Пошто Свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, то јест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини у новом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом Светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.

Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти Светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: “Лукијане! Лукијане! Лукијане!” и стаде говорити: “Иди у Јерусалим и реци Светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, – зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама”. – Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: “Ко си ти, господине и ко су ти о којима говориш да су с тобом?” – Овај одговори: “Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега”. – Презвитер га опет упита: “Где ћемо вас тражити?” – Гамалил одговори: “Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (то јест њива људи Божјих)”. – Рекавши то, он постаде невидљив.

Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: “Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут”. – И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење.

Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: “Зашто си пренебрегао отићи и обавестити Светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао?” – Презвитер му одговори:” Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост.” – А Гамалил, пруживши руку, рече: “Мир теби, презвитере, почивај!” – И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: “Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује”. – Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: “Шта то означава, господине?” – Он одговори: “То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб Светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству”. – Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе.

После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: “Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје”.

Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести Светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: “Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти Светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, – обрати се он презвитеру, – отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести”.

Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: “Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић”.

Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб Светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб Светог Никодима; а на западној страни, према Светоме Стефану, почиваше Свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи.

Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб Светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: “Слава на висини Богу и на земљи мир!” (ср. Лк. 2, 14). А од моштију Светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти Светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону.

У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу Светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти Светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију Светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу Светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега Светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.

Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: Светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима Светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: “Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас”.

Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: “Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра?” – А она, лијући сузе од радости, одговори: “Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов”. – Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави Свети првомученик Стефан и рече: “Ја сам с вама, не бојте се!” Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти Светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: “Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору”.

Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима Светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог “Константинова купатила”, стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: “Зашто нас бијете забадава? Јер Свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту”.

Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име Светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://spc.rs/пренос-моштију-светог-првомученика-и/

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост.

Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.

А по завршетку Суда часни Крст ће кренути испред свих врста светих, предводећи их у Царство Небеско; и блаженствоваће сви свети, радујући се у бесконачне векове. Молитвама Пречисте Дјеве Богородице нека свемилостиви Спас наш Христос придружи њима и нас грешне. Амин.

Тропар Крсту, глас 1.

Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.

Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник. Светих девет мученика. Њихова су имена: Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катуни Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дрзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, бише љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници царства Христова.

https://www.facebook.com/bogorodicinesuze/

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).

Нека је Богом благословен почетак Госпојинског поста!

https://svetigora.com/sjutra-pocinje-gospojinski-post/

Успенски пост је добио име по празнику Успења Пресвете Богородице којим се пост завршава и представља његов врхунац.

Једна од честих грешака везаних за овај пост је то што многи овај пост сматрају трагичним и тмурним, јер је строг као Велики пост и подсећа на смрт. Али, он то није.

Успенски пост говори о величини и бесмртности човека који је примио Господа у своје срце.

Овај пост је испуњен радошћу и надом у сусрет творевини са њеним Творцем. Сусрети нису само као физичка смрт, прелаз из једне стварности у другу, већ је главни сусрет сусрет душе са Господом овде на земљи.

Локација поста на крају лета је симболична. Август је време за сумирање, сакупљање плодова, припрему за зиму. Ово важи и за духовни живот. Пост је још једна прилика да анализирате свој живот, процените своје поступке, поступке, мисли; откријте своје слабости које ометају даље кретање и развој и покушајте да их трансформишете.

Управо о томе нам празник Преображења Господњег, који пада на Успенски пост, говори о значају смирења пред вољом Божијом и спремности да савладамо све тешкоће, да без роптања прођемо кроз све што нам је припремљено, са захвалношћу.

Нажалост, код неких се овај празник везује само за освећење плодова и нема никакве везе са духовношћу. Штета што људи занемарују прилику да се приближе Богу, приближе Светлости, изађу из таме неверја и својих страсти. Погрешним проласком празника људи само погоршавају своје грехе и умножавају своје лоше навике.

Такође је широко распрострањено погрешно схватање да је пост спољно наметнуто ограничење. Пост је добровољан и свестан корак. То је жеља душе да буде ближе Богу, жеља да се уподоби Њему.

А ограничење у храни је покушај да научимо да не губимо време и да не расипамо пажњу на земаљска задовољства која су споредна у нашем животу, већ да се усредсредимо на главно и суштинско – на личне односе са Богом. То је смисао сваког поста, па чак и самог хришћанства.

Хришћанство је прилика да се постане нова личност у Христу, то је почетак новог живота у Њему. А пост је један од облика за постизање овог циља.

Наша вера и сакраменти Цркве нас сједињују са Христом, и Он улази у наш живот, освећујући га. Све добро што је у нашим животима долази од Бога који обитава у нама. Живети са Христом не значи само размишљати о Њему, то значи да Он почиње да делује у нашим животима, да делује кроз нас.

Хришћанство је лични избор сваког од нас да свој живот предамо Богу, као што је Он некада дао свој живот за нас.

https://pravlife.org/ru/content/uspenskiy-post-rasprostranennye-oshibki-i-lozhnye-traktovki-svodyashchie-ves-post-na-net

Молим вас и преклињем, одлазак у цркву нека нам буде милији од било ког другог занимања и старања. Хитајмо вољно у цркву, ма гдје се налазили. Пазите, међутим, да нико не улази у тај свештени простор имајући животне […] бриге, искушења или страхове. Оставимо све то изван, испред улаза у храм, па тек онда уђимо. Јер долазимо Цару небеса, ходимо простором који блиста. Истјерајмо најприје из душе своје злопамћење, да не бисмо били осуђени када се појавимо пред Богом и помолимо му се говорећи: ”Оче наш […], опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”.

Како другачије очекујеш да ће се појавити Владика Христос, сладак и кротак пред тобом, ако си ти према брату свом тврд и ако му не опрашташ? Како ћеш уздигнути руке своје ка небу? Како ћеш покренути језик свој да говори ријечи молитве? Како ћеш затражити опроштај? Чак и када Бог жели да ти опрости твоје гријехе, ти му не дозвољаваш, зато што не опрашташ свом ближњем.

Али и наше понашање, док се налазимо у храму, нека буде прилично, онако како се понаша човјек који се налази пред Богом. Не упуштајмо се у бесциљне расправе, већ стојмо са страхом и трепетом, са пажњом и спремношћу, са погледом усмјереним ка земљи и душом усмјереном ка небу. Јер многи долазе у цркву механички понављајући псалме и молитве и одлазе, а да и не знају шта су рекли. Усне се помјерају, али уши не чују. Ти не чујеш своју молитву, а желиш да је чује Бог? Преклонио сам кољена, кажеш, али твоје мисли су одлетјеле далеко. Твоје тијело је било у цркви, а душа изван ње. Уста су говорила молитву, док су кроз ум пролазиле и збрајале се камате, уговори, трансакције, поља, имања, дружења са пријатељима.

Све ово се догађа због тога што је ђаво лукав. Зна да у вријеме молитве много тога добијамо, па зато тада и напада са великим интензитетом. У другим приликама, када лежимо испружени на кревету, ништа не мислимо. Када пак дођемо у цркву да се помолимо, ђаво нам намеће мноштво помисли, како нам молитва не би била од користи.

Ако ти Бог затражи оправдање за твоју незаинтересованост и неблагочестивост коју показујеш на богослужбеним сабрањима, шта ћеш учинити? У тренутку када ти Он говори, ти, умјесто да се молиш, разговараш са оним поред себе о бескорисним стварима. Ако сва друга наша сагрјешења превиди Бог, ово је довољно, да бисмо били ускраћени за спасење. Немој мислити да је то мало сагрјешење.

Да би схватио тежину овога, помисли шта бива у сличном примјеру са људима. Претпоставимо да разговараш са неким званичником или са својим драгим пријатељем и, док ти он говори, ти незаинтересовано окрећеш главу на другу страну и почињеш разговор са неким другим. Зар твој саговорник неће да се увриједи због твог недоличног понашања? Зар се неће наљутити? Зар неће затражити објашњење?

Авај! Налазиш се на Божанственој Литургији и, док је Царска трпеза припремљена, док се Агнец Божји жртвује у твоју корист, док се свештеник стара за твоје спасење, ти си незаинтересован. У тренутку када крилати серафими покривају своја лица са страхопоштовањем, а остале небеске силе се, заједно са свештеником, моле Богу за тебе, у тренутку када са неба силази огањ Духа Светога и Крв Христова се излива из пречасног Ребра Његовог у свети Путир, у том тренутку твоја савјест те не разобличава због твоје непажње?

Помисли, човјече мој, испред Кога се налазиш у тренутку страшног тајноводства и са ким – са херувимима, серафимима и осталим небеским силама. Размисли са ким појеш и молиш се. Да би се сабрао, довољно је да се сјетиш да си, иако имаш материјално тијело, удостојен да, заједно са бестјелесним анђелима, пјеваш Господара творевине. Немој учествовати у свештеном појању незаинтересовано. Немој имати на уму животне мисли. Избаци свако земаљско умовање и уздигни се умствено на небо, близу пријестола Божијег. Узлети тамо са серафимима и маши са њима крилима, пјевај трисвету пјесму Пресветој Тројици.

Свети Јован Златоуст

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

https://patmos.rs/2023/08/11/sveti-jovan-zlatousti-odabrane-misli-o-odnosu-hriscana-prema-bogosluzenju-i-molitvi/

После Свога славног Васкрсења, Господ наш Исус Христос је ходао земљом још 40 дана, потврдио ученике у вери, отворио им ум за сагледавање Светог Писма. Затим је узео најближе ученике, попео се са њима на Маслинску гору, дао последња упутства, благословио их и, како свакодневно читамо у Символу вере, отишао на небо и сео са десне стране Бога Оца (види Лк. 24:36-53).

Зашто Христос Спаситељ после Васкрсења није на видљив начин остао овде, међу нама, него се узнео на Небо? Постоје различити одговори на ово питање. Врло је вероватно да се наша вера не заснива толико на чуду, колико на свесном, чврстом избору између добра и зла, истине и лажи. Нажалост, већина људи који су видели чуда која је Он чинио на земљи, проповедајући Јеванђеље 3,5 године, нису Му остали верни у критичном тренутку, већ су Га издали. Прво су викали: „Осана сину Давидовом!“ (Мт. 21:9), али су у трагичном тренутку почели да узвикују: „Распни, распни Га!“ (видети Лука 23:21).

Стога је осмог дана по Васкрсењу, када је Христос извршио Тајну Исповести, рекао: „Блажени који не видеше и повероваше“ (Јн. 20, 29). Јер када је човек укорењен у злу, ни највеће чудо га не може исправити. О томе је опет говорио сам Христос Спаситељ у параболи о богаташу и Лазару: „...ако ко и из мртвих устане, не би веровао“ (Лк. 16,31).

Неколико пута дневно, драга браћо и сестре, сви се суочавамо са избором добра или зла, истине или неправде. Како живот показује, већина бира зло. Шта тек рећи за нас, обичне људе, када се чак и свети апостол Павле искрено покајао да не чини добро које хоће, него чини зло које неће (в. Рим. 7,15).

Да би се оправдао пред Богом, лукави људски ум смислио је за себе огроман број објашњења током две хиљаде година историје хришћанства. Зашто не могу да се молим? „Зато што имам много важних хитних послова. Зашто не могу да постим? „Зато што се бојим за своје ионако слабо здравље. – Зашто се не могу увек руководити гласом савести и понашати се по истини? „Зато што ме тада неће разумети, и стећи ћу много непријатеља. Ова листа питања и лукавих изговора је бескрајна. Међутим, што више кријемо своју кривицу, то се више удаљавамо од Бога, а то значи да постајемо преносници сваког зла, чинећи понор између Бога и себе и свих људи.

Како можемо превазићи овај понор непријатељства и неразумевања?

Морамо почети од себе. Морамо се трудити да се наш ум, воља и срце увек крећу у истом правцу – ка Богу.

Међутим, како упозоравају свети Јован Касијан Римљанин и многи други свети оци Цркве, на овом путу ка Богу постоји велико искушење - да се мења само споља. То јест, можете се много молити, постити, чинити добро, стицати духовно образовање, али у себи ћете и даље остати зао, завидан, сладострасан, незахвалан, лукав човек.

Сада се, на пример, сви труде да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама. Ово је предивно! Ми свештеници смо веома срећни када је на Литургији много причасника. Међутим, морамо признати чињеницу да данас већина то чини само као побожну дужност, без скрушености срца. Најгоре је то што се људи понекад причешћују, држећи у срцу огорченост, непријатељство, бол, па чак и непријатељство, побеђени нечистим помислима. Међутим, Причешће није само лек, већ својеврсна награда за победу над страстима уз истовремено увиђање своје недостојности пред Богом.

Свима је позната прича како је једна жена чекала Христа, који би, према гласинама које су се брзо прошириле по селу, требало да дође к њој, јер је себе сматрала најпобожнијом. Урадила је генерално чишћење куће, скувала најбољу храну, обукла се у најскупљу одећу и почела да чека Христа. Најпре јој је на врата покуцао просјак, који је тражио милостињу и био веома гладан, али га је жена отерала, јер је веровала да пре свега треба да упозна најдражег госта. Тада је дошла комшиница и замолила је да јој помогне, али је жена поново рекла да нема времена. Коначно, увече, дође побожни ходочасник и замоли је да преноћи, али га жена опет не прихвати, тврдећи да чека драгог Госта. Али, онда је дошла ноћ, а Гост није дошао. Отишла је да спава, и у сну је видела Христа. Почела је да Га испитује зашто није дошао к њој. Спаситељ је одговорио да је три пута био пред њом, али она Га је сваки пут отерала. Тако је жена кроз овај сан схватила да је њена побожност само површна, церемонијална, да у њој нема праве духовне силе.

Сада је Вазнесење, Господ се узноси на небо и позива све да иду за Њим. Имамо природну жељу за добротом, за Богом, али увек морамо да се сетимо да се Вазнесење није догодило одмах после свих чуда која је Христос учинио, већ после страдања, Голготе и Васкрсења. А то значи да пре него што се хвалите својим добрим делима, треба да се ослободите зла које живи у нама. Ако то не учинимо, онда ће наша побожност бити као магла која нестаје на сунцу, као прашина коју зачас развејава ветар сујете.

https://pravlife-org.translate.goog/ru/content/pochemu-nasha-vera-dolzhna-osnovyvatsya-ne-stolko-na-chude-skolko-na-soznatelnom-vybore?

Христос је дао све одговоре

Питање које данас разматрамо је истовремено и веома актуелно, јер се суочава са нама, савременим хришћанима, и веома древним, јер су њиме биле збуњене све генерације људи који живе на земљи. Враћа нас на избор начина живота. Немогуће је пронаћи универзални одговор на то, јер је свака особа јединствена – а јединствен је и њен животни пут. Стога се јавила потреба за доласком у свет Сина Божијег, Који је одговорио на сва људска питања. Иначе, управо је из тог разлога развој хришћанства довео до опадања многих филозофских учења.

Како се носите са оним што не можете да промените? Одговор на ово питање могућ је у филозофском и религиозном кључу, и ако ће у првом случају зависити од доктрине коју смо изабрали, онда је у другом све одлучено са становишта вере. Како се односити према тузи и патњи, према безизлазним ситуацијама? Ако верујемо да је све дато од Бога, онда га замолимо да нас научи да прихватимо оно што не можемо да променимо, да нам да храбрости да променимо оно што можемо, и мудрости да разликујемо једно од другог.

Зашто патимо ако нешто не можемо да променимо?

Зашто патимо? Може се разликовати неколико аспеката. Први је одбацивање туге као такве. Западна култура говори о личној хедонистичкој срећи, а овај хедонизам постаје све милитантнији: одбацивање туга, невоља, бола иде чак и на нивоу мисли. Човеку се ништа не може рећи, јер га чак и помињање невоља и проблема може излудити. То сведочи о великој психолошкој трауми човека посебно, и уопште – о безверју цивилизације, која се заснива на таквом односу према животу.

Други разлог за патњу често лежи у неразумевању значења туге. Зашто их отпуштају са посла, зашто се дешавају болести, зашто млади умиру? Зашто сам споља другачији од других, зашто нисам успешан, зашто имам толико проблема? Човека узнемиравају такве мисли, а оне су утолико више узнемирујуће за њега што мање он може да утиче на околности које га узнемиравају.

Шта да радим?

Читајте Свето писмо

Ако је реч о верницима, онда се ситуација може променити уз помоћ разних акција. Пре свега треба читати Свето Писмо. У њој нам је милостиви Господ дао све што нам је потребно за спасење и испуњен живот. Апостол Павле учи да онима који љубе Бога све делује на добро. Размислите о томе: све!

По нашем схватању, губитак је лош, добитак је добар. А ако све посматрамо кроз критеријум љубави према Богу, онда су и први и други добри, јер „сваки добар дар и сваки савршени дар силази одозго, од Оца светлости“ (Јак. 1,17). Ако нас, на пример, изненада посети болест, зашто јој се опиремо? Због недостатка љубави. Без љубави према Богу нема поверења у Његов Промисао. Није случајно што апостол Павле у својим посланицама пише: „А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.“ (1. Кор. 8,3). По томе се религија разликује од филозофије: прво је знање које нам је дато одозго, а друго је гледиште једног или више људи о одређеном питању.

Промените став према животу

Хришћани бирају правду Божију, о чему апостол каже: „А сад се без закона јави правда Божија, посведочена од закона и од пророка; А правда Божија вером Исуса Христа у све и на све који верују; јер нема разлике.“ (Рим. 3:21-22). Ако човек своју сопствену истину ставља изнад истине Божије, не може бити срећан.

Свако ко је суочен са немогућношћу да нешто промени треба да схвати да је оно што се дешава део његовог живота и да овај део не можете да одбаците. Немогуће је живети без бола, ускраћености, проблема. Човек на свет долази кроз патњу своје мајке. Боли, али без тога неће бити новог живота. Тада се особа развија, доживљава срећу добити, бол губитка - и то је нормално. Што пре ово схвати, биће му боље и лакше да живи на земљи.

Сам Господ је рекао: „У свету ћете имати невољу; али будите храбри: ја сам победио свет“ (Јн. 16:33). Ако нас Он, шаљући нас у свет, опомиње да нас чекају туге и да их можемо победити само Његовом победом, онда то значи једно: без туге нема живота нигде. Нема те земље, друштвене структуре, политичког система, економске ситуације, где нема туге. Али, како је учио свети Амвросије Оптински, свуда је потребно смирење, трпљење и неосуђивање других.

Да бисте превазишли тугу због чињенице да не можете нешто да промените, морате имати стрпљења, „А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаковљева 1:4). Да бисмо прихватили оно што не разумемо, морамо да схватимо да ми лично нисмо главни на овој земљи и нисмо Сунце око којег се она окреће. Исти смо као милиони других људи који овде живе, али наш циљ је да остваримо заједницу са Богом, обожење и живот будућег века. Само пролазећи кроз смирење – и пред одређеним околностима – постижемо жељени резултат.

Обавезно се молити

Следеће важно средство је молитва. И светитељи су подносили туге, али су се истовремено обраћали Богу за утеху и помоћ. На пример, свети великомученик Јевстатије Плакида је постао хришћанин и изгубио целу породицу, али је преживео. Са њим је све било у реду, а након тога је поново почео период тестирања, када није могао ништа да промени. Зашто је то?

Чињеница је да наш пут није унапред одређен, зависи од нашег избора. Бог нема ово: „Дошло је време, морате да патите“. Штавише: постоје патње које човеку не иду на руку. Само страдање у име Христово, ради вечности, ради живота будућег века, добија смисао, даје човеку снагу. Важна су она искушења у којима он свесно бира у корист Бога. Тада његове туге постају пут у вечност, „где нема бола, нема туге, нема стењања, али је живот бескрајан“.

Окрените се искуству светитеља

Свиђа ми се молитва Светог Димитрија Ростовског, која садржи ове речи: „Ако хоћеш да ме видиш у светлости: буди благословен. Ако хоћеш да ме видиш у мраку: опет буди благословен. Ако ми отвориш двери милосрђа Твога, добро ми је , ако ми затвориш двери милосрђа Твога, опет ми је добро: благословен је Онај који ми истином затвори врата". Како доћи до таквог степена духовног савршенства? — треба се научити веровати Творцу, као што му је веровао свети Димитрије. Морамо схватити да Бог никада не жели да учини нешто на нашу штету. Све што се дешава мора се сагледати са ове тачке гледишта. Тешко је, веома тешко, али могуће. Нека нам у томе буду помагачи наши свеци.

Прошавши пут упознавања са Светим писмом, пут молитве, пут промене нашег погледа на живот, почећемо да схватамо да није све тако тешко као што се чинило, и да стрпљење много помаже. Сложићемо се да све подлеже одређеним законима. Хајде да схватимо да је идеја људске свемоћи ћорсокак.

Ограничите проток негативних информација

Понекад, да бисте прихватили оно што не можете да промените, морате научити како да се правилно односите према животу уопште. Савремени човек живи у сталном стресу: бензин је поскупео, долар скочио, плата мала, рачуни за комуналије велики ... Како преживети међу свом овом негативношћу? – да замолимо Бога да нас научи да правилно прихватимо све што видимо и чујемо, како се ова информација не би показала као погубна за нашу душу. Ако неко то тешко прихвата, проучавање Светих писама и молитви могу помоћи. Такође можете прочитати духовни тестамент Светог Серафима Вирицког „Од мене је било“- веома је утешан. Али ако гледате канале где су од десет вести све одвратне, можда је боље да их уопште не гледате?

Сада се на човека сипа такав ток негативности да нема начина да се избори са тим. Није изненађујуће што у таквој ситуацији он стиче осећај да не може ништа да промени – ни у свом животу, ни у свету око себе. Да бисмо избегли празнину, морамо се бавити превенцијом: прво, схватити да постоје и биће туге и ситуације у којима смо беспомоћни, али они су само део нашег живота. Друго, ограничите количину тврдих вести и других негативних информација. Треће, фокусирајте се на своје проблеме и проблеме оних људи који су део вашег најближег друштвеног круга. Ослањајте се на искуство Светог Писма и Светог Предања, који уче да ћемо у свету сви бити тужни, али се туге могу победити, „а ко претрпи до краја, биће спасен“ (Мт. 10,22). ).

Немојте се повлачити у себе и не клоните духом

Ако човек тугује јер не може да промени нешто у свом животу, добро је да о томе разговара са другим људима. Помаже у превазилажењу тешких животних периода. Ако уопште нема са ким да разговара, може се обратити свом исповеднику, јер су духовне туге човека сфера његове одговорности. Главна ствар је да не паднете у осуду, да не кривите друге за своје невоље.

Апостол учи: „Где су завист и свађа, тамо је смутња и свако зло“ (Јаковљева 3:16). Дакле, ако покушате да се ослободите претеране зависти и беса, биће мање туге. Будимо друштвенији и љубазнији - избећи ћемо још веће проблеме. Не можемо да променимо околности, али, као што знате, можемо да променимо свој однос према њима, да их правилно применимо у нашим животима. Ако овај став градимо на истини Божијој — да живимо са понизношћу, љубављу, милосрђем, онда ће промене сигурно доћи. Главна ствар је да водите рачуна о себи, а не о другима.

Један амерички психолог је написао да већина људи пати од проблема који се још нису ни појавили. Ово је веома истинито запажање. Ако у животу има превише ствари које не можете да промените, морате да размислите да ли су сви ови проблеми заиста стварни, или постоје само у вашој глави.

Главна ствар је не клонути духом. Малодушност се развија у гунђање и потпуно квари живот. Не затварајте се у себе, не мислите да само ви имате проблеме, да сте само сте ви несрећни. Увек морамо ићи напред, трудити се да не станемо, да се не ваљамо у невољама. Видите да ли се могу решити на неки други начин, ако не иде онако како сте обично радили. Можда треба да затражите помоћ. Најважније је деловати и ојачати се добрим примерима оних који су се носили са таквим невољама. Историја познаје безброј таквих случајева. Људи су преживљавали у концентрационим логорима, у нељудским условима, након чега су нашли своје место у друштву, побољшали свој живот. Немојте занемарити њихово јединствено искуство.

протојереј Владимир Шутов

https://pravlife.org/ru/content/kak-smiritsya-s-tem-chto-ne-mozhesh-izmenit-0

Многи људи сматрају да се деца рађају чиста као анђели. Зато смо још више изненађени када видимо дела окрутности посебно међу децом. Свештеници Димитриј Смирнов, Валериј Духанин и Сергиј Белобородов, многодетна мајка Наталија Јалтанска и православни психолог Људмила Ермакова расправљају о томе где су корени дечје окрутности и како се против ње борити.

Свештеник Валериј Духанин:

Ако погледамо наш свакодневни живот, несумњиво ћемо открити да суровост рађа окрутност. Навешћу пример у којем је дечак у породици, кога су старија браћа стално ометала, почео да се окрутно односи према својим друговима из разреда у школи. Он је само копирао понашање старијих. Ово је у великој мери одлучујући фактор: када је окружење агресивно, дечија психа се једноставно ломи. Често то изазивају родитељи који једни другима грубо говоре, подижу тон, искаљују бес на деци, а деца се због тога љуте.

Стога лично сматрам да је узрок дечје суровости у великој мери недостатак топлине. Дете није добило љубав, није га загрејала и стога од раног детињства почиње да доживљава околни свет као непријатељски. Као јеж избацује своје бодље и боде све око себе јер је навикао да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине.

Данас су деца у великој мери невољена, не посвећује им се довољно пажње. Жене не виде рођење деце као свој главни циљ и животни позив. За мушкарце који су увек заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Можете се играти са њима да бисте себи одвукли пажњу, али ретко ко жели да се озбиљно бави њиховим развојем на рачун својих удобности. Због тога што дете не добија довољно пажње код куће, врло брзо се повлачи у свет виртуелних игрица, које су пуне крвопролића и разарања, гледа цртаће у којима има грубости и суровости.

Ако погледамо проблем са дубље, теолошке тачке гледишта, видећемо утицај греха на децу. Не смемо заборавити да смо сви наследили палу природу – деца се са њом рађају, и из тог разлога, чак и у детињству, када дете још није у потпуности одговорно за своје поступке, у његовој природи се испољава нешто грешно: непослушност, егоистичност, својевољност, огорченост. Најчешће видимо да човек у раном детињству почиње да греши мржњом, бесом, суровошћу. То је болесно стање наше природе. Али оштећење душе је у великој мери изазвано агресивним окружењем које га и погоршава.

Дете мора да осети да свако зло за њега постаје пораз. Али, ипак, најважније је да сами не подлегнете суровости, да се њоме не заразите и да не почнете да реагујете суровошћу према другима. Ватра се ватром не гаси. Нарочито што ђаво нема другу сврху осим да сеје међусобну мржњу међу људима.

У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаним добром, за чистим односом према ближњем, за искреном љубављу. Тамо где људи искрено верују у Бога, деца су мирнија и мање је прилика за дечју суровост. Благодат Божија доноси мир души, а то се у великој мери преноси и на друге, посебно на децу. Због тога морамо да градимо своје односе са децом, изграђујући себе, задобијајући Божију милост.

* * *

Протојереј Димитриј Смирнов:

Деца брзо расту. Ако немају оца, већ само мајку која је принуђена је да ради, морају да иду у вртић. У детињству сам доста времена проводио у вртићу, чак и пет дана у недељи. Родитеље сам виђао само два пута недељно. Још тада, са четири године, обећао сам себи да никада нећу слати своју децу у вртић, јер  је то неприродно, зато што у великој породици нема деце истог узраста (осим када су близанци), па се стога стварају посебни односи између старије и млађе деце. У вртићу, деца раздвојена по старосним групама, брзо постају чопор вукова, где командују најневаспитанији, најподлији. Ово разбија психу деце, постају агресивни и окрутни. Ја, као особа која је провела више од годину дана у вртићу и дечјим камповима, добро знам како се дете тамо осећа. У пионирски камп сам увек ишао са ножем, који сам стављао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак уплашио ону децу која су покушавала да ми задају невоље. Јер, често је било ситуација да осморица нападају једног.

Децу без родитељске пажње су препуштена сама себи, одгаја их улица, а сада и разни електронски уређаји, у којима су присутне свакакве гадости које код деце изазивају суровост. Особа, која је одрасла у породици у којој је отац одсутан, је дубоко несрећна и улаже огромне напоре да превазиђе овај губитак. Ова патња исушује његов ум, његове способности. Нека деца губе способност осмеха. Да би поново почела да се смеју, морамо да проведемо много година пружајући им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете има сва материјална добра, али нема родитељске љубави, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени љубав и миловање родитеља.

Након развода, многи парови кажу да су задржали дивне односе једно са другим. Али коме је потребна ваша дивна веза? Детету је потребна породица. Отац му је потребан јер је он главни васпитач, он је главни чувар породице, главни ауторитет.

https://www.bogonosci.bg/защо-децата-са-жестоки/

Шта је религиозност? Зашто је неуротична? Како неуроза искривљује религију? О томе размишља психолог, ректор Института за хришћанску психологију, протојереј Андреј Лоргус.

Шта је религиозност?

Религиозност је остварење исте темељне потребе појединца као сигурност или самоостварење, као љубав или слобода. Религиозност је човекова потреба за Вишим, духовним, светим, у таквом појачању и оправдавању живота и вредности, без којих човек губи смисао живота.

Сваки човек тражи Онога Ко или Шта стоји изнад њега и изнад света, над стварима и догађајима, над патњом и срећом, над животом и смрћу. Човек тражи Оно што има највише значење, јер нам је смисао живота потребан, као ваздух. Као зрео облик духовности, а не као родитељска традиција или друштвени став, религиозност одговара на дубоке људске потребе.

Већина човечанства (према подацима УН о распрострањености религије у свету, она је од 85% до 92%) живи, бирајући за себе овај или онај облик религиозности.

Међутим, религиозност може бити и здрава и неуротична.

Тражи Бога у другој особи

Здрава религиозност је такав однос према Свевишњем, према Богу, у коме човек не тежи никаквим другим циљевима, осим стварном односу са Богом, освећењем свог живота највишим вредностима. Човек тражи Свевишњег у религији како би живот учинио смисленијим.

Здрава религиозност се остварује кроз веру, традицију и обреде који припадају овој вери. То захтева подучавање. И што је учење развијеније и утемељеније, то је више повезано са елементима целокупне људске културе, приступачније, стабилније, утолико више одговара верској потреби. Ако је учење насумично, лоше замишљено, маргинално, суморно и конфузно, онда доноси много мање задовољства у религиозним потребама.

У здравој религиозности све је усмерено на знање и сусрет, стога човек у свакој речи, осмеху тражи Божанско. У другом човеку тражи лик Божији, али га никада не идеализује, јер је само Господ носилац Највишег.

Здрава религиозност захтева максималну јасноћу, свест о сопственом свету. Она тежи да одржава ред у себи. Ово је метафора за љубазног власника који зна где и шта лежи у његовој кући. Сећа се шта је похрањено у подруму, а шта је уклоњено на таван. Увек је чисто и уредно, прозори су опрани, кроз њих се види небо.

Како ће ми религија помоћи да манипулишем другима?

Али често се религиозност користи у друге сврхе које нису повезане са религијом, већ играју улогу психолошке компензације за људе са нестабилном психом који се тешко прилагођавају свету који се брзо мења.

Таква религиозност се назива неуротичном. У њему човек задовољава потребу за сигурношћу и надокнађује оно што му недостаје. Штавише, овај недостатак може бити и прави и измишљен. Субјективно, особа доживљава у себи недостатак темељних ослонаца, значења, уверења, правила, норми. Неспособан да се одупре стварности у себи, човек тражи спољну подршку која би обезбедила стабилност и предвидљивост живота, заменила недостајуће личне механизме. Идеологија, поглед на свет, стереотипи, научна (и псеудонаучна) слика света могу постати такав ослонац. Можда је то религија.

У овом случају, религија „решава“ несвојствен задатак: психолошку компензацију или лично задовољство. Религија не постаје веза са Богом, не сједињење Неба и човека, већ инструмент прилагођавања незадовољавајућем уређењу стварности. А ово су само неки од мотива који се налазе у нездравој, неуротичној религиозности.

Врло често се човек мора суочити са чињеницом да је жеља да се вера искористи као средство за допуну стварности или за задовољење духовног бола оно што људе води ка религији. Врло често се човек обраћа Цркви да би задовољио своје себичне личне потребе повезане са страховима и болом. Религија треба да исправи изобличења личности, донесе олакшање од неуротичних страхова, упадне у међуљудске односе, смири владаре и уведе ред у свет. Али религија је веза са Богом, религија уздиже човека на Небо, а не успоставља ред у стамбеном насељу.

Мотиви, или како се остварује неуротична религиозност 

       Мотив први: страх

Кад год особа користи религију као психолошки лек, постоји опасност да се та особа разочара у религију и да буде у загрљају анксиозности и страха. То је оно што је религиозна неуроза – контрадикторно лутање у неиспуњеним надама и агресивни покушаји да се религија обликује тако да одговара сопственим страховима.

Уопште, мотив страха је један од најмоћнијих мотора. Али када човек тражи избављење од страха и стрепње у религији, он тражи такав систем, учење, и што је најважније, праксу која ће донети осећај да је безбедан, да неће бити кажњен.

„Шта могу да урадим да ме Бог не казни и не повреди у мом животу?“ Ово је пример неуротичне религиозности, када човека води страх од казне, а не жеља да се повеже са Богом.

     Други мотив: моћ

Мотив моћи није ништа мање јак. Религија даје правила и каноне. У систему традиција, ритуала и догми људи траже правила и ставове који ће им омогућити да манипулишу, контролишу, уздижу се изнад других, односно траже начин да се заштите од страха.

Дакле, човек инфантилне личности тражи у религији правила своје превласти у породици и друштву. Не знајући како да побољша односе, не користећи ауторитет, плашећи се своје несолвентности, долази у хришћанство како би тамо пронашао патријархална верска начела и заменио њима свој комплекс несигурности.

Или жена која од детињства доживљава одбацивање сопствене женствености и пати од сексуалне пажње свог мужа, тражи у религији потврду своје одбојности према сексу, правдајући то монашким упутствима и библијским цитатима.

Жедан предвидљивости, стабилности у браку, мушкарац доводи своју изабраницу на исповест. Одмах упозорава свештеника да жели да будућа жена призна све своје пороке, поготово што је улазила у интимне односе са другим мушкарцима. Он жели „да се ожени у пуној искрености, да је очисти, што је немогуће без исповести“.

Другим речима, такав човек покушава да манипулише и свештеником и женом, па чак и правилима, користећи их за себе. Али он се само плаши да не буде преварен и покушава да се ослободи својих страхова.

Потпуно исто се дешава и ако жена са завидном редовношћу одлази код свештеника, чија се исповест увек развија по истом шаблону – „грешила је увредама, љутњом, рекла превише, изнервирала се...”. Увек почиње прича, обично унапред написана на једну или две странице, у којој детаљно објашњава зашто је била изнервирана. Такве приче се завршавају стандардним сажетком: „они су криви што су ме учинили жртвом, несрећном, уопште покушавају да ме понизе, па чак и униште, а све зато што идем Богу”. Другим речима, у својој неуротичној религиозности, она несвесно користи религију у своје личне сврхе, као начин да растерети себе и пребаци одговорност на друге.

Данас се празнује успеније Свете Ане, но њен главни празник је 9. септембра под којим је датумом написана и служба њена и житије.

Света Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника и Марије из града Витлејема. Родитељи јој имаху још две кћери: Марију која роди Саломију, и Совију која роди Свету Јелисавету, мајку Светог Јована Крститеља.

Са својим мужем Јоакимом живела је 50 година без деце. А онда је Бог услишио њихове усрдне молитве и послао им је архангела Гаврила који је Светој Ани објавио да ће родити кћерку. И Ана, иако старица, одмах заче и заиста роди кћерку, и то какву кћерку – Пресвету Деву Марију.

После дугог и богоугодног живота упокоји се Света Ана, мајка Пресвете Богородице, у дубокој старости.

Празнује се још 9. септембра и 9. децембра.

Тропар (глас 4):

Ону која је родила истинити Живот носила си у утроби, пречисту Богоматер, богомудра Ана. Зато си се при успењу твоме са славом преставила и уселила у блажени живот, да за оне који те поштују са љубављу, непрестано молиш Господа за опроштај грехова, увек блажена.

https://svetigora.com/uspenije-svete-ane/

У нашој традицији постоји пракса да се жене не пуштају у олтар. Међутим, по овом питању треба дати следеће појашњење: женама није дозвољено да улазе у олтар не зато што су на неки начин горе од мушкараца.

Ако прочитате древна црквена правила, можете пронаћи такво мишљење. Тако, 9. правило Шестог васељенског сабора прописује: „Нека се никоме од  лаика не дозволи да уђе у свети олтар“. Реч „нико“ која се помиње у овом правилу, показује да је забрана приступа светом олтару важила за све несвештенство, односно мирјане, без обзира на њихов пол и године. Дакле, ни мушкарци ни жене нису смели да уђу у олтар. А чињеница да је само мушкарац могао да постане свештеник, учинила је могућност да жена уђе у олтар још мање вероватном.

Забрана уласка женама у олтар никако није апсолутна и категорична. Тако, на пример, у другим помесним Црквама, на пример у Румунији, постоји таква традиција да после освећења храма сви који се молили, и мушкарци и жене, могу да уђу у олтар, и чак да се поклоне Престолу.

И наша Црква има праксу приступа жена у олтар. Али ова пракса је типична углавном за женске манастире, а у олтар се не пуштају све жене, већ само оне које су достигле одређену старост, када се завршавају процеси повезани са месечним циклусом у телу жене.

Андреј Музолф, професор Кијевске духовне академије

https://pravlife.org/en/node/26421

Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она. Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље – седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега – истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу.

И као што света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: “Узеше Господа из гроба”. Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и анђели јој рекоше: Жено, што плачеш? – а она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. – Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. – И када је Господ ослови по имену рекавши: “Марија!” тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше анђела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к апостолима, света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: “Радујте се!” А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: “Не бојте се; идите те јавите браћи мојој”. И као што света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и свети апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: “Христос воскресе!” У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов апостол, због чега је и названа равноапостолна.

Пошто апостолски послужи Господу, света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих. Нетљене чудотворне мошти свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин.

Неки сматрају да је света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5 Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је нарећивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, – био је градоначелник у Витанији; – и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу.

Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Хрнста и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса – Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му.

Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод).

https://spc.rs/sveta-marija-magdalina/

Невероватно, али истинито: мисли мењају универзум. Свет пати због наших злих мисли. Тако је Бог у препотопном народу видео да су „све мисли и мисли њихова срца биле зле у свако доба“ (Пост. 6:5) – и донео је потоп на земљу. Свет је пропадао од гневне стихије – кише су шибале, таласи су немилосрдно носили све на свом путу – и то само зато што је „мисао људског срца зло од младости његове“ (Пост. 8, 21).

Бог је такође видео срдачне мисли поносних градитеља: „Да направимо име себи“ (Постање 11:4) – и помешао њихов језик у Вавилону – догодила се социо-културна катастрофа. Чиме су били заузети мисли Содомаца, срамотно је писати, а одвратно је износити - чак и кажњени слепилом од анђела, покушали су да нађу улаз у Лотову кућу осећањем, а Лоту су рекли: „Дођи овамо. ” (Пост. 19: 9-11) - страст је преклинила у моју главу све њихове мисли, а катаклизма која се тада догодила свима је позната. Ни влат траве, ни риба, ни птица - флора и фауна Мртвог мора није пријатна за око. Звезде ће се угасити, небо ће се склупчати као свитак, сунце ће се претворити у таму и месец у крв јер су мисли људи Вавилон, Содома, и горди разврат света препотопа.

Дакле, мисли су превише битне. Јер за човека је речено: „Какве су мисли у његовој души, такав је он“ (Приче 23,7). Наша суштина је одређена нашим мислима. Нека нико не мисли да се може мислити овако и онако, али главно је да се ради добро. Неће успети ако у мислима нема ничег доброг. „Двоумни човек је нестабилан на свим путевима својим“ (Јаковљева 1:8). Слабима нећеш дати руку, нећеш пустити неког другог напред (у истој саобраћајној гужви на аутопуту), нећеш рећи топлу реч чак ни својим најмилијима - жени, деци , родитељи – јер нема доброг у твојим мислима.

***

Испада да се мисли мењају? Да, и не само Универзум. Мисли мењају све. Овде је био „херувим који покрива“ (Језек. 28:16) – „печат савршенства, пуноћа мудрости и венац лепоте“ (Језек. 28:11). Али он је једноставно помислио: „Ја сам најбољи од свих“ и „ти си пао с неба, звездо јутарње, сине јутра“ (Исаија 14:12). Оклизнуо сам свој понос! „Срце се твоје уздигло због лепоте твоје, због своје сујете уништио си мудрост своју“ (Језекиљ 28:17). „Ја“ је постао центар васељене – и зло је напало чисти Богом створени свет.

Невероватно - није било зла. То је производ мисли, који је измислило самопокварено створење. Дакле, због нечије помисли свет се поделио на два дела: пакао се појавио као изван Бога – изван Његове љубави, Његове славе, Његовог Царства. То је, такорећи, шизофренија Универзума, који је изгубио своју целовитост губитком Онога Који све доводи до јединства, целовитости и хармоније.

Леонардо да Винчи има параболу. Једном давно било је надувено огледало, и када се краљица погледа у њега, огледало помисли: „Ја сам најважнија ствар! Чак се и краљица огледа само у мени.” Али краљица је отишла, а натечено огледало је било празно. Ум који се одвратио од Бога, затворен у созерцање себе, губи Бога. Експерименти са мишљу имају последице на космичким размерама.

Ева је једноставно помислила: „О, како је ово воће добро за храну, како је оку угодно и пожудно, дозволи ми да га пробам“ (видети Пост. 3:6). Јадни Адам! Где си одмарао своје мисли када си послушао Еву? Тешко нам је ово да разумемо, али Адам дефинитивно није био са Богом у својим мислима. Пала помисао на палог анђела пробола је ум човека као отровна стрела и учинила га да паде.

Невероватно – неко је нешто помислио, а после тога се свет променио. А сада, нема раја на земљи. Постоји смрт, постоји међусобно уништење, цела творевина стење и пати заједно. Веза између човека и света је тајанствена. Земља је родила трње када су мисли људске постале трње. Животиње су показале грабљивост када су мисли људи постале грабежљиве. Промените особу, свет ће се променити. Отровати духовни живот у човеку – отров патње и зла ће затровати Универзум. А промена се дешава у најдубљим дубинама нашег ума и нашег срца.

***

Бог је својом мишљу створио свет. Томе нас уче свети оци. „Мислењем ствара, и ова мисао, допуњена Речју и довршена Духом, постаје дело“ (Св. Јован Дамаскин). Мисао Божија је неизрециво лепа, неизрециво мудра, неизрециво благословена. И стога васиона, у својој лепоти која одузима дах, у својој бескрајној мудрости, одражава Божији план, Божији логос, Божју мисао.

Човекотворац је по лику Творца. Мисао човека ствара живот човека какав ће бити. Човек, одраз Бога, позван је да улепшава свет. И изнад свега украсите својом чистом, љубазном, лепом мишљу. Да ли заиста мислимо да су главни украси, дизајни, одећа и друге ознаке спољашњег живота, али у нама, чак и ако је потпуна срамота?

Каин није могао да се носи са мишљу која је лежала на вратима душе. Бог му је рекао за примамљиву помисао: „Он те вуче к себи, а ти владаш њиме“. Не обазирући се на глас Божији, Кајин је убио свог брата, који је претходно сам погинуо од љубоморе, а Каину је речено: „Кад будеш обрађивао земљу, неће ти више давати снаге“ (Пост. 4, 12). ). Ево га, јасна веза: мисао - акција - мењање света око себе.

Од грешних помисли све около вене и суши се. Али слика може бити другачија. У дивљим, безводним местима, чим су се свети људи ту населили, текли су животворни извори, јер су мисли светих заправо били чисти извори.

У патерикону се каже како су два брата живела у египатском манастиру. Један се одликовао многим подвизима, док је други имао велику послушност. Први је био прожет завишћу према другом, а када су се заједно приближили реци забитој крокодилима, наредио је свом брату да сиђе у воду и пређе на другу страну. Понизно је испунио реч брата свога. Крокодили су, прилазећи, лизали његово тело не наневши му никакву штету. Сачувала га је благодат Божија ради његове мирне и кротке душе. Али ако су у њему бујале мисли о злоби и гунђању, онда размислите шта би ови гмизавци урадили с њим?

Лав је служио Светог Герасима Јорданског, медвед је посетио Светог Сергија Радоњешког. Птице, животиње и змије су се покоравале Пајсију Светом Горнику, баш као Адам у Рају. Много је таквих случајева. Благодат Божија осенила је светитеље, ради њихове чисте и тихе мисли – и дивље животиње су се к њима привлачиле, миловале, разњеживале, као мачићи. А за наше зле мисли, сваки пас лаје на нас, змија убоде, а животиње које нису грабежљиве ће безглаво побећи од нас, јер немају мира са главним грабежљивцем на планети.

А ево и објашњења зашто је изабрана Богородица, зашто је управо Она родила Христа, Сина Божијег, и зашто је сада Она наша Небеска Заступница. Откровење о томе дато је монаху Силуану Атонском:

„Једном сам у цркви слушао читање Исаијиних пророчанстава, и на речи: „Умиј се, и бићеш чист“ (Ис. 1, 16), помислио сам: „Можда је Мајка Божија икада сагрешила барем у мислима.” И дивно, у мом срцу, уз молитву, глас је јасно рекао: „Богородица никада ни у мислима није сагрешила. Тако је Дух Свети у мом срцу сведочио њену чистоту.”

А како би другачије? Ради чистих, светих, непорочних помисли Дјеве, све се у нашем свету променило – сада на боље.

Небо је украшено звездама, пролећна земља је украшена пољским цвећем, а људска душа је украшена лепим, љубазним мислима. Чист ум је рај. Инспирација, радост и лакоћа тамо где се нису скупили тмурни облаци. Кад се небо намршти, онда је туга у души.

***

Неко је рекао: човек је мислеће биће. Али заправо човека одређује оно о чему размишља, шта му испуњава ум. Рај или пакао, Рај или дубине подземног света, срећа или несрећа - све је то од онога што имамо у мислима.

Мисли су неких као птице грабљивице, лешинари, похлепно кљуцају, грабе, разарају. Мисли других су као кротки голубови и љубавни лабудови, стварајући гнездо топлине и удобности.

Нечији ум је као јазбина, јазбина разврата. За друге (иако у чистој мањини) – мирише на свежину невиности и чедности.

За некога је то суморна пећина малодушја, влажна хладноћа клонуле туге. У таквој пећини је непријатно, прохладно. И зато човек тражи забаву, уроњен у ТВ емисије, игрице, празну комуникацију, ум лута тамо-амо. О таквима се каже: „Зна Господ мисли људске да су сујетне“ (Пс. 93:11). Али има и оних чији ум – храм Божији – сија чистом молитвом, као што тихим пламеном сија лампада пред светим иконама. „Ставићу своје законе у њихове мисли, и записаћу их у њихова срца; и ја ћу им бити Бог, и они ће бити мој народ“ (Јевр. 8,10), каже се за такве.

Понекад је наш ум као мочвара у којој се сав живот дави. Можда зато што нисте имали памети. Или можда зато што је само био уморан и није могао да контролише своје мисли. Друга мисао је као трн који неће дати мир док га не извадиш и не избациш. Добра мисао је као уље које лечи душу.

Понекад је ум као широко поље, у чијем пространству има простора за креативну инспирацију. Понекад је као небо покривено облацима, али и између облака невино небо доноси радост. Понекад, али то је ретко, ум је као ведро небо. Он мора да је небо. На крају крајева, Небо није изван нас, оно се мора наћи у нама. Кад ти је без облака у души, онда на свакога гледаш непомућеним оком, као што ведро небо гледа својим безграничним, као море, благим погледом. Такав ум, као славуј у пролеће пробуђен, пева о радости мира Божијег.

Мисли су неких као чудесна симфонија. Мисли других су као млевење гвожђа о стакло или као дивљи ударци штапом по ивицама зарђалог бурета. Такве мисли пробијају несклад у несређеној речи и неуредном делу. Јер дела су оличење мисли. Као што река почиње од свог извора, а дрво од свог корена, тако и дело човека почиње од његове мисли.

Свети Оци кажу да су Анђели брзи колико и мисао. Али и наше мисли могу постати попут Анђела – када постану гласници Чистоте, Светлости, Љубави. Када носе зло у себи, постају као пали анђео.

За неке је ум ђавоља кола. Он славно влада понашањем особе, окрећући своје мисли као узде. Зли јахач, оседлајући душу, упућује је на литицу или на мочварна и вискозна места, где смрт дрско тиранише. За друге, говорио је свети Макарије Велики, ум је престо Божански. Такав ум созерцава небеске тајне, а види и тајне земаљског пута. Он ће помоћи онима који су заглављени у мочварним местима да изађу. Јер чист ум види пут, али помрачен ум не види своју несрећу.

Мисли једних су као чисти одрази анђела, мисли других су злослутни одрази демона. Али чешће се дешавају чудне промене у једној те истој особи: час небеска светлост сија, час зјапи процеп мрачне таме. Зато живимо у сталној борби.

***

Нека нико не каже да нико не види наше мисли: кажу, није важно шта вам је на уму. Други не види ваше мисли, али ће видети до чега су вас ваше мисли довеле. Прљаве мисли кваре ти и живот и лице. Лице искривљено од гнева је плод злих помисли. Зелено од зависти, црно од мржње, бледо од кукавичлука, страхова, малодушности. Прометне, лоше жеље - и они ће оставити печат. Немојте ни помислити да се ваше мисли неће на било који начин манифестовати на вама.

Чисти извори, чак и ако нико не зна за њих, напојиће шуме. Без њих ће живот наше природе осиромашити и пресушити. Слично, чисте мисли, чак и ако нису познате другима, извори су нашег живота. Глава, испуњена злим мислима, је као нуклеарни реактор који емитује смртоносно зрачење. Чак и ако је такав реактор сакривен негде у пустињи, ипак ће некоме нашкодити. Пре или касније, његово зрачење ће утицати на некога. А сада замислите да људи ходају около као нуклеарни реактори – кипте од беса и огорчења. С времена на време неко пробије, а онда се догоди експлозија - у виду страшног злочина, оно што се нагомилало изнутра прска.

Фазе ширења зла на земљи су следеће. Прво, човека изгризу сопствене грешне страсти. Изнутра кључају, препознајемо их по сензацијама, осећањима, мислима - злим, гадним, клонулим. Не дају одмора. Као да су га угризле дивље осе, особа коначно одустаје и почиње, заузврат, као луда, да уједе и гризе оне који су у близини. Затрован злим мислима, трује животе најближих. Ако се предају, биће заражени истом злобом. Ипак, заједно се претварају у узаврела уста вулкана. И како се после овога не дешавају катаклизме, ратови, језиви злочини?

Оса убоде, комарац крв пије, а зле, грешне мисли извлаче сву снагу из душе, исисавају виталну енергију. После буре злих мисли, сигурно ћете изаћи исцрпљени. Али не повређујеш само себе. Човек навикнут да гаји зле мисли је као кошница дивљих оса. Зује и повреди свакога ко им се приближи. Њихов отров не доноси никакву корист, трује, изазива акутни бол.

Испоставило се да су најжешћи непријатељи наше сопствене зле мисли. Ако изнутра смрдиш, мисли труну, како се онда не осећаш лоше? Али осећаш се лоше због себе. Зашто увек мислите да је неко други крив за невоље? „Докле ће се зле мисли гнездити у теби?“ (Јер. 4:14).

***

Горка истина, али треба је знати.

Не обуздавај ветар раширених руку, не заустављај страшне налете олује једном од својих жеља. Дакле, сама снага нечијег ума не може да задржи ветар мисли. Они слушају Понизног Који је рекао: "Умукни, престани." „И ветар преста, и наста тишина велика“ (Марко 4:39). А да би тако било у нашем животу, морамо са Њим пловити у истом чамцу, завршити ток живота како Он тражи, и смерно замолити Њега самог: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме , грешник.” У тексту Јеванђеља постоји дубока мудрост. Из гордости, која је некада захватила свет, настадоше олује и зле стихије, али се онда појави Смиљени – и све Му се покори.

Један брат је упитао авву Пимена Великог како да се носи са бунтовничким мислима. Старац је одговорио:

„Ово је као човек који држи ватру у левој руци и чинију воде у десној руци. Ако букне ватра, узима воду из посуде и гаси ватру. Ватра је сугестија непријатеља, а вода усрдна молитва пред Богом.”

Ко је човеку дао ум – обрати се Њему и обрати свој ум. Ко је ум усадио у тебе – подигни умно око к Њему. Зато што не можете сами да очистите свој ум.

Муње, које сијевају на истоку, видљиве су чак и на западу. И зрак излазећег Сунца у трептају ока обасјава лице земље. Дакле, љубазна, чиста мисао може осветлити наше животе. Јер нема ништа брже од мисли. Молитва је иста мисао, само упућена Богу.

Да ли заиста мислимо да је молитва сеџде без мисли и осећања, као бездушно деловање тела? Да ли је молитва заиста механички знак крста, без осећаја и смисла, као условни рефлекс? Да ли је молитва заиста текст за себе, без јасног садржаја за нас? - Не! Молитва је мисао која се узноси на Небо, чиста ка Пречистој. Молитва је топао уздах срца, са живом и светлом мишљу.

Ево Мојсија и људи, одважили су се. Испред Црвеног мора таласи бију о обалу. А иза – кочија по избору, бес Египћана је неизмеран, њихово расположење је одлучно. Израелци су у очају: „Зар нема гробова у Египту да си нас одвео да умремо у пустињи?“ (Изл. 14:11). Мојсије покушава да смири народ. И тада сам Бог говори Мојсију: „Зашто ми вапијеш?“ (Изл. 14:15). Али Мојсије није отворио уста своја, ваздух није био испуњен гласном молитвом. Његово срце је завапило, а мисао се уздизала ка Свевишњем са мирисним тамјаном. И догодило се чудо – море се раздвојило, људи су прошли као по сувом. Умну молитву, прожету дубоким осећањем срца, Бог је прихватио – и оно што је било познато земаљским законима, претворено је у необично, јер је примило нешто од закона небеских.

Свет се мења тамо где се ум човека уздиже кроз молитву ка јединству са Богом. „Илија је био човек као и ми, и молио се молитвом да не пада киша; и није падала киша на земљи три године и шест месеци. И опет се помоли: и небо даде кишу, и земља роди свој плод“ (Јак. 5:17-18). Природа се не повинује толико законима физике колико Творцу природе, Који је установио законе физике. Али како ћете тражити од Бога кишу или без кише ако у вама има громова и муња? Како ће се свет око нас променити ако се свет у нама не промени? И стога је смисао молитве да се пре свега преобрази наш сопствени ум.

***

Тишина влада у мислима из најнеочекиванијих разлога. На пример, осетио си сажаљење према некоме, у тешком тренутку си помогао од срца - и постало ти је лакше у души. Помогао сам неком другом, али сам га купио. Чак су и ваше мисли постале смиреније, јер је мир завладао у твом срцу. То јест, тишина ума долази неочекивано од милосрђа. И зато, немилостиви човек, ма колико се молио, неће стећи ни чистоту ума, ни тишину срца.

Свет се такође рађа из праштања – када си престао да држиш зло на увреднику. Ово искуство је необјашњиво и неисказиво рационално. Немогуће је убедити некога да опрости ако је његово срце одлучно против тога. Али неопраштање је непријатељство. А где је непријатељство, ту је бура мисли. Опраштање је сакрамент преображаја душе од мржње, кажњавања, освете – у љубавну, милосрдну, сажаљива. Где је Царство доброте, тамо мисли зла не тиранишу. Опраштање доноси мир.

Али најмоћније оружје је понизност. Мистериозан је и понекад изгледа неухватљив. Још је теже објаснити. Необјашњиво је смирење, као што је необјашњив и Сам Господ, који сија светлошћу смирења. Али они који су га стекли, који су се научили од Кротких и Понизних, који су узели Његов јарам на себе, они налазе мир (видети Мт. 11,29). Свети Игњатије је причао о себи како је, једва ушавши у манастир, положио послушање у трпезарији. Једном је ставио јело на последњи сто, за којим су седели прости искушеници, и у мислима рекао: „Узмите од мене, слуге Божије, ову бедну услугу. Истовремено, он одједном осети у срцу благодатну утеху која га није напуштала око месец дана. Смирење је врата благодати Божије, а благодат лечи душу као миомирисни, исцељујући свет.

Чиста мисао нас враћа у чисто детињство. У зору наших година, ми доживљавамо свет на сасвим другачији начин - слика света је свежа, засићена јарким бојама, пуна даха живота. Ми некако видимо свет у његовој исконској лепоти и невиности, делимично долазимо у додир са небеском визијом. Али срећа детињства није у одсуству проблема и искустава. Срећа детињства је у чистим и невиним мислима. Нема искуства са блатом за одрасле. Дете чистим оком гледа на свет као на царство радости. И зато, онај ко је очистио ум гледа на свет очима детињег изненађења и детиње радости.

Мисао није обуздана у онима који нису обуздани у животу.

***

Свети Николај српски је једном рекао:

„Ако можеш да помогнеш човеку – помози, ако не можеш – моли се, ако не знаш да се молиш – мисли добро о човеку! И ово ће већ бити помоћ, јер светле мисли су и оружје.

Дакле, ако желите да учините нешто добро за људе, имајте добре мисли о њима. Добра мисао је добар почетак. Из добре мисли рађа се добар став. Из добре мисли родиће се добра реч. А дело не може бити добро ако твоје мисли нису добре.

Доктор, предузимајући да лечи зле мисли, сигурно ће некоме нанети штету. Учитељ који започне лекцију злим мислима претвориће се у чудовиште. Полицајац или војник - страшно је и замислити у шта ће се претворити њихове зле мисли. Градитељ и продавац, возач и инжењер, представник било које професије - у зависности од својих мисли, или ствара или уништава.

Добре мисли и добар живот. Зле мисли – и зао живот. Лепа особа је особа са лепим мислима. Добар човек је човек са добрим мислима. Као и онај који носи зле, ружне мисли, сам је зао и ружан.

Један од светитеља је рекао: „Размишљај о добром, да не би мислио о злу, јер ум не трпи беспосленост“. Ову истину пренео нам је свети Јефрем Сирин, ослањајући се на оно што су светитељи говорили пре њега. Ум никада није беспослен. Ако му не дате добро занимање, он ће склизнути у зла дела. Ако у њега не посејете добро семе, кукољ ће никнути. Испуните свој ум молитвом цару раја да пакао не завлада у вама док сте још овде.

Али шта? Ако се мисао прочисти, хоћеш ли постати срећан? Не! Срце ће неизбежно бити испуњено болом. Без обзира да ли сте као анђео у животу, и даље ћете искусити патњу овде на земљи. Туђи бол неће ти дати одмора. И прљавштина грехова овога света задаће вам тугу. Али нешто ће се променити у вама. Универзум ваше душе ће се трансформисати - а ово је већ много! Овде је све повезано. Грех једног утиче на све. Али праведност једног постаје нада за друге.

Митрополит лимасолски Атанасије присетио се како је, још као веома млад искушеник, са другима посетио старца Пајсија Светог горца. Поставили су питање које их је забринуло. Старац је одговорио најпростијим речима. Али оно што се догодило у исто време, памтило се за цео живот. За време једноставних, али љубазних речи старешине, све около је буквално почело да мирише - камење, камење, дрвеће, сам ваздух. Све је било испуњено дивним миомирисом (није дуго трајало док им старац није дао одговор, а затим се затворио у келију). Такав знак је дат јер је душа старца Пајсија мирисала благодаћу Духа Светога.

Јутарња роса освежава лице земље, а чисте молитве чистих душа оживе читав свет. Ради ових молитава градови стоје, доброта и љубав и даље у свету, а зарад истих молитава људи се још нису истребили.

Јеванђеље нам помаже да размишљамо о многим стварима. Када је ментално око бистро, онда је цело тело светло. А ако у теби нема ни једног тамног дела, онда цело биће твоје постаје светло као да те светиљка обасјава сјајем (уп. Лк. 11, 34-36). „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца свога“ (Матеј 13:43). Јер у њиховим мислима, у њиховим умовима и срцима, Царство Божије је овде још заблистало.

Мало може бити велико, мало може бити значајно. А о нашој вечној судбини може да одлучује оно чему не придајемо велики значај. Али дрво расте из малог семена. Видите које семе сејете сваки дан.

https://pravoslavie-ru/142854.html