- Када сте у рањивом стању, на свештеника се гледа као на свемоћну фигуру која  нешто саветује - па ће сви ваши проблеми бити решени. Како се заштитити ако почне тешка исповест?

- Веома често, људи који су заиста рањиви то не осећају или не могу да признају. Ако свештеник почне да даје судбоносне или императивне савете, да намеће епитимију, поготово ако се не ради о особи коју познајете деценијама, ако је видите први или други пут у животу, ово је позив за узбуну. Ако је особи потребна посебна пастирска подршка, ту подршку треба понудити: „Чини ми се да треба да наставимо разговор ван исповести.”

Свештеник, по мом мишљењу, не би требало сам да пита о сексуалној сфери. Ако он почне да се интересује о томе током исповести, онда треба да знате да нисте дужни да о томе говорите. И, очигледно, ово је сигнал да ова особа не зна шта су личне границе, интимни простор и свештеничка етика. Ви му се обраћате у дубоком болу верујући му, а он уђе у ваш живот и почне да вас гази.

Такође је битно каквог вам Бога емитује. Ако говори о мржњи, о Његовом гневу, о казни, онда је велико питање колико се све то односи на јеванђелског Бога. Понекад, на исповести, свештеник почиње да прича неке страшне приче. Можете сачекати и питати: „Чему све то?”

Често свештеник може бити вредан у неким ритуалним аспектима као што су пост и молитва. Ако он није особа коју сматрате својим исповедником, може вам препоручити нешто, али не у императивном тону, као - „овако треба да се припремите за Причешће, треба да се молите овако“. Главна ствар је да он не почне да игра улогу Бога за вас.

- У којој мери свештеник треба да познаје психологију? Да ли је довољно оно што му је речено у Богословији?

— Не мислим да је свештенику потребно психолошко образовање, јер свештеник није психолог. Штавише, важно је да разуме да није психолог. Свештеник је, како сада кажемо, професија која помаже и за то постоје основне психолошке вештине. Било би лепо добити неку врсту обуке – не фундаменталну психолошку, већ неки курс за неспецијалисте. Основе кризног саветовања су потребне јер се свештеник суочава са тугом. Тако да у ситуацији када дође особа која је изгубила дете, може правилно дати подршку. Добро је похађати едукативни курс из психопатологије и психијатрије уопште.

Свештеник не треба да буде психолог. И често видим да се свештеници, који имају психолошко образовање, баве квази-психотерапијом у исповести и исповешћу у психотерапији. Немамо културу како да то комбинујемо.

У многим професијама које нису везане за психологију, али у којима треба радити са људима, постоји стандард – обука за додатне етичке комуникацијске вештине, на пример.

- Да ли је тачно да постоји нека конкуренција између свештеника и психолога?

— Видим велики страх међу разним свештеницима који директно кажу да је ово такмичење. С једне стране, позиција психолога као да доводи у питање позицију свештеника. Неки од мене веома поштовани свештеници буквално покушавају да кажу да је психолог антисвештеник, а свештеник је од Бога постављен да укаже где су истина и лаж, да преузме одговорност: „Ја сам одговоран за своју (духовну) децу, а психолози су неодговорни“. Али ни свештеник није баш одговоран! Ако се човеку нешто деси, често се испостави да је то лично његов проблем.

Добар психолог не контролише људе, не говори шта је добро, а шта лоше, већ помаже у стварању ситуација у којима се човек сусреће са самим собом и може себе да истражи у безбедном простору. Једна од функција психолога је да човеку изнова враћа одговорност за себе. Али, по мом мишљењу, свештеник има исти задатак.

- Многи православци су забринути због спора о одговорности. Кажу да се све мора предати у руке Божије, док психолози сматрају да је живот човека његова одговорност. Како сами себи одговарате?

- Као хришћанин, верујем да нам је Господ дао не само себе, већ и свет као нашу одговорност. Позвани смо да будемо царско свештенство. Ми смо Његово присуство, вршимо Његову вољу. А шта значи „предати се Богу“? Шта методолошки значи ова фраза? Пракса стоицизма, где смо једноставно присутни у животу, помирени са оним што се дешава, а остаје наша одговорност да реагујемо на то? Хришћанска аскетска традиција је много преузела од стоицизма. Ако се ради о преношењу одговорности неком заменику за Бога, на пример, свештенику, мајци, оцу, породици и тако даље, зар то није идолопоклонство, када некога обдаримо значењем Божијим и поверимо му одговорност за себе?

Када некоме повериш одговорност, настаје ситуација неједнакости, односа моћи, квази-насиља, сузависности, када почнемо да играмо разне улоге. Да, то даје одређени осећај живота, зато јер је добро и нама разумљиво, али је деструктивно. Шта више, овде нема места за смела дела на која нас Господ позива.

Господ нас је створио за живот у изобиљу – да будемо Његова реч, Његово присуство, да носимо, не само одговарајућу црквену субкултуру, већ и доброту, саосећање. А ако не преузмете одговорност за себе, како можете испунити ову мисију? Видимо да се често она не испуњава.

ђакон и психолог Јован Миздриков

https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/

Сергије Радоњешки је најпоштованији руски светитељ, а један је од тројице кога прославља чак и римокатоличка црква.

Оно што је Свети Сава за Србе, то је Свети Сергије Радоњешки за Русе. Успео је да измири и уједини руске кнезове, а сматра се оснивачем монаштва у Русији.

Свети Сергеј Радоњешки у црквеним изворима Сергије Радонежски (рус. Сергий Радонежский; 3. мај 1314 — 25. септембар1392.) - монах и светитељ Руске православне цркве, оснивач манастира Свете Тројице у Сергијевом Посаду близу Москве, обновитељ монаштва у северној Русији.

Рођен је у селу Варнита (у близини Ростова) као Вартоломеј.

У својој 10-ој година млади Вартоломеј се научио писмености у црквено-школској општина, заједно са својом браћом (старији Стефан и млађи Петар).

Око 1328. године због сиромаштва Вартоломеј је био приморан да се пресели у град Радоњеш.

Након смрти родитеља Вартоломеј одлази у Хотково-Покровски манастир, где је већ био његов брат Стефан. Ту су се предали строгом посту и подвижништву. Недалеко од манастира изградили су испоснице на обалама реке Концури где је касније изграђена (око 1335.) мала дрвена црква у част Свете Тројице, на месту где се данас налази катедрала и црква Свете Тројице. Ту Вартоломеј прима монашки чин под именом Сергеј, у спомен мученика Сергеја.

Манастир Свете Тројице је основан 1345. године. Сергеј је био њен други игуман и свештеник. Монасима је давао пример својом послушношћу, преданошћу раду и молитви. Манастир је напредовао и његова слава је расла. Заједно са својим учесницима подигао је више од 40 манастира који чине Тројичко-Сергејску лавру.

Тројствена лавра Светог Сергеја или Тројице-Сергијева лавра (рус. Троице-Сергиева лавра) је један од најважнијих руских православних манастира (статуса лавре) и духовни центар Руске православне цркве.

https://www.facebook.com/pra17

Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса /Домостројитељка, налази се у Великој Лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори.

Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом.

Једном је у манастиру Велика Лавра у (X.). веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште.

Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – “Откуд жена овде?” – говорио је себи. “Јер, жене овде не могу да дођу.”

А жена га упита: “Куд си и зашто пошао, старче?” Свети Атанасије јој узврати питањем: “Ко си ти и како си овде доспела?”- а одмах потом додаде: “И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах.”

“Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш?”

Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: “Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва?”

“Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. “Ја сам Она Којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога” – одговори жена. “Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати?”

“Видиш ли овај камен?” – показа Богородица. “Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре.”

Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно.

Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и) конома.

Агијазма Светог Атанасија Атонског

Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској Лаври и Новоспаском манастиру у Москви.

Као датум њеног прослављења узет је 18.јул по новом, односно 5.јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре.

Чуда

Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину.

Изображење

На овој икони приказана је Приснодјева како седи на престолу држећу у наручју, Богомладенца. На Глави Њеној Свечасној налази се царска круна, посребрена, – јер Она је Царица Неба и земље.

Са свих страна окружује је сабор Светих, укупно, њих 12-ица; па можемо претпоставити, да су то први Апостоли Христови.

Икона је у потпуности пресвучена сребним оковом, осим Лица и руку Богомајке, Младенца и Светих Апостола.

Молитва

О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин.

Тропар, глас 4

Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена.

https://mitropolija.com/2023/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostrojiteljka-igumanija-svete-gore/

Још нисмо приступили исповести, али наша душа чује примамљиве гласове: „Да ли да пролонгирам? Да ли сам довољно спреман, зар то не радим пречесто?” Морамо се снажно одупрети овим сумњама. Ако сте одлучили да идете до краја, појавиће се многе препреке, унутрашње и спољашње, али оне нестају чим покажете чврстину у својим намерама.

Исповедати се морамо много чешће него што је то код нас прихваћено; барем кроз сва четири поста. Опседнути „лењивим сном“ и невешти у покајању, морамо увек изнова да учимо да се кајемо. Морамо да пређемо својеврсну нит од исповести до исповести, тако да време између периода поста буде испуњено духовном борбом и напором, да се хранимо утисцима последњег поста и будимо у ишчекивању нове исповести.

Често чујемо узнемирујуће питање – коме да идем? Да ли да се држим истог свештеника без обзира на све? Можемо ли променити свештеника? У којим случајевима? Оци искусни у духовном животу потврђују да духовника не смемо мењати. Заиста, дешава се да после успешне исповести код свештеника, накнадне исповести код њега буду некако троме и лоше доживљене, и тада се јавља мисао о промени свештеника. Али то није довољан разлог за тако озбиљан корак.

Недовољно духовно уздизање током исповести често је знак наше сопствене духовне слабости. Човеку који заиста пати од ране свог греха није важно код кога признаје овај мучни грех; само му је важно да га исповеди да би му лакнуло. Друга је ствар ако ми, напустивши суштину тајне покајања, идемо на исповест на разговор. Овде је важно разликовати исповест од духовног разговора. Разговор, чак и ако је реч о духовним стварима, може да одврати, расхлади исповедника, увуче га у богословски спор, ослаби оштрину покајничког осећања. Исповест није разговор о сопственим недостацима и недоумицама, није обавештавање духовника о себи, а понајмање је „побожни обичај“. Исповест је жарко покајање срца, жеђ за очишћењем, која долази од осећања светости, од умирања греху и оживљавања у светости. Покајање је већ степен светости, а неосетљивост и невера – стање ван светости, ван Бога.

Обично људи, неискусни у духовном животу, не виде мноштво својих грехова, ни њихову „гнусност“. „Ништа посебно“, „као и сви други“, „само мали греси“ – „Нисам украо, нисам убио“ – уобичајен је почетак исповести многих. А самољубље, нетрпељивост прекора, окамењеност, човекоугађање, слабост вере и љубави, кукавичлук, духовна лењост – нису ли то важни греси? Можемо ли тврдити да волимо Бога довољно да је наша вера активна и жарка? Да свакога волимо као брата у Христу? Да смо достигли кротост, негневљивост, смирење? Ако нисмо, у чему се састоји наше хришћанство? Чиме можемо објаснити наше самопоуздање у исповести, ако не „окамењеном безосећајношћу“, „срдачним мртвилом, духовном смрћу која претходи смрти тела“? Што јасније светлост Христова обасјава срца, то се јасније увиђају сви недостаци и ране. И обрнуто: људи уроњени у грешну таму не виде ништа у свом срцу; а и да виде, не ужасавају се, јер нема са чиме да се упореде.

Док не дође до такве блискости са Христом, у којој је осећање покајања наше уобичајено стање, морамо, припремајући се за исповест, испитати своју савест – по заповестима, по неким молитвама (нпр. 3. Вечерње, 4. пре причешћа), на појединим местима Јеванђеља (на пример, Пс. 5 гл., Рим. 12 гл. , Еф. 4 , Јаков, посебно гл. 3 ).

Веома важни греси су расејаност у молитви, дремање и непажња у цркви, незаинтересованост за читање Светог Писма; али зар ови греси не проистичу од неверја и слабе љубави према Богу? Морамо приметити у себи самовољу, непослушност, самооправдање, нетрпељивост прекора, непопустљивост, тврдоглавост; али је још важније открити њихов однос према самољубљу и поносу. Ако код себе уочимо жељу за комуникацијом, причљивост, сарказам, интензивну бригу о свом изгледу и не само о свом, већ и својих најмилијих, о окружењу у кући – морамо пажљиво испитати да ли то није облик „многоструке таштине“.

Постоји још једна помоћ која нас води до спознаје наших грехова – да се сетимо онога за шта нас други људи, посебно они који живе са нама и рођаци, обично оптужују: скоро увек су њихове оптужбе, прекори и напади оправдани.

Неопходно је и пре исповести да тражимо опроштај од свих оних којима смо нешто скривили, да бисмо на исповест отишли неоптерећене савести.

У таквом расуђивању морамо пазити да не паднемо у претерану сумњу према сваком покрету срца; ступајући на овај пут, можемо изгубити осећај за оно што је важно, а шта није, уплести се у ситнице.

Припрема за исповест није да се што потпуније сетимо, па чак и да запишемо свој грех, већ да дођемо до таквог стања концентрације, озбиљности и молитве да се, као у светлости, открију наши греси. Другим речима, треба да понудимо свештенику не списак грехова, већ покајничко осећање, не детаљну „дисертацију“, већ сломљено срце.

Али, спознати своје грехе не значи покајати се за њих. Заиста, Господ прихвата исповест – искрену, добронамерну – чак и када није праћена снажним осећањем покајања. Ипак, „сломљено срце“, туга због својих грехова, најважније је од свега што можемо да донесемо на исповест. Али шта да радимо ако наше срце, „осушено пламеном греха“, није попрскано животворним водама суза? Шта да радимо ако су „немоћ душе и слабост тела“ толике да нисмо способни за искрено покајање? Међутим, то није разлог за одлагање исповести – Бог може да додирне наше срце током саме исповести: сама исповест, именовање наших грехова може омекшати наше срце, оплеменити нашу духовну визију, да изоштри покајничко осећање. Припрема за исповест, пост, који исцрпљујући тело нарушава телесно благостање и самозадовољство погубно за духовни живот, молитва, ноћне мисли о смрти, читање Јеванђеља, житија светих и дела светих отаца више од свега помажу да се превазиђе наша духовна летаргија. Наша неосетљивост на исповест је највећим делом укорењена у одсуству страха Божијег и скривеног неверја. Ту треба да буду усмерени наши напори. Зато су сузе исповести толико важне – оне ублажавају нашу окамењеност, потресају нас „од главе до пете“, чине нас једноставнијима, дају нам благотворан начин да заборавимо на себе, уклањају највећу препреку покајању – нашу „самоћу“. Горди и самоправедни не могу да плачу. Ако си заплакао, онда си омекшао, стопио си се, понизио се. Зато после таквих суза долази кротост, недостатак гнева, мекоћа, нежност, мир у души оних којима је Господ послао „радосни“ (радоносни) плач“. Не треба да се стидимо суза исповести, треба да их пустимо да слободно теку, спирајући наше нечистоће.

Не треба да очекујемо питања, морамо се сами потрудити; исповест је подвиг и самонаметнути напор. Морамо говорити прецизно, без прикривања ружноће греха општим фразама. Веома је тешко, приликом исповедања, избећи искушење самооправдања, покушаје да се свештенику објасни „олакшавајуће околности“, позивање на трећа лица која су нас умешала у грех. Све ово је знак самољубља, одсуства дубоког покајања, сталног боравка у греху. Знак оствареног покајања је осећај лакоће, чистоте, необјашњиве радости.

Наше покајање неће бити потпуно ако се, покајући се, изнутра не утврдимо у решености да се не вратимо признатом греху. Али, кажу, како је то могуће? Како да обећам себи и свом свештенику да нећу поновити свој грех? Не би ли истини било ближе супротно – уверење да ће се грех поновити? - Сви из искуства знају да се после неког времена неизбежно враћамо истим гресима; посматрајући себе из године у годину, не примећујете никакво побољшање, "скочите - и даље остајете на истом месту!" Било би страшно да је то случај. Али, на срећу, није. Нема случаја у коме, уз добру жељу да се устане, узастопне исповести и Свето Причешће не производе благотворне промене у души. Али ствар је у томе, да – пре свега – нисмо сами себи судије; човек не може правилно да процени сам да ли је постао гори или бољи. Повећана строгост према себи, појачан духовни вид, појачан страх од греха могу створити илузију да су се греси умножили и појачали: остали су исти, а можда чак и ослабили, али их раније нисмо примећивали као такве. Штавише, Бог нам у свом посебном Промислу често затвара очи пред нашим успесима да би нас заштитио од најгорег греха – сујете и гордости. Често се дешава да је грех остао, али су честе исповести и причешћивање Светим Тајнама уздрмале и ослабиле његове корене.

А ако овог осећаја олакшања и препорода нема, морамо имати снаге да се поново вратимо исповести, да потпуно ослободимо своју душу од нечистоте, да је оперемо сузама од црнила и прљавштине. Ко томе тежи увек ће постићи оно што жели.

Немојмо само да своје успехе приписујемо себи, не уздајмо се у сопствене снаге, не надајмо се сопственим напорима. То би значило да изгубимо све што смо стекли. „Сабери мој расејани ум, Господе, и очисти моје смрзнуто срце; као Петру дај ми покајање, као царинику – уздахе и као блудници – сузе“.

https://www.bogonosci.bg/беседа-преди-изповед/

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима.

Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године.

После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ

Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин!

Тропар, глас 8.

О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо.

Кондак, глас 8.

Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима.

https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/

- Људи сада знају доста о психи, менталним поремећајима, етици комуникације. Ово је довело до тога да је концепт греха, такорећи, искључен из реторике. Како се овде не збунити?

— С једне стране, модерна цивилизација покушава све да оплемени. С друге стране, питање етике и даље остаје. Концепт греха као кршења правила, кршења заповести, заиста, бледи и одлази у други план. Живот постаје све тежи. Неки верници верују да психологија не познаје концепт "греха", да је неетична. Али, ја  не познајем људе који су више опседнути етиком од психолога. Отворите књиге класика психологије и видећете да је циљ психотерапије да помогне човеку да прихвати своје многострано и комплексно искуство и живи у складу са вредностима, живи етичким животом, односно циљ психотерапије је искуство савести.

- Како је то могуће?

- Када особа дође, на пример, са осећањем кривице, анксиозности, психолог пружа искуство саосећања - искуство опхођења према себи са благошћу и разумевањем. Али све ово није да би се отклонила кривица. У терапији долази до померања са кривице на одговорност. Психотерапија са свакодневним схватањем „исправно-погрешно“ покушава да постави акутније питање: шта је истина, а шта није? Тиме вам омогућава да поново откријете дубину преиспитивања себе, о чему су писали велики хришћански мислиоци.

– Велики је захтев за „православном психологијом“, али ко је православни психолог? У којој мери је такав концепт могућ?

– Не волим фразе „православни психолог“, „православна психотерапија“, иако данас постоји много сличних брендова који се постављају као православни. Неки од ових психолога могу бити сертификовани, неки немају никакве везе ни са православљем, ни са психологијом: то је као када људи, ван свог разумевања, говоре шта је добро, а шта лоше, ароматизујући све верским стереотипима.

-  А шта се спаја са православљем?

— Када и сам духовник има психичке проблеме а обавеже се да помаже парохијанима, шта се може десити?

- Нормално је да и ми можемо да имамо психичке проблеме. Анксиозност је наш периодични или стални пријатељ. Можемо добити субдепресију или доживети хроничну депресију. Особа може да живи са биполарним поремећајем и да буде свештеник на исти начин на који особа са истом особином може бити психотерапеут.

Али када човек то пориче, па чак и игра неку улогу, веома је тешко живети у таквој напетости и о томе говоре многи свештенослужитељи различите старости. "Ох, шта ако ме виде у мајици? Шта ако ме виде у филмовима?” Ово је бескрајна улога у којој као да треба да се буде. Размишљаш како ћеш даље, шта ћеш рећи, а онда то утеловљујеш. Може доћи до “сагоревања”, депресије и још много тога.

Ако човек не препозна своју патњу, тешко прихвата патњу другог. Уобичајена реакција у овом случају је потискивање: „Не, све си измислио, иди да се молиш.” Зато што постоји веома велика блокада бола: ни у ком случају себи не дозволити да га осетите. Емпатија функционише у оба смера, могу бити истински емпатичан и саосећајан само ако имам саосећања за себе.

И још нешто – свештеник можда једноставно да не разуме неке ствари, поготово ако је у питању озбиљна психопатологија, а он то не препознаје и почиње да намеће терете, да нешто захтева. У многим образовним установама Руске православне цркве постоје барем основни предмети из психијатрије, како би свештеник помогао да особа што пре дође до психијатра. Дешава се да у храм долазе људи којима је потребна хитна психијатријска помоћ, а свештеници их доживљавају као демоне и дају им агресивне духовне савете. И људско стање се још више погоршава. Ово је застрашујуће, јер у овом стању може учинити нешто непоправљиво. Али, чини ми се да је тога сада све мање – само због основних знања о психопатологијама.

ђакон и психолог Јован Миздриков

Царство Небеско је у човеку. И непрестано, сваки дан, води се борба за срце човеково, за његов ум. Ова борба је пут душе ка Христу, у победу над смрћу.

Приближавајући се светлости Христове љубави, човек открива у себи све више грешних болести које држе душу у грешном ропству, разарајући јединство људи у Богу. Гледајући себе површно, човек види само своју спољашњу лепоту, своју личну истину. Али, залазећи дубоко у срце, он тамо открива понор греха. Људско срце је дубоко и може бити и рај и пакао. Треба да пустиш Бога у ово срце, да верујеш да љубав Христова може да излечи твоје смртне ране.

После распећа Господ је дошао у пакао и ослободио оне који су тамо чамили, који су чекали, који су веровали у своје спасење. Господ улази у наша срца када желимо да променимо свој живот, желимо да научимо да волимо, када верујемо у победу Христове љубави над нашом смрћу.

Господ даје човеку дар љубави. Није нам лако прихватити овај дар, није лако помирити се, растати се са оним идејама, илузијама, жељама, емоцијама које покушавају да човека држе и чине га пленом овога света.

Ти и ја морамо схватити да никога не волимо истински, никога не поштујемо. Грех скрнави и најсветлије импулсе душе. И спознаја ове чињенице биће почетак нашег отрежњења, почетак нашег пута ка Небеском Лекару. Када грех нападне човека, када је злостављање дозвољено, онда он види да није способан ни за шта.

Ђаво не дотиче човека док не види да човек није опасан за њега, још не ради за Господа. Јер додирнути човека значи пробудити га из сна, дати му прилику да се бори, да види непријатеља у лице.

Када сам тек почео да идем у цркву и још нисам читао светоотачку литературу, помислио сам: „О ужас! Психички сам оболео. У глави ми је било толико прљавштине као никада раније. Шта се дешава са мном? Мора да сам полудео." Испоставило се да је ђаво кроз ум покушао да ме уплаши, да ме изведе из храма, да ме гурне у очајање. Али Господ ми је послао човека који је објаснио да постоји борба у уму, да су то мисли, нису моје, већ од ђавола, који хоће да ме спречи да будем на служби.

Обично човек уопште не мари за свој ум. Наш ум је посвећен било чему. Укључујемо ТВ, слушамо радио, гледамо око себе и упијамо као сунђер оно што видимо, чујемо, и све то зарази ум. Почевши да живи духовно, човек сазнаје да је центар његовог живота срце. Испоставља се да је у нашем срцу такав неред, таква рушевина, да треба све да размонтирамо, бацимо и поставимо темељ нове зграде.

Током живота стално правимо грешке: скрећемо с једне стране на другу. Понекад имамо надахнуће, и спремни смо да се молимо дању и ноћу, а понекад немамо воље да се молимо, јер осећамо да не налазимо молитву у себи, да нам ништа не полази за руком и одустајемо од духовног рада. Због тога је веома важно пронаћи средњи пут како бисмо имали изводљиво правило које можемо редовно пратити. Ово захтева напор.

Дешава се да се човек моли и каже: „Не осећам ништа.” Шта би требало да осећате? Ни у ком случају не треба тражити осећања у молитви. Да, милошћу Божијом, дешава се да душа гори. Ово је чисти огањ који Господ даје да спали неистину коју је човек живео пре него што је дошао Христу. Али онда се за ову ватру треба борити, не чекати је, већ радити, надајући се томе да те Бог види и оно што ти је дао сада је на твоју корист. Хвала Богу што сте у Цркви, потрудите се и, наравно, сву наду положите у Бога, а не у своја осећања и емоције. Нека посебна психичка или телесна стања могу постати сметња на путу ка Богу, нека врста замене. Оно што Бог даје увек је „неочекивана радост“, радост коју човек не очекује да добије, и немогуће је то речима описати, људски анализирати.

Ми нисмо у стању да правилно сагледамо и протумачимо данашње околности. Можда ћемо ово, што сада изазива гунђање и малодушност у нама, после неког времена оценити као једину прилику да се спасемо од погрешног корака. Дакле, треба све прихватити од Господа, треба се уздати у Бога. И наше покајање, као обележје Царства Небеског у нама, родиће се у овом поверењу.

Осећање близине Бога, Његове безграничне љубави је неподношљиво за грешног човека, и зато желимо да се сакријемо, тражимо предах, а предах је клизање уназад. Не смемо да гајимо илузије да ће нам сутра бити лако. И што се пре растанемо од неких снова, лажних идеја, лакше ћемо видети Бога у свом животу.

Потребна је храброст да се не одбије да се умре за Христа. Долазимо са посла, из школе, уморни смо, боли нас глава, боле ноге. И треба прочитати вечерње молитвено правило. Чим човек осети самосажаљење, одмах пада у кревет. Али ако човек каже: „Не, Господе, потрудићу се, без обзира на цену“, Бог ће дати снагу и човек ће, прочитавши правило, мирно заспати. Али за ово морате умрети. Ово је мала смрт.

Сви треба да се сложимо: „Умрећу за Христа“.

Протојереј Андреј Лемешонок

https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/lyubov-xristova-mozhet-iscelit-nashi-rany

Ова икона припада иконама Мајке Божје које су се у Русији највише прославиле.

У првој половини (18.) века при Покровској цркви у селу Ахтирка у Харковској губернији, служио је свештеник, отац Василије Данилов, који се одликовао праведним животом, јаком вером и трудољубљем.

У време косидбе, 15. јула 1739. године, отац је,  желећи да испроба нову косу, отишао с њом у своју башту, која се налазила око храма. Једва што је успео да замахне косом, приметио је у високој трави блиставу икону Пресвете Дјеве, како се моли пред Распетим Сином Својим; икона је тако лежала пред њим и зрачила неком ослепљујућом светлошћу.

Изненађен, свештеник је из руку испустио косу и пао на колена осенивши се крсним знамењем; почео је да чита, познате му молитве Богородици и са побожношћу подигао икону, поневши је у свој дом. Овде је она стајала три године, побуђујући код домаћих – необичан осећај поштовања.

Било је примећено, да ако се ко спремао да проведе ноћ у соби где је икона, на њега је нападао непознати страх и он би бежао из собе. Без обзира на дубоко осећање побожности код оца Василија, икона се није чувала у потребној чистоћи. Три године након што је пронађена, отац Василије је у сну добио наредбу од Пресвете Владичице да својим рукама ослободи икону од прашине која је нападала на њу, да је омије чистом водом и да је украси. Од страха се пробудио и те ноћи испунио наређење Пресвете Дјеве.

Исте ноћи видео је и други, необични сан. Сањао је да иде ка реци, да у њу излије воду, (која му је преостала након омивања иконе) где је срео Богородицу у лику прекрасне девојке, која му се обрати: „ Куда носиш ту воду? Врати се са њом кући и чувај је, она ће болеснике лечити од грознице!“ – а управо је отац Василије имао кћер која је страдала од грознице. Пробудивши се, напојио је кћер том водом и она је истог часа оздравила. И други су се касније исцелили од грознице, који су од те воде пили.

Посматрајући икону, свештеник је приметио на дасци оштећења и поручио је једном иконописцу да их поправи. Он је икону понео са собом, спремајући се да за два дана почне да ради на њој. Међутим, ноћу је од иконе чуо глас: „ Устани, јер је настало време да вратиш икону одакле си је узео. Поправити је ти, не можеш.“ Иконописац се молио пред иконом остали део ноћи, а рано ујутру ју је вратио оцу Василију и испричао му о свему. Због свих ових околности,  отац Василије се уверио у чудотворну моћ иконе и одлучио да је приличније – да она стоји у храму.

Постављена у свети храм, икона се ускоро прославила новим чудесима. Код иконописца Јована било је наручено да поправи живопис иконе. Међутим, догодило са да је његов син, боловао од грознице. Сазнавши за чудесна исцељења, отац је омио икону водом и напојио малишана, који је убрзо оздравио. Затим се збило још неколико исцељења.

По благослову Молдавског митрополита Антонија  (Черновског) било је спроведено детаљно испитивање свих чудесних исцељења. Бригадир Лесовицки је дао писмено сведочење да многи људи, долазећи из разних места – добијају исцељење од ове чудотворне иконе. Таква истрага је била затражена из Петербурга, из Светог Синода а царица Јелисавета Петровна је потом наредила нову истрагу, која је доказала истинитост свега претходно реченог.

После писмених потврда очевидаца, сведочења су достављена у Синод. Исцрпно изучивши материјал о чудима проистеклих од Ахтирске иконе, Свети Синод је 1751.године установио  поштовање новојављене Ахтирске иконе Пресвете Дјеве, као чудотворне.

Прослављење иконе је врло обрадовало царицу Јелисавету која је решила да јој у Ахтирки подигне камени храм. Гроф Растрели је израдио план храма. Царица је својеручно уписала у књигу прилога, суму од 2000 рубаља, у то време огроман прилог; а ова књига остала је сачувана до данашњих дана. Црква је освећена 1768. године и по својој величини представља величанствено здање.

Међутим, у прослављењу Ахтирске иконе у вишим круговима руског друштва, и одушевљењу царице – много је допринео и овај догађај.

Године 1748. пролазећи за Петербург, у Ахтирки се задржала болна удова баронеса Вајдел, са две малолетне кћери. Бринући се за судбину својих девојчица, којима је претило да остану потпуна сирочад, баронеса се жарко молила пред иконом Богомајке за исцељење. Ноћу је видела у сну Владичицу, која јој је рекла: „ Узалуд молиш за оздрављење. Тебе чека смрт. Пожури да раздаш по црквама и сиротињи цело твоје имање. То ће бити корисно за твоју душу!“ Болесница је указала на своју децу. „ Не брини се о деци, одговорила је Богомајка, ја ћу им бити свагдашња Покровитељка. А ти се припремај за смрт, јер ћеш умрети за три дана и раздели своје имање по црквама и сиромашнима, да би се молили за тебе!“

Болесница је свој сан испричала духовнику и журно почела да дели своје имање. Заиста, за пет дана је умрла. Вест о томе дошла је до царице Јелисавете Петровне и она је позвала сирочад на Двор, васпитала их и удала за двојицу велможа: једну за грофа Пањина, а другу за грофа Чернишова. Девојке нису никад заборавиле благодатну помоћ која им се излила преко Ахтирске иконе Мајке Божје и давале су до смрти богате прилоге храму, где је икона пребивала.

Уочи Свете Тројице, икону из Покровског Сабора на најсвечанији начин преносе; ово преношење је установљено 1844. године, у обновљени Ахтирски Тројицки манастир.

Најпознатије копије чудотворне Ахтирске иконе Мајке Божије налазе се и у следећим местима: – у Харкову, у храму Светог Архангела Михаила; – на обали Оскола, у храму села Боровој, где је раније била Горохватска Богородичина пустиња; – у селу Межиричи, Лебединског округа, у Покровском храму; – у селу Рјасном, Ахтирског округа, где је нарочито поштована; – у селу Есману, Черниговског округа; и – у Москви, у величанственом храму са пет престола, која носи име „Николе Јављенога“, на Арбату, где је овој икони посвећен Свети Престо.

И света обитељ манастира Миљков, у Србији, има част да у својој капели чува једну копију ове чудотворне иконе, која се налази у трону, специјално за њу направљеном.

Круна на икони дар је у Христу упокојеног синђела Хаџи Јована Стојковића. А сребрни дарови прилог су поменутог оца Јована за душу његове почивше мајке Јелисавете, као и сребрњаци, који су прилог високопреподобне игуманије мати  Доротеје, настојатељице ове свете обитељи.

Ова копија чудотворне иконе Мајке Божије Ахтирске налази се у зимској капели, која је посвећена Светом Максиму Исповеднику, у манастиру Миљков код Свилајнца, на молитвено уздизање и помоћ свима који јој са вером приступају.

Године 1905 –те за време рестаурације Ахтирске иконе у Санкт-петербург, образ Богомајке је при нејасним околностима нестао. После револуције Ахтирска икона Богородице појавила се у Харбину у поседу руских емиграната. Свети образ Богомајке је с поштовањем проношен  путевима руске емиграције, да би се икона на крају крајева, предала на чување члановима Комитета руске православне младежи, у Сан Франциску. У садашње време чудотворна икона Ахтирска, налази се у поседу Руске Заграничне Цркве.

За датум празновања одређен је 15.јул по новом, односно 02.јул по старом календару. (када се свештенику Василију, пројавила у високој трави).

Чуда

Ахтирска икона Мајке Божије молитвено се призива у помоћ за избављење од температуре, за покровитељство деце без родитеља, благоустројство дечијих потреба у животу, за заступништво Богоматере осиротелима од сваке беде и невоље.

Изображење

Овај иконографски приказ припада типу икона Богородице Молитвене, тачније групи икона под називом Велика Панагија (Свесвета) где изображење Младенца Христа на икони преставља велико чудо Божијег Оваплоћења – када се Несместиви Бог уселио у људско пропадљиво тело.

Пресвета Дјева је допојасно приказана а у древном руском иконопису, овакве иконе постале су распрострањене и знане под именом, Знамење.

Поглавито, на Ахтирској икони приказано је како се Пресвета Богородица моли пред Господом Исусом Христом, Њеним Сином, распетим на Голготи; док је на појединим иконама Света Дјева са рукама у молитвеном положају, дотле је на неким другим приказима, изображена како држи у рукама Крст, са Својим распетим Сином.

У руском изображењу лева рука Јој је постављена испод браде, као да придржава став главе Своје Свете, у молитви и плачу, док десном руком, указује на Сина Свога, као Водитеља ка путу истине и живота; иако Му, тим гестом предсказује страшну смрт, Богородица има блажени лик, пун љубави.

Оно што је карактеристично код Свете Дјеве је да је приказана у одежди плаве боје, док су Јој на рукама златним нитима извезене наруквице, као код свештенослужитеља док савршава Свете Тајне; овим златним везом видимо да је проткан поруб Њене одежде у целини. Док је на Глави Њеној и раменима извезена по једна златна звезда, као симбол непорочне чистоте Њене. (лева звездица је покривена Богородичином руком и није нам видљива).

У свету постоји десет оваквих икона, а једна од њих се налази у манастиру Миљково, код Свилајнца (Србија), у коме је своје почетне искушеничке дане започео, будући старац – Тадеј (Витовнички).

Молитва

О, Преблагословена, Многомилостива Владичице Света! Ево ми грешни, ка светој икони Твојој гледамо, и на њој Те видимо како у жалости и састрадању предстојиш пред распетим за нас Христом Спаситељем. Усрдно Те молимо, као познату за нас пред Сином Твојим молитвеницу. Не остави нас у дан испитивања и жалости, но у искушењу и напастима буди с нама. Огради нас свечесним покровом Твојим, од видљивих и невидљивих непријатеља, и дај нам силу са којом би могли творити, савршену и благу вољу Творца и Владике света, гледајући, Милостива Заступнице наша, са колико различних грехова смо поробљени, јер нисмо само вољно сагрешили него и невољно смо пали у многоразлична прегрешења, тога ради ка Теби моћној Устројитељици хришћанског спасења прибегавамо и умилно вапијемо: Ум наш просвети познањем Божанствених истина, срце наше загреј топлотом хришћанске љубави и тежњама ка спасењу, вољу нашу утврди да будемо нелицемерно испуњени заповестима Господњим. Да Госпођо Премилостива, погледај са висине небеске на уздисање и молитве нас грешних, и исцели болести недужних, умири срца озлобљених, даруј стрпљење страдајућим да буду утврђени у страху Божијем. Укрепи гоњене за правду, сироте и удовице заштити, дај утеху плачућим, измоли опроштај кајућим се, демонску пак буру страсти у грешним душама утишај, и у срца оних који Те поштују усади Христову крепост, и љубав укорени, у духу милосрђа и састрадања утврди. Отпале од вере јеретике и отступнике и уста нечастивих, која хуле на свету Цркву ка познању истине упути. А који проповедају веру православну, сачувај, а онима који су изишли из овог живота, оцима и браћи и сестрама нашим, о Мати Божија, даруј опроштај грехова, и измоли вечно блаженство. Када се и час кончине наше приближи, тада, Владарко, прими душу нашу, и у покоју праведних упокој, где лица Ангела и светих угодника неућутно славе моћ и милост Оца и Сина и Светога Духа, и Твоје Матерње за нас посредништво и заступништво, сада и увек и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 4

Преблагословена Дјево, Богородитељко Чиста, Која пред Крстом Сина и Бога Твога предстојиш, туге велике претрпела Јеси и благодат од Њега придобила Јеси, за утешење тужних. Тако и ми ка пречистоме образу Твоме прибегавамо и видећи Те изображену на њој пред Крстом Спаса нашега умилно Ти појемо: Заступнице усрдна, блага и милостива! Пожури избавити нас од сваке беде, нужде и болести и спаси душе наше, да Те са благодарењем славим у векове векова. 

https://mitropolija.com/2023/07/15/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ahtirska-2/

Разговарао сам са једним психологом и он ме је упитао:

— Колико људи дневно примаш?

Одговорио сам:

— Сада под старе дане не могу пуно да издржим: 50-60, максимум 70 на дан. А док сам живео у манастиру Махера и кад сам био млађи, примао сам и по 150 људи. Почињао сам у 4 ујутро, а завршавао у 7-8 увече, а понекад и касније.

Он ми је рекао:

— Није добро што се тако оптерећујеш, превише си суров према себи. Не смемо да примамо више од 10 људи на дан. Као психолози, који раде са људима, не можемо издржати више од 10 људи.

Све је то истина, али Црква има једну предност: после исповести све то просто ишчезава. Ми чујемо јако пуно ствари, само помислите шта све духовник чује од људи. Нико нам не говори пријатне ствари. То вам је као код лекара. Да ли постоји човек који иде код лекара и каже му:

— Докторе, дошао сам да ме прегледате, јер мислим да сам превише здрав!

То се не дешава. Долазе само болесни са својим проблемима. И код духовника не идемо како би му испричали о својим добрим делима, достигнућима и радосним тренуцима. Долазимо да се ослободимо својих неуспеха, несрећа, туге и свега лошег. А ми смо само људи и колико можемо поднети да слушамо само о лошем и о гресима?

Питао ме један дечак:

— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?

Одговорио сам:

— Да!

— И ниси се скаменио?

— Нисам се скаменио.

Изненађено ме је погледао:

— Озбиљно?

— Озбиљно.

Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека.

То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи.

Митрополит Лимасолски Атанасије

– Шта да се ради са унутрашњим сукобом, када црквена особа заиста има некакав путоказ како да живи (треба да сачуваш породицу, рађаш децу, слушаш шефа и тако даље), али не може више то да ради или једноставно не жели?

Овде нема универзалног одговора. У терапијској пракси, морате радити са неким обрасцима понашања. Како је устројен живот особе? Некада најосновније ствари не функционишу: особа не спава, не једе, не излази из куће. А ти покушаваш да помогнеш: „Хајде да направимо један експеримент: данас ћеш изаћи на улицу, снимићеш ми гласовну поруку и објаснити шта ти се дешава.” Јер човек може месецима да седи учаурен и да једноставно не живи.

Ово је психотерапија и ради се на когнитивним ставовима и емоционалним манифестацијама које је тешко описати речима. Али постоји још један важан аспект – религиозно искуство клијента. На пример, понекад се појаве религиозни текстови који одједном као да прецртају сав посао, или се пола године напорног рада споји са једним сусретом са неким духоносним старцем у чудном манастиру, где је особа случајно завршила.

Понекад, у сократовском дијалогу са клијентом, избацујете теолошке аргументе: „Хајде да погледамо текст Светог писма. Шта мислиш?" Изненађујуће је што, обраћајући се Светом писму, искуство Цркве понекад показује да црквеност може бити не само преплављујућа, деструктивна, не само чињеница да морамо да живимо и страдамо, да прође гнев Божији.

– Често се може чути: „Лоше ти иде, свакако треба отићи у цркву и причестити се. То помаже".

Често комуницирате са људима који говоре нешто о својој молитви, читају Псалтир, акатисте... Нема ништа лоше ни у Псалтиру ни у самим акатистима. Питање је како их неко користи. „Не разумем баш Псалтир, али читам и осећам се смиреније.” Настављате даље да разговарате и испоставља се да у овој пракси а) нема Бога, б) циљ је чисто психолошки - опустити се, смирити.

- Сад ће сигурно питати: па шта, демони не чују?

„Наша свест и наш дух су под утицајем мисли. У когнитивној терапији то би се назвало аутоматским мислима. Односно, не мисли које ја мислим, већ оне који се мисле. А ако почнемо да обраћамо пажњу на своју свест, наићићемо на гомилу таквих мисли. Даље, психотерапија, православна аскеза, и филозофске праксе антике дају приближно исти рецепт, који бих назвао вештином когнитивног одвајања. Неопходно је уочити овај јаз: „Постојим ја који чујем мисли. Али ове мисли нисам ја.” Ове мисли могу утицати на нас. Постоје мисли које вуку ка деструктивности, сужавају свет и нашу способност да живимо смислено. Постоје мисли иза којих ми, напротив, можемо чути глас савести. Када смо одвојени од њих, можемо разумети да ове мисли немају власт над нама. Ако нисмо, оне нас возе тамо-амо. Ваш задатак није да их пратите, већ да се и даље фокусирате на своје вредности. Шта је за мене стварно? Шта ја желим и шта могу да урадим сада?

— Чак и ако није све лоше, човек искуством долази до потребе да иде у цркву, али временом примети да му је то потребно... за душевни мир. Моли се: „Господе, спаси!“, али значи: „Господе, побрини се да не бринем и да је све у реду са мном“. Како изаћи из овог круга?

Све може бити молитвено искуство и духовно искуство. „Боже, тако ми је потребан мир у овом свету! Дозволи ми да га осетим. Идем у храм Твој као место тишине“. Мислим да, посебно у великим градовима, цркве имају велики потенцијал да буду такве оазе када не дођемо тамо за време службе, већ дођемо и останемо током дана. Када је храм празан и постоји само тишина, то је веома моћно. У нашем животу има много буке, стрепње, напетости. И у том смислу је дивно што можемо рећи: „Боже, хвала Ти што постоји храм у који могу да дођем и да ћутим пред Тобом.”

— Односно, духовна удобност није тако лоша?

Често нисмо у зони комфора, већ у зони стреса, преживљавања и борбе. Сасвим је нормално да се створи зона удобности у којој постоје рутине које сам изабрао - кад има хране, довољно сна, и где постоје области живота у којима сам заинтересован да се изразим.

У животу ћемо се неизбежно суочити са егзистенцијалним изазовима које сам навео – бесмисао, смрт, патња, слобода, усамљеност. А да бисте то преживели, морате имати подршку. Хришћанство може бити тај ослонац ако саосећајно подржава човека и помаже му да чује глас Духа Светога, који не упућује на депресију, патњу и смрт, већ на живот у изобиљу у светлости љубави Оца Небеског.

Пренос моштију Светих бесребреника Кира и Јована

Овог дана празнује се пренос њихових моштију из Канопоса у Манутин и многобројна чуда која су се догодила од њих. Свети Кирил, патријарх александријски, мољаше се приљежно Богу, да уништи идолско нечестије у месту Манутину, где беше идолски храм и где владаше сила демонска. Тада се јави патријарху ангел Божји и рече му, да ће Манутин бити очишћен од нечистија, ако он пренесе на то место мошти Светих Кира и Јована. Патријарх то одмах и учини: пренесе чесне мошти мученика у Манутин и сагради тамо цркву у име Светих Кира и Јована. Од моштију ових мученика исцели се од шкрофула Амоније, син александријског градоначелника Јулијана; неки Теодор од слепила; Исидор од Мајума излечи се од труљења црне џигерице; жена Теодора од отрованости; неки Евгеније од водене болести, као и многи други од других болести и мука. Све се ово догодило 412. године.

– Један свештеник ми је рекао да је хришћанство подвиг и да се мораш натерати, чак и ако ниси у стању. Свеједно треба да се одвучемо на службу у храм, постимо и молимо се иначе не волимо Бога. Какво је то хришћанство?

Страшно је када се помеша катран и мед.. Добро је то што си дошао на службу, али то не значи да аутоматски волиш Бога. Једноставно си дошао на одређено место, дошао си у храм. И добро је ако мислиш и осећаш нешто у исто време. Осећаш Бога, осећаш заједницу људи уједињених вером и љубављу према Оцу небеском.

Све у свему, подржавам подвиг, само је питање како то учинити. Да ли се он заснива на мржњи према себи? На самопрезиру? На захтев? То што ћеш јаче постити, како ће ти бити боље? Зашто је он драгоцен сам по себи?

- "Не трудиш се, како ће те Бог волети?"

Застрашујућа је логика по којој морамо с времена на време да заслужимо љубав. Хришћанство се заснива на томе да се љубав Божија не може заслужити, она је дар и услов живота. Ово је оно што иде испред свега. Бог нас први воли, ствара нас из љубави, из љубави нас призива у нашим срцима. И онда ми, улазећи у искуство доживљавања ове љубави у себи, одједном почињемо да живимо.

Прича, да се Божја љубав, Очева љубав мора заслужити, је потпуно антијеванђелска... Христос је дошао у свет и на много начина отклонио овај проблем.

- Једна мајка која је изгубила ћерку, испричала ми је како су покушали да је утеше слањем фрагмената из Јеванђеља, који говоре о Васкрсењу, и „подржали“: „Па, прихвати већ једном, смири се, тамо ћемо се сви наћи.” Није јој помогло. Како би свештеник могао да подржи такву мајку?

– Свештеник може пружити саосећање, а не готов одговор: „О, мајко, сада имаш анђела на небу.” То је страшно. Смрт детета се не може засладити. Не можете јој дати духовну димензију: „Види, то се десило с разлогом“. Чим почнемо да дајемо објашњење за ово, тиме легитимишемо зло. Смрт је, по мом мишљењу, неизбежно зло. А ми кажемо: „Тако треба, то је у реду“. Не, ово је погрешно.

Особи треба помоћи кроз искуство жалости. Ово је посао душе, она има своју динамику – од једноставног порицања, туге, до сећања, када постане део тебе.

Једном сам гледао интервју са Робертом Лихијем, америчким когнитивним психологом. Мислио сам да ће то бити оптимистичан интервју који третира пацијенте као машине. И био сам изненађен. На самом почетку испричао је следећу причу. На конференцији му прилази колега и каже: „Роберте, моја жена је умрла пре три године. Живели смо заједно 27 година. Не могу то да поднесем. Тешко ми је да радим. Реци ми како да се вратим у живот? На шта Роберт одговара: „Надам се да стварно не можеш прећи преко тога. Надам се да ћеш заувек живети са овим болом, који наглашава колико су ти ове године проведене са женом драге. Надам се да ћеш наставити да живиш са овим губитком, не затварајући га, већ чувајући га у себи као драгоцено искуство које додаје вредност свему што је било пре њега.

Колико је овај оптимистични психолог више поштован него многи свештеници који дају објашњења о анђелима или још горе: „Деца страдају због грехова својих родитеља“. Често су пастирске стратегије за суочавање са ситуацијама туге и губитка такве, јер свештеник не уме да буде у саосећајном положају према тузи. Ово је веома тежак посао који не могу радити сви и вероватно не би ни требало.

– Испричајте нам о случајевима из ваше праксе када је неко у завади отишао у храм, тражећи помоћ, али су се тамо ствари само погоршале.

Ово је вероватно трећина моје праксе. Имам различите клијенте, многи нису уопште религиозни. Али ако узмемо  на пример вернике, око половине њих је рањено у цркви. Не могу да говорим о конкретним причама из етичких разлога, али постоје општи обрасци. Често се ради о укидању другог, када се човеком  манипулише унутар црквене заједнице. Понекад је то веома тешка групна динамика у којој особа, којој се деси непријатан догађај који превазилази норме ове верске групе, одједном добија велики талас осуде и мржње. Најчешће се то дешава при разводу, када се заједница динстацира.  Није ствар у томе да ли прихватамо чињеницу да је особа разведена или не. Проблем је у томе што заузврат та особа добија мржњу. Она долази своме исповеднику, који је већ 20 година исповеда и чује: „Не познајем те више. Морала си да издржиш. Није те тукао, није наркоман. Ти си га издала. Бог се окреће од тебе“. Много је таквих прича и оне су монструозне.

Често се култивише потискивање емоционалности, табуизирање сексуалне сфере. Човек је у детињству или уласком у црквену средину добијао веома крут оквир: шта је могао да осети, а шта не, шта је могао да ради, а шта не. Све што није ту припадало, изазивало је агресивност. Људска агресија је нормална. Није нормално када је човек депресиван, а онда експлодира. Испоставља се да немате право да осећате. И човек се, понекад, након деценија црквеног живота, обрати психологу у тешком облику депресије, јер су у питању самоубилачке мисли и човек не осећа себе и стварност, или се једноставно осећа веома лоше.

Често је ово ситуација анксиозности, када се човеку намеће слика Бога који кажњава, који посматра човека и сваки његов поступак сматра грешним. А ако је томе придодата и друштвена манипулација, он се нађе у сложеним облицима анксиозног поремећаја, и проведе неколико месеци, па чак и годину - две са психијатром, да би се вратио на нулу.

И шта је још обично проблем? Човек једноставно испада из живота храма. Заборавили смо на њега и не знамо да у овом тренутку седи негде и пати, осећа се одбаченим не само од пријатеља, већ и од Бога, јер је издао, пропао, јер је слабић: „Нисам достојан да будем жив ,нисам достојан да будем овде“.

То је нешто са чиме се стално сусрећете у раду са црквеним људима. Не са свима, наравно. Понекад човек дође код психотерапеута са позитивним црквеним искуством и за њега је црквеност аспект на који се ослања, јер му даје смисао, подршку. Али када је сама религија искуство патње, то је застрашујуће, посебно ако се зажмури пред њом: „Ах, само ниси довољно постио“.

https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/

Велики Сампсон, чија слава брујаше свуда, роди се у славном граду – древном Риму. Родитељи му беху богати и високородни; пореклом беху од царске крви. Одлично изучивши сву световну науку, Сампсон изучи и лекарску уметност, не од нужде, нити ради неке зараде, – јер му његовог властитог богаства беше доста и доста -, него да не остане незапослен и да би својим лекарским знањем Бога ради послужио ништима. И исцељиваше Сампсон неизлечиво болесне: јер се лекарској вештини његовој додаде благодат Господња, која исцељује, а која му би дата због врлина његових и због вере његове у Бога. Поред световне учености Сампсон располагаше и разумевањем Светога Писма, јер много читаше свете књиге, и вером и надом подстицаше себе на љубав Христову.

Када се Сампсонови родитељи преставише и њему велика имања оставише, Сампсон не само продужи чинити што треба, него и одмах стаде пролазна и привремена богатства замењивати непролазним и вечним богатствима, следећи еванђелску реч (Мт. 6, 20). Обилно делећи милостињу, он је врло брижљиво збрињавао ниште и гладне, и на тај начин помоћу трулежног стицао себи нетрулежно благо. Тако је он радио у све дане живота свога, јер му милосрђе беше својствено и по рођењу и по васпитању. Желећи да води скроман и прост живот, он мноштво робова својих пусти на слободу, оставивши себи једнога за најнеопходније услуге. И у самој ствари, нашто би му било потребно толико слугу, кад је он сам постао истински и искрени слуга Господњи? И тако, одрешивши себе од својих богатстава, којима је био свезан као узама, он беше задовољан једном хаљином и једном узицом којом се опасивао. Желећи да душу своју обогати духовним богатством, он презре свет и све у свету, и, подражавајући Христа, он постаде скитач: јер, оставивши своје сроднике и познанике, он оде из древнога Рима и настани се у једној пустињи, као некада пророк Илија.

Но Бог, желећи да многи имају користи од слуге Његовог Сампсона, доведе Сампсона у нови Рим, тојест у Цариград. Ту, нашавши себи неку кућу, Сампсон се настани у њој, збрињавајући путнике и ниште и служећи им на све могуће начине. При томе свети Сампсон је примао и болеснике, и служио им не само својим лекарским знањем него их је и потпуно збрињавао у погледу хране и постеље. Све то он је чинио са толиком усрдношћу, да је изгледало да му је милосрђе саприродно. Јер као што је сунцу својствено да обасјава, и огњу природно да опаљује, тако и Сампсону као од природе беше својствена љубав и збрињавање ништих, болних и путника. И Бог, који благосиља љубавна дела милосрђа ближњима чињена Њега ради, и оно што се чини ништима прима као да се чини Њему, удостоји велике чудесне силе труде слуге Свога Сампсона око болесника: јер свети Сампсон чудесно исцељиваше све неизлечиве болеснике које примаше у свој дом. Но дану му од Бога благодат и дар чудотворства свети Сампсон скриваше плаштом лекарске вештине, да се светост његова не би обелоданила. Смирен срцем, он није желео да га људи цене и славе. Али се не могаше сакрити светионик под поклопац и град који на гори стоји: јер свети Сампсон, сијајући светлошћу добрих дела и узишавши на гору савршеног богоугодништва, постаде познат свима. За њега сазнаде и патријарх цариградски, који га призва к себи и рукоположи за презвитера, иако светитељ то није хтео.

Слава врлина светитељевих допре и до царских палата. И то на овај начин: цар Јустинијан паде у тешку и неизлечиву болест. Позвани бише многи лекари. Прегледавши цара, они по обичају свом стадоше спорити међу собом, и дуго време само речима храбраху цара, а уствари га не могаху излечити нити му болове олакшати. Тада бише позвани најчувенији лекари из целе грчкоримске царевине, али ни један не могаде излечити цара од опаке бољке. Разљутивши се на лекаре, цар нареди да се сви они макну с његових очију, па се сам обрати к Извору свих исцељења и Творцу свеколике твари – Господу Богу: Њему јединоме он повери свој живот, и од Њега стаде са сузама искати помоћ себи. И Бог се не оглуши о цареву усрдну и сузну молитву: јер заспавши на кратко време, цар угледа у виђењу мноштво лекара пред собом, обучених у светле хаљине. И неки лучезарни младић, пришавши к њему, стаде му показивати сваког од тих лекара, говорећи ко је каквог чина и колико му је година; међу њима он показа цару једнога, смерна лица и седих власи, обученог у свештеничке хаљине. Хвалећи њега, светозарни младић говораше цару: “Овај те може, царе, а не неко други, исцелити од твоје смртоносне болести”.

Пренувши се од сна, цар се обрадова томе виђењу које му ули наду на оздрављење, и заблагодари Богу. Држећи пак у памети лик виђеног у сну мужа, цар нареди да поново дозову к њему све лекаре. Када они изађоше пред њега, он их дуго посматраше тражећи међу њима онога кога виде у сну, али га не нађе, те опет паде у тугу и стаде тужити. Но не губећи наду у Бога, он поново нареди да марљивије потраже онаког лекара каквог он у сну виде. При томе, описавши какав изгледа по лицу човек кога у сну виде, цар обећа огромну награду ономе који га пронађе. Онда се многи дадоше у тражење таквога човека, али га не налажаху. Најзад један од царских слугу, који беше и цару познат и светом Сампсону пријатељ, чувши царево казивање о изгледу човека кога у сну виде, сети се да такав изгледа блажени Сампсон који лечи болне, и извести о томе цара. Цар нареди да му са чешћу доведу светитеља.

Када свети Сампсон уђе к цару, цар, чим га угледа, одмах познаде да је то човек кога он виде у сну. И испунивши се радости, цар брзо устаде са свога места, приђе к светоме старцу, загрли га и целива му не само уста него и главу и руке, говорећи при томе: “Оче, ти си заиста онај кога ми Бог показа у сну и обећа да ми преко тебе подари здравље”. – Рекавши то, цар га одведе у своју ложницу, и севши поред њега наслађиваше се његовим лицегледањем; при томе он светитељеве руке стављаше на очи своје, и свесрдно их целиваше, и сузама их орошаваше, просећи исцељење од њих.

Видећи тако велико понижавање царево, блажени Сампсон се ожалости и кротко му рече: Немој то чинити, царе! немој тако неизмерно понижавати себе, да ме не би увео у гордост и ти био крив за моју осуду. Јер чиме то превазилазим остале људе ја, убог и грешан, који требам милостиво снисхођење Христово ради исцељења од грехова мојих? Једино превелика вера твоја у Бога и топла нада склониће Христа Цара на милост, и Он ће те исцелити: јер може учинити све што хоће.

Рекавши то, Сампсон руком додирну болесно место на царевом телу, као да неке лекове ставља, желећи на тај начин сакрити дани му с неба дар исцељивања. И чим само додирну руком болесно место, цару одмах престадоше болови и он брзо потпуно оздрави.

Оздравевши потпуно, цар се силно радоваше не само због свога исцељења него и због тога што се удостоји видети тако богоугодног човека. Затим, желећи да достојно заблагодари светитељу, он му понуди много злата и сребра. Но светац рече цару: Имао сам ја, о царе, много злата и сребра и других имовина, али сам све то оставио ради Христа, да бих добио вечна небеска блага. Но ако хоћеш да ми укажеш своју благодарност, онда Бога ради и спасења свога ради учини ово: поред моје куће сагради дом, у коме бих могао према својим моћима неговати болесне и странце, којима навикох служити. Тиме ћеш ти и себи вечну награду од Бога издејствовати, и моју старост утешити.

Чувши овакве речи, цар ту молбу прими као велики дар себи а не као тражење, и нареди да се подигне странопримница и болница, као што преподобни жељаше. Када здање би готово, цар подари томе дому велика имања ради потреба странцима и болесницима који тамо буду збрињавани.

После тога, свети Сампсон проведе још много година у служењу странцима и у неговању болесника. У таквом пословању он достиже дубоку старост, па изнеможе телом и занемоћа мало. А када му се душа разлучиваше од тела, лице му бејаше светло, и он ни најмање не туговаше што умире, као што обично тугују душе оптерећене гресима и житејским бригама, због чега се и плаше смрти. Светитељ је знао ко га позива, од каквих трудова и ка каквом одмору, и какво благовање очекује његову блажену душу, јер је сваки посланик достојан своје плате (ср. Лк. 10, 7). И тако, богоугодна душа светог Сампсона оде у небеске светове, године 530, а тело његово би чесно сахрањено у цркви светог мученика Мокија, из чијег племена беше по телесном рођењу овај велики угодник Божји Сампсон, и чијих духовних врлина он беше наследник.

Као диван угодник Божји, свети Сампсон се прослави великим чудесима, не само за живота него и после смрти. Од посмртних чудеса његових ми ћемо споменути неколико.

Једном се у Цагрираду догоди пожар, који поче од цркве свете Софије. Пожар беше тако силан, да га нико од људи не могаше угасити. Ватра се брзо шираше, и већ гораху многе раскошне палате и изврсне грађевине, које беху украс града. Неугасиви пламен стиже и до странопримнице преподобног Сампсона. Окруживши је са свих страна, пламен је уопште не могаше додирнути, и она стајаше усред толике ватре као купина неопаљива. Том приликом многи видеше преподобног Сампсона како журно обилази ограду странопримнице и љутито одстрањује од ње пламен пожара; и огањ, као стидећи се светог лица његовог и повинујући се наређењу његовом, одбијаше се од странопримнице на другу страну. Затим изненада страховито загрме, навукоше се облаци и проли се силна киша која, молитвама светога, угаси сав пожар.

Преподобни Сампсон даваше исцељења од сваковрсних болести и по престављењу свом, као што их је давао за живота свог. Тако, једном знатном човеку Теодориту, царском оруженосцу, догоди се да, када је због нечега журно силазио низ степенице свога дома, повреди своју ногу. Од силних болова он леже у постељу, и три дана нити могаше што окусити, нити заспати, нити што проговорити, и беше безгласан као нем. Но при свим тим боловима својим он се усрдно мољаше угоднику Божјем светом Сампсону, призивајући га у помоћ. По истеку три дана, када се спусти ноћ, Теодорит угледа светог Сампсона где стоји крај његових ногу, и додирујући глежањ повређене ноге говори: “Устани, јер ти више нећеш боловати”. – Рекавши то, светац постаде невидљив. Теодорит пак одмах се осети потпуно здравим, и радосно стаде громко благодарити Бога и говорити: “Свети Сампсон је заиста велики угодник Божји;” – Затим, опипавши своју ногу и видевши да је потпуно исцељена, он устаде и стаде ходити. А када свану, он хитно оде на гроб преподобнога и благодарно му се поклони. И причаше свима на који се начин исцели.

Други велможа у Цриграду, по имену Лав, јашући на коњу, пригњечи своју ногу уз камени зид и повреди. Од тога му се отвори рана, и он се тешко разболе; и из дана у дан болест му се све јаче и јаче погоршаваше. Домаћи његови саветоваху му да позове лекара, да му на повређеном месту пусти крв. И када се већ приближавало наступање четвртог дана, у који је лекар имао бити позван, те ноћи би виђење гореспоменутом Теодориту, који пре тога доби исцељење. Виде он три човека где улазе у дом болесног велможе Лава; у једноме од њих он распознаде светог Сампсона, кога виде у време своје болести, а за другу двојицу мишљаше да су бесребреници лекари, Козма и Дамјан. Теодорит их упита: Куда идете? – Они, с љубављу погледавши на њега, одговорише: Идемо к Лаву велможи. – На то им Теодорит рече: Не знате ли, господо моја, да је он тешко болестан, и да ће му сутра доћи лекари да му лече повређену ногу? – Светитељи одгворише: Нека то не буде, јер ћемо ми поново доћи к њему у петак, и исцелићемо га. – Пренувши се од виђења, Теодорит отрча к болноме Лаву и исприча му што виде и чу. Болник поверова његовим речима и не прими лекаре, него, ослонивши се на Бога, очекиваше петак молећи се. И када дође петак, болесна нога његова доби потпуно исцељење и постаде здрава, као и друга, не требајући никакво лечење. Осетивши се здравим, Лав одмах похита на гроб преподобног Сампсона, и узнесе благодарност њему и онима што се беху јавили с њим.

Многобројним чудесима прослављајући угодника Свог Сампсона, Бог га прослави и тиме што учини да из његовог гроба тече целебно миро, при чему се сваковрсни болесници исцељиваху који се њиме са вером помазиваху. Целебну силу тога мира искуси на себе гореспоменути велможа Лав. Њему се догоди да се поново разболи целим телом, и лежаше као раслабљен, не будући у стању да покрене ни један део свога тела. Но када му цело тело помазаше миром што тече из гроба светог Сампсона, он одмах оздрави. Такође, када се исти велможа једном разболе од очију, исцели се тим истим целебним миром. И велможа Лав, одајући благодарност своме бесплатном лекару – светом Сампсону, узе на себе издржавање његове странопримнице, која тада већ оскудеваше, и даваше све што је потребно за њено одржавање.

Неће бити на одмет споменути овде и то, да у тој странопримници беше тада управник неки Енесије, човек лењ и на послу нехатан, који све послове вођаше немарно. Но једне ноћи њему се преподобни Сампсон јави не као у сну него као на јави, и изби га штапом, говорећи му са гневом: “Зашто си немаран на служби својој и не задовољаваш потребе путника и болесника?”

Од тог бијења Енесије се толико разболе, да му се одузе глас и он онеме, и тело му сво помодре од задобијених рана. А када му сутрадан многи стадоше долазити, он им не могаше ништа проговорити, већ само показиваше на помодрело тело своје. Затим, узевши хартију и перо, он написа како га свети Сампсон казни за његов нехат и немар. Дознавши за то, гореспоменути велможа Лав дође у посету болесном Енесију. А када угледа како му је цело тело модро од батина и како не може да говори, Лав се стаде усрдно молити светоме Сампсону, говорећи: “Свети угодниче Божји; ти знаш моју веру и усрђе к теби, стога испуни молитву моју: исцели Енесија кога си казнио и који на хартији исписа кривицу своју, да би он језиком својим испричао све то, и тако се што више разгласило то чудо у славу имена Божјег”. – Док се велможа Лав мољаше тако, Енесију се одреши језик и отворише уста, и он исприча подробно све што му се догодило. И од тога времена он се сасвим поправи.

После тога неки богобојажљиви људи, договорише се међу собом, умолише патријарха да странопримницу преподобног Сампсона освети у цркву. Тако и би урађено. А за збрињавање путника и неговање болесника, бише при тој цркви подигнути дом и болница.

Након доста времена после тога управником странопримнице беше Евстратије, који се такође не стараше о болесницима и путницима, па усто беше и тврдица. Једном, у току много дана он не даде болесницима уља, због чега и би кажњен Богом, те се разболе од очију. Један пријатељ његов, по имену Лав, који служаше у странопримници, рече Евстратију: “Дај потребну количину уља за болеснике и путнике, па ће ти очи оздравити. Ако пак не верујеш мојим речима, ја ћу ти о томе дати своје написмено”. Рекавши то, Лав седе и написа Евстратију ово: “Ја, Лав, уздајући се у светог чудотворца Сампсона и утврђујући се несумњивом вером према њему, јамчим ти да ће ти се очи исцелити, ако даш потребну количину уља за ниште и путнике, јер ће ти свети Сампсон измолити од Бога здравље”.

Добивши овакво написмено, Евстратије обећа да ће дати потребно уље, и тог дана очи му оздравише. Али, пошто он по нарави беше тврдица, поново престаде давати уље. И гле, једне ноћи њему се јави преподобни Сампсон и са гневом му рече: “Мени ли се ругаш?” – Уплашен овим виђењем, Евстратије чим свану дозва свог пријатеља Лава и даде му мноштво уља, молећи га да се помоли за њега светом Сампсону, да му опрости грех његов.

Један саветник царски, по имену Варда, човек знатан, разболе се од болести, зване карбункул, и на грудима му се отворише велике и неизлечиве ране. Дуго он паћаше од те болести. Међутим, кад наступи дан светог мученика Мокија, лекари који беху поред болесника и сви домаћи његови одоше у цркву светог мученика на свеноћно бденије; а болесник лежаше на одру и веома туговаше што не може да иде у цркву на празник и да се поклони чудотворном гробу преподобног Сампсона, који се налазио у тој цркви светог мученика Мокија. Док он тако туговаше, њему се јави један стар човек и рече му: “Устани!” – Болесник му на то одговори: Како могу устати, када сам целим телом изнемогао од тешке болести? – Но старац му поново рече: , Ја ти говорим, устани и иди у цркву светог мученика Мокија, чији је данас празник, и помоли се код гроба светог Сампсона”. – Рекавши то, старац постаде невидљив. А болесник, осетивши у себи снагу, стаде се полако подизати са свога одра, и не осећаше болове од својих рана. Када пак одвеза завоје и скиде лекарске фластере са својих рана, он виде да су му ране потпуно одзравиле. Препун радости, велможа се обуче у празнично рухо и оде у цркву. А када га тамо неочекивано угледаше оздравела, сви се удивише и прославише Бога.

У то време код многих беше обичај да, када се разболи ко, однесу га у болницу светог Сампсона, и тамо је по вери својој добијао исцељење. Тако, када се неком презвитеру Ефедиму разболе од водене болести слуга Георгије, он га упути у болницу светог Сампсона. Провевши тамо неколико дана и не добивши олакшања, Георгије се врати у дом свога господара. Угледавши га, презвитер се стаде љутити на њега због неверја његова, па га поново посла у болницу, наредивши му да измоли себи мира што тече из чудотворчева гроба и да се помаже њиме. Слуга оде, преноћи у болници светог Сампсона, и изјутра се врати здрав. О свом оздрављењу он исприча следеће: Прошлу ноћ ја видех у сну јавившег ми се светог Сампсона, који ми руком својом додирну стомак и рече: “Иди одавде, ти си већ здрав”. Ја се пробудих и осетих се здрав.

Од такве болести паћаше жена црквеног служитеља Ирина. Она у саном виђењу виде светог Сампсона, који дође к њој са светим бесребреницима Козмом и Дамјаном, и додирну је. Од тога виђења она доби здравље.

Та и многа друга биваху чудеса и даваху се исцељења, молитвама преподобног Сампсона, због чега сви слављаху Бога, дивног у Светима Својим, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://spc.rs/prepodobni-sampson-stranoprimac/