Уколико узмемо банкет као модел за сабрање хришћана, онда нам је јасно да су жене у грчкој или јудејској кући биле одвојене од мушкараца. Код Јевреја, породица се састајала на заједничком јелу само у суботу, јер је тада кућа била приватни простор. У грчкој кући онога времена ситуација је била готово идентична. Породична јела су могла довести и мужа и жену за заједнички сто да једу, међутим, банкет је представљао јавни догађај и поред тога што се одигравао у кући. Стога су јела за време банкета подразумевала одвојене столове и одвојен простор за мушкарце и жене.

Покривање главе био је чест обичај на Истоку. И мушкарци и жене покривали су главу због срамоте, туге, а у римској (али не и грчкој) култури, и у време богослужења. За неке је покривање главе које Павле налаже за време молитве ништа друго него његов покушај да уведе јеврејски обичај у грчку културу. Мушкарац да се моли гологлав било је у супротности са јеврејским обичајем, али складу са римском праксом, док је женско покривање главе у супротности са грчком традицијом.У римској пак кући десиле су се одређене промене у првом веку. Богатије жене могле су бити присутне на банкету са својим мужевима, али се претпоставља да ово и даље није било општеприхваћено. У самом Риму, аристократске жене чешљале би косу у посебним околностима, уместо да је носе распуштеном. Била је то пракса која је тек отпочињала у римском социјалном окружењу, и даље не дотичући целокупно друштво. Утолико више можемо сумњати да је ова пракса била доминантна у подручјима римских колонија усред грчких подручја, као што је случај са Коринтом. Ипак, сигурно је постојала друштвена интеракција која је утицала и на Грке и на Римљане, те су стога неки римски обичаји могли бити практиковани у сусрету са грчком културом.

Будући да се већина хришћана скупљала у богатијим кућама, заједно су се састајали хришћани различитих друштвених и културних поднебља. Оно што је очигледно из свега наведеног јесте да је „откривена“ коса имала различите друштвене конотације за различите жене, не само због различитих култура, него и различитих социјалних статуса. И док је за богатије жене то значило у највећој мери прилику за показивање, дотле је за жене са Истока означавало нескромност, бестидност. У најгорем случају, жена распуштене косе исказивала је сексуалну заводљивост.

Клифорд Гирц је сматрао да сваки ритуал није ништа друго него моћан инструмент: „Ритуал не само да одсликава социјални поредак, него може да служи и као моћан инструмент у стварању културних вредности, како ревитализацији тако чак и преображају самих социјалних структура.“ Ритуал представља тако не само огледало једног друштва него и могући замајац и агент социо-културолошких промена. За рану Цркву богослужење је било и више од ритуала, догађај који их поучава односима који треба да владају међу хришћанима, парадигма онога што треба да буде и сам начин живота.Тај и такав однос и те како изазива и нарушава устаљени поредак, навикнут на понављање истих образаца кроз векове, без преиспитивања.

Поменули смо како је просторни распоред штитио част и достојанство, па тако око 320 године, не касније, цар Ликиније наређује: „Мушкарци не смеју да се појављују заједно са женама у кућама молитве, забрањујући женама да посећују свете школе врлине или да примају упутства од епископа, доприносећи постављању жена да буду учитељи само женском полу.“ Дакле, и у четвртом веку, хришћанство са својим инклузивним приступом и даље узнемирава духове времена. У свом опису хришћанства, Маркус Минуције Феликс саопштава да се у свом богослужењу хришћани састају сви заједно, и деца и сестре, мајке, жене, свих узраста и свих годишта (Octavius 9.5-6). То је у односу на неке друге конгрегације већ било спорно само по себи. Случај Ликинија који је забранио да се жене и мушкарци заједно моле пример је наметања закона Империје на Цркву. Прихватајући овај закон из нужде, Црква се борила да сачува животе чланова своје заједнице. Света Прискила у Риму садржи икону „Fraction Panis“, на којој је приказано само седам жена у оквиру богослужења, шест њих окружује седму која је у средини и очигледно ломи Хлеб. Ова икона се данас смешта у касни први век. Она највероватније осликава повлачење жена у изоловани простор, услед оптужби пагана да су хришћани неморални. Могуће да су све ово били разлози да се хришћани опрезније понашају, како не би изазвали нове прогоне. Јудејска традиција била је јасна у намери да сведе молитвени живот жена на приватни простор – кућу. Традиција је захтевала да је неопходно десет мушкараца како би се установила синагога као јавни простор молитве, а слично је било и у Кумранској заједници. Како су били носиоци богослужења, мушкарци су имали место у оквиру јавног простора.

Дакле, Апостол Павле је испред себе имао тежак задатак да помири различите праксе унутар Цркве да би предупредио непотребне потресе. Питање стида и части је за њега била практична алатка која му омогућава да усагласи различите културне обрасце које је затекао унутар своје заједнице. Отуда се он кроз узајамност обраћа и мушкарцима и женама у контексту срамоте и стида. Па тако, мушкарац који је непрописно обучен срамоти Исуса, док жена непрописно обучена откривене главе срамоти свог мужа. Одговорност за срамоту је тако аргументована да узајамно везује и један и други пол. Истовремено, наведени стихови стид и част утемељују кроз аргументацију теолошке природе, иако је опет та аргументација суштински релативизација онтолошких категорија самих појмова, што за последицу има другачији положај једног и другог пола у датом друштву.

(наставиће се)

У раној историји хришћанства проблем декаденције у Римској империји изгледао је незаустављив. Римски Август је, можда с правом, сматрао да само повећани наталитет може решити слабљење Царства, вратити му економску снагу и моћ.Учвршћујући дисциплину, он креће од своје сопствене породице, па своју ћерку због промискуитета протерује заувек из Рима.Теолошки аргументи су му веома добро користили, отуда Август инспирише своје поданике идејом о боговима који су били ожењени, те људи могу бити богови уколико имитирају њих. Теологија је тако имала значајну улогу у подупирању државне политике. Они који желе децу били су подржани, а они који су били без деце ризиковали су казну у складу са законом.

Пооштравање дисциплине ојачавало је и свест да су жене чувари части својих мужева. Њихов осећај стида јесте гарант доброг статуса и за њих и за мужеве. Доживљај стида је подразумевао свест о месту које жени припада у приватном и јавном простору. Одвајање од мушкараца – у догађајима од јавног значаја – подразумевало се за сваку поштену жену. Стога на Истоку и под грчким утицајем, жене обично нису учествовале нити у јавним, нити формалним јелима заједно са мушкарцима, него су имале своја јела одвојено, у женским одајама куће. Отуда је била јасно да је женски простор у кући кухиња, а не соба за ручавање. Уколико би жена ушла у простор тамо где мушкарци ручају, сматрала би се „бестидном.“ Тако су унутар самог дома невидљиве преграде делиле мужа и жену, децу и робове. Жене, робови и деца били су искључени из многих религијских обичаја који су били празновани по кућама у току прослава. Филон Александријски описује у својој књизи „О контемплативном животу“ како је изгледао Сабат у неким јеврејским мистичним групама. У том опису видимо да жене и мушкарци седе заједно одвојени преградом. Просторно одељивање указивало је на смерност жене и поштовање норми.

Религијске дужности жена биле су сведене на најмању могућу меру. Код Јевреја тог времена, чак и могућност да жене читају Тору у синагоги није практикована због „достојанства конгрегације“.Дакле, конгрегација је чувала своју част поштовањем задатих правила, измештајући жене у једини допустиви простор – приватни. Жена пак са своје стране, са осећањем стида, као позитивном вредношћу, неће ни покушати да „упрља“ простор који је намењен мушкарцима. По питању стида и срамоте, простор је играо значајну улогу – јавни или приватни. Свако је у друштву морао знати своје место, а присуство у једном простору подразумевало је одржавање части и достојанства заједнице.

Жена је такође сматрана проблематичном и због своје менструације. У јеврејском контексту, менструална крв је табу и нечистоћа, јер представља највишу форму загађења – смрт. Недостатак менструалне крви сигнализира нови живот, док њено постојање указује на смрт. То је у основи оптика кроз коју се посматрало ово стање жене. Услед јасно идентификованих момената који прљају жену, постављен је и утврђен тренутак када се она чисти. Осећање стида је било општеприсутна појава у животу сваке жене, седам дана менструације били су обележени осећањем стида, кривице и изопштености. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка; више социјални, а мање медицински проблем.

Брига о простору као граничнику и чувару части веома јасно може да се види у јеврејском Храму и јеврејском социјалном контексту. Нагласак на јеврејском контексту је значајан јер првобитна хришћанска мисија најчешће се вршила кроз синагоге. У својој мисији ширења хришћанства, апостол Павле је често користио синагоге (приватне куће адаптиране за јеврејску заједницу) или пак приватне куће људи у одређеном месту. Синагоге је Павле употребљавао како би пагане из различитих културних миљеа привео хришћанству, заједно са Јеврејима. Приватне куће су, дакле, постале матичне ћелије, мешавине култура и друштвених навика. За саме Јевреје, Храм у Јерусалиму је био репрезентација универзума јер почива на слици стварања онако како је она описана у Постању. Бог ствара свет ни из чега, али га креира кроз уређење првобитно хаотичног стања, раздвајајући материју и стварајући ред: раставља светлост од таме, море од земље, мушкарца од жене итд.

Структурирањем и организацијом хаоса у почетку, Бог успоставља организовани поредак као претпоставку света у којем данас живимо. Божије стварање и светост су изражени кроз ред и поредак. Бити део поретка, поштовати га и чинити постојећим, било је као учествовање у самом Божијем делу. Стога је архитектонски дизајн самог јеврејског Храма требало непрестано да подсећа на пожељни поредак који се очекивао од свих чланова друштва. У том и таквом простору, који је подељен на више делова, „неопходно је да свако задржи своје место.“ Промишљање о Храму одредиће и правац у коме ће се изражавати теолошко размишљање, у коме је појам вечног реда комплементаран простору које се супротставља времену као пролазном. Време може протицати и пролазити, али оно што остаје фиксирано јесте ред – вечни ред који изражава трајни поредак космоса установљен од Бога. Бити у том Храму ближе „светињи над светињама“ није било ништа друго него репрезентација и саме близине Божије. У тој архитектонској подели, жене су заједно са децом и паганима биле најдаље од Бога у својој позицији, а мушкарци најближе. Не сме се сметнути са ума како је обрезање као симбол завета са Богом био искључиви прерогатив мушкараца, чиме је искључио жене из унутрашњег јеврејског живота више векова. Пол је, стога, симболизовао извесну баријеру у односу са самим Богом.

У оваквом културном миљеу израња хришћанство, у границама које теолошки и просторно фиксирају могућности и вредности, друштвене односе, улоге, али и част и стид. Отуда нам може бити јасније, како поједине епизоде које налазимо у јеванђељу, имају много већи потенцијал у ширењу идеја слободе, него што нам се на први поглед може учинити.

(наставиће се)

Тамо где постоји права љубав, нема места похлепи и зависти. Ко изазива поделе и немире, далеко је од љубави, далеко од Христа.
Нажалост, многи људи су непријатељски расположени према другима. Клеветају их, понижавају, причају о њима у њиховом одсуству. Много пута и анонимно покушавају да шире лажи само да би изазвали немир и пометњу, бол и тугу.
Али, истина је да само показују злобу коју имају у себи, комплексе од којих пате, потиснута осећања која имају. Зато се баве животима других (посебно оних за које мисле да су им у нечему конкуренти) и не удубљују се у сопствене животе.
Они се плаше да се суоче са својим неуспехом, па траже неуспехе у животима других. Они се плаше да признају свој грех, своје страсти, па се зато фокусирају на недостатке других (ако их нема, замишљају их) и труде се колико могу да их разоткрију, не да би помогли људима, већ да би им нанели штету. Њихови мотиви нису да људе доведу до покајања, већ да им науде, укаљају их, осуде. Јер, да су хтели да им помогну, отишли би код њих и разговарали. Али пошто је њихов ум изопачен и помрачен, они говоре о свима само не о себи, обраћају се другима, али не и себи.
Особа која почини такво зло дело је дотакла духовно дно. Колико год метанисао, колико год постио, колико год молитви изговорио, ако не престане да се непријатељски опходи према другима, неће ништа постићи. Јер, док споља делује скромно и тихо, понизно и мирно, у стварности је себичан и сраман, циничан, зао и велики мрзитељ.
Ако приметиш у себи непријатељске мисли према човеку, покај се. Нарочито ако приметиш да је твоје срце усмерено на одређену особу, потребно је да се молиш за њу још више и не покушаваш да јој наудиш. Ако кажеш да си хришћанин, докажи то. Христос никоме није нанео штету, никога није понизио, никоме се није супротставио, осим оним страсним и гордим фарисејима који су друге осуђивали а себе представљали као спасиоце и чуваре истине.
Нико се неће спасити јер се борио са својим братом. Нико се неће спасити јер је заратио са ђаволом. Ко прашта и љуби брата свога, спасава се. Ко живи како Христос хоће, како је Христос живео, тај се спасава. Све остало је "бајка".
Морамо престати да гледамо на друге са мржњом, завишћу, злобом, страшћу, презиром, сумњом, лукавством. Овакво понашање само показује наше комплексе, несигурност, осећање инфериорности, лудила, нискости, зависти, злобе, похлепе и незахвалности. Али, поред свега тога, једино што је извесно је да, не само да духовно не напредујемо, већ се рушимо у тами без дна пропасти.
Нема љубави тамо где влада мржња. Нема Христа тамо где влада самоправедност. Нема Истине тамо где се наша истина користи да науди другима, да клевета, да уништи и доведе у сумњу друге. Нема спаса када, уместо да се излечимо од својих страсти, покушавамо да наметнемо своју истину другима.
Немојмо се претварати да смо нечији спасиоци. „Ако Бог оде из твог сећања, љубав ће отићи из твог срца“ (Непознати отац).
Немојмо користити љубав или бригу да бисмо манифестовали страсне покрете нашег срца. Ово је нешто најтрагичније што нам се може догодити. Јер, многи су из „велике бриге“ наудили људима и из „велике љубави“ их разапели.
„Ко са непријатељством гледа на животе других, никада неће добити опроштење својих сагрешења“ (Св. Јован Златоуст).
Завршавам оним што је свети Пајсије Светогорски говорио: „Не бацајмо камење на људе...на хришћански начин“.
Не треба да се супротстављамо другима, утолико више што смо хришћани.
Уместо да бацате камење на друге, баците камење на свог самоидола, сломите његову дрскост, зауставите своју опсесивност, ослободите се злобе. Ако не желите, то је опет ваше право, али знајте да ћете пре или касније окусити резултате својих избора.
Оно што даш добићеш и шта посејеш то ћеш и пожњети. Шта си дао, то ће ти се и дати. Да ли сте дали пољупце, загрљаје и опроштај? Даће вам се. Да ли сте дали злобу, ударце и мржњу? То је оно што ћете добити. Рај си дао, рај ћеш добити. Ђавола дајеш, пакао ћеш добити...

архимандрит Павел Пападопулос

https://www.bogonosci.bg

Веома лако губимо једни друге. Није важно чија је кривица, ако једни и други имају сломљено срце. Место где је живела вољена особа испуњава увреда и горчина. Разлози за несугласице су ретко фундаментални и неизбежни, чешће се свађамо око ситница. А онда у „нечијим правима“ на место љубави долази самољубље, а љубав се ломи њеним притиском. Породица се распада, љубав и пријатељство бледе. Постајемо непријатељи и губимо једни друге кроз сузе.
Како избећи деструктивне сукобе? Постоји једноставан лек којим мудра мајка учи своје дете од првих корака у животу: тражи опроштај за своју грешку. Нажалост, овај лек није нимало лак.
Самопоуздање, увек уверено у своју „очигледну исправност“, постаје камен спотицања. Свака страна сматра кршењем правде рећи: опрости! Други је увек више крив јер је он „други“. Самољубље жртвује пријатељство и љубав „у име правде“. „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. “ (Мт. 7,12).
Наша непријатељства су укорењена у древном сукобу између човека и Бога. Тужна прича о томе почела је у Рају. Не послушавши заповест, Адам и Ева " зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си? А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох." (уп. Постање 3,8-13). Признајући своје дело, жена указује на змију као кривца. У оба одговора препознаје се карактеристичан знак греха: препознавање чињенице и порицање кривице за то.
Како се развија породични сукоб? Једна страна криви: "Урадио си ово, и ово, и ово." Противна страна не пориче ове чињенице. Она узвраћа контраоптужбом: „А ти си урадио ово, и ово, и ово“. Сукоб долази у ћорсокак. Нема излаза из тога.
Овај ћорсокак се може превазићи конструктивним дијалогом ако сви признају своју кривицу. Свака оптужба мора бити прихваћена, процењена и призната као што се признаје и сам чин. Када је одговор на оптужбу признање кривице, сукоб се решава и долази до међусобног разумевања. Тада друга страна може признати кривицу и затражити опроштај. Долази помирење. „Не допусти срце моје у речи лукаве, да измишља изговоре за грехе“ (Пс. 140,4) , позивамо на црквену молитву у дане Великог поста. То значи: не дај да лукавим речима одричем своју кривицу у греху. Тако почиње дијалог у коме се миримо са Богом и једни са другима.
Такво помирење је јеванђелски услов за опроштење грехова: ако опростите људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески; али ако ви не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити сагрешења ваша . А још конкретније, Христос је говорио о немогућности молитве непомиреног срца: „Зато дакле ако принесеш дар свој к олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто на те, Остави ондје дар свој пред олтаром, и иди прије те се помири с братом својијем, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 5, 23-24). За помирење је потребна храброст.
Подједнако је тешко и тражити опроштај и опростити. Да признаш своју кривицу, да изговориш тако једноставне и тешке речи: опрости ми – треба се понизити. Понизност захтева духовну храброст. Тражити опроштај значи променити свој став према особи. То је обећање лојалности које се неће сломити, на које можете рачунати. Ово је подвиг за храбре. А да опростиш? За опроштење је потребна велика душа. Такав подвиг се зове великодушност.
Опростити значи вратити поверење, ризиковати. Опростити значи заборавити, прихватити да грешка није била велика. Лако је опростити оне ситнице које нису дубоко дотакле наше самољубље. Често чујемо извињења добро васпитаних људи који су нас нехотице гурнули или нам изазвали друге мање сметње. Али, хајде да заборавимо оно што нас је болно гануло и мучило, што смо доживели као отворену рану, што је узнемирило наш унутрашњи свет и од чега смо огорчени дахтали, или у очајању кидали руке, или дуго и неутешно плакали; оно од чега смо поцрвенели од стида и понижења – да све ово заборавимо, да избришемо из сећања... То је у границама подвига, на путу јеванђелског савршенства.
Христос стоји пред нама као вечни пример праштања. Попевши се на Голготу, војници су Га разапели на крсту. Уследили су тешки ударци чекићем. Пробили су и приковали Његове руке и ноге за дрво. Војници су очекивали да чују стењање и клетве са крста. Али са тог крста се зачула молитва: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23,34). После тога, не може бити кривице на земљи која се не може опростити покајнику.
Тајна праштања није само да се помириш са оним ко те је увредио, већ да му не пожелиш зло. У тајни праштања дешава се чудо: враг постаје пријатељ коме, не само да желимо добро, него заиста и чинимо ово добро: „Ако је твој непријатељ гладан, дај му да једе хлеба; ако је жедан, дај му да пије воде.“ (Пословице 25:21).
Постоји висина недоступна обичном погледу, висина коју понекад достиже хришћански дух, приморавајући се да се не љути на непријатеља, него да се сажали на њега и воли брижном, топлом љубављу, као у временима несреће и болести. Када се људи које ценимо, који су нам толико значили, за које смо жртвовали све што можемо и више него што можемо, покажу као непријатељи, тада почиње неподношљива патња душе. Истовремено, тешко је не дати одушка гневу и мржњи. Али, ми их на крају волимо, не због њихових мана, већ због светлости и достојанства које имају , које је скривено у њима. У вечном царству стајаћемо једни пред другима, и тада ће заблистати она блага која су била у њима, а која нам они нису могли показати, а ми у њима нисмо могли распознати.
Када улазимо у Велики пост, тражимо опроштај једни од других у нади да ће Христос опростити наше дугове Богу. Ако се наша савест усуди да тражи опроштај, ако наше срце великодушно опрашта грехе ближњима, онда ћемо на Судњи дан неустрашиво рећи Богу: „Опрости нам грехе наше, као што смо и ми опростили дужницима нашим “ . Амин.

о. Павел Аделхеим

https://hristianstvo.bg

Неколико недеља пре почетка Великог поста, у цркви, преко одређених текстова из Јеванђеља, почиње духовно припремање за овај пост. Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правилној молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вера у Васкрсење основ хришћанства.
Велики и Часни пост, који је име добио према Часном Крсту на којем је страдао Господ Исус Христос, установљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, после крштења на реци Јордану, отишао у пустињу и постио четрдесет дана и ноћи, након чега је изашао као победник из кушања које му је поставио Сотона. Пост није гладовање, ни запостављање трпезе, на којој у дане поста нема хране животињског порекла, већ је пре свега морални и етички чин и израз стварне љубави према Богу у Сину Божијем, који је својим страдањем и животом у вери успоставио вредности хришћанства. Током Часног поста се не одричемо само неке хране и забаве. То је време када преиспитујемо себе, улазимо у дубину свога бића, у жељи за истинским покајањем и очишћењем, јер православни хришћанин није онај ко је то само по имену, него по животу и делима. Ако у срцу станују црне мисли и нема љубави и благослова, праштања и тежње за добрим делима, узалуд се одричемо хране. Свака од недеља Великог поста има своје посебно значење. Прва се зове Недеља православља. То је подсећање на победу иконобранитеља над иконоборцима. У Цариграду се 843. године победа православља догодила баш на прву недељу Великог поста. Први дан Великог Часног Поста је Чисти понедељак док се цела прва недеља овог поста назива Чиста или недеља Православља. До Васкрса се уз посебна молитвена богослужења смењују Недеља Пачиста, Крстопоклона, Средопусна, Глувна, Цветна и Страсна или Страдална Велика недеља. Васкршњи пост је најстрожији пост, подразумева уздржавање од мрсне хране строгу исхрану базирану на сухоједењу и води, а уље је дозвољено јести само суботом и недељом, док се пост разрешава на риби два пута и то на празник Благовести и Цвети. Током ова прва два дана поста ( у понедељак и уторак) прве Чисте недеље не једе се ништа, док болесни и раслабљени могу јести само барено поврће. Није довољно, како се обично ради у нашем народу, строго постити прву и задњу недељу поста, сматрајући да смо тиме ” одужили дуг “. То је заваравање које подсећа на мост чија је градња започела са обе стране реке, а средина остала празна; таквим мостом се нити долази нити прилази.

https://www.svetigeorgije.dk/nedelja-prva-posta-cista-nedelja-pravoslavlja/

Добра дела и лоши мотиви

Свако од нас из Јеванђеља зна какав треба да буде наш начин деловања у односу на људе око себе. У неким случајевима можда не разумемо шта тачно наш ближњи жели и очекује од нас, али имамо заповест да поступамо са другима онако како бисмо желели да они поступају са нама. И свако од нас је савршено свестан шта би желео: желимо да будемо вољени, да нас подржавају, да нас поштују, да буду пажљиви према нама. Oчигледно је да смо на све ово позвани у односу на друге људе. То је оно што је Богу угодно и што свакако мора бити присутно.

Осим тога, морамо имати на уму да је угађање људима нешто што можемо да видимо у себи, и то само у себи, јер је то нешто што је одређено унутрашњим мотивима човека, често познатим само њему и Богу.

Где почиње угађање људима? Онo почиње тамо где основни узрок човекових поступака, које други сматрају добрим, није дужност хришћанске љубави, већ неки спољни фактори. Две од њих преовлађују: страх и профит. Штавише, уопште није неопходно да због страха од друге особе или нечега у вези са том особом чинимо дела која су лажна, сама по себи погрешна. То могу бити објективно добра дела, па и неке жртве са наше стране – али не ради Христа, већ ради наше гордости, нашег кукавичлука. Исто је и са сопственим интересом: можемо учинити нешто што је заиста потребно и добро, али са рачуницом – и неће имати исту цену пред Богом као оно што се ради Њега ради.

Нека узрок пати?

У вези са овом темом, понекад се поставља питање: шта да радимо ако видимо да човек, из поноса, из илузорне идеје о себи, чини нешто неразумно? Да ли је вредно покушати да га задржимо? Ако немо посматрамо његове грешке, да се не бисмо посвађали с њим, зар то не би био грех угађања његовим страстима?

Рецимо, ако се човек осећа веома лоше из дана у дан, али не жели да иде код лекара, покушаћу да га отерам тамо свим расположивим средствима. И да, у многим случајевима ћу изгубити мир са њим на неко време – али ово је боље него касније схватити да сада особа заправо умире, а нисам инсистирао на његовом прегледу у право време. А у једноставнијим, свакодневним ситуацијама постоји и извесна градација: једно је ако мајстор још више раздрма неку расклиману столицу, а друго, ако се попео на неку електричну инсталацију и ускоро га удари струја. И у неким случајевима вреди оставити човека на миру како не би претворили своје животе у непрекидан ток коментарисања, али у другим га можете, фигуративно речено, везати за руке и ноге и у томе неће бити греха.

О ласкању и комплиментима

Многи верници много чешће коментаришу него што изговарају било какву пријатну реч другима, а то је делом и због чињенице да у комплиментима опет виде грех човекоугађања. Да ли је ово заиста истина? Заправо не, али опет све зависи од намере. Ако човеку говоримо о нечему што је заиста добро у њему, онда је то једноставно констатација чињенице и у томе нема ничег грешног - осим ако, наравно, не очекујемо да ћемо тако изгледати боље у његовим очима. Понекад можете похвалити особу чак и за оно што у одређеној мери има потенцијал да уради. Ову добру ствар можете нагласити да бисте је ојачали, подржали, угодили јој, и у томе неће бити преваре или самообмане. 

Када истичемо нешто у односу на особу што она уопште не поседује, то је превара, и то није само грех угађања људима, већ и грех ласкања. Такву лаж не може да диктира брига – неке друге мотиве треба тражити у себи. И треба имати на уму да нормалан, психички здрав човек увек устукне од ласкања – то не може да му послужи да га ојача, да га утеши, јер му је просто непријатно. А особи која је похлепна на ласкање, могу помоћи две ствари да то одбаци: разумевање да, ако вам ласкају, то значи да вас сматрају не баш добром особом, и сазнање о томе колико брзо ласкање, ако је прихваћено, ствара зависност у човеку: ако верујеш једном, поверујеш два пута, три пута - и заиста ће ти бити потребни они који ти ласкају. И то се у животу може приметити врло често: човек прво формира своје окружење које се састоји од ласкавца, а затим га ова средина потпуно обликује. А понекад неко остане у овом заточеништву до краја живота - и не упозна своје право "ја", не може доћи до њега.

Сумња у себе је обично резултат неких околности које су се догодиле у животу особе. Психолози верују да већина наших психичких проблема потиче из детињства. Кључни тренутак у свачијем животу је однос са родитељима. Управо њихове грешке често постају разлог за развој несигурности код детета. На пример, тата је сањао да се бави неком професијом, али није успео. Када отац има сина, уз његову помоћ покушава да оствари свој сан - чини све да дете стекне жељену професију. Али, дете то не жели: оно има другачији начин размишљања, различите способности. Долази до сукоба. То је неизбежно, јер родитељи пројектују своје наде, снове, жеље на своју децу – а деца не могу да их игноришу. Када родитељи не воде рачуна о дететовим жељама, оно одраста несигурно јер сумња у своје вредности. Развија осећај кривице и страха јер не испуњава очекивања оца и мајке. Ове проблеме је веома тешко превазићи чак и у одраслом добу.

Често се дешава да у породици један од родитеља врло јасно доминира над дететом, потпуно подређујући његов живот својој вољи. Он одређује како да се дете облачи, где да иде у шетњу, са ким да се дружи, које способности да развија. Дете не живи самосталним животом и не одлучује. Када постане пунолетан, веома му је тешко да самостално доноси одлуке, због чега се развија сумња у себе.

Како ово превазићи? Пре свега, препоручио бих да верујете другима. Када човек осети подршку и осећа да није сам, много лакше савладава тешкоће. То не значи да морате да делите своје тајне са свима. Мислим на могућност да једноставно разговарате са неким, питате за савет. Такав саговорник може бити не само члан породице, већ и пријатељ, вољена особа, чак и свештеник.

Друго: нађите храбрости да направите корак. Често сањамо о нечему, али не чинимо ништа да остваримо свој сан. Страх од неуспеха нас ограничава и спутава. Морамо покушати да то превазиђемо.

Трећи корак је да се радујете својим успесима. Да ли је нешто успело? Да ли сте успели да обуздате своје страхове и превазиђете неизвесност? Причајте о томе, немојте се стидети да покажете своју радост!

Четврто, урадите нешто што вам доноси задовољство. Можда сте цео живот сањали да цртате, али се никада нисте усудили да покушате. Упишите се у уметничку школу или на неки курс. Немојте се стидети својих преференција и хобија. Имам пријатеља који одлично везе, али му је непријатно због свог хобија јер „није мушки“. Увек му кажем да, ако воли овај хоби и он му доноси задовољство, онда треба да га ради, да ужива и буде срећан. Не можете зауставити импулсе душе.

Пети корак је стално учити. Данас постоји много предавања на Интернету која вам омогућавају да научите нове ствари и да се развијате. Понекад човек има много слободног времена, али га узалудно троши. Позовеш га да иде на неко предавање, да чита, гледа нешто - он одговара: „Зашто ми то треба? Ја имам тридесет година!" Односно, ставља тачку на себе, а то је велики проблем. Веома је важно развијати се, посебно за особу која пати од сопствене несигурности. Када постанете бољи, паметнији и научите нешто ново, много је лакше превазићи сумњу у себе.

Зато не дозволите да ваша несигурност пусти корене, радите, читајте, савладајте је. Уверен сам да је веома важно, не само за хришћанина, већ за сваког човека, да пронађе слободу и радост.

протојереј Николај Марковски

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Једно од значења речи „пост” је дужност. И током Великог поста бићемо на посебној дужности – чуваћемо своју душу. Почећемо да строже посматрамо, пратимо кретање мисли, емоција и дајемо им искрену процену.

Такође, пост је одлично време за тренирање воље – кроз уздржавање у храни и информацијама. Наше душе су рањене великим делом вести које конзумирамо. Одбијање њих није ништа мање важно од одбијања слане хране.

Не заборавимо да смо ми ти којима су потребни сви тренинзи и вежбе; Бог од њих нема користи. Он је савршен и самодовољан.

Важно је да се усредсредите на своје грехе, а не да завирујете у туђе, и да не испитујете речи и дела других људи под микроскопом. Одговараћемо пред Господом само за себе.

Велики пост је плодно време за чишћење душе од зла. Да бисте то урадили, важно је не правити компромисе са злом. Трагање за компромисом са злом, такозвана толеранција, карактеристична је одлика нашег времена. И лако је пасти под опште расположење које влада у друштву. Нестаје директност исповедања вере, почиње оправдање за зло и свој пад, јача вештина одступања од истине, развија се толеранција према греху... Све су то лоши симптоми који доводе до тешког духовног стања, понекад неизлечивог. .

Господ Бог је савршена доброта, безусловна чистота, безгранична мудрост. Као што видимо, Он је бескомпромисан и непроменљив, у Његовом Имену и Својствима нема нејасних ознака, постоји одређена и недвосмислена дефиниција. У питањима вере, ми, по угледу на Христа, морамо бити прецизни и недвосмислени.

Дато нам је и време Великог поста да се припремимо за сусрет са Христом – Богом Живим, Распетим и Васкрслим.
А службе Великог поста нам помажу да се правилно уклопимо и припремимо за овај догађај.

Св. Јован Шангајски је писао: „Да бисте се духовно уздигли, пре свега треба да се ослободите бремена греха, који се уклања покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима. Очишћени, срећемо Светло Васкрсење Христово.”

Човек је призван да живи вечно, а Црква нас у ове посебне дане подсећа да поред земаљских, постоји и живот вечни. Цркву је Христос створио на земљи ради тога, да би водила људе са земље на Небо.

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/ru