Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим.

Молитва новомученицима српским

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас.

– да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради;

– да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена;

– да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских.

Амин, Амин и Амин.

https://svetigora.com/sveti-mucenici-jasenovacki/

’’И одмах, брзо ушавши к цару, заиска говорећи: Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља…’’ (Мк. 6,25)

Ниједна новозаветна личност, од савременика Христових, у нама не буди толико поштовања и дивљења, колико Свети Јован Претеча и Крститељ. Православна иконографија у потпуности подражава ово осећање, где у колориту варијанти иконографског израза, имамо пред собом све аспекте Јованове вишеслојне и врло сложене личности. Он је последњи старозаветни пророк кога најављују и пророкују старозаветни пророци (Малах. 3,1), као Анђела и Претечу Господњег, који „припрема пут Господњи“ (Мк. 1,3). Сам његов живот наликује животима старозаветних праведника и пророка, јер он живи у пустињи, проповеда, пророкује, крштава водом у реци Јордану и најављује долазак Спаситеља који ће крштавати водом и Духом.

Оно што Светог Јована чини равним Илији и Исаији, јесте његов одлучни и бескомпромисни став према неморалу и лицемерју јеврејских властодржаца. Он их пред људима разобличава, непрестано позивајући на покајање и указујући на стварност доласка Царства Божјег, које долази са Господом Исусом Христом. Догађај његовог утамничења од стране цара Ирода, Саломин плес смрти који Ирод плаћа главом Јовановом, по својој чудесности наличи античким трагедијама и један је од најупечатљивих јеванђелских догађаја и тога ради био је непресушна инспирација хришћанској духовној али и светској литератури.

У Претечи је сабрана сва величанственост Теофаније – Богојављања, Бога у телу и Свете Тројице на Јордану. Он символизује сведочанство свих људи о стварности Христовој у витлејемским јаслама и почетка видљивог и опипљивог Месије који стоји у води Јордана, кога Отац и Дух Свети потврђују за Сина Божјег – вољеног. Свети Јован је бесмртни гласник Цркве која позива и призива све људе и сваког човека, у свим временима, на покајање, које јесте дубока самоспознаја сопствене грешне природе и ништавности пред обиљем милости и љубави Божје. Претеча јесте Анђео Цркве Христове који сведочи својом храброшћу и мучеништвом, њен тихи али одлучни позив човеку на одрицање од самољубља и похлепе, а на прихватање покајања и предавања себе у љубави, Богу и ближњем.

http://crkvauobrenovcu.rs/misija/usekovanje-2022

Пише: О. Милош М. Весин

Размишљах данас, 8. септембра 2023., у светлу чудесно лепог житија Светих мученика Адријана и Наталије – чији спомен славимо, и о следећем:

Боже, колико ли је младих људи широм света, али хајде да узмемо само оне који су по имену православни хришћани, или да се само ограничимо на младе православне Србе и Српкиње, који знају безбројна имена из читавог осињака света савремене „забаве“. Без обзира да ли је реч о онима из света поп, рок, турбо-фолк и ине музике, света филма, или „звездама“ самозваних „ријалити програма“ и сличних идејно малигних вируса и тешких обољења која данас преплавише обале на којима млади, и не само млади, данас траже и налазе „забаву“. Тако је широм Америке, тако је у Србији, јер је тако, па наравно, и у Америци.

А ако би се, са друге стране, неко усудио да на улицама било ког града истока или запада, севера или југа, упита те младе људе ( оне пред браком, или у браку, или у ма којој другој вези, али свакако у вези са мушко-женском привлачношћу) ко су, на пример, Свети мученици Адријан и Наталија, дај Боже да би и пола од једног процента знало за њих.

А тај диван пар већ вековима блиста чистотом оне једине благословене привлачности која се из богочежњиве душе из света у нама, шири ка свету око нас. Та и таква привлачност не подлеже оним тако лелујавим и несталним, и увек променама подложним „естетским стандардима“. А баш се данас слави њихов спомен, данас 8. септембра по новом, или 26. августа по старом календару. Адријан и Наталија су као супружници живели свега тринаест месеци заједно. У Никомидији. Али оно што је суштина њиховог заједништва открива нам уистину непатворени и радосни квалитет привлачности!

Ево како Црква, на данашњи дан, славослови о њима:

Ревност мужа благочестивог привукла је жену богољубиву ка поукама светим.

Док друга једна поетска струна православне химнографије о њима каже и ово:

Некада је супружница, по злом савету змије, изагнала Адама из раја, а сада Наталија свештеним беседама Адриана у рај премудро уведе.

Запитајмо се: ко су данас узори младима, а особито младим паровима, и како и зашто, тако неосетно, гњилост испразности и одсуство смисла, уз сву, за узврат, стечену пуноћу тривијалности, заузима не тек „почасно“, већ често и једино место на листи животних приоритета?

А овде је испред нас један тих, а својом лепотом ненаметљиво гласан, пример истинољубиве, богољубиве и човекољубиве привлачности! Пример, али и доказ шта се дешава када двоје не гледају без престанка једно у друго него, како је то мудро и надахнуто рекао Никита Михалков, када двоје гледају у истом правцу! Тек онда то може из себе да изнедри квалитет несебичне љубави и оплемењеног ероса, који је увек излажење из себе и своје самодовољности и самозаљубљености. Све остало су опсене и чаролије, варке и замке чулности, непредвидива игра хормона, молекуларни танго пумпе за крв и амигдала у мозгу, несазрела пубертетска опчињеност и томе слично. Наравно да и све наведено може да има своје чари, али то не може да буде ни окосница, а некмоли темељ нечег постојаног!

Те и сличне мисли ме прате кроз цео овај Божији дан. Како је дивна, свеобухватна и чедољубива Црква Христова, јер Она не велича и не слави само испоснике, пустињаке и девственике, него и оне, или – посебно оне, који су неухватљиву драж препознатости, а онда и искуствену лепоту блискости доживели вођени снагом привлачности оног „магнетизма“ који не зависи од овога што је само овде и само сада. Па ако је цена те привлачности и на њој, богомирисним благословом, извајане љубави – мучеништво, онда нека је слава Богуна том великом и светом дару – дару мучеништва! А мученик, мученик је увек и само- сведок! Сведок Љубави! Сведок Онога Који је љубављу, и из љубави, али и зарад љубави, саздао свет Речју која беше у почетку.

Има ли благороднијег животног позива од мучеништва? Наравно, мучеништво се не тражи, оно се не изазива, али ако до нас дође кроз захтев или принуду овога света да бирамо између Христа и света, онда они који заиста имају снагу истинске привлачности у себи, они, Христом у себи, увек постају сведоци. Да, чак и онда, или – посебно онда, ако то сведочење приводи ка последњем трептају овоземне маловремености и улива се у ничим спутану и безобалну радост и светлошћу лица Божијег обасјану вечност.

Црква је заједница љубави Бога и људи, Богочовечански организам, Тело Христово, коме је глава сам Христос (1.Кор.12,27). Она је лађа која кроз историју – простор и време, стихију света, плови ка мирној луци – Царству Божјем. У Цркви, кроз Христа, од постања, кроз сва времена и векове, сабран је читав свет и творевина, као што у Нојевој лађи спасење нађе биће, од свакога рода и семена.

Црква је икона живота Свете Тројице, а Света Литургија као њено срце, икона је Царства Божјег које је дошло и које ће доћи. Духом Светим она кроз људе, несавршене и грешне, живи и постоји. Свети Дух је њена животна сила и енергија, сваршенство по дару свакоме човеку, јер у њој, кроз Литургију, свако од нас узраста и налази своје спасење.

Од свога постања, силаском Духа Светог на апостоле у педесети дан по Васкрсењу Христовом, Црква је суд свету, а свет њено искушење. Унутар њеног Тела, услед различитих историјских околности, јављала су се искушења и немири. Често, такве олује су биле силне и болне. Ипак, кроз своју саборност и јединство, пројављивао се Дух Свети који чува, гради, негује и исцељује Тело Цркве и који је чини „стубом и тврђавом Истине.“ Саборност Цркве оличена је у епископату и верном народу, у заједници једноверја, једнодушја и једномислија. То је бедем сваком искушењу, злом чину и незнању појединца или групе у Цркви. Најбоље историјско сведочанство пружају нам Васељенски и Помесни сабори, кроз које је Црква очувала своје биће и идентитет, насупрот насртајима бројних јереси и схизматика (расколника), зла и гордости непријатеља. Потврда ове силине Цркве је реченица епископата којим је сваки Сабор завршаван – „Би подобно Духу Светом и нама.“

Кроз векове и данас, свецела Црква води непрестану борбу против таме „прељуботворног и грешног рода“ (Мк.8,38). Јединство вере, љубав и позив на покајање су светлост Цркве, којом обасјава читав свет и своје непријатеље. То је позив на сабирање унутар Христа, у мир Његов. То је и крепост, утеха и снага свакоме Хришћанину да савлада искушења светске стихије јер „Христос је победио свет.“ Зато, при свакоме искушењу Цркве, данас и у будућности, нема места страху и немиру у нашим душама, већ је то призив нашем трезвеноумљу, чвршћој вери и обилнијој љубави. Духом Светим позвани смо да сведочимо јединство и силину наше вере, постојаност у Истини, милост, правду и доброту Божју. За непријатље се молимо и праштајмо, а Цркви својој и Христу Васкрслом, „сами себе, једни друге и сав живот свој предајмо.“

Протонамесник Александар Вучај

http://crkvauobrenovcu.rs/misija/Crkva-duha-svetog-2023

Овога дана спомињу се: Свети Сава, први српски Архиепископ, назван Равноапостолним; Арсеније, наследник Светог Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се "сличан Мојсију у кротости" (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман хиландарски, потом Архиепископ "све српске и поморске земље"; Јоаникије, најпре Архиепископ а од 1346 године Патријарх, преминуо 1349 године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за Патријарха у време кнеза Лазара 1376. године и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 године; Макарије, обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећком манастиру и много урадио на унапређењу Цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574 године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656 године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (Епископ рашки), Кирило (Патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху "раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња".

http://arhiva.spc.rs/sr/sabor_srpskih_sveshtelja.html

 „ Где је љубав, нема одмазде; а где је казна, нема љубави“.

 свети Исак Сирин

Контроверзе везане за заповест „Не убиј” су најчешће крајње спољашње природе: заправо правне, а не теолошке, јер не покушавамо да разумемо зашто убице не могу наследити Царство небеско (Ниједан убица нема вечни живот – 1. Јованова 3:15).

Отуда и све ове недоумице: „шта да радиш ако штитиш своју породицу и отаџбину“ итд.

У ствари, вреди размислити о духовним разлозима убиства, а многа питања ће отпасти сама од себе.

У теологији је познато да када суди, Бог не гледа на дела, већ на стање људског срца. На слику невидљиву оку.

 „Ја не гледам као што човек гледа, јер човек гледа у лице, а Господ гледа у срце“ (1. Царевима 16:7).

 „Јер изнутра, из срца људског, излазе зле мисли, прељубе, блуд, убиства... Све ово зло изнутра излази...“ (Мк. 7, 21-23).

 „Бог познаје ваша срца“ (Лука 16:15).

Што је ова унутрашња слика човека ближа Првобитној слици, то има више шанси да „наследи Царство Небеско“: Царство Божије је у вама, не живим више ја, него живи Христос у Мени.

Дакле, убица је осуђен на вечну пропаст, не због онога што је учинио, већ зато што му је срце пуно мржње. О томе је јасно и недвосмислено говорио Христос у Беседи на гори.

Књижевници и фарисеји онога времена, као и данашњих, настојали су својим тумачењима да прошире оно што је Законом дозвољено и да ограниче незгодне забране. На пример, проширили су заповест Љуби ближњег свог само на Јевреје или чак на личне пријатеље и учили да мрзе нејевреје као личне непријатеље .

Стога је Исус у Беседи на гори морао да побија њихова лажна тумачења.

Истиче да реч ближњи укључује и непријатеље и захтева љубав и према њима: Ја вам кажем: љубите непријатеље своје... (Мт. 5, 43-48) .

У којим год околностима је убиство извршено (ако је учињено свесно), оно је увек праћено мржњом. Штавише, то је, у принципу, могуће само када постоји мржња.

Убиство, које је већ постало навика и врши се без љутње и мржње, равнодушно, знак је болести душе и њене смрти.

Дакле, убиство директно одражава унутрашње стање личности , искривљује слику Бога у нама. Бог је љубав (1. Јованова 4,8) и Бог је живот (Јован 14,6), стога је мржња стање духовне смрти:

Знамо да смо прешли из смрти у живот јер волимо браћу; ко не воли брата свога, остаје у смрти (1. Јованова 3:14).

Дакле, сваки убица је духовно мртав и не може наследити Царство Небеско. За њега је могућ само један излаз – покајање. За њега нема другог пута у Царство Небеско.

У овом случају мотиви убиства нису битни. Убио си непријатеља. Ако га мрзиш, онда је твоје срце далеко од Бога. Ако га волиш како је Христос заповедио, како се осећаш сада када си га убио?

Радост и олакшање - значи да га ниси волео. Ужас и кајање је неопходно да би се ваше срце и даље могло вратити Богу.

Како каже и свети Теофан Затворник: Ако си сагрешио, увиди свој грех и покај се. Бог ће вам опростити грех и даће вам ново срце и нови дух (Језекиљ 36:26).

Дакле, пред нама, хришћанима трећег миленијума након рођења Спаситеља, није питање у којим случајевима је дозвољено убиство, или зашто не можемо да радимо оно што су чинили старозаветни Јевреји. Питање које морамо себи поставити је: Није ли се светлост која сија у мени претворила у таму?

https://hristianstvo.bg/кои-убийци-ще-наследят-небесното-царс/

Свети Фанурије је био Грчког порекла, живео у 2-3. веку, страдао мученички.

Обзиром да је његова мајка била блудница, Св.Фанурије је рекао да ће свакоме ко се помоли за душу његове мајке помоћи да пронађе изгубљене ствари.

Молитва за проналазак изгубљених ствари би гласила отприлике овако:

"Помени Господе у Царству Своме усопшу мајку св.Фанурија и његовим молитвама помози да пронађем (оно што тражим, што сам изгубила.)"

Непознато када је живео и страдао за Христа. У 14 веку пронађен на острву Родосу, при копању око градских зидина, стари храм и дивна икона која га приказује младог и многострадајућег за Христа. Митрополит Родоски Нил (1355-69 г.) обнови му храм и написа службу и постави Мученикову икону на поклоњење свима. Многа је чуда од тада учинио и непрекидно чини свети Фанурије свима онима који га усрдно призивају са вером.

Кондак 13.

О, предивни Фанурије, са врелим сузама, прибегавамо твојој заштити и молимо те: избави нас својим благопријатним молитвама Богу од невоља и недаћа; удаљи од нас бол и патњу и удостој нас да у будућем животу будемо наследници Царства Небеског и да са тобом нашем Творцу кличемо: Алилуја!

АДРИЈАН СА 23 ЧЕСНА МУЖА ИЗДАХНУ У ПРЕТЕШКИМ МУКАМА. Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка.

     Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају.Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

     Тропар (глас 4):

     Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

– Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере?

– Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом.

Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води.

Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати...

Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду.

Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је  себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог.

- Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге?

– Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог.

– Ваша жеља свим православним хришћанима ...?

- Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење.

Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити.

Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама...

Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).

Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут?

Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку.

- Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих?

– Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори.

Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна.

– У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу?

- Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет.

Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни.

Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву.

Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност.

Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа?

– Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију?

- Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега.

Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности.

Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред.

– Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу?

– Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом.

Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу.

Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол.

А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго.

Припадам генерацији оних који су се преобратили крајем 80-их. У почетку је наше сазнање о томе ко је духовни отац било искључиво књишко. Свештеници нас нису окруживали у обичном животу, ни у детињству ни у младости. Било је школских наставника, универзитетских предавача, било је и других старијих људи, било је родбине, али није било свештеника.

Сасвим је природно да смо, немајући искуства у општењу са правим свештеницима, лако идентификовали оне које смо видели у цркви са онима о којима смо читали у књигама. Овај феномен је добро познат. Свештеник нам је тада био скоро авва Доротеј, Јован Лествичник, светитељ...

А шта смо ми, шта сам ја хтела од њих?

Прво, желела сам да ми свештеник буде мајка. Наравно, имам дивну мајку, скоро свету жену, али у младости ово уопште нисам разумела. Желела сам да ми свештеник буде идеална мајка. Да ме прихвати такву каква јесам: комплексну, са свим мојим недостацима, да ме воли безусловном љубављу. Да се сажали на мене, помилује ме по глави и да слаткише.

Штавише, заиста сам желела да ми свештеник буде отац. Овде ме је језик подржао, надала сам се да ће ме отац Александар, отац Павле, или било који други волети очинском љубављу, строжијом, сугеришући прави пут. Баћушка је требало да буде мој идеални тата, који, ако кажњава, онда то чини са великом љубављу. Сећам се како ми се срце стиснуло и обрадовало првим покорама, јер баш тако треба да се понаша прави отац. Додаћу да ме родитељи меког срца скоро никад нису кажњавали, вероватно ми је ово фалило.

Дакле, то је био први круг очекивања – свештеник је требало да постане мој рођак, мајка и отац, идеалан, који нема слабости и својства обичних људи, не нервира се, не љути се, потпуно дели моје ставове. И, наравно, на овој дивној слици ја играм улогу малог детета, никако одраслог, јер када одрастемо, морамо да бринемо о родитељима, да их зовемо, водимо код лекара - не, не ! У овом моделу, такозвано „духовно дете“ је вечно дете, без обзира колико има година – осамнаест, двадесет или педесет.

Следећи круг је - да буде мој пријатељ. Свештеник је, наравно, близак пријатељ, додуше, старији, али је скоро равноправан са вама. Ви му откривате тајне, а он пажљиво слуша и опет вас прихвата без критике, и даје вам паметне и проницљиве савете, подржава вас у тешким тренуцима. Осим тога, свештеник мора бити учитељ, стручњак за православље.

У стара времена, када није било књига о Цркви у јавном власништву, када интернет није постојао, било је природно обратити се свештенику за све врсте информација. Сада можете много сазнати читајући изворне информације не узнемиравајући свештеника питањима. Међутим, лакше је питати! Ево још једне призме: свештеник је учитељ, стручњак, зналац који нас обавештава о томе како треба постити, молити се, исповедати.

Али то није све. Ко углавном испуњава православне цркве? Жене. Ту углавном виђамо девојке и жене. Тако испада да свештеник постаје једини човек у кући својих парохијана. Почиње да замењује фигуру мужа, главе породице, а опет искључиво таквог дародавца, према коме немаш никаквих обавеза. Он те разуме и воли. Многима се то дешава несвесно, и није баш уобичајено да се о томе прича, али сваки свештеник исповедник свакако има шта да каже о томе. Штавише, то се дешава не само слободним женама, често свештеник почиње да замењује мужа који је потпуно постојећи, само не толико узоран и пун љубави колико његова жена жели.

Свештеник је и идол, Бог који све зна. Многи парохијани просто слепо прихватају све што свештеник мисли и каже на било коју тему, не само везану за духовни живот, већ и политичку, економску, културну. Дакле, он је наш свезнајући Бог. Али то није све.

Свештеник се мора претворити у мене и донети све тешке и одговорне одлуке уместо мене. Отићи или остати? Говорити или ћутати? Одлучује о свему за мене. Назовимо ово одбијање одговорности послушношћу. И то је још једна улога коју нудимо свештенику: да буде ми.

И на крају, сви толико желимо да наш свештеник буде неустрашив, независан, слободан. Да изађе на проповед и говори у име Христово. Да каже да убијање није добро, да је убијање грех. Да говори истину, блажени су изгнани правде ради. Да буде идеалан хришћанин. Међутим, када је некоме, показавши неустрашивост, одузето, на пример, право на службу или чак чин, ми из неког разлога не журимо код њега, ни не помишљамо да помогнемо њему и његовој породици. 

Дакле, да сумирамо речено, желимо да нам свештеници постану тата, мама, муж, најбољи друг, светац, учитељ са великим словом, Бог и ми. Да ли је могуће? А шта је ово ако не бекство од одговорности, очајно и надахнуто, бекство од одговорности и живота.

Овде је, можда, најдраматичније то што су наши пастири врло често симпатични и љубазни људи, и дају све од себе да одговоре на наша потпуно сулуда очекивања. А многи се труде да буду мама и тата, брину, буду учитељи, терапеути, помажу у свему и решавају наше проблеме уместо нас. Чини се да они, као и ми, не умеју увек да процене да је то изнад људских снага. Више пута сам гледала неке изврсне свештенике како се кидају. Кривица је обострана, како парохијана, који су захтевали немогуће, тако и пастира, који није знао како да избегне ове захтеве.

Причала сам о томе шта сам очекивала и желела од свештеника дуги низ година. Све ово је одавно прошло. Данас знам да је свештеник само обичан човек као и сви ми. Дакле, једино што очекујем од свештеника је да ме подсећа на Христа. И то је све. Он не мора да живи као савршени хришћанин. Тачније, мене се апсолутно не тиче како ко живи.

Да, директно дело свештеника је да воли Бога, да воли Христа и људе, различите људе, свакога ко му дође. Да их воли отворено, готово детињасто. Али да будем искрена, схватам да је то тешко.

Дакле, закључак је - нека живи најбоље што може, захваљујући својим способностима, у оквиру својих идеја и погледа, а ви се ослободите својих очекивања. Можете само да бринете о себи, својој души и да волите оне који живе поред нас.

Маја Кучерска

https://www.pravmir.ru/mat-i-otecz-uchitel-i-drug-chego-my-hotim-ot-svyashhennika-majya-kucherskaya/

Срећан празник Пренос моштију Светог Нектарија Егинског чудотворца!

Чудесни миомирис из тела Свеца

Свети Нектарије се упокојио на дан Арханђела Михајла 1920, у атинској болници и по његовој жељи сахрањен је на острву Егини у манастиру који је лично основао са монахињама и ктиторима. Његово тело је најпре превезено погребним аутом из Атине до луке Пиреј да би одатле бродом до Егине. Младић који је превезао ковчег са телом је журио и буквално истоварио ковчег на степенице храма Св. Тројице у Пиреју, а потом отишао имајући друге велике обавезе, а такође ни свештеници храма нису се удостојили да дођу и дочекају тело Владике Пентапољског, нити су отворили храм да се унесе ковчег. Било је подне и тако на степеницама храма остављен без почасти ковчег са телом Владике пентапољског је чекао и уз њега вољени Владикин ученик Коста Сакуполос и једна монахиња брод да би отпловили за Егину.

Како је записао биограф Сотос Хондропулос - Народ који се сабрао да се опрости од Владике, јер он је у том храму проповедао више пута, осетили су јак мирис из ковчега попут мириса јутарњих најлепших планинских цветова; отворили су ковчег и угледали капљице мира на лицу Владике. О, чуда! Он који је остављен и презрен од многих миомирише! Видевши то Коста је брзо пронашао убрусе и купио је миро са лица Владике. Народ је почео да га целива, да миром се помазује по челу и грудима и да клечи пред ковчегом славећи Бога. Постајали су свесни Светитељ је био међу њима!

Тропар светитељу Нектарију Егинскому, глас 4:

Преподобно поживевши као мудри јерарх, прославио си Господа дободетељним животом, преподобни Нектарије. Тако, прослављен силом Утешитеља, твојим Божанским моштима, одгониш демоне и исцељујеш болне, који ти с вером долазе.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

- Када дођу тешка, неподношљива времена, да ли код људи вера расте или слаби? Потребна нам је утеха и вапимо: „Господе, зашто ниси са нама? Зашто не интервенишеш, зашто нас не браниш?"

- Смисао хришћанске вере није у томе да нас Бог милује по глави и испуњава све наше жеље. Суштина хришћанства је да служимо Христу, испуњавамо Његове заповести, Његову вољу. Наравно, подршка је потребна сваком човеку и свако ко служи Богу, добија је.

Нигде у Јеванђељу не пише да је Син Човечији дошао на овај свет да бисмо били сити, богати и здрави.

Јеванђеље каже да је Син Човечији дошао да спасе овај свет, да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Шта је вечни живот? Ово је фундаментално, теолошко питање и не бих да улазим превише у то. Бог се смиловао на нас, Он је то већ учинио, чини и учиниће опет. Своју љубав је доказао тако што је послао свог Јединородног Сина да откупи наше грехе. Али морамо и ми сами нешто да урадимо. Шта ми радимо за Њега?

- Изгледа да на Његову љубав одговарамо мржњом једни према другима. Али како побећи од мржње, ако је то нормално осећање које човек гаји према непријатељу, према убици?

- То није нормалан осећај. То је животињски осећај, а човеку се каже: воли своје непријатеље. Поготово ако човек себе сматра верујућим хришћанином. Да, веома је тешко. Људски гледано, то је једноставно немогуће. Али Исус је јасно рекао да оно што је немогуће човеку, могуће је Богу. Све зависи од тога шта тражимо. Данас сви говоре да желе мир, али сви схватају мир као своју победу. Победа једног је пораз другог.

- Колико је концентрација могућа у нашем садашњем животу, вреди ли тежити томе? Или је то, напротив, издаја – тежити унутрашњем миру?

„Све зависи. Ако тражим мир и концентрацију да бих био ефикаснији у заштити неких вредности, идеала, онога у шта верујем, да бих служио Богу, то је добро. Ако тражим мир, тишину, фокус само да ми буде удобно, то је другачије. Онда је то издаја. Најважније на чему све почива јесте оно због чега сам постао хришћанин. Ако сам постао хришћанин само да бих спасио своју душу, онда је то лоше. Ако сам постао хришћанин да бих служио Богу и свету да се спасем, то је сасвим друга ствар.

– Испада да, што је горе у овом свету, хришћанину је боље, јер му се тиме даје могућност да се испољи у свој својој хришћанској пуноћи?

- Не морате да тражите, доћи ће само од себе. И испит, и искушење, и крст. Не можете да баците крст, али не морате да ропћете.

–  Да ли је сваки тест од Бога?

— Апостол Јаков пише: Кад си у искушењу, не говори да те Бог куша. Бог никога не куша. С друге стране, Господ каже да, ако није воља Оца Небеског, неће вам ни длака пасти са главе. Све је то двојако. Бог нам је дао слободу. Бог нам је дао овај свет да бисмо га могли оплеменити, развити, украсити, учинити погоднијим за свој живот и за друге људе. А шта ми радимо с њим? Шта је са климатским променама? Неке глобалне катастрофе су изазване од стране човека.Свако је искушаван сопственим гресима, грешкама из прошлости.

На крају крајева, ми често замишљамо да постоји линија додира где демони ратују са анђелима. У ствари, све је много компликованије. Демони су такође Божије творевине, и Бог их такође воли. Стога их Он не уништава, већ им даје могућност да некако постоје. Сећате се јеванђељске приче о томе како Исус лечи опседнуте Гадаре? Демони Га моле: „Не гони нас у бездан. Да бар уђемо у свиње. Каже: „Па идите у свиње“.

Бог контролише демоне, али понекад им ми сами дајемо прилику да делују у нашим животима. Ако је особа опседнута демоном, то значи да је негде пронашао рупу у заштити.

Нa крштењу добијамо стварну заштиту од Бога, када су очи, и нос, и уста, и уши, сва чула, и руке, и ноге, и тело  помазани миром.

- Шта је супротно од мржње? Све више се чини да је то равнодушност. Можда је неко жестоко осећање боље ?

- Алтернатива мржњи је ипак љубав, друга је ствар што је ми немамо. Важно је запамтити да човек има две природе. Он је, с једне стране, духовно биће, а с друге потпуно земаљско, животиња. Мржња је продор наше животињске природе: нагона, беса, агресије. Овоме је важно супротставити оно што нам је дато од Бога.

Све време у нашем храму тражимо љубав, мир, стрпљење – оно што нам највише недостаје. Када сујета надвлада, треба се молити за смирење мудрости. Ако завист преплављује, онда се треба молити за превазилажење зависти. Ако је мржња присутна, онда се треба молити за љубав, за смирење. Јеванђеље има одговоре на све.

- Зашто је то тако тешко, скоро немогуће?

- Могуће је, али људи једноставно не желе. А кад нешто не желимо, све нам је тешко. Ако не желим да једем, тешко ме је натерати да једем нормално. Ако не желим да вежбам сваки дан, увек ћу наћи гомилу разлога да то не радим. И опет се поставља питање зашто смо дошли у цркву. Господ у Јеванђељу каже: „Ко хоће да иде за мном?“ Не тера никога. Он каже: „Узми крст свој и пођи за мном“. А крст је болан и страшан, он је болно оруђе смртне казне. „Узми крст свој и иди за мном“ је суштина хришћанства.

- Ако вам дође мајка која је изгубила сина, хоћете ли јој рећи: „Узми крст и иди“?

Наравно да ћу плакати са њом. Али у храму, у беседи ће чути ове речи: „Одбаци себе, узми крст свој“. Можда не одмах, али ће после неког времена почети да схвата.

Физичка смрт је увек бесмислена. Међутим, дешава се да деца гину у саобраћајним несрећама или умиру од неизлечивих болести. Зашто се ово дешава? Зашто је то потребно? Немогуће је разумети. То је ствар поверења у Бога.

- Да, физичка смрт је бесмислена, али да ли је човеков одлазак Богу добра ствар? Да ли сте спремни да ово кажете мајци која је изгубила дете?

- Ако човек падне у очајање, онда га морамо подсетити да је неопходно веровати Богу. Дете иде Оцу пуном љубави и због њега се треба радовати. Понекад ове речи могу пружити човеку бар мало утехе.

Да ли бих то могао да кажем мајци која је изгубила дете? Све зависи од њеног стања. Да, и мог такође. Уосталом, ја нисам Господ Бог, него човек, слаб, немоћан, стар, болестан, и дешава се да немам довољно стрпљења. Али стварно верујем у Бога. Господ каже: „...ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори оној: пређи одавде тамо и прећи ће и ништа вам неће бити немогуће...Мт. 17, 20“. Многи верују да је вера када у нечему неким чудом успеју. Чудо, супермоћ није показатељ вере. Снага вере је поверење у Бога, спремност да се прихвате најтежа искушења.

— По чему се парохија разликује од колектива?

— Не волим баш реч „парохија“. Волим реч „заједница“- када се људи познају, заједно славе породичне и личне догађаје, иду на одмор у групама, подржавају једни друге.

- Да ли је једнодушност могућа у заједници? Да ли сви осећају исто о ономе што се дешава?

- За мене је црква породица. И у породици људи различито гледају на неке ствари. Све ово са љубављу превазилазимо. Али неки се жале: „Тако другачије гледамо на све, да је постало јако тешко“. Ја кажем: „Будите стрпљиви. Живот је генерално тежак. Мислите ли да је Господу било лако са Његовим апостолима који ништа не разумеју? Он иде у смрт, а они се свађају ко је од њих важнији.  

- Да ли је некад било срећније време? Или не?

- Свако време је срећно.

- И сада?

- И сада. Недавно је једна бака дошла у храм с питањем: „Шта мислите о последњим временима?“

„Живимо у последњим временима две хиљаде година“, одговарам. „Увек се чини да су последња, али живот иде даље."

Можете бити срећни у било ком тренутку. Чак и током Другог светског рата људи су налазили изворе радости. Није случајно што апостол Павле пише: „Радујте се, радујте се, радујте се. Увек се радујте." Не каже, радуј се кад те помилују по глави, увек се радуј, захваљуј за све. Отац Александар Шмеман је писао да је немогуће бити верник, знати да постоји Бог који те воли, који ти је све припремио, да ти је Царство Божије већ дато, а не радовати се. Морамо ово научити. Царство Божије је царство љубави, отворености, прихватања. То нам је дато овде и сада, али ми то не прихватамо, не осећамо, не знамо како да живимо у њему. Треба учити.

- Тешке ствари које се дешавају не доприноси томе.

Знате, имамо заједнички оброк после службе, и тамо је увек тако забавно. Смејемо се, шалимо се, иако се чини да је то немогуће јер се тешке ствари дешавају около. Све је у чињеници да смо добри само кад смо заједно. А зашто да гневимо Бога, да плачемо и кукамо? Боље да се чешће окупљамо и молимо за оне који су сада болесни.

https://www.pravmir.ru/schastlivym-mozhno-byt-v-lyuboe-vremya-svyashhennik-vladimir-lapshin/

Причешће, а пре њега су три канона и пост. Можемо ли бирати?

И зашто бити са пријатељима није горе од читања акатиста?

„Вече пред причешће можете провести у кафићу са својим омиљеним пријатељима или се затворити код куће и прочитати акатист – урадите како желите.”

Фрагменти из књиге протојереја Алексија Уминског „Књига молитве.Озбиљност правила или разговор са Оцем? “

 (Питање из публике)

- Оче, после причешћа, канонe које читамо - за мене је то нека врста тешког рада. И ако сам се раније причешћивао сваке 3-4 недеље, последњих година се причешћујем једном у 2 месеца. Шта бисте препоручили?

- Баците свој молитвеник ( у шали ).

-„Могу ли да разговарам са Господом на минут?“ Треба ми само минут...

- Сјајно! То уопште није мало. То је веома добро.

- Значи, могу да дођем на Причешће без прочитана три канона?

- Можете.

- А колико често,по вама, савремена млада особа треба да се причешћује?

-  Не постоје такве посебне препоруке, осим за саму литургију. Када се служи литургија, људи долазе да се причесте.

- И о посту. Сазнао сам да је, када држите пуно постова, риба дозвољена чак и у суботу ујутру на пост...

- Знате шта, открићу вам чак и једну већу тајну: пост у суботу забрањује Шести васељенски сабор. А онај ко пости у суботу мора бити изопштен по правилу Шестог Васељенског Сабора.

- А како онда, ако држим све постове, у петак, среду, да пропустим суботу?

– Литургијски пост је да се од 12 увече ништа не једе и не пије ни вода. То је то, нема више литургијског поста. Па, да будемо скроз строги, све друго смо смислили у последње време, да се човек не осећа превише слободним, већ да осети да је дошао на посао и да мора зарадити тј. заслужити Свето причешће.

- Треба ли ми благослов за ово? Или могу да препустим себи свој избор? Јер, сигуран сам да за то нећу добити благослов. Било је много ситуација у којима сам га тражио и био одбијен.

-„Да поновим, овде се поставља питање- од кога шта узети, разумете ли? Ко може дати. Ако вам неко може дати, онда узмите, ако не, не узимајте. Ако свештеник може дати благослов, узмите га. А ако вам не може дати такав благослов, онда је боље да га ни не тражите.

Разумем да се људи суочавају са овим проблемима, јер је заиста прилично тешко ослободити се овог ужаса у који смо данас упали због наше неофитности.

Али, ви сте слободни људи, можете изабрати она места где вам се неће постављати таква питања, где вас неће испитивати на исповести са предрасудама да сте за све криви.

- ... Ако одем у недељу са мужем у шетњу градом по лепом времену, и одемо и у кафић, онда ме мучи да нисам уопште провела дан како треба, да је требало  да будем у молитви. Како се треба понашати уочи причешћа и после?

- Да, то је у реду, наравно. Ви сте оно што јесте. Ако се саберете у молитви неко вече, то не значи да ћете сутрадан бити исти молитвеник. Зато што сте оно што јесте. И помислити, да се у једном тренутку можеш напрегнути и да је то Богу потребно, је прилично чудно, јер Бог зна шта сте данас, сутра, прекосутра.

Не можете судити о овом дану - па, у принципу, и другим данима када се припремате за Причешће - покушајте да будете пажљивији према себи, да никога не вређате. Просто је лоше увредити некога и свађати се уочи причешћа. Али чак и ако се то догоди, увек се можете помирити. За вас је ово прилика да мало обратите пажњу на своје срце. Али, није да је то важније од затварања и читања свих акатиста редом, то су сасвим различите ствари.

Ви сте оно што јесте, и тако ћете ићи на причешће, чак и ако ово вече проведете у кафани са својим вољеним пријатељима, а да притом не учините  ништа лоше, никога не осудите, никога не увредите. Или, нећете овај дан провести са пријатељима, већ се једноставно затворити и прочитати акатист. Шта вам више одговара. Урадите како желите. Желите ли да се молите, молите се. Желите ли да будете са својим пријатељима, будите са својим пријатељима. Али немојте од тога правити неку врсту духовног позоришта.

протојереј Алексије Умински

https://www.pravmir.ru/prichastie-a-pered-nim-tri-kanona-i-post-mozhem-li-my-vybirat/