човек који хоће да иде путем спасења мора „сваког дана у себи ослушкивати глас Бога и отклањати оно што га удаљава од Њега“. Свети Василије Велики саветује: „Не чекајмо да нам се пружи савршена прилика, већ сваки тренутак користимо да одлучимо за добро.“

Апостол Павле каже: „Све могу у Христу који ми даје моћ.“ (Филипљанима 4, 13)

То није само реч о снази – већ о могућности да чак и малим, искреним корацима прихватимо Божију руку и изменимо свој пут. Када се молимо, када слушамо савест и окрећемо се добру, ми одговарамо на Божији промисао.

„Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему…“ (Откривење 3, 20)

Бог куца, не разваљује врата. Наше срце је та квака.

Логика слободе

Сама логика нам говори нешто задивљујуће: ако постоји Бог, онда је судбина немогућа. Јер, ако Бог може да промени судбину – онда она није судбина. Ако не може – онда Бог није Бог.

Зашто? Зато што би судбина, да заиста постоји, морала бити већа и од самог Бога. Она би била хладан, непроменљив програм којем би и Он морао да се покори. Али Бог није машина, Он је Жива Личност. Онај Ко је створио законе природе, стоји изнад њих. Онај Ко је написао књигу живота, има моћ и да допише ново поглавље у сваком тренутку.

Зато је закључак једноставан: тамо где је Бог, тамо је Слобода. Тамо где је Отац, нема „записаног програма“, нема машине која меље наше животе.

Оловка је у нашим рукама

Следећи пут када чујемо: „Против судбине се не може“, сетимо се разбојника на крсту. Сетимо се своје слободе, јер Бог већ види цео наш живот и навија за нас да победимо – себе саме.

Није записано да морамо да патимо, нити да морамо да грешимо. Записано је само једно: да смо сви вољени и створени за вечност. Све остало остаје у нашим рукама.

Будимо храбри, прекрстимо се и кренимо. Не у оно што је „суђено“, него у оно што слободно бирамо. Рај и пакао нису дестинације на мапи, већ правци у којима се срце сваког од нас креће – и то управо сада.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић

Велики архијереј Божји Свети Никифор, патријарх цариградски, за побожно поштовање светих икона би од злочестивог цара Лава Јерменина протеран са престола на острво Проконисос.[1] На том острву беше манастир, који сам Никифор беше саградио у част Светог мученика Теодора. И ту овај исповедник вере проведе у оскудици и злопаћењу тринаест година, а потом се престави и оде ка Господу 828. године. И би сахрањен у манастиру свом поред Цркве Светог Теодора.

Пошто с хуком изгибоше сви цареви иконоборци: Лав Јерменин, Михаило Валвос, и син овога Теофил, на царски престо седе благочестива царица Теодора са својим врло малим сином Михаилом.[2] Исто тако истребише се са земље живих и псевдопатријарси цариградски: Теодор Каситер, Теодор Спатарокандилат, Антоније Касимат, и Јован Аниј[3], по занимању мађионичар. Овај последњи, као неканонски би збачен од стране верних, и на престо би повраћен канонски патријарх Свети Методије. Тада, 846. године, и чесне мошти исповедника Христова Светог Никифора бише пренесене са Прокониса у Цариград. Јер Пресвети патријарх Методије саветова то побожној царици Теодори. Он јој говораше:

Није лепо да најизврснији међу патријарсима Свети Никифор, који је због правоверја протеран са престола, и после смрти буде у изгнанству. Треба свето тело његово вратити на престо његов. Нећемо избећи грех, ако га оставимо у заточењу. Изгледаће као да пристајемо на његово изгнанство, и као да мислимо да је с правом био протеран. Није нам непознато каквог се благослова удостоји племе Јосифово, што кости оца свог после четири стотине година пренесоше из Египта у земљу Хананску. А ми, синови побожности, хоћемо ли трпети да и даље будемо лишени присуства оца нашег, који нас је божанским законима васпитао у Православљу? Јер и овај престони град, најлепши под сунцем, жуди за чесним моштима свога светог вође и пастира, готов да их побожно чува. Нека се обрадује опет невеста Црква женику свом, кога је жива лиши неправедна рука царева! Нека она добротом пастирољубиве царице загрли тело женика свог који се у Господу упокојио! О благочестива царице, народ успокојен тобом у Православљу, силно чезне да макар духом чује глас умрлог пастира свог. Види ли народ само сенку његову, он ће сматрати да види њега жива, и као жива ће га примити, и чуваће га као најдрагоценије благо.

На овај савет и предлог Свјатјејшег патријарха Методија христољубива царица Теодора одмах пристаде, говорећи: То ће и душама нашим бити корисно, и за име наше у последња времена славно.

Не оклевајући, Пресвети патријарх узе презвитере и монахе, и пође на острво Проконис, праћен мноштвом народа. И кад стиже у Манастир Светог мученика Теодора, отвори гроб Светог Никифора, и сви видеше чесно тело његово, после деветнаест година од дана сахране, потпуно читаво, без икаквог знака труљења и пушта из себе диван мирис. Пошто отслужи свеноћно бденије и божанствену Литургију, Свети Методије сиђе у гроб, и загрливши чесне мошти Светог Никифора говораше му као живоме:

О мужу преблажени, ти си се уподобио Светом Јовану Златоусту, јер си сличне подвиге узео на себе, и сличне муке поднео. Као он, тако си и ти због неустрашивог изобличавања безакоња доживео неправедно изгнанство. И ево где се више од тридесет година налазиш у заточењу, најпре као жив а затим као мртав. А сада дај себе нама, синовима твојим који те воле, и врати се међу своје, да те народ који те воли с радошћу прими и сада као некада. Безбожни цар који те безаконички отера са престола, доби заслужену казну по делима својим, јер је бедно лишен и царства и живота. А сада побожни цареви теби мртвоме предају као живоме твоју цркву, коју као еванђелска чеда заједно са мном очистише од јеретичких поганштина, и учинише је онаквом какву си је ти најпре својим трудом био украсио, и оставио је дивну и беспрекорну. Погледај и види сакупљена чеда своја, која су ти из оближњих градова дошла, а остала из удаљенијих крајева, којих је много много више, жељно очекују твој повратак. Њих осиротеле и уцвељене немој презрети и остати далеко од њих! Нека град твој добије твоје свете мошти, тај најскупоценији дар, да би се, украшен њима, више величао и славио него царском круном!

Рекавши то, Свјатјејши патријарх Методије подиже са земље светитељеве мошти, положи их у нови кивот, па са осталим свештенством узе их на раме и са псалмопјенијем унесе у лађу. Лађа крену, и они брзо стигоше у Цариград. А благочестива царица Теодора са сином Михаилом, и целим Сенатом, и свештенством, и целокупним грађанством престонице, са свећама, кадионицама и појањем, веома радосни и весели изиђоше на пристаниште у сусрет чесним моштима патријарха свог, Светог Никифора. И узевши чесне мошти однесоше их најпре у Саборну цркву Свете Софије, из које некада би прогнан. А овај повратак светих моштију би тринаестог марта, то јест у исти дан у који би изгнан. Јер тринаестог марта беше Свети Никифор изгнан из Цариграда, и опет тринаестог марта, после деветнаест година, мошти му пренете у престоницу. Истога дана увече би саборно одслужено свуноћно бденије у Цркви Свете Софије над чесним моштима светитељевим. А сутрадан их однеше из Свете Софије у Цркву Светих апостола, и тамо их чесно положише. И установи се да се ту врши главно празновање у част и спомен исповедника Христова Светог Никифора, а у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Духом Светим вавек, амин.

Житија Светих – Архимандрит Јустин Поповић

НАПОМЕНЕ:
[1]Проконисос – острво у Мраморном Мору; сада се назива Мармара.
[2]Цар Лав Јерменин царовао од 813. до 820. године; Михаил Валвос царовао од 820. до 829. године; Теофил царовао од 829. до 842. године. Цар Михаил ступио на престо у својој четвртој години, зато је до 855. године државом управљала његова мати, света царица Теодора (она се слави 11. фебруара).
[3]Ови патријарси држали патријаршијски престо од 815. до 842. године.

Спомен Светог оца нашег Софронија, патријарха јерусалимског

Свети Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску[1] око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених, који се зваху Плинт и Мира.

Још од младости своје блажени Софроније стаде живети животом достојним свога имена: љубљаше духовну и светску мудрост, и чуваше своју девственичку чистоту недирнутом и беспрекорном. А то двоје, духовна мудрост и девственичка чистота, назива се целомудријем. Штавише, по речима Светог Јована Лествичника,[2] целомудрије је заједнички назив за све врлине. А целомудрени Софроније беше ревносни творитељ свих врлина.

Он најпре изучи светску философију, због чега би прозван софист, то јест мудри. У она времена назив софист означавао је велику част. Тако су називани најодабранији философи. Али блажени Софроније, сабравши светску мудрост, жељаше да стекне и духовну мудрост. Са том намером он обилажаше манастире и пустињачке испоснице, сабирајући у богоносних отаца благо корисно по душу његову. Тако дође и у свети град Јерусалим. И обилазећи околне манастире, он дође у општежиће Теодосија Великог. Ту нађе инока Јована Мосха, презвитера по чину, човека врлинска и веома искусна и у светској и у духовној философији. И Софроније се свим срцем приљуби уз њега, као син уз оца и ученик уз учитеља. И праћаше га на свима путовањима његовим све до кончине овога, идући заједно с њим по манастирима и пустињама, посећујући свете оце, и описујући житија њихова ради духовне користи. О томе сведочи књига коју су заједно написали: Лимонар или Цвећник, која је одобрена Седмим васељенским сабором.[3] У овој књизи Светог Софронија учитељ његов често назива софистом, као равног себи у философији. Па не само то, него га блажени Јован понегде назива господином својим, а понегде и оцем. Јер га није сматрао као ученика већ као пријатеља и сапутника и сатрудољубца, по животу изврсна. Усто је блажени Јован провиђао Духом да ће Софроније бити велики пастир и непоколебљиви стуб Цркве Христове.

Са овим преподобним Јованом Свети Софроније је још пре свог пострига живео најпре у Палестини доста дуго, у киновији Теодосија Великог, и у пустињи Јорданској, и у манастиру Светог Саве који се називао Нови. Затим обојица, Јован и Софроније, напустише Палестину из страха од Персијанаца који су наилазили, и одоше у пределе Антиохије Велике. Јер у то време персијски цар Хозрој Млађи поведе рат против Грчке због овога: Фока мучитељ, као што о томе опширно пише грчки историчар Никифор, уби грчког цара Маврикија и заузе царски престо. А цар Маврикије беше велики добротвор Хозроју персијском, кад овај беше пребегао из Персије у грчку царевину. Тада му Маврикије беше уместо оца, и поможе га и новцем и војском, те он поврати свој престо у Персији, и тако се створи између Грка и Персијанаца вечити и чврст мир. Но кад Хозрој чу за убиство свога добротвора цара Маврикија, веома се ожалости. И уништивши уговор о миру са Грцима, он крену да освети Маврикија: и упаде војска персијска у многе покрајине грчке, нарочито у Сирију, Феникију и Палестину, и пустошаше их. Тада оци свети, који се подвизаваху у тим покрајинама, напуштаху своје манастире и пустињска обиталишта и бежаху куда. је ко могао. У то дакле време одоше из Палестине и ова два света оца, Јован и Софроније. По њиховом одласку Персијанци заузеше свети град, Јерусалим, и са Пресветим патријархом Захаријом одведоше у ропство и Часни животворни крст Христов, који остаде четрнаест година у ропству у Персији, на велику тугу и жалост целог хришћанског света.

Дошавши у пределе Антиохије, ова два светитеља стадоше обилазити тамошње врлинасте оце, и по обичају свом, као пчеле летећи од цвета до цвета и скупљајући мед, они скупљаху слађе од меда духовне поуке, и слагаху их у своју споменуту књигу Лимонар као у саћу мед. Али кад се и тамо приближи персијска војска, они отпловише у Египат и Александрију. И тамо чинише што и раније: описаше дела и поуке многих светих отаца, које очима својим видеше и ушима својим чуше. У то време Свети Софроније још не беше пострижен у монашки лик, што се види из шездесет девете главе њиховог Лимонара, где учитељ Софронијев Јован каже овако: Стигосмо у Александрију ја и кир Софроније, брат мој, пре пострижења његова, и одосмо к ави Паладију, човеку врлинском и слузи Божјем. И опет у глави сто десетој он исти каже: Ја и господин мој Софроније одосмо у Лавру, удаљену од Александрије осамнаест стадија, к једном веома врлинастом старцу, Египћанину, и ја рекох старцу: Господине аво, кажи нам поуку, како да живимо, јер господин софист (Софроније) жели да се одрекне света и постане монах. Старац нам рече: Добро чините, децо, што остављате свет ради спасења душе своје. Седите у келији молитвено тихујући и чувајући ум и молећи се непрестано и имајући наду у Богу, и Он ће вам дати знања свог и просветити ум ваш.

Предивна врлина Светог целомудреног Софронија огледа се у томе, што он као световњак толики труд улагаше путујући дуго по манастирима и пустињама, и што се толико брињаше и ревноваше око проналажења духовно корисних ствари, које би га научиле путу спасења. И пре пострижења у монаштво он се већ показиваше савршен монах, проводећи у врлинама савршено монашко житије.

Затим би пострижен од свог учитеља, пошто се тешко разболе од очију, и очекиваше да ће умрети. И имађаше за време болести виђење. О томе његов учитељ пише у сто другој глави Лимонара, говорећи: Када мој брат Софроније мудри беше на самрти, стајах крај њега ја и ава Јован схоластик, и он нам рече: Као да иђах неким путем, и видех девице које се скупише око мене, и ликоваху говорећи: Добро дошао, Софроније! Венчао се Софроније! А девице ликоваху пред њим зато што је истог имена са целомудријем.

То о њему написа учитељ његов. После свог оздрављења, и већ у монашком чину, блажени Софроније се даде на још веће подвиге, бринући се о свом спасењу и о спасењу других. У то време се беше у Египту раширила Севирова јерес.[4] Софроније и његов учитељ силно се бораху са овим јеретицима. Као мудри и вични Светом писму, они у свима препиркама побеђиваху јеретике. Због тога их Пресвети патријарх александријски Јован Милостиви (609-620. године) веома вољаше и поштоваше, као искрене своје пријатеље, помагаче и тешитеље у борби против јеретика. У Житију Светог Јована Милостивог, написаном од неапољског епископа Леонтија, каже се да је Свети Јован Милостиви имао обичај да средом и петком седи пред вратима цркве, и примао свакога ко је желео да му дође, саслушавао свачије молбе, помагао, мирио завађене, и мир творио међу људима. А кад би се десило да му нико ни с каквом молбом не дође, док је он седео, он би тужан и са сузама одлазио дома, говорећи: Данас ништавни Јован ништа не уради, нити што принесе Богу за грехе своје. – А блажени Софроније, пријатељ његов, тешећи га говорио му је: Оче, данас треба да се истински веселиш, јер овце твоје живе мирно без препирке и свађе, као анђели Божји. – Из овога се јасно види у каквом је поштовању и љубави код Пресветог патријарха био Свети Софроније са учитељем својим.

Обојице ових светих беше лозинка и брига: сваки дан научити нешто ново од духовне користи. И догоди им се једном ово, као што о томе прича Јован: Једном у подне ја и господин мој Софроније мудри иђасмо у дом Стефана философа, који се налазио поред пута што води ка цркви Пресвете Богородице, подигнутој блаженим патријархом Евлогијем на истоку од Великог Тетрафила. Кад стигосмо до философовог дома, закуцасмо на врата, а вратар нам рече: Мој се господин још одмара, причекајте мало. Тада предложих господину моме Софронију: Хајдмо мало до Тетрафила! – Александријци поштују то место, јер кажу да је на том месту цар Александар Македонски положио мошти Светог пророка Јеремије, које је донео из Египта, када је основао град Александрију. Кад стигосмо тамо, не нађосмо никог сем три слепца. И ћутке седосмо близу њих, сваки са својом књигом. А слепци су међу собом много разговарали. И један упита другог: Пријатељу, како си ти ослепио? Онај му одговори: У младости бејах морнар. Пловећи из Африке, много сам пиљио у море, због чега ми очи побелеше, и ја ослепех. Затим други, упитан на који начин је он ослепео, одговори: Бејах стаклар. Једном приликом правећи стакло ја се непажњом опекох, и од тога изгубих вид. Тада ова два слепца упиташе трећег, на који је начин он ослепео. Овај им одговори: Када бејах млад, нисам волео да радим и да се мучим, а волео сам да ленствујем. Пошто нисам имао од чега да живим, ја стадох да крадем и да многа зла чиним. Једнога дана видех где носе да сахране једног мртваца, преко кога беше скупоцен покров. Ја пођох за пратњом, желећи да видим где ће га сахранити. И сахранише мртваца поред цркве Светог Јована. Чим паде ноћ, ја откопах гроб, свукох са мртваца све, само један огртач оставих на њему. И кад изађох из гроба, рече ми зла помисао моја: Врати се и узми огртач, јер је врло добар. И ја се кукавац вратих са намером да узмем огртач и мртваца оставим нага. И гле, мртвац се диже и седе преда мном, затим пружи руке и прстима ми одра лице и извади оба ока. Тада се ја несрећник са великом муком једва извукох из гроба. Ето, рекох вам на који начин ослепех.

Пошто чусмо то, господин Софроније ми даде знак и ми одосмо од њих. И рече ми Софроније: Аво Јоване, данас нам заиста није потребно да се чему другом научимо, јер се данас довољно поучисмо духовно: нико, који зло чини, не може се сакрити од Бога.

Из овога се јасно види да се оба ова светитеља, Јован и Софроније, стараху да сваког дана стекну себи по коју духовну корист. Јер ове речи Софронијеве сведоче да им је сваког дана била главна брига: како да дођу до неке нове духовне користи.

За време боравка у Александрији блажени Софроније записа чудеса Светих мученика Кира и Јована, одајући им на тај начин благодарност што му исцелише очи. Јер када му оболеше очи, он прибеже овим Светим бесплатним лекарима са молитвом и вером у њиховој цркви у Александрији, и доби од њих мољено исцељење. И имађаше велику љубав према њима.

Но после неког времена стаде и Египту, и у њему Александрији, грозити опасност од персијске најезде. И ови блажени оци, Јован и Софроније, бише приморани да и одатле беже. И они отидоше на Синај, затим на Јегејска острва, и после у Рим. А и Пресвети патријарх Јован Милостиви донесе одлуку да бежи од варвара. Али у путу су пресвети патријарх разболе, и у завичају свом, граду Амантунту, он се престави у Господу. Касније, мудри Софроније одаде дужну пошту и хвалу узвишеном животу светог патријарха и његовом неизмерном милосрђу, и описа његово житије.

Блажени дакле Софроније са својим учитељем Јованом и дванаесторицом братије отпутова у Рим. И тамо, после неког времена Софронијев учитељ преподобни Јован, већ стар, отиде ка Господу (619. године). Пред смрт он остави завештање свом ученику и духовном сину блаженом Софронију, да тело његово не сахрањује у Риму, него да га однесе на Синајску Гору. А ако би због најезде варвара било немогуће доћи до Синајске Горе, онда да га сахрани у Палестини у киновији Светог Теодосија Великог, где је он с почетка монахова

И би тако. Јер подражавајући Јосифа старозаветног који тело Јаковљево пренесе у гробницу отаца његових, Свети Софроније узе из Рима тело преподобног Јована, духовног оца свог, и са братијом крену у грчке земље. Кад допловише у Аскалон, он чу да је због варвара немогуће ићи на Синајску Гору, зато оде у Јерусалим, који је био у рукама Персијанаца, и у Теодосијевој киновији погребе тело свог духовног оца. Затим Свети Софроније оде у Александрију да убеди тамошњег патријарха Кира да не пристаје на јерес монотелитску. Одатле отиде и у Цариград исто тако да убеди патријарха цариградског Сергија. Али га они не послушаше, и он се врати у Јерусалим. Тада је на патријаршијском престолу у Јерусалиму био Модест уместо патријарха Захарија, који је са Часним крстом био у ропству у Персији.

Убрзо по доласку Светог Софронија у Палестину, Бог благоволи вратити из ропства у Јерусалим Часни крст и патријарха Захарију. Јер војвода Ираклије уби цара Фоку тиранина,[5] сам заузе царски престо византијски, зарати на Персију, много пута победи Хозројеве пукове, и седам година пустошаше његове градове. Тада Сироес, син Хозројев, уби свога оца Хозроја, и затражи мир од грчког цара Ираклија.[6] Овај као први услов за мир постави захтев: да персијски цар уступи Јерусалим Грцима, и да врати Часни крст, и с њим патријарха Захарију.

И би тако. После четрнаест година Часни крст би веома свечано враћен из Персије. Сам цар Ираклије унесе га на својим леђима у Свети Град. И Пресвети патријарх Захарија заузе свој престо. Но после неколико година исти цар Ираклије пренесе Часни крст Господњи из Јерусалима у Цариград, да би ову велику драгоценост хришћанску склонио од непријатеља, који потом опет заузеше Јерусалим. А патријарх Захарија није дуго седео на свом престолу после свог повратка из ропства, већ пређе ка Господу. После њега опет дође Модест, и поживе само две године. А кад се Модест престави, за патријарха би изабран Свети Софроније, 634. године.

У то време појави се, као што рекосмо, јерес монотелита, то јест једновољника. Они су учили да у личности Христовој у двема његовим природама, Божанској и човечанској, постоји једна воља и једно дејство, као да свака природа нема своју посебну вољу и посебно дејство. Учећи тако они одричу да је Христос савршен у обема природама. О тој јереси опширно је писано у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21. јануаром. Цар Ираклије сазва помесни сабор, и нареди да се тако верује. На њега се угледа цариградски патријарх Сергије (610-638) и римски папа Хонорије (625-638). А за овима Кир александријски, па касније цариградски патријарх Пир, и други. А многи православци пострадаше не пристајући уз ову јерес.

Против ове јереси силно устаде Пресвети патријарх јерусалимски, Свети Софроније. Он сазва и помесни сабор, на коме прокле јерес монотелитску. И одлуке овога сабора он разасла на све стране. Ове одлуке бише читане на Шестом васељенском сабору 680. године, и од Светих отаца потврђене, и усвојене као правоверне.

Свети Софроније је написао и многе друге, корисне Цркви Христовој, беседе, поуке и химне, а и житија неких светитеља, као и житије Свете Марије Египћанке, која равноангелни живот проведе у пустињи на надчовечански начин. И Свети Софроније мудро пасаше Цркву Божју, запушујући уста јеретицима, и далеко их као вукове одгонећи од разумног стада. Затим, по попуштењу Божјем, би опет најезда варвара на Сирију и Палестину, али не Персијанаца већ Арапа мухамеданаца. Ови најпре заузеше град Дамаск, затим Витлејем, па онда опседоше Божји град Јерусалим, и две године га освајаху. Јер када они победише у Сирији Грчку војску и њеног војводу Сергија убише, Пресвети патријарх Софроније са палестинским хришћанима затвори се у Светом Граду. Постоји једна његова беседа, коју је одржао на Божић у опседнутом граду. У њој он као други Јеремија оплакује разорење и опустошење светих места, које је Бог допустио због грехова људских. А нарочито жали што не могу да дан Рођења Христова по обичају прославе у Витлејему, јер је Витлејем већ био у рукама агарјанским.

На крају друге године опсаде, 637. године, хришћани су били принуђени да се предаду непријатељима, и да им отворе град. Али претходно Пресвети патријарх Софроније посла халифу агарјанском Омару изасланство са условима о предаји града. А први услов беше овај: да се хришћанској вери и светој Цркви Божјој не чини никакво насиље и зло. Омар прими тај услов у потпуности, као и остале. И кад хришћани отворише агарјанском вођи градске капије, он, притворица и лукавац, узе на се овчију кротост и смиреност, ма да је био унутра вук грабљиви: обучен у кострет од камиље длаке, уђе пешице у град и питаше: где је храм Соломонов, желећи да тамо узнесе своје богомрске молитве. А Свети Софроније, који му беше изашао у сусрет, видевши га где улази у лицемерном обличју, рече: Ево, мрзост опустошења, предсказана пророком Данилом, биће на месту светом. – И плакаше много са свима хришћанима. А Омару предлагаше да баци са себе рите и обуче кнежевску одећу која му доликује.

И тако свети град Божји заузеше Агарјани, и хришћанство паде у тешко ропство. Јер нечестиви вођа агарјански, не испуни услове мира, које обећа да ће испунити, и стаде многа зла наносити јерусалимским хришћанима. Гледајући то, Свети Софроније непрестано ридаше, и мољаше Бога да му узме душу, између живих на земљи да не гледа више патње хришћана и мрзост опустошења која скврнави светиње. И услиши Бог његову молитву убрзо, и он сконча свој тужни живот, 638. године, и пређе из земаљског сузног Јерусалима у горњи радосни Јерусалим, где је обиталиште свих који се веселе у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

Житија Светих – архимандрит Јустин Поповић

НАПОМЕНЕ:
[1]Дамаск – главни, најбогатији град Сирије, један од најстаријих градова у свету; лежи на североистоку од Палестине, на реци Баради, у дивној и плодној равници, крај источног Анти-Ливана. И у данашње време Дамаск је главни и најбогатији град Сирије и има до 600.000 становника.
[2]Празнује се 30. марта.
[3]Овај Свети Сабор одржан је у Никеји 787. год. против јереси иконоборачке.
[4]Севир, јеретички патријарх Антиохијски (512-518, један од главних заштитника монофизитске јереси, која је учила ово: Христос, иако састављен из двеју природа, не борави у двема њима, тј. нема две природе, Божанску и човечанску, пошто је при оваплоћењу Бога Логоса човечанска природа у Христу изгубила сваку властиту стварност и само се мислено може разликовати од Његове Божанске природе. Али из таквог јеретичког учења произлази да Христос није истинити човек.
[5]Византијски цар Фока царовао од 602. до 610. године.
[6]Ираклије царовао од 610. до 641. године.