„Изађе сејач да посеје семе своје...“ (Лука 8:5). Парабола о сејачу (видети Лука 8:5-15).

Шта је ово јеванђеоско семе? Сам Господ наш Исус Христос одговара на ово питање у тумачењу параболе ученицима: „семе је реч Божија“ (Лк. 8,11). Вероватно под јеванђељским семеном можемо подразумевати и сву благодат Божију коју нам Бог Отац спушта да бисмо живели и спасавали се, и приближавали Му се. И ова благодат пада на нас непрекидно, као киша за време кишне сезоне у тропским пределима.

Постоје такви стихови у 67. псалму (стихови 16, 17):

• Гора Божија (Васанска), гора богата,
  гора бујна, гора хумовита.
• Зашто завидите горе богате,
  гори на којој изволе Бог да обитава на њој?
  Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја.

Овде се, посредно, планина, наравно, односи на пророчанство о Богородици. Али, погледаћемо ближе епитете које користи псалмопојац Свети Давид: гора Божја је дебела гора (реч „маст“ са црквенословенског је преведена као „дебео“, што у Старом завету и овде у псалму се користи као слика плодности и изобиља). Натопљена гора је гора коју је Господ великодушно напојио кишом. И спремна је да прими семе да би га изобилно узгајала. А сада ћемо разумети колико је ова кишна „влага“ била важна за старе Јевреје, који су живели углавном у врелим пустињама.

И овако ће нас Господ све нахранити својом благодаћу – богато, обилно и животворно. Постоји још једна јака слика у Псалтиру, у Псалму 132 (ст. 2): „Као миро на главу, које силази на браду, браду Аронову, које силази на крајеве одежде његове;.“ Ова драгоцена Божанска помада, ова материјализована благодат Божија, спушта се на главу, али је има толико да се спушта и на браду, и на цело тело, па чак и до руба одеће, преплављујући човека.
Приближно исто налазимо и у јеванђелском уводу, који се чита на Литургији на Свето Васкрсење Христово: „благодат долази од благодати“. Буквално преведено: „И од пунине Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.

Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.“ (Јован 1:16,17). Господ је у пуноћи Својој дао не само благодат, већ је отворио и извесне капије за ову благодат. И ова милост, као непрекидан процес, као снага Нијагариних водопада, наставља да се спушта на нас непрестано и заувек.

Да ли смо спремни за то? Шта је земља у параболи о сејачу? То смо ми. То је наше срце. Да ли смо спремни ? Благодат пада на све подједнако и долази на све. Али да ли сте спремни да га примите?

Хоћеш ли се потпуно поносно и безбожно одвратити од њега, поставши тврда земља поред пута, згажена долином овога света у скоро мртав камен? Хоћете ли дати предност не благодати Божијој, већ стварима које из ње проистичу – таштини овог века и ропству материјалним добрима? И, без стремљења ка Творцу ових благослова, хоћете ли постати њихов роб и тиме роб страсти и грехова, слуга ђавола? 

Бог ствара све за тебе, човече, све што ти треба. А ти, одбацивши Творца и окренувши му леђа, халапљиво постајеш роб творевине. И тако се откидаш од вечног живота, од Извора за живот свих ствари. И тиме се претвараш, као у првом случају, у камениту пустињу. Какво страшно, апсурдно, понижавајуће слепило!

Хоћеш ли отворити своје срце са вером и жеђу за Богом, и пустити у себе јеванђелско семе живота, које ће те променити и спасти, сједињујући те са Богом у векове векова?

Семе је посејано, киша благодати шуми и пада са неба на земљу. Хоће ли твоје срце постати  посута планина?

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/sr/node/31189

Има људи који миришу на Бога.

Не знам да ли се то теби десило, али кад им приђеш, осећаш да се нешто дешава.

Нешто излази из ових људи - моћ, милост, енергија, светлост.

Сладиш се, смириш се, опустиш.

Не желиш да одеш, не желиш да се одвојиш од њих.

„Где да идем, кажеш, овде мирише на Бога, на небо, овде је радост и светлост.

Зар треба да се враћам назад у таму, сада када сам срео Светлост."

Кад једном заспиш у наручју Христовом, не можеш осетити мир ни у једном другом загрљају.

Осим ако те не подсећа на Његов мирис.

Упознао сам такав „други“ загрљај у лицу човека који је за мене био оно што ми зовемо „божији човек“.

Не зато што је савршен, на крају крајева, годинама сам престао да верујем у људско савршенство, већ зато што је сладак, пун Христа...

Шта то значи сладак? То значи да је, упркос падовима, грешкама и греховима, патњама и неуспесима, успео да задржи сву своју наду у Христа.

Осетио је пакао и жудео је за рајем.

Окусио је таму и заволео Светлост.

Није био разочаран, зато што није био ни фасциниран.

Светост није савршенство већ потпуно предавање Њему.

Они који су били остављени, били су освећени.

Бог је обукао оне који су били голи.

Ако верујеш својој логици, полудећеш.

Препусти све Богу и одморићеш се.

Ум је дивно оруђе, али не доноси радост.

У овом човеку, који је као мало дете отишао на Свету Гору, а данас је Епископ цркве, упознао сам љубав Божију. Апсолутно прихватање, подршка и љубав према ономе што јесам, а не према ономе што сам желео или је требало да будем.

Јер веруј ми, нисам тако сјајан. Чак шта више.

Пун сам грешака, страсти и грехова.

Тешко да неко види таму моје душе, а да се не уплаши.

Па ипак, овај човек никада ништа није учинио да се осећам лоше због своје таме. Никада ме није изневерио. У мом најстрашнијем греху рекао је: „Више волим тебе грешног са понизношћу, него охолог са врлинама...“

Не очајавај, не губи се у тами, веруј у Светлост коју носиш у себи.

Дозволи Богу да у твом срцу сања твоје покајање.

Овај човек је постао Божији топли загрљај у хладноћи мог греха.

Можемо причати и читати о Божјој љубави, али ако нас нико не загрли, ако се нико не нађе да нас прихвати и да нам опрости, да нас воли без задршке и обавезе, никада нећемо осетити шта значи Божија љубав.

Сећам се стихова једног песника који гласе:

“Христе мој, заспао сам у многим загрљајима, али само Твој је био тако мирисан..”

о. Хараламбос Пападопулос

https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. 

Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац.

Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку.

Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње.

Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима.

Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је.

Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“

На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“

„Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена.

„Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“

„Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“

„Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву.

Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала:

„Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља.

Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана.

Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“

А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња.

Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм.

Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви.

Тропар Светој Новомученици Босиљки, глас 4.

Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2019/10/25/zitije-svete-novomucenice-bosiljke-pasjanske/

Понекад се од људи може чути да има свештеника који су веома строги на исповести, па је боље да не идете код њих. Или се парохијани плаше да иду на исповест јер је свештеник престрог.

Ситуације су, наравно, у животу сасвим другачије. Свештеник је такође човек, он може имати своје индивидуалне карактерне црте, и на крају, своје проблеме који мењају његово расположење. Сви смо ми само људи.

Али, ситуација, у којој се човек плаши да оде код свештеника, неретко може бити ђавољи изговор, невољност да се свештенику на исповести отвори потпуно, до краја.

Међутим, у редоследу молитава пре исповести, наилазимо на следеће речи: „Ето, чедо, Христос стоји овде невидљиво, примајући исповест твоју; не стиди се и не бој се, и не скривај ништа од мене, него, не зазирући, откриј све што си учинио – и добићеш опроштај од Господа нашег Исуса Христа. Ево иконе Његове пред нама, а ја сам само сведок да сведочим пред Њим све што ми кажеш; Ако нешто сакријеш од мене, пашћеш у двоструки грех. Зато буди опрезан — јер си дошао у болницу — да не одеш неизлечен.”

Овде, наравно, постоји још један негативан тренд, који се сасвим јасно види код одређеног броја парохијана. Исповест се не доживљава као самостална Тајна, већ као додатак Тајни Евхаристије. То јест, да бих се причестио, прво треба да се исповедим. И тако пролазим кроз ову "формалност" да би ми свештеник дозволио да се причестим. И човек често на исповести именује неке уобичајене грехе или изговори неку формулу коју је негде чуо, па чак и измислио. Затим би погнуо главу и то би било то. Али, где је осећај покајања? Где је свест о почињеним гресима и покајање за њих? Где је изношење, у светлост Божију, таме која се уселила у наше срце? Овде се то не дешава. Тама остаје унутра. Греси остају унутра. А споља је нека врста вербалног бирократског протокола, који свештеник мора да потврди и да дозволи човеку да се причести.

Наравно, ово је погрешан пут. И погрешан однос према исповести. А исправан однос према њој је спознаја да је то самостална Света Тајна. И човек мора имати потребу за њом, баш као што има потребу за Светом Тајном Причешћа.

А када то није случај, онда свештеник мора, сликовито речено, да „засуче рукаве“ и објасни човеку шта је исповест, изазове га на покајање, да би се некако душа пробудила, оживела и да би човек увидео своје грехе и изнео их на светлост Божију. И тако човек отвора своје рањено, окрвављено и грешно срце ка Господу Богу.

Јер свештеник разуме: онај ко се формално покаје чини троструки грех. Прво: његови лични греси остају неизлечени. Друго: прима још један тешки грех, јер када дође на Тајну покајања, нема покајања. Он, уместо да открива своје грехе, крије их. Треће: човек долази на причешће Тела и Крви Христове неочишћен од греха и неспреман, што значи да му се причешће може од Бога уписати као осуда.

Свештеник све ово разуме, и зато је он, као духовни „медицински радник“, помоћник главног исцелитеља - Бога, принуђен да очисти рану, као знак љубави и милосрђа.

Свештеник није строг, већ, напротив, слуга Божији који те бескрајно воли, који заиста жели да се исцелиш и очистиш од греха, да будеш духовно здрав, да ти се душа спасе.

Ово је главни циљ и главна победа и вас и свештеника. То је оно, чега увек треба да се сетите када идете на исповест.

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

У параболи о богаташу и Лазару постоји тренутак који неизбежно привлачи пажњу људи одређеног типа. А "Авраам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш". (Лк. 16, 25).
Ако читате површно, не размишљајући о садржају и не гледајући у контекст, може вам се учинити да Христос чини судбину човека у вечности донекле зависном од тога да ли је патња присутна у његовом животу и колико је присутна. Односно, ако хоћеш да будеш блажен, трпи. Ако хоћеш да уђеш у Царство Небеско, трпи. Овај морал је свима познат, макар само зато што је стар колико и време.
У наше време међу верницима има довољно оних који верују у Бога који кажњава, не само грешника, већ и његове потомке, и да се могу спасити искључиво страдањем , тугама и невољама. На први поглед, таква вера личи на атавизам из времена када је писменост била луксуз за елиту, а највећи део народа знао је Свето писмо само у мери у којој се читало у цркви недељом.
Сусревши се својевремено са овом појавом, изненадио сам се – како нам Јеванђеље открива Бога на сасвим другачији начин - Отац пун љубави, увек спреман да опрости и помилује. Али из неког разлога људи више воле да верују у страшног краља и судију, који у руци држи бич.
Како год било, моје почетно изненађење, морам рећи, брзо је избледело. Јер нема ништа изненађујуће у оваквом стању ствари. Чињеница је да је хришћанство истинита религија. Не само у смислу истине, већ и у смислу чињенице да се свако ко му се обраћа, суочава са истином, која се тиче не само спасења душе, већ и живота уопште. А ова животна истина је таква да је живот човеку дат од Бога као дар, а квалитет његовог живота зависи од тога како човек користи тај дар. Човек сам управља својим животом и само је он одговоран за оно што уради.
Дакле, радости и туге, срећа и патња испуњавају човеков живот као последица његових сопствених поступака и стога сами по себи нису ни неопходни ни неизбежни. Сходно томе, као такви не могу бити спасоносни.
То је истина. Али истина има једно својство: често је непријатна. Просудите сами: живите за себе и схватите да вам је Бог дао живот на потпуно располагање. И имате моћ над њим у потпуности. Шта год урадите, тако ће и бити. И Бог неће интервенисати осим ако није апсолутно неопходно у некој фази. Он неће радити ваше послове уместо вас, неће бирати уместо вас, неће решавати ваше проблеме уместо вас, али ће увек помоћи. Он ће вас подржати, ојачати, увек ће бити уз вас и неће вас оставити вашим бригама. Али, само ви сами живите, радите, бирате и одговарате за оно што сте живели, радили и бирали. И запамтите: када настану проблеми, задесе вас туге, када морате да патите, то није „Бог кажњава“. То је "сами сте криви". Само тако и никако другачије.
Разлог наше невоље је у нашим поступцима, у нашем избору или неспремности да бирамо, у нашем греху, на крају крајева. А када се деси нешто, у чему ми лично нисмо имали удела, није штетно сетити се да сваки несклад и сваки поремећај у свету долази од човека. Да ли би свет био овакав какав је сада, да Адам и Ева нису згрешили? Ко сада треба да се носи са последицама ако не њихови потомци? Да ли је лако сагледати живот на овај начин? Није ли лакше веровати да ништа не зависи од тебе, да се све одлуке доносе унапред и мимо тебе, да ћеш бити кажњен за грех, али ћеш бити награђен за добро дело, да срећа и несрећа иду у пару. И, што је најважније, нема одговорности. Сви су криви, само не ти: они блиски и они далеки, околности, време, Анђели и демони, сам Бог, на крају крајева. А ти? Мораш да страдаш у овом животу, да би се касније Бог смиловао.
То звучи тако згодно. Није важно што уопште није еванђелски или хришћански. Главна ствар је да је згодно.
Богаташ у мукама, види Лазара у недрима Авраамовим и тражи од њега да му пошаље Лазара да му олакша патњу. Међутим, зашто би се обичан грешник у паклу тешио? Пакао је место муке и ту нико не завршава случајно. Штавише, богаташ је већ имао добар живот - целог живота није радио ништа осим да је себи угађао. Да ли је такав живот био лични избор богаташа? Наравно да је био. Да ли је могао другачије живети, другачије располагати својим богатством, временом, имати другачији однос према Закону Божијем? Наравно да је могао. Али није хтео. Па, ко је крив што је несрећни богаташ завршио у мукама? Тако је: сам је крив. И било би изненађујуће да неко из ове параболе извлачи сасвим другачији закључак. Зар не?

протојереј Владимир Пучков

https://pravlife.org/ru

Заповести Божије, дела светих отаца, савети свештеника некако пролазе данашњег човека. Напротив, он из читавог овог драгоценог складишта живота покушава да одсече информације и узме само оно што му се допада.

Колико пута сте видели: човек чита на интернету на непровереним блоговима, сајтовима, групама, разне псеудоправославне фикције, а онда све ово прихвата као истину, и прослеђује другима. Такав човек каже: „Јеси ли чуо да се икона чудесно појавила на некој брези у тој и тој шуми. И ми хитно морамо да одемо тамо. Или, тамо се појавио тај и тај старац, који је рекао то и то (а та особа можда уопште и не постоји, фантастичан лик којег је неко измислио у своје себичне сврхе). И ти поверујеш у то.

Али зашто не читате дела великих учитеља Цркве, светог Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова? Или других дивних светитеља, чијим делима су спасене стотине генерација православних хришћана. Стотине генерација су се уздигле на небо захваљујући читању ових књига и животу по њима. А ви пролазите поред свега овога и тражите некакав апсурдни отров који је опасан по ваше духовно здравље.

Али ако вас дела светих отаца не занимају, онда размислите какав сте хришћанин? Шта није у реду са вама, ако су ове творевине врата спасења, а ви не желите да уђете у њих.

Свети апостол Павле писао је посланицу свом духовном сину, апостолу Тимотеју, који важи за све нас: „Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самога себе и оне који те слушају.“ (1. Тим. 4, 16). Свети апостол Павле даље пише да ако то учиниш, бићеш спасен. Бићеш спасен!

Шта је још потребно? Али гордом човеку ово није довољно. Он жели да створи сопствену религију, сопствену мањкаву копију Православља, у којој би се усудио да скине Бога са престола и сам седне на њега. И жели да уради то непримећено, као случајно, под уверљивим изговором, напајајући чудовиште своје гордости и удостојећи себе скоро као светог пророка.

Из свештеничке праксе бих издвојио неколико знакова ове болести под називом „прелест“.

1. Жеља да подучавате и водите друге.

2. Болно одбацивање сопствене погрешности и критике.

3. Напуштање свештеничке јерархије.

У прелести, ђаво толико изврће човека, да он прво почне да критикује свештенике, затим им не верује, сматра их безблагодатнима и, сходно томе, све мање учествује у Светим Тајнама Цркве и богослужењима, а затим потпуно напушта Цркву. Одлази у неки стан, подрум, у коме „слуга“ попут њега, у заблуди, „служи“. А у исто време, таква особа почиње да себе сматра носиоцем великог, тајног знања, које поседује уски круг људи, што значи да је виши од многих (ту је видљива гордост ), заборављајући на речи Спаситеља: „Ако вам дакле реку: ево га у пустињи, не излазите; ево га у собама, не вјерујте. “ (Матеј 24:26). А ово су речи самога Бога!

И такав човек отпада од Цркве као јединог пута ка спасењу, идући погубним путем јереси или раскола.

У закључку бих желео да кажем: Православље не треба само волети. То је мали квасац који диже цело тесто. Оно мора променити душу, понизити је и разбеснети. Али за то треба отворити врата душе према Богу. И Он, Позвани, ући ће у њу и спасти је ако и сами искрено, потпуно и без компромиса то желите.

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org

Иди код мрава лењивче, гледај путеве његове и умудри се. Нема вођу ни управника ни господара, а опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. Докле ћеш лењивче лежати? Kад ћеш устати од сна свога? Док мало проспаваш, док мало продремљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш, у том ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја, као оружан човек. (Приче Соломонове, 6:6-11)
 
Архимандрит Маркел (Павук), духовни отац Kијевске академије, говори о главним разлозима лењости.
 
-Оче, због чега постајемо лењи? И шта ће се догодити ако се не боримо против ње?
 
—“Модерна љеност” је најчешћа карактеристика људи који живе у удобним градским условима. На пример, они не треба да иду напоље за воду, не треба да цепају дрва, не треба да ложе ватру… Али на селу, ако не одете по воду, ако не цепате дрва, и ако не наложите ватру, остаћете гладни и биће вам много хладно.
 
На селу, рад је битна неопходност. Ако сте лењи онда ћете се смрзнути и бићете гладни. Наша лењост је резултат комфора који имамо.
 
-Шта треба да урадимо оче? Да ли треба да одбацимо добре ствари цивилизације?
 
-Није лако савременом и модерном човеку да одбаци те бенефиције. Цивилизавија нас је надвладала. Неко може да покуша да је напусти, да оде у далек манастир, негде у Kарпатске Планине, али мало је таквих људи који би напустили комфор.
 
-Kако да се боримо против лењости?
 
-Одговорна особа која воли своје ближње, клони се лењости. Таква особа се увек брине да ако не ради, други ће да пате због тога.
 
Лењост скоро никада не посећује кућу у којој је пуно деце. У таквој кући сваки члан породице има много дужности и нема времена за одмор. Kување, прање веша, чишћење куће, рад у башти… Осим најмлађих свако нешто ради и нико не може да одбије дужност. Али у малим породицама, где је једно дете, или ни једно, веома је тешко избећи лењост.
 
Жеља за безбрижним и комфорним животом је један од разлога што неки људи имају мало деце. И због тога долази до нестанка одговорности и лењости, јер нема никог о коме треба бринути.
 
-Наше време је време оптимизације. Мање радимо, а постижемо веће резултате. Данас, сваки ум ради ка овом циљу.
 
-Да, модерни комфор живота помаже да решимо многе проблеме са минималним трудом и тиме се очекује да ће људи бити срећнији и да ће више волети једни друге.
 
-Али супротно се дешава. Зашто?
 
-Зато што је немогуће уз помоћ технолошких напредака победити страсти, егоизам и индивидуализам који живе у сваком човеку. Зато што је човек исти и данас у двадесет и првом веку као и у четвртом веку. Kомпјутери и машине не могу да промене његово унутрашње стање, већ само Благодат Божија која се стиче Црквеним Светим Тајнама. А пошто многи људи не иду у Цркву, онда се стварају нерешиви проблеми, а сви проблеми су као грудва снега која се повећава.   
 
-Шта да се ради?
 
-Особа која жели да се ослободи лењости, и ако јој дужности дозвољавају, треба да оде у манастир на ходочашће и да бар неко време учествује у таквом начину живота. Од давнина, људи су тражили утеху у манастирима, а да би стигли тамо прелазили су хиљаде километара.
 
Манастирски ритам живота је супротан лењости. Овде поклоници, поред целивања икона и моштију светитеља, уче како да организују себе и свој живот. У сваком манастиру постоји дневни распоред који се не мења годинама и укључује Свету Литургију и остале црквене службе.
 
Сви људи који живе у свету могу до неког степена да се угледају на манастирски начин живота и послушност. Да себи организују свој дан, када ће да раде, када ће да се моле Богу, и када ће да одморе. На тај начин ћете много лакше да победите своју љењост. Kао што можемо да видимо кроз историју, тако рећи у стара добра времена, људи су се угледали на монахе и живели тако.
 
-Зашто је организација свог живота тако тешка у свету, а много лакша у манастиру?
 
-На пример, некада сам лењ и не иде ми се у цркву на Свету Литургију, али када видим да браћа иду, мене је срамота. Не зато што ће Игуман да ме грди већ ме је срамота пред браћом. У манастиру, као у великој породици, све је повезано. Ако не идете на службу неко мора да вас замени, да поје у хору, да чита имена за помињање, да брине о уредности уместо вас. Тако да би изостанак утицао на службу и молитву. Видите да је велика одговорност у манастиру. У манастиру се осећа одговорност и дужност, па се нема времена за лењост. Манастирска браћа и сестре подржавају једни друге.
 
Тако треба да буде и у породици. Осећај одговорности, узајамне подршке, и узајамна помоћ приликом слабости. Ако нема таквог односа, онда супружници гледају ко коме шта дугује и ко је више урадио. И на крају такав брак бива уништен.
 
Морамо да надвладамо лењост чим осетимо симптоме. Један од симптома је туга, која се бори против молитве, поста, и рада. Али ако имате комбинацију молитве, поста, и рада ваш дом ће бити испуњен радошћу и весељем и сви ће бити задовљни.

-Оче, нисмо добили никакав нов савет. Увек се враћамо на молитву и пост.
 
-Проблем је у томе што не разумемо шта су прави пост и молитва. Често превише бринемо да ако посветимо више времена молитви нећемо моћи нешто да обавимо, а то је замка лукавога…
 
 
http://www.manastir-lepavina.org

-Како можемо да објаснимо ову истину људима ван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет где можеш нешто брзо да купиш. Они упале свећу и очекују да ће Бог одмах да излечи рак, да им помогне да нађу одговарајући посао...

-Ми нисмо Божји адвокати. Ми не морамо увек да објаснимо оно што Бог чини сваком човеку. Ми морамо да учимо људе да воле Бога као што га деца воле, не као купци у супермаркету.
Ми треба да верујемо Богу и Његовој Вољи. Бог ће пронаћи пут до срца сваког човека и ми не треба да бринемо шта ће се догодити са светом и људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет за људе и Он неће бити неправедан према људима. Бог ће да сагледа срце сваког човека када је потребно. Ако Бог не одговара и ми нећемо одговарати.
Сви морају да предају своје душе Вољи Божјој. Понекад, да би осетио Бога у свом срцу, мораш да прођеш многе туге, искушења, и неразумевања. Да ли се сећате шта се догодоло Јову који је дуго страдао. Бог је дозволио да прође кроз многа искушења и јавио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати човеком срцу. Морамо се уздати у Бога и у Његову љубав према целом свету. Када видимо да је некоме потребан Бог треба да се молимо за ту особу и Бог ће сигурно дотаћи њено срце.

-Како онда Црква да имплементује своју мисију? Кажете да не треба да бринемо шта се дешава са светом и да ће се Бог сваком човеку обратити. Ово може да значи да не треба да бринемо да ли ће и када ће људи да крену у Цркву. Ипак, ми треба да урадимо нешто да привучемо људе у Цркву. Ми треба да будемо мисија Цркве?

-Сејач сеје семе на њиви, онда се моли Богу да то семе израсте и више не брине о томе. Слично овоме, ми морамо да сејемо и да заливамо, али не треба да бринемо да ли ће порасти.

-До којих размера можемо да утичемо на свет? Руска Црква је дуго разматрала која су права средстtва за мисионарски рад. На рпимер, да ли свештеници могу да иду на рок концерте, да играју фудбал... Да ли ове методе могу да се користе да би људи дошли у Цркву?

Мислим, да ми свету нисмо потребни на рок концертима или фудбалским мечевима. Требало би да будемо тамо где нас људи могу наћи - то јест у Цркви. Ми треба да исповедамо људе и да им будемо доступни за духовни разговор. Људи треба од нас да чују Реч Божију. Треба да их примимо љубазно и са љубављу. Не треба да идемо на фудбалску утакмицу или да пијемо алкохол у дискотеци или клубу.

-Често чујемо да људи говоре шта монаси могу да знају о породичном животу?

Човек треба да се загледа испод површине и увидеће да је основа иста. Текстови аскетских монаха нас уче да превазиђемо егоизам и страсти и да избацимо "старог себе" да би могли да комуницирамо унутар себе, са другим људима, и најважније са Богом. Људи у браку морају да читају Патерик(Отачник) да би научили како да изграде добру породицу, јер та књига садржи одговоре на проблеме које сусрећемо у нашим животима.

-Ваше Преосвештенство, као Владика велике епархије, и као духовни отац и Игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и духовно водите мирјане?

-Свуда где се Грчки језик говори, не само на Кипру, владике одвајају доста времена да би исповедали мирјане. Наш начин исповедања је другачији од оног у Русији. Колико ја знам имате мало времена да кажете своје грехе. Док код нас исповест може да траје неколико сати јер људи говоре о својим гресима и проблемима, постављају питања, и говоре о свему што их мучи.
Пре неколико дана, млађи учитељ је дошао код мене на исповест. Стигао је у пет сати поподне, а отишао у шест сати ујутро следећег дана. Хвала Богу што је он био једини.

-Ако чујете исповести толико великог броја људи, знаћете стање душа својих парохијана. Који грехови су типични за време у коме живимо?

-Један од разлога што ја лично исповедам је то што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да седим у канцеларији и да будем као менаџер. Исповест је наједноставнији начин да се схвати о чему људи размишљају и да се разуме шта су њихове бриге и који их проблеми муче. Веома сам срећан када људи гледају на свог Владику као на свог оца и када ме људи нађу у цркви и повере ми своје проблеме.
Одлазим у своју епархијску канцеларију једном или двапут месечно. Тамо се осећам као мајор, па због тога више волим да будем у цркви. Црква је природно место где Владика треба да буде.

-По вашем мишљењу који је највећи духовни проблем нашег времена?

-Видите, назив греха (убиство, абортус) није битно. Суштина греха је важна, а то је одступништво од Бога. На Грчком, реч грех значи промашити мету. Када су стари Грци гађали стрелом мету и када би промашили рекли би - згрешио сам. Када људи немају Христа у срцу онда доносе погрешне одлуке.
Још као млад сам постао духовни отац, када сам почео да исповедам људе док сам живео на Атосу. Једном сам питао Старца Пајсија шта треба да питам људе који долазе на исповест. Рекао ми је да избегавам да постављам питања, али ако људи инсистирају онда прво питање треба да буде да ли волите Бога, а друго какав је ваш однос са Богом. Онда их питај да ли воле људе око себе и да ли воле себе и ситуацију у којој су. Након тога их можеш питати о осталим стварима. Због тога Бог каже да је највећа заповест љубав према Богу свим својим срцем, а остало ће да следи.

-Поменули сте Старца Пајсија. Вероватно се сећате учења Старца Пајсија, Старца Порфирија, и Старца Јосифа.

-Тачно. По Божјој промисли срео сам многе данашње свете људе још док сам био веома млад. Познавао сам два Старца Атанасија из два Манастира. Касније сам се упознао са Старцем Јефремом, Старцем Харалампијем из Манастира Дионисијат. Такође сам упознао Старца Јефрема који сада живи у Аризони, старца Јосифа који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Бог ме је благословио да упознам Старца Порфирија, Старца Јакова, Старца Филотеја, Старца Софронија, Старца Емилијана из Манастира Симоно-Петра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих сам чуо духовне поуке.
Општи утисак који сам добио из разговора са њима је да их Божја благодат одржава да буду духовно и психолошки здрави. Нису имали недостатака. Нису били претерано стриктни. Старци су били благи, разумни и тактични. Били су пуни љубави према Богу и према људима. Били су веома срећни људи такође.
Када би погледали на било ког од њих, помислили би да је ово човек какав га је Бог створио, јер су имали лик Божји у срцима и личили на Небеског Оца. Сви су били деца Цркве. Увек су говорили да будемо повезани са Црквом и да имамо мир у души без обзира на околности у нашим животима и да на све гледамо кроз Христа. Могао бих о њима да говорим сатима.

-Сигурно да постоје неке духовне поуке којих се чешће сећате и које употребљавате у разговорима.

-Старац Пајсије је увек говорио људима да буду вредни да Бог не би био разочаран. Такође је говорио да зна да заслужује пакао али да не жели да иде тамо јер би тако разочарао Исуса.
Старац Јефрем Катунакијски је увек говорио да испуњавање послушања је све за монахе.
Старац Порфирије је обично говорио да је Бог све, да смо увек срећни када смо са Христом и да ћемо ићи где год да и Он иде. Чак и да одемо у пакао бићемо срећни ако је Христос са нама.
Животи ових светаца су имали једну заједничку ствар - они су сви живели Христом. Сећам се када је Старац Јосиф једном јео са нама и када је чуо да се Христос помиње одмах је почео да плаче и није могао да једе.

-Ваше Преосвештенство, хвала вам много за овај поучан разговор. Као епилог, да ли би сте рекли нешто за оне који ће ово читати.

-Не могу да кажем ништа своје. Све ове проповеди су издали наша браћа Руси, којима сам веома захвалан. Али чак и то није од њих.
Ја само могу да кажем да сви треба да волимо Христа, и ако га имамо у нашим срцима све ће бити у реду. А ако га немамо све ће се распасти.

митрополит Атанасије лимасолски

http://www.manastir-lepavina.org

-Ваше Преосвештенство, да ли имате осећај да живимо у не нормалном времену? Знам да звучим чудно, поготово што се људи увек жале да је раније било боље, да је трава била зеленија и да су људи били љубазнији. Ипак, данас многи људи, не само Хришћани, имају општи осећај нелагодности и стреса.

-Мислим да смо остарели и да је то разлог што идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља садашњости. Очигледно, свет иде ка последњем времену. Ипак, за Хришћане, не постоји "јуче" и "сутра". Постоји само "данас", које се живи у присуству Божјем кроз Свете Тајне Цркве и кроз Свету Литургију. Када славимо Црквене празнике, ми кажемо: "Данас је Христос Рођен", "Данас је Христос Крштен", или "Данас је Христос Разапет". На тај начин живимо у данашњости и Царству Небеском које ће доћи на крају. Мислим, драги моји, да морамо да будемо захвални Богу за Царство Небеско. Старац Пајсије је говорио, што више проблема кроз које пролазимо то више благослова Божјих.

-Значи, не постоји "јуче" и "сутра" у Цркви, али чудне се ствари догађају у свету ван Цркве: бракови хомосексуалаца се легализују, еутаназија се легализује, грех и блуд се пропагира на сваком кораку, пред нашим очима свакодневно видимо безакоње и неправду. Зар нисмо у праву кад кажемо да је наш свет другачији од оног пре 50 година?

Штета је што наша браћа не знају Свето Јеванђеље и раде ствари које сте ви описали. Молимо се за њих и за цео свет. Услови су увек били тешки за нашу Цркву.
Размислите о овоме што сам рекао, да су услови увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време идолопоклонства. Вековима је била гоњена. Сетите се шта се догодоли у Русији у прошлом веку. И поред свега тога, наша црква опстаје. Ми не очајавамо већ захваљујемо Богу који нас је увео Цркву и молимо се да останемо у Цркви. Молимо се и за људе који су ван Цркве, да би та наша браћа искусила Бога, јер је и то наша одговорност. Ми знамо да је ђаво принц света ван Цркве. Али ће Христос победити ђавола, а они који траже Христа ће увек бити са Христом. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају истину Јеванђеља онима који то желе да чују.

-Током 1990, Русија је доживела колосални духовни напредак, али данас видимо да су људи све мање заинтересовани за Веру. Ово значи да су људи који треба да буду "Деца Небеског Царства" одабрали потпуно друго царство са другим господарем, а не Христа. Како треба Хришћани да задрже своју ревност?

-Људски пад и одвајање од Христа је увек разлог за жалост Хришћана, али такође постаје мотивација за показивање љубави кроз молитву за оне који су ван Хришћанства. Треба да се односимо према њима са великом љубављу и жалошћу. У Јеванђељу нам Христос каже да треба наше светиљке да сијају пред људима да би они спознали Бога.
Наша је грешка што има људи који не знају Христа. Морамо да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свеци онда ће мо привући људе Христу. Наш проблем је мањак светости у нама. Због тога нисмо фер према својој браћи, јер не виде светост у нама и због тога нису привучени Јеванђељу. Из свега тога следи да нам је у ствари потребна светост и свеци у Цркви.

-Моје питање је било мало другачије. Шта се може искористити да би се сачувала Хришћанска Вера и стремљење ка светости ако је наша заинтеросованост за Веру све мања. Видимо да се трагедије догађају чак и у свештеничким породицама. Жена свештеника, кога сам знао, га је оставила. Такође, неки студент на богословији, кога сам познавао, је прошао кроз развод. Лоше ствари се дешавају тамо где не очекујемо и где мислимо да не могу да се догоде. На шта да се модерни Хришћани фокусирају да им се ово не би догађало?

-Наравно, наш живот ће увек бити пун искушења. И сигурно ће ова искушења покушати да умање нашу љубав према Богу. Уз будност и активност у нашим животима, веома је важно за људе који желе да сачувају топлину у својим срцима да имају праведног и искусног духовног оца коме могу да се обрате у тешким периодима искушења. Вођен Благодаћу Духа Светога, духовни отац може помоћи да сачувамо љубав Божју у нашим срцима. Такође морамо неговати наше душе тако што ће мо се молити Богу и читати духовне књиге. Тако ће мо уз помоћ духовног оца успети да пребродимо све своје проблеме и проблеме у свету.

-Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас у Русији има много младих свештеника који једноставно немају искуство или посебне дарове. Шта би требало већина Хришћана, који немају искусног духовног оца, да ради?

Старац Пајсије је говорио када нема помоћи од човека тада долази велика помоћ од Бога. Али оно што кажете је веома логично. Ипак, није по Божјој логици. Богу нисам потребан ни ја ни било ко други, чак не ни Старац Порфирије или Старац Пајсије. Бог може сам да имплементира Своју Вољу у срцима људи и због тога никада не треба да очајавамо.
Бог је присутан у Цркви у овоме свету. Ако би сте пришли Старцу Пајсију без вере уопште не би имали никакве користи, али и супротно је истинито. Ако приђете свом духовном оцу побожно и са вером у име Христово, добићете одговор који ће бити по вољи Божјој.
На Светој Гори сам чуо причу о монаху коме се духовни отац упокојио. Овај монах је обукао одећу свог духовног оца и рекао: пошто немам духовног оца онда ћу питати ово дрво, и добио је одговор да не треба нешто да уради.
Бог одговара по нашој вери. Ја те добро разумем, али ћемо бити у невољи ако очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали за Старца Пајсија и Старца Порфирија, иако су њих двојица били посебни свети људи. Оно што је важно је да Црква Христова настави своју мисију.

-Ако је твоја вера жива и волиш Бога, онда ти ништа друго не треба осим Бога и Његове Цркве. Али, како се спасити ако твоја вера и ревност опадају и ако ти је потребан овај свет који по речима Апостола лежи у злу.

-Такви Хришћани треба да ураде исто што је Апостол Петар урадио када је почео да се дави. Повикао је и молио Бога да му помогне. И Бог је пружио своју руку и спасио га.
Христос је жив! Он је увек близу. И свакоме, ко му се обрати за помоћ, ће помоћи.
 

-Шта да радимо ако се молимо и не добијамо одговор од Бога?

Ако чекаш резултате молитве, никада их нећеш видети, јер је почетак такве молитве погрешан. Не молим се да бих добио резултате већ се молим да ми Бог опрости грехе и да се смилује на мене.
Бог нам даје Своје Свето Тело и Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам даје благодат Светог Духа. Тако да је једино потребно да се молимо Богу за Његову милост на смирен и једноставан начин. Човек који је стекао смирење се узда у Бога и не сумња да га Бог чује. Ако желиш да видиш резултате своје молитве, то значи да сумњаш. Пошто Бог не жели да нас наша гордост повреди, Он крије плодове наше молитве. Највероватније, Он ће нам их показати када стекнемо смирење и тада ће мо моћи да уживамо у плодовима молитве, на необјашњив начин.
Један старац је рекао монаху који је увек тражио да види плодове своје молитве да је он као особа која стави семе у земљу и сваког дана га ископава да види да ли је семе пустило корење. Остави семе у земљи, заливај га и бди над њим, и онда ће порасти само по себи.

митрополит Атанасије лимасолски

http://www.manastir-lepavina.org

Постали смо хришћани који покушавају да стекну нешто сопственим силама и којима је тешко да себе повере Божјој милости. Ми смо хришћани који покушавају сами да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он сам открије своју славу. Ми смо хришћани који траже оздрављење и спокој, али не знамо за искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када кажемо „љубав“, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке везаности, јер одбијамо да у њој препознамо потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или цену жртве, упадајући у превару себичног уживања.

Цео овај начин сагледавања ствари прешао је и у црквено богослужење. У нашим манастирима постоје радионице за вез који изгледа као да је ручно израђен, али није. Одежде и свете посуде имају украсно камење које светлуца и личи на драго камење, али нема никакву сличност са њима по својој вредности. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, нису сликане, немају вредност, није у њих уложен никакав напор, љубав, инвентивност или време. Фотографишемо и детаљно приказујемо службе наших свештеника, али имамо потешкоћа у препознавању присуства Бога у светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћима“, али наша душа није у стању да се пробије у Божју пустињу како би Га тамо срела. Посећујемо света места, али посета Светог Духа није очигледна у нашем животу. Задовољни смо „спољашњим радњама“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни драгоценим духовним искуством. Зато је наше исповедање вере, које има неизрецив ритуални сјај, више налик неком фестивалу него Светој Тајни. Више личи на спектакл него на молитву.

Плод аутентичности светих је њихово ауторство врло дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их написали напустили овај живот. Потврда наше сопствене такозване аутентичности је да читамо њихова сведочења или да разговарамо о њима у удобности својих дневних соба, без икаквог апетита за аскезу, лични подвиг или жртву. Уместо да читамо свете текстове да бисмо стекли смирење, ми их користимо да осудимо нашу браћу и сестре или да бестидно мешамо наше фантазије са стварношћу.

Свеци су свој страдални живот поткрепљивали Светим Причешћем, а ми парадирамо својом световном духовношћу и самооправдањем имитирајући их у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се показује кроз напрезање и многословље , заменило је искуствено откривење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо се на старо, како бисмо оправдали своје ставове и мишљења, а имамо потешкоћа с појавом новог знања које нас смирава, али грли нашу браћу и сестре.

Дакле, савремена духовност често се појављује са лажном фасадом. У суштини то није ништа друго него рационализована религиозност и имитативна традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за облике, правила, спољне обрасце, навике или особе и јавља се као накинђурени конзервативизам. Све ово води до псеудо-врлина које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама ово порађа страсти и неопростиве слабости, негује окрутност и лицемерје, а себе назива аутентичном вером и искуством. Међутим, то нема никакве везе са духом Божјим и традицијом наше Цркве. Све то се своди на стварање хришћана лажне аутентичности, јер веру претвара у заблуду и ругање, а искуство претвара у дезоријентисаност и илузију.

Митрополит Николај Хаџиниколау

https://pouke.org/forums/topic/88743-митрополит-николај-хаџиниколау-о-савременим-хришћанима/#comment-2080519

АПОСТОЛ ТОМА НЕВЕРОМ СВОЈОМ ВЕРУ УКРЕПИ. Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.

 И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

Тропар (глас 2):

Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-toma-tomindan

Црква је центар живота сваког хришћанина. Ова заједница је изграђена на Божјој пожртвованој љубави – Христовој жртви једном за свагда да спасе пало човечанство.

Шта бисмо могли дати као одговор на ову жртву? Како рећи хвала? - Одговор налазимо чак и код псалмопевца, светог пророка и цара Давида: једина жртва којa је Богу мила јесте „сломљен дух ; сломљено и понизно срце “ (Пс. 50:19). И у јектенијама богослужења сваки пут кличемо: „... и сав живот свој Христу Богу предајмо “.

Ово је наша жртва – то Христос тражи од нас – да будемо Његови верни током целог живота. Како то постижемо? Само сједињењем са Њим, са Његовим Телом и Крвљу. Или, како каже свети Јован Златоуст: „Дајући нам Своје Тело, Христос нас учини својим телом“ , тако да „сви постадосмо Један Христос, јер смо Тело Његово“.

Литургија, у својој вечној духовној стварности, је наша жртва за грехе човечанства. Али то је и Пасха Господња, увек присутна са нама. Завештано нам је и заповеђено нам је да je извршимо за Његово сећање (Лука 22:19), у Његово Име. Сећање, схваћено као живо пребивалиште у сфери Христовог Духа, у Његовој божанској и земаљској димензији.

Литургијско укључивање и причешћивање на Светој Литургији мора се схватити као стварна и жива заједница светих (тј. крштених, верних који сваке недеље иду у цркву и заправо учествују у Богослужењу) у Једном Светом Господу.

Од почетка је сав црквени живот на Истоку био усредсређен око Свете Евхаристије. Сви и све – Црква, сва творевина, цело небо и сва земља освештавају и благодаре Богу. Очишћујућа и преображавајућа благодат Духа Светога спушта се на све, да се сви обоже и охристове у Телу Богочовека Исуса Христа.

Света Евхаристија је и спасење света и човека, и суд свету и човеку. Управо зато што је спасење света, она је и тајанствени суд над њим. Тако нам Света Евхаристија може бити и искушење и казна, ако недостојно учествујемо у њој. Многа саборна правила и канони решили су питање учешћа или неучешћа у евхаристијском општењу и причешћу. И можда је ово схватање Свете Евхаристије као суда, један од разлога за ретко причешћивање у каснијој фази живота Православне Цркве.

У свету у коме живимо све мање говоримо о смирењу, о покајању, о самопожртвовању. Наш живот је искушаван свеприсутним поносом, самозадовољством, самодовољношћу. Али чежња за Богом, за Његовом милосрђем, жива је у људској души, и када не добије одговарајући одговор, душа пати и лута. И ту је улога Цркве, целе црквене заједнице: да позове, да помилује хиљаде људских душа које лутају без одговора и на изгубљеном месту, да се подсетимо да је утеха у љубави Божијој и Његовом милосрђу. Ова љубав није апстрактна, имагинарна или пролазна, већ стварна, делотворна, изражена у оваплоћењу, страдању и васкрсењу Сина Божијег, Господа Исуса Христа.

Утеху можемо наћи само у обраћању Богу, тражећи Га у храму, на Светој Литургији, у посту, уздржању, у покајању и у Светој Евхаристији. И морамо бити спремни да овај пут, будући милостив, неће бити лак и без препрека; и да никада не заборавимо да ћемо једном, када кренемо са добрим намерама, чиста срца и понизности, примити Божју непрекидну подршку да то преживимо.

Затражимо најпре ову подршку и поверење, дозволимо себи да будемо утешени и испуњени надом, да бисмо добили „ добар одговор на страшном суду“ и да свако од нас постане „причасник у непролазним добрима припремљеним за оне који те љубе, Господе” .

Аутор: западно- и средњоевропски митрополит Антоније