Одговори митрополита Тихона на питања студената прве године Псковопечерске богословије
Дана 2. октобра 2023. године студенти прве године Псковопечерске богословије су се срели са митрополитом псковским и порховским Тихоном. Владика је госте примио у кући намесника уз чај и у срдачној атмосфери. Студенти су постављали мноштво питања о свештенству, монаштву, браку, пастирској служби, школовању и студентском животу, а владика је исцрпно и стрпљиво одговорио на сва питања.

Лична питања упућена митрополиту Тихону

Шта би сам себи пожелео

— Владико, шта бисте посаветовали двадесетогодишњем себи?

— Да научим да систематски усвајам информације. Да уроним у учење – системски, а не лакомислено или безбрижно. Друга ствар – пожелео бих себи да се бавим фискултуром и да се навикнем да ми то постане свакодневна потреба. То је потребно за радну способност у будућности. Треће – да почнем да учим да се молим уз помоћ свештеника и читање светих отаца. Четврто – да почнем да тражим своје молитвено правило, између осталог (што је веома важно!) са Исусовом молитвом која ће временом постати стално стање моје душе. Сећате се: „Ја спавам, а срце моје бди“ (Песм. 5: 2)? И „непрестано се молите“ (Сол. 5: 17) како бисте напипали први степен непрестане молитве. Још бих и самом себи и вама посаветовао да научимо да живимо по распореду.

Тајм-менаџмент

— Како планирате време? Како уз толико обавеза стижете још и књиге да пишете?

Кад ми буде баш тешко и кад имам превише послова оптеретим себе са још неколико

— Уопште не планирам време. Нажалост, имам особину, коју сам стекао за дуго година, да одлажем ствари за сутрадан. Нашој свести је уопште својствена мобилизација. Долази време, човек све оставља и прихвата се посла. Али имам једну тајну: кад ми буде баш тешко и кад имам превише послова оптеретим себе са још неколико. И онда се све одвија на чудесан начин.

Најтежа ствар у архијерејској служби

— Владико, шта Вам је било најтеже у архијерејској служби?

— Да судим свештеницима. Ја сам руководилац епархијског Црквеног суда. С времена на време морам да одлучујем о канонској судбини човека. То ми је најтеже.

Црквени живот

Финансијска помоћ младим клирицима

— Да ли држава или РПЦ пружају финансијску помоћ свештницима?

— Наравно, држава даје помоћ. То су и хипотеке, и уопште све оно што се даје младој породици даје се и младим свештеницима. Што се тиче Цркве – то је приоритет епархије. Кад наш млади свештеник доспева у парохију ми му доплаћујемо. За свако дете месечно дајемо по пет хиљада рубаља. А понекад свештеници имају по деветоро деце!

О ожењним клирицима

— У чему треба да се састоје сличности и разлике ожењених свештеника и јеромонаха у унутрашњем стању и у спољашњем облику вршења свештеничких дужности?

Најбудаластији православни студенти почињу да организују домострој у младој породици

— Унутрашње стање ожењеног свештеника се у идеалном случају одликује (осим главног – служења Богу) и бригом за породицу. Треба да се бринете о деци, о жени, за очување породице, да будете бескрајно пажљиви према супрузи, и да сачувај Боже, не организујете никакве домостроје. Рећи ћу вам у поверењу да најбудаластији православни студенти почињу да организују домострој у младој породици: „Ти мораш да се потчињаваш,“ „Преко мене ти се открива Божија воља!“ Нипошто се не сме тако поступати! Напротив – треба брижљиво, с љубављу и снисходљиво, наравно, без попуштања хировима, формирати од своје другарице праву жену: која ће се бринути о вама и о деци, доброг друга, узгред речено и добру куварицу. „Одушевљена осећања ће“ брзо проћи, а човек увек жели да једе. „И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му направимо помоћницу“ (1 Мојс. 2: 18) – каже се у Светом Писму. Жена треба да буде помоћник, такав друг да човек може с њом и да поразговара и да поседи, а да му не буде досадно. Ако немате о чему да разговарате док излазите, замислите: пред вама је читавих седамдесет година. О чему ћете разговарати?

Веома је добро кад постоји љубав. Безусловно, треба да постоје врло добри односи. Обавезно, обавезно и несумњиво – верност! Треба да волите жену у сваком стању. Ако се ујутру будите, а она је поред вас, рашчупана и хрче, свеједно треба да је волите. Иако, наравно, говорим са стране, али сам као духовник исповедао много породичних људи. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Монашки живот је за слабе хришћане, а породични живот је за јаке хришћане.“ Управо тако.

Хришћански породични живот је диван! Са жениним родитељима одмах треба да будете спремни на поштовање и стрпљење… Скоро свуда се проблеми појављују због ташти које хушкају жену против мужа. Припремите се на то својом снисходљивошћу и дуго-дуго-дуготрпљењем. А кад се све среди – благодарите Богу.

Свештеник-монах наравно има веише могућности да посвећује време угађању Богу, Цркви и пастви. То је тако. Међутим, има изванредних ожењених свештеника! И ви будите такви.

О призвању за монаштво

— Како човек да схвати да има призвање за монашто или за брак и да се одлучи на тај корак?

Монах је позван да воли Бога на следећи начин: да буде јуродив Христа ради од љубави

— За то треба свим срцем да се заљуби у Бога. Кад сам овде био искушеник чинило ми се да сам написао песму упућену Богу: „Душа је моја светла, душа је моја испуњена Тобом, Тобом, само Тобом…“ Кад човек схвати да му у животу не треба нико и ништа осим Господа Бога, већ је на путу ка монаштву. Да даје себе у потпуности ради праве љубави прма Њему! Монах је позван да воли Бога на следећи начин: да буде јудродив Христа ради од љубави. Монашки живот је најпогоднији за то. Све радиш ради Бога – не ради вољене девојке, жене или деце.

Овде у манастиру су само стакви – „откачни“. Кад се с времена на време заљубљујете у својим годинама, и сами осећате да сте мало „одлепили“ у том тренутку. А овде – заувек!

— Како човек да препозна призив за монашку службу?

— Кад пожели да буде само у манастиру, да се потпуно препусти служењу Богу, како год Господ да одлучи. Он одлучује о мом животу – да ли ћу бити у овом манастиру који волим или ћу добити премештај. Кренуо сам путем служења Богу! Главна је моја љубав и жеља да будем с Њим, а животне околности ме се већ мало тичу.

Молба за постриг

— На којој години човек може да поднесе молбу за монашки постриг? Да ли то може да учини и ако није искушеник?

— Наравно. У Сретењској богословској школи су студенти подносили молбе на трећој-четвртој години. Наставили су да се школују, али су живели при манастиру. Веома је важно да се човек спријатељи у манастиру, да има своје монашко друштво – да увек постоји средина истомишљеника у којој ће остати до смрти. Има појединих људи који се ни са ким не друже: они имају послушање, келију и храм. Али то су ретки људи. Обично су свима нама потребни истомишљеници, саговорници, пријатељи. „А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13: 16) – каже апостол Павле. Дружење је врло важно. И ви се окупљајте, дискутујте на разне теме – богословске и световне од животне важности. Људски ум и дар, способност расуђивања имају дијалошки карактер.

И за ожењеног свештеника и за монаха је главно извршавање јеванђељских заповести

Архијерејство или отшелништво

— Како човек може да утиче на свој положај? Или ако ти је Бог судио да постанеш архијереј, сигурно ћеш постати то, а не затворник, колико год то да желиш?

— „Даће ти Господ по срцу твом“ (Пс. 19: 5). Ако желиш да будеш затворник – буди. Али сам онда кад за то добијеш законити благослов! Искључиво тако! Треба да проведеш неко време као искушеник, да видиш да ли јеси за манастир или не; да живиш у послушању колико имаш благослов. Душа се формира… А после, како Господ благослови. И за ожењеног свештеника и за монаха је главно извршавање јеванђељских заповести. Све је у томе.

Развој личности

Учење, читање и молитва

— У којој сразмери у богословији треба да буду време за учење, читање светих отаца и молитву?

— Све је индивидуално. На првој години нема времена за све. Верујте ми да ће у испитном року бити прилично снисходљиви према вама. Немојте паничити. Све ћете стићи. Трудите се да учите и биће времена за све.

Прави мушкарац

— Какав треба да буде прави мушкарац?

Мушкарац треба да буде веран свом погледу на свет

— Човек од речи: ако си обећао – уради. Мушкарац треба да буде веран свом погледу на свет. Унутрашњи принципи су веома важни. Запишите који су ваши главни принципи: да не издајете, да не поступате против савести, да не лажете, да будете добар друг, човек, будући супруг, да преузимате одговорност. Човек треба да буде добар и снисходљив. Јак кад треба пресећи зло. Никад немојте себе ставити на прво место. Трудите се да потврдите свој поглед на свет, своју идеју.

О судбини

— Колико и како човек утиче на своју судбину?

— Човек ни на који начин не утиче на своју судбину осим што прави проблеме. Леонид Дербењов има изванредне стихове: „А свет је уређен тако да је у њему све могуће, али се после ништа не може поправити…“ Пре него што сами ступите у акцију треба да се сетите речи преподобног Амвросија Оптинског: „Да човек не би погрешио не треба да жури.“ Не треба да жури, да јури; треба да пусти вољу Божију да делује и да је спозна. Треба да сачекате да видите шта ће вам Господ одредити. Кад се појави проблем – почињеш да се молиш: „Реци ми, Господе, којим путем да кренем, јер се у Тебе узда душа моја“ (Пс. 142: 8). Да ли је Господ узео вашу душу? Онда кажите: узео си! Молите Га – Он је жив и свемоћан! Сами ћете видети како ће се све десити у потребно време. Кад то осетите по други, трећи и четврти пут ојачаће вера у вама! Појавиће се мир и искуствена спознаја да вас Господ неће преварити. Живите по Његовом благослову.

Духовни живот

Ако нема времена за читање светих отаца

— Шта да радимо ако немамо времена за читање светоотачке литературе?

— Свеједно треба да читате, макар мало и да бележите најважније. То ће у вама формирати човека за будућу службу. Треба да одговарамо људима речима и мислима из Светог Писма или дела светих отаца или из једног и другог. Не треба да буду одлучујући наш лични став или мисли. Наравно, изузетно је важно да осетите колико ће за конкретног човека и управо у његовом случају бити разумљива и умесна Реч Божија. Зато читајте свете оце и хватајте белешке. Одвојите барем четрдесет минута дневно да се насамо помолите и да читате светоотачку литературу.

Разлика између расуђивања и осуђивања

— Где се завршава расуђивање и где почиње осуђивање?

— Осуђивање почиње кад у души осетите узношење над човеком или злурадост.

О духовно кризи и чувању вере

— Како да не упаднемо у духовну кризу? Како да је поднесемо? Како да подстичемо веру?

Није могуће на упасти у духовну кризу. То је нормални ток ствари

— Као прво, није могуће не упасти у духовну кризу. То је нормални ток ствари. Неће се десити да човек све време гори од вере. Појављиваће се сумња коју ће изазвати неке животне околности или закључци на основу размишљања до којих ћете доћи. Не заборавите главно: сачувајте веру! Не треба тупо да верујете, већ да покушавате да све колизије које у вама почињу да јачају, да се разгоревају, да вас кидају, решавате кроз сопствено искуство, кроз искуство других и кроз искуство светих отаца сами одговорите на ова питања.

Дешавају се страшне ствари: и умиру деца и друго… Али није нам обећано да ће све бити предивно и праведно у току целог нашег живота. Правда и милосђе у принципу славе победу само у Царству Небеском – земаљски свет није за то, већ да се ка томе иде. Временом ћете то осетити. Немојте се плашити да јасно и разумно одговарате таквим помислима измоливши од Господа помоћ за то. Читајте, саветујте се, тражите на „Гуглу“ и опет ће све стати на своје место. Смирење које Господ толико очекује од нас („срце скрушено и смирено Бог неће понизити“ (Пс. 50: 19)) – је стање кад пребивамо у миру с Богом, са самима собом и са ближњима. Да ли је човеку тешко да буде у миру са самим собом? Понекад је тешко… Да ли је човеку тешко да буде у миру с ближњима? Ни то није лако… Да ли је тешко бити у миру с Богом кад се у свету дешавају толике неправде? А још страшније – наши страхови да нас Бог неће чути, да нас неће водити путем којим желимо.

Зато имамо речи: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Без потпуног препуштања у руке Божије верник нећ имати никаквог успеха. Вера ће пуцати по шавовима – болно и право по теби. А Бог чека управо потпуно поверење! Управо кад успемо да увидимо лепоту и надубљи смисао таквог односа између себе и Бога – осетићемо стање смирења које Бог очекује од нас. Трудите се да се прво помирите с ближњима; затим у спокојном и мирном стању – са својом савешћу. Ако треба да се извинимо – отиђимо да се извинимо. Наравно, то је тешко за нашу гордост, али треба то да учинимо.

Кад треба нешто да урадимо, а мрзи нас – приморавамо се и радимо. Тако почиње да се ствара смирење – не стање утучености или да свима угађамо, већ стање мира – прво са ближњима, затим са собом, а затим ће нам Господа дати мир и с Њим. За то се треба много потрудити… А „вежбе“ да се до тога дође састоје се у приморавању себе. То је веома и врло важно.

Као савладати лењост

— Како савладати лењост у учењу и у духовном животу?

— Лењост и прокрастинација (одлагање за касније онога што сад треба да урадимо) је врло лоша навика коју су неки од нас стекли. Преподобни Исак Сиријски је говорио: „Лоше навике су горе од демона.“ Не треба нам демон који ће нас парализовати у делу Божијем. Већ смо га сами одгајили у себи: лењост и прокрастинацију.

Особеност вашег узраста је у томе да сад стичете или добре навике или деструктивне навике

Сећам се свог студентског живота. То је изгледало чак и храбро: све остављамо до испитног рока и онда се уочи испитног рока трудимо да све стигнемо! Навикли смо на лењост и на то да све одлажемо до последњег тренутка. Човек ће имати мноштво проблема. Особеност вашег узраста се састоји у томе да сада стичете или добре навике или деструктивне навике. Исправно је да човек систематски учи помало. Ако сада правдате храбру лењост у себи то значи да саме себе поткрадате већ сад, и што је много страшније, у будућности. Немојте градити себе двадесетједногодишњег, већ тридесетогодишњег, тридесетпетогодишњег, четрдесетогодишњег. Два месеца приморавања и ствара се навика. Али ово дресирање самог себе је у датом случају драгоцено. То неће доћи од Бога. Има ствари које долазе од Бога, а има ствари за које Бог зна да сами морамо да их учинимо.

Напишите себи: које добре навике треба да створим у себи и којих лоших навика (од демона које сам стварам у својој души за безбројне проблеме убудуће) треба да се одвикнм.

О напредовању у духовном делању

— Да ли човек може да провери да је бар мало напредовао у духовном делању?

— Можда, ако си престао да осуђујеш ближње… А ако се то наставља, треба се добро потрудити. Ако ниси напредовао у духовном делању то не значи да се духовни живот у теби на одвија. Он се наставља. Он стално треба да живи у теби и да функционише.

Да вас научим смирењу? Запамтите. Узмите вечерас Јеванђеље по Матеју, Проповед на гори и пажљиво је прочитајте – 5, 6. и 7. главу. А сутра, чим дан почне, размислите шта сте од прочитаног успели да урадите, а шта нисте: да не осудите, да се не разгневите, да не погледате са жељом, да се не бринете за сутрашњи дан и тако даље. Увече дођите и поштено напишите у дневнику: „Све сам испунио.“ И тако десет дана. А онда ћу доћи, окупићемо се… Не шалим се. Само што све треба да напишете максимално искрено.

Шта рећи човеку за утеху

— Шта је најбоље што се човеку може рећи за утеху?

Најуниверзалније је – имај поверења у Бога, моли се, ради шта треба, па ће Господ уредити

— За мене је утеха кад дајеш човеку снагу за живот. Притом ова снага не треба да буде лажна. Француски песник Беранже је написао: „Господо, ако свет не уме да пронађе пут ка истини – нека је част безумнику који учини да човека обузме златни сан!“ – односно неки привид. Не треба! Божија утеха је апсолутно реална. Бог нам заиста даје снагу. Зато је најуниверзалније (знам да је управо тако!) – имај поверења у Бога, моли се, ради шта треба, па ће Господ уредити. Цео живот је потврда за то. Треба да постоји веза с Богом. Господ за тебе треба да буде највољеније, најпожељније и најближе биће – ближи од саме душе. Треба да учимо да општимо с Њим; не само да научимо да Га тако доживљавамо, већ и да живимо у складу с Њим. То је најважније. „Онај ко се узда у Господа, као гора Сион, неће се померити: остаје заувек“ (Пс. 124: 1). Апсолутна истина се састојио у томе да „ће нас Христос, истинити Бог наш, по молитвама Своје Пречисте Мајке, преподобних и богоносних отаца наших и свих светих, помиловати и спасити“.

***

Хвала вам на врло занимљивим и искреним питањима. Сада пре свега учите да се молите и да ходите пред Богом. То ће бити залог оног главног у вашем животу: благослова Господњег. Нека он буде с вама, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин!

Са руског Марина Тодић

15/10/2023

pravoslavie.ru

Лекари, психолози и свештеници често се суочавају са последицама неумесне употребе аскетизма. Зашто се пост, који је осмишљен да помогне у борби против греха, претвара у оружје у човековој борби са сопственим здрављем? Шта су потребе и по чему се разликују од хирова ?
Пост није циљ, већ средство
Уочи поста увек се јављају многа питања и забунe. Задатак свештеника је да спречи радње које могу нанети штету човеку, како духовну тако и физичку.
Пост је посебно аскетско средство за постизање духовног резултата, али истовремено није циљ духовног живота, већ само његово средство, вежба. Зато, прво, пост не треба да наноси штету, а друго, пост може имати духовни резултат. Смисао поста није избегавање једења одређене хране, већ постизање духовне користи. У идеалном случају, резултат поста треба да нам постане поука, још један корак у нашем духовном успону.
Искуство показује да и најмањи корак на овом пољу за нас може постати велика радост, јер духовни резултати имају много већу вредност од видљивих, материјалних. Али понекад се увредимо: чинило нам се да испуњавамо све што је Црква прописала, али духовни резултати нису били видљиви. Али чак и ако резултати нису видљиви, они су ту. Они, кап по кап, испуњавају унутрашњу чашу духа, као што појединачни, ружно обојени комади стакла, повезани заједно, могу да формирају лепу шару, „шаблон“ духовног искуства.
Ресурси и издржљивост
Бог је створио човека са великим залихама физичких, менталних и духовних ресурса. Можемо издржати много! Ако покушате да нас сломите, одолеваћемо дуго, деценијама. Искуство наше отаџбине показује да људи могу да живе „на прелому” више од једне генерације. Међутим, снаге су исцрпљене, а људи који су предуго живели „на прелому“, изумиру. Главни разлог за то је тај што људски ресурси имају ограничење и нема потребе да покушавате да га сазнате кроз лично искуство.
Наравно, свако од нас има прилику да се тестира, а у младости се сви тестирамо. Неофити који долазе у цркву такође се тестирају када први пут покушају да посте. Али важно је разумети да је свако само-експериментисање добро под два услова. Први услов је да експеримент мора имати могућност преокрета, односно могућност враћања у нормалу; и друго, „истраживачки“ рад мора имати искусног вођу.
Да бисмо ово разумели, да бисмо разумели како и на шта можемо да се ограничимо, морамо умети да разликујемо унутрашња стања у себи којима је потребна наша пажња и брига – потребе, да их разликујемо од надпотреба – од жеља и хирова. Да бисмо разумели нашу меру у самоограничењу, морамо разумети шта је наша потреба.
Потребе и над-потребе
Потреба је оно што је сваком од нас потребно за нормалан живот. Не за преживљавање, већ за нормалан живот. Нормално, животна активност се одвија у равнотежи трошкова и ресурса.
У стресу, током преживљавања, више се ресурса троши него што се стекне и обнови. Понекад је то неопходно када треба да се саберемо, концентришемо, да бисмо „овде и сада“ целог себе уложили у резултат, али након таквог продора, наше тело и наша душа, духовне и физичке компоненте, захтевају додатну обнову. Опстанак је живот на кредит. Као што знате, кредит се мора отплаћивати уз камату.
Живот се јавља у равнотежи, опстанак је неравнотежа. Наш живот нема само минималне потребе, већ потребе за растом и развојем. Развој у условима опстанка је готово немогућ, јер је развој и скуп начин живота. Да бисмо живели, потребно је да задовољимо све своје потребе – физичке, менталне и духовне.
Када човек не добије довољно онога што му је потребно за живот, принуђен је да троши своје ресурсе намењене развоју. Уместо развоја, долази до адаптације, а ако се ситуација не промени, може да почне деградација која доводи до физичке, менталне и духовне болести, а у најгорем случају и смрти. Дакле, одговорност за задовољење основних потреба код одрасле особе није манифестација себичности („Превише брине о себи!“), већ показатељ његове личне зрелости.
„Неофити” се често усредсређују на свете подвижнике, заборављајући да су ти људи имали мудрост и огромно духовно искуство, па је покушај савременог човека на самом почетку свог духовног пута да изврши подвижнички подвиг више манифестација охолости него духовности.
Ако је особа неодговорна у задовољавању својих потреба, онда ће то пре или касније негативно утицати не само на његово здравље и живот, већ и на животе његових најмилијих, који ће морати да се брину о њему.
Наше тело, цео наш организам је божанска креација и има невероватну лепоту и огроман ресурс, али управљање својим телом је уметност. Не техника, не технологија, већ уметност, и то треба научити.
Пост је начин да се савлада ова најважнија уметност. Наравно, да бисмо водили нормалан живот током поста, морамо добро познавати себе. Али, на жалост, врло често се у православљу практикује такав приступ да је познавање монашких правила важније од познавања себе. Ово је веома тужно, јер смо сви различити  и имамо различите потребе. Нико није одговоран за сваког од нас осим нас самих.Просечан монах живи у другачијем окружењу и у другачијој, угоднијој климатској зони. Оно шта једу монаси, не примењује се на људе који живе у граду, људе који раде. Стога је уметност самоспознаје лична уметност. Овде је веома важан осећај за меру и експедитивност. Важно је да слушам своје тело, да разумем шта ми се дешава када једем или не једем одређену храну.
Пост је одвео до болнице
Током поста, једна старија жена је завршила у болници. Разлог је био тај што је, и поред својих 92 године, постила строго, „као у манастиру“, па су њени рођаци, након што је прекинула пост, морали да позову хитну помоћ. Поставља се питање у којој мери је такав пост духовни чин, има ли себичности у том „духовном подвигу“? На крају крајева, није у питању само жена која је постила, већ и њени вољени који су морали да решавају проблеме који су се појавили.
На Божић и Ускрс у нашим црквама падање у несвест је, авај, уобичајена појава и свака продавница свећа има комплет прве помоћи за такве случајеве.
Сваки човек мора имати дух разумевања, иначе уместо поста, резултат је профанација идеје: уместо да се бави духовним здрављем, човек подрива телесно здравље. Да бисте се мудро ограничили, морате проучити своје потребе.
Упознајте себе
Које су основне физичке потребе особе? Прво, потреба за сном. Спавање је неопходно не само за обнављање снаге, већ и за нормализацију нашег емоционалног стања, што утиче на наше духовно стање. Са становишта психолога, физиолога и лекара, особа која није довољно спавала је у измењеном стању свести, неадекватна је и не може нормално да перципира себе, своје поступке и жеље, или да изгради односе са другим људима. Лишавање сна је једно од најокрутнијих мучења, које може резултирати привременим или потпуним лудилом.
Напетост која настаје код особе која није довољно спавала доводи до раздражљивости. Током поста људи често својим уобичајеним активностима и обавезама додају, на пример, читање акатиста. Ово је само по себи добро. Лоша ствар је што неки губе меру и намећу себи „неподношљив терет“. И тако је човек остварио мали духовни подвиг, али ће следећи дан дочекати без сна, што плодове његовог духовног рада чини тужним не само за њега, већ и за његове ближње.
Нико осим нас не може знати наше потребе. Због тога је веома важно да упознамо себе. Морате сигурно знати:
— Колико је мени лично потребно да будем наспаван?
Чињеница, да је вашем комшији довољно 5 сати спавања, не може бити критеријум за вашу потребу за сном. Поред тога, број сати потребних за спавање зависи од много фактора, на пример, доба године, присуства стресне ситуације (ако постоји, биће потребно више времена да се обнови снага). Научници су доказали да особа која није довољно спавала, једе више од особе која се наспавала.
Храна
Храна није само средство да се утоли глад; врло често храна за нас постаје универзални начин да надокнадимо разна „незадовољства“. На овај начин не задовољавамо потребу за храном. Када кажемо „потреба“ мислимо на психофизиолошки феномен, а када говоримо о култури исхране, мислимо на сам процес једења – како и када седамо за сто, зашто долазимо у кафић, које производе бирамо у продавници. Потреба за храном и култура исхране нису директно повезане.
Нажалост, у нашој култури дошло је до одређене метаморфозе - уместо да задовољи нутритивне потребе, храна често задовољава емоционалне потребе. На пример, тешимо се храном. Сетите се свог детињства: „Да ли плачеш? Ево мало слаткиша за тебе!” „Да ли вам је досадно и не знате шта да радите? Хајде да једемо."
За време поста важно је да једноставно размишљамо када и шта једемо. Одрасла особа треба тачно да зна колико јој је хране потребно. И то не за утеху, већ за разумно засићење.
Да ли заиста једем када желим и колико желим?
Која је храна добра за мене?
Морате јести довољно често, у малим порцијама. Зашто је важно? Јер ако дуго не обраћамо пажњу на осећај глади, то нам постаје навика. Гладан се преједа, али умерен не чека глад. Многима од нас је тешко да оставимо храну на тањиру. Остављати храну на тањиру, чак и ако сте сити, једноставно није добро, непристојно је, „мама (бака) ће се увредити“. Морате научити да слушате своје тело. Ово је веома озбиљна вештина. Чини се да говоримо о врло једноставним стварима, али о њима и не размишљамо.
Управо поремећаји у прехрамбеном сектору доводе до тога да пост изазива ужас код неких од нас: „На крају крајева, храна је последње задовољство које ми преостаје!“ Треба ли да одустанем и од тога? Никад!" А ако такав човек ипак одлучи да пости, онда мора да изврши насиље над самим собом, а насиље над самим собом не води ничему добром.
Одмори се
Ако се осећамо уморно, то значи да је прекасно за одмор. Требало би да направите паузу од посла да бисте повратили снагу много раније, у тренутку када вам мотивација и расположење почну да опадају.
Одмор може бити прелазак са посла, на коме сте седели неколико сати, на неку активност која није стресна.
Овакве мале паузе током дана помоћи ће да избегнемо исцрпљено стање на крају дана, у које волимо да се утерамо. У овом стању заиста можете само да легнете и заспите, а неки кажу да заспе „у ходу“, у тренутку када им глава падне на јастук. Али ,ово није одмор. Исцрпљеност је патологија и не доводи до духовног искуства. То доводи до сагоревања .
Под речју одмор најчешће подразумевамо сан. Ово није у реду. Сан је сан. Одмор је активна фаза живота, док је спавање пасивна фаза. Управо у процесу одмора развијамо нове ресурсе, па је одмор активност, али не захтева физички и психички стрес и лишена је одговорности. Свако има своју норму одмора, а она се мења са годинама.
Одмор такође захтева самоћу. Особа мора бити у самоћи неко време. Количина овог времена је различита за свакога. Некима је довољно пола сата дневно. Али ово је минимум неопходан да би се обезбедио живот. Са годинама, потреба за приватношћу се повећава.
За одмор је неопходна тишина. Самоћа, тишина и време које човек може да проведе сам са собом. Ово је потребно да би човек могао да живи нормалним животом, укључујући и чињеницу - да би могао да се моли. Ако се у твојој глави стално води некакав унутрашњи дијалог, молитве неће бити. Без одмора, немогуће је успоставити молитвено правило. Без одмора, духовни живот је немогућ.
Опуштање је такође веома значајно. Ако је човек преплављен страстима, проблемима, ако је у стрепњи, у тузи, одмор ће бити наставак његове патње. Људи који су стално узнемирени не одмарају се, а када после паузе поново почну активност, постају иритирани.
У нашем времену високе технологије, људи су под стресом. Под утицајем смо ТВ-а, телефона, интернета, „опуштамо се” са слушалицама у ушима или за компјутером. Стално бити у току са информацијама не доприноси одмору, а без одмора не можемо бити ефикасни као људи, а да не говоримо о развоју. За одмор је потребна тишина!
Свештеници позивају људе да чешће присуствују службама. У храму се човек коначно сусреће са самим собом. Обожавање ће вас приморати да искључите телефон, изађете ван мреже и извадите слушалице из ушију. У храму се бавимо сасвим другом делатношћу, спором, тихом, монотоном делатношћу. У храму долази до „присилне“ трансформације нашег унутрашњег простора. Време проведено у цркви је за нас веома важно, без богослужења не може бити унутрашњег живота.
Здравље
Одсуство бола је такође наша потреба. Бол је стрес: чак и благи бол нас мало по мало исцрпљује и троши наше ресурсе. Лекари једногласно кажу да је таблету боље узети када главобоља тек почне, а не када је већ у пуном јеку, при чему једна таблета можда неће бити довољна. Не смеш дозволити да те било шта повреди! Стрпљење у болу није врлина, већ мана. Када се навикнете на то, можете прескочити тренутак у којем је потребна активност.
Наравно, можете издржати сваки бол. Али морамо имати на уму да ако почнемо да трпимо бол, онда нам прети губитак осетљивости. А бол је сигнал невоље. Ако смањимо осетљивост на бол, она се смањује на свим људским рецепторима. А особа која има смањен осећај бола може пропустити тај важан сигнал, и то може бити опасно за њен живот.
Можете питати, какве све ово има везе са духовним животом? Најдиректније! Када вас нешто боли и стојите у цркви за време службе, много је теже концентрисати се на молитву. А кад хоћеш да спаваш, колико си пажљив на молитви?
Поред физиологије - психолошке потребе
Поред физиолошких, имамо и психолошке потребе. Наводимо оне који су основне:
— Потреба да осетите вредност себе, свог живота, своје личности. Ако мој живот, моја личност нису вредни, зашто су ми потребне духовне вежбе? Ако су мој живот и личност вредни, онда ми је важно да се развијам, растем и испуњавам свој живот смислом.
- Потреба за припадањем, за љубављу и интимношћу - потреба да се осећате делом нечег већег, породице, групе, народа, културе, професионалне заједнице. Дефинитивно треба да осетимо да нисмо сами. А ако говоримо о вери, веома је важно да осетите своју повезаност са Богом, Црквом, то је осећај који нас врло често греје и подржава. То је оно што нас доводи до храма када наше ноге више не могу да се помере од умора.
- Потреба за независношћу. Важно нам је да будемо део нечег већег и целовитог, али нам је у исто време потребна независност, осећај да смо посебна особа одговорна за себе.
— Потреба за самореализацијом је важна не само за креативне људе, релевантна је и за представнике било које професије, потребна је домаћицама и пензионерима. Самоостварење и креативност се манифестују у свему: у нашем начину живота и нашим пословима, у нашим односима, у нашем држању и ходу, у начину на који се облачимо, у начину како изгледамо: све је то самоспознаја.
— Потреба за психичком безбедношћу. Говоримо о психичкој сигурности – стању када се човек не брани, када не очекује претњу, када га не понижавају, већ поштују, цене, чују, узимају у обзир. Ово је такође веома важан тренутак у животу.
Духовне потребе:
- Потреба да се буде. Али „бити“ није само на нивоу постојања, већ на нивоу разумевања самог себе. Када Бог позива Авраама, он се јавља: „Ево ме“. Ово је исповест нечијег бића - "Ја јесам." Ова духовна потреба се открива у самоспознаји, у покајању, у самосвести. Уосталом, покајање је немогуће без свести и знања о себи; самоспознаја је основа сваког покајања.
— Потребе за комуникацијом са Богом и другим људима. Ова потреба се остварује током молитве, богослужења и у људској комуникацији.
- Потреба за смислом. „Човек је створење рањено смислом“, он не може да живи без смисла. Ако смо се у нешто разочарали, то значи да смо изгубили смисао.
На пример, када започнемо нови посао, прве године летимо на крилима, све схватамо, све је важно и занимљиво. Овај фитиљ траје три године, а онда се смисао исцрпи... Тако у неофитизму, док нам је јасан смисао црквености, продуховљени смо, чим нам свакодневица и навика замагљују смисао, постајемо малодушни. Губитак смисла је опасан за нас, морамо стално да схватамо своје постојање.
— Потреба за развојем, потреба за трансформацијом. Наша душа тежи савршенству, по природи. Она не може да трпи своје грешно стање. Берђајев је рекао да је човек створење незадовољно собом. Да бисмо се вратили правом изгледу синова Божијих, морамо постати другачији. Ово је потреба за трансформацијом, потреба за летењем, за добијањем крила, потреба за светлошћу.
Ко је одговоран за нас?
Веома важно питање: ко је одговоран за задовољавање наших личних потреба? Чини се да је одговор очигледан – ми сами. Али у стварном животу ову одговорност често пребацујемо на друге.
Мама треба да зна када да ме храни, шеф треба да зна када треба да се одморим од посла, а ако мисли да ми не требају паузе, послушаћу. Отац зна шта смем, а шта не смем, будилник зна у које време треба да устанем.
Са задовољством пребацујемо одговорност за задовољење наших потреба на неке спољашње околности. И говоримо: „Такав је живот! Не могу ништа". Иако, уствари можете много учинити ако озбиљно схватите овај задатак. Много тога се може променити без претеране промене начина живота. Све што треба да урадимо је да схватимо своје потребе и почнемо да се понашамо пажљиво и брижно.
Жеље, хирови...
Како се потребе разликују од жеља и хирова? Шта је жеља и по чему се разликује од потребе?

Ако је потреба нешто без чега не можемо нормално да функционишемо, онда је жеља када желим мало више него што имам. На пример, потреба за храном може се задовољити кромпиром. Врста јела за засићење није битна. Али ако желите да добијете пржени кромпир, онда је то већ жеља. Или други пример: треба ми два слободна дана за одмор, али желим да се додатно образујем. Жеља за учењем одражава и моју потребу за развојем и жељу за радошћу због учења о свету. За ово ми треба додатно време и додатни одмор. Други пример: потребно ми је 25 минута да ручам, али такође желим да седим са пријатељима за столом и ћаскам.
Можете, наравно, проћи са минимумом. На пример, током рата жена је могла да има једну хаљину, проблем је био што је требало да је осуши после прања, да би имала шта да обуче. Можете проћи са минимумом. Али понекад желите више. Нема ништа лоше у овој жељи, то је нормално. Сада нисмо ни у рату ни у глади, па се неке жеље могу задовољити. Када изразимо своје жеље, почињемо да причамо о користима и задовољству. Уметност самоконтроле је способност да разликујете своје жеље од користи, задовољства, забаве итд.
Када су потребе задовољене и жеље испуњене, појављује се естетика, потреба за лепотом, за различитошћу.  Почињу хирови - да ли је то добро или лоше? Понекад је то једноставно неопходно! Хирови стварају осећај радости, захвалности, обиља, великодушности. Ако имам оно што ми треба, имам оно што желим, онда сам богат и могу да делим! Дакле, хир није лоша ствар. Ако човек може себи да приушти неки хир, то значи да у његовом животу постоји неко обиље за које може да захвали Богу. Управо хирови могу бити мета поста. Одрицање од таквог вишка је добровољна жртва!
Потреба за осећањем сопствене вредности је нормална, али постоје људи код којих се њихова сопствена вредност мери оним што им је дато. Стога, да би осетили своју вредност, бескрајно изнуђују пажњу и поклоне, признања и ласкање од других. Пошто добије оно што жели, човек то узима здраво за готово или почиње да поставља нове захтеве.
Разлике између потреба и жеља су изражене чињеницом да своје потребе, по правилу, не можемо да задовољимо директно, јер су потребе повезане са нашим жељама. Када желим да једем, осећам жудњу. Али ако схватим да је време да једем, али не желим да једем, веома је тешко да се натерам. Наше тело неће радити у недостатку жеље, јер су сви физиолошки ланци везани за жељу. Дакле, задовољавање потреба није механички процес, већ ментална, обично несвесна, активност. У овој активности важни су и мотиви и жеље. Жеље могу бити  различите природе. Једне потичу из потреба, друге из страсти, а трећу врсту жеља диктирају култура, традиција и стереотипи. Све то се на нас преноси васпитањем. Одрастамо неспособни да разумемо себе, да утврдимо шта су моје потребе, и одгајамо своју децу у истим стереотипима.
Могу ли потребе да сачекају?
Шта се дешава ако дуго не задовољавамо своје потребе и жеље, ако морамо стално да се ограничавамо у свему? Последице могу бити прилично озбиљне.
Прво, особа може постати депресивна. Стање: „Не желим ништа“ један је од знакова депресије. Депресија се може манифестовати на различите начине. Може доћи до такозване узнемирене депресије (од речи „узбуђење”). Таква особа је споља веома активна, понекад чак и претерано и ради много, али у њеним очима постоји меланхолија и празнина, и из овог „замрзнутог“ погледа може се схватити да је особа депресивна. Она све ради аутоматски, не „изнутра“, већ као одговор на спољашње стимулусе. Овај облик депресије није безбедан; ако се не препозна на време, може постати клинички.
Али чешће се депресија манифестује у блажој верзији: „Не знам шта желим“. Разлог за ово „не знам“ може бити уобичајена забрана нечијих жеља. То доводи до тога да се особа плаши да изјави да нешто жели (тј. да призна своје потребе) како не би чула одбијање. Понекад се људи плаше да им се каже „не“ и стога одлучују да „не знају“ шта желе. Резултат забрана и одбијања може бити жеља особе да има превише.
Проблем са одбијањем, проблем са избором, страх од пропуштених прилика - све су то последице строгих унутрашњих забрана, навика да се не задовољавају своје потребе и жеље. Последице таквог односа према себи могу бити веома озбиљне.
Пост је време за анатомију жеља
Потребе се морају задовољити, а жеље разумети. Пост је дивно време да средите своје жеље. А ова анатомија мора бити веома разумна. Зашто желим ово? Слатко, горко, масно, кисело?
Наше жеље понекад изазивају страсти, а ми имамо много различитих страсти. Многе од њих смо стекли у нашој породици. На пример, у неким породицама постоји такозвани „култ хране“, и они су понекад поносни на то. У култу хране нема ничег посебног, осим што може да подстакне страст.
Живимо своје страсти а да то ни не схватамо. Оне такође подстичу жеље које нам је тешко контролисати. Морамо схватити да је страст имитација потребе. Дакле, страст се не може открити, она се открива само као јака и страсна жеља. Пост понекад буди страсти. Невоља је у томе што оне не подлежу нашој контроли и вођству, нису подложне нашој вољи, оне су аутономне. То јест, наша слободна воља, авај, није слободна над страстима. Страсти производе жеље, стварају моћну мотивацију и терају нас да поступамо онако како оне желе. То значи да је наш задатак да препознамо страст, раскринкамо је, пронађемо њен корен и уђемо у „борбу” са њом. Али борба против страсти је посебна тема и немогуће је остварити без вођства.

Свештеник Андреј Лоргус
 

https://www.pravmir.ru

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Према светом предању, ово је једна од икона коју је насликао Свети јеванђелист Лука. Понекад се зове Кикос по имену планине Кикос на острву Кипар, а зову je и Милостивом јер је на њој приказана Богородица која преклиње Сина и Бога, за спас хришћанског рода.

Првобитно је икону Богородице Милостиве пренео Апостол Лука у Египат, где је остала до 10. века. Године 980. због прогона хришћана који су у Египту почели, икона је послата у Цариград, где је остала у царској палати до почетка 12. века.  У то време, локални владар Кипра, био је Мануел Вутомитис. Он је једног дана изашао са пратњом у лов, у планине, али је изгубио пут. У тој невољи која га је снашла, наишао је на једног калуђера Исаију и затражио од њега помоћ. Међутим, калуђер није придавао важност владаревим речима па га је владар ударио у ногу. Монах је пао, озбиљно се повредивши. У том обчасни господ Кипра, Мануел наиђе на пут и врати се у своје дворе. Није прошло много времена, господар Мануел Вутомитис, се разболи од парализе; лекари и лекови тога доба га нису могли излечити. У свом очају он се сетио монаха кога је ударио и помислио је – како га је Бог казнио због тога. Одмах је наредио да му доведу дотичног монаха, како би затражио опроштај. Када је м. Исаија чуо од војника захтев владара Мануела са радошћу је кренуо, јер је то била и Богородичина жеља, која му се нешто пре тога јавила у сну и затражила да пошто излечи владара Мануила, затражи помоћ, и умоле цара Алексија Комнина да им преда икону Богородице Киксе из Цариграда на Кипар, ради, уређења манастира на планини Кикос. (Кипар се тада налазио у оквиру Византијског царства).  Након што је обласни владар Кипра, Мануил, обећао да ће му учинити било коју услугу – из осећања дужности и захвалности према монаху, кренуше обоје  у Цариград, код цара Алексија Комнина, да умоле за икону. Када су м. Исаија и владар Кипра, Мануил изашли испред цара и сам цар Алексије се поводом те ствари нађе у недоумици. У том, му се разболе ћерка коју лекари никако нису могли излечити.Тада  м. Исаија сотвори молитву те излечи цареву кћер, а цар Алексије му обећа даровати велико благо; међутим, Исаија тражаше икону Мајке Божије коју цар Алексије никако не хтеде дати, јер је сматраше за највеће благо у својој палати. Божији промисао устроји те се сам цар Алексије Комнин, разболи. Тада је открио да је била воља Божија и Пресвете Богородице да се икона пошаље на Кипар. После сагласности цара, два посетиоца се вратише на Кипар с надом да ће икона убрзо за њима стићи, са царском пратњом. Но, брзо се цар Алексије Комнин предомисли те позвавши иконописца, нареди му да изобрази сличну икону Богородице, намисливши је послати на Кипар, уместо оригиналне. Али му се у сну јави сама Пресвета Дјева и нареди му, рекавши Твоју икону, царе, задржи за себе, а моју пошаљи на Кипар. Тада цар Алексије схвати, да је било немогуће задржати икону у палати, оставивши копију код себе па  нареди да оригинални образ са чашћу, бродом и уз много новаца пренесу на Кипар, поручивши да на планини Кико подигну манастир, посвећен Пресветој  Богородици. Када је брод стигао на острво, икону је преузео м. Исаија са пратиоцем Вутомитисом; каже се како је икона пролазила кроз које место да би стигла до планине Кико, према кипарском предању, дрвеће се гранало, а птице цвркутом пратиле њен долазак. 

И тако је на отприлике 70 км од главног града Кипра, Никозије, западно од планинског венца Тродос, на планини Кико, на висини од 1250 метара, међу зеленим брезама – подигнут историјски и познати манастир на острву, под именом Богородица Кикска. Пуни назив манастира је Свети царски и ставропигијални манастир на Кику. Свети је, јер је света његова мисија, а царски јер је саграђен царским новцем (Алексија  Комнина).  На жалост не знамо из ког разлога је назван Кикос. Неки кажу да је због дрвета Кокос-Кокониес (сладун), које расте у околини манастира; где је касније извршена конверзија, тако да имамо Кокос – Кикос. Други кажу да је име добио по неком селу које се налазило на планини, и звало се Кикос. Неколико пута манастир је уништаван у пожарима и разарањима да би данас у њему био изграђен храм од камена, базиличног стила, тробродан са куполом, у целости живописан са дуборезним иконостасом велике вредности, док је под поплочан мермером. Чудесна икона је постављена на левој страни иконостаса, украшена позлаћеном плочом и покривена драгоценом тканином, да се не види лице Свете Дјеве (или зато што је тражио цар Алексије Комнин или да би надахњивала веће поштовање поклоника). Углавном, ко би се усудио да открије Богородичино лице, бивао би одмах кажњен. Око самог храма су изграђене келије са гостопримницама, које могу примити хиљаду посетилаца.

У самом манастиру поред чудотворне иконе, постоје бројне свете утвари (иконе, Јеванђеља, крстови, сасуди и свете мошти светитеља) са великом манастирском библиотеком и вредним рукописима, кодексима и књигама, које се на посебан начин чувају.

Југозападно од манастира, на највишем врху планине на удаљености 3 км од манастира, уздиже се познати Трон Богородице, тако је назван јер је раније постојао један дрвени трон, где су стављали икону Богородице у време суше. Тамо високо, хришћани су се са калуђерима молили у свакојаким неприликама. Данас се многи пењу на Трон Богородице и остављају један предмет (нпр. мараму) молећи од Богородице да им се испуне жеље). Нешто даље од трона се налази гроб вође нације, Макарија III, који Кипрани често посећују.

Овај манастир бележи многа страдања за време турске окупације, када се игуман Јосиф са архијерејима добровољно предао на посечење, не би ли тако избегли већа страдања своје браће у побуни против Турака.

Монашки летопис бележи многа чудеса која су настала од чудотворне иконе Богородице Кикске /Милостиве. Њена благодатна сила исцељује не само хришћане, већ и  људе других вера – СвагдаДјева дарује помоћ свима онима који се у тузи и болестима обраћају Њој и Сину Њеном за помоћ. Углавном, чудотворна икона Богородице је надалеко позната, и због тога на десетине хиљада људи из свих крајева земље посвећује овај манастир, да затраже помоћ од Богородице а сам манстир је посвећен Рођењу Пресвете Богородице.  У Москви се посебно поштује копија овог чудотворног образа Богородице Кикске/Милостиве, која се налази у Захатјевском манастиру. После револуције, приликом разарања манастира, овај чудотворни лик је спасен, да би 1935. г. однет у државну Третјаковску галерију. Неколико деценија икона је боравила у цркви Пророка Илије у Обиденској улици, да би новембра 1999. године свечано премештена у обновљени Захатјевски манастир. Икона се свечано прославља 25. новембра по новом, односно 12.новембра по старом календару.  

Чуда 

Пред овим светим образом молимо се за избављење од суше, за исцељење од крварења, неплодности и за дар рађања, за окрепљење у потребама и тугама, за помоћ у ношењу монашког крста, за исцељење од главобоље, исцељење узетих и у породичним тугама. Манастир је запалио 1365. године неки сељанин који је хтео да ватром растера пчеле изнад манастира. Пожар се брзо раширио, и многи пламенови су га окружили. У том  тренутку, један болесник који је боравио у манастиру, у визији је угледао Богородицу која му се обратила, речима Пробуди се брзо и узми моју икону иди и спаси се. Заиста, болесник, видећи да је добро, зграби икону и оде трчећи кроз пламенове, не би ли икону ставио испод једне брезе, далеко од ватре. Тако су чудом Богородице, спасени и икона и болесник.  Године 1718. једног октобра, бродић је путовао од луке у Ларнаки ка рту Апостола Андреје. У поноћ, велика риба сабљарка, ударила је о страну брода и пробушила га. Одмах је вода преплавила брод који је био у опасности да потоне. Људи завапише Пресветој Богородице Кикска, спаси нас, и заиста, Богородица је чула гласове и молбе очајника и спасила брод од сигурног потапања. Од тада, једна сабљарка виси на икони, заветована манастиру, како би подсећала на ово чудо.  Једном се један црнац нашао у храму крај иконе Кикске и хтео је да буде безбожан над иконом  – истог трена рука му се парализовала. Данас постоји једна метална рука која виси десно на икони, како би подсећала на ово чудо. Монах Јован, враћајући се из Свете Земље 1776. године, преноћио је у храму Богородице Кикске. У једном тренутку пао је у искушење да разоткрије икону – кад је одједном неки сјај изашао од иконе и покрио му лице.  

Изображење 

Икона је направљена од воска и мастике и једна је од 70- ак икона, коју је насликао Св. јеванђелист Лука. Благословила ју је сама Пресвета Дјева рекавши Нека моја благодат пређе на њу. 

Икографски, припада типу Богородице Елеусе (Умиљење) где имамо карактеристично одношење, сједињеност ликова Богомладенца и СвагдаДјеве; у питању није искључиво миловање Матере и Детета већ прожимање Творца и Његове творевине, изражено у бескрајној љубави Саздатеља к Својим људима.

У овом положају видимо сједињење небеског и земаљског, што симболизује  Христа и Његову Цркву, у којој је Богородица најсавршенији изданак рода људског.

Пресвета Дјева је приказана допојасно како у десној руци придржава Младенца док у левој руци – држи Његову руку.

Одевена је у доњу хаљину тамне боје и црвени мафорион, боју мученичког страдања и више  никаквог другог украшења не видимо на Њој; Младенац је одевен у стихар, ризу спасења и одећу весеља у црвеној боји, која је симбол мучеништва; на Њему је приметан таман појас, који симболизује силу којом се опасују телесна задовољства, као и убрус којим је Господ опрао ноге својим ученицима.

Поглед СвагдаДјеве је нешто строжији, уперен директно на посматрача. Исти такав поглед видимо и код Младенца.

Необично је да је коса Богомладенца нешто дужа, пуштена низ леђа, увијена у широку плетеницу.

Молитва

О Пресвета и Преблагословена Богородице Господа, Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Премилостива Богородице и Пресвета Богородице! Падајући к светој и чудотворној икони Твојој, смирено Ти се молимо, Заступнице наша добра и милостива: услиши глас наших грешних молитава, не презри уздахе из душе, види туге и несреће које нас окружују, и као истински љубвеобилна Мајко, пожури да нам помогнеш немоћнима, малодушнима, у многим и тешким греховима  у које смо пали и заувек разгневили Господа и Творца нашег, моли се Њему, Заступнице нашег, да нас не погуби због безакоња наших, него да нам покаже Своје човекољубље. Милосрдна. Испроси нам, Господарице, од Његове доброте, телесно здравље и духовно спасење, побожан и миран живот, плодност земље, чист ваздух, добре кише и благослов с више на сва наша добра дела и подухвате, и као некада, Ти милостиво гледаш на смиренословље искушеника Атонског, који Ти певаше песму хвале пред пречистом иконом Твојом, и посла к њему Архангела Гаврила да га научи да пева песму небеску, којом Те анђели славе. Прими Благодатна и наше молитве сада усрдно Теби принесене, и принеси Сину Твоме и Богу, нека буде милостив према нама грешнима, и да подари милост Своју свима који Те поштују и са вером се клањају светом лику Твоме. О Свемилостива Царице, Богородице, Свеблага, испружи своје богоносне руке к Њему, к лику Његовом, кога Си као бебу носила, и моли Га да нас све спасе и избави од вечне погибије. Откриј нам, Госпођо, благодат Своју: исцели болесне, утеши ожалошћене, помози убогима, олакшај свима нама да у стрпљењу и смирењу носимо Христов јарам, учини да побожно окончамо овоземаљски живот, да примимо хришћанску беспостидну смрт, да наследимо Царство небеско, Твојим материнским заступништвом, Христу Богу нашем, који се од Тебе родио, са Безпочетним Својим Оцем и Пресветим Духом, свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.  

Тропар, глас 1 

Приђите, људи, са смелошћу к милостивој Царици Богородици, нежно зовући је: низпошљи, Владичице, богату милост Своју, чувајући твоје грешне слуге у здрављу и благостању. Исцељуј болесне, утеши ожалошћене и помози ојађеним. И удостој нас, ПреМилостива, да побожно окончамо овоземаљски живот, и примимо хришћанску непостидну смрт и наследимо Царство Небеско. Избави град наш од сваке зле околности, чувајући га својим милостивим заступништвом, дарујући мир и спасење душама нашим испроси.

Величање 

Величамо Те, Пресвета Дјево, и поштујемо свети образ Твој, који болести наше лечи и уздиже душе к Богу.  

https://mitropolija.com/2023/11/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kikska-milostiva/

– Духовни живот се гради на парадоксима. Дакле, пре него што се обрати Богу, човек не примећује своје грехе и чак не претпоставља да треба да се покаје за било шта; а после обраћења признаје да је грешник. Пре него што се обратимо Богу, видимо у себи замишљену праведност; а када нађемо Бога, почињемо да увиђамо своју грешност и слабост. Испоставило се да је наш поглед на себе веома погрешан док се Божија светлост не пролије у душу.

У препознавању своје праведности постоји слепило, али у покајању постоји увид. А стварни напредак настаје тек када коначно осетимо и схватимо колико смо слаби и нестабилни без Бога. Парадокс је управо у томе што се спасава душа која себе препозна као изгубљену, али пропада душа која себе сматра спасеном.

Процењивати свој напредак на основу спољашњих знакова је грешка. То ће се претворити у то да ћемо иза себе почети да примећујемо измишљене успехе, почећемо конкретно да пребројавамо колико смо добрих ствари урадили: дали смо милостињу просјаку, превели бабу преко пута, престали смо да се кунемо, не пијемо, не пушимо, никога не ударамо... Иза таквог статистичког обрачуна у душу улази уображеност, а иза уображености опадање.

На пример, један младић је одлучио да престане да пуши. Одустао је од пушења првог дана поста – одлично. Након тога, у тоалету где је претходно пушио, прилепио је цигарету на врата и написао: „Ја сам." Оваквим гестом желео је да нагласи да је смогао снаге да савлада своју слабост, тако да је сада био потпуно равнодушан према цигаретама. Међутим, две године касније, када су се појавиле потешкоће, поново је почео да пуши, и то много. Зато јеванђелско савршенство почиње заповешћу: „Блажени сиромашни духом...“ Све наше духовне победе можемо остварити само силом Божијом, а себи не можемо веровати.

Свој духовни живот морамо градити не пребројавањем својих добрих дела, већ уочавањем конкретних слабости у себи које раније нисмо приметили и на којима би требало да радимо у блиској будућности. Завирите у себе и видите шта се дешава са вашим срдачним осећањима, када сте били неправедно оптужени, укорени, када је неко други био дражи од вас – и видећете колико у вама има хришћанина.

„Приче за спомен“ говоре како су братија хвалила једног монаха. Када је монах стигао, свети Антоније је одлучио да испита да ли може да поднесе увреду, и видевши да не може да поднесе, рече: „Када је споља све пристојно, изнутра раздиру страсти: огорченост, потрага за нашом личном „истином“...

Ако изгубим живце на нечију шалу или прекор, онда то значи да у мени нема духовног раста. Ако ме само нечије речи могу лишити менталне равнотеже, где је онда моја духовна снага и зрелост?

Духовно идемо напред тек када негативност других људи, њихови приговори, огорчење, раздраженост више не гасе нашу љубав према њима, кад душа толико воли да је није могуће повредити било каквом увредом, када почнемо да се радујемо успесима ближњих, заборављајући на себе...То може бити прва пројава доброте у нама. Али то се остварује само у светлу стремљења ка Богу и искреног покајања за своје духовне слабости.

У том смислу, исповест не треба да буде формално набрајање свих нама заједничких недостатака, већ, пре свега, исповест о специфичним духовним проблемима, болним тачкама у животу, које је тешко одмах решити. Пажљивије погледајте о шта се стално спотичете, чега се можда стидите да признате... - то је оно што треба да урадите и тада сигурно неће бити стагнације.

Нека нам Господ свима помогне да не погрешимо на путу духовног живота.

Свештеник Валериј Духањин

https://pravoslavie.ru

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

 Ову икону је 1981. г. насликао грчки монах Хризостом, по узору на оригиналну Ивиронску икону (Вратарицу), која се налази у истоименом манастиру, на Светој Гори Атонској.

Икону је на благослов из скита Свете Ане, као што ћемо касније видети, сасвим изненадно и неочекивано добио брат Јосиф Муњоз Кортес, током обиласка Свете Горе, и пренео је у Монтреал (Канада), где је живео; отуда произилази њен назив Иверско-Монтреалска.

Овде ћемо изнети део интервјуа који је брат Јосиф Муњоз дао пре нешто више од 25 година редактору Православне Русије.

– Можете ли да читаоцима наших новина испричате историју мироточиве иконе коју сте донели у манастир Свете Тројице?
 
Наравно. Скоро годину дана раније, нас троје – два моја друга и ја, пошли смо из Канаде за Свету Гору Атонску. И тамо у једном невеликом скиту оставили смо једног нашег сапутника, који је решио да се замонаши. А одатле са мојим другим другом који добро говори грчки, почели смо да посећујемо најпознатије атонске манастире. Одавно сам много желео да свратим у Данилову келију, у којој је иконописна школа, где се пишу иконе строго према свим обичајима древне традиције и правила. Допловили смо до скита „Капоскаливија“. Тамо смо преноћили и следећи дан пешке пошли према нашем одредишту – Даниловој келији. Путовали смо по врлетима осам сати а келију никако да нађемо. Чак смо били изгубили сваки појам о времену али нисмо прекидали наш пут, све док ме ноге нису ужасно заболеле да више нисам могао даље па сам то рекао своме сапутнику и предложио да се ту мало одморимо! Али како смо се налазили на високој гори открили смо да се доле у долини налази један невелики скит. Спустили смо се. Сазнали смо да је он посвећен Христовом рођењу. Игуман нас је топло дочекао и на тераси угостио са чајем и ратлуком. Мало доцније ушли смо у иконописну радионицу и одмах сам приметио ову икону Пресвете Дјеве Богородице. Никада нећу успети да објасним како сам се осећао када сам угледао ову икону. Добио сам утисак да ми се срце окренуло у грудима. И баш у том моменту схватио сам да сам тако чврсто везан за тај лик. А како се ту пишу иконе решио сам да замолим монахе да ми је продају. Добио сам одговор да та икона није на продају јер је једна од првих која је написана у њиховом скиту. Упорно и дуго сам молио да је купим док ми нису монаси учтиво дали до знања да је неће продати, и једино што могу да ураде то је да напишу њену копију па да ми је пошаљу. Али није помагало јер сам ето, баш према њој осећао неку необјашњиву и дубоку приврженост. Након дужег умољавања мој друг се преводећи уморио тада сам и ја закључио да више не постоји никаква нада да је продају јер монаси су чврсто решили да је задрже.

 Док смо били на поноћној Литургији за време певања „Достојно јест“, пао сам ничице на под и усрдно се молио Пресветој: „Ето, урадио сам све што се може урадити: и новац предлагао, и игумана досадно умољавао, и на крају – ништа! Али Мајко Божија, ипак, хајде са нама за Америку јер си нам тамо много потребна“. После ове моје молитве осетио сам неки унутрашњи мир, који је као да ме је уверавао да ће Пресвета Дјева ипак поћи са нама. После литургије доручковали смо и полако се спремали на пут. Пред сам наш полазак почели смо да тражимо игумана за благослов али нигде нисмо могли да га нађемо. Али када смо излазили из скита и како се он налази на узвишењу ми смо се спремали да сићемо на обалу где нас је чекао чамац, и погледавши навише неочекивано смо примеили игумана који је носио икону замотану у хартију, – који је једноставно рекао да Пресвета жели да са нама пође за Америку.

Наравно, био сам много узбуђен због свега тога што се издешавало у тим последњим тренуцима нашег одласка. Мислим да вреди приметити, да када сам напуштао скит да нисам на души осећао тугу што остављам место у којем се ова икона налази. Не могу да објасним, али ја никако нисам осећао безнадежност. Када сам добио икону предложио сам да је платим али игуман је рекао да за светињу не треба узимати новац. И поред тога ја сам настојао да им на неки начин изразим моју благодарност, па и даље предлагао новац за скит (који је много сиромашан) али игуман није хтео ни да чује, да било шта узме.

– Ко је игуман скита?

Отац Климент.

А ко је написао ову икону?
 
Отац Хризостом. У том скиту се управљају по строгом монашком уставу где монаси пишући иконе посте, и за све време иконописања чита се Псалтир. – Колико се сада тамо налази монаха?
 
Прошле године када сам посетио скит било их је четрнаест. – Вратимо се историји иконе.

Чим сам од игумана добио икону рекао сам своме другу: „Ајде брже да се спуштамо доле и отпловимо јер ће се овај можда и предомислити“. Тако смо сели у чамац и одмах запловили. Када смо изашли на пучину пловећи у правцу „Дафне“, неки унутрашњи глас упорно ми је говорио: „Сврати у Иверски манастир и положи ову икону на чувену чудотворну икону Богородице Иверске, која се тамо налази“. Нисам могао да одолим и запловили смо према Иверском манастиру. Тамо нас је дочекао један старији монах и то не са неком нарочитом љубављу. Рекао нам је да сачекамо јер још није отворен храм у коме се налази чудотворна икона. И ту пред храмом начекали смо се негде око три сата док није дошао један други монах да га отвори. И када смо овог монаха замолили да нам дозволи да нашу икону ставимо на чудотворни образ (лик) био је изненађен и упитао је, – зашто ми то желимо да урадимо? Објаснио сам му, да на тај начин желимо да је осветимо због тога шо је носимо за Америку, где је сатана узео све под своје, и да нам је потребна тако освећена. Монах је пристао и ми смо ову нашу икону положили (прислонили) на чудотворну Иверску. Са Свете горе отишли смо у Шпанију где смо се у кући моје мајке задржали седам дана. За све то време икона је била савршено сува и никаквих знакова влаге на њеној површини није било.
 
– Ви сте из Шпаније?
 
Не, моји родитељи су из Шпаније. Мајка ми сада живи у Мадриду. Отац и мајка су Шпанци а ја сам рођен у Чилеу.
 
– Али сада ви живите у Канади?
 
Да. Из Шпаније сам отишао за Канаду. Купио сам кандило за икону и поставио је између моштију неких светитеља Кијево-печерске лавре, које ми је поклонио Леонтије, епископ чилешки док сам живео у Чилеу. Прошло је три недеље и за све то време сваку ноћ читао сам акатист Пресветој Боогородици. И тако, једног јутра пробудио сам се око четири сата и осетио неко миомирисање које се ширило не само по мојој соби него по целој кући.
 
– Значи, прошло је три недеље како сте се вратили са Свете Горе и чудо мироточења је почело?
 
Да, три недеље. У мом стану је живео и један младић па сам њега упитао да ли није случајно разбио бочицу са мирисом, па се због тога осећа јак мирис. Одговорио је да није. Онда сам му реако да је то највероватније мирисање које долази од св. моштију које су се налазиле на столу. Када сам другог дана устао на јутарњу молитву и тако погледао на икону, видео сам да из руку Пресвете Дјеве цуре некакви млазеви који се својим путањама сливају у подножје иконе. Тада сам се обратио своме подстанару и рекао да буде опрезан када поправља фитиљ на кандилу, јер сам помислио да је поправљајући фитиљ неопрезно излио уље на икону. Одговорио ми је да он кандило уопште није дотицао. Узео сам да обришем икону и осетио да то миомирисање од ње долази. И то је све тако било необично да сам посматрао, разгледао, гледао, и нисам могао да разумем шта се то уствари дешава. И одједном сам схватио да се нешто велико догаћа, али шта – то још увек не могу да разумем. Убрзо је дошао јеромонах Иринеј и рекао да икону треба да однесемо у цркву. То смо и урадили.  Доневши икону у храм о. Иринеј је положио на св. Престо и осветио је (она је већ била освећена у Иверском манастиру, као и у Протату, где су ми дали потврду са печатом да се она може извести са Атона). Када смо је положили на св. Престо, а и касније за време Литургије, текли су млазеви мира из руку Богомладенца Христа. После тога прошло је још две недеље а о овом новојављеном чуду нико није знао осим о. Иринеја, који ме је саветовао да о свему овоме треба да известимо Виталија, архиепископа монтреалско-канадског. Рекао сам му да ја још увек не разумем шта се то устври дешава са иконом. Био сам запрепашћен а у исто време и задивљен тим дивним јављањем, да сам једва долазио к себи. А она је и даље продужавала да мироточи. Ипак на крају смо морали да све испричамо владици Виталију. Једне недеље о. Иринеј био је обавезан да служи у монтреалском манастиру и ми смо тамо са иконом пошли. Рекао сам о. Иринеју да ако Владика треба да данас види ову икону– онда би требао сам без икаквог позива да доће (Владика скоро увек прво свраћа у манастир па тек онда иде у саборну цркву). Али тога дана он уопште није дошао. Предложио сам о. Иринеју да сачекамо још једну недељу па ћемо да га о свему известимо.Убрзо после тога Владика је сазнао за ово чудо и поручио нам – да дођемо у манастир. Дошли смо са иконом која је била увијена у парче платна које је потпуно било натопљено миром, и Владика прво шта је урадио – узео је парче вате и сву икону обрисао, и тако је покупио сво миро које се на њој налазило. Затим је узео икону и носио је кроз све просторије троспратног манастирског дома. Када се он вратио у храм она је опет била покривена миром да је чак и низ његове руке текло. Онда се он њој поклонио и рекао да се дешава валико чудо. После тога, пошли смо са иконом у Саборну цркву. Од тада она никада није престајала да мироточи, осим неколико дана у току Срастне седмице ове године. Све миро као и миомирисање, на Велики петак је потпуно ишчезло, и ја сам помислио да је чудо престало. Извадио сам икону из кивота зато што је мој стан врло мален, а сам кивот велики, па је окачио на зид. У уторак, среду, четвртак, петак и у суботу изјутра икона апсолутно није мироточила, ма ни капи мира. Али на Велику суботу после послеподневне службе вратио сам се кући, видео сам да је сто који је стајао испод иконе уза зид био покривен миром златасте боје, које је капало са ње. То је једини пут за 10 месеци да је икона била потпуно сува.

– Да ли је било таквих дана када је икона мироточила више него обично?

Да, било их је. На пример оног дана када је била архијерејска хиротонија у Монтреалу, тада је миро текло и на под. То сам први пут видео. И још један пут када сам био у С-Петебургу, на Флориди. Свештеник Тома Марета и ја, видели смо да се из руку Богомајке као и Богомладенца миро просто подизало, као да га је из унутрашњости иконе некаква сила потискивала.

– Из којих места на икони највише истаче свето миро?

Оно никада не мења место истакања; увек, баш увек, оно истиче из руку Богомајке, и из звездице која се налази на Њеном левом рамену, и понекад из руку Господа Исуса Христа. Оно се стално слива низ икону. Задивљујуће је да миро истаче само са површине где су изображени Богомајка и Богомладенац, али не и са супротне стране. Са њене задње стране она је апсолутно сува. Било је људи који су тврдили да ми икону обливамо уљем и у почетку је било много сумње. – Да ли сте имали прилику да се сретнете са неким научником и да ли је он имао неко своје мишљење поводом овог мироточења?
Било је сусрета и са образованим људима који су се интересовали за ово чудо. Познајем у Мајамију једног научника – верујућег хришћанина, који је темељно и са свих страна прегледао икону, после чега је и сам признао да је ово велико чудо нашег века. У недоумици се сам запитао: „Одакле се ствара оволико уље“ Желео бих да кажем, да када је тај човек дошао да види икону, није желео да се ње дотиче, јер се бојао да не саблазни верујуће. Рекао сам му да разгледа икону како му је удобно, али под условом да не увреди Богородицу. Прво шта је урадио, окренуо је икону на задњу страну да се увери да случајно одатле не долази на предњу, али и она је сасвим била сува. И уверивши се да миро не долази са задње стране иконе као ни са дрвета на којем је написана, рекао је да се нешто прекрасно дешава. Још су раније из горњег дела иконе узимали честицу дрвета за анализу, и показало се да је она нпаисана на обичном јеловом дрвету.
 
– Какве су њене размере?

Не знам тачну размеру али мислим да је приближно 45 са 25 сантиметара.– И ви сте иконописац?
 
Да. Био сам ученик Николаја Шелихова које је раније иконописао по Бугарској и Немачкој, а и радио сам са њим. Такође имам кфалификацију из уметности и тај предмет сам осам година предавао, у Чилеу.
 
– Колико вам је година?

Имам тридесетчетири.

– Да ли размишљате о томе зашто је Господ изабрао баш вас за ово чудо? – Опростите за овакво питање али чуо сам да је било и раније постављено.

Узнемирен сам због тога, што добро знам све моје недостатке, и ако је Бог изабрао мене, то је Његова велика милост према мени. Ипак најчешће мислим да је то Господ урадио да би ме учврстио у вери.

– Прекидам вас. Да ли сте од детињства православни?
 
Нисам. Родио сам се у врло религиозној католичкој породици. Колико сте имали година када сте примили Православље?
 
Имао сам четрнааест када сам се упознао са епископом Леонтијем (чилешким).
 
– И он је вас крстио?

Да.

– Молим вас продужите тамо где сам вас прекинуо.

Као што рекох, знам за све моје недостаке и познајем моју ништавност, али мислим, да ће ме Господ ипак искористити за некакав Свој циљ. Бог се често открива кроз последње. Један сам од последњих у Православној Цркви а нисам ни руског порекла -обраћеник сам; тада ме је Бог призвао истинитој вери, а сада, ето, по Његовој милости призива ме и по други пут. Али ми Он даје сазнање да видим колико сам ја ништа. Из дана у дан ја осећам ту своју ништавност, и ја сам наравно, само грешно и нечисто оруђе у рукама Божијим. Приметио сам да ми неки људи управо таква питања постављају: а зашто је баш вас Бог изабрао? Одговарам им да се стално молим Песветој Богородици, али да никада нисам тражио Њено чудесно јављање, нити сам молио Пресвету Дјеву за било какав доказ о себи. Као што верујем у Бога тако верујем и у Богомајку. Ја веома поштујем и волим Пресвету Богородицу јер су ме родитељи томе научили још из детињства. Верујем да се Пресвета јавља тамо где она пожели. Премда је у току десет месеци било много потешкоћа око путовања али ипак, Пресвета Дјева када зажели иде кода хоће.

– Где сте до сада све били са иконом?

Моје прво путовање је било у престоницу САД, у Вашингтон, на позив о. Виктора Потапова. Био је задивљен видевши ово чудо. А највише од свега на шта сам обраћао пажњу за време свих мојих путовања по парохијама, јесте да Пресвета залази у крајње дубине човека – у душу његову. У свакој цркви где се икона налазила било је веомо много оних који су се исповедали и причешћивали.
Написао ми једно писмо и Александар Сложењицин.

 – Поводом ове иконе?

Да. Отац Виктор му је послао фотографију иконе са парченцетом вате које је било натопљено миром. Сложењицин ми је писао да ова икона Пресвете Богородице није само целебна од физичких болести, јер овде у Америци душа је болеснија од тела, и он каже, до она исцељује душу човекову, и заиста било је много таквих исцељења.

– Већ сам вам рекао да су ми неки благочестиви богомољци говорили да су за све време боравка мироточиве иконе у нашем манастиру имали осећај да се не налазе на земљи него на небу – у Богородичном присутству. Све време све њихове мисли биле су везане само за Пресвету Богородицу. Између осталог, јуче је био наш празник Преподобног Јова Почајевског, али тај празник прошао је скоро непримећен зато што је сву нашу пажњу одвлачила мироточива икона.

Мислим да нам преп. Јов неће замерити што се његов празник нехотимице ставља у други план. Такође сам и ја био у таквом стању, не само ја него и сви остали који су се молили пред овом иконом Богородице. Боравио сам по многим парохијама и код људи који су се молили пред иконом запазио сам да много плачу. И на питање зашто плачу одговарали су,– Видите, без обзира што смо тако нечисти и грешни ипак нам Богородица шаље неизмерну милост.– На пример, недавно, када сам боравио у ЛосАнђелесу, упознао сам једну жену чији је син погинуо у саобраћајној несрећи. Постепено је прикупљала таблете за смирење које је доктор преписао са намером да их све одједном узме и тако се отрује, јер како каже није могла више да живи. Али неко јој је рекао да ће њихов храм да посети мироточива икона, и када је дошла да је види, она је била тако потрешена да је без оклевања пошла да исповеди свој страшни грех који је намеравала да изврши. Каже: „Хтела сам да се убијем само зато што сам мислила да Бог није са нама, – да нас је оставио; а такође и за Богородицу да и она више није са нама. Ево гледам да је она заиста са нама, и то овде у нашем храму“.

– Већ су била исцелења од иконе?

Да.

– Можете ли нам испричати барем нека од њих?

Исцелио се један малишан из Вашингтона који је био парализован. Други случај се десио у Монтреалу са Господином Сидровим, који је имао рак кичме и није могао да се креће. Отишли смо код њега у болницу и тамо отслужили молебан са акатистом Пресветој Богородици. Говорио је да га је икона много духовно раздрмусала. Наредних дана његово здравље је почело да се побољшава и он је изашао из болнице. Ево још једног случаја: једна жена је имала упалу плућа најгорег степена и за време Великог поста заказала је молебан са акатистом. Њен доктор је упозорио да никуда не излази из куће, зато зато што се болест може погоршати и тако умрети. Али била је упорна да пође због молебана Пресветој Богородици, – што је и учинила. По повратку кући она је била сасвим здрава. Али највише што мене задивљује јесте то, што икона за собом носи унутрашњи мир. Када сам у једној парохији био са иконом још до нашег доласка било је великих несугласица између неких парохијана. И када смо ми дошли тада су сви заборавили своја различита мишљења и настало је потпуно примирије, које, како ми пишу, још увек траје.

– Где се икона налази када она не путује?

Она је увек код мене у кући, али за све празничне дане и недељне, и увек када владика служи, она се налази у Саборној цркви.
– Да ли мислите да се замонашите?

Због тога сам пре неколико година дошао из Чилеа у Канаду али на жалост тада ми то није пожло за руком. Али сада, како ми рече архиепископ Антоније (женевски) о томе треба озбиљно да размислим. Сам живим, може се рећи онако како живе и монаси.

Да ли атонски монаси знају да икона мироточи?

Када је икона почела да мироточи ја сам им преко пријатеља јавио. Касније сам замолио мог пријатеља да пита игумана – због чега ми је икону поклонио. Добио сам одговор да то уопште није потребно да знам.

– Знате ли када је икона написана?

Не. Желим да их питам јер и мене то исто често питају.

Никада нисам тврдио да је ова икона само моја, она припада свој Православној Цркви, а ја је само чувам. Не припада само једном епископу него целој Цркви, и у некаквом смислу, сви смо ми њени власници. Икона је обишла скоро сву Америку. Била је у ЛосАнђелесу, Њујорку, Бостону, овде код вас и на многим другим местима.

– Да ли су америчке или канадске новине писале нешто о њој?

Немам благослов да би се о икони писало у свакодневној штампи. Неко је у Санкт-Петербуршким новинама написао један мали чланак. Мајамска телевизија је желела да направи репортажу о њој али се нисам сложио због тога што поменута телевизија емиитује много порнографског материјала. Рекао сам им: „Како можете да дајете репортажу о Богородичиној икони у шест сати увече, а скоро одмах после тога у девет порнографске филмове“?. Предлагали су ми и новац. Рекао сам им да сам за част Пресвете Богородице, а не за новац. Ја не могу да ту икону упрљам таквим новцем. И још ми је Бог дао такво богатство. Ужасавам се када помислим на тај моменат, када будем морао да станем пред Страшни Суд, и да за све што ми је дао Господ, дам одговор. Нисам светац, али имам такву одговорност – баш као да сам такав.

– Како се према икони односе инославни хришћани: католици, протестанти….?

Католици према њој испољавају велику богобојажљивост. Многи долазе у наш храм. Када сам био у Вашингтону, тамо је у нашој цркви присуствовало и неколико католичких свештеника. Један римокатолички епископ из Гајане имао је катаракту и дошао је код мене кући да му помажем очи. Писао ми је да после тог помазања, много боље види.

– А протестанти?

Ево, на пример, родитељи о. Томе Марете из С-Петебурга су протестанти. Они у православну цркву никада нису залазили, па чак ни тамо где им син служи. О. Тома их је обавестио о доласку ове иконе. Његов отац је рекао: „Добро, хајде да погледамо“ – што је отприлике било: ево поћи ћемо збг тебе. Али када су видели икону и њено мироточење – то их је тако задивило, да су чак замолили о. Тому да за њих отслужи молебан Пресветој Богородици, јер је његов отац био врло болестан. После молебана питао ме је: „Шта мислите, да ли ће ми Пресвета Богороодиа помоћи“? Одговорио сам: „Ако верујете да може да помогне, сигуран сам да ће вам помоћи, само немојте да сумњате“! Касније ми је Отац Тома писао да се од тога дана његов отац поправља и да много поштује ову икону.

– Интересантно је приметити да без обзира што је ова икона копија светогорске (Иверске), ипак Боогородчин лик, разликује се од оргинала. По опису једног поклоника код атонске – очи су крупније и строжије, а ова има благе и изливају некакав посебан мир у душу.

Да, такође сам и ја приметио да поглед Богородице улива душевни мир. Убеђен сам да од тренутка кад је почело мироточење – да се и њен лик изменио.

– Заиста?

Да.

– Мислите ли да су се и боје на икони промениле?

Боје се нису промениле али за лик Богородице мислим да јесте, пошто је некако више проницљив. Нисам то само ја приметио него и мој пријатељ који је са мном био на Светој Гори. Он живи у Торонту, и једног дана када је дошао код мене погледао је на икону и рекао: „Јеси ли видео да се сада Њен лик променио“? На неким местима боја је скинута због тога што у почетку, икона није имала свој кивот. Људи када су долазили у храм непажљиво су отирали миро. Када је то било примећено једна благочестива дама је одмах поклонила кивот за икону. На неким местима боја је скинута због тога што су појединци прислањали своје иконе, које су биле покривене и ризом, и тако их полагали на мироточиву. Могао бих да је рестаурирам, али нећу да дирам ту светињу. Мода ће сама Богородица да обнови своји икону…
Било је људи који су у почетку веровали у чудотворност ове иконе да би касније ту своју веру губили и порицали. Али се истина Божија пренела… Сада је сви признају, и то не само Руси него и многе друге наионалности…

– Говорите ли руски?

Не, али мало разумем црквенословенски. Много ми помаже то што ја добро знам све службе. И ако понекад неке речи не разумем ја осећам да их разуме моја душа. Једном приликом морао сам да певам у храму где је свештеник служио на француском језику – Био сам мало разочаран, – Где се изгуби сва та лепота наших богослужења које осећам, кад се служи на црквенословенском језику…?

– Данас, овде у нашем манастиру када сам после полуноћнице хтео да узмем парче вате приметио сам да је истицало много мира из иконе.

И нерачунајући то да сам по молби о. Владимира преко ноћи три пута мењао вату. И још једном се десило нешто необично када смо били у Торонту, у Канади. Тамо је дошло негде око 850 Грка да их помажу овим миром. И због тога све скупљено миро било је искориштено. После тога мира није било и вата је била сува. Она није мироточила ни следећег јутра. Пошли смо за Лондон који је од Торонта удаљен два сата вожње. Владика Виталије ми је рекао: „Казаћемо људима у Лондону да мира за помазивање нема и да икона понекад не мироточи“. Али када смо тамо стигли Владика је узео икону из аутомобила (налазила се на задњем седишту), и у њој је било толико мира да се још и по поду лило, и тамо су сви били миропомазани. Један влдаика ми је говорио да ово што икона неравномерно миротичи (некада више а некада мање), јесте знак да није на нама да објашњавамо ово чудесно јављање; јер све што се дешава, дешава се по Вољи Божијој, и Богородичиној жељи, колико ће да мироточи.

– Мени се чини да то исто зависи и од тога како се ми пред њом молимо?

Да, и владика Антоније такође је о томе говорио. Када је наша молитва усрднија онда нас Богомајка благосиља изобилнијим мироточењем. Срећни су људи који су то видели.

– Ово се чудо не састоји само у истакању мира него и у посебном мирису који се од њега шири. Могло би бити уље без икаквог мириса.

Ово миро је слично уљу, али када га узмете на прсте оно брзо испарава. Оно тако много истиче из иконе да не успева да испари. Интересантно је и то, да када се вата сасвим осуши овај миомирис и даље остаје.

У почетку један је свештеник предлагао да се узме мало мира и да на анализу. Али владика Виталије је рекао да би то била велика увреда за Богомајку. Ја увек говорим људима: „Ево, пред вама је икона и ми вас не приморавамо да верујете у ово чудо; ако желите верујте а ако не – не морате. Једном ми је један образовани младић рекао: „Видим шта се дешава али својим умом не могу да поверујем – а срце верује“. А какво је ваше мишљење?

– Из свега овог што смо видели за време њеног тродневног боравка у нашем манастиру једино што могу да кажем то је да смо сведоци величанственог и ретког чуда које се по милости Божијој дешава пред нама грешним.

Хвала вам, јер такоће и мени је потребно мишљење других. То ме укрепљује. – Хвала вама сто сте нам донели овакву неизрециву радост.

„Православная Русь“, Jordanville, NYса руског:
протојереј Љубо Милошевић

Чуда

Описана су многобројна чуда која су се десила дејством ове иконе. Међу осталим, навешћемо још нека: четрнаестогодишња девојчица боловала је од тешког облика леукемије. Имајући велике наде у помоћ од чудотворне иконе Мајке Божије, тражила је да јој је донесу. После молитве и помазања, дететово здравље је почело нагло да се поправља, а на изненађење њених лекара, после неког времена тумори су нестали. Чудесна икона ношена је верујућем народу у Америку, Аустралију, Нови Зеланд и западну Европу и свуда је ова икона Богородице зрачила миром и љубављу.Пре свега, вернике задивљује јак мирис мира које тече из руку Богородице и Христа, а понекад и из звезде приказане на десном рамену Пречисте. То је разликује од других чудотворних икона, где сузе теку из очију, као да Богородица плаче, а овде као да благосиља. Миро се обично јавља током молитве или убрзо након ње, у количини која зависи од догађаја или молитвене ревности присутних. Понекад је толико обилна да се појави кроз заштитно стакло и преплави ослонац иконе, зид, сто. То се дешава у дане великих празника, посебно на Богородичино Успење. Било је и случајева да се по престанку течења оно на неочекиван начин настави. Приликом посете Бостонском манастиру, миро је текло у потоцима, али је потом потпуно пресушило када је икона пренета у оближњу парохију. По повратку у манастир, ток се обновио толико снажно, да се излио.  Само једном је миро нестало и није истекло релативно дуго: на Страсну недељу 1983. године, од Великог уторка до Велике суботе.Миро се слива низ икону, где се стављају комади вате. Натопљене се деле ходочасницима. Примећено је да, иако се миро прилично брзо суши, мирис траје дуго, понекад месецима, и појачава се током посебно усрдних молитви. Често испуњава место где је била икона (соба, ауто). Свуда, где год је стигла ова икона Богородице Иверско-Монтреалске, ширила је љубав и слогу. Њено присуство умножава молитвени жар до те мере да се литургије које се служе у њеном присуству могу упоредити са пасхалним, које су тако ватрене у Православној Цркви. Много је познатих случајева враћања људи у цркву, на исповест и причешће. Једна сиромашна жена, сазнавши за смрт свог сина, спремала се да одузме себи живот, али, дирнута до дубине душе угледајући чудотворну икону Мајке Божије, покајала се за своје страшну намеру и одмах се исповедила; видимо како блажени утицај Пречисте буди и преображава верне. Слава иконе Богородице проширила се надалеко ван граница Православне Цркве: многи католици и протестанти долазили су да јој одају почаст… Поводом двадесетогодишњице јављања мироточиве иконе Иверско-Монтреалске, Синод РЗПЦ увео је 24. новембар у свој литургиjски календар, да се молитвено прославља ово јављање Пресвете Дјеве Марије.

Молитва

 О Преславна Владичице, Царице неба и земље, Богородице Дјево! Пред чесном иконом твојом сада се клањам, дирнутим срцем вапијући теби, приносимо Ти ову нашу малу молитву, као недостојне слуге који  свемогућим заступништвом Твојим, очекујемо од Судија умирење душа наших. Верујемо и надамо се, Владичице, да Син Твој не жели смрти грешника, већ ће услишити заступништво Твоје, и тада ћемо бити просветљени овим чудесним знаком са мироточиве иконе Твоје које изливаш, од незнања, исцеливши нас, све који се са вером и љубављу приклањају Теби. Ради тога, са сузама Ти вапијемо: поштеди злобу нашу, опрости нам неверу нашу, сатри гордост нашу, одагнај безосећајност из окорелог срца, погледај уздахе оних који се боре са малодушношћу, умудри нас за будућа времена, која са надом очекујемо. И дај, Госпођо, Цркви нашој непоколебљивост у истини и добро је сачувај у љубави, од свих лукавстава демонских и јеретичких сујеверја, покриј нас и сабери верне, да све на земљи прославља Тебе,  певајући чесно име Свете Тројице и Твоје милостиво заступништво за нас у векове векова.Амин.  

Тропар, глас 7

Од свете иконе Твоје, о Госпођо Богородице, миро благодатно источила јеси, верне Твоје по изгнању утешила јеси и неверне просветила јеси Сином Твојим,  Тако и ми, припадамо Теби, Госпођо, са сузама: буди нам милостива у Судњи час, да осетимо милости Твоје, јер нећемо презрети казну, но подај нам Твојим молитвама духовни плод који ћемо принети и спасти душе наше.

https://mitropolija.com/2023/11/23/cudotvorne-ikone-majke-bozije-iversko-montrealska/

По предању монаштва манастира Дохијара, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна јако стара Богородичина икона. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, трпезарац по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, чуо речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослепео. Након тога монах Нил је клечечи преко пута свете иконе, молио се непрекидно ноћима и данима. Након неколко дана јавио јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници.

***

Преблагословена Владичице, Приснодјево Богородице, Која си Бога Реч, Који је изнад сваке речи, родила и благодат Његову више од било кога другог примила, Која си показала море божанствених дарова, преко чуда која непрестано течеш изливајући благодат на све који Ти с вером притичу, чудесној икони Твојој клањајући се молимо Тебе, свемилостиву Мајку Човекољубивог Владике: излиј на нас пребогату милост Твоју и пожури да мољења наша, која Ти приносимо, Брзопомоћнице, испуниш, јер свакоме корист и спасење припремаш. Посети, Преблага, слуге Своје благодаћу Својом, подари болеснима исцељење и савршено здравље, узнемиренима тишину, заробљенима слободу и све, који на неки начин страдају, утеши, избави свемилостива Господарице сваки град и сваку земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, мача и сваке друге казне привремене и вечне, Материнском Својом одважношћу одвративши гнев Божији; од душевне слабости, напада страсти и грехопада ослободи слуге Твоје, да бисмо без спотицања у свакој побожности проживели у овоме веку и удостојили се вечних добара у будућем, благодаћу и човекољубљем Сина Твога и Бога, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

https://www.facebook.com

Интервју са о. Димитријем Шишкином

- „Ако неко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“... Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар да уопште не мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека?
– Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо све „постигли“.
Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио.
– Шта значи узети крст?
– Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! Ово је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и присиљавању себе на стварање добра.
Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело.
Одрећи се себе не значи уопште не размишљати о себи, значи мислити исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38–39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само да пропадне за вечност, већ и не учини ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину.
– Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрао слободно и није обавезан за све (онда бирање нежније опције - рецимо, помагање истим просјацима а да им не дате сву своју имовину није за осуду) или као категорички захтев за све који желе да следе Христа?
– Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – потпуна несебичност. Да, поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо сањали о себи. Иначе, управо се то десило са овим младићем, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш сматрати да си испунио заповест о љубави према ближњему ако си богат, а около је толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним.
Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом.
– Из ваших речи произилази да се не треба смиривати и мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта да радите са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више?
– Да, понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10).
Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема и да, када строго преиспитамо сопствене животе, још нисмо почели да чинимо ништа истински добро. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спасења.
Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће то поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“.
– Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо."
– Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко. Ову идеју јасно изражавају свети оци речима, на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или ево још једног: „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (пречасни Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (Отаџбина, саставио св. Игњатије (Брианчанинов)).
 – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколицина светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање?
– Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиње светима“ – управо о томе је реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о себи као о светом, изабраном народу („ви сте изабрани род, краљевско свештенство, свети народ, народ узет у наследство...“ (1. Петрова 2:9). )): ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје.
Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрекидне наде у Бога. Док „самокритика” често долази управо из поноса, из неспремности да се помири са својом несавршеношћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. А ово није понизност, већ супротно осећање.
Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне, оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. По нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника.
– Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не?
– Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу - "Телеграм" - о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији, али је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу.
Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Шта можете: ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим "упропашћеним" личним животом. Такав „самопрегор“ мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног живота.
Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите их разумно, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод.
 - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а ти је то преко потребно? Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити ово време - а када можете, морате му рећи: не, извини, Ја сам верник, не могу да живим без цркве.
– И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом.
– „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације . Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. А шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи?
– Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, третирење околности као прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег.
Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење .
Осим тога, неопходно је расуђивање и савет искусних духовних људи: на крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у „шему“ бројних рестриктивних правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима.
– Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим?
– Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми ходимо са самопожртвовањем, носећи крст, следећи Христа кроз све кратко време нашег земаљског живота. Зато нам је и дат.

https://www.pravoslavie.ru

Побожно празновати Сабор светих Ангела света Црква је примила предањем богонадахнутих Отаца, одбацивши незнабожачко поштовање ангела, измишљено од јеретика и идолопоклоника. Јер још у Старом Завету, када људи одступише од Бога, Саздатеља свога, почеше се клањати створењима Божијим и делима руку својих, правећи идоле по прилици видљиве твари, од онога што је горе на небу или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4). Тада људи, сматрајући да сунце, месец и звезде имају душу живу, приношаху им жртве као боговима; исто тако приношаху жртве и ангелима као боговима. О томе се каже у књизи о Царевима: “кађаху Ваалу, сунцу и месецу и звездама и свој војсци небеској”, тојест ангелима, јер они и јесу небеска војска, као што је речено у Еванђељу; и уједанпут се појави с ангелом мноштво војника небеских (Лк. 2, 13). Такво неправилно поштовање ангела било је веома распрострањено у доба светих апостола. Искорењујући такво неправилно поштовање ангела, свети апостол Павле говори: “Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем ангела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе”, тојест Христа. Јер у то време беху неки јеретици, наизглед смирени, но охоло сматрајући да својим уздржљивим и чистим живљењем подражаваху ангеле. И они учаху да се ангелима чини исто поклоњење као и самоме Богу.

Потом се појавише други јеретици који проповедаху да су ангели творци видљиве твари и, као бестелесни, виши и вредноснији од Христа, Сина Божја; а за Архангела Михаила говораху да је бог Јевреја. Други пак, одавши се враџбинама и варајући људе, под именом ангела призивали су ђаволе, и служили им називајући их ангелима. Нарочито се такве јереси множаху у граду Колоси, који је припадао Лаодикијској митрополији, где многи тајно обављаху незнабожачко ангелопоклоњење, слично идолопоклоњењу. Такво идолопоклоничко поштовање ангела Лаодикијски помесни сабор светих Отаца прокле и предаде анатеми. А када такво неправилно поштовање ангела би осуђено и проклето, онда се озакони благочестиво и правилно поштовање и празновање светих ангела као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. И у том Колоском крају, у коме се раније тајно обављало незнабожачко и јеретичко обожавање ангела, поче се јавно вршити православно празновање светих ангела, и стадоше се подизати прекрасни храмови светим ангелима. Тако у Хони, над чудотворним извором, би подигнут велељепан и предиван храм у име светог Архистратига Михаила, јер се на том месту беше јавио свети Архистратиг Михаил светом Архипу. У време пак светог Силвестра папе римског и светог Александра патријарха Александријског, на неколико година пред Први Васељенски Сабор, Никејски, би установљено да се празник светог Архистратига Михаила и осталих Бестелесних Сила Небеских празнује у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи “О небесној Јерархији”. Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.

Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује; престо је Његов пламен огњени; слава Господња је као огањ који пламти. Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени. Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује.

После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име “херувим” на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.

Затим – Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје богоносни (како их назива свети Дионисије Ареопагит) Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, – како то пише свети Василије Велики, – назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.

У средњој јерархији такође постоје три чина светих ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.

Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих, -Чиме и објашњавају своје име: “Силе”, – и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, који све устројава на корист нашу.

Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола.

У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног ангела из овог небеског чина који се назива Начала. Служење овога ангелскога чина, по објашњењу светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.

Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере.

Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо.

Међутим и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: серафими, херувими, престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: ангели, пошто је назив ангео назив не природе него службе. Јер сви су они ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како ангела после разговора с пророком сусреће други ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, ангео који говораше са мном изиде, и други ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (тојест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). – Објашњавајући то, свети Григорије Двојеслов вели: Када један ангео говори другоме: “Трчи, и реци оном младићу”, нема сумње да ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. – Тако исто и код пророка Данила налазимо где ангео наређује другом ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да ангели виших чинова откривају божанску вољу и намере Творца свога ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.

Православна Црква на земљи, требајући помоћ светих ангела, празнује сабор свих девет чинова светих ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, тојест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају осмим даном, када дође Син Човечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви свети ангели с њим (Мт. 25, 31). И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра (Мт. 24, 31), тојест од истока, запада, севера и југа. – О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих!

За челника и војводу свих ових девет чинова ангелских постављен је од Бога свети Архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји. Он у време Сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!

Говорећи тако свему Сабору ангела, он, стојећи на првом месту, поче са серафимима и херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!

Такво уједињење светих ангела доби назив Сабор ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Оца и Сина и Светога Духа, – Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.

Молитва Светом архангелу Михаилу

Сав си огањ и ревност, свети Архистратиже Михаиле, зато V те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковођу све небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну

Цркву од анђела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено престављамо херувиме на земљи, угледали на свету небеску браћу нашу, на чијем челу сгојиш ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог Сатану, и збацио га с неба на дно пакла, – помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле, да и ми свепобедном силом твојом побеђујемо свелукавог Сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти.

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји, молимо те свесвети, молимо те свечисти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо херувиме на земљи. He остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске анђелске висине и оспособи нас да анђелски свето и чисто поживимо док смо у телу на земљи. Милостиво погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше.

Свепобедни војводо Небеских Сила, ти си очистио небо од Сатане и црних анђела његових, – очисти и душе наше од свакога греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске, прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђелски чисте и анђелски бесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески Војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој борби за Душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким грехом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш у помоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашу и спасење наше и вечност нашу; а без тебе – ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо Теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, вечито славили свемилостивог Спаса нашег – преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Оца, и свеблагог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://spc.rs/sabor-svetog-arhangela-mihaila-arandjelovdan/

Спремност на служење људима је спремност да се личност свештеника сусретне са личношћу покајника. Са таквим сусретом све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да бисте постали онај ко се залаже за Цркву и Бога за човека, потребно је да у душу и свест унесете све што је нагомилано духовним искуством отаца и предања. Међутим, савремена пракса одржавања живота (термин који замењује „психотерапију“) такође може пружити значајну помоћ у овом погледу.

Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети на веру. Људи можда нису увек адекватни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати и среди шта јесте, а шта није везано за исповест, шта је поуздано, а шта није, и зато је свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења према покајнику, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо: говоримо о греху или говоримо о сумњи, говоримо о некаквој сумњивој идентификацији плана, чина, мисли. А за то је, наравно, потребан пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. То јест, овде је здрава сумња заиста неопходна.

Мора се рећи да су сама питања и помоћни разговор на исповести неопходни да би се разјаснило да ли је грех или није грех, говоримо ли о делу које је учињено или није.

Свештеник током исповести може чути околности под којима је учињен грех које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, ово се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Главни критеријум у таквој квалификацији је шта је подложно контроли особе, а шта не.

Грех је само нешто за шта је човек знао и могао је да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али када ово разумете, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се ово разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете.

Свештеник на исповести често наилази на сузе и хистерију, што се може показати као само одбрамбени механизми. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када човек по навици користи модел жртве за себе у односима са људима, у нашем случају у односима са свештеником. Модел жртве је лична позиција у којој особа себе унапред доживљава као несрећну, увређену, од некога кажњену, и верује да је жртва неке врсте завере или интриге. Наравно, чешће су то жене, али не и само. Мушкарци такође прибегавају овом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, како кажу психолози. Мање се тражи од жртве, мање се кажњава, а према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у овом положају могу бити одбрамбени механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања.

Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда он тиме човека удаљава од исповести и спречава га да се усредсреди на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбољи положај свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Хистерије се, наравно, ретко дешавају на исповести, али ипак, особе склоне хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може да почне јецањем, честим уздасима, превртањем очију, ломљењем руку, чешањем по њима, а праћена је испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом и мучнином. Морамо да разумемо разлог ове хистерије. Здрава хистерија увек има неки веома важан емотивни разлог. Или је ово нека врста шока или панике. Ако се ради о уобичајеном хистеричном понашању у исповести за особу, онда можемо рећи да је и то у природи одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционалне проблеме и покуша да покрене покајника, гурне га на сувопарнији приказ догађаја, не улазећи у детаље.

Ови детаљи су управо оно што вам смета. Ако покајник почне емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да паузирате исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да се пусте двоје или троје људи да се исповедник смири, а да хистерија не прерасте у своју пуну клиничку манифестацију и да слегне. Тада можете наставити исповест од следеће тачке. Другим речима, хистерију је лакше зауставити него касније смирити. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета.

Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоману, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав не у смислу да се исповедника мора волети као пријатељица, као жена, као деца, као мајка, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда се ограничите на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће ако је иначе немогуће извршити ову дужност. Али формално обављање услуге је боље од циничног.

Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, ово је већ понос пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срдачни грех свештеника, који је одвратан Господу. Врло често је цинизам елемент општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. Све оне особине које су у основи свештеничке службе.

Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све одбрамбене механизме и постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој спољашњих обличја, маски, друштвених улога, да би његова савест, његова истинска савест, она која процењује грехе и негрехе, могла да спозна свој глас и да се човек покаје. У овом тренутку, особа је веома подложна афектима, паници, осећају неуспеха и трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да трауматишу човека. На пример, ако свештеник говори покајнику о норми покајања и односу Цркве према његовом чину, који леже у основи покајничке праксе, односно оних веома строгих канонских правила о тешким гресима. Или свештеник може да изрази осуду неког чина у бескомпромисној и, дакле, делимично грубој форми, на коју човек није навикао – због свог васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто у овом тренутку човек не може да се одбрани и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Да, ако се то догоди, није нужно кривица свештеника, али ће кривица бити свештеника ако се није унапред забринуо о некаквој сигурносној зони за покајника. Литургијска одговорност не укључује појам безбедности човека у богослужењу, укључујући и исповест, али савести може помоћи и свештеник размишљајући о томе како се сада осећа човек који овде стоји, испред крста и Јеванђеља, да се осећа на суђењу – сопственом суђењу, суду свештеника који је слушао и, коначно, Суду Господњем.

Да, покајање је веома тешко искуство. Али не вреди овоме додати још једну менталну рану ако за то нема хитне потребе. Шта би могла бити потреба за овим? То се може догодити само ако човек одбије да прихвати грех за грех, истраје у томе, а можда свештеник осети да покајник не жели да призна грех који је починио и сву његову тежину. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и тврдоглавост, окамењену безосећајност, прелазе на застрашивање човека. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је једноставно спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, распоредити их у одређену схему, и то може уплашити свакога. Видео сам како се државни службеници плаше на исповести, како се плаши полиција, како се плаше разбојници, како се уплашени озлоглашени алкохоличари и развратници ако само свештеник пред њима одвија своју покајничку беседу. Да, понекад је важна претећа проповед, али одговорност за овај страх мора бити посебна и двострука. И ми, свештеници, за ово ћемо одговарати пред Господом.

Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Чини се да је ово поверење предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је то била случајност, мисли он, можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао неко време. У сваком случају, пришао ти је. Пре тога се припремао, слушао своју савест, можда се дуго препирао са њом, размишљао о томе, можда је био неискрен, а можда се дубоко покајао у тренутку искрености. На овај или онај начин, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је учинио много труда, укључујући и чињеницу да је овде и сада стоји пред вама. Ово је његов кредит од поверења, али овај кредит није бесконачан. Стога, особа неће увек толерисати грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак невољност да разуме. Овај кредит се може искористити у једној исповести. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс особе са којом долази код свештеника.

Једна од најтежих тема на исповести је тема телесних греха: невера, послови ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно схватити да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек супернапет сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а оно што никада никоме не би желела да каже, каже свештенику. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење од женине искрености.

Која су овде свештеникова искушења? Прва и најповршнија ствар је радозналост. Удубите се у детаље грехова жене, девојке, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах дефинисати, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Ако је то превара вашег мужа, онда је то варање вашег мужа. Како, када, са ким, колико су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, младић, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда ће му се у овом тренутку чинити да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник не само да мора бити изузетно опрезан, већ и да држи језик за зубима и да прихвати исповест, а не да разуме шта се са женом дешава. И то се њега не тиче.

Ако се човек исповеда, онда је у овом случају, наравно, искушење суштински другачије и много мање. Али морате схватити да се са мушким причама такође треба односити са посебним опрезом. За многе мушкарце, приче о њиховим гресима могу бити хвале, жеља да покажу колико се човек високо поставља у том смислу. Чак и ако се покаје, може са неким унутрашњим задовољством рећи да је дамски мушкарац и Казанова. Оно што је овде потребно је, можда, више јасноће, строгости и сувоће — без додатних питања. Да, наравно, мушкарци су пажљивији, строжи и, по правилу, ћутљивији у исповедању. Жене умеју да буду и прећутне, јер се веома стиде да кажу мушком свештенику о својим гресима, али постоје неуротична стања када жена тежи овој пунословности и жели да исприча детаље. Ово се мора одмах прекинути и рећи да овде нема места детаљима и било каквим другим појашњењима. Само покајање и молитва.

Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да се међусобно договоре о теми своје исповести и провере колико свештеник одговара њиховом плану, да ли су успели да нацртају свештеник у овај разговор. Томе се мора одупрети на све могуће начине и такве ситуације се морају избегавати. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, тако да не може бити преласка догађаја из једног у други. Свештеник не може рећи мужу ништа о исповести своје жене, а жена ништа о исповести свог мужа. Овакву ситуацију не треба дозволити, чак и ако овај пар још није у брачној вези.

Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када огроман број младих парова живи једни са другима, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, регистрације или венчања, савест свештеника је стално изазвана.

Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају, између осталог, у црквеним канонима, трајне, упркос бројним прекршиоцима.

https://pravoslavie.ru/118781.html