У свету постоје два проблема независно један од другог.

Ако потпуно блокирамо довод ваздуха у просторију, почећемо да се гушимо. Ако дуго не смемо да једемо и пијемо, умрећемо од глади.

То су очигледне ствари које не захтевају никакав доказ. Међутим, када ми, свештеници, кажемо да се без молитве, редовног исповедања и причешћа Светим Христовим Тајнама човек духовно деградира и умире, многи сумњају, јер то није тако очигледно. Наши противници могу одмах да укажу на хиљаде и милионе људи који не иду у цркву, не учествују у њеним Тајнама, а притом живе богато и весело. Често, када родитељи кажу својој деци да иду у цркву, они не слушају. Радије би седели сатима на интернету, или би отишли да се забављају са пријатељима, или би рекли да немају времена јер треба да се припреме за часове.

Међутим, као што горе наведени физички закони функционишу, тако функционишу и духовни закони. Иако то није одмах очигледно, ко потпуно занемари ове законе, блокира приступ Божијој милости и осуђује себе на смрт, као што су се наши преци Адам и Ева у древним временима осудили на смрт (видети Пост. 2:17). Након што су прекршили заповест и окусили забрањено воће, живели су још један веома дуг живот (Адам је живео 930 година (видети Пост. 5:5)), али он више није био пун. То се испољавало у тами њиховог ума, јер су покушавали да се сакрију од свевидећег Бога у рајском дрвећу; у слабости своје воље, јер је нису имали за покајање; у отврдњавању срца, јер су уместо покајања почели да окривљују једни друге и уместо љубави развили стид и пожуду, па се следствено томе јавила потреба да сакрију своју наготу. Осим тога, почели су да пате од разних болести, које су све више скраћивале животни век наредних генерација (видети Пост. 3:1-24).

Данас се многа деца рађају са различитим патологијама. Данас генерално постоји мали проценат срећних породица; већина бракова завршава се уништењем породице. Колико људи свакодневно гине у рату, у саобраћајним несрећама, од дроге и алкохола у различитим деловима света?! За све те невоље и недаће наводе разне разлоге, углавном економске и политичке природе. Међутим, то су већ последице. Главни узрок свих невоља је отпадништво од Бога, занемаривање закона духовног живота или њихова потпуна формализација и профанизација.

Да би се ти процеси стварног самоуништења зауставили, потребно је покајање, односно апсолутна промена начина живота. И то не било каква, већ драматична промена. Ко је згрешио, нека сада живи свето. Односно, ко је преварио и украо, нека почне поштено да живи. Ко је запао у разврат, нека почне да остаје веран брачној постељи. Они који су пили или се дрогирали, нека почну да воде трезвен начин живота на радост своје породице и свих својих ближњих. Ко се љути, како му се чини праведно, нека опрости и научи се кротости и смирењу.

Само тако, кроз свети живот, може се сачувати породица и земља. Само светошћу се може зауставити рат. Само кроз светост неко може постати истински срећан човек (видети Мат. 5:3–12). Ко каже да је то немогуће у наше време, вара не само себе, већ и друге. Пошто је духовно и морално стање већине људи постало веома примитивно и ниско, и сада када читамо житија светаца, све нам то личи на побожне легенде и бајке. Реалности суровог живота подстичу нас не на светост, већ на лукавство.

Али сви свети мученици, исповедници, преподобни, светитељи којих се Црква свакодневно сећа, нису легендарни јунаци које је измислио Свети Димитрије Ростовски, већ прави живи људи који се разликују од нас само по томе што су имали опредељење да живе другачије од овога диктира.мир, али по заповестима Божијим.

Било је времена када су се људи међусобно надметали не у томе ко ће боље поставити трпезу за празнике, ко ће попити више вина и вотке, ко ће се боље обући, већ у светости. Када су се сретали, питали су једни друге - не „Како је здравље?“, него „Како иде ваша молитва?“ или „Како иде ваше спасење?“ И то нису биле празне, формалне речи. Ако би осетили да су неког од њихових најмилијих почели да савладавају зли духови, нису били лењи да се помоле и, ако је потребно, пређу стотине километара да би подржали особу која пада.

Да ли овако живимо данас? Сада тражимо једни у другима грешке, не да бисмо подржали слабе, већ да бисмо их исмевали, да бисмо показали своју супериорност и презир. Раније је то била „норма“ у нецрквеном окружењу, али сада бес, осуда и малтретирање постају правило и за оне који себе сматрају члановима Цркве.

Ускоро славимо Божић. Ово није време само за песме, раскошне трпезе и поклоне, мада су и ове ствари веома важне јер нас уче љубави и милосрђу према нашим најмилијима. Ипак, сетимо се највише речи светог Атанасија Александријског - да је Бог постао човек да би се човек уподобио Богу, односно светитељу.

архимандрит Маркел (Павук)

https://pravlife.org

Не засени Бога
– „Јер гдје је благо ваше ондје ће бити и срце ваше. “ (Лука 12:34). О каквом благу говори Христос, како да правилно поставимо своја срца?
„Ове речи је Господ изговорио после параболе о лудом богаташу који је, због своје привржености земаљскoм благу, уништио своју душу. У Јеванђељу по Матеју Господ супротставља земаљско благо небеским, приврженост свету тежњама ка небу: "Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду."(Матеј 6 :19–20). Јасно је о каквом се благу овде говори; Господ директно указује Својим ученицима: "Иштите изнад свега Царства Божијег, и све ће вам се ово додати "(Лк. 12, 31 ). Постоји такав израз - искрена наклоност. Да парафразирамо цитат из Јеванђеља, можемо рећи следеће: где се налази оно што сматрате својим благом, ваше мисли, ваша љубав и ваша срдачна наклоност биће усмерени ка томе. Људи се везују не само за жива бића, већ и за ствари, за своје богатство, куће, аутомобиле, претерано обиље хране итд. Морамо схватити да је срце душа са којом ћемо се преселити у други свет, а у небеском свету нећемо наћи оно на шта смо навикли овде на земљи. Можете ли замислити како ће страдати душа човека ако изгуби оно за шта је био везан овде на земљи? На то нас упозорава Господ, због чега хришћанство позива на борбу против страсти. Морамо се чешће подсећати на ове важне речи.
- Али ми смо светски људи, имамо много различитих обавеза и везаности: породицу, посао, наше хобије итд.
- Овде се не ради о занемаривању својих одговорности, већ о претераном везивању за нешто што заклања Бога од нас. Задатак особе је да постави праве приоритете током земаљског живота и стави односе са Богом на прво место. Господ је рекао:" Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене није Мене достојан" (Матеј 10:37 ).
— Испада да мораш да волиш Бога свим срцем, а своје ближње мање...Али не можете то наредити свом срцу! Ми не видимо Бога, а наши рођаци су увек у близини.
- Ову заповест морамо правилно разумети. Ако волим своје ближње и они су у мом срцу, онда волим Бога. Љубав према Богу гајимо кроз љубав према ближњима, пре свега, према породици, ближњима. У породици учимо да жртвујемо себе, свој мир, време зарад вољене особе и тада ће се способност разумевања, попуштања и љубави испољити у односу на друге људе. Породица је школа у којој се уче хришћанским врлинама. Христос говори о нечем другом: не правите идоле од својих вољених. Оно што стално видимо, посебно у односу на нашу децу. Христос захтева да се Њему да прво место у нашој љубави.
Срце мора бити чисто
– „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! “ (Матеј 10:16). Десето поглавље Јеванђеља по Матеју почиње избором апостола. Господ их шаље изгубљеним овцама дома Израиљевог уз проповед Јеванђеља: „Проповедајте да се приближило Царство небеско“ (Матеј 10,7). На шта Он упозорава ученике и како треба да правилно разумемо ове речи?
— Шаљући своје ученике да проповедају, Господ им указује на опасности којима ће бити изложени. Проповед је увек видљива или невидљива борба са ђаволом. Непријатељ делује преко људи, поставља разне препреке, а Господ унапред припрема апостоле за ову битку. Из Светог Писма знамо како су апостоли били прогањани, како су били пребијани и стављани у тамнице. Зато им Господ каже да ће бити као овце међу вуковима, и позива их да буду разборити, опрезни и мудри, као змије. Морате да разумете ко стоји испред вас, да ли се тој особи може веровати. Змија увек избегава сударе са другим животињама и људима; не напада ако је не додирнете. Дакле, наша проповед не треба да буде агресивна, наметљива, она захтева флексибилност, нежурност и опрез, о чему Господ говори. Не можете сметати особи, захтевајући да се одмах придружи редовима Христових војника; то може изазвати одбацивање, чак и мржњу. Човек мора проповедати Христа, пре свега, својим хришћанским животом. Тада ће вас људи погледати и рећи: „Овај човек је заиста православни хришћанин“.
- Шта значи „безазлени као голубови“? О каквој једноставности причамо?
— Голуб и змија су две супротне слике, али је Исус искористио њихове навике да покаже како верник треба да се понаша у свету пуном зла и агресије. Имајући мудрост змије, морамо остати отворени у комуникацији са другима, то јест, „безазлени као голубови“. У преводу, који је близак оригиналу, говоримо, наравно, не о тој једноставности, већ о срдачној чистоти. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети "(Матеј 5,8 ). По хришћанском схватању, људи који не само да не чине зло, него и штите своју душу од лоших мисли и жеља, сматрају се чистих срца. Да ђаво не би могао да пусти корен у срцу, оно мора бити чисто. Исто тако, човек који иде на беседу мора бити чист као голуб, да му ђаво не би изобличио речи.
Делом смо и фарисеји
– „Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај мјесто овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш посљедње мјесто.“ (Лк. 14:8-9). На шта нас Господ упозорава?
 – То је рекао Господ када је у суботу био позван код једног од старешина фарисеја. Власник куће није био обичан човек, он је био ревносни чувар Закона. А Господ, исцеливши додиром човека са воденом болешћу, још једном је посрамио фарисеје питајући их : " Који од вас не би својега магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни?" (Лука 14 :5) Они су ћутали.
И када сви у кући почну да сједају, а гости се труде да заузму више почасна мјеста, Христос изговара ове ријечи упућене фарисејима, који, како се каже у Јеванђељу, " воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. "(Матеј 23 :6). Односно, они су се већ трудили да се истакну у овоземаљском друштву, уздизали су се изнад других људи, сматрајући их грешницима који нису држали Закон, а себе светима. Тако су били сигурни да су им у Царству Божијем одређена почасна места. Али Господ опомиње: "Јер сваки који се узвисује понизиће се, а ко се понизује узвисиће се "(Лк. 14,11 ). То се односи делимично и на нас, делимично смо и ми фарисеји. Они који посте, читају Свето писмо и разумеју нешто о духовном животу, за разлику од оних који ништа од овога не чине, често су као фарисеји и гледају са висине на своје ближње. Читајући ову јеванђељску параболу, треба да обратимо пажњу на себе: зар се не поносимо својом „духовношћу“, зар себе не сматрамо бољим, достојнијим од других? Блажени Теофилакт Бугарски у свом тумачењу каже да је сваки човек који ужива велике почасти у свету јадан и низак пред Богом. „И свако недостојан високог места, а који га себи присвоји, биће понижен пред Богом у време коначног суда, макар у овом животу био изнад свих осталих. По природи је сваки човек недостојан узвишења. Зато, нека се нико не узвисује, да се не понизи до крајности.”
Свети праведни Јован Кронштатски нас позива да се стриктно држимо ових јеванђелских редова: „Од рођења сте позвани у хришћанство; Гледајте, не усуђујте се да сматрате себе супериорнијим и не будите изнад било ког хришћанина, већ себе сматрајте последњим од свих. Господ, који вас је позвао својом милошћу, зна каквог сте места достојни.”
 
 Протојереј Димитрије Шевченко

https://www.eparhia-saratov.ru

Ако говоримо о главном принципу избора – говорити или ћутати, учествовати у спору који је настао или га игнорисати, онда, вероватно, треба погледати колико је ова дискусија (контроверза) стварна; да ли је сигурно да има основу? Постоје расправе које су очигледно вештачке и намерно изазване. Разумемо фабрике тролова које постоје на Интернету; колико људи живи од привлачења пажње јавности, шокирања других, професионалног програмирања сукоба, скандала.

Сада се расправља о питању узнемиравања. Чини ми се да овде у принципу не може бити дискусије. Зашто? Може ли бити сумње да је сексуално узнемиравање погрешно? Ако расправљамо о томе да ли је ово добро или лоше, онда је то генерално питање очувања морала. А ако разговарамо о томе да ли је добро или лоше што нема одговарајуће реакције на ово, онда је то питање на сасвим другом нивоу. Али чим почнемо да расправљамо о томе у овој равни, одмах ћемо стати на грабуље, јер није јасно о чему је реч. Уосталом, не знамо да ли је у конкретном случају било узнемиравања. То не можемо са сигурношћу да знамо, јер није реч о пожару у Кемерову, који се очигледно догодио и у то не може бити сумње. Када говоримо о нечему што поуздано не знамо, онда свака реч коју изговоримо може на крају бити окренута против нас. Штавише, ако свештеник ово каже, онда је свеједно да ли то говори као приватно лице или као представник Цркве. Као резултат тога, сви ћемо се наћи у двосмисленој позицији, бићемо тучени и са леве и са десне стране. И плус, можемо одгурнути људе од Цркве.

Зато треба да говоримо само у ситуацијама када не постоји ризик од грешке, провокације или употребе наших речи у нечијем интересу. Или када има потребе да се каже нека реч, упркос свим страховима, сумњама и колебањима везаним за то, јер то захтева наша хришћанска дужност. А када дужност захтева, свако то ипак одређује за себе.

Стално се воде расправе о виталним темама црквеног живота: да ли је потребно исповедати се пре сваког причешћа, колико често се треба причестити, у којим случајевима свештеник има право да не дозволи Чашу и сл. Сматрам да је свакако потребно разговарати о овим питањима: има о чему да се разговара, постоји тема. Што се тиче догађаја који се одвијају на раскрсници црквеног, јавног и државног живота, у њиховој расправи треба да учествујете само када имате довољно информација; када сте сигурни да ће реч коју изговорите некоме користити.

Истовремено, у оним сложеним конфликтним ситуацијама које настају у црквеном животу и о којима се расправља ван Цркве, не треба се плашити полемике. Ако смо у могућности да учествујемо у дискусији и да кажемо своје мишљење, онда је то наша дужност. Ово је посебно неопходно у случајевима када видите да расправа која је настала оставља Јеванђеље ван свог делокруга; да су они који се свађају заборавили на Христа. Ако можете да их подсетите на Њега, онда вероватно има смисла то учинити.

У неким случајевима, ћутање је издаја. Када пребију особу која није урадила ништа лоше, која је крива, можда, само за изношење непопуларног, незгодног гледишта, а ми га не бранимо – стојимо у рангу са онима који су мирно гледали како су тукли Христа. И од тога се не може побећи, јер је Господ рекао: као што учинисте једном од ове Моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40 ).

Постоје и ситуације у црквеном животу када је сама истина у правом смислу те речи у скрнављењу. Питање је да ли човек зна шта је истина, а шта прекор. Ово је питање његовог хришћанског развоја. Колико се људи понекад муче са неким стварима у којима нема претње Православљу и његовој чистоти. Нема смисла некога псовати, свађати се или осуђивати. Али мора се чути здрав глас, мора се прогласити здрав разум. Људи морају да схвате да спасење не лежи у плаћеној „молитви по договору“, већ у животу по Јеванђељу.

За мене лично улазак у дискусију је такође радна потреба: да бисте себи у потпуности разјаснили одређену тему или проблем, морате чути аргументе других људи, њихову реакцију на ваше аргументе. Сложена, двосмислена ситуација се разјашњава управо у дијалогу. У њему се актуелизују неке ствари у које сте можда сумњали, а нисте мислили да је све – тако лоше, или тако дивно, или тако контрадикторно. А онда сте добили прави снимак проблема и разумели сте да морате да кажете као одговор на ово - не само на Фејсбуку, већ и у чланку и књизи. Касније донети закључци помажу вам – како у новинарској тако и у пастирској делатности.

Свештеник не треба да избегава јавну дискусију : по правилу, он је навикао да комуницира са својом паством, са парохијанима, који су, пак, навикли да га слушају и с поштовањем се односе према његовим речима. А свештеник се, хтео-не хтео, навикава да није као сви, да његова реч има посебну снагу, посебну тежину. А на фејсбуку има небројено много људи којима је посебно задовољство добро "ударити" свештеника , и задају ударце да би испунили план. То је тужно  јер осећаш мржњу и боли те срце. С друге стране, за свештеника је веома корисно да се нађе ван свог уобичајеног положаја, без заштите, без статуса, да буде иста личност као и сви други. У том смислу, полемика на друштвеним мрежама нас враћа на земљу. На земљу по којој ходају они којима смо ментори и које подучавамо. Другом човеку можете дати пастирски савет како да поступи у датој ситуацији само ако сте и сами били у тој ситуацији.

Често говоримо о негативној компоненти интернета, друштвених мрежа, форума итд. Али постоји и позитивна компонента. Постоје интелигентни, поштени, занимљиви људи који говоре заиста дубоке ствари. А чак и у најтежој свађи можете изненада срести особу која ће вам помоћи у некој мисли, дати вам нешто на шта се можете ослонити.

Ако схватите да је дискусија бескорисна, онда више не морате губити време на њу. На крају крајева, све што радимо треба да користи: другима, нама самима, нашој души, и коначно, Цркви. Ако нема користи, нема смисла наставити дискусију. Постоје ситуације у којима заиста не морате ништа да кажете. Пример у Јеванђељу је ћутање Христово пред Пилатом (видети: Мт. 27 , 14, Мк. 14 , 61). Зашто Господ ништа не каже? Зато што нема смисла: шта год да каже, ови људи и даље неће веровати, јер им то не треба. И Он само каже оно чега морају да се сећају: "Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. "(Мк. 14:62 ). Ако говоримо, а они нас не чују, ако постављамо директна питања, а они не желе да нам одговоре исто тако директно, морамо да ућутимо и напустимо такву дискусију.

Људи се понекад питају да ли је упуштање у полемику духовно опасно за хришћанина. Цело питање је шта човек улаже у ово учешће. Ево процеса исповести – да ли је он погубан за свештеника? Током исповести свештеник слуша о веома тешким стварима, и то не од једног, не од двојице – од много људи, и то из дана у дан кроз читав свој живот. Мало ко размишља о томе како ово све пролази кроз душу свештеника, шта се са њим дешава. Тешко је зато што није свако ко говори о својим гресима на исповести заиста спреман да промени нешто у свом животу. Сусрет са особом која свесно ради на себи и мења себе на боље је ретка радост и увек непроцењива подршка. Али то што људи не налазе снаге да се промене није разлог да се не исповеде, па чак ни да се напусти посао на који је свештеник позван. Ако извршиш своју дужност, Господ ти даје снагу и штити те од уништења. Исто се може рећи и за јавну расправу. Ако учествујете у томе само да бисте избацили своје емоције, учешће ће бити деструктивно за вас. Али ако разумете зашто ово радите, ако је ово део вашег посла, ваше службе, онда сте заштићени.

игуман Нектариј Морозов

https://www.eparhia-saratov.ru

Нема сумње да је живот правим црквеним животом идеал сваког верника. Вероватно бих током година различито одговарао на ово питање. Данас могу рећи ово: немогуће је живети правим црквеним животом у изолацији, мимо заједнице. Истински црквени живот је заједнички, духом сједињен. Тамо где нема тог заједничког принципа, мало је црквености у правом смислу те речи.

Можете ићи на службе, учествовати у Светим Тајнама, односно покушавати да остварите своје индивидуално хришћанство, али тешко да ћете сами испунити заповести. Немогуће је понизити се када нема никога ко те понижава; немогуће је утешити кад нико не плаче итд. Ово су једноставни, груби примери, али то је суштина . Хришћанство се остварује кроз двоструку жртву – Богу и ближњем. Црквена заједница помаже да се унапреди и прво и друго.

Ако је заједница јака, онда је парохија заиста као брод који плови по мору живота. Ако је заједница подељена на много познаника који се моле (као што је случај скоро свуда), онда преко мора прелазимо кајаком. Можда ћете, наравно, имати среће и препливати. Али можда и не.

Под-црквеност је стање када човек само узима од цркве: Тајне, благодат, молитве итд., а сам не даје ништа, никада не пита како да помогне. Бити недовољно уцрковљен је такође стање када површно идете на службе без покушаја да нешто разумете, да се приближите Богу, одлазак у цркву по традицији или инерцији.

Подхришћанство је нека врста инерције, неспремности да се ради на себи. Човек иде у цркву, али више не размишља о свом исправљању, а његов мозак већ размишља како да исправи своју децу, унуке, мужа итд. Подхришћанство је Стари завет. Када читате: „не кради“, „не чини прељубу“, „поштуј оца и мајку“ и тако даље, али ниси довршио читање „блаженстава“. И тако је постао хришћански фарисеј који је изнад свега поштовао  свој мир и утеху и на сваку оптужбу одговарао: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи – разбојници, неправедници, прељубници – или као овај цариник. Постим два пута недељно и дајем десетак од свега што стекнемм два пута недељно“ итд.

Подхришћанство је самозадовољна мисао о себи да сам „постигао“ и да имам „гаранцију спасења“.

Христос је дошао да баци огањ (уп. Лк. 12,49) Божанске љубави. И хоће да нас овај огањ прождре и да се од љубави према Њему узнесемо ка све већим подвизима. Овај огањ не дозвољава души да се одмори на постигнутом (пошто, у суштини, ништа не постижемо), већ нас све време гура напред, како каже апостол Павле: „Браћо, не сматрам се да сам постигао ; Али само, заборављајући оно што је иза и посежући напред ка ономе што је пред нама, ја тежим ка циљу за наградом узлазног позива Божијег у Христу Исусу“ (Фил. 3:13-14).

Дакле, укратко речено, подхришћанство значи сматрати себе као „постигао“ и имати „православне гаранције спасења“, а не разапињати се сваки дан у "мукама рођења."       

Свештеник Сергије Бегијан  

  https://pravoslavie.ru                                                                                   

Ниједан духовни напор и подвиг нема никаквог основа у духовном смислу ако нисмо спремни да опростимо брату. Јер како да нам Бог опрости кад ми не знамо да праштамо? Ово је духовни услов да нам Бог опрости. Опрост је најлакша и најтежа ствар за човека. Најлакша, јер шта те кошта да опростиш брату? А најтежа, јер заиста захтева свест о нашем стању и стању другог, захтева превазилажење егоцентричне самоизолације. У процесу комуницирања и стварања односа неминовно ће доћи време када ћемо се осећати погођено, повређено, прекривено многим ранама. Како да их победимо и опростимо брату? Опраштање није показивање супериорности – да сам изнад некога и дајем му опрост, већ да сам у заједници са њим, да улазимо у исти духовни простор и имамо исту реч живота. Међутим, ако други има другачију реч, како ћемо их ускладити? Повезивањем моје речи са речју другог. Ако моја реч садржи живот, ја ћу сигурно моћи да дам живот другоме и он ће се кад-тад пробудити ако то жели. Али ако је моја жива реч индивидуална, ако ме обезбеђује и даје ми индивидуални мир, онда је други према мени равнодушан, или боље речено, значајан ми је само у оној мери у којој ме цени, препознаје и даје ми оно што ми је потребно.

Бити у стању да се повежем са другим захтева дубоку свест о свом бићу. Ово није психоаналитички поступак којим могу да разумем карактер и понашање друге особе, да се ставим у његову позицију. Опраштање је дубљи догађај. Пре свега, то је чин личног покајања. Покајање значи могућност да учествујем у Божјим даровима, значи да Бог постаје видљив у мом животу, значи да се осврнем на Бога, спознам стварне димензије свог бића, спознам себе. Само на тај начин могу ући у везу са другим.

Опраштање подразумева разумевање другог, али како се то може учинити када немам однос са самим собом? И како да имам однос према себи када мислим да сам оно што се види, а не оно што заиста јесам? Лутамо између два стања — између нашег лажног ја, које пројектујемо на себе и друге, и нашег правог ја, које скривамо јер се осећамо сложено. Шта су себичност и немоћ да се опрости? Битка да заштитимо своје право ја. Као резултат тога, осећамо се повређено и погођено, и почињемо да се боримо против других да бисмо заштитили себе. Тако постајемо неспособни да опростимо. У ствари, немоћ да праштамо настаје, не зато што смо зли људи, већ зато што не можемо да прихватимо своје право ја са његовим манама, ранама и кваровима, и зато што не знамо за пут покајања којим можемо да се оправдамо у љубави Божијој. Затварамо се , окружујући се зидовима. Плод ове моје самоизолације и индивидуализма је немогућност да у свом животу прихватим другог са његовим грешкама, јер ће ме оне подсећати на моје грешке, које не желим да признам. И докле ћу ићи? До сукоба, до напетости, до одбијања. Дакле, опроштај није чин научен у недељној школи када смо били извиђачи и добра деца која су мислила: „Морам насилно опростити другоме, како ми је свештеник рекао, да бих се сутра причестио“. Ово је бајка. Шта је заиста важно? Да прихватим своје право ја, своје три пута бедно ја, и кажем: "Боже мој, помилуј ме." Тада сам због љубави Божије прихваћен и више немам разлога да се браним ни од кога.И више се не плашим да се откријем другима. Али у настојању да се заштитим и сакријем своју стварност, активирам разне одбрамбене механизме. И што се ови механизми више јачају, постаје немогуће повезати се са другим и опростити му.

Све је тако једноставно. Дакле, могућност спасења претпоставља да смо били у контакту са Божијим опроштењем, да смо искусили Божију љубав и милост. Ако је неко тврдог срца, нема места у Богу, не зато што га Бог одбацује, већ зато што нема појма о стварности Божијој. Јер, дајемо оно што имамо у срцу. Ако је оно обогаћено Божијим снисхођењем и љубављу, ми ћемо манифестовати тај етос. Али ако у себи немамо такав етос , онда се откривају духовне маске и наша беда коју не можемо да прихватимо. И шта ћемо онда? Почињемо да калкулишемо шта ми је други урадио, а шта ја њему. Али које наше стање меримо са другим? Наше лажно ја. Уредно ја, преварантско ја. А ко је други? Онај кога не познајемо. Зашто се сукобљавамо једни са другима и не опраштамо једни другима? Зато што пројектујемо своје лажно ја и не познајемо другу особу, само замишљамо каква је. Какву би онда везу могли да изградимо и како би она могла да траје? Дакле, основа свега овога је покајање и ништа друго.

Пост је чин покајања. То није промена у исхрани. Шта је покајање? Да кажем Богу "Одустао сам од свега и тражим Те!". Покајање значи изношење на површину и активирање моје дубоке чежње за Тобом, Боже. Свако покајање је чежња за Богом. Покајање активира ову чежњу, ово тражење, и моје биће оживи .

Ово је пост. Због чега да се расправљам са људима када тражим Божју љубав и желим да ступим у везу са другима? Хоћу ли тражити признање од света кад Тебе желим?! Зато се молим. Седим, познајем своју беду, и не желим ништа, него само Тебе тражим и чезнем за Тобом. То у мени развија друга чула, егзистенцијално ме активира. Социјална или психолошка активација човека је чињеница, јер у себи смо мртви, нисмо оживели, јер права социјализација почиње од тренутка када оживимо изнутра.

Права социјализација је повлачење себе у Христа , а то је дело поста и подвига, да моје срце почне да оживљава и да могу да опростим и прихватим другог.

Када тешко прихватамо неправде које су нам други учинили, то говори о нашем духовном краху. Када коментаришемо шта су нам урадили, анализирамо и гунђамо, то је доказ наше духовне смрти. Замислите колико постајемо досадни себи и другима када покушавамо да докажемо да смо у праву и исцрпљујемо се у идеолошким обрачунима.

Човек Божији је празан, слободан, удобан, тих, и сви га прихватају. Такви морамо да постанемо, да људи уживају са нама и да градимо однос са њима – када није важно наше мишљење , јер имамо живот. Кад имаш живот у себи, какво мишљење да имаш, шта да доказујеш и зашто да се супротставиш другоме?! Скроман човек је слободан и удобан, све теши и сви уживају у њему. Постао је прави човек. А то је постигао јер се препустио љубави Божијој. Зато му ништа не смета. То значи имати блажену равнодушност јер имамо живот у себи.

архим. Варнава Јанку

https://www.bogonosci.bg

Болест лишава човека безбрижног постојања, лаког постојања, безобзирног коришћења себе и благодати овога света. Болест лишава човека нечег фундаменталног – осећаја вредности и радости постојања.

Болест доводи у сумњу да ли ова радост постоји? Није ли основно осећање живота – вредност бића, или, како хришћански психолози кажу, самопоштовање – илузорно? У болести, самопоштовање није очигледно. Болесник је у сталној недоумици да ли постоји радостан живот, да ли су бол и патња тако опипљиви и очигледни, да ли је здравље тако релативно, да ли је прилика да буде оно што јесте прекинута, исмеjана, обезвређена.

Први и очигледан духовни тест који чека човека у болести је тест виталности, љубави према животу и радости осећања свог бића. Болест све ово доводи у питање. Као што је једна тешко болесна жена рекла: „Да ли заиста постоји живот у коме ништа не боли?“ Испит болести је тест чврстине вере у живот! Вера у непроцењиви дар живота. Вера у Животодавца! Болест се, такорећи, буни против дара, жели да га апсорбује, обезвреди.

Потребан је духовни напор, духовни подвиг, стабилност у вери и трезвеност јаке воље да би се одржала отпорна вера и животољубив осећај себе.

Ако је болест само испит љубави према животу, онда је духовни задатак болести да истрајава у „неочигледном“, да одржава веру у моћ живота, да верује у божански дар.

* * *

За човека је болест нарушавање његовог природног, правилног начина живота. Човек мора бити цео, потпун, излечен. И зато је Исус, дошавши у Галилеју, а касније у Јудеју, прво све исцелио, а затим им проповедао. Дакле, лекар је божанска служба, дужна служба, праведна служба. Човек мора да се излечи, излечи од свих болести.

Али, због чега се човек разболи? Наравно, није могуће навести све факторе: биолошке, еколошке, физиолошке, психолошке, бихејвиоралне, моралне. Могуће је идентификовати само главне изворе морбидитета код људи и људске расе у целини. Наслеђе предака, искривљена (заражена) природа, али главно је људско понашање. Ово последње је слика греха, генеричка и лична.

Грех је један од најзначајнијих узрока болести, али разлог није очигледан. Немогуће је назначити конкретан грех који би могао бити узрок одређене болести. Узрочно-последична веза између греха и болести је индиректна, а ланац таквих посредовања најчешће је скривен од свести, дуг и симболички замршен.

На пример, веза између алкохолизма и цирозе јетре може бити разумљива, али често се болест не јавља јер на њу утиче више других фактора. Саме чињенице о непостојању болести услед узнапредовалог алкохолизма доводе у сумњу везу „грех-болест“.

Понекад, напротив, почетак болести „указује“ на разлоге, на грехе, али их није могуће разазнати. Често се болеснику каже: „Покајте се и оздравите. Бог никада није неправедан!” То су пријатељи рекли Јову, али праведник није признао кривицу, и видео је узрок своје болести у вољи Божијој. Ово нас приморава да на везу грех-болест гледамо као на основну, али несвесну, невидљиву.

Међутим, неки светитељи, праведници и подвижници, видели су ту везу у себи и могли су да говоре о себи (и само о себи) због чега страдају. Исто тако, сваки пацијент може да претпостави да његова болест може бити повезана са одређеним поступцима, делима, изборима и одлукама.

Ово посебно важи за болести душе, менталне поремећаје и поремећаје личности. У овим случајевима још је теже сагледати, а понекад и сагледати и признати, признати себи везу између изабраних стратегија и насталих промена у психи. Али колико год да је тешко пронаћи „корен страсти“ својих болести, такав задатак ће остати духовно обавезан за зрео духовни пут. Проналажење духовних и свакодневних узрока сопствене болести је задатак духовног исцељења.

Грех је као растресито, „плодно“ тло на коме расте болест. Болест пред човека поставља духовни задатак – да разуме шта се иза ње крије - имплицитно кршење, извртање истине, природе ствари, несагласност са Божјим планом.

Човек се може наћи у тешкој потрази за истином о себи, о својој неадекватности, о греху. Али то је могуће само ако систем вредности укључује концепте одговорности за избор, за деловање и концепт греха као грешке, неиспуњавања заповести, као дела против Бога. Ако човек нема такав систем вредности, може се наћи пред зидом неразумевања. И онда чак и питање "зашто ми ово треба?" биће неприкладан. Духовна димензија овде отвара перспективу проналажења смисла, док одбацивање значења болести затвара хоризонт значења.

Дакле, можемо претпоставити да је смисао болести да добијете прилику да промените нешто у свом животу. У супротном, патња као духовна шанса биће узалудна.

* * *

Почетак болести је често повезан са болом и патњом. Патња мења свест. Уобичајени начин живота је поремећен. Нестају многе могућности за уживање у животу, забаву, радост и срећу. Све ово мења свест изнова и изнова. Треба рећи да је пацијент особа са измењеним стањем свести, као особа у трансу или хипнози. А ово је објективна потешкоћа за особу која се разболела.

Болесник сагледава свет и себе кроз мутну и нечисту призму тако измењене свести, његова перцепција је погрешна, нетачна и искривљена, и стога може довести до грешака, греха и трагедија. Болесној особи је веома тешко да се одржи способном за трезвено размишљање, за адекватност и критичност. Пацијент постаје права казна за себе и своје најмилије. Ово се још више односи на менталне и духовне болести. Зато је толико важно, упркос болести, задржати трезвеност, адекватност и одговорност.

Дакле, трећи духовни задатак у болести је адекватност свести као посебног, натприродног духовног дела.

протојереј Андреј Лоргус

https://pravoslavie.ru

Судбина се најчешће описује као неминовност независно од људских планова и као закон који управња збивањима и одређује им ток. Фанатизам, као најснажнији вид испољавања судбине, верује да је људска воља немоћна пред силама које су изнад човека. Кроз људску историју скоро да није било народа који није веровао у судбину као божанство. Тако код Хомера налазимо да су богиње судбине јаче и од врховног бога Зевса. У хиндуизму срећемо појам карме који објашњава догађаје у животу као последица моралног понашања у претходном животу. Астрологија и гатање на истом су трагу, у покушају да открију судбину унапред, како би се њом лакше управљали. Код старозаветних Јевреја видимо један историјски искорак, који Бога види као Творца и Сведржитеља, онога који управља силама природе јер их је Он створио. Овим путем наставља и хришћанство са вером да у крштењу умиремо са старим Адамом и васкрсавамо са Христом који нам враћа грехом изгубљену слободу, којом сада свесно бирамо, одређујемо и управљамо нашом „судбином“.  У Курану се судбина приписује Алаховој вољи, а не безличном усуду, и за већину муслимана људски живот је одређен од Бога тако да ту нема много простора за слободу. Бојим се да и велики број Срба верује како је сваком човеку суђено шта ће му се догодити и да човек не може да побегне од судбине. Разлог томе лежи како у талогу паганског у нама, тако и у вишевековном утицају, а није занемарљива ни атеизација након Другог светског рата. Верујем да у сваком од нас тајно или јавно живе, опште и боре се, паганин и хришћанин. У зависности од тога ко надјача зависи и наш пут од судбине до слободе. Ако уђемо у простор савремене науке, ући ћемо у простор филозофије која такође није побегла од судбине, јер нам нуди свој детерминизам. Разлика је у томе што материјалистички детерминизам искључује било какав натприродни утицај, ослањајући се на генетику, васпитање и печат средине у којој живимо, док је идеалистички детерминизам ближи паганском и религиозом погледу и прихвата одлућујући утицај натприродних сила. Претпоствка психологије да се човеков карактер образује у раном детињству и да су касније промене ретке или чак немогуће личи мало на Хераклитово учење које каже да је карактер судбина човека, а песимизам једина стварност.

Слобода као појам би се могла описати као могућност човека да говори и ради по својој вољи, као отвореност да храбро изнесе свој став који сматра истинитим. Са друге стране, слобода може бити и необузданост, својеглавост и дрскост човека да говори и ради преко општих граница дозвољеног. Слобода воље је могућност и способност избора, као и стање у коме су процеси  и понашање одређени вољом субјекта, без обзира на чињенице и стварност изван њега. Овде се поставља оправдано питање колико је та наша воља стварно слободна када је евидентно условљена спољашњим, наследним и стеченим васпитањем.

Људско искуство нам сведочи да је човек распето биће не само између Добра и Зла, свесног и несвесног, осећења и разума, већ је свакодневно и често у драматичном расцепу у тренутку доношења одлуке. Овде, пре свега, мислим на моралне одлуке, које, нажалост и не примећујемо да су такве природе, већ их сматрамо да су део физичких и друштвених слобода  кретања. Док се налазимо на нижем степену личног развоја, најпреча нам је  физичка слобода кретања. На вишем степену развоја свести и подлажемо вољно или невољно законима које нам приписује околина и друштво. Подчињавање сили друштвеног закона даје нам наду да не уђемо у свеопшти друштвени хаос, док са друге стране отвара мноштво проблема да уз помоћ закона, силе и моћи, јачи тлачи слабијег, већи мањег, бели црног, богати сиромашног… Тек на трећем степену личне слободе, наше одлуке постају слободније, не подвргавајући се принуди физичких и друштвених норми, које се и без страдања могу уважавати. Психологија ове прве назива природним људима, а свеопшта слика о њима нам казује да се њихов смисао живота испуњава у задовољењу потребе за храном, пребивалиштем и размножевањем. Када говоримо о таквима, ретко ћемо себе видети међу њима! Оне друге  – психологија назива културним симулантима, а народна слика их види као непоуздане људе, лажне трговце, лопове, лицимере, полтроне, док би они који себе сматрају „побожним“, за њих рекли да такви продају веру за вечеру и да се повијају како ветар дува. Наравно, и ови, назови „побожни“ тешко ће себе видети у мноштву таквих о којима људи суде и дају оцену. Трећу и малобројну скупину људи, и психологија и теологија види као стварно културне и духовно зреле људе.  Потенцијал за развој личности, као и лични избор где ћемо се сврстати током живота, присутан је у заметку код сваког човека и теологија исправно каже да је сваки човек икона Божија.  Процес и пут индивидуација, како каже психологија, или одрастање – како каже наш народ, или обожење – како каже наша Црква, код сваког човека је различит, али је најважније да је могућ.

Чињеница да је човек створено биће и да није бирао дан рођења, родитеље, државу и место, средину у којој ће одрасти и уобличити се, говори више у прилог судбине и неслободе, него у прилог слободе. На први поглед нам се чини да смо оковани судбином  и случајем у свету који заборавља Бога, и који Бог напушта јер га свет не жели… Ако погледамо мало и то духовним очима, видећемо да је судбина суштина боостављености, а то суштински значи да Бог нема моћ или боље речено, не може или неће да нас на силу уведе у заједницу Љубави Оца, Сина и Духа Светога, и у вечни живот где нема туге, болести и жалости, ако то није израз наше слободе. То значи да је Рај, без обзира како то описивали или доживљавали, стварност у којој је могуће обитавати искључиво својевољно. Без „да“ Богу остаћемо у простору богоостављености својом вољом, макар то означавали као судбину или наводили мноштво разлога за такав избор. Уверен сам да се наш живот јавља на позорници света као шанса за сусрет са Богом и људима у љубави, или као могућност пролазног живота у самоизлацији и самодовољности чији ће нас крај суочити са искуством промашаја.

Потребно нам је  много трезвености и стваралачког искуства којим се морамо у животу подизати изнад свих безизлаза и несигурности, да све препреке подвижничко отклањамо не бивајући никоме препрека ни суд,него примајући славу Божију, обрадовани богоданом слободом и чашћу. Тек тада, будужи свесни велике части, постајемо и достојни учесници живота у слави. Нема тада невоље и недаћа које не могу бити побеђени и отклоњени. Тада их не избегавамо него их силом доброте преображавамо, узрастајући непрестано из свих немоћи у свемоћ вере. Тада ћемо разумети шта то значи „да се покаже слава Божија“, јер ћемо видети да се том славом Божијом човек прославља.

Управо због тога смо ми „светлост свету“, будући увек одговорни за спасењеи просвећење којим са стално подижемо, увек будући отворени за добро виђење свега. Христос нас непрестано исцељује од слепила фанатизма, судбине и равнодушности, дарујући нам трезвену ревност доброг виђења којим се стално богатимо чувајући благо вере која све види добрим очима. Тако постижемо пуноћу слободе којом, будући испуњени, свима је са љубављу саопштавамо, никога не оптерећујући и никога не узнемиравајући. Слобода постаје љубав и стрпљење, чак и према нашим непријатељима. Не пристајући да будемо друга страна у сукобу, не да се не супротстављамо злу, него да не омрзнемо ослепљене мржњом, увек смо добри сведоци, који виде и позивају свакога речима: Дођи и види без патње и олаких обећања.

Протојереј-ставрофор Милић Драговић

http://otacmilic.com/od-sudbine-do-slobode/

Ближи се грађанска Нова година – време коме се, вероватно, сви људи (па и верници) у овој или оној мери радују са надом.

Авај, ове наде су често неосноване. Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. "То је само почетак!" – рећи ће песимиста.

Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало.

Сетимо се шта нам о томе говори Свето Писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт и поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово?

Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано.

Зато многи из године у годину доживљавају разочарење. Иако је права нада ту, у близини. Пророк Исаија каже: „Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. Деца се море и сустају, и младићи падају; Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“ (Исаија 40:28-31).

Међутим, чак и током периода најтежих невоља, хришћани не треба да клону духом. Напротив, туге у нама рађају истинску наду: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5,3-5).

https://pravlife.org/ru

Бог је човека обдарио многим даровима, од којих је главни сам живот. А међу њима постоји тако непроцењив и важан дар као што је могућност покајања. Ово је прилика да се вратимо Ономе који нас највише воли – да се вратимо, ма како падали, ма какве грешке правили. Монах Марко Подвижник негде каже да је кроз дела, поступке и мисли само један Праведник – Христос, али покајањем многи су постали праведници. И сваки човек који дође у Цркву мора да схвати да нико од нас нема другог пута да се врати Богу, другог начина хришћанског живота, осим путем покајања.
У Делима Апостолским и још раније, у Јеванђељу, можемо видети да је покајање увек постајало прекретница у обраћању Христу. Данас се древна пракса покајања пре крштења не поштује свуда, али по мом мишљењу, ако се одрасла особа крсти, то је изузетно важно. Свако ко ће променити свој живот и наставити га као члан Цркве треба да схвати да оно чиме је био испуњен његов живот одлази у прошлост и да нема враћања. Човек и пре крштења мора да схвати шта је покајнички рад, јер ће као хришћанин тај посао морати да обавља до краја живота. Само ако је човек спреман за ово, можемо говорити о његовом свесном уласку у Цркву.
Тренутак када човек почиње свесни хришћански живот је тренутак његовог стварног и дубоког покајања у исповести. Штавише, овај тренутак може наступити годинама након доласка у Цркву, а можда никада неће доћи – уосталом, можете ићи у цркву, проучавати православље, али се никада не отварати Богу. А човек се врло често отвара када више не може а да не види да је сам себе, будући ван Бога и ослањајући се на своје страсти, довео у неку врсту ћорсокака. А у оквирима свог претходног живота, он више нема излаза – може  само почети сасвим другачији живот.
Монах Јован Климак има дивне речи: „Чак и да се попнеш на сам врх лествице врлина, и тада се моли за опроштење грехова“. Зашто овај светац то говори? У ствари, сведочи о духовној стварности: што се човек више приближава Богу, то јасније у Његовој светлости види своје слабости, несавршености своје душе. И само непрестано покајање штити човека од тешких посрнућа, пошто не дозвољава гордости да заузме власт над његовом душом – а тамо где је пао, увек се, по речима преподобног Јована Климака, гордост најпре утврдила.
Када ми, свештеници, говоримо о томе да живот хришћанина треба да буде испуњен покајањем, суочавамо се са чињеницом да људи покајање доживљавају као нешто што живот чини туробним, досадним и безрадосним. У стварности то свакако није случај. Зашто се човек генерално осећа тужно у овом животу, зашто постаје малодушан, зашто је лишен радости? То се дешава када његова душа није у миру са Богом, са људима, са самим собом. И покајање враћа овај мир души. Узрок нашег унутрашњег немира, наших емоционалних сломова, нашег депресивног расположења су увек на крају наши греси. Није случајно да и људи који још не живе правим црквеним животом, после исповести, врло често осете необјашњиву лакоћу, радост која их изненађује, а понекад и подстиче да науче нешто дубље о овом животу. Морамо изнова и изнова осећати да је нешто тешко пало са наших рамена и сада имамо прилику да нешто у свом животу започнемо изнова, и да то другачије градимо, другачије третирамо.
Исто важи и за сузе покајања. Оне дају снагу души, обнављају човека и помажу му да постане сасвим другачији. Ако сузе проливене пред Богом рађају у нама потиштеност и безнађе, ако овај плач није, по речима Светих Отаца, радостан, нешто свакако није у реду у нашем покајању. Ако човек, који препозна своје грехе и говори Богу о њима, не жели ништа да учини, ако то не побуђује вољу за делатним добром, онда то није стање покајања, ово је стање потиштености које је непријатељ нашег спасења.
У дефиницијама које различити речници дају покајању, не постоји дефиниција као „промена мишљења“. У међувремену, знамо да ове речи најтачније одражавају суштину и садржај хришћанског покајања - ово је буквални превод теолошког израза "метаноја" са грчког. И можемо рећи да, не само стална промена, већ и уздизање ума ка Богу треба да буде стална активност током целог живота хришћанина. У нашем савременом црквеном животу ово је веома важно разумети: покајање није набрајање грехова написано на папиру, није покривање главе епитрахиљом. Ако се човек покаје само у тренутку исповести, онда можемо рећи да покајање као покрет у његовом животу практично изостаје.
Често можете чути следећу изјаву: савремени хришћани уопште не знају да се исповедају. И може бити тешко не сложити се с њим: оно са чиме многи људи долазе на исповест може личити на било шта осим на покајање. Некада је то прича о човековом животу, некада је то његова притужба на неке околности, некада је то његова жалба на себе. Понекад човек почне да прича о томе какве страсти и греси уопште постоје, признаје да су сви присутни у његовом животу, али при томе је потпуно несвестан какав живот живи, шта му се дешава. Он стоји, гледа овај списак грехова, који је написао својом руком, и не може да схвати како је све то дошло у његов живот. А разлог овог неспоразума је непажљив живот, који најчешће уништава нас, савремене хришћане. И тек променом става према покајању, ширењем простора покајања у свом животу, постепено ћемо почети да живимо пажљивије.
Дакле, можемо рећи да се пуна исповест врши када је човек први пут схватио своје грехе, имао је осећај покајања за њих, затим се јавила жеља да се покаје у исповести, у процесу припреме је разумео шта га доводи до ових сагрешења, има решеност да те грехе не понавља – и уз све то – са покајањем, са разумевањем, са закључцима, са одлуком – долази у храм, сведочи о свему томе пред Самим Богом у присуство свештеника и у тајни Покајања измирује се са Њим.
Сви ми, вероватно, без изузетка, из искуства знамо шта значи увек изнова кајати се за грехе који се понављају у нашем животу. С тим у вези, човек понекад има питање: да ли уопште има смисла сваки пут долазити са истом ствари? Много је људи који су због тога потпуно престали да се исповедају или се исповедају веома ретко, што је на крају довело до изумирања њиховог црквеног и хришћанског живота.
У ствари, исповест је тренутак који открива да ли се у свом животу боримо са гресима којима је овај живот испуњен, или смо га напустили. И у том смислу није ствар у томе да ли ми исповедамо исте грехе или да ли су се појавили неки други, већ да ли им се опиремо или не. Ако се овај тренутак самопрепознавања и самопреиспитивања уклони из нашег живота, тешко је уопште рећи у шта ће се претворити наше хришћанство.
Наш живот од исповести до исповести треба да тече овако: разумемо да можемо пасти али се категорички трудимо се да то не учинимо. Тада на исповести више нема осећаја неспретности, нема осећаја бесмисла: говоримо о ономе што нисмо успели у овој борби.
Вреди рећи да је погрешно сваки пут једноставно именовати грехе – лажи, љутњу итд., а да не објашњавамо на шта се тачно мисли. Када кажу да не треба детаљно да говорите о својим гресима, то не значи да уопште не треба да говорите о околностима греха, о степену његове тежине. Неопходно је говорити тако да свештенику буде јасно шта је тачно била манифестација ове или оне страсти, а да нас притом ни сувише оскудно ни превише детаљно излагање не удаљи од ове јасноће.
У житију светог Силуана Атонског постоји тако диван пример: стари монах умире у манастиру на Атосу, његов исповедник у то време није у манастиру, и он се на самрти исповедао другом манастирском свештенику, али је страшно измучен, душа му се не може одвојити од тела, и осећа да неопроштено одлази у други свет. Тада се његов исповедник коначно враћа, исповеда га, и после тога овај монах смирен и чак радостан одлази ка Господу. Неко је упитао монаха Силуана: шта се догодило? На крају крајева, у оба случаја обављена је света тајна у којој је свештеник само сведок, ни у ком случају се не може рећи да је права исповест могућа само са одређеним исповедником. Монах Силуан је одговорио да овај монах, када се није исповедио свом исповеднику, није могао да верује да су му греси опроштени – а заиста му нису опроштени због неверја. А када је његов дошао исповедник, смирио се, поново поверовао у опроштај и ослободио се тежине ових грехова.
Из ове епизоде видимо да тајна исповести захтева веру од човека. Вера у свемоћ и љубав Божију; вера да је сам Христос невидљиво присутан, прихватајући наше исповедање; веру да нам Господ, видећи наше покајање, опрашта наше исповедане грехе. Али поставља се друго питање: како се та вера рађа, и зашто је човек понекад тражи у себи, а не налази је? Ова вера је нека врста смелости према Богу, а рађа се из самог живота човека – када схвати да је цео његов живот рад и борба. Рађа се када човек може да каже: „Господе, ево мојих модрица од падова, ево мојих уморних руку и истрошених ногу – али сам спреман да устанем и поново кренем."
Често се свештенику поставља следеће питање: да ли Господ опрашта човеку све грехе? Знамо да не постоји грех који Божија милост не би превазишла, али не треба заборавити да је гаранција овог опроштаја душевни бол који доживљавамо у покајању, патња са којом је повезан. Осим тога, како каже свети Варсануфије Велики, доказ покајања за грехе је губитак саосећања према њима. Све док човек, макар потајно, макар у малој мери, настави да воли свој грех, он и даље живи у њему. Али када је ваша једина жеља да избаците овај грех из свог живота, долази до исцељења. И зато ми се чини веома важним да се тестирамо у том погледу: не само да смо свесни својих грехова, не само да имамо решеност да их не понављамо, већ и да ли смо престали да волимо ову грешну ствар, да ли је она постала нама туђа, чак и омражена, или постоји бар кап онога што бисмо хтели да оправдамо и што бисмо желели да задржимо за себе.
Уопште, реч је о веома озбиљној ствари око које се верници спотичу годинама и не могу да схвате шта није у реду у њиховим животима, зашто је њихов духовни покрет стао. Човек се сваки пут може темељно припремити за исповест, покајати се за многе грехе, исправити свој живот, али му притом неки греси остају „омиљени“ и драги. А када покушате да убедите ову особу да треба да напусти ове грехе, она је спремна да да било каква објашњења, било каква обећања, спремна је да нађе много изговора, али никако не може да се растане са овим „слабостима“. И ови греси, ма колико то страшно звучало, чине човека савезником непријатеља људског рода. У исповедању мора доћи до раскида овог савеза – исто што се дешава у тајни Крштења, када се одричемо сатане, свих његових дела, служења њему и све његове гордости. А после тога мора доћи до сједињења са Христом. Углавном, можемо рећи да се Света Тајна Исповести одиграла онако како треба, када осетимо да смо раскинули ову заједницу, успели да се одвратимо од свега мрачног и суморног у нашем животу, и да окренемо лице ка Светлости .
Питања људи о исповести често су повезана са осећањем кривице. Како пронаћи границу иза које се искуство кривице претвара у нешто патолошко? Шта да радите са овом кривицом ако вам је цео живот затрован њоме? А ако се ослободиш кривице, како се онда можеш осећати грешником?
Пре свега, вероватно треба да за себе јасно раздвојимо два стања: оно у коме нас осећање кривице води ка опуштању и оно које нас подстиче да свим силама своју кривицу исправимо тако што ћемо нешто учинити по том питању. Ако нас осећање кривице слаби и трује нам живот, онда се дешава једно од две ствари: или то осећање долази од непријатеља, и треба да покушамо да се изборимо са њим, или показује да је наше покајање некако непотпуно и неаутентично. Ово последње се дешава, нарочито, када се покајемо за своја дела, али не желимо да признамо ни себи ни Богу шта је била основа ових поступака.
Дешава се и да човека мучи осећање да не ради у највећој мери све што би требало да ради – и толико се мучи тиме да уопште нема мира у души. Овде морамо пре свега схватити да ово осећање у човеку настаје, по правилу, из поноса: то је оно што се конвенционално назива комплексом одличних ученика, али од тога не пате само одлични студенти већ и верници. И морате не само да прихватите као реалност то што у свом животу нећете урадити апсолутно све како треба, већ и да схватите: искуство, да у вашем животу не испадне све како сте желели, је такође изузетно вредно и важно. То је унутрашњи рад који помаже да се стекне смирење – а смирење је, пак, нешто што не отупљује, већ лечи осећање кривице у човеку. Понизите се и разумете да уопште нисте оно што би Господ желео да будете, али у исто време можете наставити да идете ка Њему.

https://pravoslavie.ru