Понекад се дешава да делови живота имају мало тога заједничког међу собом. Тако мало, да се може учинити како су их живели различити људи. У тим случајевима не може се не осетити зачуђеност што сви ти људи носе једно име.

***

И кад погледаш, птице, рибе и звери су у много чему налик на људе. У томе је, видиш ли, наша свеопшта повезаност. Ми учимо једни од других. Лавица увек рађа мртвог лавића, Арсеније, али трећег дана долази лав и удахњује живот у њега. Ово нас подсећа на то да је и човеково дете до свог крштења мртво за вечност, а крштавањем – оживљава.

***

А постоји и птица феникс, која нема ни супругу, ни децу. Она не једе ништа него лети усред ливанских кедрова и њиховим мирисом пуни своја крила. Када остари, узлети увис и запали се од небеског огња. И спуштајући се доле, запали гнездо и сагори и сама, па се из пепела свога гнезда препорађа у црва, из кога временом настаје птица феникс. Тако се Арсеније, они који су прихватили мучење због Христа, препорађају у пуној слави за Царство Небеско. Постоји, најзад, птица харадар, сва је скроз бела. И кад се неко разболи, од харадара се може увидети хоће ли остати жив или ће умрети. Па, ако ће да умре, харадар окрене своје лице, а ако ће остати жив, харадар весело полети у ваздух насупрот сунца – и сви схватају да је харадар узео болесникову муку и развејао је у ваздуху. Тако се и Господ наш Исус Христос узнео на дрво крста и источио нам пречисту крв своју за исцељење греха.
Где да нађемо ту птицу, упитао је дечак.
Буди и сам та птица, Арсеније. Јер ти помало летиш.

***

У малом човеком телу (говорио је Христофор) попут сунца у капи воде, одражава се бескрајна премудрост Божја. Сваки орган је промишљен до ситница. ….. (мозак) је цар читавог тела и налази се на самом врху зато што је од свих земаљских стоврења једино човек – разуман и хода усправно. Његова бестелесна мисао, која се налази у телу, узноси се до небеса и докучује савршенство овога света. Ум – очи су душе. Када се те очи повређују, душа постаје слепа.
Шта је душа, упитао је Арсеније.
Оно што Господ удахњује у тело, оно што нас разликује од камења и биљака. Душа нас чини живима, Арсеније. Упоредићу је са пламеном, који потиче од земаљске свеће али нема земаљску природу, он стреми увис, према себи сродним стихијама. Ако нас душа чини живима, значи, она постоји и у животињама? Арсеније је показао вука поред себе.
Да, животиње имају душу, али она је усклађена са њиховим телом и садржана им је у крви. И обрати пажњу: пре потопа људи нису јели животиње, штедели су им душу, јер са телом животиње умире и њена душа. А људска душа је иноприродна телу и не умире са телом, јер није људска душа од других ствари већ од самог Творца, удахнута као благодат.
Шта се суди телесини људској?
Тело наше у прах ће се разићи. Али Господ, који је створио тело од праха, наша разишла телеса ће саставити у једно. Јер, знаш, само нам се чини да се тело разлаже без трага, да се меша са другим елементима и постаје земља, река, трава. Наше тело, Арсеније, као да је разливена жива, која, распаднута на ситне куглице, лежи на земљи, а не меша се са земљом. Она лежи све док не дође неки зналац и не сакупи је назад у сасуд. Тако ће и Свевишњи сакупити наша распаднута тела за свеопште васкрсавање.

***

Свако од нас понавља Адамов пут и, губитком невиности, увиђа да је смртан. Плачи и моли се Арсеније. И не бој се смрти, зато што смрт – није само туга због растанка. То је и радост због ослобађања.

***

Соломон рече: нека те похвали ближњи твој, а не уста твоја. Свако ко се држи добрих дела не може бити без многих душмана. Не доноси богатство пријатеља него пријатељ богатство. Одсутне пријатеље спомињи пред присутнима, како би они, слушајући то, знали да нећеш заборавити на њих.

***

Свака историја је у одређеној мери – свитак у рукама Свевишњег. Некима је дато (на пример мени) да понекад завирују у њега и виде шта ће бити у будућности. Само једно не знам: хоће ли тај свитак бити изненада одбачен.
Ти имаш у виду крај света, упитао је Арсеније.
Да, крај света. А уједно и крај таме. Тај догађај, знаш ли, има своју симетрију…..
Арсеније је упитао:
Ако је историја – свитак у рукама Творца, значи ли то да све, што год ја мислим и радим – не мислим и не радим ја, већ мој Творац? Не, не значи, зато што је Творац добар, а ти мислиш и ставараш не само добро. Ти си стоврен по слици и прилици Божјој, и твоју прилику, између осталог, чини и слобода.
Али ако су људи слобдни у својим помислима и поступцима, произлази да они слобдно стварају историју.
Људи су слободни, одговорио је Амброђо, али историја је неслободна. У њој је толико, како ти кажеш, помисли и поступака да их она не може свести уједно, а обухвата их једино Бог. Чак бих рекао да нису слобдни људи него човек. А укрштање људских воља је поредиво са бувама у посуди: њихово кретање је очигледно, али зар оно има заједнички смер? Зато историја нема циљ као што га нема ни човечанство. Циљ има једино човек. И то не увек.

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/

Појава монаштва и аскетске традиције везује се за Копте. Чак и сада, коптски манастири су затворени током поста ради интензивније и концентрисаније молитве својих становника. Ово изазива неоспорно поштовање. Са теолошке тачке гледишта, Копти се придржавају такозване монофизитске традиције, а да нису „строги“ монофизити. Истовремено су отворени и пријатељски расположени према Руској православној цркви.

1. Копти имају једноставнији однос према светињама. На пример, сваки коптски парохијанин у нелитургијском времену може ући у олтар, додирнути и поклонити се пред олтаром, што је у нашој земљи дозвољено само свештенству. Међутим, ова простота не произилази из немара, већ из непосредне живе вере, која не долази из ума, већ из срца.

2. У већини коптских храмова обичај је да се изују ципеле приликом уласка. У неким црквама то није неопходно за улазак у храм, али је неопходно за оне који се пењу на солеј, укључујући и причеснике.

3. Учесници обично долазе са својим појединачним картицама, које се чувају код куће.

4. У огромној већини коптских храмова, са изузетком најстаријих, постоје клупе, седење је дозвољено током значајног дела службе.

5. У животу Копта има много заједничких тачака са муслиманима, то се не односи само на језик, већ и на свакодневни живот, одећу, кухињу и слично. По култури, Копти се мало разликују од локалних муслимана.

6. Обрезивање се практикује скоро свуда међу Коптима. Обрезује се мушка одојчад, иако Апостол говори о васпитном значају телесног обрезања, које је замењено обрезањем нерукотвореним – крштењем. Иако се црква ограђује од овог обреда, не сматрајући га црквеним, у народу постоји тежња да се овом обичају придаје одређено сакрално значење. Осим тога, овај народни обичај има и хигијенски значај. Највероватније је у питању нека врста старозаветног рецидива или утицај ислама.

7. Копти имају традицију да након крштења тетовирају крстове на зглобовима (крст у виду тетоваже на унутрашњој страни десног зглоба), па чак и на челу. Једно од могућих објашњења за појаву ове традиције у Египту и Етиопији је да у случају прогона онај ко има такав знак неће бити у искушењу да сакрије своју веру и да се одрекне, јер овај знак непобитно сведочи о припадности хришћанству. Другим речима, тетоважа коптског крста на десној руци новокрштеног је знак спремности на мучеништво за веру.

8. Коптско богослужење се разликује од православног богослужења и прилично је уочљиво. Дакле, обреди литургије православне и коптске цркве припадају различитим типовима – византијској, односно александријској.

9. Коптска литургија је мирнија, Копти немају ни мали ни велики вход, па самим тим ни херувимску песму на почетку Литургије верних.

10. На свакој литургији (на „Литургији речи“) Копти имају четири новозаветна читања из Светог Писма: из посланица апостола Павла, саборне посланице, књиге Дела апостолских и Јеванђеља. Јеванђеље се често чита два пута: свештеник на коптском и ђакон на арапском (јеванђеље на арапском „Инџил“).

11. Значајан део коптске литургије чине свештеничке молитве, које се читају наглас.

12. Коптска литургија је дијалог између црквенодостојника и народа; хорови су прилично ретки у Коптској цркви, тако да народ активно учествује у литургији.

13. Литургија у Коптској цркви је веома дуга – око три сата, а заједно са додатним обредима може трајати 4-5 сати. Службе дневног циклуса такође се приметно разликују од наших.

14. Међу карактеристичним одликама коптских литургија вреди истаћи ритуал приношења Дарова, током којег свештеник десном руком благосиља вернике, левом додирујући Дарове, као и ритуал извлачења крста – свештеник умаче кажипрст у чашу освећеног Вина и њиме црта крст на Хлебу.

15. Евхаристијски хлеб коптског обреда – квасна просфора са 12 крстова и на њој одштампаним текстом трисвете молитве. Причешће се врши на два начина.

16. Коптске службе дневног циклуса су веома аскетске, свештенство их обично обавља чак и без посебних одежди, читање Псалтира заузима главни део обреда, читање јасно доминира над певањем.

17. Православна црква користи Јерусалимску литургијску повељу, али се коптско богослужење заснива на традицији староегипатског монашког богослужења.

18. Копти се крштавају само потпуним урањањем (дечак 40., а девојчица 80. дан након рођења) речима: ово је „У име Оца и Сина и Светога Духа“.

19. Тајна Помазања се увек врши непосредно после крштења и обухвата 36 миропомазања светим миром. 

20. Посебно се празнује Успеније Пресвете Богородице. Само Копти имају празник који се зове „Дан доласка свете породице у Египат“ (19. мај). Понтије Пилат је канонизован за свеца.

21. На глави Коптског патријарха и свештенства је тамни огртач са дванаест малих и једним великим крстом – у част Христа и дванаест апостола.

22. Чудно је да, ако су Копти монофизити (мада умерени, који се клањају Христу, пре свега, као Богу), онда треба да дају предност не реалистичком стилу, већ сложеној иконографији. Вероватно је древна коптска иконографија била другачија - строжа. По свему судећи, уништена је током владавине појединих калифа након муслиманског освајања Египта. Највероватније је, пре тога, иконопис био у складу са православним. Данас слике у коптским црквама својим примитивизмом и наивношћу подсећају на дирљиве дечје цртеже. На њима су приказана лица светаца великим, изражајним, светлим очима.

23. Честице моштију умотане су у колутиће црвеног сомота. Свака ролна приказује свеца (или је његова слика извезена), чије се честице моштију налази унутра.

24. Престо је обично огроман. У средини је велики ковчег са зделом унутра. Звезда на металном послужавнику, неколико прекривача. Нема олтара.

25. Свештеници носе мале крстове у рукама. На прсима имају кожне крстове. Коптски крст се састоји од две линије које се секу под правим углом са умноженим крајевима. Три закривљена краја представљају Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа; сви крајеви заједно симболизују дванаест апостола.

Архиепископ Јов (Смакоуз)

https://pravlife.org/ru

Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.
Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:
– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!
Медвед се послушно окрену и оде у шуму.
Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.
Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.
После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.
Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.
Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.
Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.

https://mitropolija.com/2024/01/15/sveti-serafim-sarovski-i-medved/

Ако пажљиво погледамо живот око нас, не можемо а да не уочимо занимљиву и значајну законитост – наш однос и осећања према Богу се преносе и одјекују у нашем односу према људима. Онај ко верује у Бога обично има поверења у своје ближње; ко воли Бога, воли ближње своје.

Ако човек држи заповести Божије, он испуњава и законе људске; ако поштује Бога, поштује све људе; ако је његова душа испуњена осећањем захвалности Богу за Његове безбројне милости према нама грешним људима, он никада не заборавља да захвали и људима за услуге које су му учињене, ма колико оне мале биле.

Ово оплемењујуће и васпитно дејство које вера има на нас је једна од њених највећих снага.

Људи су некада живели веома близу Бога. Осећали су Његово присуство не само у свету око себе, већ и дубоко у својим душама, које су биле испуњене не само страхом и страхопоштовањем према Његовом величанству, већ и захвалношћу за Његову љубав и благодат. Осећај света древног човека био је прожет осећањем синовске захвалности према Оцу Небеском, Који људима – и добрима и злима – дарује безбројне користи и милости. И ово осећање захвалности Свевишњем учинило је човекову душу меком и добром, дало му је осећај оне сигурности коју дете има када пружи руку родитељу да га води.

Колико смо ми људи данас различити! Наши преци су мало познавали свет и уживали су у делићу његових благодати, али њихова срца су била преплављена великом захвалношћу Свемогућем Богу. А ми, савремени људи, открили смо многе тајне природе и грабежљиво и непромишљено користимо огроман део њеног богатства, али у нашим срцима нема ни трунке захвалности Ономе који је створио све видљиво и невидљиво и који нас је поставио да управљамо Земљом и да будемо њени добри господари. Незахвалност је толико дубоко усађена у нама да је постала наша друга природа. Мислимо да смо све сами постигли, а не пада нам на памет да се некоме за нешто захвалимо. Не схватамо да све што смо постигли, што имамо и што јесмо - дугујемо само Богу. Јер нас је Он створио и унео у нас чежњу за светлошћу и тежњу ка савршенству; Он нас је даровао душом (лик Божији у нама) и слободном вољом, вечно трагајућим умом и незаситном радозналошћу.

Наша незахвалност Богу најбоље се показује у јеванђелском читању о десеторици губавих (Лк. 17,12-19). На једном од Његових путовања, Христа је једном срело десет људи који су боловали од тешке и неизлечиве болести губе. Издалека су вапили ка Господу, молећи Га за милост и исцељење.

Христос им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима“, пошто су само ови могли да потврде да ли је неко већ заиста исцељен. Губавци су кренули и на путу осетили да су већ здрави. Али само се један од њих вратио и, славећи Бога, пао ничице пред Исуса и топло му захвалио за његову велику милост. А Христос тужно упита: „Десет се очисти; а где су деветорица?“

Захвалност је једна од најлепших манифестација људске душе. У осећању захвалности леже извори доброчинства. И обрнуто – незахвалност је једна од најружнијих људских мана. Не будимо незахвални. Увек захваљујмо свима за добро које су нам учинили. И не заборавимо да са искреним синовским осећањем заблагодаримо Свемилостивом Богу за безбројне доброте којима нас је тако великодушно подарио. Захвалимо Му и што нам је дао срећу да живимо искре из Његовог безграничног и дивног универзума.

о.Александар Лашков

https://hristianstvo.bg

Поред заузимања цркава, претреса, претњи и разних санкција, верници – и свештенство и мирјани – бивају подвргнути софистицираним понижењима и увредама. Како треба да се осећамо у вези овога?

Ако говоримо о увреди за нас лично, морамо то прихватити са смирењем и кротошћу. Иако се у наше време то не сматра нормалним. Напротив, сада је широм света уобичајено да се људи из било ког разлога вређају извлачећи максималну корист из онога што се догодило. Наравно, ово није хришћанска реакција.

Како да правилно реагујемо, служи нам пример самог Господа, када су Га првосвештеници и фарисеји клеветали пред Пилатом: "И тужаху га првосвештеници много. Али он не одговараше ништа. А Пилат га поново упита говорећи: Зар ништа не одговараш? Види колико те оптужују! Али Исус више ништа не одговори тако да се Пилат дивљаше."(Мк. 15:3-5).

Наравно, ни једна људска душа не може а да не буде у себи бар мало огорчена када се на њу изливају сумануте и апсурдне измишљотине. Само срце протестује против неправде. Али каква год да је неправда, она се мора истрпети, као и сваки други тест који нам је послат одозго.

„Када наиђете на клевете, увреде и нападе, не обраћајте пажњу на то колико су у криву они који су вам их нанели, већ се усредсредите на једно: Бог је дао да на ово наиђете за ваше добро и да ћете се лишити овога добра ако овом приликом дозволите нестрпљење, раздраженост и гнев“, каже св. Никодим Свјатогорац.

Или, како је писао св. Теодор Студит, који је и сам претрпео многа прогонства од јеретика: „Руж и срамота падају на онога који их избацује, а ко их непристрасно прихвата, његова је победа."

Али сасвим је другачија ситуација када се увреда и клевета изливају на саму Цркву Христову и Самог Тројичног Бога. И овде више не можемо да ћутимо. Морамо, колико је то могуће, заштитити Цркву – тело Христово од скрнављења клеветника. А за то, у било којој правној држави, ако себе сматра таквом, постоје сва правна средства која имамо право да користимо. Нарочито када злоба и непријатељство клеветника крше законодавство ове државе.

Међутим, ни у овом случају наше потпуно оправдано и праведно огорчење не треба да буде оскрнављено злобом. Погледајмо изблиза личности оних који сада хуле на Цркву и њене служитеље. Они заиста заслужују сажаљење. Штавише, многи од њих, вежбајући своју луду „духовност“, заправо не говоре из свог срца, већ само извршавају наређења. Нажалост, данас многи људи не говоре оно што мисле, већ оно за шта их плаћају. И тужнији је њихов пут.

И зато је веома важно не бити вођен осећањима, чак и праведним, и, колико је то могуће, уз Божију помоћ, молити се за ове несрећне људе, за њихово покајање. Ово је добро рекао св. Јован Златоусти, који је такође претрпео клевету и прогонство: „Када те неко увреди, не гледај на преступника, него на демона који га гони, и излиј на овог потоњег сав свој гнев, па чак и сажаљевај онога који се њиме узбуђује. ”

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/ru

Првога јануара празнујемо обрезање по телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Осмог дана по свом рођењу Господ наш Исус Христос благоволео је да буде обрезан, да би испунио Закон. He дођох, рече, да укинем закон, него да испуним (Мт. 5, 17). Он беше покоран Закону, да би ослободио оне што су дужни и обавезни Закону. Као што каже апостол: Посла Бог Сина свог, који би под Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5). To би, да покаже како је узео на себе истинито тело, и да запуши уста јеретицима који говоре да Христос, тобож, није узео на себе истинито тело људско, него се привидно родио. Би обрезан, дакле, да учини очигледном своју човечанску природу. Јер да се није обукао у наше тело, како би се онда могло обрезати привиђење?

Свети Јефрем Сирин каже: Ако Он не беше тело, кога онда Јосиф обреза? Но пошто уистини беше тело, Он би и обрезан као човек; и права крв потече новорођенчету, као Сину Човечјему, и бољаше га, и плакаше од бола, као што и доликоваше природи људској. Још и зато би обрезан по телу, да нам установи духовно обрезање. Јер пошто заврши Стари Закон који је по телу, Он заче Нови, духовни. И као што стари телесни човек обрезиваше чулно тело, тако је духовни човек нови дужан да обрезује духовне страсти: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и друге грехе и греховне жеље. У осми пак дан би Господ Исус обрезан, прасликујући нам будући живот, који Учитељи Цркве обично називају осмим даном или веком. Тако писац данашњега Канона свети Стефан говори у четвртој песми: непрекидни живот будућега осмога века изображава Господ, ради кога би обрезан по телу[1]. Но и свети Григорије Ниски збори ово: У осми дан би по Закону обрезан, означавајући будући осми век.

Треба и ово знати: у Старом Завету је установљено обрезање за ознаку крштења и очишћења прародитељског греха, иако се овај грех уствари не очишћаваше обрезањем, све до Христовог добровољног проливања крви за нас и страдања. Обрезање је било само праобраз истинског очишћења, а не само истинско очишћење, које Господ наш изврши, узевши грех и приковавши га на крст, а место старозаветног обрезања установивши крштење водом и Духом. И беше тада обрезање као нека казна за првобитни грех, и као знак његов, јер је обрезивано новорођенче, по речима Давида, зачето у безакоњима, и у гресима роди га мати његова (Пс. 50, 7). И од обрезања остајаше ожиљак на телу детињем. А Господ наш беше безгрешан, јер се у свему уподоби нама осим греха. Као што она бакарна змија, коју Мојсије начини у пустињи, беше змија по изгледу, али без змијиног отрова (4 Мојс. 21, 9), тако и Христос беше истинити човек, али без човечанског греха, и натприродно се роди од безгрешне и безмужне Мајке. И не беше потребно Њему, као безгрешноме и као самоме Законодавцу, да претрпи, Законом прописано, обрезање оне греховне ране. Али пошто је био дошао да узме на себе грехе целога света, и као што каже апостол: Онај који не знађаше греха нас ради учини се грехом (2 Кор. 5, 21). Он дакле, иако безгрешан, трпи обрезање као грешник. И Господ наш је показао веће смирење у обрезању него у рођењу свом. Јер у рођењу Он узе на себе само обличје човека. Апостол каже: Поставши као и други људи, Он се на очи нађе као човек (Флб. 2, 7). У обрезању пак Он узе на себе обличје грешника, као грешник подносећи рану, за грех одређену. И оно ради чега није био одговоран, Он ради тога као кривац страдаше, као с Давидом говорећи: Што нисам отимао, тада враћах (Пс. 68, 5). Греха немам, а за грех примам болове обрезања.

Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и срчући из оне чаше коју је имао попити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању, да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење а вечер – крај. Од јутра дакле, од пелена, Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до онога вечера када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој досада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења.

При обрезању, Божанском новорођенчету наденуше име Исус, које с неба беше донео Арханђео Гаврил у оно време када Пречистој Дјеви Марији објави благовест о зачећу, пре но што се заче у утроби, тојест пре но што Пресвета Дјева пристаде на речи благовесникове, пре но што рече: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој! (Лк. 1, 31.38). И при овим њеним речима Слово Божје одмах постаде тело, уселивши се у пречисту и пресвету утробу њену. To дакле пресвето име Исус, које Анђео надену пре зачећа, би при обрезању дато Христу Господу, чиме би објављено спасење наше. Јер Исус значи спасење, као што је протумачио исти Анђео када се у сну јавио Јосифу и рекао му: Надени My име Исус, јер ће спасти људе своје од грехова њихових (Мт. 1, 21). Но и свети апостол Петар сведочи за име Исусово, говорећи: Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом данога људима, којим би се ми могли спасти (Д. А. 4, 11-12). Ово спасоносно име Исус, пре свих векова би припремљено у савету Пресвете Тројице, написано, и све досада чувано за наше избављење; а сада као најскупоценији бисер из наднебесних ризница донесено на искупљење рода људског, и од стране Јосифа дато, да би се у имену том свима откриле и објавиле непознатости и тајне мудрости Божје. Ово име обасја свет као сунце. По речи пророка: Вама, који се бојите имена мога, грануће сунце правде (Малах. 4, 2). Оно као миро миомирисно умириса васељену. Речено је: Име твоје је миро изливено (Песма над песмама: 1, 2). Име је његово миро, не у суду затворено, него изливено. Јер док се миро држи у суду, и мирис се његов задржава унутра у суду; чим се пак излије, одмах мирис његов испуњује ваздух. Сила имена Исусова била је непозната, у превечном савету као у суду скривена. А када се то име изли с неба на земљу, одмах при обрезању изливањем новорођенчетове крви као миро мирисаво испуни васељену миомиром благодати. И сваки језик сада исповеда да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Сила имена Исусова постаде очигледна, јер то дивно име Исус – удиви Анђеле, обрадова људе, уплаши ђаволе, јер и ђаволи верују и дршћу. И од самог имена тог тресе се ад, колеба се преисподња, исчезава кнез таме, руше се идоли, растура се мрак безумног идолопоклонства а изгрева светлост побожности и обасјава свакога човека који долази на свет. У ово превелико име Исусово клања се свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 10). Ето, име Исусово је силно оружје против непријатеља, као што каже свети Јован Лествичник: Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу, ни на земљи. Ово премило име Исус, о како је слатко срцу које љуби Христа Исуса! О како га жели онај што га има! Јер је Исус – сав милина, сав сладост. Ово пресвето име Исус, о како је мило слузи и сужњу Исусовом који је рањен љубављу његовом! У уму Исус; на језику Исус; Исус се верује срцем за правду, Исус се исповеда устима за спасење. Или ходио, или седео, или што радио – Исус пред очима! Апостол рече: Одлучио сам да ништа не знам међу вама осим Исуса (1 Кор. 2, 2). Јер је Исус ономе који се приљубљује уз Њега – просвећење ума, лепота душе, здравље тела, весеље срцу, помоћник у невољама, радост у жалостима, лек у болестима, одбрана у свима опасностима, и нада спасења, и сам лично награда и уздарје своме љубитељу.

Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима слугу Исусових. Као што беше исписано у оном о коме рече: Он ми је сасуд избрани, да пронесе име моје (Д. А. 9, 15). Преслатки Исус хоће да се његово име држи у суду као најслађе пиће, јер је заиста сладак онима који га с љубављу употребљавају. Њима се и говори у псалмима: Окусите и видите како је добар Господ (Пс. 33, 9). Окусивши Њега, пророк кличе: Љубићу те, Господе, крепости моја (Пс. 17, 1). Окусивши Њега, свети апостол Петар каже: Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо. И коме ћемо другоме ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Мт. 19, 27; Јн. 6, 68). Том сладошћу беху толико заслађене и горке муке светих Мученика, да се они нису бојали ни оне најгорче – саме смрти. Ко ће нас, клицаху они, раставити од љубави Божје? Невоља ли, или туга, или мач? Ни смрт, ни живот, јер је љубав јака као смрт (Рм. 8, 35.38; Песма над песм. 3, 6).

У каквом суду воли да се чува та неисказана сладост – име Исусово? Несумњиво у златном, јер је злато у топионици невоља и мука прекаљено онај који се као драгим каменом украшава ранама за Христа добијеним. Такав изјављује: Ја ране Господа Исуса на телу свом носим (Гл. 6, 17). Такав суд та сладост захтева; у таквом жели име Исусово да буде. He излива Исус узалуд своју крв када при обрезивању добија име, јер хоће да се суд, који има да носи име његово, обагри крвљу. Када је Господ зажелео да апостола Павла задобије занавек као изабрани сасуд, одмах је рекао: Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје (Д. А. 9, 16). Погледај мој суд окрвављен, рањен. Тако се име Исусово исписује црвенилом крви, патњама, страдањима у оних који се боре противу греха.

Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се клањамо пресветом имену твом, о преслатки о свемилостиви Исусе! Хвалимо превелико име твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви, новорођенче незлобиво и Господе савршени! молимо и огромну благост твоју, ради пресветог имена твог, и ради премиле крви твоје изливене, и још ради свебеспрекорне Мајке твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд именом твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге твоје, Исусе, да се и у будућем веку твом обретемо, и да са Анђелима славимо и величамо вавек пречасно и величанствено име твоје, Исусе, амин.

https://spc.rs/obrezanje-gospodnje/

Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте ви донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто десило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтеже је остати чврст и веран у свом браку, али и кренути напред са овом својом одлуком.

***

Пут је љубав и истина. Од тада, човек је слободан да бира, да сам одлучује. Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник.

Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори, толико пута се то не може разумети.

Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа.

Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна.

***

Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана.

Разумем да је живећи у свету тешко не чути и видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет.

Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо, довољно дуго и довољно труда.

„Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари, све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни.

Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву.

Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“.

Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо?

Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. Ово није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, тишина у којој нас Бог прима и води у вечност.

Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа?

***

Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели да отежава. И, наравно, долази до  депресије. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега.

Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са искушењем. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности.

Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење.

Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред.

***

Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”у вези између духовника и човека. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, имати благотворан утицај. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу.

Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности” према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од нас зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се покају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно пружити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће чути о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго.

***

Не треба да радимо ништа више него да живимо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...

Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Трудимо се да друге убедимо речима, а не делима. Оно што се тражи није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом.

Заиста има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо са светским ставом да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ их окружити, молити се за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати...Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду.

Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је жеља да оправдамо своју себичност и злобу, коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“.

***

Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Хајдемо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати. Јер покајање је наша намера да се развијамо, да напредујемо, али је прво потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити.

Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо! Онда када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати...Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).

Желим јединство, мир и слогу у целом свету, али и у нашој Цркви.

Срећна Црквена Нова година!

архимандрит Павлос Пападопулос

https://hristianstvo.bg

О овој светој икони постоји следеће писано сведочанство у светом општежићу, светогорском манастиру, Констамониту.

У доба цара Константина Мономаха, десило се следеће чудо – црквењак манастира по имену Агатон много је туговао јер је манастир у свему оскудевао, нарочито у благољепију и осветљењу светог храма. А ближило се и време прославе преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, заштитника овог манастира. Тако жалостан, Агатон се са топлим сузама молио Богородици, пред овом њеног светом иконом.

Молећи се са побожношћу скоро читаву ноћ, старац се уморио и сео у стасидију преко пута иконе, и одмах лак сан умири и успокоји његово бригом испуњено биће.

Истог часа зачује из свете иконе Мајке Божје глас који рече да се не жалости и не узнемирава, јер се она брине о побољшању и благостању читаве Свете Горе, и као доказ за речено и на утеху монасима, напуни се црквени ћуп уљем, а посуде и складишта разним неопходним добрима.

Чувши ове речи, Агатон се трже из сна и чудећи се због овог виђења и сав испуњен радошћу и страхом истовремено, не могаше да поверује у оно што бејаше видео и чуо. Он сместа оде и доиста пронађе црквени ћуп препун јелеја, и уверивши се у оно виђење, пренесе братији ово велико чудо.

Тада настојатељ манастира по имену Иларион (касније и прот Свете Горе, који је био и рођак цара Алексија Комнина) и сва братија, испуњени неисказаном радошћу и упаливши сва кандила и украсивши читав храм како доличи, прославише Владичицу Богородицу, целе ноћи појући и исповедајући чудеса њена, славећи уједно и првомученика и архиђакона Стефана.

Од тада се кандило не гаси пред овом светом иконом Мајке Божје, у знак благодарности за сатворено чудо. А црквењак по виђењу прими велику схиму, добивши име Захарије.

А чудесни ћуп који је Богомајка испунила уљем, запремине четиристо литара, чува се све до данас, у манастирском подруму.

За датум прослављења иконе одређен је 9. јануара по новом календару, када Света црква прославља Првомученика архиђакона Стефана, односно 27.децембра по старом календару.

Чуда

Молитвом пред овом иконом, Мајка Божија помаже у свакодневним животним потребама оних који Јој се обраћају.

 Изображење

Ова света икона стоји на десном зиду Саборног храма манастира Констамонит.

Иконографски припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке) за које је карактеристично допојасно приказивања Свете Дјеве, Која у наручју носи Младенца и прстима десне руке указује на Њега, као Пут истинити.

Одевена је у одежду јасно црвене боје, боје мученишта, која симболизује крв свих оних мученика, Светитеља и праведника који су пролили – ради вере у Сина и Бога Њеног. Њена одежда нема никакво друго украшење, осим извезених звезда на раменима и глави – које симболизују непорочност и чистоту Њеног живљења. Једва приметно је златним концем извезен поруб на Њеној одежди и мафориону.

Младенац у златном стихару, ризи весеља и духовне радости, као Цар и Првосвештеник, носи у руци свитак/Закон, којим благосиља све оне који иду путем савршенства.

Прстима десне руке, архијерејским знаком ИС/ХС благосиља све оне који се обраћају и сву своју наду полажу на Њега и Ону која Га је родила, јер зна да ће Она испунити сваку молбу њихову.

https://mitropolija.com/2024/01/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-odazvana-antifonitrija/

Свештеник је управо завршио састанак са црквеним одбором. Већ је било вече. Киша је учинила да улице блистају на месечини.
Сео је у ауто и одвезао се кући. Био је веома уморан. Физички али и психички. Цео дан је слушао проблеме људи  покушавајући да их усмери, да их не увреди док је давао опроштај и наду.
Пошто је прошао скоро цео пут до куће, изненада је притиснуо кочницу испред продавнице сендвича. Сишао је и са два-три брза корака ушао у радњу. Киша је била појачана. Његове кратковиде наочаре су се замаглиле. Скинуо их је и обрисао одећом.
У радњи није било других муштерија. Две девојке иза касе и младић који је вероватно однео наруџбине по кућама.
„Ја бих два сендвича са ражњићима...“ рекао је свештеник. Две девојке су се погледале, спремне да се шале. Свештеник је отишао до фрижидера безалкохолних пића и узео два. Ставио их је поред касе. Сендвичи које је тражио, били су спремни.
„Колико сам, молим вас, дужан...“, обратио се девојци која је тапкала по тастатури касе. Али уместо цене , свештеник је добио питање...
„Оче, знате ли који је данас дан? Да ли сте заборавили?
Свештеник је био збуњен… „Који је дан…“?
„Петак је, оче... зар није пост? Требало би ваљда да нам дате добар пример и да не једете месо у посном  дану...”.
Свештеник спусти главу. Из новчаника је извадио износ који је видео исписан на каси.
„Задржи кусур... Волео бих да се молиш за мене, ја сам страдалник пун страсти...“ рекао је и изашао из радње.
Девојка је приметила да свештеник, излазећи из њихове радње, није отишао до свог аута. Била је задовољна оним што је рекао и то је натерало и њу да изађе... „Али где ће он...“? рекла је гледајући другу девојку која је била збуњена читавом сценом.
Свештеник је кренуо у супротном смеру од своје куће. Брзим кораком за неколико секунди био је на месту које је желео. Код контејнера за смеће. Киша је почела да постаје још јаче.
„Брате, могу ли да те прекинем мало...“ биле су речи свештеника тамнопутом човеку који је тражио по ђубрету. Човек је испустио кесе које је имао у руци. Кренуо је ка свештенику. Стао је тачно испред њега. Очи су им делиле исту кишу, исти ветар, исту хладноћу... Свештеник ништа више није рекао. Испружио је кесе са сендвичима и газираним пићем.
Тамнопути није наставио са претраживањем контејнера. Није могао да верује да му се ово дешава. Мало дете, вероватно његов син, који је стајао поред њега, пружио је своје мале и мршаве руке, узео торбе и почео да их гледа. Свештеник се, снисходљиво климнувши главом, окренуо и отишао. Дошавши до свог аутомобила, који је оставио испред радње, сачекало га је изненађење. Девојка, која му је упутила, примедбу изашла је да види где је отишао... видела је све.
„Оче… извини…“. Али није стигла да заврши. Свештеник ју је узео за руке и прекинувши је рекао: „Не буди тужна... моли се за мене, лаку ноћ“. Девојци су засузиле очи... две-три сузе су јој се скотрљале низ образе док је гледала како свештеников ауто нестаје у кишној ноћи.
Тамнопути човек и његово мало дете сада су пролазили супротним тротоаром, смејали се и јели оно што им је свештеник понудио. Девојка је ушла у продавницу.
"Јеси ли добро"; упитала ју је колегиница.
„Велико је зло брзо и лакомислено судити само по ономе што видимо...“ рекла је дрхтавим гласом .

https://www.vimaorthodoxias.gr

У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео. Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама…

Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свему намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи – то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару.

Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на лут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај когу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.

Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.

До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити. Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.

“Ето, то је знамење Божије!” – мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. – “Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те Господе мој, и ја угледати!”

“Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!” – бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву. И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.

Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту – то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге – изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.

“Шта ћу, мили Боже, и како ћу”? —помисли Артабан. – “Ма идем!” – рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.

“О, Господе Свевишњи!” – поче се усрдно молити Артабан – “Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави – није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!”

Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и – просто не знаде како да захвали добром незнанцу.

“Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?” – распитивао се Јеврејин. Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио. “Знам, они су већ отишли, сами, без мене…” – говораше Артабан, – “и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем.” Јеврејиново лице се озари.

“Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештепим књигама мога народа писано је да ће Цар Правде. Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему”.

Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу – требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.

Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима: “Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?”

Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча свс по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли – жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склопили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле.

Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући: “Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!” Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти: “Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!”

Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало далље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику. “Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!”

А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца: “Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!”

Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге. “Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеиог детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!”

И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше! “Господе”, помишљаше Артабан, “колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?” Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте /од продаје првог драгуља беше му остало доста новца/, тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао мује још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао.

И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима.

Радoшћу се испуни уморно Артабаново срце. “Сада ћу Те”, помисли, “наћи, напокон ћу бити слуга Твој”.

Артабан дође у Јудеју, Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву. Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се, “Куда хрли толики свет?” – упита Артабан.

“На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским”. Артабан паде на земљу и горко зарида. “Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити”.

Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.

“Сажали се, добри човече, ослободи ме!” – мољаше девојка. “Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!” Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци: “Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му прииесем дар.”

Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао.

Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори: “Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој”.

Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас: “Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио”.

Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек. Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени.

https://mitropolija.com/2024/01/08/darovi-dobrog-mudraca-hristu-spasitelju/

И човек и засебна историјска Црква издају хришћанство уколико се успокојавају на спољашњем, уколико не куцају на двери духовног Царства. Спољашње хришћанство није хришћанство. Оно је посветовљење, то јест најопаснија издаја хришћанства. Одступање наше, то јест свих они што ‘ваљда верују’ од вере је зашло толико далеко да се никаквим благочастиво-умереним разговоима о нарушавању црквених типика ништа неће постићи… Црква је заиста света и непорочна, али је та светост невидљива и недокучива. Видљива је у цркви пре свега мрља зла на златној ризи. Векови напретка у спољашњем хришћанству научили су нас управо томе да себе штедимо од сваког напора, то јест, не тражимо узак пут… Хришћанство је пасхална ноћ човечанства што стоји пред ‘вратима Царства’… Сваки грех улива воду у вино вере, и што је више воде, то је мање вина… Отпавши од смирене светости, вера је пошла пустињама духовних училишта, обликовала се у опекама богословских радова, књига које никога ни у шта нису убеђивале, венула под сунцем обредног благостања. И дође крај вере, крај хришћанског пута… ‘Доказати’  научно, у смислу рационалистичком, постојање Бога је немогуће, и ‘помиривати’ такође ништа не треба. Потребо је управо супротно: потребно је да наука ‘докаже’, докаже саму себе, потребно је нагнати науку да начини још један, одважан корак напред, и пустити је да сама угледа вечне видике што јој се отварају... Треба одбацивати лутернаство, а  не лутеране, папство, а не католике. Постоји само једна једина Црква, Православна Црква, али њене тајанствене везе са хришћанима Запада, па и лутеранимма, нама су недокучиве, а оне заиста постоје, и ми знамо да на Западу има хришћана који се далеко више налазе у Цркви него многи од нас… 

Смисао живота је страшно прост: старати се да се свуда и увек сачува топлина срца, знајући да ће она бити још неком потребна, да смо ми увек потребни још неком…

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/05/06/сергеј-фудељ-смисао-живота-је-прост-ув/

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Жена се порађа у боловима, али све заборавља када се дете роди, јер је човек дошао на свет. Неко нови је дошао на свет да живи, неко нови је ступио у царство пролазног живота да би узрастао до вечног живота, и рођење детета се увек поима као почетак живота и почетак вечности, још једном оваплоћене, још једном остварене, видљиве, опипљиве, која постаје део људске радости и људске једноставности.

A ипак, када размишљамо о рождеству Христовом, рођењу Сина Божијег на земљи, видимо га на сасвим другачији начин. Једна од древних минијатура која представља рођење Господње, показује нам, осим уобичајених контура пећине, Мајке Дјеве, Јосифа и познатих животиња, јасле које стоје спремне, положене на жртвени олтар. А дете лежи у њима као што је вероватно Исак лежао на олтару који је Аврам подигао да би га принео као крвну жртву Господу. Свако од нас се рађа кроз пролазни живот за вечни; Вечни, Који је сам живот, рађа се у свету да би ушао у царство смрти. Вечни, бесмртни Бог улази у царство човеково, не само (царство) створеног света, већ да би ушао у пали свет где је смрт крај сваког земаљскох ходочашћа.

Када погледамо ову слику новорођенчета, како лежи на каменом олтару, спремно за жртву, принесено, можемо се с правом запитати: “Ко то жртвује ово дете?” – и имамо одговор: то је Отац који нам даје Свога Сина да бисмо Његовом смрћу живели. Овде видимо оваплоћену, јасно изражену божанску Љубав и меру те божанске љубави. Јединородни Син се предаје на смрт, предаје на смрт ради нас. Свети Павле расуђује о том догађају, и кличе: “Једва ће ко умрети за пријатеља; а Христос умре за нас још док бејасмо непријатељи Божији”.

Бог нас је позвао у биће – то је био једнострани чин – не из Његове сопствене моћне воље, већ из неизмерне љубави. Позвао нас је у биће, да бисмо могли делити са Њим не само постојање, већ и живот, да бисмо постали причасници свега што је Он; позвани смо, по речима Светог Петра, да постанемо причасници божанске природе; позвани смо да будемо Христова браћа и сестре, синови и кћери Бога Живога. Створио нас је чином љубави и у том чину љубави, Он је Себе од почетка принео нама. А тај принос је увек жртва. Да би учинио овај принос значајним, дао нам је слободу, слободу да прихватимо и да одбацимо љубав, да Му узвратимо љубављу, или да одбацимо љубав и да Му својим делима, сваким својим ставом према Њему и животу, објавимо да нам је Његова љубав бескорисна, да је нећемо, да је узалудно то што нас је први заволео,да је узалудно то што нас је толико заволео да нам је дао Свог Јединородног Сина.

Бог нам даје слободу, а ми се често питамо: “Зашто?!” – зашто нисмо створени на такав начин у којем, приморани благословеном нужношћу, не бисмо могли да грешимо, створени тако да увек и у свему одговоримо на најбољи начин. Али зар то није једноставно због тога што тамо где нема слободе да се воли и да се не воли, тамо нема љубави? Ако бисмо тежили једни другима без избора, то би био закон природе, то не би био чин слободног давања себе или примања другога. Ова слобода значи љубав, бар могућност љубави, као што означава и могућност да одбацимо Бога. Али, Бог Својом слободом не одбацује нас. Он остаје веран до краја, савршено великодушан, јуначки веран.

А када човек своју слободу злоупотреби, Он користи Своју слободу да дође, и да се пружи ка нама до самога дна нашег бића, до оне најудаљеније тачке до које долазимо када умремо за љубав. Он ступа у само ово царство, царство у којем нема љубави, где постоји само подељеност, расцепљеност и раздвојеност, и од Бога и једних од других и подељеност у самом себи, унутрашња расцепљеност и сукоб ума и срца, сукоб савести и дела: Христос се рађа у царству смрти које смо створили злоупотребљавајући слободу, јер смо заборавили да слобода кулминира, испуњава се у тој љубави која се савршено даје, која је заборав себе самог, која полаже живот за другога.

Погледајмо сада ове јасле не као што смо чинили када смо били мала деца, видећи само слику дететовог рођења, чудесну, дивну; погледајмо их озбиљним и одраслим погледом, и видећемо да су ове јасле жртвени олтар, да је ова пећина у којој се родио слика оне пећине у којој ће бити положен млади човек, убијен ради Бога после агоније врта и агоније крста, и упитајмо се: “Да ли смо ми, свако од нас, одговор на љубав која се открила на такав начин, у том степену?”. Да ли ћемо наћи одговор у себи или ћемо само рећи:”То је био Његов избор, ја сам против Њега. Он је за мене изабрао живот, ја сам за Њега изабрао смрт”.

Да ли ћемо тако одговорити? О, не речима! – али својим делима, својим животом, ставом према самима себи, којим се не превазилази наша унутрашња подела, ставом према другима у којем нам они људи за које је Христос живео и умро остају странци, неважни и они који се могу уклонити са нашег пута, или ставом према Њему кога не сматрамо својим свагдаприсутним невидљивим ближњим, на кога не мислимо, према коме немамо сажаљења, милосрђа, љубави.

Или ћемо одговорити на ово откривење љубави – у којој је нежност љубави постала видљива, појмљива у нежности овог малог људског тела положеног на слами колевке – одговорити на нежност Божију зрелом љубављу?

То је питање које нам Божић поставља, и имамо дане и месеце литургијског годишњег тока, да узрастамо ка дефинитивном и коначном одговору, видећи љубав жртвовану на Голготи. Следићемо ову литургијску годину корак по корак; у овој години ћемо открити како су светитељи Божији одговарали, и на сваком кораку пред нама ће стајати питање: “А шта је са тобом, шта је лично са тобом, шта је са нама саборно, како одговарамо на љубав?” Амин.

https://mitropolija.com/2024/01/06/mitropolit-antonije-blum-rozdestvo-hristovo/

И опет се тама раздвоји и појави се светлост. Старо одлази, ново се рађа.

Богочовек Исус Христос долази у свет и даје роду људском бесмртност и живот вечни! Непроцењив дар од Свеблагог Бога.

Само у Богочовеку је обнављање наше грешне природе, стицање целовитости, повратак богојединства и оваплоћење свега што је Божанско.

Данас славимо највећи тријумф - рођење самог живота. Мисао постаје деловање, које је испуњено Речју и остварено Духом.

Усред таме и малодушја, ратова и пустошења, лажи и сујете налазимо светлост, мир и наду у рођењу Господа нашег Исуса Христа. Бог је дошао људима да бисмо се вратили Богу и да би наш живот био испуњен исконским смислом – блаженством.

Све у нашем свету је пролазно. Све има свој крај и свој почетак. И најмрачнија ноћ увек се завршава зором. Христос је зора и нови дан за оне који су жедни светлости и неба. Он је једини милостив и спасава, даје живот и бесмртност. Нема истине ван Христа.

Душа верника данас је испуњена звуцима Божанске музике – песма Богу звучи у срцу, а ова посебна песма је најбољи поклон за новорођенче.

Створени смо да будемо наклоњени Богу, да будемо испуњени Његовом љубављу.

Главно је видети љубав Божију, Његове дарове и милост, који се изливају свуда. Он је Постојећи. Остаје увек и свуда. А све привремено је фатаморгана која маглом прекрива Његову заносну Доброту, заклањајући од нас Његово Прелепо Лице. 

Не идимо у корак са светом који се мења, већ са вечним Богом. Јер Исус Христос је исти јуче, данас и заувек (Јевр. 13:8).

Христос се роди! Хвалимо Га!
 

https://pravlife.org/ru

Све је добро и благословено када не постане догма и не ставља Христа на крај. Украси, јелка, божићне песме, честитке, меломакарони (врста колачића), поклони, укусна јела са пријатељима и рођацима, итд. су добра и благословена ствар када се уклапају у оквире радости коју осећамо што је Бог постао човек.

Имајмо разборитости да се радујемо и прихватимо све, а да, међутим, не изгубимо Христа. Ако останемо у оброцима и украсима, жељама и социјалној помоћи ових дана, а да се уопште не удубимо у велики догађај Оваплоћења Бога Речи, онда заиста постајемо непромишљени.

Поента је да су све ове ствари спојене и да имају Христа као извор, основу и циљ.

Рождество Христово прослављамо правилно када имамо Христа у свом животу. А то се не може учинити  апстрактно, већ на конкретан начин. Путем Цркве. Са исповешћу и учешћем у свим (ако можемо) литургијским сабрањима парохије, уз учешће у Телу и Крви Господњој на дан Рождества Христовог, ако имамо благослов од нашег духовног оца (и не зато што смо тек постили неколико дана), читањем новозаветних текстова који говоре о Рођењу Христовом, уз молитву. Након што смо све ово урадили, долазе и друге ствари и облаче ово наше евхаристијско искуство , чији је извор снисхођење Бога који је постао Човек. Тада већ прослављамо Рождество Христово, имајући исправне приоритете и пре свега духовну радост, која се такође изражава на светски начин.

Ово није лоше. Лоше је имати светску радост што се поистовећујемо са Рођењем Христовим, сводећи Рођење Богочовека на светску фешту, са које нас, у најбољем случају, покреће начин на који је рођен мали Исус и ништа више.

Оно што упада у очи није начин на који је Исус рођен, иако нас и ово учи (о понизности, једноставности, љубави). Сам догађај Рођења је упечатљив. Невероватно је то што је Бог прихватио наше тело, обукао се у наше тело, нашу крв и даје нам могућност да постанемо богови по благодати. То би требало да гане наше срце, да нам сузе очи, да закује наш ум, да разоткрије нашу непопустљивост, да изазове покајање у нашим животима, да сломи наш его.

Бог је постао Човек. Зато се радујемо, зато славимо.

Али они који не верују да је Исус Христос Богочовек и њихов Спаситељ, чему се радују? Зашто размењују жеље? Зашто имају празничне трпезе?

Не, овај период није нејасно празничан.

Знамо зашто славимо. Зато што је малишан у Витлејему сам Бог, јер Рождество Христово значи Богочовек, јер Рождество Христово значи Нада, Мир, Љубав. . . Спасење вечно. . . односно Христос.

Опрости свима, опрости онима који су мало сагрешили, опрости онима који су много сагрешили. Тешко је када заборавимо да је овај живот привремен. Ако свој ум усмеримо на вечност, онда све изгледа мало и бесмислено. Стога не тражимо хитно оправдање у овом животу.

Опраштање је особина понизних људи који траже прилике да отворе своја срца, а не да казне друге који су им нанели неправду.

Опрости свима. То не значи да ћемо са свима бити у истом друштву. Можда се нешто десило па смо се удаљили једни од других. И вероватно је паметније да се држите подаље једни од других. Али то је једно, друго је гајити злобу и лоше памћење. Ако се клонимо другог, то не би требало да буде зато што гајимо злобу, већ зато што је наша патња постала лекција и сада се држимо на дистанци да се не би поново створио проблем.

Нека будемо у стању да опростимо тако дубоко да нам није проблем поново бити са особом која нам је нанела неправду. Али ми се барем не љутимо - и то је нешто. Ако не опростимо, чак и тако, све што успевамо је да задржимо своја срца у немиру и збрци. Нека нас Рождество Христово нађе са миром, слогом и љубављу у нашим срцима.

***

Долази Божић, различит од било којег другог. Рођење у тишини ноћи - без бола, без агоније.

Долази рођење Понизности, Једноставности, Кротости. Долази Не-злоба, љубав. Долази нечујно, без реторике, без овоземаљских фешта. Долази, изазивајући свет да се пробуди из ноћне море пропадања.

Он долази да да наду слабима, напаћенима, грешнима.

Долази Рођење Исуса из Назарета у Витлејемској пећини.

Долази Исус, који је Христос и својим рођењем чини све ново и заувек.

Божић стиже. Долази Онај који је рођен од човека, али као Богочовек.

Долази да остане у свету који ће Га издати и наставити да Га издаје до краја. Али Христос не одлази, не оставља нас. Јасле су му довољне, довољан му је крст Његов. То Га не омета, Он се не љути, Не пита "Зашто?"

Љубав. Ево одговора усред равнодушности света, усред греха стварања.

Љубав. Зато је дошао, зато остаје, зато нас спасава.

Величина Божија није у томе што се родио у студеној ноћи, у малој варошици, у неким јаслама. Величина Божија је у томе што одлучује да дође на земљу, да постане Човек, ма колико Га то коштало, да спасе човека, да се поклони Његовој творевини.

Срећан Божић!

архим. Павел Пападопоулос

https://pavelpapadopulos.wordpress.com