Судбина се најчешће описује као неминовност независно од људских планова и као закон који управња збивањима и одређује им ток. Фанатизам, као најснажнији вид испољавања судбине, верује да је људска воља немоћна пред силама које су изнад човека. Кроз људску историју скоро да није било народа који није веровао у судбину као божанство. Тако код Хомера налазимо да су богиње судбине јаче и од врховног бога Зевса. У хиндуизму срећемо појам карме који објашњава догађаје у животу као последица моралног понашања у претходном животу. Астрологија и гатање на истом су трагу, у покушају да открију судбину унапред, како би се њом лакше управљали. Код старозаветних Јевреја видимо један историјски искорак, који Бога види као Творца и Сведржитеља, онога који управља силама природе јер их је Он створио. Овим путем наставља и хришћанство са вером да у крштењу умиремо са старим Адамом и васкрсавамо са Христом који нам враћа грехом изгубљену слободу, којом сада свесно бирамо, одређујемо и управљамо нашом „судбином“.  У Курану се судбина приписује Алаховој вољи, а не безличном усуду, и за већину муслимана људски живот је одређен од Бога тако да ту нема много простора за слободу. Бојим се да и велики број Срба верује како је сваком човеку суђено шта ће му се догодити и да човек не може да побегне од судбине. Разлог томе лежи како у талогу паганског у нама, тако и у вишевековном утицају, а није занемарљива ни атеизација након Другог светског рата. Верујем да у сваком од нас тајно или јавно живе, опште и боре се, паганин и хришћанин. У зависности од тога ко надјача зависи и наш пут од судбине до слободе. Ако уђемо у простор савремене науке, ући ћемо у простор филозофије која такође није побегла од судбине, јер нам нуди свој детерминизам. Разлика је у томе што материјалистички детерминизам искључује било какав натприродни утицај, ослањајући се на генетику, васпитање и печат средине у којој живимо, док је идеалистички детерминизам ближи паганском и религиозом погледу и прихвата одлућујући утицај натприродних сила. Претпоствка психологије да се човеков карактер образује у раном детињству и да су касније промене ретке или чак немогуће личи мало на Хераклитово учење које каже да је карактер судбина човека, а песимизам једина стварност.

Слобода као појам би се могла описати као могућност човека да говори и ради по својој вољи, као отвореност да храбро изнесе свој став који сматра истинитим. Са друге стране, слобода може бити и необузданост, својеглавост и дрскост човека да говори и ради преко општих граница дозвољеног. Слобода воље је могућност и способност избора, као и стање у коме су процеси  и понашање одређени вољом субјекта, без обзира на чињенице и стварност изван њега. Овде се поставља оправдано питање колико је та наша воља стварно слободна када је евидентно условљена спољашњим, наследним и стеченим васпитањем.

Људско искуство нам сведочи да је човек распето биће не само између Добра и Зла, свесног и несвесног, осећења и разума, већ је свакодневно и често у драматичном расцепу у тренутку доношења одлуке. Овде, пре свега, мислим на моралне одлуке, које, нажалост и не примећујемо да су такве природе, већ их сматрамо да су део физичких и друштвених слобода  кретања. Док се налазимо на нижем степену личног развоја, најпреча нам је  физичка слобода кретања. На вишем степену развоја свести и подлажемо вољно или невољно законима које нам приписује околина и друштво. Подчињавање сили друштвеног закона даје нам наду да не уђемо у свеопшти друштвени хаос, док са друге стране отвара мноштво проблема да уз помоћ закона, силе и моћи, јачи тлачи слабијег, већи мањег, бели црног, богати сиромашног… Тек на трећем степену личне слободе, наше одлуке постају слободније, не подвргавајући се принуди физичких и друштвених норми, које се и без страдања могу уважавати. Психологија ове прве назива природним људима, а свеопшта слика о њима нам казује да се њихов смисао живота испуњава у задовољењу потребе за храном, пребивалиштем и размножевањем. Када говоримо о таквима, ретко ћемо себе видети међу њима! Оне друге  – психологија назива културним симулантима, а народна слика их види као непоуздане људе, лажне трговце, лопове, лицимере, полтроне, док би они који себе сматрају „побожним“, за њих рекли да такви продају веру за вечеру и да се повијају како ветар дува. Наравно, и ови, назови „побожни“ тешко ће себе видети у мноштву таквих о којима људи суде и дају оцену. Трећу и малобројну скупину људи, и психологија и теологија види као стварно културне и духовно зреле људе.  Потенцијал за развој личности, као и лични избор где ћемо се сврстати током живота, присутан је у заметку код сваког човека и теологија исправно каже да је сваки човек икона Божија.  Процес и пут индивидуација, како каже психологија, или одрастање – како каже наш народ, или обожење – како каже наша Црква, код сваког човека је различит, али је најважније да је могућ.

Чињеница да је човек створено биће и да није бирао дан рођења, родитеље, државу и место, средину у којој ће одрасти и уобличити се, говори више у прилог судбине и неслободе, него у прилог слободе. На први поглед нам се чини да смо оковани судбином  и случајем у свету који заборавља Бога, и који Бог напушта јер га свет не жели… Ако погледамо мало и то духовним очима, видећемо да је судбина суштина боостављености, а то суштински значи да Бог нема моћ или боље речено, не може или неће да нас на силу уведе у заједницу Љубави Оца, Сина и Духа Светога, и у вечни живот где нема туге, болести и жалости, ако то није израз наше слободе. То значи да је Рај, без обзира како то описивали или доживљавали, стварност у којој је могуће обитавати искључиво својевољно. Без „да“ Богу остаћемо у простору богоостављености својом вољом, макар то означавали као судбину или наводили мноштво разлога за такав избор. Уверен сам да се наш живот јавља на позорници света као шанса за сусрет са Богом и људима у љубави, или као могућност пролазног живота у самоизлацији и самодовољности чији ће нас крај суочити са искуством промашаја.

Потребно нам је  много трезвености и стваралачког искуства којим се морамо у животу подизати изнад свих безизлаза и несигурности, да све препреке подвижничко отклањамо не бивајући никоме препрека ни суд,него примајући славу Божију, обрадовани богоданом слободом и чашћу. Тек тада, будужи свесни велике части, постајемо и достојни учесници живота у слави. Нема тада невоље и недаћа које не могу бити побеђени и отклоњени. Тада их не избегавамо него их силом доброте преображавамо, узрастајући непрестано из свих немоћи у свемоћ вере. Тада ћемо разумети шта то значи „да се покаже слава Божија“, јер ћемо видети да се том славом Божијом човек прославља.

Управо због тога смо ми „светлост свету“, будући увек одговорни за спасењеи просвећење којим са стално подижемо, увек будући отворени за добро виђење свега. Христос нас непрестано исцељује од слепила фанатизма, судбине и равнодушности, дарујући нам трезвену ревност доброг виђења којим се стално богатимо чувајући благо вере која све види добрим очима. Тако постижемо пуноћу слободе којом, будући испуњени, свима је са љубављу саопштавамо, никога не оптерећујући и никога не узнемиравајући. Слобода постаје љубав и стрпљење, чак и према нашим непријатељима. Не пристајући да будемо друга страна у сукобу, не да се не супротстављамо злу, него да не омрзнемо ослепљене мржњом, увек смо добри сведоци, који виде и позивају свакога речима: Дођи и види без патње и олаких обећања.

Протојереј-ставрофор Милић Драговић

http://otacmilic.com/od-sudbine-do-slobode/

Ближи се грађанска Нова година – време коме се, вероватно, сви људи (па и верници) у овој или оној мери радују са надом.

Авај, ове наде су често неосноване. Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. "То је само почетак!" – рећи ће песимиста.

Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало.

Сетимо се шта нам о томе говори Свето Писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт и поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово?

Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано.

Зато многи из године у годину доживљавају разочарење. Иако је права нада ту, у близини. Пророк Исаија каже: „Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. Деца се море и сустају, и младићи падају; Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“ (Исаија 40:28-31).

Међутим, чак и током периода најтежих невоља, хришћани не треба да клону духом. Напротив, туге у нама рађају истинску наду: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5,3-5).

https://pravlife.org/ru

Бог је човека обдарио многим даровима, од којих је главни сам живот. А међу њима постоји тако непроцењив и важан дар као што је могућност покајања. Ово је прилика да се вратимо Ономе који нас највише воли – да се вратимо, ма како падали, ма какве грешке правили. Монах Марко Подвижник негде каже да је кроз дела, поступке и мисли само један Праведник – Христос, али покајањем многи су постали праведници. И сваки човек који дође у Цркву мора да схвати да нико од нас нема другог пута да се врати Богу, другог начина хришћанског живота, осим путем покајања.
У Делима Апостолским и још раније, у Јеванђељу, можемо видети да је покајање увек постајало прекретница у обраћању Христу. Данас се древна пракса покајања пре крштења не поштује свуда, али по мом мишљењу, ако се одрасла особа крсти, то је изузетно важно. Свако ко ће променити свој живот и наставити га као члан Цркве треба да схвати да оно чиме је био испуњен његов живот одлази у прошлост и да нема враћања. Човек и пре крштења мора да схвати шта је покајнички рад, јер ће као хришћанин тај посао морати да обавља до краја живота. Само ако је човек спреман за ово, можемо говорити о његовом свесном уласку у Цркву.
Тренутак када човек почиње свесни хришћански живот је тренутак његовог стварног и дубоког покајања у исповести. Штавише, овај тренутак може наступити годинама након доласка у Цркву, а можда никада неће доћи – уосталом, можете ићи у цркву, проучавати православље, али се никада не отварати Богу. А човек се врло често отвара када више не може а да не види да је сам себе, будући ван Бога и ослањајући се на своје страсти, довео у неку врсту ћорсокака. А у оквирима свог претходног живота, он више нема излаза – може  само почети сасвим другачији живот.
Монах Јован Климак има дивне речи: „Чак и да се попнеш на сам врх лествице врлина, и тада се моли за опроштење грехова“. Зашто овај светац то говори? У ствари, сведочи о духовној стварности: што се човек више приближава Богу, то јасније у Његовој светлости види своје слабости, несавршености своје душе. И само непрестано покајање штити човека од тешких посрнућа, пошто не дозвољава гордости да заузме власт над његовом душом – а тамо где је пао, увек се, по речима преподобног Јована Климака, гордост најпре утврдила.
Када ми, свештеници, говоримо о томе да живот хришћанина треба да буде испуњен покајањем, суочавамо се са чињеницом да људи покајање доживљавају као нешто што живот чини туробним, досадним и безрадосним. У стварности то свакако није случај. Зашто се човек генерално осећа тужно у овом животу, зашто постаје малодушан, зашто је лишен радости? То се дешава када његова душа није у миру са Богом, са људима, са самим собом. И покајање враћа овај мир души. Узрок нашег унутрашњег немира, наших емоционалних сломова, нашег депресивног расположења су увек на крају наши греси. Није случајно да и људи који још не живе правим црквеним животом, после исповести, врло често осете необјашњиву лакоћу, радост која их изненађује, а понекад и подстиче да науче нешто дубље о овом животу. Морамо изнова и изнова осећати да је нешто тешко пало са наших рамена и сада имамо прилику да нешто у свом животу започнемо изнова, и да то другачије градимо, другачије третирамо.
Исто важи и за сузе покајања. Оне дају снагу души, обнављају човека и помажу му да постане сасвим другачији. Ако сузе проливене пред Богом рађају у нама потиштеност и безнађе, ако овај плач није, по речима Светих Отаца, радостан, нешто свакако није у реду у нашем покајању. Ако човек, који препозна своје грехе и говори Богу о њима, не жели ништа да учини, ако то не побуђује вољу за делатним добром, онда то није стање покајања, ово је стање потиштености које је непријатељ нашег спасења.
У дефиницијама које различити речници дају покајању, не постоји дефиниција као „промена мишљења“. У међувремену, знамо да ове речи најтачније одражавају суштину и садржај хришћанског покајања - ово је буквални превод теолошког израза "метаноја" са грчког. И можемо рећи да, не само стална промена, већ и уздизање ума ка Богу треба да буде стална активност током целог живота хришћанина. У нашем савременом црквеном животу ово је веома важно разумети: покајање није набрајање грехова написано на папиру, није покривање главе епитрахиљом. Ако се човек покаје само у тренутку исповести, онда можемо рећи да покајање као покрет у његовом животу практично изостаје.
Често можете чути следећу изјаву: савремени хришћани уопште не знају да се исповедају. И може бити тешко не сложити се с њим: оно са чиме многи људи долазе на исповест може личити на било шта осим на покајање. Некада је то прича о човековом животу, некада је то његова притужба на неке околности, некада је то његова жалба на себе. Понекад човек почне да прича о томе какве страсти и греси уопште постоје, признаје да су сви присутни у његовом животу, али при томе је потпуно несвестан какав живот живи, шта му се дешава. Он стоји, гледа овај списак грехова, који је написао својом руком, и не може да схвати како је све то дошло у његов живот. А разлог овог неспоразума је непажљив живот, који најчешће уништава нас, савремене хришћане. И тек променом става према покајању, ширењем простора покајања у свом животу, постепено ћемо почети да живимо пажљивије.
Дакле, можемо рећи да се пуна исповест врши када је човек први пут схватио своје грехе, имао је осећај покајања за њих, затим се јавила жеља да се покаје у исповести, у процесу припреме је разумео шта га доводи до ових сагрешења, има решеност да те грехе не понавља – и уз све то – са покајањем, са разумевањем, са закључцима, са одлуком – долази у храм, сведочи о свему томе пред Самим Богом у присуство свештеника и у тајни Покајања измирује се са Њим.
Сви ми, вероватно, без изузетка, из искуства знамо шта значи увек изнова кајати се за грехе који се понављају у нашем животу. С тим у вези, човек понекад има питање: да ли уопште има смисла сваки пут долазити са истом ствари? Много је људи који су због тога потпуно престали да се исповедају или се исповедају веома ретко, што је на крају довело до изумирања њиховог црквеног и хришћанског живота.
У ствари, исповест је тренутак који открива да ли се у свом животу боримо са гресима којима је овај живот испуњен, или смо га напустили. И у том смислу није ствар у томе да ли ми исповедамо исте грехе или да ли су се појавили неки други, већ да ли им се опиремо или не. Ако се овај тренутак самопрепознавања и самопреиспитивања уклони из нашег живота, тешко је уопште рећи у шта ће се претворити наше хришћанство.
Наш живот од исповести до исповести треба да тече овако: разумемо да можемо пасти али се категорички трудимо се да то не учинимо. Тада на исповести више нема осећаја неспретности, нема осећаја бесмисла: говоримо о ономе што нисмо успели у овој борби.
Вреди рећи да је погрешно сваки пут једноставно именовати грехе – лажи, љутњу итд., а да не објашњавамо на шта се тачно мисли. Када кажу да не треба детаљно да говорите о својим гресима, то не значи да уопште не треба да говорите о околностима греха, о степену његове тежине. Неопходно је говорити тако да свештенику буде јасно шта је тачно била манифестација ове или оне страсти, а да нас притом ни сувише оскудно ни превише детаљно излагање не удаљи од ове јасноће.
У житију светог Силуана Атонског постоји тако диван пример: стари монах умире у манастиру на Атосу, његов исповедник у то време није у манастиру, и он се на самрти исповедао другом манастирском свештенику, али је страшно измучен, душа му се не може одвојити од тела, и осећа да неопроштено одлази у други свет. Тада се његов исповедник коначно враћа, исповеда га, и после тога овај монах смирен и чак радостан одлази ка Господу. Неко је упитао монаха Силуана: шта се догодило? На крају крајева, у оба случаја обављена је света тајна у којој је свештеник само сведок, ни у ком случају се не може рећи да је права исповест могућа само са одређеним исповедником. Монах Силуан је одговорио да овај монах, када се није исповедио свом исповеднику, није могао да верује да су му греси опроштени – а заиста му нису опроштени због неверја. А када је његов дошао исповедник, смирио се, поново поверовао у опроштај и ослободио се тежине ових грехова.
Из ове епизоде видимо да тајна исповести захтева веру од човека. Вера у свемоћ и љубав Божију; вера да је сам Христос невидљиво присутан, прихватајући наше исповедање; веру да нам Господ, видећи наше покајање, опрашта наше исповедане грехе. Али поставља се друго питање: како се та вера рађа, и зашто је човек понекад тражи у себи, а не налази је? Ова вера је нека врста смелости према Богу, а рађа се из самог живота човека – када схвати да је цео његов живот рад и борба. Рађа се када човек може да каже: „Господе, ево мојих модрица од падова, ево мојих уморних руку и истрошених ногу – али сам спреман да устанем и поново кренем."
Често се свештенику поставља следеће питање: да ли Господ опрашта човеку све грехе? Знамо да не постоји грех који Божија милост не би превазишла, али не треба заборавити да је гаранција овог опроштаја душевни бол који доживљавамо у покајању, патња са којом је повезан. Осим тога, како каже свети Варсануфије Велики, доказ покајања за грехе је губитак саосећања према њима. Све док човек, макар потајно, макар у малој мери, настави да воли свој грех, он и даље живи у њему. Али када је ваша једина жеља да избаците овај грех из свог живота, долази до исцељења. И зато ми се чини веома важним да се тестирамо у том погледу: не само да смо свесни својих грехова, не само да имамо решеност да их не понављамо, већ и да ли смо престали да волимо ову грешну ствар, да ли је она постала нама туђа, чак и омражена, или постоји бар кап онога што бисмо хтели да оправдамо и што бисмо желели да задржимо за себе.
Уопште, реч је о веома озбиљној ствари око које се верници спотичу годинама и не могу да схвате шта није у реду у њиховим животима, зашто је њихов духовни покрет стао. Човек се сваки пут може темељно припремити за исповест, покајати се за многе грехе, исправити свој живот, али му притом неки греси остају „омиљени“ и драги. А када покушате да убедите ову особу да треба да напусти ове грехе, она је спремна да да било каква објашњења, било каква обећања, спремна је да нађе много изговора, али никако не може да се растане са овим „слабостима“. И ови греси, ма колико то страшно звучало, чине човека савезником непријатеља људског рода. У исповедању мора доћи до раскида овог савеза – исто што се дешава у тајни Крштења, када се одричемо сатане, свих његових дела, служења њему и све његове гордости. А после тога мора доћи до сједињења са Христом. Углавном, можемо рећи да се Света Тајна Исповести одиграла онако како треба, када осетимо да смо раскинули ову заједницу, успели да се одвратимо од свега мрачног и суморног у нашем животу, и да окренемо лице ка Светлости .
Питања људи о исповести често су повезана са осећањем кривице. Како пронаћи границу иза које се искуство кривице претвара у нешто патолошко? Шта да радите са овом кривицом ако вам је цео живот затрован њоме? А ако се ослободиш кривице, како се онда можеш осећати грешником?
Пре свега, вероватно треба да за себе јасно раздвојимо два стања: оно у коме нас осећање кривице води ка опуштању и оно које нас подстиче да свим силама своју кривицу исправимо тако што ћемо нешто учинити по том питању. Ако нас осећање кривице слаби и трује нам живот, онда се дешава једно од две ствари: или то осећање долази од непријатеља, и треба да покушамо да се изборимо са њим, или показује да је наше покајање некако непотпуно и неаутентично. Ово последње се дешава, нарочито, када се покајемо за своја дела, али не желимо да признамо ни себи ни Богу шта је била основа ових поступака.
Дешава се и да човека мучи осећање да не ради у највећој мери све што би требало да ради – и толико се мучи тиме да уопште нема мира у души. Овде морамо пре свега схватити да ово осећање у човеку настаје, по правилу, из поноса: то је оно што се конвенционално назива комплексом одличних ученика, али од тога не пате само одлични студенти већ и верници. И морате не само да прихватите као реалност то што у свом животу нећете урадити апсолутно све како треба, већ и да схватите: искуство, да у вашем животу не испадне све како сте желели, је такође изузетно вредно и важно. То је унутрашњи рад који помаже да се стекне смирење – а смирење је, пак, нешто што не отупљује, већ лечи осећање кривице у човеку. Понизите се и разумете да уопште нисте оно што би Господ желео да будете, али у исто време можете наставити да идете ка Њему.

https://pravoslavie.ru

„Из године у годину ходамо овим кругом – од Пасхе до Пасхе, ... од поста до поста, ... од причешћа до причешћа ... и у нашем животу ништа се не мења. Ходамо овим изузетним црквеним кругом, никада не напуштајући његове границе, али никада никуда не стижемо. Црквено богослужење је изграђено у тако дивном, моћном, просто величанственом кругу по својој лепоти и значењу.

Међутим, ово значење и ова лепота се појављују негде у позадини, а у први план долази наше уверење да живимо побожно, да све радимо како треба, да ништа не кршимо, а ако и прекршимо, имамо изванредну недељну исповест , у којој можемо одмах све да испричамо свештенику, причестимо се и прочитамо благодарне молитве... Све је урађено како треба, али само за себе.

Хришћани су навикли да иду на богослужење да би нешто добили, да би нешто примили. Уместо да следи Христа, хришћанин почиње да хода у кругу. И Христос му постаје непотребан, Он није центар његовог живота. Христос и Јеванђеље су oдвојени, Црква и богослужење такође, јер богослужење тако постаје само обавезан ритуал у коме хришћанин учествује и који му мора гарантовати све оно што је верним хришћанима обећано : спас душе, а уз то - и добро здравље, успех у послу и срећу у личном животу - све оно што пожелимо једни другима за Нову годину...

То је нормално за човека – да жели да буде здрав, да има мир у породици и успех на послу... у томе нема ништа лоше. Можемо се обратити Богу са овим молитвеним захтевима, ако , долазећи на Евхаристију,  схватимо да када приступамо Чаши – у овој Чаши је распети Христос, да када се причешћујемо Светом Тајном Христовом – ово је проливена Крв и разапето Тело, само распеће, и како да се онда осећамо добро после тога? Како човеку може бити добро у светском смислу када се причешћује распетог Спаситеља?

Када се у човеку јави смислено схватање да је све што му Господ даје заиста све – цео његов живот, цело његово ја, и када цело Јеванђеље учини својим животом, само ако је спреман да донесе такву одлуку, спреман је да се не уплаши на овом путу, али то не значи да је одмах духовно одрастао, да му се десило нешто веома необично и да већ гледа на свет на сасвим другачији начин.

Ништа слично. Управо је ово прво опредељење дало смисао свим преосталим корацима у његовом црквеном животу. А онда, само богослужење особа доживљава на следећи начин: „Где је моје служење Богу? На који начин да Му одговорим, да Му служим?“

Љубав се пројављује кроз Евхаристију, а ми се причешћујемо истинском и вечном љубављу. А ову љубав не можемо присвојити. Ова љубав мора да процвета у нама и да живи и настави да се даје. Љубав увек даје себе.

https://hristianstvo.bg

Молитва, као што је по свом квалитету општење и сједињење са Богом, тако је:

– композитна и складишна енергија света;

– мајка суза, али и ћерка;

- опроститељ грехова, мост који нас спасава од искушења;

– „зид који нас чува од туге, омекшивач ратова;

– дело анђела, храна бестелеснa, будућа радост;

– рад који никад не престаје, извор врлина, заштитник харизме;

– невидљиви напредак, храна за душу, просветљење ума;

– секира која цепа очај;

– потврда наде, растварање туге;

- богатство монаха, благо исихаста;

- смањење гнева, огледало духовног напретка;

- одраз мера које смо предузели, потврда духовног стања;

- будуће откровење, знамење за духовну славу свакога;

- за онога ко се моли истински молитва је судија и мерило, и корак ка Богу пре будућег корака (до горњег Јерусалима, прев. прим.) .

Устанимо и чујмо ову свету царицу врлина како нас дозива својим узвишеним гласом и говори: „Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити; узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и понизан срцем, и наћи ћете покој душама својим, јер је јарам мој благ и бреме моје лако“ (Мт. 11, 28-30).

А пошто се пробудиш из љубави према свету, одбаци своје бриге, одбаци мисли које ти долазе у сувишку, остави жеље тела. Јер молитва није ништа друго до отуђење од васцелог видљивог и невидљивог света. „Боже мој, кога ја имам на небу?“ (Псалам 73:25) „Јесам ли с Тобом, не желим ништа на земљи“. Ништа! Осим једног јединог да се Тебе увек држимо, не само молитвом. Неки желе богатство, неки славу, а неки неку другу грађевину. „И добро ми је да се приближим Богу! Уздах се у Господа Бога“ (Псалми 73:26-28).

Време и начин молитве тестирали су монашку љубав према Богу. Ваше духовно стање биће јасно осветљено вашом молитвом. Теолози карактеришу молитву као „огледало за монаха“.

Неки тврде да je молитва више од сећања на смрт.

Онај ко често држи штап молитве у својим рукама нема начина да се спотакне. Али чак и ако посрне, никада неће пасти. Јер молитва је побожни ослонац Богу. Можемо разумети корист од молитве из препрека које демони доносе током својих потрага. Плод молитве можемо разумети из пораза непријатеља, као што каже псалмиста: „По томе ћу знати да си ми наклоњен, ако ме непријатељ мој не победи“ (Псалам 40,12) у време рата. Он такође каже „Вапим свим срцем својим: услиши ме, Господе, и чуваћу наредбе Твоје“ (Псалам 118, 145), односно устима својим и душом својом и срцем својим. „Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, тамо сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20).

https://hristianstvo.bg

Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13)

Породичне везе

У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици. Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима.

Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци.

Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има симболичан значај. И једни и други одрешују се поклонима.

Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је симболика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења.

Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце.

Материно крило

Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети.

Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу.

Материнска љубав

Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац.

Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав.

Криза материнства

Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе.

Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“.

Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо!

Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле.

Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници.

Нека вам је свима срећан и благословен овај празник!

Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин!

Епископ жички Стефан (Боца)

Света мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно житије, а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована деспота.

Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини.

После смрти Јовановог оца Св. Стефана, неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.

Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима. Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге.

Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је православни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се “живи бес у утроби ваљаше”, како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована.Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.

Преподобни Јустин Ћелијски

https://mitropolija.com/2023/12/22/sveti-jovan-despot-srpski-i-prepodobna-angelina-2/

Нашом усрдном молитвом пред овом иконом Мајка Божија нас избавља од блудне страсти и подстиче осећај покајања у души.

Овај живот се не може проживети без невоља, али доживљавамо и радости. И ако у невољама остављамо најнеодложније послове, и журимо у цркву да измолимо да нас мимоиђе нека горка чаша, у радости чак и не размишљамо да пожуримо тим истим путем – да се захвалимо.
У Москви, сасвим недалеко од метро станице “Кропоткинска” се налази црква посвећена Светом Илији Пророку. Многи Московљани је још називају Свакодневном. Зашто? Да, данас нас реч “свакодневна” која се односи на цркву задивљује, јер већ одавно она за нас нема никакав духовни значај. А наши преци су добро знали шта је то свакодневна црква. То је црква изграђена за један дан. Да, да, окупили су се још у зору док је још био мрак, брзо се организовали, ко, где и – градили. По циглу, каменчић, дашчицу. И увече – Господе, благослови нас у Твом новом дому!

Ево и цркве светог пророка Илије, такође свакодневни. И улица у којој се црква налази се такође назива Свакодневном. 1592 године је на овом месту за један дан постављен дрвени храм. А потом кроз сто година, камени. Господ је сачувао цркву светог Илије, иако је страдала од бољшевистичког разора, није била затварана. Обележили су је “ситним хулиганством”: скинули су јој звона 1933 године. И на томе се све завршило. Храм је постао пристаниште светиња из оних цркава, које су доспеле под помахниталу руку, неразумну главу и празно срце градитеља новог живота. Управо се на тај начин у цркви светог Илије нашла и чудотворна икона “Неочекивана Радост”. Она се у почетку налазила у Кремљу, у малој цркви равноапостолних Константина и Јелене, а затим се после њеног разрушења нашла у Сокољники, у цркви Христовог Васкрсења, а већ од 1944 године – овде у Свакодневној улици.

Икону “Неочекивана Радост” људи веома воле. Носе јој цвеће, иду на поклоњење, чак и они који се у пролазу нађу у Москви. Неочекивана Радост … Изгледа као да је све јасно, а опет постоји нешто прећутно. А историја ове иконе је следећа. Живео је један грешник, који је у непотребним делима проводио своје дане, али се без обзира на то увек молио пред иконом Мајке Божије. И тако једном када се по обичају спремао да почини грех, пришао је као и увек к икони. “Радуј се, Благодатна…”, само је успео да изговори речи Архангела Гаврила. И заћутао је, потресен оним што је видео. Одједном су се Богомладенцу, Кога је држала Дјева Марија, на рукама, ногама и на боку, отвориле праве ране, из којих је текла крв. Не знајући за себе од страха, грешник је пао ничице и повикао:
- Ко је то урадио?
И чуо је страшне речи Пресвете Богородице:
- Ти. Ви, грешници распињете Сина Мога, ви Мене растужујете својим беззакнитим делима, а потом још имате храбрости да Ме зовете Милостивом.
Грешник је био обливен горким сузама.
- Помилуј ме, - молио је Пресвету Богородицу, - опрости, умоли за мене Сина Свога.
Пресвета је одмах изговорила молитву: “Опрости сва дела његова која је починио”. Предвечни Син је само ћутао, а грешник је у страху правио метаније пред иконом:
- Помилуј ме, умоли!
На крају је чуо речи праштања. И то онда када је најмање очекивао, мислећи о тежини својих грехова. Али милосрђе Божије је безгранично. Грешник којему су опроштени греси је пришао икони и почео да љуби крваве ране Спаситеља Распетог нашим гресима. Већ је био изгубио наду … И ево ње, неочекиване радости, која је посетила његово скоро трепераво срце. Од тада је кажу, почео да живи благочестиво.

Овај догађај је и послужио као повод за сликање иконе “Неочекивана Радост”. На њој је насликан човек који клечи и пружа руке ка икони на којој Мајка Божија држи на коленима Свога Сина. Доле, испод лика, се обично пишу речи које сведоче о овом догађају: “Човек неки беззаконик ..:”.
Човек неки, беззаконик … Не говори ли се то о нама? Мислим да сви ми ако се потрудимо или не, можемо да се сетимо да смо не једном и не двапут, већ много пута грешили у великом и малом, притом непрекидно оправдавајући себе, налазећи најубедљивије доказе да не може бити другачије … Наравно, у дубини душе, оним најскривенијим, увек правилно схватамо да постоји нешто. Али зар то што сами схватамо треба обавезно да разглашавамо другима? Ми не знамо, на које грешно дело је пошао човек који је пришао к икони за благослов. За нас то и није тако важно, сопствени греси су мучнији и неопростивији. Али нас понекад чини ми се смућује то, да ми знамо боље, да знамо шта нам је потребно, неопходно, и молимо не да нас Господ уразуми за оно што је за нас добро, већ само тражимо … Сећам се како је говорио један московски пастир у проповеди:
- Ми не молимо, ми захтевамо. Господе, да буде воља моја. Моја, а не Твоја, зато што ја боље знам шта ми је потребно.

Очигледно је грех, а посебно онај несвесни, који је за нас скоро добродетељ, способан да рани до крви Христово Тело. Јер и тај “човек неки беззаконик” је такође пришао к икони да добије благослов за чињење греха. Једна увређена жена ми се недавно жалила на …Бога:
- Кад би ти знао како сам се ја молила! Колена сам подерала од поклона и молила се: Господе не допусти брак мога сина, таква жена му није потребна, неће они бити заједно, осећам у својој внутрини. А он ни не жели да слуша! Како сам се молила! Уочи свадбе већ када су вотку стављали на сто, ја сам се све време молила. И шта је било? Склопили су цивилни брак …

“Да буде воља моја …”. То је класичан случај, када живот без сумње схватамо као нормалан, правилан, здрав. Нема сумње да ја знам боље каква жена је потребна мом сину, која професија ћерки, као и која марка аутомобила. И ми се молимо: укрепи Господе моје неоповргнуте закључке, кажи свима да сам у праву. А Господ не жури. Чека. Чека, када ћемо коначно да посумњамо у своју умишљену пагубну исправност, када ће одједном прогледати наше срце. Тада ће и подарити човеку неочекивану радост. Нисмо чекали, нисмо знали, а подарена нам је радост!

“Неочекивана Радост”, - је икона која нас позива на труд. Духовни, молитвени труд. Резултати тог труда не долазе одмах. И њега треба повећавати. Такав молитвени труд се не назива узалуд подвигом. “Ради и моли се”, - учили су древни подвижници. Увек се труди и увек се моли. А ми хоћемо једном да се помолимо и ако се то не деси онда тугујемо?”

Али зар се ова икона не назива “Неочекивана Радост”. А неочекивана, значи изненадна, као снег на главу, као златна рубља на путу, као поклон. Да, неочекиване радости веома улепшавају наш живот. Понекад се дешава да нас из стања мучне депресије може извући чак и неочекивани позив доброг човека.
- Како желим да те видим, - каже добар човек, - треба с тобом да се сусретнем.
И гле чуда! Наша депресија моментално бива замењена здравом жељом да размакнемо завесе, да приђемо к огледалу …Неочекивана радост је лаганим кораком пришла оптерећеној души, тако мала, тако неочекивана радост.

Како је важно васпитавати у себи обавезу у односу на такву радост. Она је у благодарењу. Не треба заборавити рећи “хвала”, јер добијајући поклон, чак и најневаспитанији од нас жели тихо да изговори “хвала”. А неочекивана радост је – духовни поклон. Благодарење за њега је – у молитви. “Ја не знам ниједну молитву, уопште не знам да се молим, приђем к икони и мислим: шта даље да урадим? Прекрстила сам се, а шта даље?”. Редакција често добија слична писма, и у томе нема ништа чудно. Не знамо енглески, и зато завршимо курсеве страних језика, не знамо да возимо аутомобил, и зато смо полагали возачки, умемо да веземо јер нас је мајка томе учила, и колаче печемо по бакином рецепту. А нико нас није учио да се молимо. Ми смо у најбољем случају самоуки, а у најгорем – неуки. Али као прво никада није касно за учење. Као друго, зар су Господу потребне наше многобројне речи? “Слава Теби Господе!” – је најкраћа молитва на свету. Изговорена покајаног срца, она брже долази “по назначењу” него без осећања изговорено цело молитвено правило из молитвеника. Али постоји и посебна молитва икони “Неочекивана Радост” – акатист.

Акатист је грчка реч и преводи се као химна, која се поје стојећи. Стојећи пред иконом. За сваки празник, за сваког светитеља Руске Православне Цркве, за сваку икону постоји акатист. То је посебно поетско дело. Хајде да отворимо акатист Пресветој Богородици “посвећен Њеној чудотворној икони Неочекивана Радост”. Ево неколико редова из акатиста: “Радуј се, јер си родила Радост целом свету; Радуј се, јер гасиш пламен наших страсти; Радуј се јер се молиш за наша привремена добра; Радуј се Ти која вернима дарујеш неочекивану радост”. Акатист се може читати и код куће. Има тренутака када нам дарована неочекивана радост таквом светлошћу обасјава душу, да од вишка срца почињу да говоре наша уста. Тада је тренутак да станемо пред икону и прочитамо акатист.

Уколико пажљивије размотримо наш живот, лако ћемо схватити да у њему има много повода за неочекивану радост. Син је положио физику са “четворком”, а ви сте мислили да ће бити тројка –неочекивана радост. Целе недеље је падала киша, а данас је сунчано – неочекивана радост. Живот је саткан од малих радости, од којих је половина њих неочекивана, па је и толико повода за благодарност. Друга је ствар што ми немамо навику за то. Знамо да молимо и плачемо пред иконом, а шта је се благодарношћу …Хајде да научимо да благодаримо. И децу треба томе учити, јер им је та наука тако неопходна за живот. Незахвалан човек, који заборавља да захвали ближењму за милост према њему, ће тим пре заборавити на захвалност Богу. Рецидив његовог лошег сећања ће бити неспособност за радост срца. А неспособност за радост срца ће постати узрок несрећног живота, сведеног на оквире овоземаљског постојања. Ето каква је ланчана реакција, каква је међусобна веза.

Икона “Неочекивана Радост” нас учи благодарном животу. Пред ликом Пресвете Богородице свако од нас је јадан, грешан, непокајан. И не треба се стидети тога, као велике опасности. Треба то признати и обрадовати се неочекивано, што си примљен, што је пред тобом сада широки простор и неограничене могућности. Сећате се речи из акатиста? “Радуј се Ти Која вернима дарујеш неочекивану радост”. А не онима, који на дугом маратону од греха ка греху одједном чине цик-цак у страну и за сваку случај застају пред њом у једноминутној паузи. Верни су они, који су показали своју верност и делом, и речју, и мржњом према греху, и молитвом. Помози нам, “Неочекивана Радости”, да се приближимо вернима. Дај нам снаге и уразумљење.

Аутор: Сухинина Наталија

https://www.facebook.com/zivotuhristu/photos/житије-чудотворне-иконе-неочекивана-радост-0114-majнашом-усрдном-молитвом-пред-о/10153248586026956/?paipv=0&eav=AfY4mKY7ee_TVOCBwWgLF_0FqMK8LXsVSaYQ5B9SAjsUyIekdiffONFKn8xBnhLzTek&_rdr

Све је почело од наших праотаца, Адама и Еве. Добили су заповест у рају да не кушају плод с дрвета познања добра и зла (види Пост. 2, 17). Заповест да се „не куша ово или оно“ врло добро је позната сваком православном хришћанину. Ово је заповест поста – најстарији, почетни фактор породичног живота.

Као што знамо, прву породицу је искушавао сатана, праотац сваког зла. Тај завидник није могао мирно гледати њихов срећан живот. Адам и Ева су прекршили заповест да не једу. Господ их је позвао на одговорност. Онда су покушали да свале своју кривицу на неког другог, као да они уопште нису били криви. Не само то, него је Адам окривио своју супругу, коју је, како је нагласио, добио од Бога. Тако је дошло до пада у грех, а људи се нису покајали за оно што су урадили. Господ их је лишио раја, и дао им епитимију.

Да се укратко сетимо речи те епитимије коју је Бог дао. Жени је рекао: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар. (Пост. 3, 16). Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века. (Пост. 3, 19).

Жалост је ступила у живот људских бића. Непоколебљиво трпљење жалости је важан део подвижништва.Наш задатак је да запамтимо да жалости долазе као резултат греха. Морамо да их подносимо без гнева, без роптања на Бога. Болно је бити болестан, болно је умрети (вратити се у прах). Ово осећање жалости мора се истопити покајањем. Онда те мисли о смрти које нас гуше, могу постати узвишене; могу постати сећање на смрт.

После пада, Адам не само да је морао да ради – морао је да ради тешко. Тако је било у његовом животу, а тако је и у нашем. Сваки човек мора да размишља како ће прехранити себе и своју породицу. Повремено се мора обављати и тежак и суморан рад.

Архимандрит Сергеј (Шевич) често је долазио до закључка да су његови парохијани понекад оптерећени послом који морају да раде сваког дана. Отац Сергеј је истицао да је тај рад за особу у браку исто што и послушање за монаха. Као што знамо, монаси не бирају своје послушање по сопственом укусу. Калуђер ради оно за шта је добио благослов. Без обзира да ли је то непривлачно и досадно, послушање и поред тога навикава монаха да одсече своју вољу, и, сходно томе, твори Божију. За Адама и његове потомке, Божија воља је да живе после пада под условима који нису рајски, да се не жале на то, и да се покају. Они такође треба да се надају у Бога, који води људе у своје Царство.

За жену, посебно време искушења је трудноћа. Она мора да размишља више о свом детету него о себи, да обрати посебну пажњу на сопствено здравље, да буде дисциплинована, и можда да остави уносан посао због свог детета – да се одрекне планираног напредовања у каријери. То је њен подвиг самоуздржања. Да не помињемо порођајне болове, као и непрекидну бригу и ужурбаност око новорођенчета.

Родитељи одојчета морају да себи ускрате основни одмор, да буду неиспавани. Брину се о малишану и моле током напетих тренутака за благостање свога чеда: „Господе, Ти све знаш, и Твоја љубав је савршена. Узми душу (име), и уради оно што желим да урадим, а не могу.“

А ако се дете роди као хендикепирано… Каква је вера у Божију Промисао потребна да би се понео тај тежак крст!

Готово одмах након рођења детета започиње велики труд на његовом васпитању. Чак и ако узмемо у обзир нерелигиозну страну, знамо да не можемо успети без Божије помоћи. Отац Гљеб Каледа је био у праву када је инсистирао да је темељ васпитања и образовања смештен у породици, док школа и факултет служе само као допуна онога што је урађено у породици. Додатак је важан, али он само појачава главну ствар.

Често видимо да ђаци морају да памте информације, али мало их уче о томе како да мисле својом главом. Још мање их уче о моралу. Шта треба урадити у том случају? Породица може надокнадити недостатке безличног и комерцијалног образовања и васпитања – то јест, ако родитељи озбиљно брину о свом детету, а не само о физичким, већ и о његовим емотивним потребама. За све ово је потребно много година стрпљења.

Родитељи су призвани и да се старају о духовним потребама свог детета. Било би добро да науче мало дете да се моли (у већини школа и универзитета, дете неће учити да се моли Богу). Али, да би то урадили, родитељи и сами треба да знају како да се пажљиво моле, да разумеју језик молитве, и да на приступачан начин објасне свом детету суштину богослужења. Када дете одрасте за школу, требало би да буде спремно за своју прву исповест. Како родитељи могу да му објасне шта је грех, и зашто је потребно да каже свештенику о својим гресима? Овде је потребан нечији лични пример, лични труд родитеља на духовном путу. Ако мајка води дете да се причести, али и сама не приступа путиру или не иде на исповест, ако отац иде ретко у цркву, онда ће бити прилично тешко убедити дете да су сваком од нас потребне црквене Свете тајне.

У кући где не постоји заједнички доручак, ручак и вечера, где свако једе кад пожели (а чак и када не жели), дете ће тешко примити концепт поста. „Не можете навести децу да посте ако им је дозвољено да једу кад год пожеле, ако им се дозволи да трче кроз кућу са комадом хлеба и кобасице или кексом. Редовност уношења хране је, ако хоћете, почетак хришћанског подвига… Кроз молитву пре оброка особа учи да се све почиње са молитвом. Ако има гостију у кући, а није могуће помолити се пред њима, важно је да сви чланови породице прекрсте па било то и умно… Потребно је неговати како очигледне тако и тајне облике свакодневног хришћанског живота“, отац Гљеб Каледа је имао обичај да каже. Домаћи живот може постати добра потпора духовног живота, али и дубока препрека.

* * *

Страст самољубља се издваја као најгори непријатељ породице. Егоизам је опасан непријатељ.

Када супружници не желе да удовоље једно другом у било чему, при чему упорно чувају свој сопствени понос; ако свако стално броји колико пута је урадио или урадила нешто за своју породицу, онда ће се та породица мало-помало распасти. Ако се парови лако гневе, препиру око ситница, и не могу мирно живе једно са другим и са блиским рођацима, онда се и сами осећају очајно, и њихова деца упијају њихов лош пример. Како је тешко васпитати децу сопственим примером!

Истински подвиг захтева од родитеља да не препусте своју децу телевизијском образовању, интернет групама, или улици. То је с једне стране; с друге стране, деца се не смеју мучити претераном бригом. Уосталом, претерано старање доводи до инфантилности, интроверзије, а понекад чак и до бунта против родитеља.

Породица је школа љубави

Читаво хришћанско подвижништво је усмерено ка стицању љубави. Христос Спаситељ је свео све заповести на две: љубав према Богу и љубав према ближњем. Свети Теофан Затворник упоређује љубав са ватром: ако не бацате дрва на ватру, она ће се угасити; ако се љубав између мужа и жене не потпирује делима љубави, она ће на крају умрети. А која су та дела љубави? То су дела основне бриге једног према другом, очигледни и не тако очигледни знаци пажње. То су: способност да се у току расправе превазиђе избијање гнева и да будемо први који ће прићи и успоставити мир. То је способност да се контролишу сопствене егоистичне склоности, да се исправе поступци, увек мислећи у себи: „Ја нисам једини(а)“.

Отац Павел Сержантов

https://mitropolija.com/2023/12/21/porodica-je-skola-ljubavi/

Хајде да разговарамо о томе шта највише прижељкујемо и чега се највише плашимо, јер је човек дихотомно биће, односно састоји се од два дела која се блиско међусобно прожимају – тела и душе, видљивог и невидљивог. И ако су свети оци за страсти говорили да се иза њих увек може наћи једна од две ствари: жеља или страх, онда можемо рећи да се, осим тога, иза сваког уметничког дела крије жеља за лепотом и страх од пада.

Рај и пакао, вољени верници, два су појма која су нам се данас тако удаљила, тако су нејасна. Ако покушамо да пронађемо нешто о рају и паклу, наћи ћемо информације које нам делују детињасто, или апсурдно, или неразумљиво. А то је зато што нас вара оно што опажамо чулима, оно што видимо око себе.

Слушамо Спаситеља, како каже у Јеванђељу по Матеју, глава 25, када је у питању Страшни суд , да је пакао припремљен за ђавола и његове слуге, а благослови небески за децу Божију. И Спаситељ каже: „Дођите, наследите Царство које вам је припремљено од постања света“ ( Мт. 25, 34).

Пакао је јасно припремљен раније, јер је ђаво пао пре стварања човека. Пакао је створен за ђавола, а пошто ђаво није био и тело и душа, него је имао само једну димензију, онда пакао има једну духовну димензију, бар сада, до Страшног суда.

Рај је створен за човека, а човек је и видљив и невидљив. Дакле, рај има лепоте којима се може дивити телесним очима и разумети разумним умом, али има и лепоте које се могу разумети и видети само духовним очима. Само срце може да разуме шта се крије иза тако видљиве лепоте.

Када је Бог створио рај, позвао је Адама и рекао му:

- Све је твоје.

И даље:

– У њега сам посадио два дрвета (видети: Пост. 2: 8–9).

Неки свети оци кажу да дрво живота и дрво познања добра и зла заиста могу да симболизују Бога и човека. Ово је алегоријско тумачење, симболичко тумачење, али није далеко од откривене истине, јер је сам Бог Живот.

И рече Адаму, који беше сам, јер Бог још није узео Еву са његове стране:

„Са свих рајских дрвећа можеш јести, односно хранити се, изграђивати се, расти на њима, осим са дрвета познања добра и зла (видети: Пост. 2:16–17).

Са свих дрвећа, укључујући и дрво живота. Само дрво познања добра и зла било му је забрањено.

Дакле, Адаму је дат рај да га култивише и штити. Бог му је говорио, обраћајући му се у једнини: „Једи са свих дрвећа“ и: „Не једи са дрвета познања добра и зла“. То је значило следеће: „Започни живот, храни се од њега, јер ти је ово (дрво) најпогодније. Ти си први од Моје деце примио овај дар” – али и ово: „И не заборави да ће други доћи за тобом, и пази да се не удаљиш (од живота). И не идите далеко од њих, него пазите да останете заједно у Мени и поред Мене.”

Много пута сам се питао: шта се десило са Евом када ју је пронашао ђаво, који јој се јавио у виду змије? Шта јој се десило, зашто је тако лако пала? Али питао сам се не о томе какву је слабост имала, већ о томе шта је тамо сама тражила? Зар двоје није суђено да буду једно? Зар двоје нису били на небу? Њих двоје нису били нахрањени од дрвета живота, од љубави која је све обавијала, од светлости која им је откривала тајне за тајнама и свега што је с оне стране тајне? Зашто се Ева нашла сама, зашто ју је Адам изгубио из вида?

Погледајте љубавнике, како они не само да не скидају поглед једни са других, већ и једу једни друге очима, комуницирају погледом. Не губе једни друге из вида. Зашто је Ева остављена сама, ако је Бог сасвим јасно рекао да „није добро да човек буде сам“ ( Пост. 2,18)? Зашто? Зашто? Зашто?

Али стварност је да ју је ђаво преварио, пошто ју је нашао саму. Он је преварио јер она није имала реч која јој је долазила директно од Бога, већ само посредно, преко Адама. Адам јој је рекао, и стога је то било индиректно. И самом Адаму је била потребна Ева, а она није била ту да га подржи, а и Еви је свакако требао Адам. На крају крајева, Евино постојање без Адама није имало смисла. Жена је створена за мушкарца. Без њега нема смисла.

И тако, пошто је била сама, постало је врло лако ђаволу да је превари. И обећао јој је будуће благослове и тако украо оне које је имала.

А Адам, видевши Еву са јабуком у руци - јабуком коју је Ева угризла - био је шокиран, јер је схватио: Ева је јела, али није умрла! А онда се окренуо против Бога и рекао:

- Значи преварио си ме, нешто си сакрио од мене.

Бог му је оставио реч обавијену мистеријом, говорећи: „Умрећеш“. Адам је можда схватио да овде постоји и нека врста смрти, можда не она о којој је раније размишљао. Адам је требао да растегне свој мозак овде и покуша да разуме више. Али да бисте разумели више, да бисте видели више, морате остати у светлости! А Адам је стао на страну себичне Еве.

И када су у овом егоцентризму јели са дрвета познања добра и зла – једући тако само зло, спознајући зло на делу уместо на речима – очи су им се одједном отвориле и пробудиле. Очи су им се отвориле – али тек пошто је Адам загризао јабуку. Па које је очи Адам отворио?

Раније је Адам, када је био у дубоком сну и није знао шта Бог ради и одакле је жена поред њега, рекао:

– Ово је жена, јер је узета из мог тела, и зове се Ева, јер је мајка живих ( Пост. 2, 23).

Такође је дао имена животињама, чиме је показао да има и телесно знање. Да има духовно знање показао је и предвиђајући начин на који ће се људи размножавати – кроз жену. Па какве је онда очи отворио? И у њему се отвори око злобе, разликовајући добро од зла на искривљен, изобличен, нескладан начин. Око зла, које разуме само несклад, коме се само чини – опет погрешно, у гордости , које има корен у Сатани – коме се чини да може разумети добро проучавајући зло. Авај, каква горка обмана! Какво горко искушење!

Онда је човек видео да његова голотиња може бити предмет срамоте. А стид се, навикавши се на њега, преобразио у грех уместо да га преобрази у свети страх.

Много је слика око нас. Сада говорим само о ономе што видимо, остављајући по страни оно што чујемо и шта разумемо. А оно што видимо је подложно дуализму, веома конфузном : оно што видимо је комбинација светла и сенки. И постајемо, преображавамо се у оно што нам се чини споља. Живимо само по механизму реаговања, нисмо више исти какве нас је Бог створио у рају – као изворе, као складишта доброте, лепоте, духовности, блискости са Богом. Постали смо само једноставни роботи. Ако негде споља притисну наше дугме, крећемо се. Ако они не притисну, ми се не померамо.

Светла и сенке! Добро знамо да сенка не може да се појави сама. Сенка зависи од светлости.Она нам ништа не говори, ништа не преноси. Али ова, само спољашња светлост је привидна светлост; ова светлост је бескорисна управо зато што наглашава сенку. Сенка не говори ништа о предмету из којег долази, нити о светлости, која их је, павши на овај предмет или особу, родила. Сенка нам ништа не говори, већ само подсећа на ништавило из којег смо узети. Да ли је требало да се загледамо у непостојање да бисмо разумели да ипак јесмо?

Ове сенке почињу да добијају облик наших сумњи, облик наших фантазија о себи, и страхова, и свих врста менталних болести. Самооправдање и слика о себи, ако то до сада нисте знали, најважнији су узроци шизофреније, параноје и других менталних болести које су данас тако честе међу нама. Самомаштање и самооправдање су као духови који расту, рађају се и развијају у сенци нашег ума.

Ако знамо да је сенка нешто спољашње и да зависи само од спољашње светлости, онда знамо и да је права светлост, која не оставља сенке, она која долази изнутра. Можеш да обасјаваш лице човека колико хоћеш, али о њему нећеш ништа научити нити разумети, да ли је добар или зао, нећеш разумети ништа из његових унутрашњих лепота док он не дозволи својој унутрашњој светлости да се излије на тебе кроз његове очи.

Очи су светиљке душе. Светлост, ако долази из душе, доноси знање. А ако долази споља, ствара забуну.

Чини нам се да нам је потребна исповест, причешће, да чинимо добра дела, да се чувамо од зла да бисмо задобили рај а не пакао. Погрешно, погрешно! Овде поново падамо у ову заблуду – заблуду оних који су обманути спољашњим чулима. Ово је обмана људи који су чисто плотски и врло мало продуховљени.

Спаситељ је рекао једну реч која је изузетно важна за нас: „Царство небеско је у вама“ ( Лк. 17,21). Царство Небеско , а не само рај, који је само место – само место које је Бог поставио, како Писмо каже, на источној страни (видети: Пост. 2,8). То је тако мало место, башта. "Еден" значи задовољство. А „рај“, према етимологији, је башта пуна цвећа. А о Царству Небеском ни речи. Прелепо цвеће, изузетне боје, нечувени звуци, лепоте које се преврћу једна за другом остављајући вас у потпуном дивљењу.

А ми смо навикли да само стојимо отворених уста или одговарамо речју која се данас тако често чује: „Вау!“ Ох, ово је "вау"! Оно „вау“ када кажемо, то значи да седимо отворених уста. Али зашто не седимо отворених очију? Уосталом, ништа не излази из душе кроз отворена уста! Кроз широм отворене очи излази.

Христос је рекао: „Учинићу већа чуда од ових , да се задивиш“  – али, на жалост, направили смо мало нетачан превод Његових речи. Исправније би било рећи: „И учинићу већа чуда од ових , тако да ћете се зачудити. Па да схватите да та чуда не долазе само однекуд одозго, нејасно одакле, већ да долазе од Неког и за некога. Ова чуда су у стању да зграбе љубав која је у твом срцу жилаво држана канџама себичности, и да је испљуне кроз твоје очи, кроз сјај у твојим очима, а не кроз твоја отворена уста.

И ако је то оно што Бог жели од нас – да отворимо своја срца – зашто их затварамо и дозвољавамо сенкама да их обавију?

Лако је човеку да свет око себе претвори или у рај или у пакао. Веома лако! Довољно је пустити оно што је унутра да изађе напоље. Ако је зло, онда све постаје мрачно, а ако је лепо, онда све почиње да сија. Довољно је учинити само то.

И рај и пакао, који ће бити после Страшног суда, односно у бесконачном веку, такође ће се преобразити – по човеку. Да се не заваравамо, љубљени верници! Рај и пакао нису нешто што је успоставила власт која до извесног тренутка не зна за сажаљење, а после тога уступи место армиранобетонској и хладној правди! Не долази у обзир! Пакао и рај су још увек у процесу стварања. Ко их ствара? Ја – и ти – и он, а посебно ми.

Човек је смештен у рај да би унапредио рај, да би кроз општење са другима, љубављу једних према другима и љубављу према Богу, а не према себи, рај преобразио у Царство Небеско. И човек је учинио оно што сатана није могао. Узео је таму и дао јој конкретан облик. Ђаво, немајући тело, не може дати конкретност било чему лошем; за то нас користи као некакве роботе. Он, не могавши у потпуности да се радује злу које је починио –  за то користи човека.

Оно што сатана није могао учинити, човек је учинио. Лако је некога узнемирити, врло лако. Лако је извући лоше. Шта то значи? Да почнемо, са изгледом лукавих очију, да задиркујемо, збијамо ову или ону шалу – „засмејавамо се“, како ми кажемо.  Ми смо ти који се ругамо . Свети Јован Златоуст каже: „Зашто се шалиш о озбиљним стварима, зашто се играш озбиљним стварима, зашто се играш с љубављу?“ - то он каже.

Када видимо огорченог злочинца, убицу који је однео животе можда стотинама људи, када га видимо осуђеног на смрт, изненадимо се: „Шта, само једна смрт? Однео је толико живота! Сама смрт није довољна да се искупи за све зло које је учинио.” И притом кажемо да су паклене казне превелике. И у паклу ће моћи да издржи безбројне последице злочина, небројене муке не само за одузимање живота, већ и за одузимање нечијег права на љубав, за крађу од Бога онога кога Он воли.

Да ли мислите да ако киднапујете нечију вољену особу, можете да јој дате нешто друго уместо тога, неку врсту замене? Не, не можете! Не треба му други! Воли га и потребан му је. Зашто? Јер, волећи га, живи његов живот, а убивши њега, ви сте заправо убили обоје. Када убијете душу, убијате и онога који воли ову душу, остављајући га у животу. Убијате га тако што му дозвољавате да види патњу својим очима, убијате га остављајући му само патњу, крадете му све што је добро, све што значи утеху. Ово радимо ако узнемиримо Бога.

Спаситељ није рекао: „у вама је пакао“! Рекао је да је „Царство небеско у вама“ ( Лука 17,21)! И, како каже Свети Јован Златоуст Теодору Палом, једном од његових монашких искушеника, који је напустио манастир јер је одлучио да би му било боље да се ожени, јер је био опчињен лепотом једне девојке... па је свети Јован овом искушенику написао два писма „Опомене Теодору палом“; И у овим писмима Јован каже Теодору: „Ти, који си стајао на таквој висини да смо ми остали, гледајући у тебе, просто журили, ти, пошто си био збачен са ове висине и ђаво је тако много снаге да те баци одатле, мислиш као да Бог нема већу моћ да те подигне не тамо где си био, већ још више?”

Испоставило се да смо спремни да дамо признање непријатељу пре него светлости, него Богу! Знате ли зашто? Јер смо се отуђили. Заборавили смо шта значи имати жеђ у срцу, заборавили смо да је жеђ једино осећање које нас удаљава од очаја, иако је тужно. Али вас удаљава од очаја јер је испуњена нежношћу. Како каже отац Думитру Станилоае , „пожуда је нежност дистанце између две особе које желе једна другу, воле се, али су једна од друге на дистанци."

Заборавили смо како да осетимо жеђ, заборавили смо како да је распалимо! И морамо извући оно најлепше из себе, морамо покренути љубав у себи, искористити је за друге.

Постоје две активности које могу да доведу до овога, које могу да испитају наше срце све до лика Божјег у њему и да га изнесу. То је радост, јер псалмопевац каже: „Блажен је народ који зна клицање (Теби);
Господе, у светлости лица Твога ходиће,“  (Пс. 89,16). Узвик од радости - да! - која избија из њега. Шта излази из тога? Радост, љубав и покајање! Покајање је повратак у срце Божије, чежња за Домом, чежња за Оцем, за Мајком, за породичном трпезом, за породичним вечерама.

Мислите ли да нас је Христос случајно повео напред и ставио ово обећање пред очи нашег срца да ће вечерати са нама и Оцем (видети: Откр. 3:20–21)? Зар смо заборавили шта је породица? Да ли сте заборавили шта значи Дом?

Пожуда је, каже отац Думитру Станилоае, вео туге бачен на све што нас окружује. Кога обузе ова малаксалост, више се не радује ономе што је око њега, не види више ништа око себе, јер зна, осећа да је једина особа која је способна да расветли све око њега особа коју воли, и осећа да она је негде далеко.

Можда сте чули за један случај са православним свештеником који је отишао да проповеда у Африку и није био код куће више од пет година. А кад се вратио на лађу, стално је размишљао и грејао срце мишљу колико ће га људи чекати, како ће га дочекати, и загрејати, и утешити топлином срца. „Коначно се враћам кући! Коначно се враћам свом народу!"

То није била жеђ за сујетом, празна гордост, односно: „Чекаће ме и хвалиће ме“. Не! Његова душа је била уморна, потиштена оним што је видео тамо у Африци. Ви добро знате колико је ту безакоња, и беса, и мрака. Његова душа је била уморна. И, враћајући се кући, када се обала сасвим приближила, угледа огромну гомилу људи на молу, и осети да је његова нада оправдана, и рече себи: „Па, они су, наравно, чули да се враћам кући ! Па, коначно ћу упознати своје људе."

Велико је било његово изненађење када су сви полако почели да се разилазе руку под руку са његовим бродарима, а он је остао сам на празној обали! А онда није издржао и завапи Богу:

- Господе, служио сам Ти толико дуго без одмора, без икакве утехе, Ти то одлично знаш. А сад, кад се вратим кући, нема ко да ме дочека?

А Бог му одговори:

– Сине мој, само што се још ниси вратио кући!

Ово је кућа за којом чезнемо. Само ова пожуда може све око нас претворити у рај, не само очекивано, већ и укусно. На крају крајева, пожуда има моћ које или нисмо били свесни или смо је заборавили. Има моћ да привуче друге к нама. Особа која жели привлачи некога ко жели њега. И истовремено му преноси осећај љубави, који га одржава у животу. Врло добро знате ове речи: „Жеља да видим њега (или њу) одржава ме у животу."

Посебно мајке, које чекају децу, кажу ово:

"Жеља да видим своју бебу одржава ме у животу."

То је заиста одржава у животу! Али одакле долази ова моћ? Од жељене особе! А ако човек има такву моћ да другог одржава у животу, распирујући у њему ову жеђ, како онда Бог да нема такву моћ?

Али да ли само желимо да будемо са Богом? Не желимо! А зашто? Јер наш народ каже: „Очи које се не виде, заборављају се“. Премало времена проводимо са Богом у самоћи, премало плачемо што је Он тако далеко од нас, премало Га тражимо и позивамо да нам се приближи, премало Му показујемо љубави. А желимо рај? Какав рај? Царство Небеско је у теби, а ти га бациш, нека лежи тамо за себе. Бацате га да лежи сам, напуштен од Бога, јер Бог тамо није добродошао. Бог није добродошао у мом срцу.

Дозволите ми да вас подсетим на речи из једног псалма, 26., и ако се сећате ових стихова, онда вам гарантујем да нећете заборавити на Бога и да ћете наћи свој пут кроз сва видљива небеса или пакао, до самог пута у срце Божије. Прочитаћу ове стихове: „Једно молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети Његов.“ (Пс. 26,4).

Христос нам је показао пут љубави. А када је рекао „љубав“, није мислио ништа друго, него управо „љубав“, јер је рекао: „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге“ (Јн. 13,34). Када је рекао „нова заповест“, рекао је да говоримо о другој љубави — потпуно новој љубави. Може ли неко толико да воли човека, а да га остави, да му се уопште не појави, ма колико за њим плакао? Зашто је Христос ово учинио? Узнео се на небо и оставио нас; јавља се само светима, а ми Га не видимо. А Свети Симеон Нови Богослов је рекао: „Колико будеш видео Христа на земљи, толико ћеш Га видети тамо“. Али како ћу Га видети? Како, ако ми се Он не јавља, како? Чезнем за Њим, чезнем за њим, а ипак то не видим. Како могу ово да урадим? А Он рече:

– Ако сте учинили једном од ових малих, учинили сте Мени ( Мт. 25, 40). Зар не видиш да сам скривен у срцима оних који Ме љубе и које Ја волим?

Када је Филип затражио: „Покажи нам Оца“, Христ је одговорио:

– Зар нисте схватили, проводећи толико времена са Мном, да је Отац у Мени и ја у Њему (Јн. 14, 8-10)? Не разумете да нас ова љубав чини једним? Нисам разумео да ако сам се понизио и сишао са неба и уклопио се у ово мало и неважно тело, онда би требало да Ме тражите тамо? Љубите једни друге љубављу која је у вама, љубављу коју ја чувам у вама.

Браћо моја, ово није савет! Ово је заповест! Морамо ојачати нашу љубав!

Дакле, распалимо своју љубав и оснажимо је. Потрудимо се да се лепо осмехнемо онима око себе, и нека то буде наш осмех, а ми ћемо се трудити, молити се Богу, да овај осмех буде што искренији, да се не добије силом, већ природно.

И не заборавимо шта је рекао свети јеванђелист Јован, који је своје Јеванђеље написао управо када је прислонио главу на Исусова прса да утоли љубав према Њему. Рекао је: „Љубљени моји, не љубимо само речју, него и делом“ ( 1. Јованова 3, 18). Амин!