Кнегиња Милица рођена око 1335, била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка. Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Милица се удала за Лазара Хребељановића око 1353. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши. Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан. Упокојила се 11. новембра 1405. године. Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару.

Тропар (глас 4):

Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна: Мач славног кнеза Лазара сину своме Стефану Високом си дала, а ти си Крст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног од зла турског: Зато се и сада моли за нас и за све Православне Хришћане који те са љубављу прослављају, мати мироточива.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/prepodobna-makrina-sv-stefan-despot-srpski-prep-evgenija-lazarevic-1

Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године.

Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).

По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.

Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.

Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).

Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.

Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.

Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.

Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III.

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.

Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.

У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти.

Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење.

Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.

Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.

Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров.

Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом).

Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи.

Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски”. Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању”.

У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву” (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета.

https://svetigora.com/sveti-stefan-despot-srpski/

Онај ко је заиста скроман нема страха. Ко воли Бога и ближње, и када је сам, није сам. Понизан има сигурност, неустрашивост, радост, мир, дуготрпљење, кротост, доброту, самоконтролу, слободу, благодат. Прави хришћанин, који воли, даје, жртвује се, живи за друге, не може а да не буде понизан.

Истински понизни се више радују давању него примању. Они немају никаквих захтева према другима. Они их трпе, прихватају, дочекују, моле се за њих. Не нервирају се.

Узнемирени смо другима јер им постављамо превише захтева. Према њима смо прилично строги, док смо према себи прилично попустљиви.

Желимо само да будемо примећени, саслушани, вољени. Штедљиви смо у пажњи, у слуху, у љубави према другима.

Тражимо признање, похвалу, пуно интересовање других. Али шкрти смо са давањем.

Људи се лако растужују, обесхрабрују, разочаравају, бивају тужни и меланхолични, јер њихова вера није срдачна, њихово поверење у Бога је лабаво и њихова нада далека.

Верник има информације сигурности, поткрепљења, поверења и наде. То не значи да нема проблема, али се суочава са проблемима са надом.

Нада у Свемогућег и свеприсутног Бога даје вернику мир, спокој, спокој, утеху, милост.

Старци и старице из ранијих времена су са већим проблемима смислено правили свој крст, часно их подносили, истрајавали ...

Данашњи арогантни људи сматрају да је велика срамота да се “разапне” или да се позивају на Бога и верују да ће њихова интелигенција, њихово знање, њихова свестраност решити све њихове проблеме...

Али то се не дешава и џепови су им пуни анксиолитика, аналгетика, седатива, антидепресива и хипнотика.

Они који су веровали у своју обожену логику и свој арогантни его, заведени су опасном самодовољношћу, модерним хришћанством фарисејске светиње и постали игре демона.

Светост никада није снисходљива, лицемерна, егоцентрична, непријатељска и изолована. Светитељи не верују у себе и своја дела, већ се надају и непрестано призивају бескрајну милост Свеблагога Бога.

Светитељи нас грешне подстичу да будемо дирнути и умудрени примерима великих грешника који су се покајали и постали свети...

Монах Мојсије Агиореитис

https://www.vimaorthodoxias.gr/peri-zois/an-agapas-pote-den-echeis-monaxia/#

Пре хришћанства људи нису знали за доброчинство. Ако су богати помагали сиромашнима, то никако није било из човекољубља, већ из световних, политичких циљева, из амбиције и славољубља. Богати су, такорећи, исплаћивали сиромашне, само да им ови не би сметали. Дакле, ништа није толико задивило пагане као љубав међу првим хришћанима. Ову љубав нису могли да разумеју. Хришћанска заједница је била једна породица и сви су били деца једног Небеског Оца. Свако је служио другоме и свако се молио за другога. Чак су и сиромаси постили да би уштедели и донирали за заједничко добро. Сви су били дужни да раде, а сматрало се великим грехом ако хришћанин прима милостињу без посебне потребе.

Реч „милосрђе“ је веома значајна и има широко значење. Милосрђе се не сме мешати са значењем речи „добро“, „корист“, „благонаклоност“; оно је баш као реч љубав. Христос је учио да милосрђе подразумева таква дела као што су - нахранити гладног, напојити жедног, оденути голог, утешити унесрећеног, посећивати болеснике или затворенике и поучавати грешне. У свему томе Господ захтева лични труд, као доказ наше љубави према ближњем. 

Да је милост човеку могућа врлина, Христос је сведочио заповешћу која нам је дата: Будите, дакле, милостиви као што је милостив Отац ваш (Лк. 6, 36).

Велико добро чини онај ко даје свој вишак, али то није милосрђе. Морамо да делимо са ближњима не само вишак, већ и последњи комад хлеба; штавише, наша је дужност да се понекад лишимо онога што волимо, на шта смо навикли и дамо то брату или сестри.

Свако од нас, гледајући огромне зграде за сироте, болнице или склоништа, има дубок осећај захвалности према ктиторима за добро које су учинили, али је друго питање да ли је могуће ставити потпис „дом милости” на сваку зграду. Јер, таква кућа може да се изгради од вишка капитала и да се о њој не брине. Људима често није потребан толико кров над главом, колико учешће и топлина срца. Ко чини добро на оба начина, заиста је милостив.

Не само да је милостив онај ко чини дела милосрђа, него и онај ко жели да чини добро, а не може, хоће да помогне ономе ко тражи, али не може ништа да учини. Милосрђе је плод љубави својствене њој, као што је топлина неодвојива од ватре.

Најзад, да ли нам људско милосрђе даје пример, када пред собом имамо лик распетог Христа Спаситеља, Бога нашег? Шта видимо када погледамо Христа? Божију бескрајну милост. Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом.

Шта осећамо? Да чак и сада, ова иста крв, милошћу Христовом, пере наше грехе, које нам ни један земаљски судија не би опростио, а сами бисмо себе праведно осудили на тешку казну. Али Христос узима на Себе наше грехе и ослобађа нас. Ако желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити...

Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов)

https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/o-miloserdii

“ТРПЕЋИ потрпех Господа, и обрати пажњу на ме,

и услиша мољење моје;”

( Пс. 39:2)

Стрпљење је поверење у Бога, нада у Бога, уверење да су искушења и тешкоће које нам се шаљу неопходне, да су пролазне и да ћемо после њих стећи искуство, а Бог ће утешити душу која пати и подноси туге и болести Њега ради.

Стрпљење је неопходно сваком човеку који жели да победи грех у себи, који иде за Христом, који се труди да дође до Царства Небеског. Стога, морамо стрпљиво пролазити кроз периоде наших грешних помрачења, страсти које се боре против нас, периоде када се повлачимо и постајемо кукавице, када се удаљимо од Бога и не желимо да идемо за Њим. Сва ова борба и бол је у човеку. Морамо имати наду да нас Господ не напушта, иако се ми удаљујемо од Њега, одлучујемо да живимо без Његове помоћи, без Његове љубави – сами.

Стрпљење је посебно потребно када смо са својим ближњим, јер најчешће уочавамо недостатке особе која нам је блиска. Желимо да се окренемо, да побегнемо, али животне околности нас доводе у директну комуникацију са овим човеком, с њим смо повезани овоземаљским пословима, везом од крви и меса, или црквеном послушношћу. Веома је важно да будемо стрпљиви, да не доносимо олако закључке који су понекад потпуно погрешни и одражавају само наше тренутно расположење. У таквим закључцима не може бити Божије љубави, а самим тим ни Божије истине. Стога, стрпљиво, смерно, приморавајући себе, почнимо да завирујемо у човека, почнимо да тражимо помоћ Божију, тако да нам Господ открије лепоту ближњег и смисао зашто је овај или онај поред нас. И треба прихватити човека онаквог какав јесте, толерисати га.

Али, свет нас учи супротном – да будемо нестрпљиви, непомирљиви. У безумљу, окрећући се једни од других, људи остају потпуно сами, богонапуштени. Они мисле, да им нико не треба, желе инстант успех, траже љубав према себи, желећи само да троше и живе само за себе, за своје добро.

Трпљење је велика снага хришћанске душе, то је искуство човека који познаје своју слабост. Такав човек не захтева нешто узвишено, велико од свог ближњег, већ се труди да му помогне, да му пружи, да га подржи.

Није наша ствар да знамо и питамо Бога када ће се испунити оно што желимо и молимо у молитвама, понекад и са сузама. Господ каже: „Стрпите се, понизите се, и доћи ће „радост неочекивана“, и утеха ће посетити страдалну душу“.

Стрпљење је поверење, наша послушност Богу у свим околностима, чак и када се чини да све треба поцепати, оставити, побећи, удаљити се. Тако сазнајемо да се свако дело, које почиње благословом Божијим, кроз трпљење, кроз труд, кроз присиљавање, завршава победом Божијом.

Чини нам се да се у нашем животу ништа не мења. Патимо, а наша ситуација нам се чини све гора. Али, ако издржимо и после неког времена погледамо шта нам се догодило, видећемо како нас Господ стрпљиво и смерно води уским путем у Царство Небеско.

Стрпљење је мудрост, искуство, гаранција човекове победе над самим собом, над грехом који живи у нама и покушава да нам помрачи свест, вољу, што спречава Бога да делује и гради своје царство у нама. И сами увек желимо да све урадимо брзо, одмах, да наш понос нађе храну за себе у тим резултатима који ће постати разлог за похвале. Али то је поражавајуће! Дакле, Господ не даје све одједном, искушавајући нас да ли можемо да прихватимо дар љубави Божије или ће нам нашкодити. Господ оклева, због чега ми страдамо као људи, боримо се са неверјем, а само стрпљење, поверење, смирење нам могу помоћи да постигнемо богоугодни резултат.

Све се мења, све пролази. Човек, познавајући сујету овога света, знајући за непостојаност мишљења, крхкост везаности, стрпљиво тражи Божију истину и у односима са ближњима и у односима са Богом. Дан за даном, месец за месецом, из године у годину, човек покушава да научи како да разговара са Богом, научи како да се моли. Ако је човек у молитви нестрпљив, онда ће оставити Бога и трчаће по овом свету тражећи истину, утеху за своју нестрпљиву, непонизну душу у сујетном свету.

Стрпљење је услов за наш духовни раст, за познање воље Божије, да бисмо научили да видимо ближњег и да се према њему односимо на исти начин као и према себи.

https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/terpenie-eto-nadezhda-na-boga

Архангелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8. априла (26. марта по старом календару), а други 26. јула (13. јула по старом календару).

Овај Архангел Божји Мојсија, који избеже од фараона, научи у пустињи – писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави Светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано, Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.

Исто тако Свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и Светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави Светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити Светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Пречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост Свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: “Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!” – и одмах са мноштвом војника небеских запева: “Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!”

Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то – да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.

Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.

Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, Света црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.

Тропар (глас 4):

Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

https://mitropolija.com/2023/07/26/sabor-svetog-arhangela-gavrila-8/

Сваког дана многи људи пате од непријатељстава. Међутим за вернике је ситуација двоструко тежа: они доживљавају све ратне недаће, њихове куће и цркве су под гранатирањем, у исто време, цркве се одузимају нашим парохијанима у позадини, а свештенство је подвргнуто репресијама.

Под овим условима, све више узнемирујућих гласина потреса људску машту. Многи људи су збуњени и обесхрабрени: како бити и шта радити?

Не паничити и не плашити се. Паничар не може разумно да расуђује, јер су све његове мисли подложне ниским животињским инстинктима.

Није случајно што Господ непрестано поучава вернике на страницама Светог писма: „Не бојте се!" Ево, на пример, како Бог говори пророку Исаији: «…Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. Гле, постидјеће се и посрамиће сви који се љуте на тебе; биће као ништа и изгинуће противници твоји. Потражићеш супарнике своје, али их нећеш наћи, биће као ништа, и који војују на те, нестаће их. Јер ја Господ Бог твој држим те за десницу, и кажем ти: Не бој се, ја ћу ти помагати» (Ис 41,10–13).

И ове речи су упућене не само пророку, већ свим верницима свих времена, па и нама. Заиста, како се може паничарити и показати кукавичлук ако је сам Бог са нама?

Зато, уз сваку узнемирујућу, застрашујућу поруку, морате се, пре свега, сабрати, смирити, помолити се Господу, потпуно се препустити Његовој светој вољи, па тек онда донети било какву одлуку. Радње које се врше под утицајем јаких емоција не воде ка добру.

Држати се свих заповести. Шта год да се дешава око нас, ништа нас не ослобађа наших хришћанских дужности. Напротив, најтежи искушења су тестови колико смо хришћани на делима, а не само на речима. И што су ова искушења већа, утолико се усрдније треба трудити у делима побожности. Ако држимо заповести, никакве земаљске невоље нас не могу савладати.

Пружити подршку онима којима је тешко. Колико год нам се понекад чинило да су наша искушења претешка, увек ће се наћи неко од наше браће, коме jе теже од нас. И у овом случају, дужни смо да пружимо сву могућу помоћ страдалницима. Шта год је могуће: некоме помоћи новцем, некоме склоништем, неком лепом речју или разумним саветом. Главно је да нашу браћу у вери не оставимо беспомоћном. Онда нас Господ неће оставити.

https://pravlife.org/en/node/30602

Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити.

Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо  Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима.

Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу?

Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да  желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души.

Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији.

Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви.

Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде.

Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4).

Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо.

https://mitropolija.com/2022/01/31/mitropolit-atanasije-limasolski-mir-boziji-je-veliko-blago/

У читавом хришћанском свету Мајка Божија на различите начине пројављује Своје милости, на Само Њој знани начин. Неки од њих су скривени јавности и познати су само онима који су их  искусили, док су други очима јавности добро познати.

По канону Светог Седмог васељенског сабора: ко не прима са чистом вером и сведушним срцем предивна чудеса Спаса нашега и Бога и Владичице наше Богородице, која га је пречисто родила, као и других Светих, него их покушавају доказивањем и мудрим речима одбити, или по свом нахођењу тумачити и по свом разуму састављати, анатема им.

Овај одломак написан је у триоду Недеље Православља са циљем да га познају и уму приме они који сумњају и/или слабо верују да је немогуће да заиста тако непрестано бива свима људима добре воље.

Свеславна Владичица, Царица Неба и земље заправо непрестано чудотвори својим различитим произвољењима/дејствима… Нека од њих су материјално изображена, насликана од стране угодника Њених… Својом благодаћу,  врлинама којима је просијала за време Свог земаљског живота и касније посветивши се – доносећи на свет Богочовека Исуса Христа, Она непрестано помаже пали род људски за који је пострадао Син и Бог Њен. Син Човечији и Бог Наш. Та Њена сила, љубав и милосрђе које гаји према палом роду људском, излива се непрестано свима онима који имају макар и зрно вере, љубави и наде да ће од Ње добити исцељење, олакшање у болестима или преумљење дотадашњег начина живота; олакшање у свакодневним искушењима са којима се сви сусрећемо.

Дакле, Икона Пресвете Богородице Тројеручица, беше породична драгоценост Св. Јована Дамаскина који ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком 8. века, када се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана.

Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, (данас Антиохијска патријаршија) Валид (705-715), као муслиман није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног становништва Сирије, запослио, тада још увек световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

Завидљивив, демоном подстакнут, грчки цар Лав Исавријанин, написа писмо у коме је оклеветао Св. Јована његовом господару – који је тим клеветама поверовао. Оклеветао га је речима да је Св. Јован тобож код цара тражио његово, калифово разрешење са дужности.

То је урадио на следећи начин.

Грчки цар Лав Исавријанин је учинио да се једна од Јованових епистола, ношена православнима, отме на путу од носиоца и донесе к њему. Чим је узео, показао је својим писарима и замолио их да ако може неко од њих, да опонаша речи изгледу Јованових слова. Ту се нашао један веома искусан у калиграфији, који је обећао цару да ће написати толико слично, да ни сам Св. Јован неће познати да су то туђа слова. Стога му је цар заповедио да то и учини и да напише, као да је посланица од Јована. А у њој је писало ово: ,,Царе многолетни, долично клањање приносим царству твоме ја раб твој Јован из Дамаска. Да знаш да је град наш у ово време ослабљен, јер сараценски војници у њему нису храбри за бој. И ако и мало ратника пошаљеш, лако ћеш га узети. Помоћи ћу ти и ја колико ми буде било могуће у таквом отпочињању, јер у мојом рукама је сав град“. Лукави цар такође начини и друго писмо својом руком и упути га калифу Дамаска рекавши:

,,Благородни и свељубазни начелниче града Дамаска, радуј се! Не видех ништа веће од љубави. И када неко чува састав и устројство света непоколебиво и неразрушиво, то је похвално и побожно. Стога и ја не желим да нарушавам дружење које имам са твојом племенитошћу, иако ме на то покреће и позива један твој искрени друг и сили ме често посланицама да кренем и војујем против тебе. Да би те известио о свему, шаљем ти једну од његових епистола да се увериш у моју истинску љубав који имам према теби, а лукавство и одступање од тебе, онога који то сам својом руком написа.“

Оба ова писма посла лукави цар Лав по једном свом слуги калифу Дамаска, Валиду, властелину Св. Јована.

Када овај то виде, разјари се и позвавши Јована, показа му написано. А он, схвативши царево лукавство, одрицаше говорећи: ,,Не само да ово не написах, него ми не паде на ум било када нешто од овога.“

А калиф, побеђен јарошћу, не поверова му нити му даде време да покаже истину, него одмах заповеди да му одсеку руку.

Десница која разобличаваше непријатеље Господње, би одсечена.

Обесише је увече на тргу да би је преко дана сви видели. Када прође дан, посла Св. Јован увече пријатеље своје, молећи мучитеља да му да руку да је сахрани како би олакшао своју бол. Калиф  се смилова и даде му је.

Узевши је, дакле, Јован уђе у дом свој и паде на земљу ничице пред Светом иконом Богоматере, говорећи са сузама и вером: “Владичице Свечиста, Мати која си родила мојега Бога, због Божанствених икона моја  десница је одсечена! Не знаш ли  разлог због којег се избезуми Лав? Похитај брзо и исцели ми руку. Десница Вишњег, која се од Тебе оваплоти, чини многе моћи, Твојим посредништвом. И ову моју десницу нека сада исцели Твојим молитвама, да Теби, Богородице, и из Тебе овлаплоћеном Богу пишем благоумилне и слаткогласне песме и службе које помажу православној Цркви.“

Ово изговоривши, Јован усну и угледа икону Приснодјеве, како му тихо говори: ,,Ево, здрава ће бити рука твоја и не брини се због тога, него њом начини трску књижевника брзописца, као што ми сада обећа.“

Пренувши се, виде исцељену и прилепљену руку. Обрадова се душом и сву ноћ певаше веселећи се песмом захвалности Богу: ,,Десница Твоја Рука, Господе, прослави се у крепости. Десница Твоја посечену моју десницу да исцели, и њом да сасече непријатеље, противнике свечасне иконе Твоје и Оне која те роди. И мноштвом Славе Твоје противнике иконосечце да сатре руком мојом.“

И тако проведе сву ноћ радујући се и хвалећи Приснодјеву и Богомајку. Када освану дан и суседи видеше чудо, сазнаде се по читавом граду шта се збило. А неки који мрзеше Христа, позавидеше и одоше и рекоше калифу да не одсекоше руку Јовану, него неком његовом слуги, који – да би учинио добро дело своме господару, допусти да му одсеку руку, који му за то даде безбројне сребрњаке.

Калиф стога заповеди да дође Јован, да му види руку. Он дође и показа одсечену руку, на којој имаше један кружни ожиљак, који остави Пречиста Богородица – за нелажно сведочење посечења. Тада му рече Калиф: ,,Који те лекар исцели и које ти мелеме стављаше?”

А Јован рече: ,,Господ мој, Свесилни Исцелитељ, који има једнаку Силу и против воље.“

Калиф му одговори:,,Опрости ми, човече, јер као што видим, невин си и ниси се огрешио у овој ствари ништа, него те неправедно осудих. Имаш највећу част да будеш мој саветник. И обећавам ти да никада нећу учинити преко твог савета и воље.“

А Јован паде на његову ногу и мољаше се да га остави да иде. После дугог убећивања допусти му и даде му на вољу и опроштај да иде куда жели. Благодаривши, он оде и раздаде сиромашним имање и ослободи слуге своје. Дође у обитељ Св. Саве Освећеног крај Јерусалима и тамо постаде монах.

Због радости и благодарности према Богородици, Св. Јован се потом старао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Икона је од тада добила име ,,Тројеручица“, будући да је Св. Јован додао трећу сребрну руку.

Проводећи монашки живот у Лаври Св. Саве Освећеног поред њега је стално пребивала и Добротворка његова Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври временом сазнаде да је ктитор манастира Свети Отац Сава Освећени пре свог блаженог упокојења 6. в. дао заповест да поред његовог гроба причврсте ,,патерицу“ тј. игумански штап његов и да је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син, његовог имена, тј. Св. Сава, те да ће, при његовом поклоњењу гробу,  причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Св. Сава Освећени заповедио да се као благослов да, игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала ,,Млекопитатељница“. Знајући за наведена пророчанства Светог Оца, Св. Јован Дамаскин пре своје смрти остави завештање да онај царски син, као благослов добије и његову Богородицу Тројеручицу, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице Млекопитатељнице – као троструки благослов.

И заиста, после пет векова, 1217. г, у Лавру Св. Саве Освећеног као сасвим прост монах, поклоник, долази царски син Св. Сава из манастира Хиландара.

Док се поклањао гробу Св. Саве Освећеног, свог небеског покровитеља, игумански штап је пао са свог места. Изненађени манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнадоше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, мећутим,  још увек и двоумећи се да ли да испуне завештање свог ктитора, Св. Саве Освећеног, они вратише игумански штап на своје место и причврстише га. Следећег дана Св. Сава се поклони и други пут пред гробом а игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах Св. Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.

Њу је Св. Сава донео у Хиландар и то је њен први долазак у манастир. Икона Тројеручица је остала у њему до 1347. године, дакле 100 година и више… Тада, као посетилац Св. Горе долази српски цар Душан. Након посете Хиландару, приликом одласка за Србију, као благослов манастира узима икону Тројеручицу. На тај начин она одлази за Србију. До краја 14. в. икона из непознатих разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво манастира Студеница. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Дјевом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору Атонску. Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета, које је одмах пало мртво.

Ту где је дошло магаре са иконом, данас је сазидано поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у манастир Хиландар. Ради велике почасти монаси су је ставили на горње место у олтару Саборне цркве, манастира Хиландара. То се догодило почетком 15. века.

Много касније, не зна се тачно када, манастиски игуман је био на самрти. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана.Тадашњи монаси су припадали различитим националностима. Међу њима било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана – зато што се манастир налазио на грчкој земљи. Срби су опет предлагали Србина игумана, зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији и захтевали су свог огумана. На крају Руси су предлагали Руса огумана, зато што је манастир дариван великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица је решила проблем. У току једног вечерњег богослужења јасно се чуо глас Богородице са иконе – да је она Игуманија манастира. Мећутим, монаси том гласу нису придавали неки значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше икону на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисијарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутру, отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да Она сама, тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада Она сама постаје Игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они не треба више да покушавају са избором игумана, нити да Је померају са Њеног игуманског места. И заиста, од тада до данас нико је није померио са Њеног места. Она се стално налази на игуманском трону, на месту Игуманије.

Од тада до данас, сваки предстојник и духовник, отац братства заузима друго место, са стране, поред Иконе. Јереји, и уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као Игуманијом манастира, пре него што почну своје послушање.

Они који су удостојени да посете манастир Хиландар, уверавају, да се Њено присуство, благодатна сила, Љубав, милост и милосрђе непрестано осећају и прожимају свеукупно монашко и манастирско устројство, како спољно тако и унутарње.

Као датум прослављења одређен је 25. јул по новом, односно 12. јул по старом календару.

Изображење

Они који су удостојени да виде лик Богоматерин на Њеној оригиналој икони, кажу да је толико благ и поглед толико мио да побуђује на умиљење све који Јој се поклањају; да Њен величанствен, девствени лик, пун озбиљности, некако се тајанствено утискује у душу оних који је виде. У самом раду, Сва је рељефна, а ради заштите и благољепија постављен је златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих камења, као и друге вредне предмете које прилажу верни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м у висину и 91 цм у ширину. Литијска је, тј. одсликана са обе стране. На њеној полеђини налази се предивна византијска икона Св. Николаја Мирликијског.

Једна њена верна копија налази се у Саборној цркви Св. Саве код Карађорђевог парка у Београду, на Врачару, у непосредној близини велелепног Храма Св. Саве који је тренутно у фази унутрашњег уређења.

Чуда

Прво чудо је као што је познато, исцељење руке Св. Јована Дамаскина па је од тог чуда потекао и сам Њен назив – Тројеручица.

Међу многобројним Њеним чудима, навешћемо овде само нека.

1905. године када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво високих официра руске војске тражило је од манастира Хиландара да им се пошаље икона на бојно поље, као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца је донео одлуку да се не пошаље оригинал иконе, већ једна њена верна копија, мањих размера од оригинала. Десно и лево на тој копији су били насликани ктитори Св. Симеон и Сава. Копија је послата и заиста, силом и дејством Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На крају је склопљен мир између два царства.

Блаженопочивши монах Филип из манастира Есфигмена био је непосредни сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. г. јак пожар великих размера захватио шуму манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он је претио да га запали. По избијању опасности, проигуман манастира блаженопочивши старац Данило, наложио је да се учини литија са Тројеручицом. И заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу до манастира Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио.

Једно од последњих чуда десило се 1992. г. у Крагујевцу, у Србији. У једној фотографској радњи је избио пожар, због кратког споја на електроинсталацијама. Власник радње имао је један календар из манастира Хиландара са иконом Тројеручицом на првој страни, као и две мале иконе (Св. Луке и Св. Николе). Календар је стајао на зиду радње а две мале иконице на двема главним машинама које су иначе најважније у послу. По избијању пожара све у радњи је изгорело, док су календар са иконом Тројеручицом и оне две машине (које су иначе од пластике) на којима су се налазиле две мале иконице, остали потпуно неоштећени.

Ипак највеће чудо које сотвара Мајка Божија Својим чудотворним изображењем иконом Тројеручицом чини у душама верних, које неумитно води духовном оздрављењу и обновљењу ума и срдаца, верујућих у Сина Њеног и Бога Нашег.

Као и у Њу саму.

https://mitropolija.com/2023/07/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-trojerucica-3/

• Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самога Господа Исуса Христа на крштењу. Ненаније беше син славног човека, сенаторског рода по имену Христофор и његове супруге Теодосије – незнабошкиње. Кад Ненаније израсте у младића, мајка га даде у службу код безбожника, цара римског, Диоклецијана. Цар силно заволе овог младића и произведе га у чин војводе, и посла га у Египат, да прогони хришћане.

Ненаније је са војском путовао ноћу, а дању су се одмарали. Тако једне ноћи земља се затресе и чу се глас са неба: „Ненаније, куда идеш и на кога устајеш?“ Уплаши се он и одговори: „Послан сам од цара Диоклецијана у Александрију да убијам све који верују у Распетога„. Онда се поново чу глас са неба: „О, Ненаније, и ти ли на мене идеш?“ А Ненаније упита: „Ко си ти Господе? Не могу да те познам„.

У ваздуху се показа Пресветли Крст и зачу се глас: „Ја сам Исус Распети Син Божји! Овим знаком који си видео побеђуј непријатеље своје и мир мој биће са тобом„. Срце његово испуни се радошћу и духовним весељем. Сазнавши да је Ненаније примио хришћанску веру, отац његов се разгневи и заборављајући на природну љубав оде код цара и пожали се на сина. Цар утеши Теодосија да ће му сина вратити пређашњој вери, у противном да ће га погубити злом смрћу. И тако и би, најпре мучен Ненаније на крају пострада мученичком смрћу.

Сваки Ненанијев мучитељ и погубитељ завршавао би изненадном смрћу. Пре погубљења окрену се Истоку и помоли се Богу и тада свети мученик Прокопије приклони главу под мач и би погубљен. Побожни хришћани дођоше ноћу и узеше његово тело и сахранише га на једном посебном месту, славећи Оца и Сина и Светога Духа.

Тропар (глас 1):

Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

ТРОПАР (глас 4):

Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, владику всјех молите мир всељењеј даровати, и душам нашим велију милост.

https://www.spc-linz.at/srpske-slave/sveti-velikomucenik-prokopije/

Зашто Црква толико поштује мученике?

Ако погледамо читав низ светих, видећемо да су већина њих мученици. Али други светитељи који су мирно умрли, на пример монаси, исто понекад се називају „бескрвним мученицима“, као да се наглашава да је њихова светост резултат многих искушења која су претрпели.

И наравно у овоме нема ништа случајно. Иако у почетку поjам “мучеништво” није садржавао ништа, на први поглед, повезано са муком.

Jер на грчком (а за ранохришћанско време грчки је био језик међународне комуникације) мученик (μαρτυρος) значи „сведок“. Односно онај који својим животом и смрћу сведочи о Христу. Заиста у раним хришћанским временима сведочанство о Христу није било само вербално. Сама изјава „Ја сам хришћанин!“ често је био повод за мучење и немилосрдну смрт.

Али да ли је поjам мучеништва актуелан данас?

Откривење апостола Јована Богослова садржи ове речи: “Не бој се нимало од онога што има да претрпиш. Гле, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу да би вас искушао… Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота” (Отк 2,10). Дакле, верност Господу до смрти је главни залог будућег вечног живота.

Све донедавно се чинило да ове речи немају директну везу са нама, а мученички подвиг је био узвишен, али већ веома далек идеал. Могло би се чак и замислити да је падом отвореног безбожног режима крајем ХХ века сам поjам мучеништва постао историја.

Међутим, у стварности, од тада прогон Цркве Христове није престао, а штавише, сваке године постаје све јачи, упркос периодима кратког предаха.

И сада многи верници не могу у потпуности да схвате да нам је мучеништво ближе него што се чини. А непријатељи Цркве углавном негирају било какве чињенице прогона: кажу да то уопште није прогон, верници и свештенство УПЦ уопште не страдају за Христа, већ за тобоже „незаконите радње“. Мирјани, свештеници, па чак и епископи сада се затварају управо због „кривичних дела“.

Али ако погледамо за шта су хришћани били оптужени у древним временима, видећемо исту слику. Заиста мало ко од прогонитеља је забранио поштовање Христа: „Хоћеш ли да поштујеш Христа? Поштуј. Али поклони се и цару.” А одбијање да се поклони цару у Римском царству сматрало се управо издајом, кривичним делом. То јест, формално, са тачке гледишта прогонитеља, хришћани су страдали не за Христа, већ због неиспуњавања закона.

Иста ствар се дешава и сада. Све оптужбе на рачун наших верника и свештеника су само споља правно или политички мотивисане, а њихова дубока суштина је иста као у старом Риму: „Ви сте злочинци, јер нисте наши, него Христови“.

Тако је одувек било, под свим гонитељима, као и у новије време безбожне власти, која је изнедрила монструозне прогоне и дала нам много хиљада новомученика.

Тако је било, тако је, и тако ће бити до краја овога света. Ђаво је, уз сву своју превару, веома неинвентиван. Стога су сви методи прогонитеља оних који верују у Христа једнообразни од века до века.

Али ми смо позвани да се не плашимо. Сви мученици свих векова били су једноставни људи као и ми. Људи са својим слабостима и гресима. Али сви ови недостаци су бледели пред светошћу вере коју су исповедали. И сада нам је дата иста шанса: све страсти са којима не можемо да се носимо сада исправља сам Господ преко прогонитеља. Када трпимо прогонство, чистимо се „као злато у огњеној пећи“ (Прем. 3, 6). А ни сами прогонитељи не схватају да ће на крају Господ променити сва њихова зла дела у корист оних који од њих страдају.

Не треба да се стидимо своје вере. И тако не треба да се стидимо да одамо почаст оним мученицима који су, по мишљењу нових прогонитеља Цркве, одједном постали „политички непоуздани“. Сви мученици које је Црква признала од самог почетка достојни су поштовања, упркос променљивој светској агенди. Одрећи се њих значи одрећи се себе, одрећи се Христа. И верујемо да ћемо њиховим молитвама и ми моћи да издржимо сва искушења.

Ово је наша снага: суштински смо непобедиви ако останемо са Христом, Његовом Црквом, Његовим светима.

https://mitropolija.com/2023/07/19/mitropolit-antonije-pakanic-o-posebnom-postovanju-mucenika-u-crkvi/

У време христоборних царева Диоклецијана[2] и зета његова Максимијана[3] живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати, али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем.

Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[4] к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.

После тога Максимијан посла Свету Недељу к управитељу Витиније[5] Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се Света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.

После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари Свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када Света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом“.

Када управитељ Аполоније поново изведе Свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот – умрети за Христа“.

Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. – Војници се после тога вратише славећи Бога.

Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289. године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији.

https://svetigora.com/sveta-velikomucenica-nedelja-kiriake/

" Сигурно си и ти чуо ону пјесму у којој популарни музичар  пјева о томе како ће својој дјевојци све да опрости јер није Супермен. Е, па, ја ћу мојој супрузи да опростим баш због тога што јесам Супермен" - говори ми док сједимо на гумну у дворишту цркве Св. Петке. У својој десној руци држи лименку енергетског пића, коју је, како каже , морао да купи будући да се цијелу ноћ возио, па, није успио баш ни мало да одспава. Прича ми о томе како му је његова још увијек законита супруга једина жена са којом је био у вези у свом досадашњем животу. Била је то љубав још од завршног разреда основне школе. Сједјели су у истој клупи у гимназији. Касније је он уписао философију, коју никада није привео крају, док је она завршила Економски факултет. 

" Када смо се вјенчали, ја сам заиста повјеровао у то да ће завјети, које смо том приликом дали, трајати до краја наших живота. Био сам уз њу у свим тешким тренуцима. Када је оперисана и када је постало јасно да нећемо моћи да имамо дјецу, ја сам је тјешио, говорећи јој да имамо једно друго и да наша љубав надилази искушење које нас је снашло. Охрабривао сам је да настави са пост-дипломским студијама. Када се запослила у реномираној београдској фирми, био сам поносан на њу јер сам то доживио и као свој успјех. Међутим, у наредном периоду је почела да се све више отуђује од мене. Са посла је све чешће долазила касно увече и спавала на каучу под изговором да није хтјела да ме пробуди. Једног дана ми је тек тако саопштила да одлази, будући да је на послу упознала човјека у којег се заљубила и који је спреман да због ње остави своју породицу ".

Наредних годину дана је провео углавном у опијању и са честим промјенама расположења. Најприје је , како каже, своју супругу још више волио, будући да му је јако недостајала. Након одређеног периода, љубав се низвела у страшну мржњу! Та мржња је била толика да је чак жарко желио да јој се опака болест,због које се својевремено његова супруга оперисала, врати и да умре у најгорим мукама! Међутим, на крају се и мржња преметнула у равнодушност, коју је свакодневно појачавао све јачим дозама алкохола.

" За све то вријеме ниједном није ни назвала да ме пита како сам, нити се о мени распитивала код наших заједничких пријатеља! И ето, баш прекјуче ми је послала преко вајбера говорну поруку, у којој ми је саопштила да ју је тај човјек све вријеме лагао и да није напустио своју породицу. Одбацио ју је на једнако суров начин на који је и она то мени учинила. Узела је слободне дане на послу и отишла у Будву , како би се одморила и сабрала своје мисли. Рекла ми је и то да је схватила да сам ја љубав њеног живота и замолила ме за још једну шансу".

Говорну поруку је морао преслушати двадесетак пута да би донио коначну и непоколебљиву одлуку. Сјео је у аутобус, возио се цијелу ноћ и стигао у Будву.

" Знаш, моја професорица књижевности у гимназији нас је увјеравала у то да је 

Бановић Страхиња својој невјерној љуби опростио из чисте љубави. Упоређивала га је са неким јунацима Достојевског и све то тумачила кроз призму Фројда и Јунга. Али то нема ама баш никакве везе ни са Достојевским ни са психоанализом! Бановић Страхиња прашта тек тако, јер му се може! Он је супермен с оне стране љубави и мржње! С оне стране праштања и казне! Он је Ничеов надчовјек који је живио вјековима прије него што је Заратустра уопште и написан! Замишљам га како сједи за раскошним столом, какви су били столови великаша и велможа. На свега пар метара од њега, у агонији на поду лежи његова љуба, очекујући страшну казну која ће над њом бити извршена. Сваки њен уздисај и покрет будно прати хрт Караман. После петог или шестог пехара вина, Бановић Страхиња долази до епохалне одлуке, која је за његову жену страшнија и унижујућа од саме смрти. У моменту када гласно изговара свој опроштај, љуба почиње да хистерише и у безумљу чупа сопствену косу. Девет Југовића и стари Југ Богдан демонстративно устају са стола и бацају своје пехаре на под. А Бановић Страхиња мирно сједи и ужива у свом великом тријумфу. Е, тако ћу и ја да урадим! Ја сам, такође,   надчовјек и супермен, с оне стране добра и зла "!

Рекох му да не можемо бити са оне стране добра и зла. Једино можемо да безусловно следимо добро или да се поводимо за злом као одсуством добра. Не можемо сједјети на двије столице, односно, како се то каже у јеванђељу, не може се служити и Богу и мамону (Мт.6,24). 

Такође, његово схватање народног епског јунака није исправно. Бановић Страхиња је неустрашиви борац и јунак. Међутим, истовремено је он и убијеђени хришћанин који је за своју вјеру спреман и живот свој да положи. Његов опроштај невјерној жени је комплексан, али се мора посматрати, између осталог, кроз призму хришћанског етоса према којем силни и јаки не треба да показује своју снагу над онима који су слабији од њега. Даље, стари Југ Богдан и браћа Југовићи су хришћанска господа, која своје незадовољство неће показивати бацањем полупразних пехара вина на под!

Међутим, најпогрешније од свега је поступак, који он планира да изврши према својој супрузи а који сасвим погрешно назива опроштајем. Прави опроштај треба да исцјели душу како онога коме се прашта, тако и онога који прашта! У темељу правог опроштаја неизоставно се морају налазити покајање и љубав. Покајање би требала да пројави његова супруга. Међутим, ако се заиста покајала, како  је могуће то да се свог мужа сјетила тек када ју је човјек с којим га је преварила 

одбацио? Љубав би требао да пројави он. Проблем је у томе што он сам признаје да ју је једно вријеме мрзио, те да је тренутно према њој потпуно равнодушан. Зато је најбоље да сада не доноси никакве крупне одлуке поводом будућности њиховог брака. Оно што би морали обадвоје да ураде јесте то да се окрену Богу и духовном животу. Требали би и пронаћи искусног свештеника који би их духовно руководио. Ако би тако поступили, временом би им сам Господ послао неопходне одговоре и упуства везана за њихову будућност.

Ове ријечи су га барем мало замислиле и поколебале у одлуци 

коју је сам назвао коначном и непоколебљивом. Након што смо се поздравили, запутио сам се према цркви Св. Петке. Након неких пар минута сам махинално погледао према гумну и опазио га како још увијек сједи на њему и замишљено гледа у једну тачку...

pouke.org

Измалена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота.

За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика, где о њему пише ово:

Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву.

Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! – И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове.

Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? – Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? – Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? – И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.

Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? – Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. – Поново устани, узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? – Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.

Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате, зар не знаш да је трећа од Сатане?

Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. – Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! – И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе, одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! – Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! – И тако ава Сисоје излечи свога брата.

К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: “Имам једнога сина”. Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: “Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш”. Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: “Немој га бацати!” Човек му на то одговори: “Отац мој рече ми да га бацим”. Монах му онда рече: “Мени отац наложи да га не смеш бацити”. После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.

Један брат упита аву Сисоја, говорећи: “Реци ми једну реч, по којој бих могао живети”. Старац му на то одговори: “Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти”.

Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? – Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем.

Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.

У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин.

Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: “Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље”. – Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: “Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!”

И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. – Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. – Рекавши то, ђаво постаде невидљив.

Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.

Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: “Ево, дође ава Антоније”. Мало затим он опет рече: “Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: “Ево, дође лик апостола”. И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? – И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. – Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. – На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. – Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! – Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

https://mitropolija.com/2023/07/18/prepodobni-sisoje-veliki/