АПОСТОЛ ТОМА НЕВЕРОМ СВОЈОМ ВЕРУ УКРЕПИ. Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.

 И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

Тропар (глас 2):

Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-toma-tomindan

Црква је центар живота сваког хришћанина. Ова заједница је изграђена на Божјој пожртвованој љубави – Христовој жртви једном за свагда да спасе пало човечанство.

Шта бисмо могли дати као одговор на ову жртву? Како рећи хвала? - Одговор налазимо чак и код псалмопевца, светог пророка и цара Давида: једина жртва којa је Богу мила јесте „сломљен дух ; сломљено и понизно срце “ (Пс. 50:19). И у јектенијама богослужења сваки пут кличемо: „... и сав живот свој Христу Богу предајмо “.

Ово је наша жртва – то Христос тражи од нас – да будемо Његови верни током целог живота. Како то постижемо? Само сједињењем са Њим, са Његовим Телом и Крвљу. Или, како каже свети Јован Златоуст: „Дајући нам Своје Тело, Христос нас учини својим телом“ , тако да „сви постадосмо Један Христос, јер смо Тело Његово“.

Литургија, у својој вечној духовној стварности, је наша жртва за грехе човечанства. Али то је и Пасха Господња, увек присутна са нама. Завештано нам је и заповеђено нам је да je извршимо за Његово сећање (Лука 22:19), у Његово Име. Сећање, схваћено као живо пребивалиште у сфери Христовог Духа, у Његовој божанској и земаљској димензији.

Литургијско укључивање и причешћивање на Светој Литургији мора се схватити као стварна и жива заједница светих (тј. крштених, верних који сваке недеље иду у цркву и заправо учествују у Богослужењу) у Једном Светом Господу.

Од почетка је сав црквени живот на Истоку био усредсређен око Свете Евхаристије. Сви и све – Црква, сва творевина, цело небо и сва земља освештавају и благодаре Богу. Очишћујућа и преображавајућа благодат Духа Светога спушта се на све, да се сви обоже и охристове у Телу Богочовека Исуса Христа.

Света Евхаристија је и спасење света и човека, и суд свету и човеку. Управо зато што је спасење света, она је и тајанствени суд над њим. Тако нам Света Евхаристија може бити и искушење и казна, ако недостојно учествујемо у њој. Многа саборна правила и канони решили су питање учешћа или неучешћа у евхаристијском општењу и причешћу. И можда је ово схватање Свете Евхаристије као суда, један од разлога за ретко причешћивање у каснијој фази живота Православне Цркве.

У свету у коме живимо све мање говоримо о смирењу, о покајању, о самопожртвовању. Наш живот је искушаван свеприсутним поносом, самозадовољством, самодовољношћу. Али чежња за Богом, за Његовом милосрђем, жива је у људској души, и када не добије одговарајући одговор, душа пати и лута. И ту је улога Цркве, целе црквене заједнице: да позове, да помилује хиљаде људских душа које лутају без одговора и на изгубљеном месту, да се подсетимо да је утеха у љубави Божијој и Његовом милосрђу. Ова љубав није апстрактна, имагинарна или пролазна, већ стварна, делотворна, изражена у оваплоћењу, страдању и васкрсењу Сина Божијег, Господа Исуса Христа.

Утеху можемо наћи само у обраћању Богу, тражећи Га у храму, на Светој Литургији, у посту, уздржању, у покајању и у Светој Евхаристији. И морамо бити спремни да овај пут, будући милостив, неће бити лак и без препрека; и да никада не заборавимо да ћемо једном, када кренемо са добрим намерама, чиста срца и понизности, примити Божју непрекидну подршку да то преживимо.

Затражимо најпре ову подршку и поверење, дозволимо себи да будемо утешени и испуњени надом, да бисмо добили „ добар одговор на страшном суду“ и да свако од нас постане „причасник у непролазним добрима припремљеним за оне који те љубе, Господе” .

Аутор: западно- и средњоевропски митрополит Антоније

Човеку који први пут чита Нови завет може бити тешко да схвати како се Божја сила може остварити у људској слабости. Ово изгледа парадоксално, па чак и апсурдно, али у ствари ова изјава садржи најдубље значење. "...довољна ти је благодат моја, јер се сила моја у слабости показује (2. Кор. 12, 9) – изговорио је Господ апостолу Павлу. Свети Јован Златоусти је писао да је свети Павле био висок око један и по метар; такође знамо да је имао болест која му је нанела непријатности и патње – према неким тумачима, гнојни коњуктивитис, толико тежак да су његови суверници били спремни да им изваде очи и дају их (видети: Гал. 4, 15) . А када замислите човека стално сузних очију, који је тучен моткама, који се туче са неким животињама, који упада у бродолом, који је послат у затвор, али га ништа не може зауставити у делу евангелизације, постаје јасно како се Божанска сила може појавити у слабости.

Сви добро знамо шта је слабост. Али у исто време, већина нас још увек нема довољно разумевања шта је људска слабост и исправан однос према њој, јер да има, онда би се и у нашој слабости непрестано остваривала сила Божија на потпуно опипљив начин. Знамо и понекад јасно осећамо да благодат подржава сваког од нас у стању постојања – као што струја напаја електричну сијалицу и она сија. Ипак, ми не чинимо никакве задивљујуће подвиге попут подвига апостола Павла. Шта нас спречава да слабост трансформишемо у снагу?

Слабост - пријатељ или непријатељ?

Пре свега, мора се рећи да већина наших слабости нису само слабости, већ грешне навике којима се препуштамо.

После пада, ум, осећања и воља човека били су оштећени, а самим тим и слаби. Можемо да се сетимо многих ситуација када нам је било тешко да превазиђемо себе, да силом воље натерамо себе да урадимо оно што треба, када нам није било лако да се обуздамо од непотребних емоција, када нам је било тешко да се концентришемо током молитвеног правила. Али поента није у овим тешкоћама, већ у томе како се према њима односимо: најчешће смо склони да се правдамо овом несавршеношћу и слабостима наше природе: „Ко је без греха? Како да се не понашам грешно, ја сам слаб човек.” А у исто време, ако неко таквој особи каже да је у ствари безвољан и слаб, то ће изазвати буру негодовања, јер дубоко у својој души он себе не сматра таквим. И постаје јасно зашто човек не прераста себе у овој слабости, зашто се испоставља да је неспособан  за било шта добро.

И овде треба говорити о томе шта је уопште људска моћ. Уопштено говорећи, на свету нема апсолутно јаких људи: у сваком тренутку човек може да се сусретне са нечим што је изнад његове снаге. Штавише, чим особа почне да себе сматра заиста снажном, врло често се сусреће са нечим сличним.

Мислим да је права људска снага заснована на томе да је човек свестан одређене дужности. За хришћанина је ово, наравно, хришћанска дужност – потреба да се понаша како је Христос заповедио. Ако човек има осећај дужности, који је за њега већи од његове слабости, у тренутку тешког искушења он може да издржи оно што му се чинило немогућим. Ово је универзални закон, чије дејство видимо у животима неверника: у историји човечанства има много примера када су људи гинули за идеју, за своја веровања, која немају никакве везе са религијом, а посебно са хришћанством. Када се до краја залажеш за нешто што је важније од свих земаљских добара, ти побеђујеш своју људску слабост.

То се може рећи и овако: колико је човек спреман да победи своју слабост, то ће бити јачи. И зато, не схватајући да си слаб, немогуће је бити јак. И не само да треба да будете свесни, већ и да видите своје слабости, а не да се од њих ограђујете илузијама.

Можемо се носити са недостацима, само ако их упознамо. А ово је, иначе, још једна важна ствар: да бисте уз Божију помоћ прерасли ову или ону слабост и научили да јој пркосите, морате је сматрати својим правим непријатељем. Морамо да отргнемо од себе наше страхове, наше „не могу, нећу, нећу“, са којима смо срасли, и који никако нису безопасни за друге као и за нас саме – јер све то паразитира на најбољем у нама, спречава нас да откријемо оно што је у нама од Бога.

Само Бог зна докле смо стигли

Тек када човек схвати да заиста ништа не може без Бога, у њему почиње то сазнање своје слабости, које постаје за њега извор снаге.

Нажалост, често верници замишљају непријатеља нашег спасења као превише меканог. Чини им се да ако, када наиђу на нешто духовно претеће, заузму подређени, неактиван положај, непријатељ ће бити дирнут овом сликом и ослабиће своје нападе. Напротив, страсти ће почети да делују у нама десетоструком снагом, јер се наш непријатељ може задовољити само једним – нашим коначним уништењем.

Како човек може постићи, да с' једне стране буде активан, а с' друге, да увек буде спреман, као апостол Павле, да каже: Нећу се хвалити собом, осим у слабостима својим (2. Кор. 12 : 5)? У ствари, ту нема никакве контрадикторности: чим човек у животу крене путем чињења и испуњавања заповести Јеванђеља, схвата колико мало може. Ово је животни пут који је попут траке за трчање: идеш негде, ходаш, навикаваш се на оптерећења и чак као да све више јачаш, али под твојим ногама је платно које се креће у супротном смеру. Ти убрзаваш – и оно такође убрзава, и само Господ може да цени твој труд, само Бог зна колико си заправо прешао. Дакле, не можемо судити онима око себе, колико су напредовали ка Богу, колико су учинили у свом духовном животу. Једини критеријум који нам је доступан и који морамо да применимо, пре свега на себе, јесте да се исправан хришћански живот увек остварује унутрашњим снагама.

Живети до границе својих могућности не значи понашати се као древни подвижници - остати без сна целе ноћи, јести бајат хлеб... Говоримо о нашем односу према обичним, свакодневним околностима живота: колико смо у њима брижни, срдачни и храбри. Господ зна са које тачке је кренуо свако од нас, а Њему није важно шта смо постигли, већ колико нам је било болно и тешко и колико смо се трудили, упркос томе. И ако то стално имамо на уму, нећемо се ни обесхрабрити ни очајавати због својих слабости, већ ћемо чинити све што је потребно са надом да ће нам Господ дати снагу која ће надокнадити недостатак наше сопствене.

игуман Нектариј Морозов

Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот.

Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања…

Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно.

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu

Не буди као раздражени Јона

У књизи пророка Јоне можете прочитати како му је Бог заповедио да каже становницима Ниниве да ће за четрдесет дана град бити уништен. Становници су се покајали, „И Бог видје дјела њихова, гдје се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини. “ ( Јн. 3:10). Јона је био узнемирен што грешници нису кажњени, и био је веома изнервиран. На срећу, Бог га је просветлио. Сетио сам се ове епизоде Старог завета због чињенице да многи од нас понекад веома подсећају на Јону: бринемо о гресима других и желимо правичну казну грешницима. Али да ли греси других људи утичу на нас?
Зашто људи сада не умиру од смртних грехова? Ово нас не би требало да брине. Морамо да се фокусирамо на још један аспект: сви смо под јурисдикцијом, свако од нас је одговоран за своје личне грехе. Ми немамо задатак да исправљамо друге, ми смо позвани да исправљамо себе. То је најважније и најтеже, јер су у борби против себе снаге са непријатељем увек једнаке.
Зашто је ова борба увек тешка? Јер треба стално анализирати и исправљати свој живот, своје грешне вештине и навике, а све је то озбиљан, обиман посао, дело целог живота.
 
Како је било током Старог завета?

Концепт смртних грехова потиче из Старог завета – о њима се говори у књигама Изласка и Левитског закона. У то време, овај концепт је имао врло специфично значење: смртни греси су били они за које је изрицана смртна казна. Било их је само четири: хула на Бога, убиство, разврат и непоштовање родитеља. Људи који су се огрешили о ове заповести једноставно су извођени и каменовани, а сведоци греха су такође пребијани. То није била чак ни егзекуција, већ дезинфекција старозаветног друштва од духовне заразе која је могла да поквари и уништи изабрани народ Божији. Требало га је сачувати бар у релативној моралној чистоти, чврстини и вери у Једног Истинитог Бога, јер је био окружен углавном паганским народима, са својим култовима, чудним обичајима и верским традицијама.
 
Шта се променило доласком Христовим?

У Новом завету Господ нам каже: „Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним.“ (Матеј 5:17). Тумачи кажу да је једно од значења речи „испунити“ испунити до врха, испунити новим садржајем и открити дубоко значење ових заповести. Тако се Стари завет у Новом завету отвара и нуди нијансиранији поглед на духовни живот. Више нам се не каже „не убиј“, већ „... сваки који се гњеви на брата својега ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату својему: рака! биће крив скупштини; а ко рече: будало! биће крив паклу огњеном. “ (Матеј 5:22); не „не чини прељубу“, него „сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему.“ (Матеј 5:28).
Значајан случај био је када је Христу приведена блудница, којa је по закону требало да буде каменована за своје грехе. Фарисеји су гледали на Његову реакцију, желећи да „искушају“ Његову верност у испуњавању Закона. Сетимо се шта је Спаситељ урадио: нацртао је нешто у песку, „и када су они наставили да га питају, устао је и рекао им: „Ко је међу вама безгрешан, нека први баци камен на њу“ (Јован 8:7). Када су се тужитељи разишли, Христос је пустио жену речима: „Иди и не греши више“ (Јован 8:11).
Само о једном страшном и неопростивом греху се говори у Новом Завету – хули на Духа Светога : „Зато вам кажем: сваки гријех и хула опростиће се људима; а на Духа светога хула неће се опростити људима. И ако ко рече ријеч на сина човјечијега, опростиће му се; а који рече ријеч на Духа светога, неће му се опростити ни на овоме свијету ни на ономе.“ (Матеј 12:31-32). Реч је о апсолутном безверју, свесном богохуљењу, тврдоглавом отпору Богу, сатанизму, окорелом стању проклетства – односно немогућности покајања. Ово је стање када се човек претвара у демона у телу, постаје не личност, већ неко друго створење. Ова заповест постоји не зато што је Бог сувише строг, већ зато што је покајање немогуће за човека који је у измењеном стању. Савест му је већ спаљена, искварио се до крајности.
 
Биће тешко, али не можете се препустити малодушју

Апостол Павле пише: „Јер је плата за гријех смрт, а дар Божиј је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашему. “ (Рим. 6:23). Свеједно је да ли ће вам окачити камен о врат или врећу песка – све ће потонути на дно, односно и мањи греси, које човек не доживљава као нешто за осуду, и озбиљан велики грех, за који се није покајао, опасни су за човека. Исход је само један: са Христом постоји живот, без Њега је смрт, а треће опције нема. Наш задатак, наша главна жеља је да будемо са својим Спаситељем, а ако то желимо, онда ћемо настојати да се ослободимо грехова .
Немогуће је да се човек потпуно ослободи грехова, али жеља да се они превазиђу је од велике важности. На овом путу, важно је да се не обесхрабрите . Свети Оци пишу о стањима окамењене неосетљивости и телесне мудрости, која се морају избегавати по сваку цену. У овим стањима човек губи жељу да нешто промени, одустаје, престаје да се бори, а жеља да победи себе нестаје. У Патерикону је познат случај када је младић дошао старцу и питао: „Згрешио сам, покајао се, па опет сагрешио – и опет се покајао. Колико дуго, оче? "До смрти, дете моје!" – одговори старац. Ово је цео пут хришћанина: пао је, устао, кренуо даље. Ако поново паднеш, устани поново. Нажалост, човек нема другог начина. Веома је важно устати и отићи Богу. Како је учио свети Серафим Саровски, на овом путу се највише мора плашити дух малодушности и очајања, јер је у овом стању човек потпуно парализован и неспособан за покајање и за самоусавршавање.

протојереј Константин Лисњак

https://gorlovka-eparhia.com.ua

У Цркви има места за све људе који желе да се спасу и дођу у познање истине. Али, мишљења која одступају од Христовог учења и заповести љубави, немају места у Њој. Хришћанин не може другу особу сматрати другоразредном по било ком основу – расном, политичком, класном, полном и тако даље. Очигледно греши свако ко сматра да је његов пол супериорнији – било да је то мушкарац у односу на жене или жена у односу на мушкарце. У таквој ситуацији постоји само један начин: морамо се предомислити по овом питању и сложити се са колективном мудрошћу Цркве.

Прво треба да проучите природу своје Цркве, да сазнате како она живи и на чему се заснива. Да бисте то урадили, потребно је да прочитате Свето писмо, које каже да је жена створена од мушког ребра, односно да су мушкарац и жена исте природе. Ништа другоразредно не може произаћи из стварања прворазредне креације – уосталом, онда се испоставља да је изворни материјал другоразредни, зар не? Све је ово обмана, незнање или нека врста горког, болног искуства. Дешава се да нешто није пошло за руком у животу човека, па почне да ставља све у исти кош, на основу свог субјективног искуства, што изазива бол и збуњеност. Бог је љубав, и када се крстимо у Христа и обучемо се у Христа, онда  „Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. “ (Гал. 3, 28). Сви смо ми нове творевине у Христу.

Ми хришћани чекамо вечни живот и знамо да такође нема поделе на мушкарце и жене. У вечности ћемо сви бити као анђели. То је оно у шта ми верујемо, оно што нам је објавио оваплоћени Бог, кога морамо слушати. Да ли Га човек слуша зависи од његове жеље. Ако жели да остане стагнира у свом незнању, онда се можете само молити за њега и тражити неке начине да га просветлите.

Бог не сређује

Стари су говорили да је у људској природи да греши, али су говорили и да само будала истрајава у свом незнању. Нормалан човек, суочен са чињеницом да су његова лична искуства и мишљења у супротности са Светим писмом и заповестима Божијим, понизиће се. Он ће бити попут апостола Павла који је рекао: „Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету.“ (Фил. 3:7). Ако мислите да је жена другоразредна, нећете стећи Христа. Треба да одлучите шта вам је вредније: сопствено мишљење, незнање, конвенције – или Бог, комуникација са Оним који даје бесмртност?

Господ храни и мушкарце и жене Својим Телом и Крвљу, чинећи их једним телом Цркве. Како човек, створен по Његовом лику, може рећи да је други човек, створен на исти начин по по слици и прилици Божијој, другоразредни? Ово је глупост!

Важнији је онај ко воли више

Можда је ово погрешно схватање засновано на речима Јеванђеља: "Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела.“ (Еф. 5:22-23). Кад ми то кажу мушкарци, питам: „Јесте ли ви секташи или православци?“ „Православни“, одговарају. „Па зашто, као секташи, уграбите само део фразе, а не приметите остатак? Ако желиш да будеш глава, онда запамти да је то могуће само када волиш своју жену као Христос Цркву. Ако постигнете такву меру љубави, можете да доминирате; ако не, како можете захтевати такво поштовање за себе?

Господ каже да је најважнији онај који воли. А "Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,не радује се неправди, али се радује са истином; она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 4-7). Ово је врх на који морамо да идемо, светионик на који гледамо. Ако желите да вас поштују, научите прво да волите. О каквој љубави можемо говорити ако себе сматрате вишим, бољим и вреднијим од другог? Не постоји друга класа у љубави. Хришћанска љубав уопште нема варијетета, нема подела, јер Господ воли свакога – и позива нас да чинимо исто.

Одговорите на Божју љубав

Није добро веровати да некоме није место у Цркви. Сви смо болесни, свако има своју болест. Ако човек жели да се излечи, мора да ради на себи. Господ жели да се сви спасемо. Наш задатак је да на Његову љубав одговоримо својом љубављу, својим радом. Треба победити своје незнање и волети ближњег. Човек може да тражи супериорност над другом особом само у једном – у љубави. Ако мушкарци желе да надмаше жене, нека их надмаше у стрпљењу, стрпљењу, смирењу и способности прихватања слабости. Нека се сете на шта су позвани: „Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунасљедницама благодати живота, да не буду ометане молитве ваше. “ (1. Петр. 3:7). Постаните прави мушкарци, покажите своје најбоље квалитете!

Драге жене, ако сретнете човека који вас сматра другоразредним, опростићете му и помолити се – можда ће молитва васкрснути његову душу и избавити га од прелести. Драги мушкарци! Окружени смо лепим женама, од којих је свака нечија мајка, супруга, ћерка или сестра. Раде за добробит других, моле се, помажу. Да ли је могуће третирати их са презиром? Сетимо се да је и наша главна Покровитељица - жена – мислим, наравно, на Пречисту Богородицу.

Понекад ми се чини да смо ми, мушкарци, чешће другоразредни – јер су врло често наше жене несрећне поред нас. У њиховим очима нема радости, а често смо ми криви. Зато немојмо да им замеримо, већ им дајмо љубав, пажњу и срећу.

протојереј Владимир Шутов

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Последњих година људи су постали веома радикални у својим мишљењима и ставовима. Подложни таквом радикализму, они агресивно захтевају да се они око њих слажу са њима.

Али да ли је таква једнодушност добра ствар? Окренимо се Светом писму. Како се тамо говори о једнодушности?

На пример, у Посланици Римљанима апостол Павле каже: „А Бог трпљења и утјехе да вам да да сложно мислите међу собом по Христу Исусу.“ (Рим. 15:5). Истовремено, у Књизи Премудрости Исуса, сина Сираховог, постоји следећи израз: „...Међу народима измешаним у злу истомишљенику...“ (Мудр. 10:5)..“  Закључак се може извући сасвим недвосмислено: нису сви истомишљеници добри. „Једнодушност по учењу Христовом“ – о томе говори апостол.

Према разним говорницима, једноставно морамо једном за свагда изабрати једну страну, а мрзети супротну.

Али за хришћане може постојати само једна страна – страна Господа Исуса Христа. Све остало, ма колико се то у овом тренутку чинило важним за нецрквене људе, секундарно је, или чак терцијарно.

Све то подсећа на пароле новијег времена, када је народ „у једном пориву” градио комунизам. Комунизам није изграђен, али су пароле и, што је најважније, слоганско размишљање остале.

"Са ким си?" – питају хришћане. „Ми смо са патницима, ми смо са сиромашнима, ми смо са онима који плачу, ми смо са гладнима, ми смо са прогањанима – без обзира на њихов положај у овој или оној пролазној земаљској сфери.”

И то је нешто што не може да им се опрости. Одмах следи повик са супротних страна: „Да се не усудиш да се сажалиш на свакога! Жао ми је само ових – они су у праву!” И врло елоквентно ће нам рећи како и зашто са неким људима треба да саосећамо, а друге да мрзимо. Оваква „једнодушност“, таква селективност није за вернике.

Постоји добра фраза која се приписује блаженом Августину : „У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. За нас је у сваком тренутку, међу свим искушењима, најважније јединство са Господом, љубав према Богу и ближњима, спасење душе и борба против греха. Ту међу нама треба да буде једноумље – једноумље љубави Господње."

Што се тиче светских ствари, које немају директну везу са Христом, свако има свој избор. А ако то некога нервира, треба да се запита: можда нешто није у реду са мном, можда погрешно постављам приоритете, можда ми је визија помућена светом, а ум поробљен светским бригама и заборавио сам на Господа?

митр.Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/ru

Преподобни Киријак Отшелник је рођен у граду Коринту, у време цара Теодосија Млађег. Отац му је био презвитер Свете Саборне Цркве. Свети Киријак се назива Отшелником због својих честих пустињачких усамљивања.

Још од детињства, време је проводио читајући Свето Писмо и дивећи се Богу како је од почетка света све премудро уредио за спасење људско. У осамнаестој години пође он у Јерусалим, где посети света места, и презими у манастиру Светог Сиона. Ту се почео подвизавати и отиде у пустињу преподобном Јевтимију, који га с љубављу прими и предаде га светом Герасиму на реци Јордану, који му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да буде послушан. И ту се млади Киријак показао спреман да изврши све трудове, са благодарношћу Богу, не дајући себи одмора.

Након што се упокоји преподобни отац Јевтимије, Киријак се пресели у његову лавру у пустињу. Заветова се на ћутање, једини разговор би са Богом. Након тога он се пресели у Сикијски манастир, где би примљен као искушеник, обављајући сва послушања и дужности те након четири године би постављен за ђакона, а затим за презвитера и канонарха. У том послушању проведе пуних осамнаест година, али ни то га не задовољи те напусти и тај манастир и оде у пустињу и поведе са собом једног ученика.

Чинио је чудеса, јер беше велики угодник Божији. Прочуо се као велики подвижник надалеко те многи долазише к њему у пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају са њим и добију какав користан савет за душу. Није желео славу, те се повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје болесне ради исцељења, јер свети Киријак својом молитвом исцели многе и из многих истера демоне.

Својом молитвом и речју он је сатирао безбожно учење јеретичко, заблуделе је одвраћао од заблуде, а православне утврђивао у вери. Овај велики угодник Божији се упокојио у Господу у 109. години живота.

Тропар (глас 1):

Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче; постом, бденијем, молитвоју небеснаја дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебје. Слава давшему тебје крјепост, слава вјенчавшему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.

https://svetigora.com/prepodobni-kirijak-otselnik-miholjdan/

ПРАЗНИK ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИKА МЕДЉАНСKИХ У МАНАСТИРУ МЕДНА

У сриједу 11. (28) октобра 2023. године када вршимо спомен на свете преподобномученике Медљанске Серафима, Авакума и Мардарија Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије служио је свету Литургију у манастирском храму који је посвећен овим светим угодницима Божијим у Манастиру Медној.
Епископу је саслуживало свештеномонаштво и свештенство Епархије бихаћко-петровачке и других Епархија.
Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ Сергије бесједио је о светим страдалницима Божијим Серафиму, Авакуму и Мардарију који су своју мученичку смрт угледали на овом мјесту прије неколико вијекова а који нас данас сабирају у Име Христово у овој свештеној Обитељи.
Послије заамвоне молитве извршено је благосиљање славских приноса.
Свечана славска трпеза љубави припремљена је у манастирској порти.

Из Kабинета Епископа бихаћко-петровачког.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100067303903607

У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем.

Шта се сматра чудом?

Чудо је када се деси нешто необјашњиво, супротно законима природе и светском поретку. Понекад користимо ову реч да једноставно означимо нешто лепо.

Очигледна су чуда – на пример, када иконе крваре или тече миро, када се на зидовима цркава појављују ликови светаца или анђела и сл. Немогуће је објаснити природу онога што се догодило. Постоји мишљење да се таква чуда дешавају како ми, верници, не бисмо изгубили веру и постали још јачи у њој. За невернике, ово је разлог да размисле о природи порекла оваквих појава, јер очигледно нису направљене људском руком.

Ако говоримо о случајевима које би само верници назвали чудом, онда је највеће од њих када се човек исправи, грешник крене путем исправљања. По мом мишљењу, то је право чудо, јер је исправљање постојећих недостатака веома тешко, а то посебно јасно схватате када почнете да радите на себи. Ако успете да победите себе, онда је ту свакако Божја интервенција. Неверник ће рећи: шта фали, човек се само прибрао, развио снагу воље, то је све! Међутим, није.

У мојој пракси је био овакав случај: уочи Васкрса позван сам на исповест у болницу. Млада жена је имала компликације након порођаја. Први пут у животу изразила је жељу да се исповеди и причести. Након што је то урадила, догодило се чудо. Тачније, два: прво је било да се ова жена покајала, а друго је било последица тога – брзо је почела да се опоравља. На Васкрс су њени родитељи дошли у храм и испричали ми то. Само верник може такав случај назвати чудом, неверник ће то назвати случајношћу, срећом или нечим другим. Али хришћанин разуме да постоје тренуци када треба да се промениш, да се помириш са Богом, и тада ће Он, по својој милости, помоћи и подржати.

Има и чуда која бих назвао свакодневним, али и њих треба приметити. Блажени Августин је, тумачећи Јеванђеље о Спаситељевом умножавању хлебова, писао да ништа мање чудо није ни то што хлеб уопште расте из земље, што пшеница сазрева. И заиста јесте. За неке су све ово закони природе, али ако их погледате, зар нису чудо?

Свети Игњатије (Брјанчанинов) има дело „О прелести“, у коме пише да се од Бога не могу захтевати чуда. Људи то врло често траже, чак и за живота Спаситеља тако је било, како је записано у Јеванђељу: „Тада неки од књижевника и фарисеја рекоше: Учитељу! Желимо да видимо знак од тебе“ (Матеј 12,38), „Неки од њих рекоше: Он изгони демоне силом Велзевула, кнеза демона. А други, искушавајући Га, тражили су од Њега знак с неба“ (Лк. 11, 15-16). Могли би се запитати - шта је лоше са жељом да се виде чуда од Бога? Међутим, овде се мора узети у обзир једна веома важна чињеница: чуда могу имати, не само божанску природу, већ и демонску. Зато свети оци пишу о опасности да се занесете чудима. Не треба тражити чуда да не би пали у прелест.

Како разликовати богомдано чудо од ђаволског искушења?

Наш народ има дивну изреку: „Пре сваког дела, прекрсти се!“ Ако наиђете на неку несхватљиву појаву и не можете да разумете њену природу, обратите се Богу. Прекрстите се и кратко замолите Господа да вам помогне да схватите шта да радите у овој ситуацији.

Људи се често занимају како да третирају снове и да ли постоје посебни „снови од Бога“. Морате мирно да се односите према сновима. Свети Игњатије (Брјанчанинов) учи: чак и ако ти је у сну дошло божанско откривење, а ниси обратио пажњу на то, у реду је. Нећете примити никакву казну од Бога. Ако превише обраћате пажњу на снове, онда постоји реална опасност да паднете под ђавољи утицај.

Понекад ми људи дођу и причају ми о разним „чудима“ која им се дешавају. Једна особа је рекла да му је икона светлела током молитве. Питао сам: „Да ли сте покушали да угасите светло у стану – можда је то одраз сијалице?“ И заиста: чим је искључио струју, сјај је нестао. У другом случају ми је речено да су се на икони појавиле неке капљице. Тражио сам да одмакне кандило од иконе и види шта ће се десити. Капљице су нестале. Какав закључак треба извући из ових случајева? Само једно: не морате све сматрати чудом. Боље је пажљиво схватити која је ситуација могла довести до онога што се догодило.

На крају, желим да истакнем веома важну ствар: ако је необичан догађај од Бога, неће бити пометње у вашој души - напротив, донеће смирење и душевни мир. Ако сте изгубили мир, пали у фрустрацију, малодушност, страх – то није од Бога, Он не саопштава своју вољу на тај начин. Бог је пажљив и деликатан, Он нас воли и неће нас уплашити или довести у сумњу. Он нам не шаље више него што можемо да поднесемо, и у погледу искушења и у смислу благослова. То важи и за јављање Спаситеља, Пресвете Богородице, светитеља и анђела људима: они се неће јавити онима који нису спремни.

Ако сте уплашени неким чудним звуковима у вашем стану, мало је вероватно да ће непријатне сензације доћи од Бога. Такве ситуације су разлог да размислите да ли је у вашем духовном животу све нормално. Можда је у опадању и тиме дајете прилику злим духовима да вам приђу и узнемирују вас.

„Шта ако сам очарана?“

Понекад се људи брину да ли су у заблуди и да ли ће их ђаво искушавати. Прелест је стање када човек подлеже ласкању злих духова. Наши прародитељи Адам и Ева пали су на ову врсту ласкања: Сатана их је искушавао, поверовали су му и на крају су пали.

У духовном животу такве ситуације се често дешавају код оних који тек почињу свој пут у вери. Човеку се даје посебна благодат да схвати: са Богом је много боље, са Њим се постојање претвара у живот. Међутим, неофит понекад верује да су ревност, успех и лакоћа духовног живота његова лична заслуга. Такве ситуације се дешавају и искусним хришћанима. Да бисмо спречили ову грешку, потребно је искоренити гордост из душе, јер је управо она први узрок прелести. Како се то ради? Пре свега, не сећајте се својих добрих дела, не очекујте награде за њих, покушајте да их заборавите. Ако си хвалио, реци себи: „Господе, слава Теби, а не мени, ја сам црв, а не човек (Пс. 21,7).“ Ове речи се могу поновити за сва ваша духовна достигнућа.

Када стојимо на молитви, веома је опасно нешто замишљати или чекати неке сензације – топлину, звукове. Нема потребе да истиснете сузе и доводите себе у стање лажног страхопоштовања. Да наша пажња не одлута, имамо иконе које нам помажу да се сећамо оних којима се молимо. Такође не треба тражити превише: „осећати“ Бога, видети Њега или свеце и сл. Наравно, сви желе да се смире после молитве, али за то нису потребна никаква чуда. Потребна је пажња, страхопоштовање и скрушеност срца, односно свест о својој недостојности пред милошћу Божијом.

Да ли је могуће да Бог „враћа“ чудо?

Дешава се да после чудесне помоћи Божије човек почиње да се поноси, да себе сматра бољим од других и да осуђује. Оваквим понашањем он сам изазива Бога да му одузме благодат и покаже шта човек може бити ако Њега нема. Дакле, није Бог тај који одузима чудо, него се човек одвраћа од Онога који му је помогао и лишава себе Његових дарова и помоћи.

Чуда нису од Бога и нису од демона – од кога су онда?

Понекад људи сами себе доведу до егзалтираности и почну да замишљају неке дивне ствари - топлину или хладноћу у телу, неке звукове, нечије присуство у близини. Како могу да схвате шта тачно осећају? Да би то урадио, сваки човек мора имати адекватног духовног ментора – искусног свештеника који ће саслушати и објаснити му шта се тачно дешава и како даље. Неопходно је да наши верници почну да долазе у цркве, не само на службе, већ и на разговоре са свештеником. Боље је да о својим осећањима, визијама и сличном говорите - не на исповести, већ на личном састанку. У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Ово је потребно не само мирјанима, већ и свештеницима.

Људи често верују да су бољи од оних око себе и да заслужују неке посебне дарове, открића, чуда. Немој тако мислити. Далеко смо сви од тога да будемо свети да би нам се указао Господ или Његова небеска војска. Зато, ако нешто видиш, осетиш, отворио се некакав дар у теби – искористи упутство једног светитеља – реци: „Господе, ако ово није од Тебе, отпусти, ако је од Тебе, помози ми да прихватам то исправно.”

Још једном понављам: не треба тражити чуда. Треба да уживамо у чуду које свако од нас има – дару живота. А ако желимо да видимо више, само треба да дођемо у храм на Божанствену Литургију. Светитељи поучавају: то што се на свакој литургији у црквама износе Свети Дарови, у којима је невидљиво присутан Сам Христос, највеће је и најважније чудо, и не треба више тражити. А највеће чудо у историји је то што је Христос васкрсао и тиме означио почетак нашег васкрсења.

протојереј Игор Жирин

https://pravlife.org/ru

Већина нас је дошла у Цркву да упозна Бога. И онда, након неког времена мислимо да можемо да решимо све проблеме. О свему судимо, свима дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Али у исто време, ми сами уопште не личимо на оне идеале о којима размишљамо. Муче нас сасвим друге ствари.

Ако не желиш да ти се догоди нешто слично, причај о Богу о свом животу, причај о ономе што знаш, не скривај своје право ја. Ти си обична особа са својим страстима, грешкама и слабостима. Као и сви људи, и ти желиш љубав, пријатељство и друге радости.

Врло често, дошавши у Цркву, човек почиње да мисли да је приступање Цркви само по себи променило целу његову природу. Али, по питању мог сопственог „ја“ и сопствених страсти није дошло до промене. Карактер се не може променити само зато што је особа дошла на одређено место – чак и ако је то место свето. Али може се десити нешто друго. Ми настављамо да носимо у себи своје страсти, али оне почињу да се трансформишу.

На пример, човек престане да се туче на фудбалским утакмицама или престане да посећује ноћне клубове, престане да се дрогира, али страст која га је нагнала на све ово није отишла никуда – јер је немогуће опростити се од страсти.

Страст није кошуља коју можемо скинути, бацити на прање и заборавити. Ми смо уједињени са нашим страстима.

Стога често следи следеће: „световна“ страст је претворена у хришћанску“ страст. Зато понекад човек, који је некада био фанатични навијач, потукао се, разбио прозоре после меча, након уласка у цркву постаје бесни фанатик.

То је исти случај, као када људи говоре о својим ближњима који су постали црквени људи: „Иде у Цркву, али се нимало не мења!“

Шта се није променило? Основне, главне особине личности остале су исте. Оне се не могу преобразити – само зато што је човек дошао у Цркву и постао хришћанин.

Зато је важно имати на уму да бес и раздражљивост остају са нама. Иако смо ми сада љути из „духовних“ разлога, код нас је главна страст иста као и раније. И ако хоћемо да будемо искрени, сложићемо се са речима старца Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао бродом из Дафне у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

-"Старче, дођи овамо, не седи са мирјанима!"

А старац му одговори:

„Али, дете моје, хоћемо ли ишта изгубити седећи са њима?“ Да ли смо ми толико бољи од њих? Имамо ли неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо као они? Оно што живи у нама, живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти и проблеми испољавају на другачији начин.”

Ако то схватимо, пре свега ћемо успоставити бољи контакт са самим собом, а затим ћемо постати попустљивији према другима. Међу нама ће се појавити више човекољубља и понизности. Ако се помиримо са својим 'ја', ако упознамо себе и заволимо себе, онда ћемо и своју децу почети много више да волимо, јер ће се у нама појавити далеко више снисходљивости.

  Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се боримо са својом децом да не скрену са правог пута, а заправо смо и сами скренули са тог пута. Сви смо се одмакли од њега, сви смо избеглице, са свима нама нешто није у реду. Само се трудимо да то замаскирамо, тако да се не види.

Андреј Конанос