Ово није први пут у последње време да се поставља питање: „Како можете да постите када је око вас толико смрти, бола и патње, а да ли је сада уопште потребно постити?“

Али за верника, одговор је сасвим јасан: треба постити. А сав ужас и крвопролиће, неправда и суровост која се дешавају како на нашој земљи, тако и на другим деловима планете ни на који начин не укидају пост, тим пре – управо зато треба да постимо и да се интензивно молимо када постоји толико зла у свету.

Тако се десило да управо сада, у условима смртне опасности за многе људе, у условима прогона православних хришћана, све споредно бледи у други план. И некако су саме од себе нестале ситне расправе о броју „молекула масти“ у овом или оном производу и о томе да ли се сојино „месо“ или „млеко“ може сматрати посном храном итд. За то сада нема времена.

И зато, сада је време да се сетимо суштине поста.

Са становишта хране током Великог поста, корисна је пре свега она храна која не одвлачи пажњу од општења са Богом, од молитве, од љубави према Богу и ближњем. Храна која нас не чини зависницима. Другим речима, храна као потреба, а не извор претераног задовољства, ситости или губитка драгоценог времена у кухињи.

Ово је главни критеријум, а тек онда вреди говорити о самој храни, колико је мршава у свом саставу.

На крају крајева, која је сврха јести великопосну храну ако се преједамо формално посним, али скупим, радно интензивним и сложеним јелима? Ако сте, уместо да се молите, провели дуго петљајући по кухињи, стварајући још једно вегетаријанско кулинарско ремек-дело. Ако наш комшија нема довољно за једноставан кромпир, а ми (чији приход, наравно, дозвољава) купујемо скупе морске плодове и користимо их да створимо изузетан ужитак за месо.

Али пост није уштеда на храни. Како мудро каже св. Јован Златоусти: „Смисао поста није у томе да не једемо корисно, већ да оно што је припремљено за вас треба да једу сиромашни уместо вас.

И ту се отвара још једна важна област поста: помоћ ближњем. У нашој садашњој ситуацији, помоћ ближњем је, пре свега, подршка браћи и сестрама у вери. Подршка и помоћ онима који сада више трпе: онима који су остали без прихода, без породице, као и парохијанима и свештеницима лишеним цркве.

Сада, више него икада, Господ нам показује оне који страдају, којима бисмо могли помоћи колико можемо. Уосталом, као што и сам Христос каже: „По томе ће сви знати да сте моји ученици ако будете имали љубав једни према другима“ (Јн. 13,35). Ово је суштина поста.

https://pravlife.org/ru

Сви имају безизлазне ситуације. Да ли је могуће не туговати и не очајавати када се суочимо са њима? Како да промените свој однос према њима? О томе говори протојереј Владимир Шутов, настојатељем храма Светих царских мученика у селу Александро-Калиново.

Христос је дао све одговоре

Питање које данас разматрамо је истовремено и веома актуелно, јер се суочава са нама, савременим хришћанима, и веома древно, јер су њиме биле збуњене све генерације људи који живе на земљи. Враћа се на избор начина живота. Немогуће је пронаћи универзални одговор на то, пошто је свака особа јединствена - а и њен животни пут је јединствен. Зато се јавила потреба да на свет дође Син Божији, Који је одговорио на сва људска питања. Иначе, управо је из тог разлога развој хришћанства довео до опадања многих филозофских учења.

Како се помирити са оним што не можете да промените? Одговор на ово питање могућ је у философском и религиозном смислу, и ако ће у првом случају зависити од учења које изаберемо, онда се у другом све одлучује са становишта вере. Како се односити према тузи и патњи, према безизлазним ситуацијама? Ако верујемо да је све дато од Бога, онда га замолимо да нас научи да прихватимо оно што не можемо да променимо, да нам да храбрости да променимо оно што можемо, и мудрости да разликујемо једно од другог.

Зашто патимо ако нешто не можемо да променимо?

Зашто патимо? Може се истаћи неколико аспеката. Први је одбацивање туге као такве. Западна култура говори о личној хедонистичкој срећи, а овај хедонизам постаје све милитантнији: одбацивање туга, лишавања, бола јавља се чак и на нивоу мисли. Човеку не можете ништа да кажете, јер га чак и помињање невоља и проблема може наљутити. То сведочи о великој психолошкој трауми човека посебно, и уопште – о недостатку вере у цивилизацију, која се заснива на таквом односу према животу.

Други разлог за патњу често лежи у неразумевању значења туге. Зашто се људи отпуштају са посла, дешавају се болести, а млади умиру? Зашто сам споља другачији од других, зашто нисам успешан, зашто имам толико проблема? Човека узнемиравају такве мисли, а што је више узнемирен, то мање може да утиче на околности које га узнемиравају.

Шта да радим?

Прочитајте Свето писмо

Ако је реч о верницима, онда се ситуација може променити разним акцијама. Пре свега треба читати Свето Писмо. У њој нам је милостиви Господ дао све што нам је потребно за спасење и испуњен живот. Апостол Павле учи да све ради на добро онима који љубе Бога. Размислите о томе: све!

По нашем схватању, губитак је лош, добитак је добар. А ако све посматрамо по критеријуму љубави према Богу, онда су и први и други добри, јер „сваки добар дар и сваки савршени дар силази одозго, од Оца светлости“ (Јак. 1,17). . Ако нас, на пример, изненада посети болест, зашто јој се опиремо? Због недостатка љубави. Без љубави према Богу нема поверења у Његов Промисао. Није случајно што апостол Павле у својим посланицама пише: „Ко љуби Бога, од Њега је дато знање“ (1. Кор. 8,3). Управо по томе се религија разликује од филозофије: прво је знање које нам је дато одозго, а друго је гледиште једног или више људи о одређеном питању.

Промените свој став према животу

Хришћани бирају правду Божију, о чему апостол каже: „Сада се, осим закона, открила и правда Божија, о чему сведоче закон и пророци, правда Божија кроз веру у Исуса Христа свима и на све који верују“ (Рим. 3:21-22). Ако човек своју истину стави изнад истине Божије, не може бити срећан.

Свако ко је суочен са немогућношћу да нешто промени треба да схвати: оно што се дешава је део његовог живота и овај део се не може бацити. Немогуће је живети без бола, ускраћености, проблема. Човек на свет долази кроз патњу своје мајке. Она је у болу, али без овога неће бити новог живота. Тада се човек развија, док живи, доживљавајући или срећу стицања или бол губитка - и то је нормално. Што пре ово схвати, биће му боље и лакше да живи на земљи.

Сам Господ је рекао: „У свету ћете имати невољу; али се охрабри: ја сам победио свет“ (Јн. 16:33). Ако Он, шаљући нас у свет, упозорава да нас туге чекају и да их можемо победити само Његовом победом, онда то значи једно: живота без туге нема нигде и ни за кога. Не постоји држава, друштвена структура, политички систем, економска ситуација у којој не би било туге. Али, како је учио свети Амвросије Оптински, свуда је потребно смирење, стрпљење и неосуђивање других.

Да бисте превазишли тугу због немогућности да нешто промените, морате имати стрпљења, „али нека стрпљење има свој савршени ефекат, да будете потпуни и ништа вам не недостаје“ (Јаков 1:4). Прихватити оно што не разумемо захтева понизност. Схватите да ми нисмо главни на овој земљи и не Сунце око којег се она окреће. Ми смо исти као милиони других људи који овде живе, али наш циљ је остваривање комуникације са Богом, обожења и живота у наредном веку. Само пролазећи кроз понизност – пред одређеним околностима, између осталог – постижемо жељени резултат.

Обавезно се молити

Следеће важно средство је молитва. И светитељи су подносили тугу, али су се истовремено обраћали Богу за утеху и помоћ. На пример, свети великомученик Јевстатије Плакида је постао хришћанин – и изгубио целу своју породицу, али је живео са тим и преживео. Све му је полазило за руком, а онда је поново почео период искушења када није могао ништа да промени. Зашто је то?

Чињеница је да наш пут није унапред одређен, зависи од нашег избора. Бог није као: „Дошло је време, морате да патите. Штавише: постоје патње које човеку не иду на руку. Само страдање у име Христово, ради вечности, ради живота следећег века, добија смисао и даје човеку снагу. Важна су она искушења у којима он свесно бира у корист Бога. Тада његове туге постају пут у вечност, „где нема бола, нема туге, нема уздисања, већ бескрајног живота“.

Окрените се искуству светаца

Свиђа ми се молитва Светог Димитрија Ростовског, која садржи следеће речи: „Ако хоћеш да ме видиш у светлости: буди благословен. Ако хоћеш да ме видиш у мраку: опет буди благословен. Ако ми отвориш двери милосрђа Твога: добро је за мене, ако ми затвориш двери милосрђа Твога: благословен је Онај који ми у правди затвори врата.” Како доћи до таквог степена духовног савршенства? — морамо се научити да верујемо Творцу, као што му је веровао свети Димитрије. Морамо схватити: Бог никада не жели да учини било шта да нам науди. Све што се дешава мора се сагледати са ове тачке гледишта. Тешко је, веома тешко, али могуће. Нека нам у томе буду помагачи наши свеци.

Прошавши пут упознавања Светог Писма, пут молитве, пут промене погледа на живот, почећемо да схватамо да није све тако тешко као што се чинило, и да стрпљење помаже на много начина. Хајде да схватимо да је идеја људске свемоћи ћорсокак.

Ограничите проток негативних информација

Понекад, да бисте прихватили оно што не можете да промените, морате научити да имате исправан однос према животу уопште. Савремени човек живи у сталном стресу: бензин је поскупео, долар порастао, плате мале, рачуни за комуналије високи ! Како преживети међу свом овом негативношћу? — да замолимо Бога да нас научи да правилно прихватимо све што видимо и чујемо, како се ова информација не би показала погубном за нашу душу. Ако човек има потешкоћа да то прихвати, проучавање Светог писма и молитва могу помоћи. Али ако гледате канале са вестима, где су од десет вести све одвратне, можда је боље да их уопште не гледате?

Данас се на човека излива толики ток негативности да нема начина да се избори са тим. Није изненађујуће што у таквој ситуацији има осећај да не може ништа да промени – ни у свом животу, ни у свету око себе. Да бисмо избегли празнину, морамо се бавити превенцијом: прво схватити да туге и ситуације у којима смо беспомоћни постоје и постојаће, али су само део нашег живота. Друго, ограничите количину тврдих вести и других негативних информација. Треће, фокусирајте се на ваше проблеме и проблеме оних који су у вашем непосредном кругу комуникације. Решите их на основу искуства Светог писма и Светог предања, који уче да ће сви на свету бити у тузи, али туга се може победити, „а ко претрпи до краја, биће спасен“ (Матеј 10:22).

Не повлачите се у себе, размишљајте и немојте се обесхрабрити

Ако човек тугује јер не може да промени нешто у свом животу, добро је ако о томе разговара са другим људима. Ово помаже да се превазиђу тешки периоди живота. Ако немате баш са ким да разговарате, можете се обратити свом исповеднику, јер су човекове духовне туге његова сфера одговорности. Главна ствар је да не падате у осуду, да не кривите друге за своје невоље.

Апостол учи: „Где је завист и свађа, тамо је смутња и све зло“ (Јаковљева 3:16). То значи да ако покушате да се ослободите претеране зависти и беса, туга ће бити мање. Ако будемо друштвенији и љубазнији, избећи ћемо још веће проблеме. Не можемо да променимо околности, али, као што знате, можемо да променимо свој однос према њима и да их правилно применимо у нашим животима. Ако овај став градимо на Божјој истини — живимо са понизношћу, љубављу, милосрђем — онда ће промене сигурно доћи. Главна ствар је да пазите на себе, а не на друге.

Један амерички психолог је написао да већина људи пати од проблема који се још нису појавили. Ово је веома истинито запажање. Ако у животу има превише ствари које не можете да промените, морате да схватите да ли су сви ови проблеми заиста стварни, или постоје само у вашој глави.

Главна ствар је не клонути духом. Утученост се развија у гунђање и потпуно уништава живот. Не морате да се повлачите у себе, немојте мислити да само ви имате проблеме, само сте ви несрећни. Морамо све време ићи напред, трудити се да не станемо, да не заглибимо у невоље. Погледајте да ли се оне могу решити на неки други начин а не  како сте обично радили. Можда треба да тражите помоћ. Најважније је деловати и ојачати се добрим примерима оних који су се изборили са оваквом невољом. Историја познаје безброј таквих случајева. Људи су преживљавали у концентрационим логорима, у нехуманим условима, након чега су нашли своје место у друштву и унапредили свој живот. Не треба занемарити њихово јединствено искуство.

gorlovka-eparhia.com.ua

Пост није одредба свештеника и владика, нити је одредба људи, већ је пост  заповест Божија. То је прва заповест која је дана роду људском још у Рају. Отворите Свето писмо, видећете на почетку Прве књиге Мојсијеве да је Бог настанио човека у једном веома лепом окружењу, у Рају. И која је била прва заповест коју је дао људима? «И запрети Господ Бог човеку говорећи: «Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“ (1.Књ. Мој. 2,16-17). То је била прва заповест. Да ли је била тешка? Не, била је веома лагана, то је Адам могао да испуни. Међутим, Адам није послушао Бога, преступио је Његову заповест, а као последица непослушања дошла је позната непогода на човечанство. Касније, да би исправили зло које су учинили, људи су почели да држе заповест и да посте сви који су живели у народу Божијем. Постио је боговидац Мојсије који је био удостојен да прими десет заповести на гори Синај, постио је пророк  и цар Давид, постили су Данило и три младића у пећи, па пророк Илија, постио је и Јован Крститељ који је живео од дивљег меда и биљака – сви они су постили.

Пост се сусреће и ван граница изабраног народа Божијег. Нису само постили Јудејци. Постили су и други народи, као што су били Асирци, Вавилонци и др. Можемо рећи да је пост једна светска заповест.

Највише од свих – ко је постио? Господ наш, Исус Христос. Постио је четрдесет дана у пустињи, није јео ни пио ништа. У част Господа и на подсећање на Његов пост, наша света Црква је одредила пост на Велику четрдесетницу.

Осим у Светом писму, пост се препоручује и од лекара, од стране лекарских удружења. Светски научници углавном на лекарским скуповима су објавили да здрављу штети много хране, а посебно једење много меса. Месоједи су сада у наше време постали људи. Купују се тоне меса. Постоји сумња да стварање рака у човеку има везе са једењем меса. И многе друге болести се стварају од много хране. Као што су рекли, прождрљив и угодник стомака „копа себи рупу са својом виљушком и кашиком“.

Пост је толико повезан са опстанком организма. Некада и животиње посте. Ако одете зими у зоолошки врт, можете нпр. видети да медвед не једе, пада у зимски сан  три до четири месеца. Види се да је пост користан, он чисти пробавни систем, одмара и обнавља  организам животиње, да се опет пробуди у пролеће са цвркутом птица.

Пост се препоручује од Светог писма, од Господа нашег Исуса Христа, од природе и науке. Пост је, на крају крајева, и једно средство штедње. Живимо у тешко време, сви само говоре «Штедња, штедња!». У старе благословене године, у моме селу, али и у Македонији, месо су јели три пута у години, били су испосници. А данас смо постали месоједи толико много, да ни средом, ни петком, ни на Велики петак не престајемо јести месо. Напунила се наша земља са печењарама. Као што кажем, и биљке да се претворе у говеда, неће нам бити довољне да нас прехране. Зато стално и увозимо месо, капитал одлази ван земље и друге обогаћујемо.

Наша држава нас лаже. Стално опомињу и оглашавају „оскудица“ и „штедња“ а намећу тешке порезе. Али, да будемо доследни, треба прво да се укину сви непотребни трошкови, милиони се бацају на разне општине (посебно Патра и Атина), за карневал...

Ово сам имао рећи онима који траже да обришу са гумицом ђаволовом из речника човечанства реч  п о с т.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

Митрополит Флорине о. Августин Кантиот

augoustinos-kantiotis.gr 

Личност Светог Александра Невског заокупљала је, кроз векове, пажњу православних Хришћана, а нарочито православних Руса. Њему су посвећене свештене службе, молитве и песме црквене, иконе и фреске, храмови и манастири, вајарска дела и споменици, песничке баладе и научне студије, одреднице у енциклопедијама, монографска издања и зборници. Његов култ се, од дана његовог упокојења 23. новембра 1263. године до данас, раширио по целом православном свету. Православни Хришћани поштују Светог Александра Невског као великог Свеца Божијег, мудрог владара и способног дипломату, неустрашивог војсковођу и саможртвеног подвижника, истинитог сведока православне вере и живота.

Његов витешки дух је своје упориште и надахнуће, узданицу и окрепљење налазио у православној истини живота ‒ у Христу Спаситељу. Уздао се он вазда, пре свега, у Господа, а не у своју снагу и у моћ свога оружја, и зато је војницима, пред сваку битку, говорио: „Бог није у сили, него у правди!”

Ту истину исповедао је и онда када се, као кнез и војсковођа, налазио у великим тешкоћама, између чекића и наковња, притешњен са Истока – силном татарском најездом, а са Запада – папским крижарима из Шведске и Немачке. Папске кардинале, иза којих је стајала армада до зуба наоружаних крижара, навикнутих на пљачку и пустошење током неколико претходних неуспелих крижарских похода на православни Исток, Свети Александар Невски је отерао са свога двора, одбацивши њихове лукаве предлоге за римокатоличење Русије и изговоривши, том приликом, своје чувено исповедање православне вере: „Ми знамо истинску историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Васељенског Сабора. Држимо се онога учења које су раширили, по целом свету, Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо!”

Тако је Свети Александар Невски постао символ руског и свеправославног отпора – што лукавом (у миру), што насилном (у рату) – унијаћењу православних Хришћана од стране папског Рима. Он је, иако веома млад кнез, а имао је у то време само двадесет једну годину живота, између два зла – зла покоравања татарској Златној Орди и зла унијаћења од стране папског Рима, изабрао мање зло, то јест да се Русија привремено покори спољашњој татарској надмоћи, јер је увидео да ће Русија лакше превладати то спољашње историјско искушење, него ли дугорочно покоравање тами папског Запада, која не убија само тело већ и душу.

Свети Александар Невски је, над овим крижарским нападачима на Православље, извојевао две сјајне победе: једну – над шведским крижарима на реци Неви (због чега је и назван – Невски) и другу – на Чудском језеру, над бројнијим и далеко боље наоружаним крижарима из Немачке. Касније је, у више битака, победио и Литванце и њихове крижарске војске. Због свих ових славних победа, Свети Александар Невски је уврштен међу прворазредне војне стратеге и војсковође. О тим победама се и данас учи на најпрестижнијим војним академијама широм света.

Пред татарским непријатељем који је тражио само овоземаљску покорност, Свети Александар Невски је показао монашко смирење, јер је, ради спаса свога народа, сâм себе свесно жртвовао, отишавши у Златну Орду татарску, да тамо мудрим преговорима и поклонима умилостиви кана Батија и одврати га од зла које је овај намеравао да учини руском народу (треба знати да се отац Св. Александра Невског, пре тога, из сличних „преговора” у Златној Орди, није вратио жив).

Свети Александар Невски је био не само способни војсковођа и неустрашиви ратник у боју, него и врхунски државник и дипломата, попут наших мудрих државника и дипломата: Св. Стефана Немање, Св. Кнеза Лазара и Св. Деспота Стефана Лазаревића.

Руски добровољци су, по Божијем Промислу, 1876. године, у време Српско-турског рата, донели у Србију покретну шатор-цркву посвећену Светом Александру Невском. Та шатор-црква је првобитно била смештена на Дорћолу, а касније је била ношена по разним ратиштима. Дорћолци су заволели Светог Александра Невског и када су 1877. године подигли своју прву зидану цркву посветили су је управо њему.

Од тада па све до данас, цео Дорћол је под молитвеном заштитом овог дивног руског и свеправославног Светитеља. Наш народ га је заволео зато што се Свечево житије подудара са крсно-васкрсном историјом српског народа, који се, као и Свети Александар Невски, кроз своју историју, вековима налазио између две ватре: између агарјанске тираније са Истока и латинског лукавства са Запада. Свети Александар Невски нам је близак и због тога што је међу нас дошао у тешком историјском тренутку, што је дошао од једноверне и истоплемене словенске браће, из Свете Русије, да нам помогне да стекнемо и одбранимо своју слободу.

Ова невелика књижица о Светом Александру Невском израз је наше дубоке захвалности овом предивном Светитељу и жеље да се наш православни српски народ, а посебно сви парохијани цркве Св. Александра Невског у Београду, боље упознају са својим заштитником и молитвеником пред Господом.

Потрудили смо се да, у овој књизи, поред житија Св. Александра Невског, верницима наше Цркве подаримо и превод (са црквенословенског и руског језика) двеју служби и акатиста Светом Александру Невском, да бисмо, сви заједно, могли да му се, и у богослужењу и у личним молитвама, молимо да, пред Престолом Божијим, измоли за све нас опроштај грехова и велику милост од Господа Спаситеља нашег Исуса Христа.

Протојереј-ставрофор Вајо Јовић

https://невскихрам.срб/

Шта нас, хришћане који идемо у цркву, разликује од оних који у њу не иду и од нехришћана?

Да ли је Христос Својим Доласком учинио нас, Његов народ који носи његово име, бољим од других? Да ли је Христос, када је дошао на земљу, створио бољег човека? Показао да су хришћани бољи од других, пагани, на пример, или Јевреји? Љубљени верници, да бисмо ово разумели, на све треба да гледамо другачије. Морамо да спознамо себе онаквима какви јесмо, и пре свега, да упознамо себе, а затим да разумемо дело спасења које је Бог извршио.

Ми себе називамо хришћанима, називамо се створењима Божијим, која се састоје од тела и душе. И мислимо да ћемо, ако ставимо јачи акценат на душу, постати духовни људи. А ако не, онда ћемо остати плотски. Да ли је духовни човек оно што разумемо под овом вербалном формулом?

Можда сте приметили да у Православној Цркви избегавамо да духовни живот називамо духовним. Зашто? Због неразумевања које смо унели у овај појам, будући да духовни живот схватамо са психолошке тачке гледишта. Сматрамо да је дух оно што је у стварности само суптилнији део тела, оно што се односи на „одеће од коже“ (уп. Пост. 3:21) које је Адам примио после пада.

Стога не чуди што данас толико психолога заузима место исповедника, не чуди што данас остајемо далеко од Христа, не чуди што у свом животу не показујемо добре последице Христовог оваплоћења, не изненађујемо сввим што се дешава. Не показујемо самим својим животом да смо хришћани. Трудимо се да постанемо бољи, али ти „бољи“ људи нису духовни људи.

Видели сте да свети Павле прави јасну разлику када каже да постоји „ човек природан и човек духовни“ (уп. 1. Кор. 2,14-15; 15,44; Рим. 8). :5-9). „Духовна личност“ је морална особа која се придржава принципа морала, поштује их и покушава да постане боља него што је била. А „духовна особа“ је она која следи живот Духа. Христос својим оваплоћењем није створио „бољег” човека, Он је створио другог човека (уп. Еф. 2,15; 4,24).

Савремени човек је огорчен када чује да у Цркви Божијој говоре: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу“ (Матеј 5,44) итд. Он је огорчен и каже: „Ко то може? Каква особа може ово да уради?" И у праву је. Нико не може ово да уради. Међутим, савремени људи заборављају да су ове речи изговорене хришћанима – новом човеку створеном по лику Христовом (уп. Кол. 3,9-10).

Ако не схватимо да је Дух Бог и да не можемо постати духовни људи, осим повезујући се са овим Духом Божијим, тако што дозвољавамо духу који је у нама и који је слика Божија да ступи у општење са његовим Створитељем, са Богом, – остаћемо на овом телесном нивоу. Зато данас не можемо да спојимо небо и земљу, не можемо рећи да теологизирамо, не можемо рећи да смо схватили Бога и да Његов живот и смрт нису били узалудни. Ми, као телесни људи, навикли смо да видимо Христа или као Човека или као Бога, одвојено. Али Он је недељив! Он је у потпуности Човек и потпуно Бог у исто време. И урадио је то за нас.

Треба да научимо да видимо Божанско на људски начин, и да судимо људском на Божански начин, јер је човек, љубљени хришћани, између неба и земље. Човек није само земља, човек није само небо, он је између неба и земље, већ има силу коју му је дао Христос у оваплоћењу. Човек тако има моћ да уједини небо и земљу.

Наша вера, ако остане на земљи, не може постати више од морала испуњеног гордошћу, и не се може даље преобразити у било шта друго осим у идолопоклонство. Вера, обешена негде на небу, не може бити више од доконе филозофије . Зато је Евагрије Понтијски рекао да је богослов онај који се моли. А филозоф Константин Ноика, који није био теолог, изнео је, пак, једну веома занимљиву мисао: „Нигде се о човеку не говори више него тамо где се говори о Богу. А у ствари, теологија је разговор не о Богу, већ о човеку. Јер наши животи су делови теологије."

Дакле, љубљени хришћани, када чујете да неко говори узвишене речи о Богу, теологизира о Богу, а заборавља на човека, не идите за њим. Ово није теолог. Теолог није онај који говори о Богу, теолог је онај који говори Богу. И, говорећи са Богом, не може да чује од Њега другу реч осим оне коју је рекао светом апостолу Петру када му је пренео меру своје љубави: „Напасај овце Моје“ (Јн. 21, 16-17).

Вера, суспендована на небу и која је остала тамо, је филозофија, празна, без садржаја; вера која остаје на земљи је идолопоклонство, морал без садржаја. Садржај се не може појавити осим комбиновањем оба. Садржај се не може дати осим љубављу између човека и Бога.

Раније смо рекли да се уз заповест „љубите непријатеље своје“ Христос окренуо новом човеку. Сам Христос је Својим оваплоћењем показао да су и нама доступне заповести – због тога што се оваплотио, као и ми. Он је постао Човек, како каже свети Апостол Павле, помиривши се са људима када смо били у непријатељству са Њим (уп. Рим. 5, 8)! Својим оваплоћењем Христос је победио свако непријатељство. Погледај око себе: човек може да победи једно непријатељство, два, три, али не може победити непријатељство у целини, не може га потпуно победити. Он прашта, али се стално сећа грешака других због којих је патио итд. Он прашта, али не благосиља оне који га клевећу и проклињу. Он донекле испуњава Божију заповест, а онда се спотакне. Зашто? Јер не усуђује себе да сматра чедом Божијим. Он не разуме да је Христос спустио небо на земљу да би ову земљу подигао на небо.

Ако људски расуђујемо, ми, наравно, никада нећемо имати смелости или чак слабе наде да можемо постати синови Божији, богови по милости . Зашто? Јер ми све видимо одвојено: човек је човек, а Бог је Бог. Али то није истина! Човек има моћ да веже небо и земљу. Човек треба да схвати да земља може постати небо. И тако се Бог удостојио да то учини и послао Христа да се овплоти, да би у нама, који смо тело, пробудио свест синова Божијих.

Не покушавајући да претерано теологизирамо о природи Спаситеља, покушајмо ипак да мало спустимо веру на земљу како бисмо видели да је Христос то показао својим ученицима. У својој првосвештеничкој молитви,  Он је рекао Богу Оцу: „Дело које си ми поверио, извршио сам. Ја сам открио име Твоје људима“ (уп. Јн. 17,4.6). Које је ово име? Име је - "Отац".

Ниједна друга религија није знала ово име. Никада, нигде човек се није усудио да помисли да ће једног дана бити могуће да човек заиста постане син Божији; да се Бог – Творац свега, нествореног, беспочетног, бесконачног – од нас може назвати Оцем.

Ова молитва, коју ћете наћи у 17. поглављу Јеванђеља по Јовану и коју вас свесрдно подстичем да поново прочитате, није ништа друго до откровење људима о намери Божијој, о намери коју је Он имао када је створио човека , наиме, да шири љубав Његовог Оца према нама, да шири ову љубав у свету, да се заједно са Христом радујемо љубави Његовог Оца и сами Му одговоримо, попут Христа, синовском љубављу.

У љубави као таквој, Божија брига за Његову творевину, оно што називамо Промисао, испољава се – на овај или онај начин, очигледније или тајније. Али тек у хришћанству, тек после силаска Христовог и Његовог оваплоћења, ми људи смо сазнали шта је истински Промисао. Промисао, или брига Божија, није само, како смо раније мислили, брига Бога који је изван нас, не само брига коју Бог показује према нама кроз нешто спољашње. Истинска Промисао је и оно што се дешава у нама.

Христос није само узео људско тело, него је и ушао у нас. Ми Га прихватамо кроз Свете Тајне, а Он се брине за нас, подржава, помаже, даје нам доказ своје љубави. И ми, љубљени хришћани, треба да искористимо ову силу, искористимо благодат Христову – и почнемо да размишљамо као синови Божији. Као хришћани! Као нови људи .

Оваплоћење Христово је доказано и проповедано много пута кроз векове. Па ипак, ако погледате око себе, може се чинити да оваплоћење Христа није било успешно, јер око себе – мислим на хришћане – не видимо нове људе . Не видимо људе који би волели своје непријатеље, не видимо људе који би заборавили на себе и бринули о својим ближњима. Ми то не видимо. И рећи ћу вам још: незнабошци за нас православне кажу да нас вера уопште није променила.

Да, ако погледамо оне који се још боре, истина је: видимо – ако видимо – само неколико знакова победе. Али ако погледамо оне који су победили, светитеље који су угодили Богу, који су, како је сам Христос рекао, чинили чуда већа од оних која је Христос чинио на земљи, онда ћемо видети нешто друго (уп. Јн. 14, 12). Што се тиче нас који се боримо, важно је само како на све гледамо и у Кога се уздамо, у Кога полажемо наду да ће нам помоћи да постанемо оно што желимо. Како рече један отац, Бог очима своје милости гледа, не на оно што јесмо, па чак ни на оно што смо били, већ на оно што желимо да постанемо.

Оваплоћење Христово мора бити видљиво у нашим животима. Неопходно је да се ми, земаљски људи, усудимо да преобразимо земљу у небо. Шта мислите шта друго може бити милостиња која се даје у име Христово ако не претварање парчета хлеба, супстанце, у небо, у духовна блага, у вечни живот? А шта значи кад постиш, да то чиниш у име Христово? Шта значи када једете, чинити то у име Христово? Шта уопште значи реч светог Павла која каже: једете ли, пијете ли, или шта год чините, све чините на славу Божију (1. Кор. 10,31) – шта значи то значи? Зар то не значи да се усудимо да направимо рај на земљи такви какви јесмо?

Христос је узео тело да би нас људе одвео на небо. Као што каже свети Павле, „као што је и сам страдао када је био искушаван, може помоћи онима који су кушани“ (Јевр. 2,18). Имамо Христа поред себе, имамо Христа у себи, свуда имамо Христа, само да се пробудимо. Не остављајмо своју веру обешену негде на небу, као што рекосмо, него погледајмо на Божанска дела - људски, а на људска - Божански.

И учинимо Христа Учесником у нашем свакодневном животу. Ставимо Христа поред себе. Рецимо Му све. Учинимо Га Учесником у свим нашим свакодневним проблемима, чак и оним најмањим. На крају крајева, ако Га учинимо Учесником у нашем земаљском животу, онда ће нас учинити учесницима у свом небеском животу.

И ако то урадимо, ако се усудимо да градимо свој однос са Христом као деца Божија и покушамо да Га упознамо, и да Он упозна нас, онда ћемо бити заштићени од страшних речи, можда најстрашнијих речи коју човек може чује од Онога који му је показао савршену љубав : „Иди од Мене, проклети, јер те не познајем!“ (уп. Мат. 25, 41, 12).

Да нам се ово не би десило, хајде да се усудимо ! Враћам се овој речи јер је веома важна. Своју вечност треба да проведемо са Христом. Дакле, учинимо Христа Учесником у нашем земаљском животу, да би и Он нас учинио учесницима у Своме Божанском животу. И тако да у нашим животима буде она светлост за коју је Христос рекао: „Нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). На крају крајева, ако тако учинимо, припремићемо своје душе за Силазак Светог Духа у њих.

Дакле, нека се у нама види она светлост која се описује речима: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:20).

"Особа која је зависна од нечега никада се неће ослободити туге." Ове речи припадају монаху Јовану Климакусу . Из њих произилази да је свака зависност увек узрок, а туга људског срца је већ последица зависности. Због тога је неопходно усмерити главне напоре на отклањање овог узрока како би наши животи били бар мало испуњени радошћу.
Зависност дефинишемо као снажну жудњу за нечим, што говори о слабости људске воље, немогућности да се заустави у својим жељама и хировима. Слаба воља је знак болесне душе. Као што су млохави мишићи честа појава код дистрофичара, људи који нису у стању да обављају ни мањи физички рад. Јачање воље је најважније дело хришћанина, које се остварује непрестаним превазилажењем својих жеља и планова. Биће нам корисно да следимо једноставно правило: урадите више онога што не желите. На пример, ујутро одмах устаните из кревета након што зазвони будилник. Пре шољице јутарње кафе извршите прописано молитвено правило. На путу до посла прочитајте поглавље из Јеванђеља. Такође можете и треба да се поздравите са комшијама у лифту, захвалите домара што је очистио улаз и уступите своје место старијој особи у јавном превозу. Можемо наставити даље, али важно је рећи да поменута дела за Бога и знаке пажње према другима обичан човек обавља без много ревности, у великој мери трудећи се на себи. А ово је већ духовни рад, чије име је самопринуда.
Зависност се може упоредити са зидом који стоји између човека и Бога. Потпуно заокупља ум и срце, приморавајући га да служи себи. Зависност је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Већина људи се налази у овом стању, а њихови животи су испуњени празнином и бесмисленошћу. На месту Бога су новац, култ људског тела, отворена себичност и свакакве забаве. Зависност се често јавља у породичном животу када један од супружника има аферу; може бити толико озбиљна да може уништити брак. Многи су зависни од алкохола, компјутерских игрица, гледања порно сајтова или хорор филмова. Знам причу о томе како је одрастао човек – глава породице и отац двоје деце – постао зависник од гледања лоших филмова. Гледао је ову грозоту у присуству своје жене, па чак и мале деце. Купио сам порно часописе и након читања оставио их у стану на највидљивијим местима. Женини захтеви, а затим и скандали нису били успешни: човек није могао да превазиђе своју зависност. Али разумевање је ипак стигло до њега. Радио је као возач. Једне вечери, приближавајући се малом брзином гаражи, хтео је да заустави ауто. Али, притискајући кочницу, осетио сам да је педала потонула на под. Аутомобил је лагано налетео на ивичњак. Одмах је схватио да су отказале кочнице. У том тренутку га је пробио унутрашњи глас: „Ово ти је последње упозорење!!!“ Човек је са ужасом схватио да у граду на свакој већој раскрсници могу отказати кочнице! Враћајући се кући, овај човек се ослободио одвратних производа, а затим - и то је главна ствар - дубоко се покајао због своје зависности.
Људи који су зависни од лоших навика су по једном слични једни другима: њихова срца су тужна, тачније, пате и стога су дубоко несрећни.
Савремени човек је често изложен разним поремећајима, од којих је корак до упорне депресије и дубоког малодушја. Разлог за то је неиспуњавање наших жеља. Желимо много у животу, али Бог не само да не даје оно што тражимо, већ нам често одузима и оно најпотребније. Због неразумевања шта се дешава, многи одустају и постављају се многа збуњена питања: „Зашто је све тако лоше?“, „Зашто уопште живети?“ Они који су имали скромно искуство „борбе са малодушношћу“ уверили су се у једноставну истину: што се више забављате, то вам више туга и меланхолија стежу срце. Грешна забава кратко време „опија“ душу, даје неку мутну радост, али после таквог „мамурлука“ живот постаје још мучнији.
Свет, који је отпао од Бога, главни је варалица човека и кривац многих сломљених живота. Ко је уроњен у светску вреву, никада неће победити малодушност и тугу.
Свети Јован Климакус каже да постоји само један начин да се победи туга – „мрзећи свет“. Овај захтев ментора источног монаштва већини људи је немогуће испунити. Разлог је слаба вера и неспремност да било шта промените у свом животу. Свима би нам било од помоћи да размишљамо о речима Светог писма: „Туга света производи смрт“ (2. Кор. 7:10). Колико год се забављали, на души вам неће бити лакше. Унутрашња пустош је веома алармантан знак, који указује на бесмислен живот, који је потпуно у ропству страсти. Туга срца постаје стабилно стање, јер се човек лишио најважнијег – Бога. Само Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и сврху живота.
Љубав према свету и живот са Богом су неспојиви појмови. Мора се направити избор који захтева жртву. Без жртвовања ништа се неће догодити.
Шта је главни знак наклоности и љубави према свету? „Лествице“ указују на разлог „зависности од нечега видљивог“. Ово „видљиво“, као и чујно, опипљиво, укусно, држи човека у ропству. Такву страст према земаљским задовољствима Свети Оци су изразили у тачном поређењу: орао, уплетен у омчу само једном канџом; замахне крилима, чак се и мало уздигне изнад земље, али не може да одлети, јер га мрежа држи. Чак и мала зависност од нечега привременог је опасно стање за спас душе. "Постоји ли нешто на земљи без чега не могу да живим ни један дан?" Ово питање морате себи постављати чешће.
Склоност ка „изгледу“ долази на различитим скалама. За неке су мисли о смрти, старости, неизбежним болестима разлог за малодушност и лоше расположење. Живећи превише добро и удобно, желим, наравно, још више, и што је најважније, никада не умрем. Таква осећања указују на то да је човек потпуно „везан“ за земљу и да се само у привременом животу осећа самопоуздано и потпуно безбедно; за њега вечност не постоји. Видљиви свет и земаљски живот су оно чему он, према Лествици, има „склоност“.
Скала наклоности је можда скромнија, али у духу је исто тако безбожна. Подсетимо се изрека наших савременика: „Не могу да живим дан без ТВ-а...“; „Не знам како ћу живети ако моја вољена мачка (или пас у крилу) умре...”; „Мој син је смисао мог живота, ја живим само за њега...“ Многи људи не могу да живе без шољице кафе, попушене цигарете, купања... Готово сви имају зависност од ствари, хране, родбине , пријатељи, њихове навике, укуси, принципи живота. Шта ако у неком тренутку човек изгуби све? Добро је ако Бог допушта губитак у овом животу, али шта ако смрт одлучује о свему? Шта да ради душа када напусти тело са свим овим „видљивим“, привременим и материјалним?
Бог је у својој љубави према човеку веома љубоморан и не трпи никакве конкуренте. Онај ко воли своје створење савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева слично чисто осећање за Себе.
Оправдано је бринути се само о основним стварима за привремени живот. Вишак и луксуз су као тегови од фунте који човека чврсто привлаче уз земљу. Која је сврха сакупљати и куповати нешто што ће у сваком случају припасти другима у овом животу или после њега? „Јер ништа нисмо донели на свет; Очигледно је да од тога не можемо ништа да узмемо. Имајући храну и одећу, бићемо задовољни овим“ (1. Тим. 6:7-8).

https://pravoslavie.ru

Ако си за време поста престао да пијеш, пушиш и псујеш, све је то погрешно... А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андреја Критског?... Па зашто онда скачеш час овамо, час онамо? Живи макар неко време АУТЕНТИЧНО, ТО ЈЕСТ ОНАКАВ КАКАВ ЈЕСИ, ОСЛУШНИ ОНО ШТО ЈЕСИ, И ТО ЋЕ БИТИ ВЕЛИКО ОТКРОВЕЊЕ.

Други приступ о ком говори Христос гласи: „КАДА ПОСТИТЕ, НЕ БУДИТЕ КАО ПРАВОСЛАВНИ“ (само што је у преводу измењено, да не би звучало тако оштро). Тамо пише: „Не објављујте на фејсбуку вашу црну одећу, не облачите посебну одећу“. Знате, ми попови имамо посебне одежде да би сви схватили да постимо. А Христос каже: „Не треба вам све то, не треба да изгледате пред људима као они који посте“. Знате оно када каже: „Јер, помрачују лица своја…“, итд. Па, онда, све оне озбиљне фотографије, сви су тако озбиљни, читају Канон Андрије Критског, па се сликају, па избаце на фејсбук, а ми лајкујемо, лајкујемо, лајкујемо… Браво! Браво, баш као што пише у Јеванђељу по Матеју!... кад постимо нећемо се смејати, нећемо ходати у купаћем костиму. Изгледаћемо веома скромно, обући ћемо нешто посебно за пост… Ја, на пример, имам посебне одежде за пост, имам чак и посебан крст, да би сви схватили да постим. И чини нам се да је то исправније. Ми кажемо: „Господе, не разумеш се ти у духовни живот“. Постоје људи за које, једноставно, није могуће само унутарње делање, оно: „Затвори се у собу, помоли се Богу који је у тајности…“ За нас уопште не постоји Бог који је у тајности. Наш Бог је у црквама које се виде отприлике са неколико километра удаљености, ми правимо велике цркве. Какав је то Бог који је у тајности? Бог који је у тајности, то је нешто друго. Али, Христос силази међу нас и, иако то не пише у Јеванђељу, каже нам: „Може и другачије…“ А апостол Павле каже да „ко је слаб једе поврће“, као што смо малочас читали. Дакле, ко није слаб једе месо, а ко је слаб једе поврће. Али, то је онако, шала. Ми поступамо супротно, шта нас брига за апостола Павла… Ја мислим да је Божије становиште у томе да будемо искрени у ономе што чинимо. Ако смо се заиста „укаљали греховима“, као што се каже, онда се и кајемо. Ако се нисмо много укаљали, онда, онако – кајемо се, али не баш много. Најважније је да то буде искрено. Ако се напињемо да из себе исцедимо покајање за чисту десетку, онда је то напињање сувишно, и то је оно чега се треба одрећи у посту, та нека прекомерна тежња да достигнеш нешто другачије од онога што заправо јеси, то што покушаваш да достигнеш зацртану линију. Тада се човек претвара у нешто вештачко за самог себе, отуђује се од самог себе. Чак и ако иде ка бољем, ако је за време поста престао да пије, пуши и псује, све је то погрешно. Због чега? Зато што човек ствара вештачки објекат, алтернативно „ја“, алтер-его, и почиње да верује у њега, да верује да је то заиста он. А истински он стоји иза тог шаблона и убрзо не увиђа да је створио идеју самог себе и да се клања тој идеји, а сам себи остаје непознат. Има лошу икону себе – кајем се, грешник сам, пијем, пушим, псујем, и има добру икону – не пијем, не пушим, не псујем, клањам се Пресветој Богородици и молим се арханђелу Гаврилу. А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андрије Критског? Да, искрено, нисам. Ниси ни светац? Да, искрено, нисам. Па зашто онда скачеш, час овамо, час онамо? Живи макар неко време аутентично, то јест онакав какав јеси, ослушни оно што јеси, и то ће бити велико откровење.

Јер, Бог нас воли онакве какви јесмо, а не онакве какви се трудимо да будемо. И то је, вероватно, нешто највеће и најлепше што нам Бог открива.

Извор: Јутјуб-канал протојереја Вјачеслава Рубског, 26.2.2023.

Превод: Иван С. Недић и Јелена В. Недић

Ако би Господ поново дошао, дружио би се са скитницама, а не са архимандритима. Јер смо уверени да смо свети што смо у цркви, што поштујемо правила, а покајања нигде, не видимо себе и шта дајемо. Да ли дајемо љубав, трпљење, или контролу људи око себе, сталне покушаје да исправимо њихове грешке...

Чујемо за комшију да је учинио нешто, недело или злочин или крађу, цокћемо устима... Боже шта је урадио, а ми безгрешни, то се нама никад не може десити, ми смо изнад...

Сви смо у цркви са осмехом, осмехом и побожним изгледом... Излог! Претварање! Лажни осмеси, а изнутра кључа казан.

Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да "спасемо" децу, мужа. Kреће гунђање, обуци џемпер хладно је, видиш да сам се прехладила.. "Али мени је топло"... контрола, контрола. Постимо, исповедамо се, причешћујемо, а после, кад се вратимо кући, загорчавамо живот својој породици сталним замеркама, контролом туђих живота...

Требало би да пазимо шта радимо ван наших молитви и разговора са Богом. Исувише смо сигурни. А можда ипак грешимо. Можда онај што пуши је бољи, можда му је срце чистије. Исувише смо сигурни, да поштујући правила, срећемо Господа.

Имао сам беседу у храму. Била је чудотворна икона Пресвете Богородице. Сви су се гурали! Једна жена стајала је иза једног стуба и чекала. Целивала је последња. Приметио сам је. На излазу ми је рекла: "Није требало да приђем, мени је пришла Богородица и ушла ми је у срце, разговарале смо, дала ми је савет, утешила ме је."

То да тражите. Не гледајте децу шта раде, шта греше, тражите своје грешке, а за ближње се само молите. Никакве примедбе.

Ти постиш, једеш пасуљ, муж ти је дошао са посла, уморан, и једе крменадлу, а ти њега једеш, уморном и исцрпљеном једеш му душу својим придикама. То је твоја духовност. Уместо да мy додаш сенф, бибер, да га услужиш. Дошла си и кажеш ми да ти је све живце уништио. То је твоја духовност. А њен муж ми после каже да није знао шта једе, од притиска, од гунђања њеног, никакав укус, ма каква кременадла, само је мислио кад ће престати.

Или ти је син имао удес са мотором. И ти му приговараш: "зато што си јеο месо у среду, зато си имао удес у четвртак." Зар је Бог казна?

Такође, одлуке морају бити наше. Ми морамо бити одговорни. А некад ми долазе и кажу "оженио сам се, јер ми је тако рекао мој духовник." Па зашто то мени говориш? "Не могу више да издржим у браку, била је грешка, а мој духовник је умро."

Па шта ја сад да радим? Питаш да би могао да одговорност скинеш са себе, и да окривиш другога, ако брак не иде. Ја могу да се молим да Господ уклони облак који ти заклања видик, да те просветли, да можеш правилно да видиш. Само то, а одлука је твоја. Ни ја некад не знам да одлучим. Грешим, то учимо док смо живи.

Сретнем младића, вози леп ауто. "Оче радим, лепо зарађујем, купио сам ауто.""А да ли си се оженио?"

"Не, мрзи ме да излазим, гледам тв и серије... Помолите се Оче, да нађем девојку и да се оженим "

''Да ли наручујеш брзу храну, док гледаш серије?''

"Да, Оче."

"Па могу да се помолим само, да деливери бој буде девојка твог живота."

Пише ми муж: "Оче грешим стално, молите се за мене". А његова супруга ми пише четири стране и завршава: "Оче, остатак кад се видимо...''

Нигде покајања. Признај, погрешио сам. Толике године идеш на литургије, исповедаш се и исти си. Никакве промене. Гледај у себе, промени се. Да виде сви, да си одласком у цркву, постао нови човек, бољи, да кад умреш, кажу: "диван човек, светог живота, за пример, да пусте сузу јер си их напустио."

Док се народ тискао, гурао око Господа, као и ви сад, само је једна жена оздравила, само је једна жена додирнула његове скуте и Он је осетио да Његова енергија излази. Само је једна излечена од хиљаде и хиљаде. Да ли ће данас бар један од вас отићи промењен, да ли ће један од вас променити живот и постати нов човек?

Само ваша промена може утицати на вашу децу, вашег супруга - ви, као ново биће, које носи љубав и радост, које мења себе и другима оставља слободу и простор.

- Архимандрит Андреј Конанос

извор: Православни живот

Одговори митрополита Тихона на питања студената прве године Псковопечерске богословије
Дана 2. октобра 2023. године студенти прве године Псковопечерске богословије су се срели са митрополитом псковским и порховским Тихоном. Владика је госте примио у кући намесника уз чај и у срдачној атмосфери. Студенти су постављали мноштво питања о свештенству, монаштву, браку, пастирској служби, школовању и студентском животу, а владика је исцрпно и стрпљиво одговорио на сва питања.

Лична питања упућена митрополиту Тихону

Шта би сам себи пожелео

— Владико, шта бисте посаветовали двадесетогодишњем себи?

— Да научим да систематски усвајам информације. Да уроним у учење – системски, а не лакомислено или безбрижно. Друга ствар – пожелео бих себи да се бавим фискултуром и да се навикнем да ми то постане свакодневна потреба. То је потребно за радну способност у будућности. Треће – да почнем да учим да се молим уз помоћ свештеника и читање светих отаца. Четврто – да почнем да тражим своје молитвено правило, између осталог (што је веома важно!) са Исусовом молитвом која ће временом постати стално стање моје душе. Сећате се: „Ја спавам, а срце моје бди“ (Песм. 5: 2)? И „непрестано се молите“ (Сол. 5: 17) како бисте напипали први степен непрестане молитве. Још бих и самом себи и вама посаветовао да научимо да живимо по распореду.

Тајм-менаџмент

— Како планирате време? Како уз толико обавеза стижете још и књиге да пишете?

Кад ми буде баш тешко и кад имам превише послова оптеретим себе са још неколико

— Уопште не планирам време. Нажалост, имам особину, коју сам стекао за дуго година, да одлажем ствари за сутрадан. Нашој свести је уопште својствена мобилизација. Долази време, човек све оставља и прихвата се посла. Али имам једну тајну: кад ми буде баш тешко и кад имам превише послова оптеретим себе са још неколико. И онда се све одвија на чудесан начин.

Најтежа ствар у архијерејској служби

— Владико, шта Вам је било најтеже у архијерејској служби?

— Да судим свештеницима. Ја сам руководилац епархијског Црквеног суда. С времена на време морам да одлучујем о канонској судбини човека. То ми је најтеже.

Црквени живот

Финансијска помоћ младим клирицима

— Да ли држава или РПЦ пружају финансијску помоћ свештницима?

— Наравно, држава даје помоћ. То су и хипотеке, и уопште све оно што се даје младој породици даје се и младим свештеницима. Што се тиче Цркве – то је приоритет епархије. Кад наш млади свештеник доспева у парохију ми му доплаћујемо. За свако дете месечно дајемо по пет хиљада рубаља. А понекад свештеници имају по деветоро деце!

О ожењним клирицима

— У чему треба да се састоје сличности и разлике ожењених свештеника и јеромонаха у унутрашњем стању и у спољашњем облику вршења свештеничких дужности?

Најбудаластији православни студенти почињу да организују домострој у младој породици

— Унутрашње стање ожењеног свештеника се у идеалном случају одликује (осим главног – служења Богу) и бригом за породицу. Треба да се бринете о деци, о жени, за очување породице, да будете бескрајно пажљиви према супрузи, и да сачувај Боже, не организујете никакве домостроје. Рећи ћу вам у поверењу да најбудаластији православни студенти почињу да организују домострој у младој породици: „Ти мораш да се потчињаваш,“ „Преко мене ти се открива Божија воља!“ Нипошто се не сме тако поступати! Напротив – треба брижљиво, с љубављу и снисходљиво, наравно, без попуштања хировима, формирати од своје другарице праву жену: која ће се бринути о вама и о деци, доброг друга, узгред речено и добру куварицу. „Одушевљена осећања ће“ брзо проћи, а човек увек жели да једе. „И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му направимо помоћницу“ (1 Мојс. 2: 18) – каже се у Светом Писму. Жена треба да буде помоћник, такав друг да човек може с њом и да поразговара и да поседи, а да му не буде досадно. Ако немате о чему да разговарате док излазите, замислите: пред вама је читавих седамдесет година. О чему ћете разговарати?

Веома је добро кад постоји љубав. Безусловно, треба да постоје врло добри односи. Обавезно, обавезно и несумњиво – верност! Треба да волите жену у сваком стању. Ако се ујутру будите, а она је поред вас, рашчупана и хрче, свеједно треба да је волите. Иако, наравно, говорим са стране, али сам као духовник исповедао много породичних људи. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Монашки живот је за слабе хришћане, а породични живот је за јаке хришћане.“ Управо тако.

Хришћански породични живот је диван! Са жениним родитељима одмах треба да будете спремни на поштовање и стрпљење… Скоро свуда се проблеми појављују због ташти које хушкају жену против мужа. Припремите се на то својом снисходљивошћу и дуго-дуго-дуготрпљењем. А кад се све среди – благодарите Богу.

Свештеник-монах наравно има веише могућности да посвећује време угађању Богу, Цркви и пастви. То је тако. Међутим, има изванредних ожењених свештеника! И ви будите такви.

О призвању за монаштво

— Како човек да схвати да има призвање за монашто или за брак и да се одлучи на тај корак?

Монах је позван да воли Бога на следећи начин: да буде јуродив Христа ради од љубави

— За то треба свим срцем да се заљуби у Бога. Кад сам овде био искушеник чинило ми се да сам написао песму упућену Богу: „Душа је моја светла, душа је моја испуњена Тобом, Тобом, само Тобом…“ Кад човек схвати да му у животу не треба нико и ништа осим Господа Бога, већ је на путу ка монаштву. Да даје себе у потпуности ради праве љубави прма Њему! Монах је позван да воли Бога на следећи начин: да буде јудродив Христа ради од љубави. Монашки живот је најпогоднији за то. Све радиш ради Бога – не ради вољене девојке, жене или деце.

Овде у манастиру су само стакви – „откачни“. Кад се с времена на време заљубљујете у својим годинама, и сами осећате да сте мало „одлепили“ у том тренутку. А овде – заувек!

— Како човек да препозна призив за монашку службу?

— Кад пожели да буде само у манастиру, да се потпуно препусти служењу Богу, како год Господ да одлучи. Он одлучује о мом животу – да ли ћу бити у овом манастиру који волим или ћу добити премештај. Кренуо сам путем служења Богу! Главна је моја љубав и жеља да будем с Њим, а животне околности ме се већ мало тичу.

Молба за постриг

— На којој години човек може да поднесе молбу за монашки постриг? Да ли то може да учини и ако није искушеник?

— Наравно. У Сретењској богословској школи су студенти подносили молбе на трећој-четвртој години. Наставили су да се школују, али су живели при манастиру. Веома је важно да се човек спријатељи у манастиру, да има своје монашко друштво – да увек постоји средина истомишљеника у којој ће остати до смрти. Има појединих људи који се ни са ким не друже: они имају послушање, келију и храм. Али то су ретки људи. Обично су свима нама потребни истомишљеници, саговорници, пријатељи. „А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13: 16) – каже апостол Павле. Дружење је врло важно. И ви се окупљајте, дискутујте на разне теме – богословске и световне од животне важности. Људски ум и дар, способност расуђивања имају дијалошки карактер.

И за ожењеног свештеника и за монаха је главно извршавање јеванђељских заповести

Архијерејство или отшелништво

— Како човек може да утиче на свој положај? Или ако ти је Бог судио да постанеш архијереј, сигурно ћеш постати то, а не затворник, колико год то да желиш?

— „Даће ти Господ по срцу твом“ (Пс. 19: 5). Ако желиш да будеш затворник – буди. Али сам онда кад за то добијеш законити благослов! Искључиво тако! Треба да проведеш неко време као искушеник, да видиш да ли јеси за манастир или не; да живиш у послушању колико имаш благослов. Душа се формира… А после, како Господ благослови. И за ожењеног свештеника и за монаха је главно извршавање јеванђељских заповести. Све је у томе.

Развој личности

Учење, читање и молитва

— У којој сразмери у богословији треба да буду време за учење, читање светих отаца и молитву?

— Све је индивидуално. На првој години нема времена за све. Верујте ми да ће у испитном року бити прилично снисходљиви према вама. Немојте паничити. Све ћете стићи. Трудите се да учите и биће времена за све.

Прави мушкарац

— Какав треба да буде прави мушкарац?

Мушкарац треба да буде веран свом погледу на свет

— Човек од речи: ако си обећао – уради. Мушкарац треба да буде веран свом погледу на свет. Унутрашњи принципи су веома важни. Запишите који су ваши главни принципи: да не издајете, да не поступате против савести, да не лажете, да будете добар друг, човек, будући супруг, да преузимате одговорност. Човек треба да буде добар и снисходљив. Јак кад треба пресећи зло. Никад немојте себе ставити на прво место. Трудите се да потврдите свој поглед на свет, своју идеју.

О судбини

— Колико и како човек утиче на своју судбину?

— Човек ни на који начин не утиче на своју судбину осим што прави проблеме. Леонид Дербењов има изванредне стихове: „А свет је уређен тако да је у њему све могуће, али се после ништа не може поправити…“ Пре него што сами ступите у акцију треба да се сетите речи преподобног Амвросија Оптинског: „Да човек не би погрешио не треба да жури.“ Не треба да жури, да јури; треба да пусти вољу Божију да делује и да је спозна. Треба да сачекате да видите шта ће вам Господ одредити. Кад се појави проблем – почињеш да се молиш: „Реци ми, Господе, којим путем да кренем, јер се у Тебе узда душа моја“ (Пс. 142: 8). Да ли је Господ узео вашу душу? Онда кажите: узео си! Молите Га – Он је жив и свемоћан! Сами ћете видети како ће се све десити у потребно време. Кад то осетите по други, трећи и четврти пут ојачаће вера у вама! Појавиће се мир и искуствена спознаја да вас Господ неће преварити. Живите по Његовом благослову.

Духовни живот

Ако нема времена за читање светих отаца

— Шта да радимо ако немамо времена за читање светоотачке литературе?

— Свеједно треба да читате, макар мало и да бележите најважније. То ће у вама формирати човека за будућу службу. Треба да одговарамо људима речима и мислима из Светог Писма или дела светих отаца или из једног и другог. Не треба да буду одлучујући наш лични став или мисли. Наравно, изузетно је важно да осетите колико ће за конкретног човека и управо у његовом случају бити разумљива и умесна Реч Божија. Зато читајте свете оце и хватајте белешке. Одвојите барем четрдесет минута дневно да се насамо помолите и да читате светоотачку литературу.

Разлика између расуђивања и осуђивања

— Где се завршава расуђивање и где почиње осуђивање?

— Осуђивање почиње кад у души осетите узношење над човеком или злурадост.

О духовно кризи и чувању вере

— Како да не упаднемо у духовну кризу? Како да је поднесемо? Како да подстичемо веру?

Није могуће на упасти у духовну кризу. То је нормални ток ствари

— Као прво, није могуће не упасти у духовну кризу. То је нормални ток ствари. Неће се десити да човек све време гори од вере. Појављиваће се сумња коју ће изазвати неке животне околности или закључци на основу размишљања до којих ћете доћи. Не заборавите главно: сачувајте веру! Не треба тупо да верујете, већ да покушавате да све колизије које у вама почињу да јачају, да се разгоревају, да вас кидају, решавате кроз сопствено искуство, кроз искуство других и кроз искуство светих отаца сами одговорите на ова питања.

Дешавају се страшне ствари: и умиру деца и друго… Али није нам обећано да ће све бити предивно и праведно у току целог нашег живота. Правда и милосђе у принципу славе победу само у Царству Небеском – земаљски свет није за то, већ да се ка томе иде. Временом ћете то осетити. Немојте се плашити да јасно и разумно одговарате таквим помислима измоливши од Господа помоћ за то. Читајте, саветујте се, тражите на „Гуглу“ и опет ће све стати на своје место. Смирење које Господ толико очекује од нас („срце скрушено и смирено Бог неће понизити“ (Пс. 50: 19)) – је стање кад пребивамо у миру с Богом, са самима собом и са ближњима. Да ли је човеку тешко да буде у миру са самим собом? Понекад је тешко… Да ли је човеку тешко да буде у миру с ближњима? Ни то није лако… Да ли је тешко бити у миру с Богом кад се у свету дешавају толике неправде? А још страшније – наши страхови да нас Бог неће чути, да нас неће водити путем којим желимо.

Зато имамо речи: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Без потпуног препуштања у руке Божије верник нећ имати никаквог успеха. Вера ће пуцати по шавовима – болно и право по теби. А Бог чека управо потпуно поверење! Управо кад успемо да увидимо лепоту и надубљи смисао таквог односа између себе и Бога – осетићемо стање смирења које Бог очекује од нас. Трудите се да се прво помирите с ближњима; затим у спокојном и мирном стању – са својом савешћу. Ако треба да се извинимо – отиђимо да се извинимо. Наравно, то је тешко за нашу гордост, али треба то да учинимо.

Кад треба нешто да урадимо, а мрзи нас – приморавамо се и радимо. Тако почиње да се ствара смирење – не стање утучености или да свима угађамо, већ стање мира – прво са ближњима, затим са собом, а затим ће нам Господа дати мир и с Њим. За то се треба много потрудити… А „вежбе“ да се до тога дође састоје се у приморавању себе. То је веома и врло важно.

Као савладати лењост

— Како савладати лењост у учењу и у духовном животу?

— Лењост и прокрастинација (одлагање за касније онога што сад треба да урадимо) је врло лоша навика коју су неки од нас стекли. Преподобни Исак Сиријски је говорио: „Лоше навике су горе од демона.“ Не треба нам демон који ће нас парализовати у делу Божијем. Већ смо га сами одгајили у себи: лењост и прокрастинацију.

Особеност вашег узраста је у томе да сад стичете или добре навике или деструктивне навике

Сећам се свог студентског живота. То је изгледало чак и храбро: све остављамо до испитног рока и онда се уочи испитног рока трудимо да све стигнемо! Навикли смо на лењост и на то да све одлажемо до последњег тренутка. Човек ће имати мноштво проблема. Особеност вашег узраста се састоји у томе да сада стичете или добре навике или деструктивне навике. Исправно је да човек систематски учи помало. Ако сада правдате храбру лењост у себи то значи да саме себе поткрадате већ сад, и што је много страшније, у будућности. Немојте градити себе двадесетједногодишњег, већ тридесетогодишњег, тридесетпетогодишњег, четрдесетогодишњег. Два месеца приморавања и ствара се навика. Али ово дресирање самог себе је у датом случају драгоцено. То неће доћи од Бога. Има ствари које долазе од Бога, а има ствари за које Бог зна да сами морамо да их учинимо.

Напишите себи: које добре навике треба да створим у себи и којих лоших навика (од демона које сам стварам у својој души за безбројне проблеме убудуће) треба да се одвикнм.

О напредовању у духовном делању

— Да ли човек може да провери да је бар мало напредовао у духовном делању?

— Можда, ако си престао да осуђујеш ближње… А ако се то наставља, треба се добро потрудити. Ако ниси напредовао у духовном делању то не значи да се духовни живот у теби на одвија. Он се наставља. Он стално треба да живи у теби и да функционише.

Да вас научим смирењу? Запамтите. Узмите вечерас Јеванђеље по Матеју, Проповед на гори и пажљиво је прочитајте – 5, 6. и 7. главу. А сутра, чим дан почне, размислите шта сте од прочитаног успели да урадите, а шта нисте: да не осудите, да се не разгневите, да не погледате са жељом, да се не бринете за сутрашњи дан и тако даље. Увече дођите и поштено напишите у дневнику: „Све сам испунио.“ И тако десет дана. А онда ћу доћи, окупићемо се… Не шалим се. Само што све треба да напишете максимално искрено.

Шта рећи човеку за утеху

— Шта је најбоље што се човеку може рећи за утеху?

Најуниверзалније је – имај поверења у Бога, моли се, ради шта треба, па ће Господ уредити

— За мене је утеха кад дајеш човеку снагу за живот. Притом ова снага не треба да буде лажна. Француски песник Беранже је написао: „Господо, ако свет не уме да пронађе пут ка истини – нека је част безумнику који учини да човека обузме златни сан!“ – односно неки привид. Не треба! Божија утеха је апсолутно реална. Бог нам заиста даје снагу. Зато је најуниверзалније (знам да је управо тако!) – имај поверења у Бога, моли се, ради шта треба, па ће Господ уредити. Цео живот је потврда за то. Треба да постоји веза с Богом. Господ за тебе треба да буде највољеније, најпожељније и најближе биће – ближи од саме душе. Треба да учимо да општимо с Њим; не само да научимо да Га тако доживљавамо, већ и да живимо у складу с Њим. То је најважније. „Онај ко се узда у Господа, као гора Сион, неће се померити: остаје заувек“ (Пс. 124: 1). Апсолутна истина се састојио у томе да „ће нас Христос, истинити Бог наш, по молитвама Своје Пречисте Мајке, преподобних и богоносних отаца наших и свих светих, помиловати и спасити“.

***

Хвала вам на врло занимљивим и искреним питањима. Сада пре свега учите да се молите и да ходите пред Богом. То ће бити залог оног главног у вашем животу: благослова Господњег. Нека он буде с вама, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин!

Са руског Марина Тодић

15/10/2023

pravoslavie.ru