Мени је Христос живот. Он је начин на који сам изабрао да посматрам живот, људе, ствари, животиње, сву творевину. Кроз Христа посматрам све и сва.

Моја борба је управо та, да корак по корак задобијем поглед Христов. Да посматрам чистоту у блудници, искреност у разбојнику, у свакој људској страсти и погрешци да видим једну дубинску рану. Да не осуђујем него да у позадини страсти видим ону дубоку људску потребу.

Христос је мени начин на који кажем добар дан и лаку ноћ. Начин на који се будим и увече лежем да спавам. Како учим да ћутим, да се препуштам, да не контролишем, да не владам, да не одређујем и не условљавам.

Христос је за мене начин да волим себе како бих научио да волим и своје ближње. Мој пут да се усправим после пада и сакупим све своје крхотине, а да их не проклињем нити вређам, него да их заволим. Јер једино тако могу пригрлити и распарчану икону свог ближњег.

Христос је начин на који миришем, чујем, кушам, додирујем, корачам и осетим. Он је начин на који размишљам, осећам. Он је сам Живот. Не могу више да слушам високопарне речи и узвишене анализе, макар оне биле и теолошке. Јео сам их у обиљу, али остадох гладан. Какве везе има Христос са свим тиме? Он је живео, осећао, додиривао, причао, плакао, осећао страх и веровао. Био је истовремено толико очовечен колико и божанство. Апсолутно човек, апсолутно Бог.

Није те испуњавао кривицом, страхом, претњама. Није имао везе са свим овим религијским мраком страха и осећањем кривице. Са страхом који плаши људе да би их контролисао. Који Бога ограничава у обрисе кутијица, закона, уставе и идололатрију спољашње форме. Који се прави важан како зна све одговоре, а да притом никад није поставио себи суштинска питања.

Христос је ћутао, ови само причају, сејући страх у најједноставнијим и најприроднијим људским одликама. Више говоре о ђаволу и антихристу него ли о Богу. Више о паклу него о рају. Више о греху него о благодати и сили Божијој и слободи. Баве се људском сексуалношћу јер се боје љубави.

Ипак су истините речи блаженог Августина: "У Бога има много оних које нема Црква, и у Цркви има много оних који нису у Бога...".

Окончајмо ове мисли речима великог Светог Порфирија да бисмо осетили сладост:

"Христос је пријатељ, и виче ка нама:

Бре, ви сте моји пријатељи, ја вас све волим! Не претим вам паклом. Не плашим вас...Желим да се и ви са мном радујете животу...".

Oтац Пападопулос

(превела са новогрчког монахиња Герасима alias Tanya Davidovic)

https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

– Сестро, када приметимо нешто изобличено код другог, како да га натерамо да се промени?

- мати Гаврилија: Велика је грешка мислити да можете променити човека својим трудом. Никада. Својим животом - да. Али уз залагање, говор, противљење и слично, никад или бар врло ретко. Промена ће се десити када дође Божји час. Ако промениш себе и постанеш живи пример ономе кога желиш да промениш, његов идеал, а он те види срећног, онда ће се и он променити. Молити се за човека је добро. Али покушај да се он промени - не. То је само у рукама Божијим. Бог има свој план за живот сваког од нас. За све. Ми смо слободни. Али ми не знамо да Он зна шта ћемо учинити. Он све зна. Он зна наш пут до последњег тренутка нашег живота. Ми то не знамо. А ако, љубљени мој, покушамо да се више сјединимо са Богом, онда неће бити потребе да било шта чинимо. Тако ћемо аутоматски постати живи пример онима које желимо да видимо како ходају Његовим путем. Али природно је у твојој младости и са љубављу коју је Бог уложио у твоје срце, да то у почетку не разумеш и да се разочараш говорећи себи: „Али како то ? Такви напори, а он је и даље исти ." Знаш шта? Господ каже исто за нас:„Толико пута сам ти опростио. Био сам стрпљив толико пута, а ти си и даље исти . " А онда је наставак у молитви. Без осуђивања другог. Једном, када сам већ схватила шта је молитва, видела сам двоје деце како се туку на путу. Нисам ишла да их раздвајам, као што бих то урадила раније, већ сам одмах окренула главу у страну и молила се: „Господе, стави мир свој међу њих“. И кад сам се окренула да их видим, они су се већ играли насмејани. То је био одговор Бога. Запамтите то, драги моји. Мир и тишина у нама и начин на који живимо показују колико верујемо. Зато, неко може да нам каже најлепше лекције, али када га видимо узнемиреног, немирног, не можемо да верујемо у то шта нам говори.

Тако, ако желимо да помогнемо другима, циљ нашег живота треба да буде да се што више приближимо Господу.

maranata01.wordpress.com

Откривајући себе, морамо почети да се поправљамо. Ако откријем да сам нервозан, мораћу да се променим. Да постанем кротак и послушан. Ако откријем да гајим злобу и мржњу према другима, мораћу да се излечим и постанем незлонамеран и праштајући. Ако завидим другима, морам се ослободити зависти и унети једноставност у свој живот. Да престанем да гледам друге завидним и лукавим оком, и да их гледам простодушно, спреман да их подржим у њиховом болу или у њиховој радости. Ако лако осуђујем и оговарам, често чак и клевећем, морам коначно да предузмем нешто. Прво, да престанем да се дружим са оним људима који такође осуђују и оговарају. Да укротим свој језик, али и уши. Да пазим шта слушам и од кога то слушам. Јер, ако нешто не чујем и нисам радознао да сазнам, нећу ни оговарати.

Важно је да се кајем. Ако сам свестан својих грехова, падова и свог духовног стања, онда се нећу усудити да говорим погрдне речи ни о коме . Моје срце ће бити сломљено и понизно и нећу се супротстављати другима насилно и сурово.

Ако откријем да се мој хришћански живот своди на једноставно избегавање неких грехова, морам да изађем из ове статике. Духовно благостање не долази када избегавате одређене грехе, већ када покушавате да се култивишете у себи и живите врлинским животом.

Врлински живот не значи једноставно избегавање одређених греха, већ свакодневно практиковање врлина. То не значи једноставно - не красти, већ бити милостив и човекољубив.

Врлински живот не значи не ударити другога, него га загрлити; не значи не штетити другоме, већ саосећати и помагати му. Не значи уздржавати се од хране, већ обуздавати свој его, гладовати за Богом и ближњима.

Уместо равнодушности, да бринемо за друге. Да постанемо ослонац за страдања, за неправде, за свог ожалошћеног брата. Али, у исто време, да останемо близу оног ко нам наноси неправду, вређа нас и клевеће. Не дозволимо да нас наш его окрене против њега. Јер, у богоугодном животу не држимо само реч Божију, него ако је други не држи према нама, остајемо хришћани, поступамо као Христос.

Неки кажу: „Никоме нисам згрешио“. Али, Бог вас неће питати да ли сте некоме нанели неправду, већ када су вама нанели неправду, шта сте урадили, када су вас увредили, како сте се понашали, када су вас вређали, шта сте узвратили.

Ту се види наше духовно стање: не када се придржавамо неких спољашњих правила, него када од другог добијемо крст и понижење. Па шта да радимо? Зграбимо прилику да се понизимо, да ћутимо, да вежбамо стрпљење, молитву, праштање, љубав. Тада можете видети какви сте хришћани. У клевети, коју ћемо прећутати. У неправди, коју ћемо поднети. У увреди, због које ћемо страдати. У издаји, коју ћемо издржати. Хоће ли наша љубав све то издржати или ће се претворити у мржњу? Хоћемо ли остати мирни или ћемо тражити освету? Хоћемо ли сами себе да прекоримо када видимо да смо згрешили, или ћемо кривити друге?

Мислим да сви разумемо, али не желимо да прихватимо да нисмо тако добри. Одбијамо да се суочимо са својим грешкама, и то је наш проблем. Наш велики проблем није што грешимо. Наш велики проблем је што не признајемо да грешимо.

Није у питању однос других према нама, колико су се огрешили о нас, већ какав је наш однос према њима. Шта нас брига шта други раде. Ми ћемо одговарати за оно што смо сами урадили. Одговарићемо Христу. Он је наш модел за живот.

Пре него што било шта учините, погледајте како је Христ поступио. И пре него што реагујете на нешто што су вам учинили, погледајте како је Христ реаговао.

архим. Павел Пападопулос

www.bogonosci.bg

Да се слажете да, када бисмо тачно знали када ће се завршити ово или оно искушење, онда то више не би било стрпљење, већ чекање.

У том смислу, трпљење је сложенија врлина, јер истинско трпљење произилази из поверења у Господа, из пристанка да се све патње подносе без услова док их Сам Бог не заустави.

Беспоговорно подношење туге важна је карика у ланцу других врлина.О томе говори апостол Павле:

«И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење,

Као што видимо, плод трпљења треба да буде искуство у духовним стварима, а само трпљење је немогуће без туге. Ово увек треба имати на уму када нам ствари иду јако тешко.

Такође је важно запамтити да нам се без воље Божије ништа не може десити, а сва наша искушења, ма колико тешка изгледала, у ствари су подношљива, јер их је Господ створио за нас.

Али најважније је да нас стрпљење много чему учи. „Стрпљење нас чини угоднима Богу и чува нас за Бога. Оно ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир...“ пише св. Кипријан Картагински. А у ствари, погледајте како се сада понашају свештеници и верници који највише страдају од угњетавања: у њиховим устима су молитве и благослови као одговор на поруге, увреде и насиље.

И обрнуто, као што трпљење, по Светом Кипријану, обуздава страсти, тако их његово одсуство ослобађа.

Зато је патња толико важна, толико је важна ова сурова школа, јер иначе немамо шансе да превазиђемо себе, своју самовољу, свој језик, своје емоције.

Пример супротне поjаве су они који сада прогоне Цркву. Овде видимо потпуно необуздане страсти: гордост, самозадовољство, гнев, псовање, богохуљење... Ово је најважнији барометар који показује ниво духовног живота.

Још је горе за гоњене ако у дубини душе негују мисли да буду на месту својих прогонитеља – да би се, као и они, самоправедно уздизали и, заузврат, прогонили своје противнике. Такво „стрпљење“, баш као и жеља за осветом, неће донети никакву корист.

И ово је такође један од аспеката стрпљења – све своје озлојеђености дати Господу. Јер Онај Који је рекао: „Моја је освета, ја ћу вратити“, зна боље од нас како да утеши Своју децу и како да се носи са њиховим прогонитељима.

Наставићемо да носимо свој крст са понизношћу, стрпљењем и подржавајући једни друге.

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/ru/content/mitr-antoniy-pakanich-terpenie-mnogomu-nas-uchit

ЕВСТАТИЈЕ, ЧУДО ОД ВОЈВОДА, СВЕ ОДБАЦИ КАО ПРАЗНУ ПЛЕВУ, РАД ИСУСА, ЦАРА БЕСМРТНОГА. Свети великомученик Јевстатије, велики војсковођа римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10).

      Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена - Теопистија (Боговерна), а њихови синови - Агапије и Теопист. По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. Утом му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.

     Тропар (глас 4):

     Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-velikomucenik-jevstatije-plakida

Доћи ће време за које кажу: „Живи ће завидети мртвима." Имам једно провокативно питање: да ли је Лазар уопште желео да васкрсне? Нико га за то није ни питао.

„ Да, Лазара нису питали. И није ни требало: Бог је на првом месту, а људске ствари су негде доле, то је слика света позната многим православцима. Горе је Бог, испод Њега девет редова анђела, затим људи, испод је животињски свет итд. Шта смо ми пред свим овим моћима, престолима, законима? Безначајни, грешни, мали, за наше мишљење нико не мари.

Па ипак, у сваком од нас увек постоји оно мало „не слажем се“. Човек може бити затворен у логору, послат у рат, уздигнут или понижен, али у њему увек остаје мала честица слободе, наде у слободу, која често делује сулудо. Tо нам је дато од Бога, ми смо у сродству са Њим, то је део Његових гена. Однос Бога и човека је увек дијалог, као што је и молитва увек дијалог. Уверен сам да Бог не делује на силу. На неки тајанствен начин, мислим, Лазар је дао сагласност на васкрсење, иако Јеванђеље то не каже. На крају крајева, он и Исус су, како кажу, били пријатељи, спојила их је љубав.

- Ако свако има делић слободе, зашто онда нико од нас нема моћ да било шта промени?

- Слаб сам, али сам моћан ако од Бога тражим помоћ: Господе, хоћу, али једноставно не могу, помози ми. Замолите Бога искрено, свим срцем и све ће се променити. Генерално, сви смо различити, свако на свој начин гледа на свет, имамо различита животна искуства. Када тражим од Бога да нешто промени, зашто бих био сигуран да ће Он то променити баш онако како ја желим? Тражите промену - али будите спремни да је прихватите.

"Ако сам слободан, зашто онда не могу ништа да променим?" То ме веома подсећа на питање: „Ако си Син Божији, сиђи са крста, спаси себе и нас!“ Постоји израз: „Прихватите вољу Божију“. Молимо се: "Нека буде воља Твоја!" – и лажемо сами себе, искрено не схватајући, не верујући да је оно што смо добили као одговор на молитву воља Његова. Веома ми је важно да престанемо да се сами грчевито петљамо, да будемо стрпљиви и да верујемо Богу да ће нешто учинити.

- Шта ако осећате да је све што се дешава погрешно и мучите се?

- Мучити се значи трпети. Издржати, пропатити један одређени период. Било који други начин, тражење разлога, самооправдање, што је још горе – правдање зла које се дешава „промислом Божијим“ и тако даље - не, није добро. Сви желимо сигурност и удобност, па се трудимо да нађемо једини исправан положај и смиримо се, а не да јуримо около као устрељени зец. Али бити истински са људима, са Богом, врло често значи и патњу - осећање сопствене неправде, понижење, немогућност да се избегне заједничка судбина. Ако вам несрећна мајка, која је изгубила дете, као одговор на ваше хришћанске савете,  баци фразу у лице: „Само напред са својом проповеди“, шта можете да одговорите? Станите и ћутите. И подржавајте се надом да ће временом Бог некако утешити ову мајку. Ово ”ја” у нама заиста жели да се осећа удобно овде и сада и покушава да нађе праву позицију да изгледа добро.

— Шта да радите ако желите да емотивно учествујете у туђој несрећи?

„Учествујемо на овај или онај начин, без обзира да ли покушавамо да нешто кажемо или ћутимо. Заповест љубави остаје. Живећи међу људима, ризикујући да се покидате, учествујете у њиховом болу.

— Једном сте написали да је патња дужа од радости. Можете ли то објаснити?

— Патњу је теже одглумити, али радост се може заменити, макар и помешати са осећањем задовољства. Патња је ближа нечему стварном. Не желим да кажем да је сама патња коначна истина. Човек је створен од Бога за радост. Али ми живимо у палом свету. Богочовек је дошао у њега, умро на крсту, Његова мука је део стварности. И као на дасци баченој преко провалије, уз ову стварност патње можете прећи на другу страну, у вечност. У илузији да ће увек све бити добро, лако и радосно, нећеш далеко догурати, нећеш прећи понор.

„Али чини се да је радост нестала из јавног живота. Људи не причају о свом слободном времену, не пишу смешне ствари и не показују фотографије животиња на друштвеним мрежама. Да ли је то реалност?

- Не знам, овде је много тога помешано. С једне стране, како можете бити срећни када толико људи има вољене, рођаке и пријатеље у зони борбених дејстава? С друге стране, плашиш се да ће, ако се радујеш првим пупољцима на дрвећу, добром поклону, књизи, Богу, почети да упиру прстом у тебе: „Ето, сви плачу, а он се смеје.” Много је лицемерја у скривању радости.

- Али како другачије показати солидарност? И уопште, да ли је солидарност права реч за хришћанина?

- Наравно, морамо да покажемо солидарност. Али, неопходно је схватити шта је то. Сећате се Петрових речи? „Дођите и умрећемо са Њим.” Хтео је да се солидарише, али се у стварности догодило нешто сасвим друго: и Петар, Камен, својом савешћу, вером и љубављу одрекао се Христа пре него што је петао три пута запевао. Ово је дивно место у Јеванђељу, показује како се све испреплиће у стварном човеку: солидарност, саосећање, па страх, себичност и издаја. Петар није плакао само зато што је схватио да је издао Христа, већ и што је у себи видео добро и зло, злато и трулеж.

Дакле, солидарност са људима је добра, али увек морате разумети шта је то, и да постоји нешто више од солидарности. То је Васкрсење Христово и могућност општег васкрсења. То даје наду, прилику за преживљавање и јача веру. Међутим, све више долазим до убеђења да васкрсење није нужно блажен, удобан догађај, пријатан празник уз колаче. То је експлозија и ударац који може бити јачи од смрти.

„Многи сада, управо у знак солидарности са онима који страдају, не желе да славе Васкрсење. Кажу да неће ићи у цркву.

– Људи често питају: „Где је био Бог када су људи патили?“ Дешавају се ствари које не разумемо, не можемо да схватимо својим умом. Зато, у знак солидарности, ми, пре свега, треба да живимо нешто више: ми, хришћани, морамо да чекамо Васкрсење Христово и, колико можемо, да то поделимо са ближњима.

И друго, живите у свакодневним пословима, у својој рутини. Ако сте свештеник, служите литургију, ако сте лекар, лечите своје болеснике, ако сте мајка, окупајте и нахраните дете. Па, ако осећате неке посебне способности у себи, онда идите у зону борбе и тамо извуците људе из уништених подрума. Господ ће вам, кроз вашу молитву Њему и кроз живот, рећи шта да радите.

— Постоји ли средина ?

— Не разумем учествовање у бесплодним споровима, демонстративне изјаве попут „Не могу да спавам јер сам прочитао превише вести“. Па, узмите даљински управљач за ТВ, притисните дугме, искључите га, барем на неко време. Мислите ли да, налазећи се у овом бескрајном точку, у овој неурози, у овом заносу, имате хришћанско саосећање према некоме?

— Да ли је за свештеника ово време теже него иначе?

„Много тога се нагомилало. Као да се планета истрошила, а ми смо толико уморни. Велике температурне промене чине да се људи лоше осећају. Људи су често нервозни, агресивни и обесхрабрени.

Али невоље које се сада дешавају око нас су врх леденог брега који сеже дубоко у најмутније дубине људског постојања. Овде је и себичност, и пожуда, и жеља за влашћу. Једном речју, како каже апостол: „Пожуда тела, пожуда очију и гордост живота“.

— Како се ви носите са тим?

„Заиста саосећам са свима, али мој посао је да покажем правац ка Христу, како би људи знали где да нађу спас.  Лично, не могу баш да помогнем, у смислу „својим рукама решићу туђу невољу“. Ја нисам спаситељ, и мени је самоме потребно спасење. Немам никакве интерне претензије на своју важност као свештеника, тако да не морам превише да изгарам. Радим шта могу.

Осим тога, свако има свој темперамент, има људи који воле да их свештеник казни, да удари песницом о сто, да им наређује, јер се тада пребацује одговорност на њега. Ја то не радим. Одмах кажем: „Момци, хајде да преузмемо одговорност за своје животе у своје руке. Чак и у најтежој, трагичнијој ситуацији, можете нешто учинити. Помолимо се Богу и уз Његову помоћ размислимо шта треба да радимо.”

о. Сергеј Круглов

https://www.pravmir.ru/kak-tut-radovatsya-protoierej-sergej-kruglov/

"16. Каза им пак причу говорећи: У једнога богатог човјека роди њива.

17. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју?

18. И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја;

19. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.

20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?

21. Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом."   (Лука 12:16–21)

Свака јеванђељска прича има два значења: дословно и алегоријско. Ако ову параболу схватимо дословно, онда она говори о бесмислености сакупљања земаљских добара ако се изгуби из вида главни циљ служења Богу и другима.

Заиста, која је поента у томе што имате високо образовање, престижан посао, велику кућу, ауто, викендицу, али сте у исто време разведени од супруге, и не чујете дечји смех у свом огромном стану? Која је поента брзе каријере ако сте стално у завади са пријатељима и ако сте неком потребни, само онда док га спонзоришете својим новцем и прикривате његова безакоња? Али ако ниси богат, живиш од плате и једва састављаш крај с крајем, позајмљујеш новац да платиш светлост и топлоту, а притом не знаш да захвалиш Богу на свему и да не гунђаш, онда си и ти као овај јеванђелски безумник, јер више размишљаш о земаљским стварима него о небеским, лењ си да идеш у цркву недељом и празницима, и због овога ти је срце постало сурово. Заборавио си на духовни живот и вечност.

Ако овај јеванђелски концепт посматрамо у алегоријском смислу, онда под богатим човеком можемо сматрати било кога, јер свако има неку врсту дара од Господа. Међутим, Спаситељ нас подсећа да је код сваког талента најважније да се не поносимо њиме. Јер, ако пустимо горду, самозадовољну мисао у своја срца, онда одмах обезвређујемо ове таленте. Понос нас такође обесхрабрује од напорног рада.

Послушајте шта свети Јован Златоуст каже о овој страсти: „Као што водени мехурићи брзо пуцају, тако и охоли лако пропадају. Као што се грмље брзо претвара у пепео чим се разбукти пламен који га обузима, а густо дрвеће се не распламсава лако и не одржава дуго пламен, тако се јаке и непоколебљиве душе с муком пале, а слабе у једном тренутку.” .

Хајде да размислимо о овим речима. Речи из параболе упућене су сваком од нас: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? (Лука 12:20). И речи апостола:

"15. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри,

16. Користећи вријеме, јер су дани зли.“   (Еф. 5:15-16).

Понос је један од порока које је најтеже открити. Блуд, гнев, малодушност и друге страсти лако се уочавају у себи, и бар почињемо да их се стидимо, али је гордост најтеже открити без помоћи споља, пошто се вешто крије иза врлина. Чинимо неко добро дело и одмах, ако не умемо да разазнајемо помисли уз помоћ молитве, краде нас гордост.

Све што чинимо у Цркви: молимо се, кајемо за своје грехе, причешћујемо се, помажемо другим људима – треба да нас води не у гордост, него у смирење, јер, како каже св. Исака Сирин - „награда није за врлину и не за труд ради ње, већ за понизност која се из њих рађа. Ако буде мало, онда ће прво бити узалудно.”

По мисли светог Јована Златоустог, човек који је кренуо путем спасења „никада неће дозволити да се раздражи, неће се наљутити на ближњега, јер се његова душа понизила и заокупљена оним што се ње тиче. ”

Пост је време када смо позвани да своју душу украсимо разним врлинама, како би она сваког минута била спремна да, као Витлејемске јасле, прими Богомладенца Христа и у Његовој личности сваког коме је потребна наша помоћ и подршка. Али да се, попут становника Витлејема, не бисмо нашли потпуно неспремни за ово, посебно се наоружајмо против порока гордости. Никада, ма колико велика добра дела чинили, не треба да се поносимо њима. Тада ће наша душа увек бити спремна за сусрет са Христом и у овом животу и у животу вечном.

Способност разумевања је једна од најважнијих људских вештина, којој нас околности обучавају буквално сваки дан. Ова вештина је вишеструка: она укључује разумевање Бога, разумевање онога што се дешава у свету, разумевање других људи и разумевање себе. Чини се да говоримо о потпуно природном људском својству, а у исто време, стварно, дубоко разумевање је веома тешко људима - о томе сведочи сам живот. Зашто је способност разумевања тако ретка? И како доћи до способности разумевања?

Разумевање као витална потреба

Вероватно сваки свештеник с времена на време мора да се суочи са таквом парадоксалном ситуацијом: он види како се људи који су живели заједно дуги низ година и, чини се, требало је да се зближе, уопште не разумеју једни друге. Разговарате у исто време са мужем и женом који су вам се обратили са неким проблемом и схватате да морате једном супружнику да „преведете” речи другог. Питате жену: „Да ли сте управо хтели да кажете свом мужу то и то?“ Она каже: „Да“, а муж одједном, као први пут, чује од свештеника шта је хтела да му пренесе.

Зашто се ово дешава, шта је узрок ове катастрофе? Недостатак уверења да је неопходно разумети друге људе. И ово уверење може заправо много да промени, јер је човек такво створење да, када се суочи са потребом за нечим, почиње да проналази средства да то и добије. Уопште, у било којој области, ако човек схвати да му је заиста нешто потребно, научиће све .

Зашто је разумевање једна од виталних потреба? Јер без њега, наш живот постаје веома осиромашен, веома ограничен и, углавном, нејасан и нама самима неразумљив – уосталом, са свих страна смо окружени неким људима који нам остају непознати и самим тим страни. Живети у таквом свету је заиста болно. То посебно јасно осећа особа која почиње да прави прве кораке ка разумевању других: одмах осећа колико јој је лакше у свакодневном животу, колико живот постаје радоснији.

Други разлог, такође очигледан, али не толико елементаран, јесте човекова фиксација на сопствену корист и на себе. Можда му неће сметати да разуме другу особу, али то неће учинити, јер ће у том случају доћи у додир са логиком ове друге особе, њеним искуствима, њеним жељама. У неким ситуацијама ће свакако настати унутрашњи сукоб: да ли треба озбиљније да схватим његова искуства или своја, његове потребе или своје? А човек који је навикао да у свему види само себе, једноставно не жели да му то представља проблем.

Наравно, постоји и следећа опција: можемо да се удубимо у логику другог човека, у његове жеље, у његово резоновање, али не треба да упадамо у њих, да се стапамо са њима, убеђујемо себе да је то наша логика, да су то наше жеље. На пример, током исповести сваки свештеник с времена на време чује нешто што  превазилази границе здравог разума. И ову особу такође треба разумети, али ако се интерно не дистанцирате од онога што говори, временом можете бити прилично оштећени. А пошто је данас у нашем свету ментално здравље, нажалост, велика реткост, то није само пасторални ризик – то је једноставно универзални људски ризик. И то треба да минимизирате у свом животу, али то вас, понављам, ни на који начин не спречава да разумете друге људе.

Прихватите некога ко мисли другачије

Потребно је да препознамо ограниченост нашег искуства, наших идеја, наше способности да опажамо. Тада, када се суочимо са чињеницом да друга особа мисли другачије и жели другачије да се понаша, нећемо одмах изградити непробојни зид између себе и ње. Када човек верује да постоје само два мишљења – његово и погрешно, он се нађе у некаквом кавезу, затвореном својим рукама, у који други људи никако не могу да уђу. А највише од свега је штета што можда не види много тога у животу око себе – нешто што би могло да донесе нове прилике и промене на боље.

Многи од нас су поред људи којима је разумевање неопходно као ваздух, али ми једноставно не можемо да га постигнемо, и то претвара наш кућни или професионални живот у мучење. И одједном схватите: оно што знате о разумевању у теорији, веома је тешко применити у пракси. У овом случају, вреди запамтити веома једноставну и важну ствар: морате покушати да видите себе у другој особи.

Можда то не схватамо, али сви ми имамо различите стандарде за себе и за друге. Ако је мени лоше - то је универзална катастрофа, а када је другом лоше - то је нешто што се може толерисати. Можда и имамо нека уверења, али се она одједном померају када смо у питању ми сами. Можемо бити поборници строгих правила и строгих ограничења, али их сами кршимо и на све начине се правдамо, сматрајући да то није чак ни кршење, већ изузетак. Све ово у великој мери отежава разумевање других људи. А да бисте почели да разумете, морате прихватити чињеницу да је свим људима витално потребна приближно иста ствар. Можда не осећамо туђи бол када му га нанесемо, али чим замислимо да се то исто наноси и нама, много тога одмах постаје јасно. Наравно, сви се ми разликујемо, али у главним, суштинским стварима, веома смо слични, и ова сличност је довољна да схватимо шта је потребно другој особи. 

Да бисте могли да чујете друге људе, морате да научите да их бар само слушате. Можемо ли, без прекидања и свађе, пустити човека да нам каже шта жели да нам пренесе? Ово би требало да буде апсолутна вештина. Морате пажљиво слушати. Често се испостави да су ваше мисли, док је други причао, биле заокупљене нечим другим.

Зашто Господ у Јеванђељу каже да - ко има уши нека чује (Мт. 13,9)? Јер човек може да слуша и да не чује, али нема изговора – да је хтео да чује, чуо би.

Мора се стећи још једна вештина за разумевање других људи - то је способност да сами себе, такорећи, укинете у разговору са другом особом. У разговору нас често нешто заболи – неки детаљ је дирнуо наш понос, неке речи су учиниле да се осећамо непријатно. И у овом тренутку одустајемо од свега, изнутра напуштамо ову особу и почињемо да се бавимо својим поносом, својом нелагодношћу. Али у таквом тренутку морате уклонити све ово и фокусирати се на свог саговорника.

У разговору са човеком, не треба се борити за некакву истину. Тако ћемо, у најбољем случају, остати сами са својом истином, а можемо остати сами са својим заблудама ако грешимо. Иначе, ово је један од оних тренутака у којима верник може да се угледа на Христа. Господ  не упада у наше животе, не показује никакво насиље према нама. Он дозвољава да наша мишљења постоје и упоређује Себе са путником који куца на врата људског срца.

Ширење срца

Дубоко сам убеђен да нема ничег занимљивијег на свету од човека. Међутим, ако живимо живот а да нас други људи не занимају, тешко је чак и рећи какав је то живот. Увек је штета када човек тако живи, јер тада његов унутрашњи свет, који буквално може да буде нешто огромно, космичко, у коме се налазе други људи, постаје нешто равно и толико ограничено да се чак и он, сам, осећа скучено у њему. А то се види чак и споља: човек који не може да прихвати друге људе, ма ко био, ма какву машту да има, шта год да ради, увек се осећа лоше.

Примери неспособности да разумемо друге, дати су нам и у Јеванђељу. Видимо људе који су сведоци Христових чуда – и одбацују Га јер не разумеју како може да се исцељује у суботу, ако се ништа не ради на тај дан. И када чују да је пред њима Онај који је Господар суботе, и да  - није човек за суботу, него је субота за човека, они искрено, из дубине срца, мрзе онога који ово говори, јер се речено не уклапа у оквире њихових идеја.

Апостоли понекад од Христа чују и оно што нису могли ни да замисле: на пример, да је згодније камили да прође кроз иглене уши него да богаташ уђе у Царство небеско. Од ове реченице се све у мислима ученика окреће наопачке, јер су живели са уверењем да је људско благостање доказ људске побожности. Одједном схватају да, оно чему је било нормално да теже, може да се покаже као препрека на путу ка Царству Небеском и доживљавају такав шок да закључују: онда се нико не може спасити.

Али у исто време, све то не изазива у њима жељу да се изолују од свог Учитеља, да исмевају Његове речи или да се праве да их нису чули. И после извесног времена видимо исте ученике као људе са потпуно другачијим идејама, са другом свешћу. Сетимо се речи апостола Павла да - је свима постао све да би макар неке спасао (1. Кор. 9, 22). То је схватање коме сваки хришћанин треба да тежи, које произилази из проширења срца и способности да се свакоме помогне, да би бар неки пришли Христу.

Заиста волим и често у разговорима цитирам речи архимандрита Емилијана Симонопетриског, које су оставиле на мене јак утисак. Он каже да, ако људско срце не може да прихвати човека, који је мали и по много чему ограничен, још мање ће моћи да прими безграничног Бога.

И преподобни старац Пајсије има идеју да човек својим земаљским трудовима може да нацрта огроман број нула у свом животу, али оне ће остати нуле ако им Господ не додели јединицу – тада ће свака од ових нула добити смисао и на крају ће резултат бити један велики број. Када не желимо да разумемо друге људе, када се не трудимо да разумемо Бога, остајемо сами и у низу бескрајних нула. А пут до њиховог претварања у одређени број је превазилажење овог неразумевања.

игуман Нектариј (Морозов)

https://pravoslavie.ru/124380.html

Моје ћерке и ја смо стајале у реду у манастиру да приђемо Светој Чаши. Била је недеља, било је много људи и гомила деце, нека два малишана су чак успела и да се потуку. У рукама сам држала нашу Машу са Дауновим синдромом. Свештеник је дуго (пре причешћа) држао беседу, моја ћерка је била уморна и почела је да буде нестрљива. А мени су већ леђа отпадала.

Испред нас, први до Чаше, стајао је дечак који је из неког разлога стално падао на мене. Некако сам држала равнотежу, али сам се, заузврат, нехотице наслонила на оне који су стајали иза мене, и сви смо се непримерено изнервирали. Однекуд иза мене, његова мајка је непрестано пружала руке овом дечаку, додиривала га по рамену и понављала:

- Буди стрпљив! Ускоро ће!

Помислила сам у себи да би било лепо да пусти Машу и мене, јер имам болесну кичму и дете са инвалидитетом. Али она је ћутала.

Најзад је изнета Чаша. Дечак се нагнуо напред, а онда се са стране зачуо глас:

- Одмакните се, монаштво иде прво!

Била је то нека монахиња. 

- Дечко, склони се! Монаштво прво, поновила је, стишћући се напред.

Гурали су нас у страну. Дечак је почео да се удаљава и тек тада сам приметила да јако храмље, љуља се с једне ноге на другу. На ногама су му искочиле некакве жлезде. У гомили то нисам приметила.

„Спинална атрофија“, застењала сам у себи, „сада је јасно зашто је падао“.

У нашој недељној школи у московској цркви био је један такав дечак. Дакле, знам каква је ово болест. Нећу вам рећи шта сам мислила о себи. Можете претпоставити. Док сам ја црвенела, зеленела и покушавала да се одмакнем да дечаку буде удобније, свештеник је одједном рекао:

- Прво дечак! Онда жена са девојчицом у наручју!

То сам ја...Сви смо збуњено гледали у монахињу, која је скоро отворила уста да прими Дарове и укочила се, такође не знајући шта да ради. Али свештеник је био неумољив:

- Како се зовеш, дечко?

Причестио га је. Затим,  Машу и мене... Пустила сам ћерку, леђа су ми била скроз искривљена и једва сам ходала. А онда сам чула уплашени шапат једне жене:

- Боже! Монаштво се није прво причестило! Где се ово видело... Шта ће сад бити?

Погледала је прво нашу живописну тројку а затим свештеника. А он је, као да се ништа није десило, већ причешћивао ту монахињу. А онда јој је тихо рекао нешто што нисам могла да чујем.

Мала сцена, али је узбуркала моје дуго успаване слојеве подсвести.

Не спорим чињеницу да монаси прво треба да се причесте. Посебно у манастирима. То је ипак њихов дом. Вероватно постоје нека литургијска и патристичка упутства по овом питању, искрено не знам. Монахиња, као и ја, заправо није могла да примети да дечак има проблем са ногама. И не може да разуме да је мени и другим мајкама тешко да држимо децу. Према правилима, она је морала да иде прва и то је урадила.

Али шта је било тако језиво жени која је шапатом изразила своје запрепашћење? Шта је страшно у томе што је свештеник мало одступио од правила и причестио прво дечака са болесним ногама? И било му је жао мене и Маше. Зашто је то, што је свештеник делао из љубави, изазвало тако жестоку реакцију: „Све је изгубљено! Крај света! Ужасно! Монаштво није прво! Шта ће бити, шта ће бити!?”

Стварно не разумем.Овде ми падају на памет сцене из наше престоничке парохије.

- Шта?! Где ти идеш?! Мушкарци пре свих! — старозаветна баба грудима одгурује народ од миросања. Да је дискретно пустила једног или двојицу мушкараца да прођу испред ње, а затим и сама кренула, то би било дивно. Али она не жури и стоји до последњег тренутка, раширених руку да нико други не може да прође. Старице једва стоје, ослоњене на штапове, деца вриште у наручју, некоме је већ лоше, док млади, здрави, румених образа мушкарци иду напред. Али побожна жена истрајно испуњава своју дужност, коју јој је поверио неко непознат. А неки високи момак јој се чак захваљује:

- Хвала бако, све треба да буде по реду.

По ком реду? Ко је то измислио? Да ли је неко заиста дошао на идеју да здрав човек треба да иде испред болесних, немоћних, старица које су неким чудом смогле снаге да допужу до храма?

У чему је поента да та баба мучи друге старице? Да ли је ово заиста побожност? Какву духовну корист она има од овога?

Искрено не разумем. Али вероватно је као и са ћилимима на којима стоје свештеници. Не знам ко је то смислио, али нема горег греха него да га лаик згази.

Или ево још једног случаја.

Био је радни дан, и није дошло много људи у цркву. Мало даље од свих стајала је млада жена са сином у колицима.Таква деца се одмах препознају. Недалеко је Центар Дима Рогачев, где се лече деца од онколошких болести. Некад их пусте у шетњу, па дођу у наш храм. И ово дете је очигледно било једно од њих. Мршав, блед, са маском, са ћелавом главом. И иста мршава, бледа и исцрпљена мајка.

Стајала је по страни, вероватно да се њено дете не би случајно заразило, што је сасвим разумљиво. Кад је свештеник изашао да причешћује, подигла је свог сина из колица и кренула прва, са сином у рукама,  да се причесте.

- Чекај, прво мушкарци! — одједном јој рече један крупни човек.

- Али, треба само да се причестимо и одемо, тихо је одговорила мајка.

- Прво мушкарци! Тако је по канону!

Какав канон? Ко је то измислио? Да одрастао мушкарац треба да одгурне жену са смртно болесним дететом. Од љубави је важнији неки „канон“, чија суштина никоме није јасна. И да ли он уопште постоји?

- Жена са дететом нека приђе! – рекао је строго наш отац.

Причестила је сина и отишла. А онда је током проповеди свештеник покушао да објасни да се мора имати саосећања за немоћне, за децу, за старе, за слабе. То је Христу најважније и најдраже.

- Главна ствар је љубав! — нагласио је свештеник.

Сви смо климнули главом у знак сагласности. Али већ на следећој служби, неко је опет рекао: „Стани! Мушкарци пре свих!” И тако су  старице, мајке са бебама и болесници стајали последњим снагама, док су мушкарци испред њих ходали у сређеним редовима.

Шта тај свештеник разуме о хришћанству...

аутор: Елена Кучеренко
 

https://www.pravmir.ru/muzhchiny-pervymi-eto-kanon-starushka-otodvigala-ot-chashi-zhenshhinu-s-bolnym-rebenkom/        

Икона звана Погледај на смирене, пројавила се у Псковској области 1420. године на Каменом језеру, одакле је 16. септембра у време великих невоља, премештена у град Псков. У годинама комунистичког безбожја скривана је на више места, а више од 50 година је чувала м. Теофанија, у схими Теодора, која је 1992. године икону предала Ваведењској цркви. По предању живописала ју је схимонахиња Марија, која је строго постила и свакодневно се причешћивала током рада на њој.

Једна од копија ове чудотворне иконе од 17. века налази се у Кијево-Флоровском, Вазнесењском женском манастиру, док друга копија украшава главни храм кијевског Свето-Ваведењског мушког манастира.

МОЛИТВА Пресветој Богородици у част Њене иконе ПОГЛЕДАЈ НА СМИРЕЊЕ

О Пресветла Госпођо, Дјево Богородице, узвишенија од Херувима и часнија од Серафима, Богоизбрана Отроковице!

Погледај с висоте небеске милостивим оком Својим на нас, недостојне рабе Твоје, који се, са умилењем и сузама, пред пречистом иконом Твојом молимо. Заступништва Свог нас не лиши, ни покрова државног у странствовању овом земаљском, многометежном и многоневољном!

Спаси нас који у пропасти и невољи јесмо, и подигни нас из дубина греховних, и просветли ум наш који је помрачен страстима, и ране душа и тела наших исцели!

О свештедра Мајко Човекољубивога Владике! Даруј нам пребогате милости Своје, укрепи вољу нашу која је немоћна за испуњавање заповести Христових, омекшај окамењена срца наша љубављу према Богу и ближњима, даруј нам скрушено срце и истинско покајање, да се, очистивши се од скврнота греховних, удостојимо мирне хришћанске кончине и да добар одговор дамо на Страшном и непристрасном Суду Господа нашега Исуса Христа, Коме са Беспочетним Оцем Његовим и Пресветим, и Добрим, и Животворним Духом, приличи свака слава, част и поклоњење, сада и свагда и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 4.

Икона Твоја, необориви бедем је и источник чудеса, и као што си, у давнини, граду Твоме Пскову заступништво иконом Својом даровала, тако и данас, избави нас од невоља свију и жалости, и душе наше спаси, као љубвеобилна Мати.

Кондак, глас 3.

Пренепорочна Дјево, Ти Која примаш благодарне дарове од оних што поштују одсликање Лика Твога, и живима и мртвима помажеш, и град и земљу нашу спасаваш, и пред Сина Свога молитве приносиш, и све нас спасаваш.

Величање

Величамо Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујемо чудесно сликање свете иконе Твоје!

https://www.facebook.com/SvetaPetkaDunis

Након чињења греха јавља се разочарење, кривица због пада, због отпадништва од Бога, због преступа Његових заповести.

Сви смо то искусили јер смо сви згрешили и сви грешимо. Наша фрустрација расте због понављања истих грехова. А после разочарења, одричемо се сваког духовног напора. Одустајемо од наше борбе. Падамо али сада не устајемо. И то је лоша ствар.

Већи је грех наше одустајање од борбе, него сам грех који смо починили. Јер, резигнација показује да се више не надамо, да више не тражимо милост Божију. Зато увек, увек, ма колико велики наш пад, ма колико чест наш грех, никада не одустајмо од наде у Бога! Бог нас никада, никада, не напушта.

Не дозволите да кривица због учињеног греха опседне ваше биће. Не дозволите да разочарање изазове очај и апатију.

Јеси ли пао? Устани мој човече!  Јеси ли згрешио? Не задржавај се у свом греху, не анализирај своју страст, него тражи милост Божију. „Али, ја ништа не поправљам. Радим исте ствари изнова и изнова“, кажете. Да, радиш све исто, можда и горе, али шта год да радиш, колико год често радиш, пред милошћу и љубављу Божијом то је ништа, као кап воде испред океана. Такав је наш грех пред Божијим милосрђем; кап која пада у океан, пропада и нестаје.

Питање, дакле, није да ли Бог опрашта све лоше што сте учинили, већ да ли желите да вам буде опроштено. Питање је да ли желите да дозволите да ова једна кап вашег греха падне у океан милостиње нашег Бога и да се испере. Ниједан грех није толико велики да се не може опростити. „Хула на Духа Светога“ је управо то - сматрати да смо учинили нешто неопростиво. Јер, то је као да кажемо да су Божија љубав и милосрђе мањи пред нашим грехом.

Дакле, оставите кривицу, разочарање и видите Бога који вас чека без злобе, без казни, без компликација - само са добротом и невиношћу, са праштањем и љубављу.

Урадите шта можете сада. Немојте седети и упоређивати се са другима или са оним што сте раније радили . Радите шта можете, макар то било мало. Бог не гледа величину и количину борбе, Он види наш избор, наше срце, нашу тајну сузу. 

Нека цео наш живот буде песма хвале Богу и испуњавања Његових заповести. Ако ништа друго, бар имајмо храбрости да признамо своју слабост, своје недостатке, своје грехе и положимо их пред ноге непогрешивог Господа.

Бог тражи од нас да завршимо борбу за добро. Не тражи од нас да изађемо први. Изађимо последњи. Поента је да пресечемо нит овог живота са „Господе, помилуј ме грешног“ на нашим уснама.

https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-ase-ton-theo-na-se-sygchoresei-2/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Ова икона о којој ће бити речи сасвим је нова у православном свијету, а није настала ни у Русији, ни на Атосу, већ у Грузији – у једној од најстаријих хришћанских земаља.

Идеја за писање иконе „Матер кротости“ или другачије „Матер смирења“ настала је у храму Воздвижења Часнога крста у Тбилисију 2019. године, а сама икона је завршена 2021. године.

Њен оригинал налази се у патријаршијској резиденцији Његове светости Патријарха Илије II, а копија се налази у храму Воздвижења Часнога крста.

С тога се за датум њеног прослављења, узима дан када се пројавила као чудотворна, а то је празник Возвиждења Часног крста Господњег – Крстовдан, 27. септембра по новом, односно 14. септембра по старом календару.

Чуда

Своје прво чудо на свадби у Кани Галилејској, на којој је Господ претворио воду у вино, је учинио по молби Своје Мајке, иако није било наступило Његово време и време Његове проповиједи. На тај начин Спаситељ нам је оставио пример да не пренебрегавамо молбе наших родитеља никада – чак и када нам се оне чине као сасвим ситне и незначајне.

Пред овом иконом се треба молити за здравље својих родитеља, као и за властито смирење које можемо добити једино од Бога; док мајке треба да се моле за добробит своје деце.

Познато је да је смирење темељ свих врлина. Јер нам и сам Учитељ смирења казује: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. (Мт. 11, 29), опет знамо и то да је и Мајка Божија, узвеличана због Свога смирења, пред Тајном Божијом која Јој се имала открити.

По Светим оцима, да бисмо задобили смирење, треба стално да укоравамо себе, да поричемо и окривљујемо се у свему; да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од свакога створења.

Они препоручују да када нас прекоревају због нечега да тада треба ћутати или кротко изнети истину. Да треба одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења и свагда се сећати исхода душе из тела… Јер какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: Тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге. (Лк. 17,10).

Несумњиви знак смирења је неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем, као и беспоговорна послушност.  Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него –Смирих се, и спасе ме Господ.

Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској; јер ко себе сматра смиреним, у њему нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам.

Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују.

Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом.

Смирење такође учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15).

Оно се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда; смирење чини човека праведним. Треба знати да грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају; а да праведници због гордости упропашћују свој велики труд. Јер, боље је бити смирени грешник, него горди праведник –  са смиреним сам Христос пребива. Стога нас и само изображење ове иконе подстиче да се смиримо пред оним што долази; да ће нам тако бити лакше, јер је сам Господ с нама. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, оно чисти наше срце, те представља пут ка савршенству.

Видимо да Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме богатство смиреноумља.

Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростимо брату који је сагрешио, пре него што он замоли да му опростимо.

Ако неко, смиравајући се, каже: Опрости ми, тај разјарује демоне – кушаче.

Када нема смиреноумља, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравајмо се у свему и сматрајмо себе горим од свих и знајмо да ће Господ све неваљале, али смирене, узети к Себи.

Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге.

Лукави, не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи – зато што нема смирења.

Сматра се да ни једна врлина није тако пријатна Богу, као смирење; и сам  Сатана се ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати – као када човек љуби смирење и срамоћење.

Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан човек – није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере.

Бити смирен значи да сматрамо себе, због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје.

Негневљивост је неосетљивост на вређања. Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста. Кротост је та чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него она на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу, утврђује све око себе. Кротост је истрајна управо својом попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње, јер је Он Сам рекао: На кога ћу погледати, осим на кроткога и смиреног срцем.

Изображење

Оно што је посебно интересантно за ову икону јесте приказивање Господа већ у одраслом добу, Који је прислоњен на крило своје Мајке и који се односи ка Њој, са смирењем и кротошћу, као што и приличи једном Сину.

Обоје су приказани у белим одеждама са златним ореолима док изнад Њихове леве и десне стране, лебде серафими и херувими, са белим крилима. Одевени су у беле одежде које симболизују победу живота над смрћу, пораз смрти – Страдањем и Васкрсењем; једино су на раменима и Часној глави, Свете Пречисте златом извезене звездице, као симболи Њене девствености.

Необичан је положај овде приказаног одраслог Христа, који полаже главу Своју у Мајчино крило.

Тиме, стиче се утисак, као да од Ње тражи потпору, заштиту за род човечији, да Она посредује за род људски, у ономе што се има збити.

Иако одрастао, Он показује да Му Је потребна Мајчина брига, покровитељство, Њена мудрост, снага и пре свега Мајчинска љубав, коју Он, одрастао иште. Дакле, иако Богочовек, Он сам се смирава пред својим створењем и иште од њега, оно што је једино на потребу.

А Она, изабрана од рода људскога као најсавршеније створење, која је по богатству својих дарова била спремна да у утробу Своју, прими носиоца свега света – истодобно је и Мајка и Слушкиња Господња; прва и најсавршенија слушкиња Господња, која се смирила пред Божанским домостројем спасења; иако Јој је и самој, мач пробо душу.

На коленима Мајке, Христос дакле као да је изнемогао; као да се Њој јада на род човечији – који никако да се смири.

Стога, смиравајући се пред збивањима која се одвијају пред нама, бивамо отпорнији – од онога што нам предстоји, по вољи и допуштењу Божијем.

https://mitropolija.com/2023/09/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-mater-krotosti-smirenja-2/

Дотичући се теме успеха у хришћанском животу, вероватно би требало да говоримо о његовом одсуству – о томе зашто не успевамо, пошто је сасвим очигледно: ако смо сви успели у хришћанском животу , онда би црквени живот данас био суштински другачији. И нико од људи, који још нису у њега ушли, који само гледају овај живот са прага, не би изразио чуђење зашто православни имају тако тужна лица на служби. Верујем да су тужни, не само зато што пажљиво слушају појање и молитве у цркви, већ и зато што размишљају о свом животу. Тужни су због схватања како наш живот није онакав какав би требало да буде за човека који следи Христа – превише смо везани за земаљске ствари.

Човек је тако конципиран да, ма који посао да започне, може да га ради дуго и да се не сломи тек када види неки успех. Када приметимо да бар мало идемо напред, то нам даје снагу да наставимо да се крећемо. Чињеница је да нам само покрет даје могућност за креативност у најширем смислу те речи, а потреба за овим последњим је својствена сваком од нас: када престаје креативност, престаје и радост. Постоји жеља да се нешто промени - али спољне промене неће спасити ситуацију, јер разлози за овакав ћорсокак леже у нама самима.

Све ово важи за хришћански живот. Понекад можете видети како људи, који су некада доносили радост учествовању у богослужењима и делима милосрђа, који су се осећали невероватно испуњени у овом животу, сада то доживљавају као досадну црквену свакодневицу. Уопштено говорећи, то су страшне речи – „тупа црквена свакодневица“, јер ако погледамо календар, видећемо да је у Цркви сваки дан празник, већи или мањи, и управо тако треба да их доживљавају, иначе се наш црквени живот неће правилно развијати. И, опет, малодушје настаје када човек не успе у вери и као резултат тога, време уложено у црквени живот почиње да се доживљава као потрошено. Особа постаје обесхрабрена и не разуме шта даље.

Можда не би било лоше обратити се искуству људи који успевају у некој секуларној области. У Јеванђељу више пута наилазимо на таква поређења која нам показују пример за духовни рад. Можемо да погледамо искуства наших савременика која су нам пред очима и покушамо да схватимо зашто су ти људи тако успешни тамо где желе. И, вероватно, видећемо два фактора, две очигледне тачке у овоме.

Пре свега, прича о готово свим успешним људима је прича о раду - дугом, мукотрпном, упорном.

И друга ствар коју ћемо видети: успех остварених људи заснива се на систематском приступу. То је основа њиховог односа према послу ; исправно дефинишу себи циљеве и промишљају о путевима који воде до ових циљева; држе у свом пољу пажње све што може да унапреди овај развој.

Овоме се може приговорити да је духовни живот сасвим друга сфера и да је плод успеха у њему сасвим другачији – али ако људи овако раде зарад неких привремених стицања, тим пре треба да радимо и ми, хришћани, за циљеве. који нису привремени, већ вечни.

Да ли су заповести лаке?

Верник, наравно, мора да разуме шта је хришћанско благостање у принципу, по чему се оно разликује од светске славе, од земаљског благостања – од свега што нас не приближава вечном животу. У суштини, ово је стање радости и мира у Духу Светом, које је својствено човеку који осећа присуство Бога у овом животу као да стоји пред лицем Божијим. Све остало су само средства које нас воде ка овоме.

Један од знакова успеха у вери је лакоћа испуњавања јеванђелских заповести. Највише енергије се троши на унутрашњу борбу – са нашим страстима, које нас подстичу на потпуно супротан избор. Али, временом, хришћанске заповести добијају природан карактер за човека, он више не доживљава тако болна колебања – и зато му постају лаке.

Човек који је успео у хришћанском животу одликује се својим реакцијама на оно што се дешава: то су управо реакције новог човека – целог, рођеног у Христу. Деси се нешто непријатно - и он није изнервиран, његове прве речи су "хвала Богу за све". Ако га неко увреди, он се не наљути, а понекад се и радује, јер у томе види прилику да уочи и исправи неке своје несавршености. Околности га на неки начин тиште – и опет, ово за њега није разочарење. Ако приметимо супротне реакције у себи, онда можемо закључити да смо прилично далеко од духовног успеха.

Шта је потребно да се крене путем успеха? Потребне су изненађујуће једноставне ствари које често занемарујемо.

Пре свега, неопходно је поштовање закона духовног живота. Ма коју сферу да узмемо – економију, уметност, спорт – све оне имају своје законе, и људима не пада на памет да их игноришу ако желе нешто да постигну. Исто тако, човек не може успети као хришћанин игноришући искуство Цркве.

Духовни закони који делују у људском животу описани су у подвижништву, у делима светих отаца. Дефинитивно, треба да стекнете идеју о њима - можда чак и узмите свеску и запишите ове шаблоне за себе, направите белешке. Уосталом, сви ми морамо да положимо најважнији испит у животу – прелазак у живот вечни и одговор пред Богом.

Поред тога, веома је важно изградити систем приоритета у свом животу. Људи имају различите способности, али када нешто ставимо у средиште свог живота, тежимо да у томе и успемо. Некако, увек имамо времена за оно што нам је приоритет. Када бисмо схватили да може бити веома тешко да се душа, која је изгубила вештину молитве,  уздигне, онда бисмо, вероватно, увек имали 20 минута за јутарња и вечерња правила.

И такође треба рећи да, када је човек свесно усмерен на нешто, то не само да заузима значајан део његовог живота – то мења цео његов живот. А када човек испуњава Христове заповести и тако чини главну ствар у животу коју треба да следи, у његовом животу, понекад у најнеочекиванијим областима, много тога почиње да се мења. Мењају се околности, мењају се односи са људима, мењају се поступци које он обавља. И то у почетку може да доведе човека у забуну, али временом почиње да гледа духовно на све што му се  дешава, и живот постаје много лакши – појављује се та једноставност које се тако често лишавамо, лутајући по неким ћорсокацима.

Ако је за нас, то што смо хришћани, једноставно једна од области нашег интересовања, онда од нас неће бити ништа добро у нашем хришћанском животу. Можда ћемо се сетити да морамо учинити нешто ради Христа и љубави према ближњему, да се морамо понашати некако другачије него што смо то чинили раније, али ће то сећање стално бити потиснуто у позадину нашег живота и нестајати у нама.

Животни систем

У обичном, свакодневном животу, у секуларним професијама, постављање приоритета је део онога што се зове стратешко планирање. Понекад ме људи питају да ли је такво планирање прихватљиво у духовном животу. Рекао бих да јесте, у извесној мери је то дозвољено, па чак и неопходно. То се посебно односи на молитвена правила, духовно читање и неке практичне ствари које су део нашег црквеног живота. И ово планирање мора бити прилично чврсто, јер ће нас непријатељ посебном снагом одвратити од ових ствари.

Али уз такво планирање у духовном животу неопходан је и флексибилан одговор на промене у окружењу и на промене које се дешавају у нама самима. Хришћанину је потребан систем живота у коме постоје одређене поставке за спољашње стимулусе – увреде, неправде, свакодневне невоље. Систем у коме смо подешени да тренутно одговоримо на бол и несрећу других људи. Систем у коме човек спречава своје грешке или их бар исправља. Ако живимо као хришћани несистематски - данас радимо, идемо у цркву, онда водимо духовни разговор, помажемо некоме у славу Божију, а онда се од тога “одмарамо“ недељу дана, остављајући и молитву и сећање на Боже, онда смо у позицији човека који данас гради кућу, не гради је сутра, а прекосутра руши оно што је изграђено. А када следећи пут одлучи да се врати грађевинарству, не зна се да ли ће имати снаге и жеље да настави. Зато нам је тако тешко да се спремамо за исповест, тешко се враћамо на правило молитве и одласка на богослужења ако их изнова напуштамо. Чини се да за то једноставно немамо снаге, али у ствари се исцрпљујемо управо несистематичним радом.

Све ситуације које нам се дешавају нас тестирају, охрабрују нас да нешто урадимо, јачају нас, омекшавају наше срце тако да може да прими Божанску љубав. Из овога се рађа оно благостање, чији плодови неће пропасти и неће нам бити одузети у земаљском животу.

игуман Нектариј (Морозов)

https://pravoslavie.ru/124915.html