ГРЕШКА БРОЈ 1: БРИГА О СПОЉАШЊЕМ УМЕСТО ЛИЧНОГ КОНТАКТА

Многи мисле да бринути се о деци значи нахранити их и обући их, да деца имају квалитетне играчке, да им се организује квалитетно школовање итд. По правилу се на овом „итд.” и завршава све. Тиме ми заправо пропуштамо најважније. Не говорим да све ово није важно, важно је, међутим, то није оно што је главно. То није оно што нам омогућује да упознамо дете и да дете упозна нас. Важно је бити у контакту са дететом, делити са дететом нешто, важно је проводити време са дететом. Ово као да су очигледне ствари, међутим, човеку који је формиран од стране савремене егоистичне средине, ово је тешко. Много је лакше рећи „касније”, „то ћу урадити после”. И заиста, има јако много важних ствари. Међутим, не треба децу „одлагати” за касније.

ГРЕШКА БРОЈ 2: ЛАГАЊЕ ДЕТЕТА

Јако велики проблем је када дете нема поверење у родитеље. Оно често нема поверење јер се боји да га родитељи просто неће схватити. Не треба се смејати ономе што дете говори ако вам искрено говори нешто. По мом мишљењу, веома је важно никада не лагати своју децу. Ни за добро ни за лоше. Ако им обећате нешто добро, испуните то, а ако обећате да ћете их казнити, испуните то. Ако родитељи почну да лажу дете, онда не смеју да се надају да ће им дете веровати. Дечије поверење је нешто најважније о чему се треба бринути, најважније што треба неговати, то је једино што може да сачува и пронесе вашу међусобну љубав током целог вашег живота.

ГРЕШКА БРОЈ 3: ФИКСИРАНОСТ НА ДОБАР УСПЕХ У ШКОЛИ

Неки родитељи су веома упорни да дете обавезно има одличне оцене, да обавезно буде одличан ђак и понекад компликују живот детету оваквим захтевима. Једна је ствар ако је дете просто лењо да учи, наравно да је потребно натерати га. Друга ствар је ако дете просто не може да допре до нивоа одличног ђака, не треба га мучити тиме. У животу постоји место за све, и за оне који су врло добри (4) и за добре ђаке (3). Много изузетних људи, добрих људи је у школи учило за добар успех. Најважније је да се дете васпита морално, најважније је да се дете васпита као добар човек због кога вас неће бити стид. Ако васпитамо дете тако да му пружимо јако добро васпитање, а да је притом подлац, као родитељи смо претрпели пораз, јер ће оно своје образовање користити на зло. Чему то? Понављам, не говорим да школовање није потребно, оно је потребно, али хоћу да кажем да школовање није суштина наших обавеза према нашој деци. Не треба мучити дете ако објективно није у стању да „скочи” изнад својих могућности. Не треба терати децу да остваре оно што ми сами нисмо некада остварили. Не треба их приморавати да живе туђ живот.

ГРЕШКА БРОЈ 4: КРАЈНОСТИ ПО ПИТАЊУ КАЖЊАВАЊА

Често питају да ли треба или не треба казнити дете? Реч Божија (Свето Писмо) говори о томе да је потребно кажњавати децу. О томе се говори у књизи Прича Соломонових (13. глава, 24. стих). Говори се о томе и у другим књигама Светог Писма (Сирах 30, 1, 12). Разумно кажњавање је нешто што помаже детету да разуме овај свет, да разликује добро од лошег, да схвати последице својих поступака. Ако ми то не пружимо детету, значи да ће га касније живот кажњавати. Живот ће га кажњавати много суровије. Живот га неће штедети ако је одрастао у размаженог човека. Што се тиче самог кажњавања, нажалост, овде људи ретко поступају правилно. Неопходно је објаснити детету зашто је кажњено, зашто је његов поступак лош. И наравно, казна треба да буде сразмерна његовом пропусту. Ако дете није знало да је учинило нешто лоше, тај први пут не сме да се кажњава. Међутим, ако је дете знало и поновило то и други пут, у том случају наравно, потребно је да буде кажњено. А како казнити? Истући га, одузети му слаткише, лишити га још нечега, послати у ћошак итд. То родитељи одлучују сами, то зависи и од деце. Подразумева се да се не говори о неким батинама, мучењима, говори се о одређеној физичкој казни која сигнализира детету да то што је урадило представља озбиљну грешку.

ГРЕШКА БРОЈ 5: ТОЛЕРИСАЊЕ ДРСКОСТИ И ЛЕЊОСТИ

Оно што је у деци неопходно искорењивати, од чега им заиста треба помоћи да се избаве су две ствари: дрскост и лењост. Ако ове две ствари запустимо у нашој деци она неће одрасти у срећне људе који ће бити задовољни својим животом. Чак и ако је то природно јако талентовано дете, чак и ако поседује изузетне способности, ове две особине, дрскост и лењост, упропастиће му све његове способности и све плодове његових талената.

ГРЕШКА БРОЈ 6: ТЕЛЕВИЗОР КАО ДАДИЉА

По мом мишљењу, у кући где одраста дете не треба да постоји телевизор. Ја у принципу нисам против телевизије, ако се говори о већ одраслим људима, на пример, старијим или о људима који немају деце, ако нису зависници од телевизије, ако им не пропада по неколико сати на бесмислене емисије, ако имају власт над собом, ако могу сами да донесу одлуку које ће емисије да гледају, шта им је занимљиво, а шта не, шта им је корисно, а шта не. Међутим, у случају детета, ви не можете да контролишете све време шта оно гледа на телевизији. То значи да поверавате васпитање свог детета потпуно непознатим људима. Свакако нећете отићи на улицу и првом пролазнику рећи: „Слушај, иди и проведи време са мојом ћерком, испричај јој нешто о животу.” Међутим, када остављате укључен телевизор или га просто имате, а деца знају да се користе даљинским управљачем, ви учитељима своје деце чините људе које апсолутно не познајете. Уколико имате телевизор код куће, сада је то лако, са ДВД или другим апаратима, са УСБ картицом можете да изаберете дечије филмове за које знате да је у питању нешто што желите да покажете својој деци и покажите им, гледајте заједно. А то што ће дете гледати и пребацивати канале, гледати разноразне „ријалити” емисије, рекламе, неке филмове или на шта друго налети, од тога ће бити само штета и то озбиљна штета.

ГРЕШКА БРОЈ 7: НЕ ТРАЖИТИ ОПРОШТАЈ, НЕ ИЗВИНИТИ СЕ

Ако сте нешто скривили свом детету, замолите га за опроштај. Ако је дете видело да сте нешто скривили пред другим човеком, извините се том човеку у присуству вашег детета. Неки људи, имао сам прилике да наиђем на такве људе, су говорили: „Зашто од детета да тражим опроштај, то уопште није педагошки, да се понижавам пред њим. Нека мисли да је његов родитељ увек у праву.” Дете неће мислити да је његов родитељ увек у праву. Дете све види. Ако дете види само грех родитеља, али не види и његово покајање, оно расте са убеђењем да су родитељи лицемери. Најбоље је када дете не би видело ваше грехе, али пошто се у животу свашта дешава и ако сте згрешили пред дететом, ако се рецимо муж посвађао са женом пред дететом, немојте насамо, када дете заспи, разјашњавати своје односе и мирити се. Мирите се пред дететом. Нека види и нека се учи како да излази из таквих ситуација. Јер ако не буде видело на вашем примеру, неће се томе научити од вас.

ГРЕШКА БРОЈ 8: ПОНИЖАВАЊЕ РОДИТЕЉА ПРЕД ДЕТЕТОМ

Јако је важно да нико од родитеља себи не дозвољава да понижава другог родитеља пред дететом. То нипошто не сме да се дозволи. Врхунац неприличног односа је када један родитељ дозвољава себи, да пред дететом, вређа другог родитеља. За дете сте ви нешто најважније, најсветије. Ако ви једно друго понижавате пред дететом, онда разарате његову љубав према другом родитељу, разарате његово поверење у вас обоје.

ГРЕШКА БРОЈ 9: РАЗЛИКА РОДИТЕЉА У МИШЉЕЊУ

Не треба да постоји таква појава да један родитељ брани детету, а други му дозвољава. Један родитељ га кажњава, а други га жали. Као резултат тога, дете неће почети да вас воли више ако га ви жалите док га други кажњава, ако му дозвољавате када му други родитељ забрањује. Дете ће вас презирати обоје. Ви ћете разорити у односу на њега ваш заједнички ауторитет. Ако родитељи не наступају пред дететом као нешто што представља једну целину, онда је то – то, изгубили сте дете, дете је изгубило родитеље.

ГРЕШКА БРОЈ 10: НЕПАЖЊА ПРЕМА УНУТРАШЊЕМ СВЕТУ ДЕТЕТА

Јако је важно трудити се да се разуме шта се дешава у души детета. Јако је важно да се дете не боји да говори о својим проблемима. Јако је важно да цените ако вам дете говори о проблемима, не сме да се одмахује руком и говори: „Ма то је све ситница, бесмислица, немој да ме гњавиш.” Постоје деца код које је душа као на длану, све говоре, на њима се све види. Постоје и деца која су повучена у себе, којима је јако тешко да откривају себе чак и јако блиским људима које она јако воле. Понекад, да би нам се дете отворило потребно је да се прво ми отворимо детету. Ако говорите детету о неким тренуцима када вам је било тешко, када сте имали неке проблеме и поверавате му се, онда то подстиче и дете да и вама говори о ономе што га брине. Деца се, без обзира на мали узраст, често сусрећу са проблемима са којима се сусрећу и одрасли. И налазе се сама са тим проблемима. Она не знају како да их реше, покушавају да нешто ураде сама. Ако нам дете верује, ми знамо шта се са њим дешава. Дете се не боји да нам се отвори у оном што га брине и узнемирава чак и ако не можемо у свим случајевима да му помогнемо, јер нисмо свезнајући и свемогући. У сваком случају међу нама ће постојати љубав, дете ће знати да није само, да су родитељи уз њега.

ГРЕШКА БРОЈ 11: ПОГЛЕД НА ДЕТЕ КРОЗ РОЗЕ НАОЧАРЕ

Ако видимо неке недостатке код нашег детета, то може да буде јако болно, толико да никако не желимо то да признамо. Не треба игнорисати те недостатке. Често љубав заслепљује, такође и родитељска љубав. Ако видимо да наше дете има неки унутрашњи, морални проблем, ако чини неправилне поступке, ако поседује лоше црте карактера, не треба затварати очи на то. Треба радити на томе да му се помогне да се избави од тога. Ако будемо просто затварали очи и говорили: „Не, ми имамо најбоље дете, све је добро, одлично...”, тиме нећемо помоћи детету, већ само нанети огромну штету.

ГРЕШКА БРОЈ 12: „СВЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ЛАКО”

Ако човек није спреман да се жртвује ради своје деце, онда он неће имати нормалне односе са својом децом, јер нема љубави према својој деци. Зато што љубав према деци није када нам се топе срца због осмеха и рупица на бради, или када се радујемо њиховим успесима, већ када смо спремни да жртвујемо себе ради њих. У оној мери у којој се жртвујемо за друге, у тој мери можемо да кажемо да их волимо.

Неопходно је радити на себи да би се волела сопствена деца. То уопште није лако, јер треба непрестано савлађивати себе (свој егоизам). Као што је и уопште у љубави потребно да се човек савлађује. То је нормално и кроз то се пројављује наша љубав. Јако је важно да деца знају да их родитељи воле. Нека да Бог да сва наша деца буду свесна тога.

https://www.facebook.com/StranicaPravoslavlje/?locale=pt_BR

У житијима светих видимо да човек чак занемарује заповести ради разборитости. Једноставна заповест, на пример, "не лажи", учињена непромишљено, значи да ћете повредити многе људе у свом животу. Када неко дође и пита: Овај, који је малочас разговарао са тобом, да ли ме је оптужио? Јеси ли рекао нешто против мене? Па, можда је рекао ствари против њега. Безобзирно поштење захтева да му кажете: да, окривио те је! Међутим, шта тражи разборитост – да му кажеш: Не, брате мој, он те није оптужио, већ напротив, изговорио је много лепих речи о теби, хвалио те, овај човек те воли и говори најлепше речи о теби. Је ли то лаж? Ако судимо споља, то је лаж. Али ако расуђујемо и духовно, као што су чинили свети, онда је истинито, благословено и неопходно, јер истина је да сви треба да будемо уједињени у Божјој љубави.

Свети оци кажу да се свака врлина мора вршити свесно. Шта ово значи? На пример, ћутање је врлина и свети оци кажу: волите тишину изнад свега, она ће вам помоћи да уђете у духовни простор. Тако је, тишина је заиста велики кључ који отвара многа врата Божијим тајнама. Међутим, можете ли замислити ако муж или жена примени тишину, шта ће се догодити? Чим жена почне нешто да ти прича, ти јој кажеш: Ћути! Не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Дете почиње да ти говори, а ти: не говори, јер морамо имати врлину ћутања!

Пример још једне врлине. Христос је рекао: не скупљајте блага на земљи! Али, имате ли снагу вере да сносите последице свог поступка? Нисте сами у кући. Ако постоји заједнички договор у целој породици да све продате и живите као птице небеске, не брините се и бавите се молитвом, да, заиста је ово добро дело. Међутим, мораш имати и снаге да без роптања сносиш последице својих дела, јер врлина није само у чињењу једне ствари, већ и у подношењу свих њених последица.

На пример, када постите, морате и да подносите немоћ, односно да не можете да стојите на ногама или вам се заврти у глави. Морате имати ту снагу да наставите, без обзира на последице ствари које чиниш.

Врлина разборитости покрива читав спектар духовног ратовања и истовремено је веома опасна. Зашто? Јер, док с једне стране пазимо да не паднемо у претерану жестину, са друге можемо пасти у опуштеност. Не идите у крајност!  Морамо, дакле, пронаћи средњи пут, то је права разборитост. Средњи и царски пут који те не баца ни у једну крајност. То се може постићи разборитошћу искусних духовника и зато је потребно послушање. Не можемо да спознамо духовни живот читајући књиге. Не можете узети књиге Отаца, читати их и живети духовно, ово није могуће. Читајте колико желите, слушајте колико год беседа хоћете , али не можете напредовати ако не станете пред духовног лекара, изложите му свој духовни пут и прихватите његов мудар савет о путу ваше борбе.

Много пута чујемо како људи говоре: Оче, пре свега здравље! Здравље на првом месту! Сећам речи старца Пајсија, који ми је једном рекао: "Болест ми је донела више користи него здравље! Када сам био здрав нисам био толико користан као када сам био болестан." Говоримо Богу: Боже мој, дај нам оно што је добро и корисно за душу нашу. И одмах долазе искушења, болести, туге и преокрети, а ми кажемо, па, зар се за то молимо? Да, то је оно за шта се молимо. Јер се молимо за добро и корисно душама нашим. Бог је мудрији од нас и зна шта нам треба. Ово није фатализам, већ напротив, најисправнији третман судбине.

 Сећам се када су млади дошли старцу Пајсију и рекли му: Оче, моли се да нађемо неке добре девојку за брак! А старац рече: Добро, децо, а шта ће бити са лошим девојкама?! Сви желите добре девојке, а шта ћемо са лошим? Неко мора да узме лоше, а ово привидно спољашње зло је велико добро, јер освећује и духовно помаже.

Дакле, оно што је добро и корисно за нашу душу може бити лоше, погрешно и супротно од онога што желимо.

Малопре смо рекли да се често молимо: Боже, дај нам здравља! Ако нам здравље заиста духовно користи, онда је оно добро и корисно, али ако, уместо да нам духовно користи, оно нас духовно уништава и чини робовима греха, онда је болест пожељнија.

Сваки дан говоримо – хоћемо слободу! Слобода је добра ствар, али само онда када се користи на добар начин. Иначе ће постати инструмент који ће нас духовно уништити.

И новац је добра ствар, лепо би било да смо сви богати, да имамо пара, да можемо да градимо храмове, друштвене установе, манастире, да нема сиротиње. Али он постаје зло и катастрофа ако се не користи у добре сврхе.

Под овим мислим да не треба да судимо споља, јер све што тражимо од Бога, све молбе у нашој молитви су захтеви који утичу на духовни живот и треба да нам помогну у духовном животу. Другим речима, 20 година напорне молитве има више вредности за Бога него да добијете нешто за шта се молите. Као и када се у тешкоћама, болестима, и искушењима каже Хвала Богу - то има велику моћ!  "Хвала Богу!" рече Јов и посвети се.

Разлучивање нас наводи да ставимо духовне наочаре и видимо ствари како нас учи Свети Дух и да бежимо од две крајности — строгости и опуштености — које нас уништавају. Такође нам помаже да стекнемо здрав ум, којим на крају разабиремо шта да тражимо од Бога...

https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/

адаптација Поуке.орг

У току Свете Литургије, у молбеној јектенији, ђакон се моли „за добро и корисно за душе наше“.

Наравно, на први поглед и с обзиром на савремено познавање језика, неко ће рећи – ево, тражимо оно што нам је корисно, у нашем интересу, али ове речи, у ствари, које погрешно тумачимо, прати још једна реч која одређује њихов прави садржај: тамо се каже „на добро и на корист душама нашим“. За добро – јер има много схватања шта је добро, а шта лоше и свако тумачи овај појам према свом схватању, идеологији, страстима, гресима, духовном стању и знању.

Црква дефинише да је добро оно што је добро за нашу душу. То не значи да је добро увек добро и корисно за нашу душу, односно да је могуће да нешто буде добро, заиста, али не на корист нашој души. Да будем јаснији. Постоји једна врлина у Цркви, у духовном животу, коју оци не либе називају највећом врлином од свих других, па и од врлине љубави. Љубав се сматра венцем врлина, али Оци кажу да је највећа од свих врлина разборитост.

Пост је, на пример, врлина, добра ствар, духовно оруђе, Божија заповест, нешто што су нам Оци предали као једно од оруђа у духовном животу. Међутим, ако се ово оруђе не користи како треба, оно се из доброг претвара у лоше, тј. ако човек безобзирно пости и уместо да помогне свом телу, да га освети, он га убија, убија себе, тако да оно престаје да буде добро и постаје лоше.

Љубав је такође добра ствар, али без дискретности може постати веома опасна. У Цркви има светих људи, који су достигли духовне висине бестрасности и заправо, горећи великом љубављу према људима, свима постају све. Не устручавају се због љубави да се излажу свакојаким опасностима, да би спасили брата свог.

Али ако некоме недостаје дискретност у љубави, а оптеретио се радњама и теретима преко својих снага, онда знај да ће себи наудити, иако је мотив био добар, а случај изгледао добро дело љубави, на крају дође до пропасти јер није разумео да ова ствар није за њега. Колико пута се јављају проблеми, па чак и греси који су кренули из хришћанске љубави.

Лекар не може да каже: Жао ми је што пацијенту пробијам кожу иглом и дајем му ињекцију! Хирург не може да каже: жао ми је што сам му одсекао ногу или извадио крајнике - нема кајања.

Ова тема је веома важна. Свети Оци су рекли да су многи људи, многи подвижници, уништавали своја тела кроз аскезе без расуђивања и тако уништавали себе. Тема разлучивања је огромна и потребно је много проучавања и времена у духовном животу да би се то разумело.

Сви ми имамо своје страсти и, како кажу Оци, пре него што се наше срце очисти, не смемо слушати шта нам оно говори. Не смемо веровати својим осећањима  јер, на пример, када други дође и вређа ме, то ми даје прилику да и ја вређам њега. Чак и више него он мене. Хоћу да га увредим јер ми је нанео неправду! И док притискам себе да то не урадим, осећам велики унутрашњи отпор, односно долази до сукоба у мени. То се исто дешава и са гневом и са пожудом.

Дакле, на почетку духовног живота човек не треба да верује у оно што му срце и осећања говоре, већ треба да истражује све те ствари на два начина. Прво сито кроз које се просијавају та осећања и жеље, јесу Божије заповести. Нешто што је категорички одбачено Божијим заповестима, не можемо и не треба да прихватимо. То уопште није за дебату. Чак и не расправљамо о томе. Након што Божија реч покаже да је грех, да је безакоње, да штети души, да је заправо убија, ми то одбацујемо. Биће рат, битка у нама, дићи ће се мисли и страсти у нама да нас угуше. Међутим, ми ћемо се одупрети и нећемо пристати да радимо оно што страст жели.

Ово је прва фаза, оно што ми зовемо порицањем себе. У том часу мораш послушати Божије речи да се одрекнеш себе, нећеш пристати да идеш куда хоћеш, једеш шта хоћеш, поступаш како хоћеш, јер те кочи заповест Божија која није закон у правном смислу него лек.

Ако не можемо знати да ли је та ствар добра помоћу Божијих заповести, шта онда да радимо, како да знамо да ли је то заиста корисно и добро за нашу душу? Пошто се прво помолимо и затражимо вољу Божију, замолићемо духовне људе, нашег духовника, изнећемо догађај какав јесте, и прихватити његов одговор као израз воље Божије. Када човек овако живи, навикава се да се покорава и држи заповести Божијих, и тако постепено стиче и разборитост. Треба имати ум Христов, тј. ум очишћен од својих предрасуда, од својих страсти, и онда стичеш енергију благодати која долази од Бога.

Када човек духовно сазри – очисти своју душу од грубих страсти и разјасни у себи свој пут ка Христу, Бог постаје средиште његовог живота, човек сваку помисао подреди Христовом послушању, тј.сви његови поступци, покрети, мисли, жеље, све што жели и тражи, имају за крај сједињење са Богом, улазак у царство Божије – тада ће, кроз своје духовно осећање, моћи да разликује у свом срцу све што ради да ли је добро или лоше. Чак и једноставне свакодневне ствари. Када се постепено усавршавамо у духовном животу, онда не можемо прихватити многе ствари које смо раније радили. Наша душа се опире, одбацује их, јер већ постоји духовно чуло,  чуло душе, којим она суди о разним стварима које свакодневно видимо. То је заиста производ чисте савести. 

Свети пророк Јелисеј беше син Сафата из племена Рувимова. Родио се у граду Авелмеолу, и био велики чудотворац. Само рођење његово би пропраћено чудесним појавама. У граду Силому, далеко од Јерусалима, бејаше златна јуница, којој Израиљци, залутали у идолопоклонство, приношаху жртве и клањаху јој се као богу. У часу рођења Јелисеја та бездушна јуница тако силно зарика, да се рикање њено чу чак у Јерусалим. Док се сви веома чуђаху томе, један свештеник, пун Светога Духа, рече: Данас се роди велики пророк Божји, који ће порушити идоле и сатрти силне.

Када Јелисеј постаде пунолетан, проводећи живот у девственој чистоти, ради што већег угађања Богу, Бог га позва на пророчку службу. И то на следећи начин. Једном Јелисеј ораше земљу са дванаест јармова волова. У то време Свети пророк Илија беше на гори Хориву у разговору са Богом, и Бог нареди Илији да иде и помаже Јелисеја за пророка место себе. Отишавши, Свети Илија нађе Јелисеја где оре, огрну га својим огртачем, каза му вољу Господњу, одреди га да буде пророк и нареди му да иде за њим. Јелисеј одмах остави све и беше готов да свим срцем следује Светом пророку Божјем Илији, само га замоли за дозволу да отиде до дома свог и опрости се са оцем и мајком. И дозволи му Свети Илија. Отишавши дома, Јелисеј узе један пар волова, са којима је орао, закла их, и на дрвима од плуга испече месо, и угости присутне људе и суседе. После тога целива оца и матер, па отиде за Илијом, и служаше му, учећи се од њега познању многих тајана Божјих (3 Цар. 19, 15-21).

Благодаћу Божјом Јелисеј постаде пророк, не мањи од учитеља и наставника свог, Илије Светог. А када Бог хоћаше да слугу свог Илију узме у вихору на небо, и да га пресели у рај, Илија упита Јелисеја, какав дар жели од Бога да му он молитвом својом измоли. “Ишти, рече Илија Јелисеју, шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе”. Јелисеј не заиска себи нешто временско земаљско, јер ништа не требаше на земљи он који ради Бога беше оставио све и беше сиромашан духом и стварима; не заиска он од Илије ни здравља телу свом ни дуг живот, јер, очекујући наследити живот вечни, он не жељаше дуговечност у овом временском животу; него заиска двоструку благодат Светога Духа што беше у Светом Илији. Нека буде, рече Јелисеј, тај дар пророштва и дар чудотворства, што је у теби, двоструко већи у мени, да бих људе, који су оставили Бога и залутали у служење Ваалу, могао речју пророчком учити, и учење своје чудотворством потврђивати, и тиме их опет обратити к једином истинитом Богу. – Илија пристаде условно на Јелисејево тражење, рекавши му: “Ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако”. – И кад иђаху даље разговарајући се, појавише се пред њима огњена кола и огњени коњи, који их разделише, и Илија би узет вихором на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче мој! Оче мој! Кола Израиљева и коњици његови!

И кад, напослетку, Јелисеј престаде већ видети та огњена кола, која заједно са Илијом ишчезоше у небеским висинама, он стаде плакати за њим као за оцем својим, раздирући хаљине своје. И угледа где Светим Илијом спуштен с висине паде на њега огртач, и узе га на утеху своју, и као знак добијеног двоструког духа Илијиног. И чуваше огртач као најскупоценије благо, или као драгоцену царску порфиру, и њиме учини исто чудо као и Илија раније: желећи да пређе реку Јордан, он удари огртачем по води, и раступи се вода тамо и амо, и пређе Јелисеј по суху. Видевши то чудо синови пророчки који живљаху у Јерихону, рекоше: “Почину дух Илијин на Јелисеју”. И дошавши к њему поклонише му се до земље (4 Цар. 2, 1-15).Дошавши у Јерихон Свети Јелисеј остаде неко време у њему. Житељи града дођоше к њему и рекоше: Гле, добро је живети у нашем граду, као што видиш господине; али је вода рђава и земља неродна. А Јелисеј им рече: Донесите ми водонос, и метните у њега соли. Када они то урадише, он узе водонос, изиђе на извор, баци се у њега и рече: Овако вели Господ: исцелих ову воду, и неће бити више од ње смрти и неродности. – И поста вода здрава по речи Јелисејевој.

После тога Свети Јелисеј отиде из Јерихона у град Ветиљ, чији житељи – Израиљци, одступивши од Бога, клањаху се идолима. Кад се приближи граду, мала деца која се играху на путу, видећи Светог пророка да је ћелав, стадоше му се ругати вичући: Ходи, ћело! Ходи ћело! – А Свети Јелисеј, прошавши поред њих, обазре се и, видећи где трче за њим и ругају му се, прокле их именом Господњим. И гле, истрчаше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце, а остала деца једва утекоше у град. Ову казну пророк Божји наведе на ту децу по праведном суду и пресече им живот, да не би, пошто одрасту, постали гори по нарави; и да би њихове родитеље казнио за њихово идолопоклонство и дао им наук да децу своју васпитавају у страху Божјем и чесном поштовању слугу Божјих. – Из Ветиља Јелисеј оде на гору Кармил, и отуда се врати у Самарију.

У то време Израиљци заратише на Моавце, и то са овог разлога. Цар Моавски, чија земља веома изобиловаше стоком, сваке године даваше као данак цару Израиљеву сто тисућа јагањаца и сто тисућа оваца под руном. Али кад цар Израиљски Ахав умре, одметну се цар Моавски од цара Израиљева, и престаде давати уобичајени данак. Тада Јорам, син Ахавов, који цароваше над Израиљем у Самарији и држаше се безбожја очева, сабра своју војну силу. Усто позва у помоћ Јосафата, богоугодног цара Јудејског из Јерусалима, и потчињеног му цара Едомског. И крену на Моав преко пустиње Едомске. А по промислу Божјем у пуковима се налажаше и Свети пророк Јелисеј. Седам дана путоваху ова три цара са својом војском, и не беше воде ни за људе ни за стоку; и већ сви изнемогаваху од жеђи. И Јорам, цар Израиљев, рече са уздахом: Сабра Господ нас три цара, да нас преда у руке Моавцима. А цар Јудејски Јосафат упита: Нема ли ту при пуковима који пророк Господњи, да упитамо Господа преко њега? А један између слугу цара Израиљева одговори и рече: Овде је Јелисеј, син Сафатов, који служаше пророку Илији, поливајући му водом руке. А цар Јосафат рече о Јелисеју: У њега је реч Господња.

Тада сва три цара отидоше к Светом Јелисеју и молише га да се помоли Господу за њих, да му Он открије шта њих очекује. Но Свети Јелисеј рече Јораму, цару Израиљеву: Шта је мени до тебе? Ти иди ка пророцима оца свога Ахава и ка пророцима матере своје Језавеље, па њих питај да кажу шта ће вас снаћи. А Јорам, цар Израиљев, рече му са смирењем: Ради тога ли Господ сабра нас три цара, да нас преда у руке Моавцима? Јелисеј му одговори: Тако да је жив Господ сила, пред којим стојим, када не бих поштовао богоугодног цара Јосафата, не бих марио за тебе идолопоклоника, нити бих те погледао; него доведите ми гудача. И би доведен к њему гудач – левит, који је дивно умео певати псалме Давидове. И кад гудач певаше, сиђе Дух Свети на Јелисеја, и он пророкујући рече: Начините дубоке јаме по овој долини, јер овако вели Господ: нећете видети ни дажда ни ветра, а јаме ће се напунити воде, те ћете пити и ви и људи ваши и стока ваша, па ће чак и Моавце Господ предати у руке ваше, и победићете сву силу њихову, и раскопаћете све утврђене градове њихове, и посећи ћете сва доброродна дрвета њихова, и затрпаћете камењем и земљом све изворе водене, и опустошићете сву земљу Моавску.

И збише се све ове речи пророкове. Јер сутрадан, када благочестиви цар јерусалимски Јосафат приношаше Богу жртву рукама свештеничким, сви људи угледаше где Едомским путем тече вода, која најпре достиже до места где беше Јосафатова војска, па затим, разливајући се по околини, испуни све јаме по долина и јаруге, и сва се земља натопи и накваси. И пошто се сви домила напише воде и окрепише, ударише на Моавце, разбише их до ногу, и сву земљу Моавску опустошише, по речи пророка Божјег, па се победнички свечано вратише у своју земљу (4 Цар. 3, 5-27).

Једном нека удовица, супруга једног од синова пророчких, са болом говораше пророку Јелисеју: Слуга твој, муж мој, умре; а ти знаш да се он бојао Господа. Сада пак дође зајмодавац, код кога се мој муж задужно много, и не нашавши код мене ништа што би могао узети, јер сам убога, он хоће да узме у робље два сина моја, који су ми утеха у удовиштву мом и зенице су очију мојих.

Сажаливши се на удовицу и њену децу, Свети пророк Јелисеј упита је: Шта желиш да ти учиним? Кажи ми, шта имаш сада у кући својој? Она му одговори: Слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља. Тада јој Свети пророк рече: Иди, ишти од својих суседа што већи број празних судова, па се затвори у кућу са синовима својим, и налевај од свога уља у све те судове, и они ће се напунити.

Удовица учини како јој рече пророк: потражи од суседа празне судове, донесе их у кућу, затвори за собом врата, и налеваше уље из свога суда у празне судове; при томе јој синови помагаху: додаваху јој судове и налеваху их, и у њеном суду уље не нестаде него течаше као из извора. А кад се судови напунише, она рече синовима својим: Дајте ми још судова. Синови јој одговорише: Нема више празних. Тада престаде тећи уље и из удовичина суда. Удовица с великом радошћу похита к Божјем човеку и обавести га о том чуду. Свети Јелисеј јој онда рече: Иди, продај уље, и одужи се; а што претече, оним се храни са својим синовима.

После тога једном пролажаше Свети пророк Јелисеј кроз град Сунам. Ту га једна богата жена устави да једе хлеба, и угости човека Божјег с радошћу. А кроз тај град пророк Јелисеј је често пролазио: и кад је са Кармила ишао на Јордан, или у Галгал, или у Јерихон, и кад се отуда враћао на Кармил; и после овог позива жениног кад год кроз град пролажаше, он увраћаше у кућу њену да једе хлеба, пошто она беше побожна и добродетељна. И та жена рече своме мужу: Уверила сам се да је свет овај човек Божји што често пролази кроз овај град. Зато да му начинимо малу клијет, и да му наместимо постељу и сто и столицу и свећњак, па кад с пута сврати к нама, нека се има где одморити.

Тако и урадише. И Свети пророк кад год биваше у том граду, увек становаше у тој клијети. Једном одмарајући се у тој клијети, ради њега начињеној, човек Божји размишљаше на који начин да се одужи овој гостољубивој и добродетељној жени. И рече момку своме Гијезију: Зови ову Сунамку. И он је дозва. Када она уђе, човек Божји јој рече: Ето ти се стараш о нама; чиме да ти узвратимо за то? Имаш ли што да говорим цару, или кнезу, или војводи? Она одговори: Немам никакве молбе за њих, јер живим усред свога народа.

Када жена оде, Свети пророк упита Гијезија, чиме да узврати тој жени за њена доброчинства. Гијезије му одговори: Ова жена нема деце, а муж јој је стар, зато умоли Бога да јој да наследника – сина. Угодник Божји учини тако: узнесе Богу топлу молитву за жену ту. И обавештен од Бога да му је молитва услишена, он понова позва Сунамку преко момка. И рече јој: До године у ово доба грлићеш сина. А она, поклонивши му се, рече: Молим те, човече Божји, немој варати слушкиње своје. Светитељ је онда убеди да верује његовој нелажној речи. Потом затрудне жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече Свети пророк. И дете одрасте. И кад једном у време жетве изиде к оцу своме и к жетеоцима, он после кратког времена рече оцу: Глава ме боли. Отац нареди слузи да га однесе матери. Слуга га узме и однесе матери. И лежаше на крилу њезину до подне, па умре. Она онда узе мртвог сина, однесе га у пророкову клијет, положи га у његову постељу, па изиђе и затвори врата. Потом зовну свог мужа, али му ништа не каза о смрти сина, него га замоли говорећи: Пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човека Божјег, и брзо ћу се вратити. Муж је упита: Зашто данас хоћеш да идеш к њему, нити је младина ни субота? (Јер у те дане код Светог пророка Јелисеја, који је живео на гори Кармилу, сабираху се људи ради славословљења Бога, и ради поуке). А жена му одговори: Иако није ни субота ни младина, ипак ћу ићи.

И она хитно отпутова к Светоме. Када се пак приближаваше гори Кармилској, човек Божји, провидећи њен долазак, рече слузи своме Гијезију: Ето Сунамка долази. Трчи јој у сусрет, и реци јој: Мир теби! – Изишавши јој у сусрет, Гијезије јој рече: Мир теби! Мир мужу твоме! Мир детету твоме! А она рече: Мир. Но када дође к Светом Јелисеју на гору, она паде пред њим и загрли му ноге. Гијезије приступи, желећи да је одгурне, али му Свети Јелисеј рече: Остави је, јер јој је сада душа уцвељена, а Господ сакри од мене жалост њену и не откри ми. – А жена рече: Еда ли сам искала сина од господара свога? Ниси ли га ти сам, господару мој, измолио мени од Бога? Не говорах ли ја теби: немој ме варати? И ето, син мој сада умре.

Сажали се човек Божји на жену и, давши свој штап Гијезију, нареди му да брзо иде и метне тај штап на умрло дете. Но мати умрлог детета, не задовољивши се тиме, припаде к Светом пророку и рече: Тако да је жив Господ, и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. – Тада Свети Јелисеј устаде и пође заједно са њом. Међутим Гијезије отиде напред и метну штап на лице детету, али дете не показа знаке живота. И вративши се, срете човека Божјег и каза му да дете не васкрсе. Када Свети пророк Јелисеј отиде у град и у женину кућу, он се попе у ону клијет где на његовој постељи лежаше умрло дете. Онда затвори врата и помоли се Господу. Потом стаде, и леже на дете метнув уста своја на уста његова, и очи своје на очи његове, и руке своје на руке његове, и колена своја на колена његова, и дуну на њега, те се загреја тело детету. Онда пророк устаде, похода по соби, па се опет пружи над дететом. Тако би до седам пута. После тога дете отвори очи своје. Тада Свети Јелисеј дозва Гијезија и нареди му да зове дететову мајку. Када она уђе, он јој рече: Узми сина свог! – И паде жена к ногама његовим, клањајући му се до земље; и узе сина свог, радујући се и хвалећи Бога.

После тога пророк Божји Јелисеј отиде у Галгал, место где некада Израиљци, улазећи у обећану земљу пређоше реку Јордан. У Галгалу се Свети Јелисеј задржа дуже. И наступи глад у тој земљи. Са пророком беху и ученици његови, подражавајући његов богоугодни живот у чистоти и сиромаштву, слично монасима у новој благодати. Борављење човека Божјег са ученицима беше на усамљеном тихом месту. Свети Јелисеј рече једном момку свом: Пристави велики котао и скувај зеље синовима пророчким. – А њих беше око сто душа. Један ученик отиде у поље да набере зеља, и нађе неки дивљи плод сличан грожђу, зван коликинтида, врло горак, због чега су га неки називали и жуч земље. Плод тај врло је штетан по здравље, мада се употребљава у лековима; но употреба у већој количини изазива смрт. Не знајући све то, ученик набра пун плашт тога плода, и метну у котао да се скува. Кад вариво би готово, усуше ученицима да једу. Једући, они осетише горчину а уједно и болове, и у страху повикаше к Светом Јелисеју: Смрт је у котлу, човече Божји! – И престадоше јести, јер беше немогуће. Свети Јелисеј нареди да саспу мало брашна у котао; не зато да би брашном одстранио шкодљивост јела, него да би сакрио своје чудотворство. И вариво постаде пријатно, и шкодљивост се претвори у лек, и сви се наједоше и исцелише (4 Цар. 4, 38-41).

У то време дође к Светом пророку Божјем неки богољубиви човек из града Вал-Салисе, и донесе му двадесет малих хлебова јечмених од првопожњевеног јечма. Човек Божји нареди да се ти хлебови разделе његовим ученицима. А слуга му рече да ти мали хлебови неће бити доста на сто људи. На то му свети пророк рече: Ти раздели свима, нека једу; јер тако вели Господ: сви ће се они најести, и претећи ће им. И би тако: сто људи једоше досита и, по речи Господњој изреченој устима пророка, претече много парчади (4 Цар. 4, 42-44).

У те дане разболе се од губе чувени војвода цара Сирскога Нееман; он беше врло храбар и срећан у биткама, зато беше у великој части у господара свог, цара Сирског. Болујући дуго, Нееман не налажаше лекаре који би га могли излечити. Једном изиђе из Сирије једна чета војника и зароби у земљи Израиљској малу девојку, и предаде је жени војводе свога Неемана. Та девојка беше слушала од својих родитеља о Светом пророку Јелисеју, и о великим чудесима која бивају молитвама његовим. И она рече својој госпођи, којој служаше: Када би господин наш отишао к пророку Божјем у Самарију, он би га ослободио од губе.

Жена Нееманова обавести о томе Неемана. Нееман отиде к своме господару, цару, исприча му све, и замоли га да га пусти у земљу Израиљску, у Самарију, к пророку Божјем ради исцељења. Цар га не само пусти него му и писмо даде за цара израиљског Јорама, сина Ахавова. Нееман, поневши са собом даре за човека Божјег: десет таланата сребра и шест хиљада златника и десеторе дивне стајаће хаљине, отпутова у земљу Израиљску, и предаде цару Јораму писмо од свога цара. У писму је било написано: Ето, кад ти дође ово писмо, знај да послах к теби Неемана, слугу мога, да га ослободиш од губе.

Прочитавши писмо цара сиријског, цар израиљски Јорам се веома снужди и, раздравши хаљине на себи, рече: Зар сам ја Бог који може усмрћивати и оживљавати, те шаље к мени губава човека да га ослободим од губе? Погледајте и видите како само тражи повод да би заратио на мене. – Сазнавши да цар, веома потресен, раздра хаљине своје, Свети пророк Јелисеј посла к цару и поручи: Што се потресаш, и зашто си раздро хаљине своје? Нека Нееман одмах дође к мени, да позна да има пророк Божји у Израиљу.

Нееман дође са коњима и колима својим, и стаде на вратима дома Јелисејева. Свети Јелисеј посла к њему слугу свога са поруком: Иди, окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тело твоје, и очистићеш се. – Нееман се расрди на пророка и пође говорећи: Ја мишљах, он ће изаћи к мени, и стаће, и призваће име Господа Бога свог, и метнуће руку своју на губава места тела мог, и очистити губу, а он ми наређује да идем на Јордан. Зар реке у Дамаску Авана и Фарфар нису боље од Јордана и свих вода Израиљских? Зар се не би могао у њима окупати и очистити?

Рекавши то, Нееман крену гневан из Самарије. Но слуге његове саветоваху му путем да се не оглуши о наређење пророка Божјег, и говораху му: Да ти је пророк наредио да урадиш нешто врло тешко, зар ти не би извршио његово наређење, а он ти нареди једну ситницу: да се окупаш у Јордану, па ћеш се очистити. А ти ни то нећеш да учиниш.

Нееман прими савет својих слугу, упути се на Јордан, сиђе с кола, и зарони у Јордан седам пута, као што му беше наредио човек Божји, и тог часа се тело његово очисти од губе, и он изиђе из реке свеж и здрав као младић. Онда се он са целом пратњом својом поврати к Светом Јелисеју и, ставши пред њим, рече: Ево сада познах да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу; стога прими од слуге свога ове дарове које ти донесох. – И Нееман понуди човеку Божјем злато, сребро и хаљине. Али Свети Јелисеј му рече: Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу примити ништа. – И наваљиваше Нееман на пророка да узме донесене дарове, али он остаде неумољив, и не узе. Тада се Нееман обрати Светоме са молбом, рекавши: Допусти слузи твоме да узме са собом од ове земље колико могу понети две мазге; одневши ту земљу дома, ја ћу подићи жртвеник Господу Богу Израиљеву, јер од сада слуга твој неће више приносити жртава другим боговима него само Једном Истинитом Богу. – Свети Јелисеј му допусти да узме што иште, и отпусти га с миром.

Када Нееман оде од човека Божија Јелнсеја, слуга Светог пророка Гијезије рече у себи: Ето, господар мој учини велику доброту Нееману Сирјанину, а не хте да прими од њега дарове. Тако да је жив Господ, потрчаћу за њим и узећу што од њега. – И Гијезије отрча за Нееманом. А кад га Нееман угледа где трчи за њим, скочи с кола својих и пође му у сусрет. Пошто се поздравише, Гијезије рече Нееману: Господар мој посла ме да ти кажем: ево, баш сад дођоше к мени два младића из горе Јефремове, пророчки ученици, стога дај за њих талант сребра и две стајаће хаљине. А Нееман рече: Узми два таланта, и хаљине. – И сложи Нееман два таланта сребра у две вреће, и даде Гијезију два момка своја да му понесу сребро, и усто две стајаће хаљине.

Гијезије стиже у сумрак кући са два момка, узе дарове, момке одасла натраг, а дарове сакри. Онда отиде и јави се господару своме. Свети Јелисеј га упита: Откуда долазиш, Гијезије? Гијезије одговори: Никуда није ишао слуга твој. На то му Свети Јелисеј рече: Зар срце моје није ишло с тобом и није видело, како онај човек сиђе с кола и изиђе ти у сусрет, и како ти узе од њега сребро и хаљине: и зар ја не знам да си ти намеран да за то сребро купиш себи градине, маслињаке, винограде, овце, говеда, робове и робиње? Зато губа Нееманова нека прионе за те и за семе твоје до века. – И отиде Гијезије од Јелијсеја губав и бео од губе као снег (4 Цар. 5, 1-27).

Једном ученици пророчки рекоше Светом Јелисеју: Гле, обиталиште у коме живимо око тебе тесно нам је; него да отидемо на Јордан, па да узмемо сваки по брвно и начинимо онде себи обиталишта где ћемо боравити. Свети им рече: идите. А један од ученика кротко позва и њега да пође с њима, рекавши му: Пођи и ти, оче, са слугама твојим. И човек Божји пође с њима. И дошавши на Јордан, они стадоше сећи дрва. При томе, једноме док сецијаше дрво, спаде секира са држаље и паде у воду; а он повика говорећи: авај господару мој, ову секиру ја узех на послугу од пријатеља. А човек Божји упита: Где је пала секира? Онај му показа место. Светитељ одсече дрво и баци га онамо, и секира исплива на површину воде. И рече светитељ дрвосечцу: узми је. И овај пружи руку своју, те је узе (4 Цар. 6, 1-7). У овог светог човека бејаше тако велика сила по Богу, да је чак и природну тежину железа могао толико умањити да је железна секира пловила поврх воде као опали лист с дрвета.

Свети пророк Јелисеј видео је оно што се дешава на великој даљини као да се дешава ту, пред његовим очима. Тако, цар Сирски кад војеваше на Израиља, много пута се саветовао са доглавницима својим како да направи заседу за цара Израиљског, и одређивао је једно или друго место, где је одред војске имао да буде у заседи. Но Свети Јелисеј, провидећи то, слао је к цару Израиљском и предупређивао га, говорећи: Чувај се да не идеш онуда, јер су тамо Сирци у заседи. – Цар је слао тамо да се провери је ли то истина; и уверивши се да је тако, добро се чувао и није прилазио томе месту, већ је слао своје војнике који су изненада нападали на Сирце и разбијали их. А то се дешавало не једанпут, и не двапут.

Сазнавши за то, смути се срце цару Сирском, и он сазва своје доглавнике, и упита их: Зашто ми не кажете, ко доставља моје тајне цару Израиљском, и предаје ме у руке његове? А један од њих одговори му: Нико, царе, господару мој; и то бива не од нас; него у Израиљу има пророк Јелисеј који доставља цару Израиљеву све речи које проговориш и у тајној ложници својој. Тада цар рече: Идите, дознајте где је тај пророк, да пошљем војнике да га ухвате и доведу к мени.

Они дознадоше да се пророк Јелисеј налази у Дотаиму, и обавестише о томе цара. Цар посла тамо коњицу, кола и велики одред војске; и они дошавши ноћу опколише град. Сутрадан зором слуга Јелисејев изиђе, а то војска сиријска опколила град са мноштво коња и кола, и он, утрчавши к светом Јелисеју, повика: Јаох господару, шта ћемо радити? Свети Јелисеј му одговори. Не бој се, јер је више наших него њихових.

И помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори сада очи слузи твоме, да види силу Твоју. – И Бог отвори очи момку Јелисејевом, и он виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја. И изиђе свети Јелисеј са слугом својим из града ка Сирцима, а и они пођоше ка њему. И помоли се Јелисеј ка Господу, говорећи: Господе, ослепи овај народ! – И ослепи их Господ на молбу Јелисејеву. Тада им рече Јелисеј: Није ово пут и није ово град, куда треба да идете; него хајдете за мном, и ја ћу вас одвести к човеку кога тражите. И одведе их у Самарију. А кад дођоше у Самарију, помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори им очи да виде где се налазе. – И Господ им отвори очи, и они угледаше да се налазе усред Самарије. А цар израиљски, сазнавши за њихов долазак, и видевши их, упита светог Јелисеја: Наређујеш ли, оче, да их уништим? Но свети одговори: Не, немој их уништавати, јер их ти ниси довео овамо, нити си их својим оружје.м заробио; него им изнеси јело и пиће нека једу и пију, па их онда пусти да иду своме господару. – И цар им уготови гозбу велику, те једоше и пише; па их отпусти, и они отидоше к цару своме; и од тада престадоше најезде из Сирије у земљу Израиљеву (4 Цар. 6, 8-23).

Пошто прође много времена после овога, цар сирски Венадад скупи сву војску своју, крену у рат против цара израиљског Јорама, и дошавши опколи Самарију, престоницу царева израиљских, где се тада налажаше и Свети пророк Јелисеј. У граду настаде велика глад, те су убоги људи и децу своју јели. А кад једном цар израиљски хођаше по бедемима градским, једна жена повика к њему говорећи: Помагај, царе господару! – Цар јој одговори: Ако ти Господ не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из пивнице, да ти дам неку прехрану? Уосталом, реци шта хоћеш. – Жена се онда стаде жалити на другу жену, говорећи: Ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сутра ћемо појести мога сина. И скувасмо сина мога и поједосмо га. А сутрадан рекох јој: дај сина свога да га поједемо. Али она сакри свога сина.

Кад цар израиљски чу речи женине, раздра хаљине своје, и страшно се разгневи на пророка Божјег Јелисеја, што га овај саветом својим задржаваше да се не покори цару сирском и да му не преда град у руке него да чека помоћ Божју. И рече цар у гневу: Тако да ми учини Бог и тако да дода мени казну, ако глава Јелисејева остане данас на њему! – И одмах посла џелата да одсече главу пророку. А човек Божји сеђаше у својој кући, и старци израиљски сеђаху код њега. И рече Свети Јелисеј присутним старцима: Знате ли да цар Јорам, син убице Ахава који уби невиног Навутеја, посла џелата да ми овде одсече главу? Но ви добро закључајте врата и не пуштајте га овамо док сам господар његов, који га је послао, не дође овамо; ето чује се и бахат ногу господара његова за њим.

Док свети говораше ово, цар сустиже послатог џелата и обустави извршење казне; јер се цар после своје зле одлуке раскаја, и сам лично похита за посланим џелатом, да овај не би извршио зло наређење. Знао је цар да је пророк Јелисеј свет и невин, и да је врло потребан израиљском царству, јер многима чини добра. И дошавши к пророку Божјем, цар рече: Гле, колико зло посла на нас Господ! Чему ћу се још надати од Њега? Предаћу град цару сирском и поклонићу му се, да не бисмо сви помрли од глади; јер је боље да останемо живи потчинивши му се, него да, противећи му се, помремо од глади.

Но Свети пророк Јелисеј рече цару и свима присутнима: Чујте реч Господњу! Овако вели Господ: сутра у ово доба на вратима Самарије биће мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за један сикал. – А великаш, на којега се руку цар наслањаше, одговори човеку Божјем и рече: Када би Господ и небо отворио, па неће бити тако како ти говориш. Свети Јелисеј му на то рече: Ево, ти ћеш то својим очима видети, али нећеш од тога хлеба јести.

Умиривши се мало, цар оде у своју палату. И те ноћи, када се Свети Јелисеј мољаше ка Господу Богу за ослобођење града, Бог посла велику пометњу у војску сирску: јер Господ учини те се у околу сирском чу звека оружја, лупа кола, рзање коња и вика неке огромне војске, те Сирци рекоше један другоме: ето, цар израиљски најмио је против нас цареве Хетејске и цареве Мисирске, и они му дођоше у помоћ са својим војскама. – Страховито уплашени, Сирци повикаше: Бежимо одавде! Бежимо! – И ноћу по мраку заједно са својим царем они побегоше, оставивши шаторе своје и коње своје и магарце своје и све што беше у логору њиховом, спасавајући голе животе своје.

А те ноћи око градских врата сеђаху четири губава човека, и рекоше један другоме: Што ми седимо овде, очекујући смрт? Ако уђемо у град, у граду је глад, и ми ћемо умрети од глади; ако и овде останемо, опет ћемо умрети; него хајде да ускочимо у сирски логор, па ако нас поштеде, остаћемо у животу, ако ли нас погубе, погинућемо; боље је да умремо од мача него од глади овако се страшно злопатећи. – Тако се договоривши, они устадоше и ноћу пођоше у сирски логор. Ушавши у логор, они не нађоше ниједног човека; прошавши до средине логора, такође никога не видеше; и много се томе чуђаху. Онда уђоше у један шатор, и наједоше се и напише се, и покупише из њега сребро и злато и хаљине, и отидоше те сакрише. Па се вратише и уђоше у други шатор, те покупише и из њега што могаху понети, и сакрише. Затим рекоше међу собом: Нерадимо добро; данашњи дан је дан радосних вести, а ми ћутимо; ако ушчекамо до зоре, бићемо криви за велики грех; зато похитајмо у град да известимо царев дом.

Дошавши до градских врата, они дозваше вратаре градске, и рекоше им: Ми идосмо у сирски логор, и не видесмо тамо ниједног човека, и не чусмо гласа човечијег: само су остали коњи повезани и магарци, и шатори на својим местима, препуни богатства. – Вратари градски известише о томе царев дом. Цар устаде по ноћи, сазва дворјане и стаде се с њима саветовати; па посумњавши, рече: Казаћу вам у чему је ово лукавство Сираца. Они знају да ми гладујемо, зато отидоше из логора да се сакрију у пољу говорећи: кад изиђу из града, похватаћемо их живе и ући ћемо у град. – Дворјани саветоваше цару да се пошаље извидница која би то извидела. И посла цар два коњаника. Они одоше у логор сирски и никог не нађоше, па одјурише пут Сираца све до Јордана; и гле, по свему путу бејаше пуно хаљина и оружја, које Сирци побацаше бежећи у великом страху. Тада се вратише извидници и обавестише цара и народ. Народ онда појури из града и разграби сав логор сирски; и продаваше се мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за сикал, по речи Господњој. И цар постави на градска врата онога доглавника, на којега се руку наслањаше, да одржава ред. И кад он хтеде да уреди да се народ не тиска на вратима, изгази га народ, те умре, као што човек Божји Јелисеј рече, када овај доглавник, не верујући рече Господњој, изреченој устима пророка, о изобиљу хлеба, противречаше, говорећи: Када би Господ и небо отворио, неће бити тако како ти говориш (4 Цар. 6, 24-7, 20).

Чудесан беше овај велики угодник Божји и у другим пророчким дарима и делима, као што о томе опширно пише у Књигама о Царевима. Он предсказа седмогодишњу глад у земљи Израиљској (4 Цар. 8, 10). Предузнавши смрт сирског цара Венадада, он предсказа да ће Азаил постати цар сирски (4 Цар. 8, 13). Помазавши за цара Јуја, једнога од кнезова израиљских, он га подстаче да истреби богомрски идолопоклонички дом Ахавов (4 Цар. 9, 3). И Јуј уби два идолопоклоничка цара: Јорама израиљског, и Охозију јудејског, унука побожног цара Јосафата, који не угледајући се на деда свог скрену у безбожје. Он уби и покварену Језавељу, жену Ахавову а мајку Јорамову, и поби све жречеве и маге Ваалове. У свему томе њему су помагали благослов и молитве Светог пророка Јелисеја.

По смрти Јуја царова у Израиљу син његов Јоахаз, затим унук његов Јоас. За царовања Јоасова разболе се у Самарији на смрт човек Божји Јелисеј, који већ беше у дубокој старости. Цар израиљски Јоас дође да га посети и, плачући за њим, говораше: Оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови! А Јелисеј му рече: Узми лук и стреле, отвори прозор с истока, у правцу Сирије, и натегни лук са стрелом. – Цар учини тако. Онда пророк Божји, метнувши руке своје цару на руке, рече му: Стрељај ка Сирији. И цар пусти стрелу. А пророк рече: Ова стрела је стрела избављења Господњега, стрела избављења од Сираца, и ти ћеш победити Сирију. – И опет нареди цару да узме у руке лук и стреле. Цар узе. А пророк му рече: Удари стрелом у земљу. Цар удари три пута, па стаде. Тада се расрди на њ човек Божји и рече: Да си ударио пет пута или шест пута, ти би победио Сирију сасвим; а сада ћеш их само три пута разбити (4 Цар. 13, 14-19). Пошто тако пророкова цару, Свети Јелисеј умре, и би погребен чесно.

Пророк Јелисеј чињаше чудеса не само за живота, него се и по смрти својој показа чудотворац. Годину дана после његове смрти догоди се ово: једнога мртваца ношаху из Самарије ван града да га сахране. Али како се у то време изненада појавише Моавићани, чинећи пљачкашки налет на земљу Израиљску, то они што ношаху мртваца, када угледаше непријатеље, бацише мртваца у најближу пећину, па побегоше у град. А та пећина беше она, у којој је почивало тело Светог пророка Јелисеја. Чим се мртвац дотаче пророкових костију, он одмах оживе и, изишавши из пећине, оде у град.

Тако Бог и по смрти прослави Свога угодника. За све то нека је Богу нашем слава, част и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2023/06/26/sveti-prorok-jelisej-2/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Чудотворна икона манастира Хиландар звана Необорива стена потиче, колико знамо по доступним нам подацима, још из доба цара Душана и кнеза Лазара, из око треће четвртине 14 века.

Литијска је икона, односно на њеној је полеђини насликано попрсје Светог Саве српског; такође нам је познато да је дело иконописца српског порекла из тадашње Рашке државе.

Једно време ова чудотворна икона боравила је у манастиру Филокал у Солуну, а данас почива у ризници манастира Хиландар на Светој Гори Атонској.

Као датум пројављења благодати са изображења ове Свете иконе, одређен је 28. јун по новом, односно 15. јун по старом календару.

Изображење

Икона Гора неразрушива/ Необорива стена и поред протеклог времена од свог настанка у потпуности је осветљена – што је изненађујуће с обзиром на то да датира од пре седам векова; Светлост која је обасјава прелива се по читавој површини и нема свој јасни извор, већ извире из свих  праваца и тако је облива.

Позадина иконе осликана је јачом сивозеленом бојом с нешто тамнијим жилицама, као да опонаша састав камена, како су у то време сликане Богородичине иконе са епитетом Гора.

На њој видимо Пресвету Дјеву изображену у допојасном положају како у наручју леве руке држи Богомладенца Христа, док Јој се поглед пружа негде у даљину; Младенац се за то време извија у наручју и посматра Је.

Дјевин мафорион поприлично је једноставан; осликан у тамној боји, дискретно проткан златним везом по порубима и без икаквог украшавања. Ту донекле – колико нам је дато – назиремо сву величанственост, Дјевиног духа; и видимо да заправо Њој никакво украшавање није потребно јер… сва лепота Кћери Цареве  је унутра, ресама је златним огрнута, украшена…

И док су са десне и леве стране свечасне главе Њене, изображена два шестокрила херувима, два архангела, такође херувимског реда, изображена су и изнад главе Богомладенца Христа.

Оно што видимо данас је ореол Пресвете Дјеве у тамној боји злата, који прелази у загасито-наранџасту те у великој мери доминира у приказу изображења, Свете Дјеве.

Што је занимљиво и поред протеклог времена, боје на икони су врло живе, чак  7. векова од њенога настанка.

И док су у горњим деловима иконе видљива оштећења, као и у самом средишњем делу приказа, дотле је при самом дну иконографије и поред ових великих недостатака, приметан натпис на црквенословенском језику који се због присутних оштећења, не може јасно прочитати.

Оно што је важно, јесте да је остало видљиво изображење монументалног Образа Богомајке, смиреног и помало отсутног лика – која одаје достојанство Милостиве заштитнице, те на тај начин симболизује тугу за палим  царством.

Поглед Дјеве, што је карактеристично није усмерен ка Богомладенцу, већ је уперен мимо Њега, у даљину и ма колико тужан да је, толико је топао и нежан.

Далекосежност погледа Дјеве, превазилази Њену усмереност ка Сину и Богу Њеном, и одвлачи Јој пажњу на оно што види, што осећа и што је тужи; можда отуда можемо закључити да произилази Њена неизмерна туга због неизбежног, што ће доћи /долази, на род људски. То видимо и по самом погледу, зеници ока која је врло крупна, одсутна, уперена у даљину с густо повијеним обрвама на доле, где Пресвета Дјева изгледа болно и потресено. Но, и поред свих наилазећих страдања којима сведочи, Она неометано Сина Свога удобно носи у наручју, док Он посматра кроз шта то Његова Мајка пролази; шта се то са Њом збива.

Видимо, такође, да код Богомладенца нема никаквог страха, нити било какве забринутости, због оног што очитава у Мајчином преживљавању; што опет није необично. Он није незаинтересован за Њена страдања, Њена преживљавања и све оно кроз шта Она као Мајка и прва слушкиња Његова пролази.

Он Први зна да је Она Стена необорива/Гора неразрушива, Тврђава угњетаваних и ожалошћених, Нада и Прибежиште свих хришћана, Уточиште прогоњених и остављених. Неразрушиво царство Лазарево.

Чуда

После виђења у коме му се јавила Пресвета Богородица у атонској пустињи и посаветовала га, Свети Сава је дао да се направи велика икона Богородице Гора неразрушива, коју је даровао својој ктиторији – манастиру Филокал у Солуну. Због тога на њеној полеђини стоји Свети Сава, одевен у сак(ос), са ромејском царском круном на глави, са којом нигде више није насликан, а са којом се изображава Христос, као Цар и Првосвештеник. Такво смело поређење, у складу са схватањем да је Епископ, па и Првосвештеник, икона Христова у време проглашења Српске патријаршије и покушаја Цариграда да српска настојања поништи, сузбије и казни, било је израз несугласица између српске и ромејске Цркве и решености српске црквене јерархије да брани дело Светога Саве до краја.

Предање каже да су се пред том иконом на кнежевој вечери уочи Косовске битке 1389. године, српски великаши заклели на верност Христу и своме благочестивом цару, кнезу Лазару, а да је икона потом враћена у Хиландар, где је све до данас чувана у манастирској ризници; па отуда потиче њен други назив – Лазарева.

И као што ће потоњи векови показати, што је вредело и било верно остало је на Косову, избирајући радије Царство небеско, него овоземаљски живот под туђим јармом.

Многи од тих страдалника и данас почивају широм крвљу натопљене косовско-метохијске земље, крај олтара или под сводовима Патријаршије пећке, стојећи у вери, којом нас Христос ослободи, бранећи и на тај начин државу и поверени народ, зарад оних који по ће по Дару Христовом, знати пут, који води у Живот вечни.

https://mitropolija.com/2023/06/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neoboriva-stena-gora-nerazrusiva-lazareva/

Догматизујемо многа питања у животу. Чак и ја понекад ухватим себе да сам апсолутно непоколебљив у погледу одређених ставова, иако не би требало да будем. Мислимо да на тај начин нешто постижемо, показујемо самопоуздање, одлучност и стабилност, док на крају показујемо скученост ума и срца,

а са тим и тврдоћу, коју изазива наш его. Важно је да не правимо компромисе око неких питања, посебно оних која имају директну или индиректну везу са духовним идентитетом. Непроменљивост је неопходна у односу на љубав према Христу и ближњем. Заиста треба да будемо непромењени у смирењу и једноставности, у погледу послушности Цркви и нашем духовном оцу.

Заиста не треба сумњати у нашу веру и поверење у Бога. О свему другом можемо да причамо, да саслушамо мишљења, да размишљамо. Наравно да ћемо чути различита мишљења о одређеним животним питањима, али када је вера у питању, то није нешто о чему треба преговарати.

Неко може имати другачије мишљење о Христу од онога што Црква учи, и то је његово право, чак и ако то не можемо прихватити. Једно је да свако има право да изрази своје мишљење о одређеном питању, а друго је прихватање мишљења које је у супротности са нашом вером. Свако има право на своје мишљење, али то не значи да је други дужан да га прихвати. Постоји разлика између то двоје.

За нека питања треба бити категоричан – нема места половичности, компромису и уступцима.

Сам Господ је био кротак и разговарао је са свим људима, али је морао да каже „Тешко вама!“ фарисејима да би показао свој став. Није рекао: „Поштујем ваше мишљење и не говорим ништа“, већ је оштро осудио њихово лицемерје, болесну религиозност, безумну схоластику.

Христос је на земљи имао једноставност и зато је био тако приступачан. Није био далек, зао, чудан, хировит. Слушао је свакога, али се није са сваким слагао. Некима је одговарао, пред другима ћутао, с некима је био категоричан, према другима је показао компромис, једнима је говорио директно, другима у параболама.

Укратко, потребно је расуђивати. Ако немамо расуђивање, с једне стране, расправљаћемо о томе колико тачно треба да траје Света Литургија, или колико би дуга требало да буде брада или коса свештеника, а на другој страни ћемо правити компромисе са животом у телесним задовољствима, амнестирајући своје страсти под изговором да су се времена променила, и нећемо проговорити ни реч о познавању канона.

Страшно је што изостаје покајање! Свештеник ће према некоме показати трпљење када се покаје, али када нема покајања, то трпљење ће му нашкодити. Чињеница је да постоје људи који не препознају грех у себи. Једино што им је потребно је сагласност Цркве са новим задацима, односно промена Христа, који је већ застарео и није савремен, није модеран! Неки оспоравају боју одежде коју свештеници треба да облаче на одређени празник, или да ли на вечерњој служби треба певати одређене стихире. Истовремено, ти исти људи, разматрају да ли се на Светој Литургији хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову!

Свему томе недостаје расуђивање. Ми само показујемо извесно знање без искуства са Христом.

Расуђивање не може доћи без самоспознаје, самоспознаја не може доћи без понизности, а смирење не може доћи без благодати Божије која нас просветљује и освећује кроз послушност Цркви и Спаситељу нашем Исусу Христу и руковођењем од духовног оца.

https://preminportal.com.mk/duhovnost/odgovori-na-sovremeni-problemi/26104-rasuduvanje

Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео.

Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.

http://arhiva.spc.rs/sr/sveti_apostoli_vartolomej_varnava_0.html

Спасавамо се у Цркви Христовој – на месту где човек има могућност да се причести Божанском благодаћу, која га оживљава, сједињује са Богом и помаже му да оствари своју судбину – обожење.

У Цркви Христовој постоје три важна постулата без којих Она не би била: саборност, преjемство и Евхаристија.

Када говоримо о саборности, прво што нам пада на памет је дефиниција православног катихизиса, који каже да се Црква назива Саборном јер није ограничена ни људима, ни местом, ни временом.

Ако упоредимо новозаветну Цркву са старозаветном Црквом, видећемо да је старозаветна Црква била повезана са одређеним народом који је Господ изабрао да би сачувао веру у јединог и истинитог Бога и да би довео Месију-Цара, Спаситеља целог света кроз овај народ у свет.

Старозаветна црква је тако била повезана са одређеним географским положајем, па је чак и једино место где је било могуће принети жртву једном Богу било назначено – Jерусалимски храм.

У погледу времена, старозаветна Црква је такође била ограничена – њена сврха је била да припреми народ за долазак и прихватање Месије. Доласком Христа у свет завршена је мисија старозаветне Цркве.

А Новозаветна Црква није ограничена местом, јер Сам Господ наш Исус Христос, шаљући апостоле на проповед, каже: «…Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу» (Мк 16,15).

Новозаветна Црква није ограничена на одређени народ.Сетимо се речи Божанског Откровења да «Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос» (Кол 3,11).

Црква Христова такође није временски ограничена, јер је Сам Господ рекао да је Он увек са Црквом, која ће постојати заувек. И врата пакла је неће надвладати.

Дакле, новозаветна Црква ничим није ограничена. Ово је Универзална Црква. Често користимо синониме: католичка (саборна), васељенска црква, иако појмови саборности и универзалности нису идентични. Већ у II веку свештеномученик Игњатије Богоносац је рекао: где је Христос, тамо је и цела cаборна црква. То значи да чак и да су присутни сви критеријуми о којима смо говорили: нациjа, простор, време, онда ово друштво можда није Црква. Јер тамо нема Живог Христа. Где нема Живог Христа, нема ни Истине ни љубави.

Може се чак догодити да се Црква сведе на малу заједницу људи – малу паству, које ће бити Саборна црква. То се десило много пута у историји. Када су скоро сви јерарси, врло често под притиском државне власти, одлазили у расколе или јереси, а само неколико светих подвижника задржало је у себи Истину и љубав, и самим тим оличило целу Саборну Цркву.

Кроз ових неколико подвижника препорода се цела Васељенска саборна православна Црква.

Када говоримо о прејемству, морамо схватити да ово није апстрактан концепт. Само тамо Црква је истинита где постоји апостолско прејемство епископа. Ако нема таквог прејемства, нема ни Цркве.

Право, физичко преjемство хиротонија сачуван је само у Апостолској Цркви. Ако нема ланца прејемства, нема ни Цркве. А ако нема Цркве, нема ни Светих Тајни. Нема Светих Тајни, нема Божанске благодати – нема спасења. Зато Света Црква толико пази на Свете Тајне и не признаје „таjне“ расколника и јеретика.

Али без трећег критеријума – Евхаристије – саборност и приjемство нису од значаја.

Евхаристија је централна Тајна Цркве Христове. И сам Господ каже: «…Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан» (Jн 6,53- 56).

Кроз Тајну Крштења улазимо у Цркву Христову, добијамо ново рођење, опраштају нам се сви греси. Али, нажалост, моћ греха је толика да његове последице и даље утичу на човека. И само захваљујући Христовим Тајнама, а посебно Светој Тајни Евхаристије, човеку се даје снага да победи ову склоност греху. У Евхаристији се сједињујемо у једно Тело Христово, преображавамо се. Снага вере и Божанске благодати лежи у томе што се човек мења изнутра.

Треба имати на уму да је за очување неискривљене вере у Тројичног Бога и Оваплоћење Бога неопходно бити члан Цркве Христове, а Црква се заснива на саборности, апостолском прејемству и Евхаристији.

И веома је важно схватити да је одсуство бар једног од наведених критеријума знак да овај сабор није Црква Христова. Тамо где нема континуитета, нема ни свештенства ни благодати. Где нема саборности, нема ни Цркве, јер саборност је слободно јединство чланова Цркве на основу љубави према Богу и ближњем. Снага саборности је у томе што у Цркви постоји безусловни ауторитет коме се сви морају повиновати, без обзира на положаj, чин, године и друге разлике. Овај безусловни ауторитет је сама Црква. Ако у Цркви изостане овај безусловни ауторитет, Она почиње да се прилагођава свету, околностима, конкретној личности, јединство се руши, а Црквено Предање, изражено у догматима и канонима, је упитно.

Ако се то догоди, ауторитет Соборности је изгубљен. И свака конкретна заједница људи почиње да тражи свој ауторитет. Ово је пут, као што смо већ видели, који води ка расколу. Треба да ценимо оно што нам Црква даје и да не кршимо каноне и Црквено Предање, без обзира на све овоземаљске и наизглед важне околности.

Ако преступимо каноне и Предање, уништава се Cаборност и сама Црква. И, коначно, ако човек не види потребу за Евхаристијом, није му потребна ни Црква. 

митр. Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/en/node/28581

Овај светитељ празнује се 8. фебруара, и тамо је његово житије описано. 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао Свети Теодор при страдању своме слузи Уару: "Тело моје, рече, положи у Евхаити на имању мојих предака". Светог Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе Светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име Свети Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик Светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. Наједанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарецена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на дувару и трагове од остинуле крви.

http://arhiva.spc.rs/sr/sveti_velikomuchenik_teodor_stratilat_1.html

Како да децу инспиришемо да воле истину, како да их научимо да воле истину и да се гнушају лажи?

Потреба за истином и љубав према њој су елементи својствени човеку, дакле и детету. Првобитни грех, иако је помутио и ослабио осећај истине, није га потпуно избрисао. У човеку је остала тежња ка истини. Управо та склоност манифестује се код детета у његовој жељи да све сазна. Дете пита за све. А оно што му старији кажу, он прихвата као истину.

Чисто дете не зна за лаж и претварање. Оно се стиди и поцрвени, не само када из журбе или непромишљености слаже, него и када чује да други лажу.

Љубав према истини унео је у дечју душу сам Бог. Само треба да помогнемо овој природној тенденцији да расте и ојача. То је посао родитеља. Али како то постићи? Прво што треба да ураде јесте да их опомињу од раног детињства. Постоје три основна правила:

а) Научите своју децу да воле истину, имајући Бога у својим мислима. Дете мора да зна да Бог, који је једина вечна и непобитна Истина, жели да увек говоримо истину. Само верност, која се заснива на вери и љубави према Богу, може да издржи сваки испит.

б) Односите се према деци једноставно и искрено. Верујте у њихове речи све док сте сигурни да не лажу. Не захтевајте да вам потврђују под заклетвом оно што говоре. Ако имате било какав добар разлог да сумњате у истинитост њихових речи, немојте од првог тренутка показати да им не верујете. Покушајте да се уверите да ли је дете заиста лагало. И ако је то учињено, позовите га к себи, погледајте га у очи озбиљно, и са пуно љубави, и реците му нешто овако: „Бог жели да говоримо истину. Он је свезнајући, зна чак и наше најтајније мисли и мрзи лажљиве усне." На лицу детета тада ће се видети руменило стида. Одмах ће открити истину и никада више неће лагати.

в) Увек покажите пред својом децом да и ви волите и поштујете истину. Будите искрени у свим својим пословима и поступцима. Најпре поштујте божанску истину, веру и закон Божији. Ако желите да ваша деца заволе људску истину, научите их да имају посебно поштовање према божанској истини. Не дозволите да равнодушност према православној вери и Цркви нађе упориште у вашим срцима или у срцима ваше деце. Ако деца примете да се олако односите према истинама хришћанске вере и правилима Цркве или да се претварате у стварима које се тичу хришћанског живота, како се можете надати да ће веровати вашим речима; Будите, дакле, својој деци пример љубави према хришћанској истини и вери. Ширите ову љубав и њима. Тако ће волети истину.

Али и у свим околностима будите искрени и поштени. Чувајте се лажи и претварања. Ако деца виде, да се на овај или онај начин ругате другима, да користите лукавство и лицемерје, да нисте поштени у односима – нпр. дружите се са неким, а иза леђа га псујете и грдите – будите сигурни да ће се тако понашати и деца у односима са вама или другима.

Ако желите да ваша деца постану људи истине и поштења, покушајте пре свега да се одликујете одбојношћу према лажима, лицемерју, превари, ласкању, скривеним намерама и подмуклим намерама. У свим својим пословима будите поштени, директни и у доброј вери.

Негујући, с једне стране, поштовање и љубав према истини у срцима деце, с друге стране, и сами морате свим силама да се борите против лажи. Учите своју децу од детињства да то мрзе, јер Бог је Истина и свака лаж је грех. Деца треба да избегавају лагање, не зато што знају да ће бити кажњена ако буду разоткривена, већ зато што знају да се Бог гнуша тога.

Никада, ни на који начин, не обмањујте децу. Али не дозволите да то раде ни други. Врло често родитељи, да би умилостивили мрзовољно дете, обећавају му ствари које никада не испуне. Како је то штетно! Дете брзо схвата да је преварено. Његова вера у речи његових родитеља је пољуљана и његов осећај за истину је поткопан.

Немојте сами, намерно или несвесно, терати своју децу да лажу. Шта рећи о родитељима који се смеју или хвале своју децу због "паметних" лажи које су изговорили? А шта да мислимо о родитељима, који сами подстичу своју децу на лаж, учећи их како да преваре учитеља и друге људе, да би изашли из неког тешког положаја или избегли казну? Такви родитељи су прави кваритељи своје деце.

Упамтимо добро да, ко лаж не сматра грехом, способан је да краде и вара. Ко је непоштен на речима, биће непоштен и на делима.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/makria-apo-to-psema/#

Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг.

Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА КОРИШКОГ, испосника и отшелника

Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком.

Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посвети служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.

Оставши сам са млађом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: „Воља Господња нека буде!“ Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.

Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: „Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега“. Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.

Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: „Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!“ И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.

По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: „Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега“. А к Богу вапијаше: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила“. И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: „Ја сам прах и пепео“ (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам“.

После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: „Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?“ (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: „Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“ (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.

Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ Најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.

Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. – Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.

http://arhiva.spc.rs/sr/prepodobni_petar_korishki_0.html

Архимандрит Павле (Пападопулос) – како бркамо морал са гордошћу

Када за човека нема разлике између морала и духовног живота, он лако оправдава своју мржњу и гнев према ближњем. То се дешава зато што морална особа придаје супервредност својој „чистоти“. Али ако немате на савести такозване телесне грехе, то вам још увек не даје за право да осуђујете, клевећете, празнословите, оговарате, будете осветољубиви, уображени, похлепни и незахвални. Често упадамо у ову замку придајући изузетан значај моралној чистоти и оправдавајући се у свему другом.

Човек се не може спасти девственошћу, ни телесном ни духовном, ако је његово срце испуњено злобом, себичношћу, охолошћу и гордошћу. Веома је важно одржавати унутрашњу равнотежу. Пре свега, то је разумевање сопствених слабости.

Морамо се потрудити да избегнемо замку коју нам тако често намешта ђаво, који , као да чак помаже да се стекне ова или она врлина (нарочито морална) – да би потом испунио наша срца поносом, ароганцијом, осећајем сопственог значаја („Ево, стигло!“), а затим нас гурне у много веће грехе тврдоће срца и осуде ближњег, злобе и сујете. Главно је не бити први у овој или оној врлини, већ победити сопствени егоизам.

Морални карактер не спасава сам по себи. Спашава покајање, смирење и љубав – љубав према свима, свуда, сваки дан. А ако нам нешто недостаје за спасење, немојмо очајавати. Нека се овај недостатак претвори у прилику да живимо понизног и скрушеног срца.

Познајем високо моралне људе који муче колеге и вољене својим хировима и необичностима, иако се често причешћују. Физичка и морална чистоћа их, међутим, не спречава да од зависти огребу комшијин ауто, клевећу своје колеге, туку жену и децу.

Знам и не тако моралне људе који саосећају, дају милостињу, не говоре ружно ни о коме, понизно слушају критике на њихову адресу и мирно поздрављају комшију који их грди иза леђа. Ови људи се ретко причешћују, не подносе дуге службе, већ резигнирано подносе епитимију коју им је наложио исповедник, живећи скромно и смерно свој живот. Не желим да кажем да је недостатак морала добра ствар. Само кажем да сам морал није довољан. Духовни живот и морал нису иста ствар, то треба да схватите. Духовни живот је много виши и шири од сваког морала, не уклапа се у шеме и формуле. Одређује се, не дубином пада, већ дубином покајања, не дужином сукње, већ милосрђем према људима.

Када се у човековом животу чистота и доброта споје са срдачним подражавањем Христу, то је дивно. Нека тако буде за све нас! Али, у сваком случају, за мене је важније друго. Фарисеји су били чисти, али их је Господ осудио због тврдоће срца, нарцизма и гордости, док су други људи, не тако високо морални, открили за себе пут ка спасењу, захваљујући једноставности, смирењу и покајању. Било је људи који су благодарили за све: и за оно што су имали и за оно што нису имали, а благодат Божија силазила је и мењала их, претварајући блуднице, зликовце и разбојнике у духовно девичанске свете; док многи високо морални људи нису могли да приме благодат у своја срца због тврдоглавости, злобе и себичности.

https://www.pravmir.ru/chasto-prichashhaetsya-i-izbivaet-zhenu/

Истина је да би свима нама било баш угодно да је Господ дао неки критеријум за наше спасење. Пост, молитва, разна правила, духовна предавања којима смо присуствовали, духовне књиге које смо читали, манастири и старци које смо посетили...све ово наведено може се изобличити од свог изворног значења. Може бити дело бахатости и уображености која снажи его духовним достигнућима, односно, представљати изложбу самозадовољства.

Христос у Јеванђељу о Страшном суду тражи све остало. Оно што постаје критеријум за наш улазак у Царство Небеско је љубав. Не нека апстрактна љубав, већ љубав према слабима, рањивим и одбаченим. Свима онима које су животне околности довеле у положај беспомоћних. Болесни, затворени, емигранти, сиромашни, потлачени, маргинализовани, људи сломљени и трагични, жељни љубави, правде и слободе. Сви они који су у мукама, а који су оваплоћени у Христовој личности, траже нашу љубав, прихватање и солидарност.

Христос се идентификује са свима распетима у историји и тражи од нас да постанемо њихово Васкрсење. Хришћанин не може бити равнодушан према онима који трпе неправду, нити да скрене поглед са било каквог облика насиља...Чак иако од ове земље не можемо направити људски рај, ми као хришћани имамо обавезу да не дозволимо да она постане пакао.

Ехатолошка слава Бога , Царство љубави, јединства и правде мора бити отелотворено у свакодневном животу наших односа, кроз прихватање, толеранцију, разумевање и делање. Не могу да причам о Богу ако не учествујем у животу друге особе, ако не делим његове патње по обрасцу Христа који напушта Небеса да би искупио наше грехе на земљи.

Христос, иако су га ученици наговарали, није могао да избегне Јерусалим, хапшење и Крст.Он је тај који нам открива да истинске љубави нема без жртве, да нема Васкрсења без Крста.Нико не може волети толико искрено као онај који је распет. Сви васкрсли су распети због љубави.

Међутим, љубав према брату, странцу и различитом није једноставна ствар. Потребна је вежба и молитва. Бирам да волим и свакодневно вежбам у односу са братом, борим се са страстима и слабостима покушавајући да таму претворим у светлост. 

о. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Рођен je у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије на Благовести 1894. године и стога је на крштењу добио име Благоје. Све до деде му попа Алексе, породица Поповић била је кроз седам узастопних колена свештеничка. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Прохора Чудотворца у Пчињски манастир и био сведок чудотворног исцељења благодаћу Светитељевом мајке му Анастасије од тешке болести.

Пошао је у богословију и прошао кроз добре богословске школе. Најпре завршава деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду (од 1905. до 1914.). У Првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и у том својству повлачи се 1915. са српском војском до Скадра. Не могући раније, због родитеља, остварити своју давнашњу жељу да прими монашки постриг, он то чини сада. По благослову митрополита Димитрија замонаши се у Скадру на Светог Василија Великог 1916. године и узме име Светог Јустина Мученика и Филозофа, из љубави према његовој филозофији по Христу и мучеништву за Христа.

Са групом млађих даровитих богослова буде послан од митрополита Димитрија на даље богословске студије у Петроград, затим прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија вратио у Београд и постао наставник Богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја је отишао на Атински универзитет ради докторирања из православног светоотачког богословља. По завршеном докторату (Проблем личности и сазнања по Светом Макарију Египатском, Атина 1926. на грчком) враћа се на професорски положај у Сремске Карловце. Ту издаје и уређује часопис „Хришћански живот" у којем објављује и своју прву студију о Достојевском  Философија и религија Ф.М. Достојевског (Сремски Карловци 1923). Већ тада преводи мања дела светоотачке и хагиографске, житијне литературе (Лавсаик I и II, поједине беседе Светог Златоуста, Светог Макарија, Светог Исака Сиријана - чију „Гносеологију" такође пише).

Премештен у Призренску богословију, па опет враћен у Карловце, да би 1931. године ишао уз митрополита Јосифа у прикарпатске крајеве у Чехословачкој и тамо радио на организовању црквеног живота међу православним Карпаторусима који су се у то време враћали у своје Правослаље из насилно им наметнуте уније. По повратку, премештен је у Битољску богословију, где је остао две године и за то време написао и издао први том своје Догматике. Због овога и осталих радова изабран је 1934. године за доцента на Богословком факултету у Београду за предмет Упоредно богословље. Већ 1935. године издаје и други још обимнији том Догматике. У ово време, заједно са другим истакнутим српским мислиоцима, учествује у оснивању Српског философског друштва (1938). На положају ванредног професора Универзитета остаје све до краја окупације, а по ослобођењу бива отпуштен.

Од тада је отац Јустин живео по манастирима у Србији (Каленић, Овчар, Суково, Раваница). У манастир Ћелије је дошао 28. маја 1948. године где је и остао све до смрти као духовник и богослужитељ, потпуно посвећен молитвено-богословском, научном и преводилачком раду. Плод тог дугогодишњег рада у манастиру Ћелијама јесте и његово капитално дело Житија светих, објављено у дванаест томова - по један за сваки месец - између 1972. и 1977. године. Ово су до сада најпотпунија житија светих у православном свету, и у њима се, као и у другим делима оца Јустина, огледа и његово изванредно познавање српског језика, тако да се може написати читава студија о доприносу др Јустина богаћењу књижевног фонда речи у српском језику, не само на стварању православне српске богословске терминологије.

Плодан рад архимандрита Јустина огледа се у његовим многобројним објављеним и необјављеним радовима. Осим већ споменутих дела, објавио је следеће: О прогресу у воденици смрти (Битољ 1933), Основно богословље (Београд 1939), Достојевски о Европи и Словенству (Београд 1940), Светославље као философија живота (Минхен 1953), Философске урвине (Минхен 1957), Живот Светог Саве и Светог Симеона (Минхен 1962), Човек и Богочовек (студије из православне теологије, Атина 1969, на грчком), Православна црква и екуменизам (Солун 1974, на грчком и српском) и многобројне чланке на више језика.

Од необјављених дела архимандрита Јустина треба споменути вишетомно тумачење посланица св. апостола Павла под насловом „Са апостолом Павлом кроз живот", затим Тумачење на Саборне посланице апостола Јована Богослова, Тумачење на Еванђеља Матејево и Јованово (недовршено). Посебна духовна радост аве Јустина била је што је пред крај свога живота видео одштампану своју трећу књигу Догматике (Београд 1978, на 830 страна). Постали су већ познати и прихваћени његови преводи богослужбених књига, посебно трију Литургија (објављене 1978), Молитвеник, Мали требник (умножено), Велики требник, Акатистник и други текстови (углавном у рукопису).

http://arhiva.spc.rs/sr/prepodobni_justin_tshelijski_0.html