Све је почело од наших праотаца, Адама и Еве. Добили су заповест у рају да не кушају плод с дрвета познања добра и зла (види Пост. 2, 17). Заповест да се „не куша ово или оно“ врло добро је позната сваком православном хришћанину. Ово је заповест поста – најстарији, почетни фактор породичног живота.

Као што знамо, прву породицу је искушавао сатана, праотац сваког зла. Тај завидник није могао мирно гледати њихов срећан живот. Адам и Ева су прекршили заповест да не једу. Господ их је позвао на одговорност. Онда су покушали да свале своју кривицу на неког другог, као да они уопште нису били криви. Не само то, него је Адам окривио своју супругу, коју је, како је нагласио, добио од Бога. Тако је дошло до пада у грех, а људи се нису покајали за оно што су урадили. Господ их је лишио раја, и дао им епитимију.

Да се укратко сетимо речи те епитимије коју је Бог дао. Жени је рекао: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар. (Пост. 3, 16). Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века. (Пост. 3, 19).

Жалост је ступила у живот људских бића. Непоколебљиво трпљење жалости је важан део подвижништва.Наш задатак је да запамтимо да жалости долазе као резултат греха. Морамо да их подносимо без гнева, без роптања на Бога. Болно је бити болестан, болно је умрети (вратити се у прах). Ово осећање жалости мора се истопити покајањем. Онда те мисли о смрти које нас гуше, могу постати узвишене; могу постати сећање на смрт.

После пада, Адам не само да је морао да ради – морао је да ради тешко. Тако је било у његовом животу, а тако је и у нашем. Сваки човек мора да размишља како ће прехранити себе и своју породицу. Повремено се мора обављати и тежак и суморан рад.

Архимандрит Сергеј (Шевич) често је долазио до закључка да су његови парохијани понекад оптерећени послом који морају да раде сваког дана. Отац Сергеј је истицао да је тај рад за особу у браку исто што и послушање за монаха. Као што знамо, монаси не бирају своје послушање по сопственом укусу. Калуђер ради оно за шта је добио благослов. Без обзира да ли је то непривлачно и досадно, послушање и поред тога навикава монаха да одсече своју вољу, и, сходно томе, твори Божију. За Адама и његове потомке, Божија воља је да живе после пада под условима који нису рајски, да се не жале на то, и да се покају. Они такође треба да се надају у Бога, који води људе у своје Царство.

За жену, посебно време искушења је трудноћа. Она мора да размишља више о свом детету него о себи, да обрати посебну пажњу на сопствено здравље, да буде дисциплинована, и можда да остави уносан посао због свог детета – да се одрекне планираног напредовања у каријери. То је њен подвиг самоуздржања. Да не помињемо порођајне болове, као и непрекидну бригу и ужурбаност око новорођенчета.

Родитељи одојчета морају да себи ускрате основни одмор, да буду неиспавани. Брину се о малишану и моле током напетих тренутака за благостање свога чеда: „Господе, Ти све знаш, и Твоја љубав је савршена. Узми душу (име), и уради оно што желим да урадим, а не могу.“

А ако се дете роди као хендикепирано… Каква је вера у Божију Промисао потребна да би се понео тај тежак крст!

Готово одмах након рођења детета започиње велики труд на његовом васпитању. Чак и ако узмемо у обзир нерелигиозну страну, знамо да не можемо успети без Божије помоћи. Отац Гљеб Каледа је био у праву када је инсистирао да је темељ васпитања и образовања смештен у породици, док школа и факултет служе само као допуна онога што је урађено у породици. Додатак је важан, али он само појачава главну ствар.

Често видимо да ђаци морају да памте информације, али мало их уче о томе како да мисле својом главом. Још мање их уче о моралу. Шта треба урадити у том случају? Породица може надокнадити недостатке безличног и комерцијалног образовања и васпитања – то јест, ако родитељи озбиљно брину о свом детету, а не само о физичким, већ и о његовим емотивним потребама. За све ово је потребно много година стрпљења.

Родитељи су призвани и да се старају о духовним потребама свог детета. Било би добро да науче мало дете да се моли (у већини школа и универзитета, дете неће учити да се моли Богу). Али, да би то урадили, родитељи и сами треба да знају како да се пажљиво моле, да разумеју језик молитве, и да на приступачан начин објасне свом детету суштину богослужења. Када дете одрасте за школу, требало би да буде спремно за своју прву исповест. Како родитељи могу да му објасне шта је грех, и зашто је потребно да каже свештенику о својим гресима? Овде је потребан нечији лични пример, лични труд родитеља на духовном путу. Ако мајка води дете да се причести, али и сама не приступа путиру или не иде на исповест, ако отац иде ретко у цркву, онда ће бити прилично тешко убедити дете да су сваком од нас потребне црквене Свете тајне.

У кући где не постоји заједнички доручак, ручак и вечера, где свако једе кад пожели (а чак и када не жели), дете ће тешко примити концепт поста. „Не можете навести децу да посте ако им је дозвољено да једу кад год пожеле, ако им се дозволи да трче кроз кућу са комадом хлеба и кобасице или кексом. Редовност уношења хране је, ако хоћете, почетак хришћанског подвига… Кроз молитву пре оброка особа учи да се све почиње са молитвом. Ако има гостију у кући, а није могуће помолити се пред њима, важно је да сви чланови породице прекрсте па било то и умно… Потребно је неговати како очигледне тако и тајне облике свакодневног хришћанског живота“, отац Гљеб Каледа је имао обичај да каже. Домаћи живот може постати добра потпора духовног живота, али и дубока препрека.

* * *

Страст самољубља се издваја као најгори непријатељ породице. Егоизам је опасан непријатељ.

Када супружници не желе да удовоље једно другом у било чему, при чему упорно чувају свој сопствени понос; ако свако стално броји колико пута је урадио или урадила нешто за своју породицу, онда ће се та породица мало-помало распасти. Ако се парови лако гневе, препиру око ситница, и не могу мирно живе једно са другим и са блиским рођацима, онда се и сами осећају очајно, и њихова деца упијају њихов лош пример. Како је тешко васпитати децу сопственим примером!

Истински подвиг захтева од родитеља да не препусте своју децу телевизијском образовању, интернет групама, или улици. То је с једне стране; с друге стране, деца се не смеју мучити претераном бригом. Уосталом, претерано старање доводи до инфантилности, интроверзије, а понекад чак и до бунта против родитеља.

Породица је школа љубави

Читаво хришћанско подвижништво је усмерено ка стицању љубави. Христос Спаситељ је свео све заповести на две: љубав према Богу и љубав према ближњем. Свети Теофан Затворник упоређује љубав са ватром: ако не бацате дрва на ватру, она ће се угасити; ако се љубав између мужа и жене не потпирује делима љубави, она ће на крају умрети. А која су та дела љубави? То су дела основне бриге једног према другом, очигледни и не тако очигледни знаци пажње. То су: способност да се у току расправе превазиђе избијање гнева и да будемо први који ће прићи и успоставити мир. То је способност да се контролишу сопствене егоистичне склоности, да се исправе поступци, увек мислећи у себи: „Ја нисам једини(а)“.

Отац Павел Сержантов

https://mitropolija.com/2023/12/21/porodica-je-skola-ljubavi/

Хајде да разговарамо о томе шта највише прижељкујемо и чега се највише плашимо, јер је човек дихотомно биће, односно састоји се од два дела која се блиско међусобно прожимају – тела и душе, видљивог и невидљивог. И ако су свети оци за страсти говорили да се иза њих увек може наћи једна од две ствари: жеља или страх, онда можемо рећи да се, осим тога, иза сваког уметничког дела крије жеља за лепотом и страх од пада.

Рај и пакао, вољени верници, два су појма која су нам се данас тако удаљила, тако су нејасна. Ако покушамо да пронађемо нешто о рају и паклу, наћи ћемо информације које нам делују детињасто, или апсурдно, или неразумљиво. А то је зато што нас вара оно што опажамо чулима, оно што видимо око себе.

Слушамо Спаситеља, како каже у Јеванђељу по Матеју, глава 25, када је у питању Страшни суд , да је пакао припремљен за ђавола и његове слуге, а благослови небески за децу Божију. И Спаситељ каже: „Дођите, наследите Царство које вам је припремљено од постања света“ ( Мт. 25, 34).

Пакао је јасно припремљен раније, јер је ђаво пао пре стварања човека. Пакао је створен за ђавола, а пошто ђаво није био и тело и душа, него је имао само једну димензију, онда пакао има једну духовну димензију, бар сада, до Страшног суда.

Рај је створен за човека, а човек је и видљив и невидљив. Дакле, рај има лепоте којима се може дивити телесним очима и разумети разумним умом, али има и лепоте које се могу разумети и видети само духовним очима. Само срце може да разуме шта се крије иза тако видљиве лепоте.

Када је Бог створио рај, позвао је Адама и рекао му:

- Све је твоје.

И даље:

– У њега сам посадио два дрвета (видети: Пост. 2: 8–9).

Неки свети оци кажу да дрво живота и дрво познања добра и зла заиста могу да симболизују Бога и човека. Ово је алегоријско тумачење, симболичко тумачење, али није далеко од откривене истине, јер је сам Бог Живот.

И рече Адаму, који беше сам, јер Бог још није узео Еву са његове стране:

„Са свих рајских дрвећа можеш јести, односно хранити се, изграђивати се, расти на њима, осим са дрвета познања добра и зла (видети: Пост. 2:16–17).

Са свих дрвећа, укључујући и дрво живота. Само дрво познања добра и зла било му је забрањено.

Дакле, Адаму је дат рај да га култивише и штити. Бог му је говорио, обраћајући му се у једнини: „Једи са свих дрвећа“ и: „Не једи са дрвета познања добра и зла“. То је значило следеће: „Започни живот, храни се од њега, јер ти је ово (дрво) најпогодније. Ти си први од Моје деце примио овај дар” – али и ово: „И не заборави да ће други доћи за тобом, и пази да се не удаљиш (од живота). И не идите далеко од њих, него пазите да останете заједно у Мени и поред Мене.”

Много пута сам се питао: шта се десило са Евом када ју је пронашао ђаво, који јој се јавио у виду змије? Шта јој се десило, зашто је тако лако пала? Али питао сам се не о томе какву је слабост имала, већ о томе шта је тамо сама тражила? Зар двоје није суђено да буду једно? Зар двоје нису били на небу? Њих двоје нису били нахрањени од дрвета живота, од љубави која је све обавијала, од светлости која им је откривала тајне за тајнама и свега што је с оне стране тајне? Зашто се Ева нашла сама, зашто ју је Адам изгубио из вида?

Погледајте љубавнике, како они не само да не скидају поглед једни са других, већ и једу једни друге очима, комуницирају погледом. Не губе једни друге из вида. Зашто је Ева остављена сама, ако је Бог сасвим јасно рекао да „није добро да човек буде сам“ ( Пост. 2,18)? Зашто? Зашто? Зашто?

Али стварност је да ју је ђаво преварио, пошто ју је нашао саму. Он је преварио јер она није имала реч која јој је долазила директно од Бога, већ само посредно, преко Адама. Адам јој је рекао, и стога је то било индиректно. И самом Адаму је била потребна Ева, а она није била ту да га подржи, а и Еви је свакако требао Адам. На крају крајева, Евино постојање без Адама није имало смисла. Жена је створена за мушкарца. Без њега нема смисла.

И тако, пошто је била сама, постало је врло лако ђаволу да је превари. И обећао јој је будуће благослове и тако украо оне које је имала.

А Адам, видевши Еву са јабуком у руци - јабуком коју је Ева угризла - био је шокиран, јер је схватио: Ева је јела, али није умрла! А онда се окренуо против Бога и рекао:

- Значи преварио си ме, нешто си сакрио од мене.

Бог му је оставио реч обавијену мистеријом, говорећи: „Умрећеш“. Адам је можда схватио да овде постоји и нека врста смрти, можда не она о којој је раније размишљао. Адам је требао да растегне свој мозак овде и покуша да разуме више. Али да бисте разумели више, да бисте видели више, морате остати у светлости! А Адам је стао на страну себичне Еве.

И када су у овом егоцентризму јели са дрвета познања добра и зла – једући тако само зло, спознајући зло на делу уместо на речима – очи су им се одједном отвориле и пробудиле. Очи су им се отвориле – али тек пошто је Адам загризао јабуку. Па које је очи Адам отворио?

Раније је Адам, када је био у дубоком сну и није знао шта Бог ради и одакле је жена поред њега, рекао:

– Ово је жена, јер је узета из мог тела, и зове се Ева, јер је мајка живих ( Пост. 2, 23).

Такође је дао имена животињама, чиме је показао да има и телесно знање. Да има духовно знање показао је и предвиђајући начин на који ће се људи размножавати – кроз жену. Па какве је онда очи отворио? И у њему се отвори око злобе, разликовајући добро од зла на искривљен, изобличен, нескладан начин. Око зла, које разуме само несклад, коме се само чини – опет погрешно, у гордости , које има корен у Сатани – коме се чини да може разумети добро проучавајући зло. Авај, каква горка обмана! Какво горко искушење!

Онда је човек видео да његова голотиња може бити предмет срамоте. А стид се, навикавши се на њега, преобразио у грех уместо да га преобрази у свети страх.

Много је слика око нас. Сада говорим само о ономе што видимо, остављајући по страни оно што чујемо и шта разумемо. А оно што видимо је подложно дуализму, веома конфузном : оно што видимо је комбинација светла и сенки. И постајемо, преображавамо се у оно што нам се чини споља. Живимо само по механизму реаговања, нисмо више исти какве нас је Бог створио у рају – као изворе, као складишта доброте, лепоте, духовности, блискости са Богом. Постали смо само једноставни роботи. Ако негде споља притисну наше дугме, крећемо се. Ако они не притисну, ми се не померамо.

Светла и сенке! Добро знамо да сенка не може да се појави сама. Сенка зависи од светлости.Она нам ништа не говори, ништа не преноси. Али ова, само спољашња светлост је привидна светлост; ова светлост је бескорисна управо зато што наглашава сенку. Сенка не говори ништа о предмету из којег долази, нити о светлости, која их је, павши на овај предмет или особу, родила. Сенка нам ништа не говори, већ само подсећа на ништавило из којег смо узети. Да ли је требало да се загледамо у непостојање да бисмо разумели да ипак јесмо?

Ове сенке почињу да добијају облик наших сумњи, облик наших фантазија о себи, и страхова, и свих врста менталних болести. Самооправдање и слика о себи, ако то до сада нисте знали, најважнији су узроци шизофреније, параноје и других менталних болести које су данас тако честе међу нама. Самомаштање и самооправдање су као духови који расту, рађају се и развијају у сенци нашег ума.

Ако знамо да је сенка нешто спољашње и да зависи само од спољашње светлости, онда знамо и да је права светлост, која не оставља сенке, она која долази изнутра. Можеш да обасјаваш лице човека колико хоћеш, али о њему нећеш ништа научити нити разумети, да ли је добар или зао, нећеш разумети ништа из његових унутрашњих лепота док он не дозволи својој унутрашњој светлости да се излије на тебе кроз његове очи.

Очи су светиљке душе. Светлост, ако долази из душе, доноси знање. А ако долази споља, ствара забуну.

Чини нам се да нам је потребна исповест, причешће, да чинимо добра дела, да се чувамо од зла да бисмо задобили рај а не пакао. Погрешно, погрешно! Овде поново падамо у ову заблуду – заблуду оних који су обманути спољашњим чулима. Ово је обмана људи који су чисто плотски и врло мало продуховљени.

Спаситељ је рекао једну реч која је изузетно важна за нас: „Царство небеско је у вама“ ( Лк. 17,21). Царство Небеско , а не само рај, који је само место – само место које је Бог поставио, како Писмо каже, на источној страни (видети: Пост. 2,8). То је тако мало место, башта. "Еден" значи задовољство. А „рај“, према етимологији, је башта пуна цвећа. А о Царству Небеском ни речи. Прелепо цвеће, изузетне боје, нечувени звуци, лепоте које се преврћу једна за другом остављајући вас у потпуном дивљењу.

А ми смо навикли да само стојимо отворених уста или одговарамо речју која се данас тако често чује: „Вау!“ Ох, ово је "вау"! Оно „вау“ када кажемо, то значи да седимо отворених уста. Али зашто не седимо отворених очију? Уосталом, ништа не излази из душе кроз отворена уста! Кроз широм отворене очи излази.

Христос је рекао: „Учинићу већа чуда од ових , да се задивиш“  – али, на жалост, направили смо мало нетачан превод Његових речи. Исправније би било рећи: „И учинићу већа чуда од ових , тако да ћете се зачудити. Па да схватите да та чуда не долазе само однекуд одозго, нејасно одакле, већ да долазе од Неког и за некога. Ова чуда су у стању да зграбе љубав која је у твом срцу жилаво држана канџама себичности, и да је испљуне кроз твоје очи, кроз сјај у твојим очима, а не кроз твоја отворена уста.

И ако је то оно што Бог жели од нас – да отворимо своја срца – зашто их затварамо и дозвољавамо сенкама да их обавију?

Лако је човеку да свет око себе претвори или у рај или у пакао. Веома лако! Довољно је пустити оно што је унутра да изађе напоље. Ако је зло, онда све постаје мрачно, а ако је лепо, онда све почиње да сија. Довољно је учинити само то.

И рај и пакао, који ће бити после Страшног суда, односно у бесконачном веку, такође ће се преобразити – по човеку. Да се не заваравамо, љубљени верници! Рај и пакао нису нешто што је успоставила власт која до извесног тренутка не зна за сажаљење, а после тога уступи место армиранобетонској и хладној правди! Не долази у обзир! Пакао и рај су још увек у процесу стварања. Ко их ствара? Ја – и ти – и он, а посебно ми.

Човек је смештен у рај да би унапредио рај, да би кроз општење са другима, љубављу једних према другима и љубављу према Богу, а не према себи, рај преобразио у Царство Небеско. И човек је учинио оно што сатана није могао. Узео је таму и дао јој конкретан облик. Ђаво, немајући тело, не може дати конкретност било чему лошем; за то нас користи као некакве роботе. Он, не могавши у потпуности да се радује злу које је починио –  за то користи човека.

Оно што сатана није могао учинити, човек је учинио. Лако је некога узнемирити, врло лако. Лако је извући лоше. Шта то значи? Да почнемо, са изгледом лукавих очију, да задиркујемо, збијамо ову или ону шалу – „засмејавамо се“, како ми кажемо.  Ми смо ти који се ругамо . Свети Јован Златоуст каже: „Зашто се шалиш о озбиљним стварима, зашто се играш озбиљним стварима, зашто се играш с љубављу?“ - то он каже.

Када видимо огорченог злочинца, убицу који је однео животе можда стотинама људи, када га видимо осуђеног на смрт, изненадимо се: „Шта, само једна смрт? Однео је толико живота! Сама смрт није довољна да се искупи за све зло које је учинио.” И притом кажемо да су паклене казне превелике. И у паклу ће моћи да издржи безбројне последице злочина, небројене муке не само за одузимање живота, већ и за одузимање нечијег права на љубав, за крађу од Бога онога кога Он воли.

Да ли мислите да ако киднапујете нечију вољену особу, можете да јој дате нешто друго уместо тога, неку врсту замене? Не, не можете! Не треба му други! Воли га и потребан му је. Зашто? Јер, волећи га, живи његов живот, а убивши њега, ви сте заправо убили обоје. Када убијете душу, убијате и онога који воли ову душу, остављајући га у животу. Убијате га тако што му дозвољавате да види патњу својим очима, убијате га остављајући му само патњу, крадете му све што је добро, све што значи утеху. Ово радимо ако узнемиримо Бога.

Спаситељ није рекао: „у вама је пакао“! Рекао је да је „Царство небеско у вама“ ( Лука 17,21)! И, како каже Свети Јован Златоуст Теодору Палом, једном од његових монашких искушеника, који је напустио манастир јер је одлучио да би му било боље да се ожени, јер је био опчињен лепотом једне девојке... па је свети Јован овом искушенику написао два писма „Опомене Теодору палом“; И у овим писмима Јован каже Теодору: „Ти, који си стајао на таквој висини да смо ми остали, гледајући у тебе, просто журили, ти, пошто си био збачен са ове висине и ђаво је тако много снаге да те баци одатле, мислиш као да Бог нема већу моћ да те подигне не тамо где си био, већ још више?”

Испоставило се да смо спремни да дамо признање непријатељу пре него светлости, него Богу! Знате ли зашто? Јер смо се отуђили. Заборавили смо шта значи имати жеђ у срцу, заборавили смо да је жеђ једино осећање које нас удаљава од очаја, иако је тужно. Али вас удаљава од очаја јер је испуњена нежношћу. Како каже отац Думитру Станилоае , „пожуда је нежност дистанце између две особе које желе једна другу, воле се, али су једна од друге на дистанци."

Заборавили смо како да осетимо жеђ, заборавили смо како да је распалимо! И морамо извући оно најлепше из себе, морамо покренути љубав у себи, искористити је за друге.

Постоје две активности које могу да доведу до овога, које могу да испитају наше срце све до лика Божјег у њему и да га изнесу. То је радост, јер псалмопевац каже: „Блажен је народ који зна клицање (Теби);
Господе, у светлости лица Твога ходиће,“  (Пс. 89,16). Узвик од радости - да! - која избија из њега. Шта излази из тога? Радост, љубав и покајање! Покајање је повратак у срце Божије, чежња за Домом, чежња за Оцем, за Мајком, за породичном трпезом, за породичним вечерама.

Мислите ли да нас је Христос случајно повео напред и ставио ово обећање пред очи нашег срца да ће вечерати са нама и Оцем (видети: Откр. 3:20–21)? Зар смо заборавили шта је породица? Да ли сте заборавили шта значи Дом?

Пожуда је, каже отац Думитру Станилоае, вео туге бачен на све што нас окружује. Кога обузе ова малаксалост, више се не радује ономе што је око њега, не види више ништа око себе, јер зна, осећа да је једина особа која је способна да расветли све око њега особа коју воли, и осећа да она је негде далеко.

Можда сте чули за један случај са православним свештеником који је отишао да проповеда у Африку и није био код куће више од пет година. А кад се вратио на лађу, стално је размишљао и грејао срце мишљу колико ће га људи чекати, како ће га дочекати, и загрејати, и утешити топлином срца. „Коначно се враћам кући! Коначно се враћам свом народу!"

То није била жеђ за сујетом, празна гордост, односно: „Чекаће ме и хвалиће ме“. Не! Његова душа је била уморна, потиштена оним што је видео тамо у Африци. Ви добро знате колико је ту безакоња, и беса, и мрака. Његова душа је била уморна. И, враћајући се кући, када се обала сасвим приближила, угледа огромну гомилу људи на молу, и осети да је његова нада оправдана, и рече себи: „Па, они су, наравно, чули да се враћам кући ! Па, коначно ћу упознати своје људе."

Велико је било његово изненађење када су сви полако почели да се разилазе руку под руку са његовим бродарима, а он је остао сам на празној обали! А онда није издржао и завапи Богу:

- Господе, служио сам Ти толико дуго без одмора, без икакве утехе, Ти то одлично знаш. А сад, кад се вратим кући, нема ко да ме дочека?

А Бог му одговори:

– Сине мој, само што се још ниси вратио кући!

Ово је кућа за којом чезнемо. Само ова пожуда може све око нас претворити у рај, не само очекивано, већ и укусно. На крају крајева, пожуда има моћ које или нисмо били свесни или смо је заборавили. Има моћ да привуче друге к нама. Особа која жели привлачи некога ко жели њега. И истовремено му преноси осећај љубави, који га одржава у животу. Врло добро знате ове речи: „Жеља да видим њега (или њу) одржава ме у животу."

Посебно мајке, које чекају децу, кажу ово:

"Жеља да видим своју бебу одржава ме у животу."

То је заиста одржава у животу! Али одакле долази ова моћ? Од жељене особе! А ако човек има такву моћ да другог одржава у животу, распирујући у њему ову жеђ, како онда Бог да нема такву моћ?

Али да ли само желимо да будемо са Богом? Не желимо! А зашто? Јер наш народ каже: „Очи које се не виде, заборављају се“. Премало времена проводимо са Богом у самоћи, премало плачемо што је Он тако далеко од нас, премало Га тражимо и позивамо да нам се приближи, премало Му показујемо љубави. А желимо рај? Какав рај? Царство Небеско је у теби, а ти га бациш, нека лежи тамо за себе. Бацате га да лежи сам, напуштен од Бога, јер Бог тамо није добродошао. Бог није добродошао у мом срцу.

Дозволите ми да вас подсетим на речи из једног псалма, 26., и ако се сећате ових стихова, онда вам гарантујем да нећете заборавити на Бога и да ћете наћи свој пут кроз сва видљива небеса или пакао, до самог пута у срце Божије. Прочитаћу ове стихове: „Једно молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети Његов.“ (Пс. 26,4).

Христос нам је показао пут љубави. А када је рекао „љубав“, није мислио ништа друго, него управо „љубав“, јер је рекао: „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге“ (Јн. 13,34). Када је рекао „нова заповест“, рекао је да говоримо о другој љубави — потпуно новој љубави. Може ли неко толико да воли човека, а да га остави, да му се уопште не појави, ма колико за њим плакао? Зашто је Христос ово учинио? Узнео се на небо и оставио нас; јавља се само светима, а ми Га не видимо. А Свети Симеон Нови Богослов је рекао: „Колико будеш видео Христа на земљи, толико ћеш Га видети тамо“. Али како ћу Га видети? Како, ако ми се Он не јавља, како? Чезнем за Њим, чезнем за њим, а ипак то не видим. Како могу ово да урадим? А Он рече:

– Ако сте учинили једном од ових малих, учинили сте Мени ( Мт. 25, 40). Зар не видиш да сам скривен у срцима оних који Ме љубе и које Ја волим?

Када је Филип затражио: „Покажи нам Оца“, Христ је одговорио:

– Зар нисте схватили, проводећи толико времена са Мном, да је Отац у Мени и ја у Њему (Јн. 14, 8-10)? Не разумете да нас ова љубав чини једним? Нисам разумео да ако сам се понизио и сишао са неба и уклопио се у ово мало и неважно тело, онда би требало да Ме тражите тамо? Љубите једни друге љубављу која је у вама, љубављу коју ја чувам у вама.

Браћо моја, ово није савет! Ово је заповест! Морамо ојачати нашу љубав!

Дакле, распалимо своју љубав и оснажимо је. Потрудимо се да се лепо осмехнемо онима око себе, и нека то буде наш осмех, а ми ћемо се трудити, молити се Богу, да овај осмех буде што искренији, да се не добије силом, већ природно.

И не заборавимо шта је рекао свети јеванђелист Јован, који је своје Јеванђеље написао управо када је прислонио главу на Исусова прса да утоли љубав према Њему. Рекао је: „Љубљени моји, не љубимо само речју, него и делом“ ( 1. Јованова 3, 18). Амин!

Црква је увек била и остаће у овом свету, по речима Спаситеља, „мало стадо“. И, ма колико бисмо желели супротно, данас је онај период наше историје када је стадо Христових оваца и посебно мало и посебно збуњено: нисмо се у потпуности опоравили од шокова 20. века и нашли смо се неспремни за нова искушења – та збрка, недоследност, нејасноћа која испуњава живот друштва и живот Цркве данас. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. “ (Лука 22:31) – видимо да се ово дешава из дана у дан: подељени смо, расејани, и стално... трпимо губитке.

Каква је уобичајена, стандардна, рекао бих, пресуда црквене општине још једном човеку који је одбио да служи, који је напустио монаштво, који је напустио Цркву? „Издајник!“ И тешко је расправљати: напуштање Цркве, кршење завета, заборав заклетве дате пре хиротоније је горка, трагична грешка. А ми смо увек на овај или онај начин криви за своје грешке.

У сваком случају... Да. А ово је најлакше – судити и заборавити. И кренути даље. И – немојте се стидети при погледу на нове губитке. Или – ипак се стидите и запитајте се: шта је њихов разлог? И да ли их је могуће избећи, ако не у потпуности, онда бар делимично?

Апостол Павле подстиче да се не дају разлози онима који их траже (видети: 2. Кор. 11,12). Он каже да никада неће учинити ништа што искушава његовог брата, како га не би уништио (видети: 1. Кор. 8, 13). И изгледа да вреди озбиљно размислити: које разлоге ми, људи Цркве, дајемо да неко напусти њу? Како искушати оне који, можда, још нису чврсти у својој вери, али још увек верују?

Наравно, било је, има и биће људи који одлазе у цркву само зато што су посрнули о сопствено „ја“. То су и они који, према старој пословици, „нису тражили Исуса, него хлеб” и, кренули су у исту потрагу негде другде. И они који су се у почетку лако одазвали позиву Христовом, а онда се исто тако лако заинтересовали и занели нечим другим. И они који су схватили колико је одлучно и неповратно потребно мењати се, корачајући путем од старог до новог човека, одлучили су да тај пут није њихов.

Али на исти начин, има и других људи који су отишли јер су били разочарани. Они су били разочарани не у себе, не у своје идеале, чак ни у хришћанство као такво, већ у оно што су видели у Цркви. Опет – не у Црквеним Тајнама, не у њеним светињама, не у њеној историји, већ у њеној људској компоненти – садашњој, данас. Можете им и рећи: „Идите, идите, ослободите се! С вама је све јасно, све о вама је рекао апостол пре скоро 2000 година: „Изиђоше од нас, јер не беху наши“ (1. Јованова 2:19). Можете... Али шта ако је све другачије? Шта ако су изашли из неког другог разлога – наиме, зато што ми нисмо оно што би требало да будемо? Чини ми се да је то питање које би требало да нас највише брине.

И то је оно што треба да желимо пре свега, томе треба да тежимо свим срцем, а не да својој браћи и сестрама изгубљеним за Цркву лепимо једну или другу етикету, у најбољем случају их заборавимо, а у најгорем окренемо се од њих и претворимо их у мету за критику и осуду.

Морамо бити искрени – према себи, према спољашњим људима који нам суде (иако често пристрасно), и што је најважније – према Богу: ми смо веома слаби хришћани, тако да је изузетно тешко да бисмо препознали Христове ученике, нисмо као светлост која свима сија (видети: Лк. 11, 33) и сол земље (видети: Мт. 5, 13) – ма шта мислили о себи. Да јесмо, људи би то видели у нама и сведочили о томе, као што се дешавало раније, када су чак и прогонитељи били принуђени да препознају посебност, несличност са животом обичног живота хришћана. И неко би нас због овога мрзео, неко би нас прогањао, а неко би нас волео управо због овога.

Искреност и покајнички плач нераскидиво повезани са њим, искрена жеља да се превазиђе нечија слабост и покајни плач када то никако не успе, није само нада у наше сопствено спасење. То је и гаранција да ће нам људи који данас долазе у Цркву и даље веровати, да је све у њој стварно, озбиљно, да у њој нема обмане и лукавства, већ постоји само људска слабост и оно што се дешава упркос њој - сила Божија.

О овоме је болно не само говорити, већ и понекад размишљати. Али чини ми се да је немогуће не разговарати. Јер губитака је – понављам – превише и биће их још више ако се не променимо и не променимо меру нашег поштења и наше отворености, потпуно заборављајући колико често за време богослужења молимо Господа, понављајући молитву псалмопевца: „Не дај срцу мом да застрани на зле помисли, да чини дела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њихове.“ (Пс. 140:4).

Изванредан црквени писац, исповедник и подвижник прошлог века, Сергеј Јосифович Фудељ, има ове речи - златне, непроцењиве, горке и истовремено садрже кључ за разрешење нерешивог:

„Црква је света и Христова! Али поред ње и под њеним именом у историји је њен мрачни двојник.

И даље:

„Поред неумирућег живота Цркве Христове, зло је одувек живело у црквеној огради, и за то се морају имати отворене очи, треба увек знати да је „рука онога који Ме издаје са Мном за трпезом. ” Јован Златоусти се није плашио да препозна и говори о духовној болести своје помесне Цркве. Јован Кронштатски је рекао: „Ако не препознате духа убице, нећете препознати Духа који даје живот. Само због директних супротности добра и зла, живота и смрти, јасно препознајемо и једно и друго.” А за Цркву је сада време када је посебно важно да визија хришћана буде јасна, како би могли да „препознају и једно и друго“.

А данас је за Цркву „такво време“: сада је још важнија него у време Фудеља „јасна визија хришћана“, која омогућава препознавање „и једног и другог“, односно живота и смрти. Важнија је јер наше време карактерише брисање граница између добра и зла, брисање границе између праведности и порока; нема очигледних отпадника, али нема ни очигледних праведника, све је сиво и нејасно. А у овом сивом блату људи се пречесто налазе збуњени и дезоријентисани. А неко се, посматрајући у црквеној огради нешто чега не би требало да буде, постепено навикава на такву „датост“, мири се са њом и на крају постаје њен део, њен елемент. И за то налази неуништиво оправдање: „Шта да радимо кад је Црква оваква данас?“ А неко, напротив, само погледа у ову ограду или се чак накратко нађе у њој, згрози се и одјури, објашњавајући то буквално истим речима, али изводећи супротне закључке: „Шта учинити ако Црква је сада оваква?..”

Фудељ је био искрено уверен да је човеку који дође у Цркву потребна нека врста вакцинације.

„Неки млади људи који су недавно дошли у Цркву“, писао је, „без размишљања и са поверењем прихватају све што је у њој, а затим, добивши ударац од црквеног двојника, смртно се узнемиравају, све до повратка у атеизам.”

Само бих појаснио: данас се то дешава не само младима, већ и људима свих узраста. Ништа не подносимо тако тешко као разочарење, а посебно разочарање у оно што је најважније, и требало би да буде чистије и савршеније од свега.

Човек који се свесно обратио Богу, са потпуним разумевањем да је само у Њему живот, по правилу долази у Цркву тешким путем. На овом путу има бола, туге и тешко стеченог схватања ћорсокака у који свет води свакога ко заборавља на небо и мисли само на земљу. И природно је да човек у почетку осећа ту задивљујућу радост, пуноћу постојања која му се открива у Цркви, и доживљава је посебно оштро. А сама Црква се доживљава као чувар истине, као жариште светости. Природно је да се према народу Цркве, архипастирима и пастирима, свештенству и службеницима цркава и бројних црквених структура односи на исти начин – као према „бићима другог реда“, што није изненађујуће: уосталом, сви ти људи направили овај избор вредан дивљења: да повежу своје животе са служењем Богу и Цркви.

Али, прође неко време – некад значајан временски период, некад врло кратак – и човек се неизбежно суочава са чињеницом да је живот у Цркви далеко од идеала који му се чинио. По много чему је сличан ономе са чиме се свакодневно сусреће ван њега, а по нечему можемо рећи да је и горе: „у свету“ смо сви навикли на људску неистину, суровост, користољубље, то доживљавао као својеврсну норму, али у Цркви... У Цркви ништа слично не би требало да се дешава! А спознаја те чињенице постаје неизрециво разочарење: не би требало, али се дешава.

И ако је пре тога све у Цркви изгледало лепо, испуњено светлошћу, укључујући и њену људску компоненту, онда је ономе ко доживи разочарење, супротно: све изгледа „није тако“, он у свему види недостатке, неправилности и пороке. У почетку је мислио добро о сваком човеку у Цркви, јер је био део ње, али сада мисли лоше о Цркви, суочен са чињеницом да неки или чак многи од ових делова нису добри. Толико лоше мисли да више не види истински добро у људима. Не види како се неко мења из дана у дан, постаје бољи, имајући једини циљ – да буде онакав какав Господ жели. Јер ово се дешава у Цркви, милошћу Божијом, данас, и дешаваће се до краја времена.

Људи се различито носе са разочарењем. Неко, на крају, заправо одлази и временом се претвара у „идеолошког непријатеља“. Неки остају, али постају окорели у срцу, придружујући се оном делу црквене заједнице који се често назива њеном „петом колоном“. А неко доживи хлађење, ломи се и више не живи, већ само постоји у Цркви, не осећајући више ни радост ни пуноћу бића у њој.

Али ништа од овога не би било да човек од самог почетка није био фасциниран оним чиме не вреди да буде фасциниран, да није упао у горку заблуду, да је, када је већ ступио у простор црквеног живота, неко био мудар, и с љубављу и опрезом, објаснио му шта је заправо Црква,  да слабост људске компоненте можда не спречава Цркву да остане света; да неправда људи у односу једних према другима не укида Божанску правду, као што је и наша нечистота не чини нечистом. А главно је - како се спасти и када је око тебе премало људи који озбиљно размишљају о спасењу; како се сетити да је Христос у њој и да пребиваш са Њим ако останеш у њему без обзира на све, и слушаш Његову вечну реч и учиш се животу – од Њега и са Њим.

Свето Писмо Новог Завета – Јеванђеље, Дела и Посланице Апостолске, Апокалипса – не обећава нам „без облака“ црквени живот, не каже да ће људи у Цркви бити потпуно праведни, достојни подражавања. Сведочи заправо супротно. Заправо, Апокалипса као завршетак овоземаљске историје је првенствено последица ове супротности – отпадништва управо у црквеном окружењу. А ако је тако, онда, колико год то парадоксално звучало, не треба претерано туговати када у Цркви видимо, понављам, нешто чему у њој није место. Главно је које место у томе заузимамо ми сами, имамо ли довољно вере, храбрости, верности да останемо оно што треба да будемо – односно ученици Христови, за које је Христос и даље „пут, истина и живот“ (Јн. 14,6) и нема другог – пута, истине и живота.

„Тражите Христа у Цркви“, звучи Фудељов тестамент, изузетно релевантан и неизмерно важан за нас, „само Га тражите, јер Црква је само Тело Христово у Његовом човечанству, само Његово Тело, и тада ће вам бити дато мудро срце да разазна добро и зло у црквеној огради, да би видело да Светлост Цркве светли у тами и да је тама није савладала.”

игуман Нектариј (Морозов)

https://pravoslavie.ru

Религиозност Николе Тесле је веома сложена тема која захтева истраживање засновано на историјским чињеницама и подразумева како добро познавање Теслиних ставова током целог живота, тако и њихово контекстуално сагледавање.

Нажалост, многи истраживачи Теслиног лика су се саплели на искушењу редукционизма, тако што су закључке изводили на основу уског опсега података, игноришући целину историјских изворâ. На тај начин су неки од њих закључили да је Тесла био атеиста, будући да у неким његовим космолошким и антрополошким разматрањима постоје отворено материјалистички ставови. Ти истраживачи, притом, нису себи поставили упоредно питање: откуда то да Тесла у другим текстовима и изјавама афирмативно помиње „Господа“, „Творца, „Богом дане силе“, „Божији систем светова“…? Други су отишли у другачију крајност, те су на основу Теслиног интересовања за далекоисточну мисао (а посебно за концепте сличне етру) тврдили како је он био најближи хиндуизму/будизму по својим религијским уверењима. Превидели су, притом, чињеницу да је Тесла сâм себе ословљавао хришћанином, а да је хришћанство карактерисао као религију изнад свих светских религија, које су по његовом сопственом мишљењу углавном резултат „апстрактног мишљења“, за разлику од хришћанства, које је описивао као „непогрешиво резултат практичног експеримента“. Трећи су, на крају крајева, направили грешку тако што су на основу Теслиног хришћанског порекла, изразито афирмативног става према хришћанству, личног ословљавања и неких аспеката животне етике тежили да га прикажу као пример православног хришћанина, па чак и као светитеља. Они су, међутим, превидели чињеницу да је Тесла током америчког периода живота износио и разне хетеродоксне ставове, настале под различитим утицајима, због чега он – премда несумњиво хришћанин – не може служити као пример исповедања хришћанске вере. Истина је, дакле, негде између поједностављених и редукованих приказивања.

При свему наведеном, постоји један веома значајан сегмент Теслине религиозности који није до краја расветљен, а тиче се верског доживљаја насталог под директним утицајем Православља. У питању је његов однос према Светом Николи, Светитељу који код православних Срба заузима посебно место. На тај однос је први указао амерички истраживач и колекционар Теслиних текстова Леланд Андерсон, у свом чланку под називом „Nikola Tesla’s Patron Saint“. Од појаве Андерсоновог текста до данас откривено је неколико додатних докумената на ову тему, коју ћемо начелно обрадити.

Свештенички син Никола Тесла је рођен у Смиљану, месту у оквиру Војне крајине (Аустријска царевина) у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године, уочи Петровдана (у то време је разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 12 дана). Због лошег здравственог стања, крштен је убрзо после рођења, добивши крштено име Николај, чиме је његов имендан био везан за празник Светог Николе. За разлику од православних Руса и Грка, код Срба традиција слављења имендана није толико заступљена (крсна слава је код нас доминантан верски обичај). Тесла је, међутим, целог живота био изразито везан управо за свој имендан, у мери да су неки западни истраживачи сматрали да је Никољдан био његова крсна слава (а то је био Ђурђевдан). Први траг о томе налазимо у време када је он славан проналазач у САД и када му сестре писмом редовно честитају имендан – празник Светог Николе. Исто чине њихови мужеви и деца у својим писмима. Да ли је то, можда, била само обичајна пракса у уско родбинским оквирима? Тешко, будући да Тесла за Никољдан и у познијем периоду живота сличне честитке добија од свог рачуновође Џорџа Шерфа, али и од припадника српске дијаспоре у САД, попут Тривуна Лазића. Они су, по свему судећи, знали да му тај празник нешто значи.

Два најважнија документа до сада пронађена на ову тему су датирана на 18. и 19. децембар 1904. године. У то време Тесла од Ј. П. Моргана очајнички тражи новац да би наставио развој пројекта бежичног преноса електричне енергије. Пишући писмо Моргану уочи Никољдана 1904., Тесла га почиње следећим речима: „Драги господине Морган, данас је празник мог светитеља заштитника који је увек стајао уз мене“. Већ сутрадан Тесла пише нов допис (као осврт на Морганов негативан писмени одговор) и у њему наводи: „Ваше писмо је дошло до мене управо на дан мог светитеља заштитника – највећег од свих – Светог Николе. Постоји један тихи договор између Светог Николе и мене, да ћемо се држати један другог. Неко време он је то чинио, али у задње три године ме је заборавио – баш као и Ви“. Из ова два писма је сасвим јасно да Тесла према Светом Николи гаји посебно поштовање, осећа његову подршку и негује крајње лични однос.

Једнако важан историјски документ на ову тему потиче из последњег периода Теслиног живота, у коме се он, заборављен од многих, у самоћи мислено враћа духовном окриљу Православља, и то посредно, кроз српске епске песме. Новембра 1940. године, богати амерички Србин Михаило Дучић му шаље новчану помоћ, а Тесла му се у телеграму захваљује и, између осталог, наводи: „Свети Никола и Ви најбољи су моји пријатељи“. И овде је, несумњиво, реч о посебној врсти духовне наклоности коју је Никола Тесла осећао према светитељу чије име је носио.

Како год тумачили садржај поменутих писама, једно је сигурно – било је нешто сасвим посебно у односу који је Тесла гајио према Светом Николи. Да ли је то било везано само за директан утицај православног хришћанства у коме је одгајан или је одраз неког конкретног догађаја, немогуће је утврдити док се не обради комплетна архива писама коју поседује Музеј Николе Тесле. Стога је на будућим истраживачима лика и дела Николе Тесле задатак да, у сарадњи са кустосима овог Музеја, темељно проуче огромну базу Теслине преписке и пронађу све трагове о овој теми. Тек тада постоји шанса да откријемо какав је то „тихи договор“ Никола Тесла имао са Светим Николајем Чудотворцем и зашто га је сматрао својим „најбољим пријатељем“.

Презвитер др Оливер Суботић

*Чланак објављен у Политици (рубрика Погледи), о Никољдану 2023.

СПЦ

Да ли сте приметили да када вас свет гуши, када једва имате довољно енергије да наставите да дишете, када је све изгубљено – то су тренуци када нам Христово присуство постаје опипљиво? Када смо гурнути уза зид и све је заиста изгубљено – само су то тренуци када се заиста отварамо Христу. Као да треба да стигнемо до тачке када смо мртви за свет (мртви за себе, за свој идентитет у свету) да бисмо пронашли духовне ресурсе да се коначно отворе; као да нам је потребан тај бол, тај очај да нам отвори срце и дозволи Христу да уђе. Свет ће увек одбацивати оно што не признаје као своје. Христос нас је на то упозорио и показао нам је – примером свог живота – да се човек постаје потпуно тек на Крсту. Болно је схватити да је свет који одбацује Христа свакодневна стварност нашег сопственог „себе-у-свету“ који одбацује наше „себе-у-Христу“. Свет је сакривен у нама, као и Христос који нам каже да нисмо од овога света. Ми постајемо сами тек када се на Крсту ослободимо свог овоземаљског ја. Проналазимо свој прави глас, налазимо глас своје истинске молитве, тек када изгубимо свој светски глас на Крсту. Какав болан парадокс, да налазимо Живот тек када изгубимо свој светски живот на Крсту. Пођите за мном, каже Христос. Ово је Његов позив на савршенство свима нама, али нико од нас – ја мање од било кога – не одговара на Његов позив. Сви чујемо Његове речи, али нико од нас не дозвољава да уђу у наше срце и тамо пусте корене. Дубоко у себи, мислим да се сви плашимо да, ако дозволимо да тај позив пусти корене у нашим срцима, плод тог семена може угрозити наш живот какав познајемо. Христове речи су опасне јер имају моћ да избришу привлачност нашег земаљског живота, имају моћ да преузму наш интелект, моћ да превазиђу ограничења наше културе, друштва, наслеђа и свих правила и прописа којима смо се окружили као тешким покривачем смрти. Споља гледамо са висине на ова правила и прописе, али потајно смо парализовани од страха при помисли да би се једног дана могли срушити и да можемо остати отворени пред овим опасним Христом који тако добро познаје наша срца. Бојимо се да ће их преузети и да ћемо изгубити контролу над њима. Бојимо се да ћемо га волети и да ће нас та Љубав променити до непрепознатљивости. Права опасност, ствар која нас испуњава страхом, јесте да наша срца једног дана не послушају ова самостворена правила и прописе, и да се могу отворити и заиста следити Христа. Па ипак, колико се наде крије у овом страху! Каква је радост разумети да је наш најдубљи страх да изгубимо свет у себи када коначно пронађемо Христа у себи. Једном када се овај вео тамо коначно пробије, када бол Крста пресече безбројне слојеве овоземаљских ствари којима смо се покрили, нећемо наћи ништа осим Светлости, ништа осим Љубови. Постоји огромна утеха, неисцрпна нада у овом сазнању, у овој Радосној вести: Бог није наш непријатељ, и смрт није Његова воља за нас. На крају свега, када Крст учини да будемо једно са Христом, наћи ћемо Живот. Дођи за мном је позив на такво савршенство које ниједан човек не може сам достићи. Али оно што је људима немогуће могуће је Богу. У Христу се нема чега бојати. Чега да се бојимо када нас је Бог заволео до своје смрти?

јеромонах Срафим

https://mullmonastery.com

Све је крајње једноставно: ритуал је појава која човековом животу истовремено даје религиозну конотацију и не обавезује га ни на шта. Дакле, народ воли, негује и поштује имиџ. И шта? Нисмо ми то смислили – није на нама да то укидамо, тако је од мог деде и прадеде, и, уопште, све ово постоји с разлогом. Народна предања се лако и чврсто преплићу са црквеним традицијама, и као резултат добијамо не само фолклор, већ и парацрквени фолклор - саставни део вере, који се доживљава, пре свега, као традиција. Тако у свести људи вера постепено почиње да се доживљава као део народне традиције, дајући предању извесну духовну тежину.

Споља, све ово изгледа изузетно пристојно: у недељу човек увек иде у цркву, на празнике не ради никакав посао, уочи Рождества Христовог не једе и не пије до увече, причешћује се сваког поста и суботом за помен стално посећује гробље. С друге стране, тешко је не приметити чудну неравнотежу у таквој народној побожности: савестан, на први поглед, хришћанин сматра да су породична окупљања око кутије и дванаест великопосних јела важнија од вечерње литургије, види страшан грех у коришћењу маказа или бријању недељом, сматра да се, без обзира на квалитет исповести, тежину грехова и степен покајања, мора обавезно причестити, јер „рећи ћу ти шта људи говоре“, а неки чак и себе сматрају паметнијима од свештеника, јер оно што свештеник каже не одговара чињеници која је „од мог деде и прадеде“. Међутим, ово није најгора ствар. Најгоре је што најревносније обављање обреда и најревноснија оданост традицијама, односно спољашње манифестације религиозности на народни начин, ни најмање не обавезују човека да живи од вере. Да би се поступило „како се тражи“, у складу са црквено-народним предањима и обичајима наших дедова и прадедова, нису потребни ни духовни живот, ни борба са страстима, ни чистота срца. Једноставно речено, пузање испод икона на верским поворкама, одбијање јабука пред Преображење и настојање да се зарони испод Јеванђеља на молитви није у супротности са сујевером, свађом, зловољом или преваром. Напротив: строго поштовање обичаја помаже успављивању савести. Колико пута сам се лично сусрео са овим! „Моја баба је била таква верница, „пре покрова“ није ни воду пила“, а поклон је што њени сусељани памте старичину мрзовољност и десет година после њене смрти. Или разговарате, на пример, са особом која сваки пут падне на колена и остане тако док не заврше са певањем, шта год да јој кажете. И тако он, угледавши познаника, изненада прекида разговор и врло озбиљним погледом се окреће ка њему: „Слушај, Иване, реци Петру да ме увредио. А фраза „Шта сам криво рекла“ са усана неке особе, чија је непримерена истинитост изазвала свађу или довела до непријатељства, упркос томе што са сваког богојављања носи кући десет литара свете воде, класични је пара-црквени ритуализам...

Међутим, све ово нису само примери свођења православља на испразни ритуализам. Ово је илустрација разлога за овај феномен. Зато се православље у народној свести своди на обреде, јер њихово поштовање не захтева никакав напор од човека. Зато је обредно веровање толико жилаво да позива да се без икаквог напора сматра верником, а та могућност је за многе примамљива. И тако ће увек бити, бар докле год верујемо да је свака црквеност добра и свака вера боља од невере.

Управо у одбацивању ове предрасуде лежи одговор на вечито питање „Шта да се ради?“. Морамо да престанемо да охрабрујемо одлазак у цркву ради одласка у цркву. Чини нам се да је боље живети потпуно секуларно, не радити на црквене празнике, него живети на исти начин, али радити на празнике. Мислимо да је причешћивање два пута годишње, уз исповедање само „грешник сам, кајем се“ боље него да се уопште не причестиш. Претпостављамо да је наш пост „до прве звезде“ угодан Богу. Он је преко пророка Исаије рекао нешто сасвим друго: „Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом тријему? Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине.На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити.Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви.“ (Ис. 1:11-15).

Ево одговора на наша питања: права црквеност подразумева активно преображавање човека. Ако су сви наши напори усмерени само на обављање ритуала и посматрање онога што људи говоре, а изнутра се не мењамо ни на који начин, онда је наша вера сујетна, наша љубомора бесмислена и наши напори бескорисни. 

протојереј Владимир Пучков

https://pravlife.org/ru

Готово нико не види твоју сузу. Готово нико не види твоју тугу. Скоро нико не види твој бол. Али сви виде твоје грешке и спремни су да те оцрне као немилосрдне судије. Ово је истина са којом је свако од нас позван да се суочи.

Зато не задржавајте се на речима људи. Очи људи траже мане и страсти да оптуже и осуде, не гледају у срце да виде дубину човека. Они не траже поводе да опросте, да се загрле, да сажале, већ да разапну и понизе. Људи ће лако кривити јер не желе да се суоче са сопственим грешкама и гресима.

А питање је, зар не би требало једног дана да постанемо људи. Да ли смо и ми једна од оних група људи који олако оговарају и осуђују своје комшије?

А то говоримо зато што много пута осећамо да смо и увређени и невини и жртве клевета и оговарања, а истовремено постајемо клеветници и оптуживачи других, јер не знамо ни њихов бол, ни њихово покајање, ни живот њихов.

Зато у свој живот треба да уложимо пажњу и разборитост, молитву и ћутање, како бисмо престали да чекамо да прокажемо другога за било коју његову грешку, и да будемо спремни да брата покријемо разумевањем и љубављу. Тако ћемо придобити другог, тако ћемо му користити, и тако ћемо се заштитити од разорне страсти осуде. Буди благ према другима, да би Бог био попустљив према теби. Јер је сам Господ рекао да ће оном мером којом судимо, њоме и Он судити нама.

***

У Цркви, нажалост, владају „прописи“; правила су обожена; „спољашње добро сведочанство“ постаје само себи циљ, индивидуална морална чистота постаје идол. Хришћани траже „видовите свештенике“, фанатичне моралисте, „харизматичне старце“ који ће их духовно водити. Зато и не слушају свог пароха. Понижавају његове речи, његов рад, његову службу. Не цене његово присуство јер делује људскије, слабије, истинитије, обичније него што би требало да буде. Слушају само славне свештенике, монахе, игумане, архијереје који себе истичу као поседнике истине, мудрости, „светоотачког учења“.

Наша грешка је што не тражимо Христа, већ нешто што би нас узбудило, као пророчанство, чудо, старца са дугом брадом.

Да смо тражили Христа, онда бисмо слушали и нашег пароха, ценили бисмо његов труд. Тада бисмо читали Јеванђеље, не тражећи дубоко богословље, већ као књигу која садржи Истину живота, начин живота, „тајну“ нашег спасења.

Тада бисмо брата гледали са попустљивошћу, са праштањем, с љубављу. Тада би наш живот мирисао на аутентичност а не лицемерје, етос а не етику, понизност а не себичност, човекољубље а не тврдоглавост, исправан суд а не осуду, побожност али не пијетизам, саосећање, а не равнодушност, на доброту, не на порок, на стрпљење, не на кукавичлук.

Хајде да се мало самокритикујемо и престанимо да осуђујемо друге, ко год да су, шта год да су урадили. Свако ће бити одговоран за свој живот, своје понашање, своје изборе.

Одговорићемо Христу, а не неким наводно изабраним расоношцима и мирјанима који су поставили судове вере, мерећи духовност сваког по својим страсним и антихришћанским критеријумима.

https://www.bogonosci.bg

Прича из Манастира Св. Антонија у Аризони.

Пре неколико месеци један наш српски ходочасник дошао је у Манастир Св. Антонија у Аризони, којег је основао Свети Старац и Исихаста Јефрем Филотејски - ученик Св. Јосифа Исихасте. Била је субота и он је, као и сва братија, за ручак јео неку мрсну храну са сиром и јајима. 

Када је дошло време за вечеру свим ходочасницима је била постављена мрсна вечера, опет са сиром и јајима. Међутим, монаси су вечерали нешто на води.

После вечере тај наш брат Србин питао је садашњег игумана Манастира јеромонаха Пајсија зашто су монаси вечерали на води а мирјани мрсну храну. 

Игуман му је кротко и са љубављу одговорио: "Брате, нама је благослов старца Јефрема да суботу вече једемо на води, да би се што боље спремили за Причешће".

На те речи брат Србин је рекао: "Јао оче, и ја сам сутра желео да се причестим. Значи ли то да сутра за мене нема Причешћа? 

Игуман му је опет кротко и са пуно смирења и љубави одговорио: "Драги брате, наравно да можеш, јер наш вечерашњи пост на води јесте само нама лични благослов старца Јефрема, а не благослов за вас мирјане. Ви сте имали благослов да мрсите јер то је благословено у суботу. Међутим, ми смо монаси, и имамо завет послушности, па ручак мрсимо, да би смо испунили опште правило Цркве, а вечеру постимо на води да би смо као монаси били послушни нашем старцу Јефрему и да би смо из љубави према Богу принели и неку малу лепту монашког подвига. Тако да ћемо се сви сутра причестити. И ви који сте мрсили и ручак и вечеру и ми који смо мрсили ручак а постили на води вечерас. 

Нашег брата Србина је много обрадовао тако смирен, мудар и човекољубив одговор јеромонаха Пајсија, садашњег игумана Манастира Св. Антонија у Аризони.

Тако раде сви свети старци. Они су благи и снисхидљиви према људима а строги само према себи. Показујући на тај начин истински етос Еванђеља Богочовека Исуса Христа.

Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.

Да ли је могуће живети заједно без гаранција?

Упознали смо се у цркви, венчали, родили троје деце, али се брак ипак распао. Зашто заједнички ставови и религиозност не гарантују срећу и да ли је потребно чувати породицу ради деце, одговара свештеник, психолог и стручњак за парохијско саветовање Петар Коломејцев.

Препоручио бих будућим супружницима да читају Ану Карењину. Пажљиво, са белешкама на маргинама. Толстој, као хришћански моралиста, с једне стране, и велики уметник, с друге стране, уочава ту невероватне ствари. На пример, како се сударају два света, две породице - Левин и Кити. Како су ове слике спојене у једну. Овај роман може умногоме да прошири схватање људи о томе шта их тачно чека у породичном животу.

Он учи главној ствари - да будете спремни да уништите своју слику брака и слику свог партнера. Рецепт за добру и здраву везу је да се не ослањате на своју слику и представу о другом. Браку треба да приступите као ситуацији у којој морате да упознате другу особу, научите да разумете њен језик љубави, научите га свом језику љубави, схватите како изражава своја осећања, какве изразе осећања очекује од вас.

— Кирило Јерусалимски има речи: „Ако крстиш човека, а он није верник, онда га Дух Свети неће крстити. Ако су људи верници и уздају се у Бога, тајна ће им помоћи. То постаје извор њихове снаге. Ако је људима венчање шлаг на торти, авај, ништа се неће догодити само од себе. Моћ свете тајне се манифестује када људи верују у њу.

 У браку човек мора да прихвати Христову жртву и напусти дух овога века (себичност). Ако су у вама јаки егоизам и себичност, онда ће ово стање доћи у оштар сукоб са целокупном структуром породице. Хтели то или не, морате научити да дате себе.

- Игра са једним голом никада не траје дуго. Свако има своју резерву самопожртвовања која неће бити исцрпљена све док је друга особа слаба. У стању смо да покажемо чуда стрпљења, издржљивости, понизности, чекајући да наша друга половина ојача и научи да се носи са проблемима. А онда би требало да дође до резултата. У супротном, доћи ће до надуваног егоизма. Ако особа почне да се надима од сопствене важности и стрпљења, онда ће је једног дана то уништити. Јер ће то неминовно довести до процвата егоцентризма. 

Када човек живи по принципу „поступи стриктно по правилима, добићеш част и славу“, једног дана ће се сломити. У психологији постоји концепт дисфункционалне породице. Једна од улога преживљавања у таквој породици је херој. Ово је перфекциониста који вуче конце на свом академском учинку и успеху. Важно му је да све изгледа добро у очима других. До одређене тачке, одобравање и свиђања других функционишу. Они то појачавају јер су дивљење и одобравање пријатни. Утврђује се у помисли да је добар момак, коректан отац велике породице. Али једног дана човек се умори од ове улоге. Одједном му постаје тешко и незанимљиво.  

А поента овде уопште није у религиозности. Ако начин на који живите долази изнутра, ако вам је у природи да будете отац много деце, ако не можете и не желите да живите другачије, онда ће вам помоћи венчање. Главна ствар коју треба да разумете и запамтите је да, поред голог перфекционизма, мора постојати још нешто што доноси радост и задовољство. 

— Толстој има дивну причу „Отац Сергије“. Аутор у њему показује да је мотивација која је аристократу одвела у пустињачку келију била недовољна. И слава која је хранила његов хладни подвижнички дух једног дана је избледела. Чим се све у човеку смирило, он је пао у грех и вратио се у свет. Пао је на малим стварима. „Доказаћу вама аристократама да се можете свега одрећи, презрети и постати светац“, била је мотивација главног јунака. А резултат?

Само садашњост нам даје снагу, мобилише нас за било каква дела и храни нас. Ако вас мотивише слава и завист ваших непријатеља када имате много деце, онда је ово преслабо. Мора да постоји нешто више у идеји да имате много деце. 

— Познавао сам оца Михаила Шпољанског. По занимању инжењер бродоградње, по вокацији свештеник, а по животу писац. Када су он и његова супруга остали без своје деце, почели су да прихватају туђу. Њихова парохија је била велико породично обданиште, у којем су супружници са интересовањем посматрали свако дете. Помогли су им да расту, дали им љубав, и вратили смисао и вредност њиховог живота. За ове супружнике је била радост гледати развој сваке особе. За обоје, много деце није било оптерећење, то је био њихов начин живота. 

Породица је као кућа у којој стално нешто треба крпити, обнављати, довршити. Као башта коју треба неговати и обнављати. Постоје примери код којих се одмах види да двоје људи не може заједно. Једном таквом пару нисам саветовао да се венча. И даље су инсистирали. Венчали су се, а само после годину дана су се развели . 

Али има и примера када су људи раскинули, покајали се за своје грешке и почели да живе новим животом.

— Идеја да нема потребе за разводом заснива се на јеванђелским стиховима. Али не смемо порицати чињеницу да су понекад  везе толико токсичне и трауматичне за децу да је развод родитеља бољи од таквог брака. У свакој породици засебно треба добро размотрити питање одржавање везе по сваку цену и том приликом прво се морају узети у обзир интереси деце.

Све се у животу лечи. Али исцељење не обећава да неће бити ожиљка.

Свако од нас треба да има лични простор, јер другог је могуће разумети само са дистанце. Тек из даљине схваташ да други није исти као ти. Ако имате простора, у вашој глави почиње да се појављује план како да изградите мостове ка другом. Дакле, ако ја волим да живим на овај начин, онда се то свиђа и мојој жени? Почињемо да разумемо и упознајемо другог са свешћу о личним границама. Љуби ближњега свога као самога себе, каже Свето писмо. Позвани смо да разумемо сопствене потребе, жеље и тежње. Само ако научимо да волимо и разумемо себе, своја ограничења, можемо приступити другоме са овим обрасцем. Само тако ћемо моћи да видимо потребе и жеље другог.

Има мудрих људи који одлично разумеју да не можемо без кризе. Стога, у кризном стању, одлазе за помоћ код психолога. Уопштено је паметно не презирати помоћ специјалисте. У нашој парохији постоји покрет „Кана“. Ово је заједница породичних људи који се састају, разговарају шта треба избегавати, где вреба опасност, како брзо изаћи на крај са тешким ситуацијама и деле своја искуства о томе како су се носили са својим проблемима. А када чујете ове приче, када видите како се човек брине о свом браку, када сазнате које су ствари за њега биле алармантне, онда почнете да размишљате у себи: „Да ли бих ја то могао?“ Почињете да се мењате, растете, градите и не сматрате своје проблеме јединственим.

https://www.pravmir.ru

рпска Православна Црква 15. децембра по новом, 2. децембра по старом календару, молитвено прославља Светог Јоаникија Девичког.

Тропар, глас 1.

Просветио си се постом, молитвама и божанском благодаћу, озаривши крајеве Земље светло и побожно. Од Бога си примио дар чудеса, да лечиш болести и изгониш зле духове из људи, који са вером притичу ка твојим светим моштима, свети оче наш Јоаникије: Слава Ономе који ти је дао благодат, слава Ономе који те је укрепио, слава Ономе који кроз тебе свима дарује исцељења.

Кондак, глас 8.

Од младости си, богомудри, заволео анђелски живот, све лепоте светске оставивши: Зађе као звезда светска, и приђе ка Разумном и Праведном Сунцу, Господу Христу. Од Њега си примио благодат исцељења, да лечиш од различитих болести оне који прилазе свештеном гробу твоме. Зато и ми који прослављамо са љубављу свеславну успомену твоју, кличемо ти: Радуј се, оче Јоаникије!

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна.

Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.

Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих.

Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима.

На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9]

Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“.

За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних.

Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија.

Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета.

У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију.

Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија.

Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет.

Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу.

Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин.

http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=5834

Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права.

Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357. Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар. За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената.

Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти су након упокојења лежале у „манастиру Светог Уроша” у Неродимљу. Српски монах Христифор је 11, маја 1705, пренео Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јазка су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јазка, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају.

Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност. Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окпили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Царовао у тешко време распада царства српског.

У Бици на Марици 1371. годинеучествовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години.

Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановиша. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

https://svetigora.com/vjeronauka-u-kuci-tv-hram-sveti-car-uros/

Постоје питања која се неизбежно постављају пред свакога ко је крочио — или покушава, или жели, или се нада да ће крочити — на пут који води ка Христу. Питања су тешка, а понекад и застрашујућа - до шока: „Шта то значи?.. Ово је немогуће, ја то не могу! Да ли је заиста тачно да треба?..”
Тако и ја – изнова и изнова понављам давно познате речи Христове, које сам сто пута цитирао у публикацијама: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој, и за мном иде“ (Матеј 16:24)  И коначно, одлучио сам да о овој најтежој теми разговарам са свештеником. Одабрао сам протојереја Димитрија Шишкина, којег одавно познајем по публикацијама и књигама. Отац Димитрије је настојатељ храма иконе Богородице „Свих жалосних Радост“ у селу Тенисти, Бахчисарајски округ Републике Крим (Симферопољска и Кримска епархија)
- Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар уопште не треба да мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека?
– Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо нешто „постигли“.
Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио.
– Шта значи узети крст?
– Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! У томе је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и у принуђивање себе на стварање добра.
Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело.
Одрећи се себе не значи да уопште не треба размишљати о себи, већ значи мислити о себи исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о другим људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38-39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само пропасти за вечност, већ и не учинити ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину.
– Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрала слободно и није обавезан за све  или као категорички захтев за све који желе да следе Христа?
– Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – у потпуној несебичности. Поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо размишљали само о себи. Иначе, управо се то догодило овом младићу, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својим својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода своје имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш да сматраш да си испунио заповест о љубави према ближњем ако си богат, а около има толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним.
Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом.
– Из ваших речи произилази да не треба мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта радити са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? Да не паднете у малодушност.
– Понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10)
Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу и Његовој милости. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема; и да када строго преиспитамо сопствене животе, схватићемо да још нисмо почели да чинимо ништа истински добро, већ још увек покушавамо да нешто покренемо, организујемо, изградимо, али при томе остајемо непотребне слуге. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спаса.
Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“.
– Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо."
– Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко; али сама свест о својој неприступачности делимично служи као компензација за недостатак рада. Ову идеју јасно изражавају свети оци – на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или : „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (св Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (св. Игњатије (Брианчанинов).
 – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколико светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање?
– Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиња светињама“ – говори да је управо о томе  реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о светом, изабраном народу ("А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју; “ (1. Петрова 2:9). Ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје.
Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрестане наде у Бога. Док „самокритичност” често долази управо из гордости, из неспремности да се помири са својом слабошћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. Али ово није понизност, већ супротно осећање.
 Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне на оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. У нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника.
– Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не?
– Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести, и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Али ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији. И тако – можете претпоставити да је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу.
Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном гневом, раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим личним животом. То мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног и душевног живота.
Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите га с разлогом, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод.
 - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а то ти је преко потребно...Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити своје време - а када можете  рећи: не, извини, ја сам верник, не могу да живим без цркве.
– И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом.
– „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације – понекад тешке и горке. Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. Шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи?
– Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење, не можемо га једноставно узети и истиснути из себе. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, како би се свесно односило према својим околностима као према прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег.
Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење и упозорење.
Осим тога, неопходно је расуђивање и савет са искусним духовницима. На крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у бројна рестриктивна правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима.
– Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим?
– Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми идемо кроз науку овог самопожртвовања, носећи крст, следујући Христу кроз све кратко време нашег земаљског живота.

https://pravoslavie.ru