Бог је издвојио смрт своје Мајке као велики догађај у историји Цркве и у историји Васељене. Пред њен празник је строги пост, попут Васкрса. Црква нам на данашњи дан даје обилну храну за душу. Размишљајмо о овом празнику заједно са Новомученицима и Исповедницима и нахранимо се посланим нам значењима и благодаћу.

Схм. Серафим (Чичагов), поучавајући парохијане тога дана, приметио је да се духовна сила и васељенска слава Богородице открива људима тек после Њеног Успенија. Цео њен живот био је испуњен највећим искушењима, тугама, понижењима, сумњама чак и од њених ближњих. „Тиха усред бучног света, Она је кротко и смерно посматрала јеванђелске догађаје из гомиле људи који су пратили Христа, и састављала све у свом срцу. Благодатна Марија живела је кротко, и за страдање, за смирење и веру, најзад, за материнску љубав, удостојила се да стане здесна Престола Сина у Успењу Њеном.

О почасти коју се удостојила примити Богородица, исповедник Свети Лука Кримски говори: „Ко од земаљских људи умре као што је умрла Пресвета Богородица? Чија је самртна постеља била окружена лицима апостола? На челу чије самртне постеље је засијала небеска гранчица, коју је донео архангел Гаврило три дана пре кончине Пресвете Богородице? Чију је душу дошао да прими сам Господ и Бог наш Исус Христос?

Шта нас учи Успеније Богородице и на шта нас позива?

На праведност. Да не би окусили вечну смрт, страхоту пакла, потребно је испунити вољу Божију. Живите смерно и носите крст воље Божије. Над свим светима испуњавају се речи из Откровења о првој и другој смрти: „Блажен је и свет онај који има део у првом васкрсењу; над њима друга смрт нема области, него ће бити свештеници Богу и Христу, и цароваће с Њим хиљаду година...” (Откр. 20:6).

Треба да оживимо у овом животу слушајући Јеванђеље „Глас Сина Божијег“. Прво васкрсење или прелазак „из смрти у живот“ почиње када се ми, по речи бл. Августина, враћамо у живот после смрти, који се састоји у гресима и остајемо чврсти у животу са Христом.

Свети Лука је у једној од својих многобројних проповеди о Успењу приметио: „Прва смрт је оно што ће доживети сваки земаљски човек – смрт тела. А друга смрт је страшна вечна смрт оних који су заглибили у гресима, који ће чути страшне речи Христове: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим. Наравно, сви праведници неће окусити другу смрт, сви они чија је смрт била слична смрти Пресвете Богородице, чија смрт такође није била мучна, уобичајена смрт за људе, већ блажено успињање.

Праведник је, као пчела, позван да цео живот, дан за даном, сакупља честице Царства Небеског. Ова мисао је из беседе о Успењу о. Сергеја Мечева. Морамо да бежимо од смрти, од сваког греха. Друга смрт је концентрисана у греху. О.Сергеј опомиње и поучава: „Ако још увек не сакупиш (небеско) благо на земљи, онда ће ти смртни час бити страшан, и у том часу нико ти неће помоћи. Сада, у овом животу, треба да сакупите елементе Царства Божијег, а онда ћете, мало по мало, почети да схватате смисао овог великог празника који данас славимо.

И, не дај Боже, да нас дан смрти изненади, већ да постанемо као они који су још овде започели небески живот.

И тада ће се Богородица молити за нас у часу овог страшног прелаза, као што смо се увек Њој молили, молећи „да нас не повери људском заступништву“, него да прими нашу молитву и да нас држи под Својим Светим Покровом.

Успење је прослава победе над смрћу. Ово је празник оне која може да постане помоћник у часу када се растајемо од свега земаљског. Потребна нам је помоћ да узмемо Богородицу у свој живот. Хришћанину је потребан подвиг у животу, а ово захтева снагу и помоћ. О. Григорије (Лебедев), у један од спомендана, је рекао да нам је потребна заштита и помоћ Мајке Божије: „Помоћ је потребна одмах! Узми помоћ од оне којој је од памтивека било предодређено да служи човеку као заштита и за његово спасење. Која је кроз тајну Оваплоћења већ започела Своје служење. Којој су на Крсту поверени сви ученици Христови, као што су деца поверена својој мајци, – Пречиста Богородица. Да ли је могуће заборавити на Њу, када у служби спасења људског, Она „у молитвама не спава“ „даноноћно се моли за нас“,

Како су ове речи узвишене! Светитељ наставља: „Приближите Богородицу не само себи, већ и својим домовима и породицама, својим душама и животима. Нека их сачува од сваког зла у које се душа уплела и пропада. Ево поузданог чувара и неизоставног покрића, ево тихог уточишта од олуја греха и ослонца за уморне, сиромашне, гресима рањене, болесне, подвизаване; Ово је молитва светитеља. Богородичина молитва је као миловање Мајке целог света.

Према дефиницији која нам је дата са неба: Живот је слушати и вршити Реч Божију. Св.о.Лука у вези са овим празником каже: „Смрт Пресвете Богородице не зовемо смрћу, него блаженим Успењем. Она је пала у блажени вечни сан. То је испунило речи Спаситеља: „Заиста, заиста вам кажем: ко слуша реч моју и верује у Онога који ме посла, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот“ ( Јован 5:24). Да ли се заиста може замислити да би се на суду појавила Пресвета Богородица, Јован Крститељ, свети апостоли, свети пророци, цела безбројна војска мученика?! О, не! Ово је незамисливо."

За Богородицу смрт није била изненађење. Њу је, као и на Благовести, упозорио Архангел. Идеја да смрт постаје добра вест је посебно светла овог дана. После Успења, апостол Павле је поновио идеју о самом садашњем празнику: „За мене је живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1,21).

О. Сергеј Мечев описује празник светлим бојама и позива нас да ажурирамо свој однос према смрти: „Завршетак црквене године. Црква нам даје слику смрти највеће хришћанке - Пресвете Богородице у прослављању Њеног Успења. Смрт за Њу је заиста била "Успење". Прелазак у други свет, у Царство Њеног Сина и Бога није за Њу био неочекиван. На иконама Успења видимо не само Богородицу, већ и Христа, како „на рукама носи женску душу“. Али не само за Њу, него и за нас, Христос је Бог и Спаситељ. Стога, гледајући у слику Њеног честитог Успења, ми по својој снази и мери морамо открити свој однос према смрти.

Марија Богородица нису само речи. Ово је име нашег Небеског Заступника. Ово су новомученици знали и учили. О.Серафим Чичагов је рекао: „Где, од кога сада тражити наклоност и саосећање? Само Богородица, Радост свих који тугују, која је прошла кроз толика искушења и туга људских, може Својом светом, чистом љубављу да нас утеши и укрепи у предстојећим делима. Бог је толико заволео Цркву своју да нам је свима дао своју Мајку, Богородицу.

Тамо где у срцу сија светлост Царства Небеског, нема места мраку смрти. Нека нам Богородица буде путоказ у животу, да у сну постанемо слични њој.

протојереј Андреј Гавриленко

https://pravlife.org/ru/content/vysshaya-nebes-i-v-smerti-zhiva

Кијево–печерска икона Успенија Пресвете Дјеве Марије је једна од древних икона, поштованих у православној Русији.
Пренесена је 1075. из Константинопоља као залог благодатног и свагдашњег посредништва Богородице за православну Руску Цркву. Подарила ју је сама Богородица 1073. четворици византијских архитеката које је она одабрала, за осниваче Кијево-печерска, а саму изградњу храма пратила су многа чуда.
Године 1075, дођоше из Грчке Преподобном Антонију и Теодосију, четири Грка и дароваше им икону Богородице уз молбу, да на том месту подигну цркву. Преподобни оци су били у недоумици, те их питаше – из ког разлога желе да ту подигну цркву, и како су уопште доспели у Кијев. Грци се зачудише да преподобни ништа не знају о томе, те им рекоше: ”Ми смо још били у Цариграду кад су нам једанпут рано ујутру, при изласку сунца, пришли предивни младићи, пробудивши нас, казујући: ”Идите ускоро у Влахерну, тамо вас Царица чека Ми смо дошли и видели у цркви дивну Царицу, окружену мноштвом војника. Царица нам рече: ,,Хоћу да подигнем себи цркву у Кијеву“, и нама се обрати: ,,Ево вам злато и мошти, ево вам и икона да тамо постављена буде“. Богомајка је тражила да свете мошти буду постављене у темељ храма и показала им како би сам храм требао да изгледа. Тако је сама Царица Небеска даровала Русији своју чудотворну икону Успенија свога.
Мајстори су заблагодарили Царици Небеској, али су се двоумили где да подигну храм. Када су је питали коме да се обрате у тако далекој и туђој земљи, Царица Небеска им показа монаха Антонија (1073; мај 3/16) и монаха Теодосија (1074; мај 3/16) објаснивши им да ће она сама наградити архитекте, као нико други.
Тако су мајстори нашли монахе Антонија и Теодосија – на које им је указала Царица Небеска још из далеког Константинопоља, – али ови Свети монаси рекоше, да они нису напуштали манастир веома дуго времена и сами су били у недоумици где да саграде храм; међутим, сам Господ им је чудесно указао на место изградње.
Једне ноћи Кијевљани који су живели близу Печерског манастира чули су у саму поноћ, пој безбројног мноштва певача. Сви су тог часа изашли из својих кућа и са дивљењем видели над старим печерским манастиром велику светлост и у тој светлости мноштво монаха који су излазили из старе цркве, ка месту где сада стоји храм. Једни су носили икону Богородице, други су ишли иза иконе са свећама и свештеним пјенијем, а испред свих њих је ишао преподобни Теодосије. Дошавши до изабраног места, монаси су совршили пјеније и молитву, вративши се у стару цркву. Тим дивним виђењем, јасно се открило благовољење Богородице према указаном месту. Тако је подигнута Црква посвећена Успенију у Печерском манастиру, за коју народ немаше више средстава да је достојно украси. Међутим, сама Богородица се побринула око њеног украшавања, као и око иконостаса.
Опет су у Цариграду имали виђење неки благочестиви иконописци; које су подстакли Преподобни Антоније и Теодосије да насликају иконостас у Кијеву. Међутим, иконописци који су допловили у Кијев, уплашили су се величине Кијево-печерске цркве и хтедоше се вратити у Цариград. Али те ноћи лађа их однесе у супротном смеру. Следеће ноћи видели су у сну чудотворну Кијево-печерску икону, која им се обрати речима: ,,Што се двоумите и не покорите вољи Сина Мога и мојој вољи. Зато што ме не послушасте већ намеравате да бежите, узећу вас с лађе и поставити у мојој Цркви; због тога ви не напуштајте место већ примите постриг и окончајте свој живот у манастиру, а ја ћу посредовати да стекнете милост у будућем веку“.
Иконописци су и после тог дивног виђења хтели побећи низ Дњепар и колико год су покушавали нису могли да исплове, лађа им увек пристајаше уз манастир. На крају су се покорили вољи Пресвете Богородице и дошли да украсе иконостас.
Празновање иконе се врши још од 1075. када је била пренесена од грчких мајстора/архитеката у Кијев. Успомена на јављање ове чудотворне иконе празнује се 28. 8. у спомен на Успеније Пресвете Богородице као и 16. маја.
Године 1941. после немачког разарања Успењског Сабора Кијево-печерске Лавре, чудотворна икона Мајке Божије је нестала. Тренутно, копија древне иконе се налази у Цркви Часног Крста, у Лаври.
Свети образ је постављен изнад Царских двери, и има истоветне димензије као оригинална икона. Након сваке Литургије, света икона се спушта на целивање, према древном обичају.
Чуда
Пред овом древном светињом молио се Петар Велики спремајући се на Полтаву и на повратку из боја принео је пред њом благодарење, што је извојевао победу. Чувши о пожару који је опустошио Кијево-печерску лавру, 1718, питао је тада: ,,Да ли је цела икона Богородице?” И када је чуо да је икона спашена, рекао је: ,,И тако је све сачувано.“
У тешким и опасним годинама кроз историју града Кијева, икона је свечаним литијама ношена око Печерског манастира.
Изображење
Икона је утврђена свиленим везама над царским дверима и спушта се у одређено време ради целивања.
Пред њом дан и ноћ гори неугасиво кандило. Икона изображава Богородицу, која почива на одру; а пред самим одром стоји Јеванђеље, око главе и стопала Богородице стоји по пет Апостола – Свети Петар стоји код њене главе с кадионицом, Апостол Павле је изображен како се поклања пред њеним стопалима.
Код средине одра је изображен Спаситељ, који је примио на руке душу Богоматере. Око Њене главе су изображена два крилата анђела, како приступају одру са убрусима на рукама. Цела икона је, осим лица и руку, покривена ризом од чистог злата, украшена крупним дијамантима, брилијантима и другим драгим камењем и постављена је у велики сребрно-златни круг, на коме су изображена са стране два анђела који придржавају икону, а на врху – Бог Отац и под Њим, Дух Свети у виду голуба. По имену храма сазданог у Кијеву икона је названа Кијево-печерска, а по месту где се први пут јавила – Влахернска.
Тропар, глас 4
Данас Печерски манастир сјајно тримфује и слави јављање образа Мајке Божије великим оцима Печерским, са њима ми такође узвикујемо: радује се, Благословена, Печерско даровање.
 Молитва
O Најсветија и Беспрекорна Дјево Богородице, наша Печерска наградо и дивљење, заштито, и посредовање, истинита Дјево, Твога изабраног наслеђа; Прими нас, Твоје недостојне слуге, коју се понизно приклањамо са вером и љубављу пред Твојим чудотворним образом; Посети милосрдно наш грешни живот, просветли нас покајањем, јер смо оптерећени многим тугама; са Својом небеском радошћу и сачувај нас – како би славили Тебе у миру и побожности, манастирских Пећина, где смо беспрекорно провели живот наш, како би са Твојом помоћи достигнули вечну радост у светлости наших Светих и Богоносних Отаца Антонија и Теодосија и свих часних Печерских, са једним устима и једним срцем певали Ти и Твоме Вечном Сину, и Његовом Беспочетном Оцу, са Његовим Најсветијим, Животворним и Нераздељивим Духом, сад и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2023/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-uspenije-presvete-djeve-marije-kijevo-pecersko/

„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо?  

Повратак у детињство?

Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно?

На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом.

 Шта одрасли не морају бити?

Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује.

Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо.

Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету.

 Пусти друге да живе

Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите.

Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите.

 Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“?

Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно.

Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи.

За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем.

 Посматрајте и анализирајте

Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос.

Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо.

Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе.

Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин.

јереј Димитрије Паламарчук

Понекад човек може да стекне утисак да скоро сви свештеници имају један одговор на сва питања, који се састоји од три речи: „Покајте се, исповедите се и причестите“. У ствари, јесте.

И поставља се још једно питање: „Зашто модерни психолози имају много речи, књига, теорија итд. Међутим овде се све своди на једно – на ову фразу, која је заиста нешто као аксиом у православљу. Зашто је све овако? Зар то није превише једноставно?

Постоји само један одговор. Ово је тачно, и није једноставно.

Ни на који начин не одбацујем научна достигнућа психологије. Не омаловажавам њене заслуге, њена емпиријска запажања и на њима изграђене теорије. На крају крајева, многи од њих су заиста створени за добробит човека.

Али овде бих желео да покажем квалитативну разлику између духовног живота и науке.

Одговор „Покајте се, исповедите се и причестите“ пре свега каже да је свештеник позван не само да на неки начин помогне човеку, већ да га стави пред Бога Живога, Који ће решити његове проблеме. Неће он сам, свештеник, решити проблеме човека, већ ће то учинити Господ Свемогући. А свештеник је само проводник Божанске благодати, пријатељ Женика. То је посебно видљиво у Тајни исповести, где је јасно назначено да Бог отпушта грехе, а свештеник је томе сведок.

Дакле, у психологији постоје две стране: „психолог и пацијент“. У православној вери увек постоје три стране: „Бог – свештеник – духовно чедо."

Отуда „покајте се, исповедите се и причестите“. Jер то нису само речи, већ цео живот. Цео процес промене-преображаја душе.

Покајање значи имати потребу за Лекаром, спознати своје грехе и извести их на суд Божији.

Исповедај се, размисли о својим гресима, запиши их или запамти, прочитај духовну литературу о покајању, о томе како се исправно исповедати. Моли се да ти Господ открије грехе твоjе, макар и молитвом светог Јефрема Сирина. И, савладавши стид, дођи на исповедаоницу, положи главу, себе на Свето Јеванђеље и Крст, као на хируршки сто, и испричај све са покајањем, искрено и без прикривања. И Господ ће преко деснице свештеника просветлити, ослободити те бремена и помиловати душу твоју, исцеливши је од духовне болести-греха.

Причешће, вишедневна припрема, молитва, пост, присуство богослужењима. То је читав jуначки труд. И као врхунац његовог "Светиње светима!" — најближи споj-општење са Богом кроз прихватање Најважније Светиње Православља – Тела и Крви Христове. Шта може бити више од овога? Ништа. Бог улази у тебе и cтвара од тебе Себи храм. Бог те освештава.

У давна времена неке православне истине и догмати нису откривани оглашенима, верујући да ће моћи да их разумеју тек пошто се крсте, исповеде и причесте Светим Христовим Тајнама. Јер да би човек имао небески ум, благодат Божија мора пре да га просветли.

Зато свештеник скоро свакоме ко му дође каже: „Покајте се, исповедите се и причестите“. Мораш да уђеш у благодат Божију, отвориш јој срце и почнеш да живиш црквеним животом, живиш активно, стичући пре свега благодат Светог Духа у Тајнама, да би твоjа душа срела Бога, који ће ти се открити и спасити те. А ми, свештеници, радоваћемо се када још једна душа у свету васкрсне за живот вечни у Христу. 

Протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru/content/kaysya-ispoveduysya-da-prichashchaysya-pochemu-u-svyashchennika-chasto-na-vse-voprosy-odin

“Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле.” (Јев.13, 2)

Велика је тајна гостољубља јер неки из гостољубља не знајући примише анђеле. Који су то “неки” домаћини и који су то “анђели” које угостише? И због чега их не наводи у својој посланици Јеврејима Свети апостол Павле?

Апостол Павле обраћајући се Јеврејима његовог доба има на уму да им је из Мојсијевих Књига (Стари завет) познато ко су били домаћини, а ко анђели и где се то збило. Нажалост, данас када је Мојсијево Петокњижје као део канонских књига Старог завета, које користи Православна црква, за многе  хришћани остаје посве непознато.

Домаћини беху праотац стогодишњи Аврам кога Бог учини “оцем многих народа” (Пост. 17, 5) и његова жена Сара која силом Божијом у деведестој години затрудни и роди му сина Исака. (Пост. 17, 17-19) Они живљаху у равници Мамријској и јер беху најправеднији између свих људи управо код њих одабра Господ да их посети. (Пост. 18,1)

Да Господ дође код Аврама у виду три анђела, видимо и спознајемо, јер кад Аврам седећи испред свога шатора виде три човека да му се приближавају, притрча ка њима и обрати им се у једнини, а не у множини, назвавши га “Господе”. (Пост 18,3)

Иако не беше у Старом завету познање једног Бога у Светој Тројици, Аврам се у почетку обратио у једнини, да би се одмах потом обраћао у множини: “Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом. И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге својега.” (Пост. 18, 4-5)

Гостољубље Аврамово уродило је изливањем милости Божије на бездетне и остареле Аврама и Сару, јер један од анђела рече: “Догодине у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина.”(Пост. 18, 10)

Благослов Божији излио се обилно на Аврама и Сару због њиховог гостољубља јер ће од “Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи.”( Пост. 18, 18)

Заиста, драга браћо и сестре, једна од највећих врлина је “гостољубље” јер примајући у госте испуњавамо речи Господа нашег Исуса Христа: “И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.” (Мт. 10, 42)

Један од великих старца рекао је својој  братији: “Сви ваши подвизи биће узалудни ако не покажемо гостољубље према свима који нам долазе у манастир.” А Преподобни Јаков Евијски дао је благослов “да манастирска капија буде 24 сата отворена за све, јер ко смо ми да затварамо капију онима које нам Бог и Свети Давид пошаљу?”

Стога, драга браћо и сестре, ако желимо да смо слични праоцу Авраму и свим Светима Православне цркве све до новопројављеног светитеља Јакова Цаликиса, било би добро да не заборављамо гостољубље, јер поједни се хвалећи “Светогорским типиком” у својим манастирима заборавише да је прво и основно “Светогорског типика” да кад дођу поклоници у манастир да се послуже чашом воде и шта је Бог дао. А што важи за манастире  важи и за све хришћанске породице. “Гостољубље изнад свега” јер неки не знајући из гостољубља примише анђеле. (Јев.13, 2)

https://mitropolija.com/2023/08/25/arhimandrit-evsevije-meandzija-tajna-gostoljublja/

Наше странице су као фото албуми

Живимо у доба крајње отворености, посебно у новије време. Никада раније нису сви знали толико о свима. Већина нас има странице на друштвеним мрежама. Трудимо се да тамо објавимо све занимљиво што нам се дешава. Ни један састанак, ниједан догађај не пролази без слика, које се потом објављују на интернету.

Не желим да кажем да је снимање нечега за памћење лоше - никако! У ствари, наше странице на друштвеним мрежама су исти они албуми којима су нас рођаци мучили када смо им долазили у посету. Само што су сада ови албуми добили другачији формат – електронски. Има ли нешто лоше у жељи да поделите нешто важно, незаборавно, радосно? Не, ово је апсолутно нормално. Међутим, шта год да се каже, чекамо неку врсту одговора на наше публикације, као што то увек бива. Фотографија, видео, текст - драго нам је када има повратних информација, било да су у питању лајкови или коментари.

Страница друштвене мреже – прилика да се идентификујете

Зашто људи мисле да је неопходно да деле на друштвеним мрежама шта се дешава у њиховим животима? Мислим да је ова традиција настала из жеље да негде ставите своје емоције. Психологија је научила људе да их спутавање није добро, а друштвене мреже су одлична прилика да их избаците.

Други извор инспирације за актуелне блогере су вести из живота неке познате личности. Сада, кроз рад папараца, можете сазнати о сваком кораку било које познате личности. Све што ради представља се као велика вест, иако то у ствари могу бити најобичније ствари: певач је отишао негде да попије кафу, глумац је примећен како шета пса... Сви ти „догађаји” теку упоредо са вестима о лансирању нове ракете или стварање лека за тешку болест, чиме се изједначавају у нашим главама. Стога, обични људи често осећају да је њихов живот досадан и незанимљив, јер у њему нема црвених тепиха и излаза. Штавише: осећају се апсолутно невидљивим, као да нису ту због друштва, јер оно их не види. „Ако је тако, онда не живим“, „живот ми је пропао“, мисли особа. Тако се јавља жеља да се било која информација о себи објави на друштвеним мрежама – да се покаже да „јесам, постојим“. Да ли је лоша? Ако човеку олакшава живот, вероватно не.

Шта је са верницима?

Да ли је грех за хришћанина објављивати детаље свог живота? Не. Сви смо различити, свако са својим потребама, способностима и тежњама. Неко заиста воли да блогује о себи, испада занимљиво, али за некога је то апсолутно неприхватљиво. Ова ситуација је нормална, у Цркви је увек било различитости. Главно је да хришћани треба да буду уједињени у фундаменталним стварима, а детаљи о начину живота могу да се разликују.

Такође сам активан корисник интернета и друштвених мрежа, имам странице на Инстаграму, Твитеру и заиста волим да поделим нешто добро са својим пратиоцима. Међутим,немогуће је да сврха нечијег живота буде одобравање интернет публике или виртуелних пријатеља. Наш задатак је да научимо како да живимо добро, радосно и пријатно, али тако да то не омета животе људи око нас. Постоји леп израз: „Моја слобода престаје тамо где почиње слобода другог човека“. Ово правило се мора запамтити. Проблем савременог друштва је што људи бране своја права, траже повлађивање за себе, али нису спремни да признају права других људи и поштују њихове особине.

Шта треба запамтити

Када објављујете постове на друштвеним мрежама, морате запамтити: постоје тренуци које треба оставити само за себе, а не јавно објавити. Понекад видите да су људи због покривености или лајкова спремни да покажу најинтимније области живота. Ово је веома тужно. Наравно, све је одређено сврхом човека. Ако жели само да подели радост или да је подели са истомишљеницима, то је одлично. Ако се радује само због чињенице да му се свиђа и да је спреман на све за ово, то је већ нездраво. Ако не може да се радује, а да не каже другима шта се дешава - ово је повод да размисли о томе шта се, у ствари, дешава са његовим животом.

Мислим да ће добар симулатор бити паузирање у коришћењу справица. Ако осећате да сте зависни од друштвених мрежа, изаберите дан када тамо нећете ништа објављивати. Пре неколико година сам схватио да превише времена проводим на интернету и зато сам одлучио да не користим друштвене мреже током поста. Отишао сам тамо тек увече да проверим поруке и обавештења, ако није било ништа важно, одмах сам отишао. Помогло ми је .

Меморија уместо камере

Не потцењујте своје памћење. Наши деде и баке нису имали интернет, чак ни могућност да фотографишу главне догађаје живота, али су се свега сетили и испричали нам. Сећања на моју баку су се тако живо одлагала у мом уму, као да сам учесник у њима - била је тако талентована приповедачица.

Морамо да ценимо прилику да живимо догађаје који нам се дешавају. Недавно сам био на концерту једне групе и током наступа певачица се обратила публици са молбом да скину мисли са телефона и уживају у ономе што се дешава. Била је у праву, јер смо на догађају заузети снимањем, а не концертом, а гледати га кроз објектив камере уопште није исто. Рекао сам више пута: треба себи дозволити да живиш и будеш присутан, ако не у свим, онда бар у значајним тренуцима свог живота. Урадите то што чешће без телефона, без размишљања: „Како ћу људима показати овај догађај?“

Ако човек уме да се радује и дели радост, то је дивно. Живот је тако диван! Дивно је када на страницама верника видите радост, а не непрекидне позиве на покајање. Неопходно је делити добре ствари, али ако човек ништа не дели, то не значи да у његовом животу нема ништа добро. Можда су његова искуства интимна или постоји нека тајна у његовом животу - што је такође лепо.

јереј Димитрије Паламарчук

https://gorlovka-eparhia.com.ua/esli-moey-radosti-ne-vidyat-drugie-eyo-net/

Пресвета Дјева је свједок бесмртног, непролазног људског достојанства. Она је носилац тог достојанства. У њој се остварило то вјечно и непролазно људско достојанство. У чему се оно састоји? Састоји се у том дару Божанском, у тој могућности да се човјек као смртно, пролазно биће причести, сједини са бесмртним Богом и постане једно са Њим. Да се обожи, да уђе у Царство Божанско, да прими Духа Светога. Људски дух, кратки, пролазни, да се причести, да прими у себе вјечног и непролазног Духа, Животворног Духа. Оног Духа, Који је сишао на Пресвету Дјеву и освештао њену утробу и она силом Духа Светога родила Сина Јединороднога.

Свако рођење на земљи послије Христовог рођења од Пресвете Дјеве призвано је да постане рођење слично том рођењу. Свако дијете које се на земљи роди, сваки човјек је призван самим својим уласком у живот, призван је на вјечни и непролазни живот. Та порука, та истина, та блага вијест, откривена у Пресветој Дјеви толико је потребна данас нама, савременим људима, савременим Европљанима у овом времену које све више као да жели да се одвоји од Бога, да побјегне од Бога, да се отуђи од Бога, мислећи да може без Бога да живи. И све више се погружава у материју, у оно што је пролазно, у оно што је смртно, па умјесто да се савремени човјек на основу искуства људског, историјског и великог опита светих Божијих људи, намјесто да буде зрелији од покољења претходних и да још дубље повјерује и пригрли своју бесмртност и вјечно достојанство, он као да се поново враћа у она препотопска времена.

Намјесто да се клања Творцу – клања се творевини. Намјесто Бога да поштује – самог себе проглашава за божанство. А шта је човјек коме  је душа у носу? Људски живот шта је друго, него као цвијет који процвјета у пољу и прецвјета и не зна се ни мјесто гдје је био? Зато је древни пророк и рекао: проклет човјек који се узда само у човјека!

Човјек сам за себе је нико и ништа, човјек са Богом и у Богу је божанско достојанство и величанство, непролазно биће, вјечно биће. Свједок те вјечности, бесмртности и непролазности људске јесте Пресвета Дјева – зато она привлачи покољења, иако ми, људи, по својој слабости много што не разумијемо у њеној тајни. Не можемо схватити како то да је родила и да је дјева остала. Како то да се упокојила, да је умрла, а да је носилац живота и да је међу нама остала? И много тога другог у њеном животу је за нас тајанствено, али без обзира на то људи имају неко чуло у себи, неизбрисиво осјећање да се у Пресветој Дјеви скрива и открива нешто велико и страшно за све нас људе.

Митрополит Амфилохије

https://mitropolija.com/2023/08/23/presveta-djeva-svjedok-besmrtnog-neprolaznog-ljudskog-dostojanstva/

Хришћани су позвани да опонашају Спаситеља, али како да разумемо шта се под тим тачно мисли? Да ли Бог очекује да можемо да ходамо по води и да васкрсавамо мртве? Да ли је то могуће за обичне смртнике? Ако не, како и на који начин можемо да се угледамо на Христа? Објашњава протојереј Владимир Шутов, настојатељ храма Светих царских мученика.

Имитација је природна

Стварајући човека, Творац је у њега унео потребу да анализира догађаје који се дешавају око њега и опонаша оно што види. Дете се рађа - и пажљиво посматра свет. Још не зна да говори и анализира, али већ понавља поступке и дела људи око себе. Човек кад одрасте и даље има узоре, само што су то сада уметници, фудбалери, неке јавне личности, писци, јунаци књига или филмова. Понекад имитација достигне тачку апсурда - то се дешава када покушавају да у потпуности копирају неке идоле у одећи, начину комуникације и понашању уопште. Тако се манифестује инстинкт стада, услед чега људи одређеног узраста или ставова изгледају као да су изашли из истог инкубатора. Желим да истакнем да је имитација људск.

У тренутку крштења оваплоћеног Сина Божијег људи су чули глас Бога Оца који је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 17). Спаситељ је дошао да људима објави истину, и није говорио од Себе, него од Оца: „Назвах вас пријатељима, јер вам рекох све што чух од Оца Свога“ (Јн. 15,15). Научио је људе да живе на нов начин, показујући одређени начин понашања, морална начела и још много тога. Цео његов живот била је проповед, која се вршила и речју и делом. Његове речи „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“(Матеј 5:48) је позив Оца Светлости, и не можемо га игнорисати као нешто непотребно или превисоко за људско разумевање. Наш задатак је да схватимо шта треба да буде савршено, шта да имитирамо.

Искуство најдостојнијег имитатора

Многи људи нису били сведоци земаљског живота Христовог, па су се угледали на Његове подражаваоце – апостоле и светитеље. Пример достојног угледања на Спаситеља је живот апостола Павла. У писму Коринћанима он тражи: „Молим вас: угледајте се на мене као што се ја угледам на Христа“ (1. Кор. 4, 16). Он допуњује овај позив у посланици Ефесцима: „Угледајте се на Бога као љубљена деца“ (Еф. 5,1), односно указује да опонашање треба да долази из љубави. То је као у породици: ако деца воле своје родитеље, ако родитељи уживају у ауторитету, онда деца покушавају да копирају све што је добро у њима. Дакле, љубав је главни критеријум и подстицај, главни циљ и покретачка снага.

Али да се вратимо на списе апостола Павла. После позива да се угледамо на Бога, апостол пише: „И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:2-4). Ту се испољава подражавање Христу. Живите у љубави и миру у својим породицама и у свом тиму на послу, покушајте да избаците празне приче, псовке и подсмех из свог живота – и у томе ћете се угледати на Христа. И уосталом, оно што је апостол навео је веома релевантно, истовремено у свему томе нема никакве тешкоће, не можемо рећи да смо позвани на немогуће.

Ништа архаично

Даље, апостол пише: „Истражујте што је угодно Господу.“ (Еф. 5:10). Ако бирамо оно што није угодно Богу, сами себи штетимо, јер пред собом затварамо врата у вечност. „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.“ (Еф. 5:11), „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16), „Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;“ (Еф. 5, 17-19), — мислим да у овим препорукама нема ничег архаичног. То су критеријуми за подражавање Христа које човек може да поднесе.

Да, ми не можемо да се уздигнемо као Он — да можемо, онда не би било потребе за оваплоћењем Сина Божијег. Слаби смо, немамо живот у себи – он нам је дат одозго. Али можемо да се угледамо на слику коју нам је Господ донео, то јест да живимо у миру, у љубави, да се без престанка молимо, да за све благодаримо Богу, да се снисходљиво односимо једни према другима.

Морате неговати своју веру

Постоје светитељи који су се много тога одрекли у животу да би били слични Христу. Ради тога су се повлачили из овоземаљског живота, постили, молили се и вршили друге подвижничке подвиге, настојећи да максималан део свог времена посвете Богу и својим душама. Јасно је да не можемо да живимо као они: имамо породице и посао, главни део нашег живота је посвећен бризи о хлебу насушном. Међутим, чак и у овим бригама можемо неговати духовно језгро и образовати своју веру.

Понекад се чини: ако не покажем да могу бити жилав, оштар, љут, онда нећу ништа постићи, сви ће ме сматрати слабим, и ми почињемо да гајимо у себи нешто што није својствено човеку. У таквим тренуцима заборављамо да је Господ позвао пре свега да тражимо Царство Божије и Његову правду. Ако пак у нечему претрпимо, попустимо, покажемо сажаљење и милост, онда ће нас Господ, видећи то, наградити по делима нашим.

Тако се подражавањем Христу васпитава наша вера и јача љубав. Наравно, уз то јача и наша нада, јер се угледамо на Христа у нади да ћемо наследити живот вечни и наћи на земљи бар минимум онога што је неопходно за Царство Божије. Наш задатак је да стекнемо оне карактерне особине и животне вредности које се котирају у обитавањима Божјим, а не да живимо у вечној трци за илузорном срећом.

https://gorlovka-eparhia.com.ua/kak-podrazhat-hristu-esli-on-bog-a-my-lyudi/

Како је понекад тешко видети комшијин скуп ауто, фотографије пријатеља на егзотичним острвима, последњи ајфон колеге! У глави ми се рађају питања: „Зашто? Како то да су они богати, а ја сиромашан? Очигледно, ово је за мене воља Божија!“ Да ли је тако? Да ли заиста мало зависи од човека да ли ће бити богат или не? Да ли је сиромаштво благословено? Како не постати жртва маркетинга? О томе смо разговарали са протојерејем Николајем Марковским, настојатељем Покровске цркве у с. Заитсево.

Бог није створио човека ни богатим ни сиромашним

У последње време се ушло у обичај да се за све што се дешава са људским родом криви Створитељ. Ратови, епидемије, време, недостатак стабилности - све је то Он. Замерају Му и то што су неки људи богати, а други у невољи. Међутим, Бог није створио човека ни богатим ни сиромашним – Он га је створио по свом лику и подобију. Он свима даје одређени таленат, нема осредњих људи.

Говорећи о богатству и сиромаштву, сетимо се првих људи. Да ли је Адам био богат човек или сиромах? А ако се сећамо Христа, како можемо проценити Његов ниво богатства? По мом мишљењу, богата особа је она која је успела да се оствари у животу, постала успешна и тражена у свом послу. Када је човек успешан и потребан – у породици, друштву, међу пријатељима – осећа срећу и хармонију. Он је у складу са собом и свиме што га окружује. Оно што се данас подразумева под речима „богат човек“ – односно поседовање значајног материјалног богатства – не подразумева никакву хармонију. Разговарао сам са богатим људима и не могу рећи да су сви срећни.

Преживети у  потрошачко доба

Свако од нас има неке жеље везане за материјално богатство – да купи стан, ауто, нешто друго. Чини се да ће њихова реализација донети срећу, али ово је илузија. Трудимо се да поседујемо ствар, купујемо је, неко време се радујемо, а после неког времена желимо нешто друго. Да ли је куповина донела срећу? - Не. Она је само задовољила неке потребе, уз њену помоћ смо остварили некакав материјални сан, ништа више.

Живимо у потрошачком добу, када је човек буквално приморан да стално и бескрајно стиче. Огромне количине новца се улажу у рекламне кампање. Са телевизијских екрана, сјајних страница и пространства Интернета, човек је инспирисан: ако нисте купили најновији модел телефона или одређену марку аутомобила, онда сте неуспешни. Понекад дође до апсурда, а људи се много жртвују да би стекли нешто популарно и осетили илузорну срећу.

Чињеница је да данас производе ствари које не трају дуго. Буквално смо принуђени да купујемо нове кућне апарате, ствари, справе изнова и изнова.

Да ли је лоше бити богат ?

Најтужније је што људи губе појам правих вредности и заборављају на важност унутрашњег богатства. Унутрашње богатство је када човек живи са Богом, има вољену породицу и посао. Када бескрајна потрошња и тежња за материјалним вредностима постану смисао живота, то је депресивно.

Ни на који начин не кажем да је имати било какво материјално богатство лоше или грешно. Не! Ако је Господ обдарио човека расуђивањем, и он је успео да заради нешто новца, има добар приход - то је сјајно. Још једна ствар је важна: како се односимо према ономе што смо зарадили? Новац може бити средство за чињење добра. А ако човек зарађује новац зарад новца, онда је то грех, јер постаје роб свог богатства. У овој трци човек заборавља на Бога, своју душу, вољене. Такав човек не мисли да је потенцијални наследник Царства Божијег, губи тамо своје место, губи душу.  

Да ли је сиромаштво благослов?

Увек сам био против екстрема: бескрајне трке за добрима која често нису ни потребна, и разметљивог сиромаштва, када човек презире благостање, верујући да је изнад брига о материјалним стварима. Има људи који ходају у дроњцима, не воде рачуна о себи и верују да је то Богу угодно. Наравно да није. Недавно сам прочитао речи протојереја Димитрија Смирнова, који је једном рекао: „У младости сам веровао да је човек створен за патњу. Сада сам старија особа и схватам да је човек створен за радост. Ако ти је Господ дао тело и душу, онда ти је дао и таленте. Схвати шта ти је Бог дао! Ако човек препозна свој таленат и ради на њему, постане професионалац у својој области и захваљујући томе зарађује - шта је лоше у томе? Он обезбеђује породицу, помаже родбину, чини свет бољим местом – да ли је то грех? Наравно да не.

Неки људи верују да је свет заробљен у злу и греху - али овај свет нам је дат од Бога. Да ли нам је Бог дао опаки свет или га ми чинимо таквим? Морамо гледати, не на изопаченост света, већ на себе. Наравно, тешко је, али сви можемо да живимо, угађајући вољенима и Небу.

Лекције Ајнштајна и Перелмана

Како је дивно видети особу остварену у свом омиљеном послу! Међутим, често се виде и обрнуте ситуације: човек устане у седам ујутру, оде на невољни посао, уради то некако, па се врати кући. Овако протиче његов живот. Разговарао сам са таквим људима и често кажу да су некада желели да ураде нешто сасвим друго, али није ишло. Питам: зашто? Одговор: Па, такав је живот. Тако је сам закопао богомдани таленат у земљу! Ко је крив што му је живот досадан – Бог или он сам? Нећу се уморити од понављања: развијајте таленте, а успех и признање ће доћи. Нема потребе да трошите живот на невољен посао, немате потребе да изаберете невољену особу за своју жену - Бог то не жели. И онда неки живе како морају, па се жале да „Бог им није дао срећу“. Господ је нешто дао, али човек није искористио, закопао је своје таленте у земљу.

Испуњење није увек једнако богатству. Сетимо се Ајнштајна: бриљантна личност за коју сви знају, али да ли је био милионер? Не. Да ли је био изнутра богат, остварен? Сигурно. Или узмите у обзир руског математичара Григорија Перелмана, који је одбио награду од милион долара за доказивање Поенкареове теореме. Разлог одбијања је неслагање научника са математичком заједницом која је доделила ову награду. Можете ли замислити? Ова особа није срећна због количине новца на располагању, већ због онога што ради. Управо ти људи се могу сматрати заиста богатим и успешним. Ако сами себи изаберемо уски бедни пут - ово је искључиво наш избор.

Постоји мит да се богатство стиче само неким непоштеним средствима. Чини ми се да такве предрасуде шире појединци који нису успели да се остваре. Међу богатим људима има много оних који су напорно радили да би постигли свој ниво просперитета.

Колико често људи проналазе изговоре за сопствену лењост! Не желе да раде, не траже прилике да побољшају своје животе, измишљају много разлога зашто нису успешни. Богатство није порок, оно је средство да се свет учини бољим. Али лењост је заиста грех са којим се треба борити.

Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: “Ти си Христос, Син Бога живота” (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: “Боже сачувај, то неће бити од тебе” (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: “Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме” (Мт. 16, 28).

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од Својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: “Не може човек лице моје видети и жив остати” (2 Мојс. 33, 20).

А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: „Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!“ – При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: „Устаните, не бојте се!“ И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

Слово на Преображење Господње

Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само Свети еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе.

Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). – Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако Свети Теофилакт мисли о томе: „Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово“. Дивно пева и Свети Дамаскин: „Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже“.

Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом писму: “Не изобличавај зле, да те не омрзну” (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. – Таквог је мишљења блажени Теофилакт: „Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог“.

Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише Свети еванђелист Лука: “Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу” (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере.

А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи поновљених закона: “На речима два или три сведока да остаје свака ствар” (5 Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он – Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека – два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, – да би казао Еноху у рају; а три апостола – да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: “Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине” (Јн. 1, 14). И опет: “Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори” (2 Петр. 1, 16-18).

Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. – То говори и Свети Златоуст, размишљајући: „Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика“. Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).

Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру – вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову – нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану – љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од Светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А Свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: „Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву“.

Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству Светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: “Ја љубим оне који мене љубе” (Прич. 8, 17). И опет: “Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам” (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа, него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат – да виде Бога у слави, по речима самог Господа: “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт. 5, 8). – Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; то јест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.

Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: „Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава Свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим“.

Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе – слика је богомислија, а пењање на гору – указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: „види смирење моје и труд мој“, рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постигне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја?

Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже усамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: “Жив ми Господ, пред којим стојим” (3 Цар. 17, 1), то јест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. – Но пророк Илија неупоредиво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (то јест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! Колико самилостан! Колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! Познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева Свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом.

Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време молитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. „Ако, вели Свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске“. Ево дакле наука који пружа ноћ; он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења.

Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: „говораху о изласку његову“ (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме „свеоружје Божје“ (Еф. 6, 13), – тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, „преобрази се пред њима“ (Мт. 17, 2). Ове речи „пред њима“ еванђелист је написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је „сјај славе Очеве“ (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева – у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе „обличје слуге“, ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2 Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: „руке твоје спремише“; – не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: „Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе“. – Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном „од постања света“ (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин.

https://mitropolija.com/2023/08/18/slovo-na-preobrazenje-gospodnje/

Сачувајте свој духовни оквир

Једном прочитати Јеванђеље и смирити се је, најблаже речено, чудно, јер је Свето писмо храна за душу. Хранимо тело три или четири пута дневно, а између тога и грицкамо. Али шта је са душом? Не смемо заборавити: када се човек моли Богу, у том тренутку разговара са Творцем, а када чита Свето Писмо, Творац разговара са њим. Како можете ограничити своје заједништво с Богом на само један пут у свом животу? За хришћанина је то немогуће.

Човек се мења, сазрева, постаје мудрији. Са њим се дешавају све врсте трансформација везаних за узраст, стиче животно искуство - и све то утиче на перцепцију текста. Читајући уметничко дело, сваки пут ће открити нешто ново. Очигледно, „Рат и мир“ са четрнаест година је једна књига, а са четрдесет сасвим друга. Тако је и са Јеванђељем, и са другим текстовима Светог Писма, које такође позивам да прочитате. Посланице и Дела Светих Апостола, Откровење, Стари Завет – овај духовни оквир се не сме изгубити.

Сада постоји веома велики проблем: православни хришћани практично не читају Стари завет, што резултира инфериорним, једностраним, паушалним схватањем Светог писма. Али сви свети нас уче да то не занемаримо!

Колико и како читати?

Јеванђеље се може читати на различите начине. Неколико поглавља у једном седењу или увече пре спавања, једно по једно. Можете читати на путу до посла, у превозу, слушати у аудио формату. Може по зачелима (фрагменти намењени читању у храму током богослужења одређеног дана) или по параграфима. И барем неколико редова - већ је добро! Данас на Јутјубу постоји много канала на којима можете слушати мали одломак из Светог писма. Тако је дивно - усред нашег лудог живота, застати и обогатити своју душу!

Редовност је важна у проучавању јеванђеља. У идеалном случају, требало би да посветите време овоме сваки дан, јер чак и народна мудрост каже: „Очи не виде – срце не боли“, „далеко од очију – далеко од срца“. Апостол Павле учи: „Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају.“ (1. Тим. 4, 16). Ако не можете сваки дан, читајте ређе, најважније је да разрадите свој ритам.

Позивајући да свакодневно читамо Јеванђеље, увек упозоравам наше вернике на максимализам. Претерани ентузијазам је опасан у било којој области: у послу, породици, спорту - па и у духовном животу. Не дозволите фанатизам, препун је повреда. Можете се једноставно прејести: провешћете дан читајући Јеванђеље, а онда га више нећете узети у своје руке. У нашем тешком времену, када су људи духовно веома  оштећени, нема смисла инсистирати на било чему. Уопште, немогуће је натерати човека да се моли или чита Библију: можемо му само ово понудити, објаснити да су сви његови проблеми, као и сви проблеми човечанства, последица непознавања Светог писма. Када би се знало и проучавало, преобразило би многе животе.

Савременом лаику се може препоручити да чита Јеванђеље у делимичним дозама. Нема потребе да било шта форсирате, нема потребе да се присиљавате на то. Ни у ком случају не треба кажњавати читањем Јеванђеља - ово је псеудо-духовни садизам, њиме често греше “неискусни старци” од којих треба бежати не осврћући се. Важно је да волимо Реч Божију, то је наш задатак.

Да не подивљамо

Када сам размишљао о теми поновног читања Јеванђеља, дошао сам до ове аналогије. Недељу славимо педесет два пута годишње – зашто је то потребно? Зар Ускрс једном годишње није довољан? Зашто нам је потребан овај мали Васкрс сваке недеље, заповест да седми дан у недељи посветимо Богу? Да човек не отврдне, да не заборави Бога! Из истог разлога Јеванђеље треба читати што чешће. Човек мора да тражи себе на његовим страницама, иначе – зашто је све ово уопште? Морате прочитати и препознати себе, пронаћи своје проблеме у ономе што чујете са усана Спаситеља када говори о овом или оном тренутку духовног живота.

У спорту, да бисте постигли одређену физичку форму, потребно је да посветите тренингу најмање месец дана. И можете изгубити форму за три дана неактивности. Исто се дешава и у духовном животу. Наша природа нам говори како да живимо да не бисмо изгубили одређене вештине. Ако се особа физички не креће, има атрофију мишића. Ако не тренира свој главни орган - мозак, онда ће после неког времена деда Алцхајмер покуцати на врата.

Ако занемари читање Светог писма, како ће хришћанин знати како треба да живи? Људи се нису много променили хиљадама година. Да, имамо ајфоне и невероватну технологију, али у духовном смислу, ми смо потпуни лаици, а ово је пут у нигде.

Компликовано је?

Да, у почетку може бити тешко, али није страшно. Главна ствар је читање.  Читајући Јеванђеље, можда га не разумемо у потпуности, али остаје траг читања: душа, ум, срце постају чистији.

Имамо читав списак теолошких питања на која нема одговора. И ови несхватљиви тренуци нас уверавају у једно: знамо о Богу тачно онолико колико нам је Он Сам открио. Он је несхватљив - а ипак, постао је исти као ми, дошао је у наш свет, и ово је апсолутно невероватно.

Јеванђеље је за нас навигатор, упутство за живот. Ако према њему градите живот, то лечи душу, ослобађа многе проблеме: анксиозност, неуротичну анксиозност, страхове и фобије.

На крају, желео бих да охрабрим све да проучавају Свето писмо, јер оно уноси ред и склад у нашу вољу, ум и осећања. Ако је ум заокупљен читањем Светог писма, онда ће бити могуће довести ствари у ред у животу. Ако промените себе, промениће се и све око вас. Није ли то разлог да се што чешће обраћамо Јеванђељу?

протојереј Константин Лисњак

Осврнимо се на себе и загледајмо се у виноград своје душе, јер је Господ свакоме од нас предао наш сопствени врт и сопствени виноград чији ће плодови добити доличну награду. Да ли се у нашем винограду налази Бог, да ли се у њему дела по Богу? Хоћемо ли имати шта да принесемо Господу говорећи: „Ево Твојега од Твојих, Господе!“ Да ли се и наша душа труди у истој запрези са злим посленицима? И хоће ли се наједанпут догодити да се код нас не нађе ништа Божје? Наједанпут ће се показати да, поред спољашње сличности са православним животом, нашу унутрашњост у најбољем случају чини наше себичњаштво, а што већ представља отворено непријатељство.

Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота. Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем.

Пожуримо да творимо дела Божја, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божју. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божје. Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја. Амин.

https://patmos.rs/2023/08/17/arhimandrit-jovan-krestjankin-o-vinogradu-nase-duse/

Колико нам често браћа по вери изгледају погрешна! Неки су превише либерални, други су крајње необразовани, трећи су конзервативни, а четврти нису довољно црквени. Тако смо већ утврдили ко је наш, ко је туђ, па чак и прецртали ове друге из круга општења – заборављајући да је Христос позивао на нешто сасвим друго. Како научити да не делите људе на пријатеље и непријатеље? О томе – у интервјуу са свештеником Димитријем Паламарчуком, настојатељем Никољског храма.

Ништа није ново

Ако се некоме чини да је подела на инсајдере и аутсајдере у Цркви нова појава, онда знајте да није тако. Познато је да су свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти своје следбенике својевремено делили у три групе, од којих је свака доказивала духовну супериорност једног од светитеља над друга два. Сукоб је био веома озбиљан, свађа се умножавала све док се сва три светитеља нису појавила у сну митрополиту евхаитском. Рекли су да заједно стоје пред Богом у слози и љубави, а међу њима нема ни првог, ни другог, ни трећег. После овог открића, зараћене стране су се помириле.

Много је примера оваквих конфронтација, неки од раскола су настали управо из тог разлога, али данас ћемо говорити о томе шта се данас дешава унутар наше Цркве и тиче се сваког од нас.

На основу заблуда

Православље је веома дубоко и многострано. Свака особа у њему пронађе нешто своје. Међутим, често ово „своје“ постаје основа онога што човек почиње да дели на своју и туђу браћу по вери. Ово је веома тужан тренд, јер се често таква подела заснива на некој врсти заблуде.

Подела на пријатеље и непријатеље није нова; догодила се још у данима када је Спаситељ ходао земљом. Да се подсетимо Јеванђеља, како су апостоли међу собом решавали који је од њих најважнији – то је отприлике иста ствар: „И дође у Капернаум, и кад бјеше у кући запита их. Шта се препирасте путем међу собом?

А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи.“ (Мк. 9:33-34). Овде бих укључио још једну епизоду, када је апостол Јован рекао Христу:  “Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама.” (Мк. 9:38). Шта је Спаситељев одговор? „А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени.Јер ко није против вас с вама је.“(Марко 9:39-40). Тешко нам је да разумемо Његове речи, јер обично човек види сопствену истину, и жели да његова истина буде више„истинита“ него истине других. Међутим, у хришћанству је истина једна, само људи на то гледају другачије.

Како не делити људе на пријатеље и непријатеље?

Прво, запамтите да Црква није место испуњено свецима. У храмовима се окупљају људи који виде своје недостатке и грешке. Схватају да није у њиховој моћи да постану бар мало бољи. То је могуће само за оне који држе руку Христа – и они се труде да то постану.

Људи имају право да се не уклапају у нашу представу о томе какви хришћани треба да буду по изгледу, понашању и тако даље. Ако неко нама не изгледа као хришћанин, то ништа не значи. Запамтите! Уосталом, вероватно нисте ни ви први пут дошли у храм са очекиваним изгледом. Можда сте чак наишли на људе који су били незадовољни вашим изгледом. Да ли сте тада могли да замислите даби и ви једног дана могли да напућите усне при погледу на „безбожни лик“? Подсетићу вас да такав став може заувек да одврати човека од храма, па ће отићи у неку секту, где ће му радо рећи: „Дођите код нас, прихватићемо и подржати вас!“

Ако видите „странца“ у храму, запамтите да нико не иде у храм да би чуо какав је грешник и да све ради погрешно. Ту сви траже подршку. Ми, као људи који то знамо, морамо им дати подршку. Не понижавајте, не вређате, већ помозите.

Колико год да звучи отрцано, изглед често није ни на који начин повезан са оним што особа има у себи, стога нема потребе да качите етикете и процењујете. Постоје људи веома побожног изгледа који имају прави пакао унутра, и обрнуто. Нема потребе за пребрзим закључцима. Не знате колико година је Бог водио човека ка вери нити колико га је коштало да пређе праг храма. И наравно, не можете знати шта он постати у годинама које долазе. Можда ћеш му ти постати странац!

Запамтите да смо сви ми пре свега позвани да волимо. „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, нека и ви љубите једни друге“ (Јн. 13:34). Ако не можете да волите - што је нормално, јер ово није лак задатак - онда барем немојте да вређате. Немојте давати савете осим ако их неко тражи од вас. Покушајте да покажете поштовање, понашајте се онако како се понашате са својим најмилијима.

Пазите на себе, а не на оне око себе. Ако се фокусирате на борбу против својих грехова и недостатака, онда неће бити довољно времена за борбу са ближњим.

Своје политичке ставове треба оставити иза ограде храма. Храм дефинитивно није место за политику. Да, живимо у држави, и подржавамо неке политичке снаге, неке не, али на литургију долазимо због нечег другог. Да, врло је тешко оставити своје погледе иза врата храма, јер се ту не може оставити ни расположење, али морате покушати.

У Цркви неће бити лаких путева и одговора. Не постоје приручници како брзо и лако постати хришћанин који воли све. Пут ка Христу је наше искуство, наши падови и опекотине. На путу црквености повредићемо и друге и себе – и то је нормално. Главна ствар је да се трудимо да будемо уједињени.

Шта ако сам постао странац у храму?

Парохијанин није везан за одређени храм или свештеника. Колико год то смело звучало, можете прерасти свештеника или се у неком тренутку не слагати с њим. Не видим ништа лоше у томе да нађем неког другог. Некима се овакав приступ чини дивљим: „Прерасти свештеника?" Али чини ми се да је ова ситуација сасвим нормална. То не значи да морате трчати и тражити савршени храм - то се неће догодити. Међутим, можете и треба да се ослоните на своја осећања. Ако се осећате као странац - погледајте зашто се то догодило. Прошетајте по другим парохијама, погледајте како је ту – можда ћете наћи истомишљенике и ослободити се осећаја своје отуђености. Главна ствар је да се нешто уради, да се доносе одлуке.

Можда је проблем у вама - нисте дружељубиви, арогантни сте и хладни. Да бисте сазнали, питајте друге. Ако се у храму осећате као странац, то значи да већ неко време идете тамо и вероватно већ имате познанике. Зато им поставите питање, какав утисак остављате, да ли им је тешко да комуницирају са вама.

Ако се осећате лоше, не морате да трпите. Да, можете погрешити у својим осећањима - али такође можете бити у праву. Све ће постати извесно када погледате, упоредите, извучете закључке и донесете одлуку. Нико није имун на грешке, али то је у реду. Такође морате бити у стању да их прихватите – и своје и туђе.

Хришћанство није досадно, није само религија – то је живот. Подсетимо се да се доста тога променило. Првих скоро сто година није било канона, правила, прописа – па чак ни Светог писма! Није било ни храмова. Верници би се сабирали код куће и причешћивали. Дакле, раније је све било другачије, и сада бисмо могли  прве хришћане сматрати странцима. С друге стране, колико је важно и вредно њихово искуство вере!

Особа која дели браћу по вери на пријатеље и непријатеље ризикује да остане сама – или да своје хришћанство сведе на духовни гето, где неће бити развоја, већ само стагнације. На тај начин она осиромашује себе и на крају може доћи до стања духовне прелести, када ће она само себе сматрати правим. Ово је веома опасно, тако да морате покушати да не дођете до таквог стања.

јереј Димитрије Паламарчук

https://gorlovka--eparhia-com

„Дан мрмота“ и воља Божија

Свети пророк Јона, кога је Господ позвао да проповеда Нинивљанима, побегао је од овог задатка, јер му се то учинило тешким. Бог га је тамо послао не само тако, него да испуни своју вољу. На читавом даљем Јонином путу Господ га је на разне начине, понекад и оштре, гурао и упућивао на једину исправну одлуку.

Када човек доживи неке тешкоће у животу, можда Бог жели да нас заустави, упути на прави пут или искали нашу душу. Радимо физичке вежбе за јачање мишића. Тако је и у духовном животу. Из насталог проблема човек више не излази исти: он се мења. Подсетимо се још једном примера пророка Јоне: како год неко покушао да избегне проблем, он ће се сигурно вратити. Тако ће и остати док га човек не реши.

Проблем као начин да себи помогнете

У психологији постоји феномен репресије. Када човек не може да се носи са проблемом или са мноштвом њих, његова психа такве нерешене проблеме гура у несвесно. Тамо се проблем, на полицама, чува, као у остави, све док једног дана не „експлодира“ и избије. Како год да бежимо од њега, он ће увек подсећати на себе. Шта је феномен померања?

1. Чудна промена навика.

Неки људи бирају спортску одећу јер су се једном увредили у тренутку када су били у свечаном оделу. Нису успели да реше овај проблем, да се помире са чињеницом да у животу има оних који умеју да буду груби или да се изругују. Ово је сасвим безопасан пример, иако понекад одабрани стил одевања може да омета напредовање у каријери, а у храму није баш прикладан.

2. Скривена агресија.

Постоје озбиљније последице сузбијања проблема. Једног дана у детињству човек није могао да се снађе сам. После неког времена код њега се испољава пасивна агресија: не испољава се експлицитно, плачем и пеном на устима, већ у закашњењу на посао, неиспуњавању обавеза. Чак и ако је веома талентован и способан, таква особа неће моћи да успе. Пасивна агресија ће га прогањати у породичном животу: постаће лош породичан човек. Било који ваш проблем - духовни, психолошки, свакодневни - треба решити. Не можеш побећи од њих.

Наравно, хришћанин не треба на исти начин да одговара на агресију према њему у животу. Да, ово није решење: уосталом, никад особа која је одговорила на вербални или физички ударац не излази из борбе као победник. Право решење је помирити се са чињеницом да се то дешава и рећи: „Господе, све је Твоја воља, верујем Ти“, и мудро је избегавати сусрет са преступником и заједницом људи где постоји непоштовање других.

3. Експлицитна агресивност

Одбијање да се опрости насилнику, који не може да изрази свој бес у лице, доводи до тога да овај човек бес изручи на пријатеље, чланове своје породице, постајући бесан наизглед из ведра неба.

Барем због ова три разлога треба узети у обзир и преузети своје проблеме скривене у забитима наше душе и решити их.

Постоје ли проблеми других људи?

Понекад човек помаже у решавању проблема свима око себе: меша се у туђе послове, преузима улогу миротворца, саветника или добротвора. На први поглед, ово је хришћански. Христос даје блаженство: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Матеј 5:9). Међутим, ово се односи на духовне или светске проблеме, али не и на психичке.

Ако пријатељ или блиски пријатељ злоупотребљава алкохол, да ли треба да интервенишете? На крају крајева, говоримо о психолошким и хемијским зависностима које захтевају само квалификовану помоћ. Светоотачко наслеђе каже да се за таквог човека може и треба молити, али не покушавати помоћи. Са становишта психологије, ми несвесно можемо да постанемо узрок још већих проблема.

Да дам отказ на послу, да напустим породицу да бих цео дан седела у болници са усамљеном комшијском баком која је сломила ногу? Зависи од многих околности. Посао се може показати као хоби, а породица већ има довољно новца, породица можда није против таквог развоја догађаја, па чак и инсистира на помоћи ...

Међутим, то се често покаже као начин да се надокнади нерешен сопствени проблем: када је човек могао да помогне некоме у невољи, имао је све за то: време, ресурсе, могућности, али је онда бежао од одговорности. Сада га мучи кривица. Нерешени проблем подсећа на себе изнова и изнова. Особа нарочито тражи некога да му помогне, постаје филантроп буквално за свакога. Разлог није истинска хришћанска љубав према људима, већ једноставно психолошка репресија сопственог проблема.

Када се одлучујете да некоме помогнете, важно је разумети мотиве. Било који други мотиви осим несебичне љубави доводе до чињенице да се таква помоћ завршава неуспехом: филантроп касније почиње да прекори онога коме је помогао, отворено или иза његових леђа прекори за незахвалност, захтева похвалу. Хвали се својим добрим делом и радује се да ће га неко похвалити. Ово није хришћанска љубав: то је решење сопствених психичких проблема на рачун других.

Панацеа за проблеме?

Новац често може да реши многе свакодневне проблеме. Пут до богатства многи виде као најсигурнији начин да се ослободе нереда живота и животних невоља. Да ли хришћанин треба да решава своје проблеме на овај начин – да се фокусира на стицање богатства? Ни у ком случају. Прво, са богатством се повећава и ниво одговорности: хришћански директор компаније мора да брине о добробити свих својих запослених.

Друго, стална брига о новцу ствара многе духовне проблеме. Страсти гордости, сујете, среброљубља, похлепе, жеље за луксузом веома је тешко искоренити. Више новца значи више проблема, а не обрнуто.

Абрахам Маслов је ово добро описао у својој књизи Мотивација и личност. Аутор до детаља открива шта нас покреће. Ако је човек заглавио на примитивном нивоу мотивације – „радим то да ми се одобри“, „хоћу да докажем да сам нешто постигао“ – он је само егоиста са великим словом, и ништа више.

„Самоактуализујућа“ особа, према Маслову, која тежи да оствари своје таленте и способности, није сиромашна по подразумеваној вредности. По хришћанском учењу, сваки човек је позван на рад, и забрањено му је да своје таленте закопа у земљу, а радник је достојан хране (Мт. 10,10).

Сиромаштво је релативан концепт. Осећај незаситости је својствен човеку: увек ће му нешто недостајати. Ово је од злога, манифестација наше пале природе. Морамо научити да благодаримо Богу за све: и за велико богатство и, како нам се чини, за мало.

Често жеља за богатством почиње импулсима похлепе и настаје још у школском узрасту: због недостатка љубави и подршке, с једне стране, и мотивације „мораш бити најбољи, најуспешнији у свему“, на други. Хришћанин је позван да се ослободи похлепе. Христос о томе говори у Јеванђељу.

Да ли треба да се плашим црне пруге?

Људски живот није равна линија. Постоје периоди просперитета, мира, али онда их замењују невоље и немаштина. Овако функционише овај пали свет. Постоји пролеће, лето, јесен и зима. Нема људи који не познају проблеме, а нема ни оних који стално имају исте проблеме. Усред животних олуја има светлости и утехе. Бог даје све у своје време.

Како изаћи из низа палих тешкоћа? Можете то учинити уздигнуте главе, уздајући се у Створитеља и наду у Њега, или можете то учинити са страхом и стидом од ђавола.

Бог не воли да шаље проблеме, повреди човека. Он једноставно подучава душу онако како родитељи уче своју децу. Понекад у овој животној лекцији сами постајемо узрок проблема. Не можете ући у утичницу. Ако и даље не разумете ово, покушајте и уверите се сами.

Ажурирана, потпуно другачија особа излази из проблема. Бог даје тест да постанемо бољи, ближи Њему, испуњени милосрђем и љубављу. Ако се то није догодило, онда у свему овоме није било сврхе.

протојереј Михаил Фоменко

https://gorlovka--eparhia-com-ua