Да ти се каже - "добро јутро, имате рак и још месец дана живота", а ти погледаш у небо и изговараш дрхтавим речима - "хвала ти Боже, ту сам за шта год хоћеш Господе..."

То је светост.

Светост није само у манастирима, нити увек носи мантију.

Анонимна светост свих обичних људи, који се боре у долини суза, који веслају у језерима живота, не бирајући ударце или олује.

То је светост господина Џорџа, са великим топлим очима, дубоким осмехом и светлошћу која преплављује сваки делић његовог бића.

Посетио сам га у болници.

Није ми оставио ни тренутак за сажаљење.

Није дозволио да се узнемирим.

Био је сав светлост, вера и нада.

Отишао сам да га утешим а вратио се одморан.

Отишао сам да га подржим а вратио се ојачан.

Отишао сам да му кажем а сазнао сам.

Отишао сам да га видим а он ме је видео кроз светлост вечности.

Повукао ме је ка себи и рекао на уво:

„Оче мој, хвала Богу за оно што сам проживео, за оно што сам видео, окусио и дотакао.

За све оно што ми је дао а било је много.

Спреман сам да одем.

Овде сам по заповести Онога који ми је дао живот.

Довео ме је овде, и одвешће ме на Друго место.

Припремио сам торбе, ствари су на месту.

Већ сам на перону и чекам да ме одвезе воз…“

У неком тренутку, у ужасном болу, заспао је а његова дивна жена је прошапутала - „о шта нам се десило...“. Он је поново отворио очи и рекао јој -„не жали се, немој да будеш огорчена... само реци хвала Богу..."

Господин Џорџ још није отишао, он је овде, али разговара са нама са другог места.

Живи у великом наручју своје жене и деце и свих оних који га воле.

Он живи и чека, јер како ми је сам рекао,

„Драги мој оче, цео живот сам се спремао за овај тренутак."

Поздравио ме је и замолио да ме пољуби.

Нагнуо сам се и помирисао.

Такви су пољупци светости - пуни светлости, боја и мириса.

У скиту свете Ане у селу Онишковци (Ровенска област у Украјини) налази се чудотворна икона Мајке Божије Очајних једина нада-келијна икона преподобног Амфилохија почајевског чудотворца. Преподобни Амфилохије је особито поштовао ову свету икону о чему сведоче разни очевици, као и фотографије из тога доба. Старац је ову икону држао у својој келији у Почајевској Лаври. Када је после многих прогона и испитивања старац прешао да живи у село Мала Иловка, понео је са собом ову икону заједно са другим светињама. Оцу Амфилохију многи су долазили молећи за његову молитвену помоћ. Многи од њих су били безнадежни болесници и старац се молио за њих, Пресветој Богородици, Која је и Једина надa очајних. И сами болесници су се молили пред овом иконом, и по њиховој вери догађала су се излечења.

После свога блаженога уснућа, преподобни се јавио својој духовној ћерци, монахињи Варвари и наредио јој да светиње које је он користио у току свога живота пренесе у свој дом који се налази близу Лавре у Почајеву, што је она са радошћу учинила. Међу тим светињама био је крст којим је св.Амфилохије освећивао воду, јеванђеље које је читао на водоосвећењу, као и икона Очајних једина нада. Ове светиње матушка Варвара је чувала у своме дому 47. година. Многи су знајући за те светиње долазили у њен дом да би им се поклонили. И сама монахиња Варвара много се молила. Трудила се да пред иконом непрестано гори кандило, а посебно је волела да се ноћу моли Заступници целога света.

Свети Амфилохије је предсказао матушки Варвари да ће живети 90. година. Почетком 2018.године матушка Варвара је напунила 90. година и почела је полако да се припрема за овоземаљски крај живота. Она се молила преподобном Амфилохију да јој открије коме да преда његове светиње међу којима је била икона Мајке Божије Очајних једина нада. По њеним речима сама Мајка Божија јој је открила да све светиње св.Амфилохија преда скиту св.праведне Ане у селу Онишковци. Матушка је знала да је то последење послушање које мора извршити, и већ на Сретење 2018.године сусрела се са игуманијом скита мати Михаилом и њеним сестрама и обавестила их о намери да им  преда светиње. О томе је извештен митрополит ровенски Вартоломеј који је благословио намеру монахиње Варваре. Већ 17.фебруара схимонахиња Варвара је опет дошла у скит св.Ане, причестила се из руку манастирског духовника и у присуству сестара манастира и својих духовних чада, предала је скиту св.Ане све ствари св.Амфилохија које је до тада чувала и међу њима као највеће благо икону Мајке Божије Очајних једина нада.

Са великом радошћу и свештеном пажњом сестре скита св.Ане дочекале су светиње у својој обитељи. Данас се икона Мајке Божије налази у капели скита св.Ане.

У животу сваке особе постоје периоди личне туге. За то могу бити различити разлози, али душевна исрчана патња су  веома јака. Човек проба многа средства да се ослободи туге, али ниједно од њих не може у потпуности да излечи страдајућу душу. А када нестане и последња нада у људску помоћ, обраћамо се нашој Небеској Заступници. „Једна Надо очајниих, Пресвета Богородице, не остави нас грешне, исцели наше душевне и телесне болести. Спаси душе, Царице Небеска!“ – вапио је преподобни Амфилохије и сада нас подсећа да само Она може да умолити Милостивог Господа за нас.

Копија ове иконе се налази у Храму Покрова пресвете Богородице у Петроварадину.

**

Испред иконе Богородице "Очајних, једина нада", моли се у свим животним потребама, а посебно у стању дубоког малодушја и туге. Икона помаже онима који траже избављење од греха празнословља. Брза је њена помоћ онима које лењост савлада и немају снаге да се са њом изборе. Милостива Богородица моли за умножавање љубави, чува и помаже за ослобађање од блуда. Прибегавају јој у несрећама од непријатеља видљивих и невидљивих.Она је у стању да омекша зло срце, даје стрпљење у патњама и несрећама, штити човека од зависти и спасава од греха среброљубља. Примећује се да молитва испред иконе помаже да се брзо ослободите зависности од алкохола и пушења. Пресвета Богородица Очајних Једина Нада помаже да се у верујућем срцу увећају најбоље хришћанске врлине. Молите се пред њом за даривање увиђања сопствених грехова.

Све иконе Пресвете Богородице су невероватне, али ова је посебно лепа. Врло млада Мајка нежно грли Божанског Сина, Kоји и Њу необично грли. Нема тачних података о томе где је и како ова икона насликана. Верује се да је то негде у Украјини почетком или средином прошлог века. Икона има многе карактеристике које су, према иконописном канону, неприхватљиве у православном иконописању. Међутим, као што знате, постоје многе западњачке иконе које су временом постале свете у православљу.

Оригинална икона је изгубљена у атеистичким временима. Не зна се поуздано да ли уништена или сакривена, као што се десило са другим сликама Мајке Божије. Kо зна, можда ће се, молитвама верника, Kраљица неба и земље некада открити свету.

https://iia-rf.ru/bs/scarves/ikona-presvyatoi-bogorodicy-otchayannyh-edinaya-molitva-otchayannyh/

https://srbin.info/pocetna/aktuelno/ikona-majke-bozije-ocajnih-jedina-nada/

Тако ћемо спровести у дело речи „Вера без дела је мртва“. „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11,1), „уздање у оно што се не види“ по речима светог Јована Дамаскина. Вера у Бога, у Његову Реч, рађа наду да ћемо наследити Његове обећане добробити, Царство Његово, о чему апостол Павле каже: „то око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.“ (1Кор 2,9) . И све се то постиже овде на земљи, ово је назначење човека, да усаврши и развије свој дар Творца.  Део овог дара прелази у сваку особу претворену у њен таленат. Ова моћ наставља да задивљује све и нико је другоме не може одузети. Савршенство је резултат наших дела, а мера је љубав, а овај процес је неминовно повезан са односом према људима и природи. „Ко говори: „Волим Бога“, а мрзи брата свога, лажов је; јер ко не воли брата свога ког је видео, како може да воли Бога кога не види“ (1. Јованова 4:20)?

Због тога смо позвани да увек поступамо с љубављу и чинимо дела љубави, јер „... остају ово троје: вера, нада, љубав; него је већа од њих љубав“ (1. Кор. 13, 13), а љубав је већа не само зато што ће пропасти вера и нада, него „Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога. (Гал. 5,14). Љубити ближњега свога као самога себе значи препознати његово достојанство, његово порекло, јер смо сви ми деца Божија, ни више, ни мање! Како ми оправдавамо своје грешке, тако морамо оправдавати и грешке других!  Одуприте се бесу понизношћу и самоконтролом. Немојмо да вучемо човека у понор мржње, из којег је тешко изаћи на површину, где је праштање још теже. Како је лако бити груб и увређен, а како је тешко рећи – опрости! Гордост, тај корен сваког зла, тера човека да заборави на себе.

Али, да човек не пропадне, него да му пут ка богоподобију буде могућ и жив, Бог је послао пред Сина Свога, праоце, оце, патријархе, пророке, да подсећају, најављују и записују реч Божију дату нама, за живот по Богу. Бог је дао и своје заповести за добар живот. Ко их оспорава и не поштује?! Онај чија се дела укоравају као дела тела. И „ позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега. “ (Гал. 5 : 19-21). Или смо тврдоглави и супротстављени само зато што се зову наређења!

И зар не окружујемо своју децу забранама и ограничењима, само и једино, вођени љубављу према њима. Тако је Бог из љубави према нама дао наредбе (упутства) за добар живот! И било да идемо ка њему или од њега, он ће увек бити спреман да нас прими ако га желимо, јер „Бог је љубав“ и „јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јован 3:16). За то имамо и пример Његових пријатеља – наших учитеља од старозаветних праотаца до последњих светаца и мученика, да се угледамо на њихову веру и да благодаримо за све Његове доброте! Да ли је и једног од нас оставио без дара и могућности да се брине о себи?! Да ли смо се побринули да га унапредимо, развијемо, да не изгубимо таленат? Имамо све што нам је потребно да бисмо били у миру са Богом, ближњима и самим собом.

Објављујући Своје Царство и искупљујући човека од проклетства греха и смрти, сам Господ је послао своје ученике да поуче народе, да крсте вернике и умноже Цркву Његову, коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16:18)!

Црква проповеда и шири истину о Христу, Васкрслом из мртвих, који је заповедио и обећао: „Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28,20)! Дакле, то је богочовечански организам, коме је глава сам Господ Исус Христос, а ми, тело Његово, свето друштво, народ Божији, који учимо, испуњавамо и чувамо реч Божију. Сви су позвани и имају право да буду у њему. И као једно тело Христово, пођимо за Христом Исусом и сетимо се Његових речи: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. “ (Матеј 10:32-33). Да бисмо потврдили своју веру у Христа и да бисмо је евангелизовали, морамо је најпре спознати, доживети, што је могуће само у Цркви. Њен саборни почетак од Тајне Вечере, преко огњене Педесетнице  до данас никада није нарушен, јер нам је Сам Господ завештао, као Својим наследницима, храну за живот вечни! Света Православна Црква, као чувар речи: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14, 6), увек ће позивати на заједницу са Богом.

Улазак у храм и присуствовање служби није ствар расположења, става или славља. И не само присуство, већ и учешће у богослужењу својим чулима је неопходно да не бисмо били само посматрачи. И као што свакодневно одржавамо своје тело, тако и своју душу морамо одржавати у заједници са Богом, молитвом и постом. Испитајмо и спознајмо себе, откријмо мрачна места и очистимо их покајањем да бисмо се обукли у одећу правде, да би своје срце припремили за Бога, да се сјединимо са Тајнама Христовим преображеним током Свете Литургије! А када изађемо на улицу, не заборавимо своју веру у храму, него је смело евангелизујмо, исповедимо и оваплотимо. Међутим, многи људи који су своју веру сведочили паљењем свеће у храму, журили су да наставе са својим послом без губљења времена!? Може ли се изгубити време проведено у храму, у размишљању о својим поступцима, односу према људима, Богу, па и према природи?! Време проведено у разговору са Богом усмерава наше мисли и поступке у правом смеру. Заборавили смо и напустили људску вредност, на све начине оправдавамо сопствене потребе, а другима приписујемо обавезе! Христова вера рађа слободу, љубав и светост! Свако треба да тежи овој светости и да побожним животом буде пример другима. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима. “ (Мт. 5, 16)!

Јереј Пламен Николов

https://hristianstvo.bg

- Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета.

- Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента.

Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи?

За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих.

Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Деца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује.

Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију.

У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад,  примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“!

Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Kроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем.

Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја проституција…   

Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву.

Димитрије Авдејев

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8846

- Како свештеник треба да учи своју духовну децу покајању?

- Не би требало да учиш друге ономе што ни сам не знаш. Да би научио друге да се кају, свештеник мора научити да и сам приноси покajaње. Нажалост, многи свештеници, посебно они који служе у сеоским црквама се  врло ретко исповедају.

Добро је у великим градским храмовима – служи неколико свештеника и могу се исповедити једни другима. Али ни то није увек тако, дешава се да једни другима не верују много.

— Неповерење међу браћом – ово је лоше и не би требало да постоји, или је још увек нормално?  

 - Такав је живот. Наравно, било би боље да постоји поверење, али није увек тако. Говорим из личног искуства, зато вам треба духовник – свештеник коме можете веровати.

Молитва је рад

Покајање учи молитви. Ако човек нема искуство стварног духовног живота, молитве и личног присуства пред Богом, онда неће имати истинско, дубоко и искрено покајање. Молитва, посебно покајничка, као да утире пут души ка Богу. Једна од најважнијих молитава са покајничким духом, посебно за монахе, јесте Исусова молитва. На овом степену духовног развоја, на којем се налази већина нас, сам долазак пред Бога практично не може бити ништа друго до покајнички.

— С друге стране, молитва је дар одозго...  

— Молитва је рад. „... А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају." (Мт.11,12). То значи да ће се Царство Небеско дати ономе ко се потруди да га стекне. Зато смо дужни да се присиљавамо, чак и ако нам је у почетку тешко да се молимо. Наравно, Господ у Својој милости даје молитељу благодат и молитву, али он је дужан сам да ради на својој души. Само тако се учи покајању. Ако има расејан живот, без молитве, можда ће једном када га задеси нека несрећа, доћи до покајничког и молитвеног осећања, али то неће бити дар о коме говорите.

Причешће — значење Литургије

— Владико, како бисте нам саветовали да се спремамо за Св. причешће?  

— Покајничко осећање мора да нас стално прати, а то, мислим, мора бити наша главна припрема за причешће. Ако се стално припремамо за примање Светих Христових Тајни и примамо их колико год можемо, то ће бити наше право хришћанско расположење .

— Чудно је да се до данас воде спорови не само о учесталости, већ чак и о данима у које се може причестити: неки свештеници не причешћују старије током Страсне седмице, јер у те дане нема поста. ..

— Не иди код таквих свештеника. Нека опусте храмови њихови. Tражите и даће вам се.

А ако свештеник служи неколико пута недељно? Он се причешћује, па зашто онда има друге захтеве поста од својих парохијана? Зашто од њих захтева да строго посте недељу дана, а он сам не пости? Зашто прави изузетак за себе?

Ако постимо у среду и петак, није потребан додатни пост да бисмо примили св. причешће. Иначе, на Атосу се данас живи управо овако: посте се у понедељак, среду и петак, а причешћују се четири дана у недељи – у уторак, четвртак, суботу (осим посних дана) и недељу. И ово је савршено – људи живе са Христом. Литургија је центар њиховог живота, око којег је све остало.

Наравно, лаици не могу да живе као монаси. Али они могу покушати да Литургију учине средиштем свог живота. Познато је мишљење многих светих отаца о томе да треба чешће да се причешћујемо. То је разумљиво сваком ко је, макар и мало, упознат са овом материјом. Смисао Литургије је причестити се , зато Господ каже: пијте из Чаше сви – сви су позвани.

Друга је ствар што нисмо увек достојни да приђемо Чаши. Али не смемо преувеличавати своју недостојност. „Нико није достојан“ – тако се каже у литургијској молитви Светог Василија Великог. Али то не значи да не треба приступити Светој Тајни. Ако се не причестимо, нећемо имати Живота, нећемо имати Христа. Једноставно ћемо изгинути. То треба у потпуности да схвати сваки хришћанин.

Дешава се да се верници ограниче на причешће једном месечно или само на велике празнике. Ово није баш добро, мислим да је у реду да се хришћанин на свакој васкршњој служби причешћује Светим Христовим Тајнама, али да се за то припрема претходних дана – молитвом, пажљивим животом, покајничким расположењем. Али, наравно, када ће се причестити, сваки хришћанин ће одлучити самостално након консултације са својим свештеником.

Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души

— А шта да радимо са нашом сталном „подвојеношћу“? У храму сам црквена, али у животу сам секуларна личност, у нашој свакодневици сујета обузима наш живот... Често се испостави да у нама постоје два различита човека – нека врста „благе духовне шизофреније. „. Шта је то трајно покајничко стање?!

- Полако. Десило се нешто непријатно, ружна реч је измакла из ваших уста, имате неке мисли - можете се одмах покајати. Управо због тога је потребан пажљив живот. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души. Тада нећемо имати никакву поделу. Дужни смо да живимо по вери, по Јеванђељу, по заповестима, без обзира на услове у којима се одвија наш живот. Морамо прво тражити Царство Божије, а остало ће нам бити дато. Ово би требало да буде главна ствар за хришћанина.

— Чини ми се да у савременом човеку постоји то искушење лицемерја – не директна лаж, већ некако суптилна...

 - Мислим да се главна ствар није много променила у односу на прошлост. Наравно, носимо огромну количину информација, заокупљени смо животом света, можемо мање времена проводити у тишини и самоћи , али темељна основа људског живота у свету остала је непромењена. Ми смо једноставно дужни да следимо оно што нам је Господ рекао: да отворимо Јеванђеље и поступамо по Његовим заповестима.

— Други проблем је што су се везе у заједници покидале. Чак је и заједничка молитва – Литургија – постала приватна ствар. Како да учинимо да се људи осећају као део заједнице, као један од целине?

„То зависи од пароха. Ако је добар, биће активан парохијски живот, биће хришћанског дружења. Да би то постигао, свештеник мора да се труди да живи као Свети праведник Јован Кронштатски, да би његова служба и његова реч окупили људе.

Оброк, испијање чаја после службе – све то зближава свештеника са парохијанима, стварају се топли, људски односи, гради се поверење. Ако је парох и духовник за своје парохијане, за време оваквих трпеза може да разговара са њима о духовном животу (наравно, не ради се о личним духовним стварима, овде се мора наћи време за разговор лицем у лице). Јако је лоше када је свештеник недоступан јер је пастир.

Проблем је што су код нас храмови веома велики, па и нови. У њима служи неколико свештеника, долази много људи – како да буде јединства?! Старе парохијске цркве биле су веома мале. Духовник је био свештеник кога је познавала цела парохија и који је познавао целу парохију.

https://hristianstvo.bg

 — Владико, данас се могу чути различита гледишта о исповести: да ли да се исповедамо често или ретко, редовно или само у случајевима тешких сагрешења... Који приступ би по вашем мишљењу био најисправнији?

— Мислим да је наступио такав период у животу наше Цркве када су ова питања као испит у животу. Пракса полувековног рецепта или синодског периода је већ слабо прихватљива; данас се људи често причешћују, а сам живот се много променио. Досадашњи приступи и решења људима више не одговарају, јер настају нови, укључујући и такве расправе. Јако је добро да постоје расправе, да људи схватају, размишљају, расуђују.

Мислим да ће на крају ова питања наћи своје решење и надам се да неће бити „одевана“ у нека обавезна правила. Данас није време када је постојао образац: причестиш се и исповедиш толико пута у толико дана . Штавише, строги канони за ово не постоје - постоје различите праксе, различити обичаји. У овој важној ствари мора се одредити одређени степен слободе и сваки човек, уз помоћ духовника, мора то да реши на свој начин. А посао лаика је да пронађе таквог духовника који му је потребан да би могао да му помогне.

— Да ли свако причешће треба да буде праћено претходном исповести? Можемо ли се причестити без исповести или ако је исповест била неколико дана пре причешћа?

— По мом мишљењу, ако човек не осећа тешке грехе који га приморавају да тражи пуну исповест, није потребно да се исповеда пре сваког причешћа. Тајна Покајања је важна самостална тајна, „друго крштење“, и недопустиво је сводити је на неки обавезни додатак Евхаристији. Исповест често постаје формална. У најбољем случају, то се може назвати откривањем мисли, а исповест је често само разговор. Нема дубоког покајања пред Богом, а можда особа ни не обраћа пажњу на то.

Морамо разумети да се покајање не дешава само у време исповести. Покајање је стање душе, одлучност да се раскине са грехом и промени живот, а може се десити сваког тренутка. Често питају: шта да радим, код куће сам се кајао, плакао, а кад сам отишао на исповест, ништа ми није било у срцу и исповест је била потпуно сува? Није ништа страшно. Хвала Богу што сте се код куће покајали – и то ће Бог прихватити.

Ако тако доживљавамо покајање, разумљиво је да пре сваког причешћа није потребно ићи на исповест код свештеника. Није ништа страшно ако се причешћујемо три-четири пута месечно а исповедамо два пута.

— Да ли је за нашу традиционалну праксу корисно да се исповест састоји од откривања мисли?

 — Уопште не мислим да је откривање мисли увек корисно за лаике. Исповест мирјана и монашко откриће мисли су сасвим различите ствари. Монах би идеално требало да открије свом духовнику све покрете своје душе и за све узме благослов. За лаика је то немогуће, па чак и штетно. Чудно је када жене питају свештенике шта да питају своје мушкарце: где да иду на годишњи одмор, да ли да купе ово или оно, да ли да имају још деце...Овако важни догађаји могу бити освештани по благослову свештеника, али о питањима везаним за њихов живот морају да одлучују сами мирјани.

Ја сам против тога да се монашко старешинство прошири на мирјане. То ствара тло за тако опасну појаву као што је младо старчество или, тачније, лажно старчество. Лаик мора да познаје основе своје вере, да чита Јеванђеље, да живи по њему и да у свом духовном животу користи савете духовника.

- Како да нађемо духовника данас?

Како се одувек радило. Ако нема свештеника, не треба да се узнемирујемо, већ да се молимо да нас Господ дочека са таквим свештеником који ће нам заправо помоћи да одемо ка Богу. Овде не треба журити, али треба бити веома опрезан. Данас је заправо много случајева лажног старчества, када се свештенство меша у цео живот човека, а то не зависи од старости и положаја свештеника. Свештеник не треба ништа да одлучује у животу своје духовне деце, само треба да га упозорава на грешке и грехе.

— Да ли је за мирјана корисно да тражи духовника у манастиру?  

— Ако је духовник искусан — зашто не. Можете имати свештеника у манастиру, ићи код њега често или када је потребно да решите неке озбиљне личне проблеме у вашем духовном животу. Многи људи писмено или телефоном разговарају са духовним оцем.

— А да ли је признање преко телефона уопште дозвољено?

— Ако се покајање разуме као спремност да се промениш, да оставиш грех и одеш Христу да живиш по Његовим светим заповестима, на који технички начин ће се то остварити, друго је питање. Може се покајати код куће пред иконама, у метроу, разговарајући телефоном или писањем поруке. Најважније је шта се дешава у твојој души.

Али не треба сматрати да се покајање као црквена тајна може обавити преко телефона. Тајна има одређени редослед радњи које врши свештеник и то је завршетак овог покајничког дела.

— У нашој Цркви постоји проблем који се састоји у томе што духовно руководство преузимају и они који  исповедају, а то су врло млади и још увек неискусни свештеници.

- Завршио богословију са 20 година, тек се оженио, рукоположен - и почиње да води. А како ће водити кад ни сам не познаје ни духовни живот ни животне тешкоће?

У Грчкој цркви постоји једна пракса – поставља се за духовника онај који исповеда. Над свештеником се врши одређени молитвени обред, па тек онда може да исповеда и духовно руководи другим људима. Тада долазимо до друге крајности: ретко се врши исповест, што је такође лоше.

Да имамо довољно свештеника са духовним и животним искуством, оваквих проблема не би било. Рекао бих да није добро да духовник исповеда ако је млађи од 40 година. Али ово не можемо себи да приуштимо, свештенослужитеља нема довољно, шта рећи ...

https://hristianstvo.bg

Свети Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик.

О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.

Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).

Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: “ограда, утврђење људима”, или: “праведнији од “свих”. Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.

У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.

Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.

Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. – На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.

Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!

Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. – И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! – Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. – А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?

Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.

Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.

Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.

https://svetigora.com/sveti-apostol-jakov-prvi-episkop-jerusalimski-2/

Често се на разговоре о вери гледа као на голо сакупљање информација, датума, чињеница из историје које ће, ако се спремно издекламују у погодном тренутку, довести противника у интелектуални шах-мат. Међутим, животно је важно на који начин треба да се говори, колико је лични пример духовног живота и борба са сопственим страстима неопходан услов да са неким уопште и говоримо о вери, са надом да наш саговорник заиста жели и може да нас чује.

Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци – ћутању. Празнословље је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.

Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.

С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.

Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.

Када, пак, дискусија може да донесе корист? Када обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења. На то се надовезују и спорења и дискусије па је ради тога веома значајно да ли они могу довести човека до вере. У том смислу постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим).

Коме не треба веровати? Веровати не треба човеку који: много обећава, стално говори о својој части и о својим врлинама, хвали људе у очи и брука их иза леђа, у свакој прилици се куне у љубав и оданост, користи у свом говору превише шала и пословица.

Још је веома важно знати и кад треба прекинути дискусију. Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију).

Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења. У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Великог: ”После разговора сам се често кајао, а после ћутања – никада.”

Архимандрит Рафаил Карелин

https://mitropolija.com/2023/11/03/kada-je-cutanje-bolje-od-govora/

Када је наше срце спремно за нешто, оно нам даје сигнал. Оно зна шта хоће, зна шта треба да уради.

Наша логика, наше знање и наши страхови обично постају препрека да се нешто оствари. Неодлучност је људски квалитет. Овај квалитет поседују не само кукавице, већ и зли. Човек који верује Богу, ризикује. Не плаши се неуспеха, није плашљив, не осећа неизвесност за сутра. Наравно, Бог нам је дао и памет да не чинимо ствари које ће нас довести у пропаст. Другим речима, немојмо рећи: „Верујем у Бога, Он ће ми помоћи...“, и скочити из авиона без падобрана.

Многи људи, док живе у крилу цркве, оклевају у доношењу одлука. Стога много пута ту одговорност пребацују на своје свештенство. И то је грешка. Човек може добити савет од духовника, али мора сам да донесе одлуку о свом животу: чиме ће се бавити, са ким ће се венчати, колико деце ће имати, која имена ће им дати, итд.

Много је људи – можда сте међу њима – који желе да се венчају, али то не чине (а као разлоге наводе то што немају новац или добар посао); желе да се замонаше, али то не чине (као аргумент истичу да нису добили знаке); желе да покрену сопствени посао, али се не усуђују. Они нешто желе, али у пракси показују да то уствари не желе. Крију се иза разних изговора. Њихова неодлучност им изазива психичке проблеме. Често постају нервозни. Падају у депресију, иако ми много пута мислимо супротно – да је депресија та која их чини неодлучнима.

Људи с правом кажу: „Превише анализе води до парализе“. То је оно од чега патимо. Божији човек ће спустити ствари на земљу, размишљати логично и донети одлуку са Богом напред.

Многи људи се стално жале на своје животе, а разлог томе је заправо њихова неодлучност. Као што знамо, једно мислимо, друго говоримо, треће осећамо а четврто радимо. Па, после тога, кривимо живот, нисмо криви ми, криви су нам други други!

Свако води своје битке и свако има право да бира. Боље је донети одлуку, чак и ако ти не помаогне, него ништа не чинити.

Коначно одлучено! Уради то и Бог зна. Молите се, препустите све Богу и идите даље! Онај ко оклева, лаке ствари доживљава као тешке и недостижне.

Како народ каже, "ако", "можда" и "али" никога никуда нису довели.

архим. Павел Пападопулос

https://www.bogonosci.bg