Зато се Крст Христов назива Животворним. Зато се на јутрењу Великог петка у молитвама налазе стихови о томе како ће нас Господ просветити Крстом Својим. И такође речи у стихирама: „дошао си да дарујеш живот а не смрт“.
Он је и ово страдање и смрт у виду распећа прихватио потпуно добровољно ради нас. Јеванђеље јасно показује да је Спаситељ знао ко ће Га издати и када ће и где бити ухапшен. И чим поче борба између страже првосвештеника и апостола, која би се, иначе, могла завршити победом ових других, Христос заповеда Петру да положи мач речима: „...Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26:52, 53); „...Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јован 18:11). Из овога се јасно види да Господ добровољно иде у страдање. И Он дозвољава да Га ухапсе.
А на крају Страдања, пре своје смрти, Спаситељ изговара једну реч: „Сврши се!"(Јован 19:30). Искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа је остварен. На задивљујуће тајанствен, потпуно несхватљив начин, крв Богочовека проливена на Крсту опрала је наше грехе, уништила их и исцелила нас, отворивши пут спасењу. Како се лепо каже у тропару шестога часа: "Извршио си спасење, посред земље, Христе Боже, раширио си на Крсту твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који вичу: Господе, слава Теби. "
А шта се дешава после Христове смрти? Из пробушене ране тече крв и вода, умивајући свет и испуњавајући га благодаћу двеју Тајни – Крштења и Евхаристије. Земља се затресе, сунце се помрачи, а неки од мртвих васкрснуше. И црквена завеса над Светињом се расцепа. Шта то значи? Комплетно обнављање света. Човечанство и сва творевина се обнављају. И отварају се врата раја, где за Господом улази покајани, разборити разбојник, који је рекао: „...Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лука 23:42).
На јутрењу Светог и Великог петка лепо се каже о свему томе: „Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби."

Дошло је до обнове човечанства и управо зато Црква нуди да буде распета са Христом у Страсну седмицу, а посебно на Велики петак, да буде распета са Христом, како пишу Свети Оци, интелектуално, фигуративно, духовно, срчано на службама ове Велике седмице.
Храм ваше душе ће се поколебати у великој тузи због Смрти Христове и великој радости због предстојећег Васкрсења Христовог. Пламен ваше гордости ће се угасити, умрети, помрачити. Ваша душа ће васкрснути, оживети и видети да је камени и мртви зид грехова и страсти поцепан и порушен и у овој великој чистоти пут у Царство Небеско ће постати видљив!
Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

Најспасоноснија Света Тајна! Господ мења уобичајени ритам и ритуал старозаветног седера (верски оброк који се служио у јеврејским домовима), едукативне и симболичне трпезе-сећања на прошли догађај избављења Јевреја из руке фараона, преласка Црвеног мора и уласка у обећану земљу .
Eво, два нова благослова и две нове ствари - квасни хлеб и додатна чаша вина и све се концептуално и дубоко, суштински мења. Завршава се старозаветни седер и почиње новозаветна Литургија. Побеђена је смрт и грех целог човечанства. И читаво човечанство је потенцијално уведено, не у обећану земљу, већ у широко отворено Небо – у Царство Небеско. Понављам, уводе га два благослова и два предмета: хлеб и вино, али Бог, који седи за трпезом Тајне вечере, својом силом и вољом претвара хлеб и вино у највишу светињу на свету – Тело и Крв Христову!
„И док су јели, Исус узе хлеб, благослови га, преломи га и даде ученицима, и рече: Узмите, једите: ово је тело моје. И узевши чашу и заблагодаривши, даде им је и рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новозаветна, која се за многе пролива ради опроштења грехова“ (Матеј 26: 26-28).
Речи о Телу и Крви Христовој, изговорене од самог Бога, постају језгро, средиште око којег, као град око животворног извора, постепено расте Литургија.
И тако се сам Бог „отворио“ да бисмо ушли у Њега, сјединили се са Њим, постали део Њега, да би Крв Божија текла у нашим венама и да би Његово Тело постало део нашег тела.
Величанствена љубав Божанска без дна, пред којом дрхтиш и клањаш се са великим страхом Божијим и уједно са великом радошћу, и осећаш Бога са насладом, задивљујуће Га созерцавајући у Тајнама Цркве.
Зашто је то Тајна? Јесу се окупили иза затворених врата због страха од Јевреја, то је тачно, али мислим, и зато што се на неки тајанствен начин Господ Свемогући сједињује са човеком и човек у Њему постаје бог. А ово је највеће задовољство и највећа срећа на земљи и на Небу.
Шта да радимо? Како правилно унети ову тајну? Господ у Светом Јеванђељу одговара на ово питање: узмите лавор, узмите пешкир и оперите људима ноге. Преобразите свој живот у служење Богу и људима. О томе је говорио и Син Човечији током Тајне вечере: „А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. А он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.“ (Лука 22:24–27).
Буди као Христос усред света! Жртвуј себе за милосрђе, доброту и љубав, и Бог ће ући у тебе. Тада ће настати таква радост и таква срећа о којој је немогуће и сањати и нико ти их никада неће одузети.
И у твом срцу ће се десити велика тајна, за коју је немогуће наћи речи у овом животу, али ће ова тајна за тебе постати сам живот – живот вечни и вечно спасење.
На црквеном престолу сија патена са Телом Христовим и Чаша са Његовом Крвљу. Бог те чека. Он чека да пожелиш да будеш срећан.
Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

Веома је лако и згодно окривити друге. И да омаловажавате њихов рад и допринос или да тумачите њихове покрете и поступке како хоћете. Лако је јер вас ништа не кошта. То је згодно јер друге чиниш непоштеним, чиниш их злим, а притом ослобађаш себе и много пута подижеш свој мученички „ауторитет“ (пошто осећаш да ти други увек наносе неправду и прогоне).

Окривљавање других говори о страшним комплексима. Морамо коначно схватити да окривљавањем других показујемо своју тврдоглавост и злобу. Поготово када јавно осуђујемо и саблажњавамо се. Ово показује не само нашу злоћу и подлост, већ и одсуство Бога у нашим животима.

Дозволите ми да додам и ово: много пута осуда није само осуда, она се граничи са клеветом. Ум онога ко клевета друге је толико помрачен да мисли да износи ствари какве јесу. То је демонско стање.

Уместо да се угледамо на ђавола, који клевета и оптужује, амнестирајући себе, погледајмо греду у свом оку и оставимо сламку која је вероватно у оку нашег брата. Ако имамо Бога у животу, нећемо кривити, нећемо осуђивати, нећемо клеветати.

Човек који нема добре мисли за друге је човек таме, мржње, ђавола; иако ће носити мантију, иако ће правити велике знаке крста, иако ће „изигравати“ светитеља, ревнитеља и верног светим оцима.

Питање, на крају крајева, није како изгледамо у очима људи, већ ко смо заиста. На основу овога ће нам Господ судити. И биће нам суђено мерама и теговима којима ми судимо другима.

Када је Бог одсутан у нашим животима, а ми смо обоготворили своје дело, своје „врлине“, своје спољашње понашање, тада можемо многе исмевати, али осуда и злоба коју показујемо према њима ће нас пре или касније издати. Они ће показати да на крају нема равнотеже у нашем срцу. Они ће показати да у нашој души у крајњој линији нема радости, светлости и мира, већ само неостварена опсесија за влашћу, за признањем, за похвалом, за славом. И управо зато што ове ствари немамо у мери у којој бисмо желели, ми се побунимо против оних за које мислимо да их имају и да су нам их „украли”.

Такав не само да пада у грех осуде, не само да клевета у име своје „праведности“, него пре свега завиди као што ђаво завиди Богу.

А ова завист је нешто најбесрамније што човеково срце може да изроди. Завист подстиче нашу злобу, али нам у исто време одузима небо које носимо у себи.

архимандрит Павлос Пападопулос

https://www.bogonosci.bg

Јуда Искариотски. Веома контрадикторна, сложена и збуњујућа личност. Хоће новац, али прокламује милостињу за сиротињу. Он издаје Христа, али се у исто време причешћује са Њим на Тајној вечери. Он доводи првосвештеничку стражу да ухапсе Богочовека, али Га истовремено целива као ученика. Страствено жели новац, али га после неког времена баца пред ноге свештеницима. Има тако велико покајање у души, али онда одлази и извршава самоубиство. Ужасан замршен сплет противречности.
Дакле, Црква на овај дан Велике среде нуди да размотрите Јудине грешке како бисте избегли ове и сличне грешке у свом животу.
Тај човек није био само апостол, већ апостол дванаесторице. Односно, ученик који је био директно близак Христу. Јуда је, као и остали апостоли, чинио чуда, исцељивао болесне и изгонио демоне. Његовим молитвама благодат Божија силазила је на људе. Осим тога, он је заузимао истакнуто и важно место у заједници првих хришћана. Био је нека врста „управљача снабдевањем“ и финансијера, како помиње свети апостол и јеванђелист Јован Богослов: „Имао је са собом касу и носио шта је ту стављено; А пошто је Јуда имао сандук, неки су мислили да му Исус говори: „Купи шта нам треба за празник, или да дамо нешто сиромашнима“ (Јован 12:6; Јован 13:29).
Па како би човек, од Бога уздигнут до тако великог степена апостолске светости, могао пасти у такве сатанске дубине? Одговор је једноставан. А даје га исти апостол и јеванђелист Јован Богослов, који је Јуду непосредно познавао дуго времена: „јер беше разбојник“ (Јн. 12, 6).
Ко је лопов? То је особа која страствено жели удобан, сладак, богат и добро храњен живот и спремна је да уништи животе других људи у ту сврху. То јест, он је егоиста који живи за себе, да би себи угодио. Његово „ја“ му је најважније. Важније од Бога. Зато Јуда има овај страшни пад. Да би постигао свој финансијски циљ, спреман је да изда Бога, што и чини.
Али ипак понављам: Јуда је двојна особа. У њему се одвијала болна морална борба. На пример, упркос чињеници да издаје Спаситеља, он и даље покушава да буде Његов ученик, покушава да изгледа као Његов ученик. Сада говорим о Јудином пољупцу у Гетсиманском врту. То јест, он истовремено издаје и покушава да буде или изгледа добро. Иста ствар се дешава касније. Он схвата да је починио страшни грех за сва времена - издају Бога. И не може то да поднесе. Зашто? Чини се да постоји свест о греху и покајање за оно што је учинио. Јуда одбацује своју страст. Баца сребрнике пред ноге свештеника. То јест, победио је страст љубави према новцу. Али постао је жртва страсти гордости. Јер није могао да поднесе ову велику срамоту која му је пала на главу.
Јуда је схватио да му је одузето апостолско достојанство и у исто време, болно се стидео. Разумео је: да би излечио учињени грех, морао је да поднесе велику епитимију и страдање, можда на нивоу светог праведног Јова Дуготрпељивог.
Али Јуда није могао да пристане на ово. Зашто? Одговор је такође једноставан: волео је себе више од Бога. А пошто је његово „ја“ уништено, није било потребе да се живи. Мада само мало – и блистав бели пут би био поплочан и њему! Још само мало - и зора великог дана Васкрса ће ускрснути! И Христос ће васкрснути! И опростиће му, као што је опростио и светом првостолном апостолу Петру, који је такође сагрешио тешки грех отпадништва и издаје Господа.
Али Петар није тражио своје, он је волео и тражио Бога више од свега на свету. Зато му је опроштено и Васкрсли Господ наш Исус Христос га је вратио у апостолско достојанство. Можда би се то догодило и са Јудом, али он није чекао. Желео је свој стари живот. Желео је да настави да воли себе. Зато је постао самоубица, достојан само пакла.
И ово је велика лекција за нас. Не можете живети само за себе. Не можете само тражити своје. Ово је дефинитивно пут у пакао.
Небески закон раја је овај: живи за Бога и за друге. И чини дела милосрђа. Тако ради и Света Тројица. И Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети су послушни једни другима. Подсетимо се прелепе иконе „Света Тројица“ Светог Андреја Рубљова. Чини се да су сва три анђела нагнута један према другом, слушајући један другог. То чине и свети Анђели, који служе Господу. То су учинили и светитељи.
Учини и ти исто. Твој живот треба да постане служба Богу и људима. Мораш расти до ове велике и свете мисли. А када то учиниш уз Божију помоћ, откриће ти се велики спасоносни парадокс: жртвујући себе, свој новац, снагу, здравље и време, неочекивано ћеш се наћи срећан јер ћеш се сјединити са Богом у јединству живе љубави.
Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru/content/tema-velikoy-sredy-v-chem-sostoyala-oshibka-iudy-i-kak-eyo-ne-povtorit

У суботу, 27. априла, у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, одржао је у крипти храма предавање на тему „Ево Женик долази“.
,,Свијет који има неке друге намјере са нама, друге планове, друге стратегије и на све њему расположиве начине се труди да нас држи под контролом. А може нас контролисати ако нас заведе обмане и одвоји од дома, од Оца нашега, ако нас одвоји од љубави која нам се откри кроз његовога Јединороднога Сина који се из исте те љубави на неизрецив, а опет врло опипљив начин јави међу нама као Емануил, као Бог са људима, као Богочовјек и са нама је у све дане па и у овај данашњи дан, силом и дејством Духа Светога, а ту силу и то дејство и Његово присуство којим се оприсутњује и Отац Његов од кога се он никад не раздваја, јер је једне суштине, једне природе“. – отпочео је своје предавање игуман Рафаило (Бољевић).
Он је у наставку акцентовао да је у Цркви Божијој све Божије, те да ту нема никаквога одвајања, чега год се дотакнемо у Цркви, Христа се дотичемо:
,,Али треба знати и треба то понављати да је ваистину Христос међу нама. И Црква није ништа друго, иако се многи и труде с обзиром да не могу да је потисну, не могу да је елиминишу, не могу да је надмудре, не могу да је сатру, не могу да је побједе и онда бацају тај пиесак разноразних тумачења и понуда како то Цркву доживљавати и будимо искрени у томе, неријетко и успијевају. Данас имате једну немалу групу људи која нема исправан ни доживљај, а самим тим, ни осјећај Божијега врло реалног присуства у Цркви. У Цркви јесте Његово тијело. Свети оци баш када говоре Црква, они мисле на Христа, Христос, Црква, Црква Христос. Ту нема никаквога одвајања, чега год се дотакнеш у Цркви Христа си се дотакао. Узимајући и благослов од свештеника Господњих, оних отаца и наше браће које сријећемо готово сваки дан – узимаш Божији благослов“.
Отац Рафаило је подсјетио да је једина истинска утјеха у Цркви Божијој, те да је од суштинског заначаја његовање молитвене праксе без које нема дубље духовне спознаје у Цркви:
,,И будимо јасни да не би било каких дилема, јако је битно прецизно адресирати да не уђеш на нека друга врата, погрешна. Јер тамо утјеху нећеш наћи, једина истинска Црква је Господња Црква – једна Света Саборна и Апостолска. Да вас подсјетим заправо на један практичан метод, који је врло битан у хватању сигнала благодати Духа Светога, преко које можемо да, изразићу се грубо, али ради лакшег разумијевања – да лоцирате Христа, јер у нама постоје чула која Га препознају, али не сама по себи, него прожета благодаћу Духа Светога. То је још од апостолских времена. Значи, не ради се о неком импланту, који су неки калуђери смислили у неком десетом, четрнаестом вијеку. То је апостолско предање и Богом дано, богом благословено, Богом откривено. А кључно је за достизање једног животног баланса или светотајинског ритма, јер без те праксе, молитвене праксе, и ако ћемо се можда и наћи у простору храма и у зони светих тајни, али нећемо моћи, да кажем, пуним полућима да удишемо тај свештени ваздух“.
Он је у даљем излагању образложио да се молитвеним обраћањем и исповиједањем Исуса као Господа и Бога – Дух Свети покреће и то не споља него из средине бића, из срца:
,,Имамо, видите, ову могућност непрестану. Гдје год да си у кући, на послу, ма било гдје, у болници, на путу, док једеш, пијеш, сједиш, лежиш, у сан урањаш, из сна се будиш. Ако хоћеш, само ако хоћеш, имаш могућност да увијек будеш на линији, на мрежи што би се рекло: ,,Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ – видите, живи однос! На почетку док се људи навикавају, то буде мало сувље, али почни да се навикаваш, врло брзо ћеш осјетити нове укусе. Од куда? Од туда што се Дух Свети, кад чује да призиваш име Исусово, па да Га призиваш и поштујеш као Господа, Сина Божијег, Он се покреће, али видите, не споља него из твога срца, и покрет, његов покрет у твом срцу изазива твоје срдачно осјећање, али другачије, као кад имаш аритмију, па из твог срца иду промјене. Тако и овдје, Дух свети из дубина срца чује то призивање. Ово вам је догмат, видите, није да се одмах оградимо моје неко искуство, па вам ја предлажем ову комбинацију. Ово је догмат, и за овога стоје, рецимо, свети Григорије Синаит, а то је лик који се не испитује, коме се вјерује“.
,,Најдубљи вид заједничарења који постижемо у свијету јесте у Светој Тајни Причешћа. Ништа дубље од тога не постоји. А онда у нашем загрљају има мјеста за свакога. Чак и за непријатеље – како ћемо пјевати и у стихирама Пасхе, кад изгрлимо ближње појући Христу Васкрсломе, па каже тамо свети Јован Дамаскин у једном тренутку, како је то моћно – обрће се и према непријатељима и каже: ,,Дођи овамо да те загрлим!“ Јер просто Христос Васкрсе из мртвих, просто нема више непријатељства. Могу ја остати непријатељ у твојим очима, али ти у мојим то више не можеш бити“. – поручио је на крају игуман Рафаило Бољевић.

https://mitropolija.com/2024/04/29/iguman-rafailo-boljevic-u-podgorickom-sabornom-hramu-odrzao-predavanje-na-temu-evo-zenik-dolazi/

Уторак Страсне седмице посвећен је сећању на оне јеванђелске приче које се везују за крај људског живота и људске историје: параболе о талентима, Страшни суд и десет девојака.
Свети Василије Велики, размишљајући о теми краја света, каже да за верника није важно када ће доћи васељенски крај, смак целог света, јер је за нас важније да говоримо о нашем сопственом крају - смрти, која може доћи у било ком тренутку нашег живота. Дакле, Спаситељеве речи везане за крај људске историје морамо применити на себе, усмерити своје мисли ка сопственој смрти. Оне говоре о најважнијем – о томе шта ће бити „пролаз” у вечни живот. Оне нам говоре о оним људским ризницама, без којих је немогуће наћи оправдање на Страшном суду.
Говорећи о Суду, морамо имати на уму да није Суд тај који човека чини злочинцем, он нас само назива оним што заиста јесмо. Ми сами, током свог живота, чинимо све да будемо оправдани или осуђени на Божјем последњем суду. Зато читавог живота, пролазећи кроз суд Божији, кроз суд своје савести, никада не треба да остављамо по страни искрено покајање, већ, прибегавајући Божанској милости и љубави, треба да молимо Господа за опроштај својих грехова. Треба запамтити да је улазак у Царство Божије могућ само ако имамо одређено богатство. Само богат човек улази у Царство Божије, али не са оним богатством ка коме су усмерене енергије већине људи. Не са богатством које се троши на задовољство људског меса.
Парабола о талантима нам помаже да разумемо однос између Божијег Промисла о човеку и његовој слободи. Бог даје људима различите таленте - присуство Творца у људском животу одређује способности човека, укључујући и способност прикупљања духовног богатства. Господ свакоме од нас даје различите способности, различите могућности. Он нам даје, да тако кажемо, разне „почетне могућности“ и слободу да располажемо са свиме што је уложио у нас по сопственом нахођењу. Као резултат тога, или увећавамо богатство које нам је дато, или га закопавамо у земљу. Дакле, ми сами одлучујемо шта ћемо са даром Божијим. Ово је наше право, дато нам од Свевишњег, и то је резултат нашег слободног избора.
Сличан садржај можемо видети и у параболи о десет девојака. Свети Инокентије Херсонски овако разматра њен текст: Христос се у параболи назива Жеником, јер смо сви ми заручени за Сина Божијег у тренутку нашег Крштења. И брак се одлаже, али само до тренутка када пређемо границу физичког живота и смрти; а на посебан начин се овај брак одлаже до Страшног суда, када је коначно одређена судбина сваке људске душе. Дакле, једна од главних идеја ове параболе је да укаже на важност сталног спремања за сусрет са својим Створитељем.
Осим тога, веома је занимљив један изузетан детаљ, који се понавља у многим јеванђељским параболама – извесно кашњење: кашњење господара, касни долазак младожење, дуго одсуство краља. То значи да се сваком пружа могућност да схвати своју одговорност. Стога нам је дато време да га искористимо за развој талената који су нам дати.
Још једна важна тачка, по мишљењу митрополита сурошког Антонија, на коју указује Јеванђеље, јесте чињеница да нас на Страшном суду неће питати ни за чедност, ни за наше веровање, већ пре свега за то да ли смо учинили добро ближњима: нахранили гладне, посећивали болесне итд. Треба да запамтимо да све што чинимо другоме, чинимо Христу. Позвани смо да растемо у љубави да би наша људска љубав могла да учествује у љубави Божанској. На крају крајева, само у овом случају ћемо почети да живимо вечни живот.

ђакон Андреј Музолф
 

https://pravlife.org

Страсна седмица, последња, седма недеља Часног поста, која претходи Васкрсу. Ову недељу од Великог понедељка до Велике суботе православни верници проводе у строгом посту, молитви и покајању. У црквама се на богослужењима подсећа на последње земаљске дана Господа Исуса Христа - његову издају, хапшење и страдање на крсту. Ова недеља се зове страсна, јер на старословенском реч страст значи страдање, трпљење и бол. На Велики понедељак Црква подсећа на старозаветног Јосифа кога су браћа продала за 20 сребреника, али се он спасао и касније владао Египтом. Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26).
На Велики уторак служба је посвећена јеванђелском казивању ο десет девојака која учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима, јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном суду.
На Велику среду се спомиње издајство Јуде Искариотског. Тог дана, у спомен жене која је излила миро на ноге Христове, у црквама се врши једна од седам светих тајни, освећење јелеја. Током свете тајне јелеосвећења верници се помазују освећеним уљем као леком за телесно и душевно здравље.
На Велики четвртак у бослужењу је сећање на омивање ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.
На Велики петак нема Литургије. То је најжалоснији дан за Хришћане јер је Исус Христос био осуђен и распет на крсту. У време смрти Сина Божјег земља се потресла, а сунце помрачило. Завеса у јерусалимском храму се поцепала на два дела. Чак су и непријатељи у страху изрекли: „Заиста, ово беше Син божји”. Уместо звона која су умукла још прошле вечери, у црквама се, све до недеље, чује звук клепала. Увече се износи плаштаница (украшено платно где се изображава скидање, полагање у гроб Исуса Христа) и служи опело.
На Велику суботу, последњег дана Великог поста, јутрење је заправо опело Христово које се негде служи и претходне ноћи. Христос, како учи Православна Црква, лежи у гробу, док је душом у аду. У раним поподневним сатима, у оквиру вечерње, служи се света Литургија светог Василија Великог. По подне на Велику суботу у јерусалимском храму Светог гроба Господњег вековима се већ дешава чудо – појава „благодатног огња”. У храму, у коме су погашене све свеће и кандила, на чудесан начин долази до паљења огња, који јерусалимски Патријарх прима и потом га преноси на народ.

http://arhiva.spc.rs/sr/strasna_sedmica.html

Данас, на Лазареву суботу, Христос оживљава мртве. Не само мртве, већ и неспособне за медицинску реанимацију. Лазар је био мртав четири дана, што значи да је био трули комад органске материје. И тако Створитељ враћа живот, као што га је једном дао Адаму у шести дан стварања.

Лазарево васкрсење је у директној вези са сутрашњом прославом Уласка Господњег у Јерусалим. Народ ће сутра тако свечано поздравити Христа јер ће знати да Он враћа мртве и даје живот тамо где је смрт владала. Да није било чуда над Лазаром, не би било тако незамисливе прославе сусрета Месије у Јерусалиму. О томе говори свети исповедник Лука Кримски: „Јерусалим је био препун људи који су долазили одасвуд за велики празник Васкрса. Вест о задивљујућем, никада виђеном чуду које је Господ Исус Христос учинио у оближњој Витанији, преносила се из хиљада уста. На једну његову реч, Лазар, који је умро пре четири дана и, наравно, већ почео да се распада, васкрсао је и изашао из гробне пећине, умотан у погребне плаштанице. Цео Јерусалим је био у радосном покрету. Групе људи су се окупљале свуда и расправљале о томе како треба да се сретну са Господом Исусом Христом. Смислили су једноставан сусрет, али пун љубави и најдубљег поштовања према Чудотворцу, невиђен у свету, и много бољи од чувеног римског тријумфа којим су дочекивани вође и освајачи народа, тријумф пун громогласне славе. ”

Они су положили своје хаљине под Христове ноге у знак потчињавања Његовој сили и секли живе гране палми у знак дивљења Њему у име свих људи и свих створења. У нашим географским ширинама на овај празник користимо лишће и врбе. Ово има дубоко значење. О. Григорије (Лебедев) каже да је значење врбе двоструко и открива се и на Лазареву суботу и на дан Уласка Господњег у Јерусалим: „Ово значење је потпуно пренето у тропару празника: Христе Боже! Пре страдања свога, Ти си, желећи да увериш људе да ће и они сви васкрснути, подигао Лазара из гроба. И зато, ми, као јеврејска омладина, сусрећући Те као победника, као цара, сусрећемо Те и као победника смрти, имајући у рукама ове гране као знаке победе, као трофеје, и кличемо Ти: „Осана ! Благословен који долази у име Господње." Тако врба подсећа на оне палмине гранчице којима је јеврејска омладина поздрављала Христа као цара који улази у Јерусалим. И ми, држећи врбове гранчице у рукама, такође у радости поздрављамо Христа. Да, Господ иде у вољно смрт, у пропаст, на болну Голготу. Али знамо да је Он Цар света, да ће иза Голготе бити чудесно Васкрсење, победа над смрћу, тријумф вечности. И кличемо Христу у радости: „Осана си победник, дођи, Ти си Цар вечности, смрти нема! Живот је вечан. Знамо да већ постоје докази о тријумфу живота – то је Лазарево васкрсење. И сви ћемо, Господе, бити са Тобом и Лазаром у вечности. Верујемо да, као што си Ти обновио Лазарево тело, тако ћеш у последњи дан света обновити и нову шкољку за нашу душу – наше тело. Дођи, Господе, дођи! „Осана“ – и вапијемо Теби. У знак победе над смрћу, држаћемо у својим рукама ове гране, у којима се после зиме пробио живот, пробио пупољак.

Да, невероватно је како се у грани живот пробио кроз пупољак, па се у Лазару и  у свима нама појавио праг будућег живота. „Ове оживеле гране су симболи бесконачне вечности; симбол чињенице да ће се у нама, окованим грехом, живот испунити и сјединити нас са Христом и вечношћу.”

Лазарево васкрсење постало је повод за свечани сусрет Господа са народом на дан Његовог уласка у Јерусалим. Лазарева субота је праг општег Васкрсења, ово је пројава силе коју ћемо сви сами доживети. Свемогући глас Господњи, који је рекао „Лазаре изађи“ и тиме отео његову душу из власти смрти, једног дана ће нам рећи: „Иване, Марија, Дмитрије, Светлана... устаните из гробова својих. Сам Христос говори: „Заиста, заиста вам кажем, долази време, и већ је дошло, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га, оживеће “ (Јован 5:25). После овога, смрт ће бити потпуно уништена, као „последњи непријатељ“.

Христос се показао као Господар живота. Управо тако Га је народ доживљавао у тренутку Његовог уласка у Јерусалим. Свети Лука Кримски каже: „Господ наш Исус Христос, васкрснувши четвородневног Лазара, победио је саму смрт, а за ову победу је била потребна не људска, већ божанска сила и безбројне анђелске силе, сачињавајући један громогласни хор , могле су да певају похвалу. А на земљи, својим слабим и грешним гласовима, народ сабран у Јерусалиму могао је принети Господу Исусу само мали дар љубави и дивљења, искатујући га тако што су своје хаљине положили под ноге магарета на коме је јахао велики Чудотворац; машући палминим гранама и гласно вичући: „Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев!ˮ (Јован 12:13).“

Сада смо у храму са гранчицама које певају Господу „Осана“ говорећи Му: „Од Тебе је, Боже, наше спасење“. Али ми ћемо напустити храм – и хук сујете ће заглушити ове звуке песме хвале. Црква нас, знајући то, данас неће пустити кући празних руку. Однећемо гране врбе. И ми ћемо следити савет о. Григорија (Лебедева): „Однесите ове гране победе својим кућама и поставите их на најчасније место. Нека вам читаву годину говоре да су то хришћански трофеји, да у својој борби са грехом и смрћу већ имате кључ успеха: Лазар васкрсе, смрт је укинута Христом и вечност тријумфује. Зато се немојте обесхрабрити! За оне који су малодушни, који су одустали од борбе против греха, нека ове гране буду непрестана опомена да крену напред, да после живота долази вечности, да победа Христа није празан звук, да су ту трофеји победе над њиховим грехом.

Нека се у вама, при погледу на врбу и свећу, читаву годину буди сећање на огањ који палите крај врба, на радост и топлину на путу ка вашем духовном васкрсењу, ка вашој вечности. Дођи, Господе, дођи! Благословен си Ти који долазиш да нас спасеш и даш нам вечност. Осана! Осана!". 

јереј Андреј Гавриленко

https://pravlife.org/ru

Пост је сећање на Спаситељев крсни пут и што се више приближавамо Страсној седмици, то се више сећамо шта је тачно Христос претрпео ради нашег спасења.

Међутим, страдање Христово на крсту није само неки догађај из далеке прошлости, иако важан. То се директно тиче сваког хришћанина.

У Јеванђељу по Јовану налазе се важне Исусове речи, упућене не само апостолима, већ и хришћанима свих времена: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет. Опомињите се речи коју вам ја рекох: ‘Није слуга већи од господара свога.’ Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мог, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој. Који мрзи мене и Оца мог мрзи. Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали: а сада су и видели, и омрзнули и мене и Оца мога. Али да се испуни реч написана у Закону њихову: ‘Омрзнуше ме ни за што.’  А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене. А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном” (Јован 15:18–27).

Ово је посебно важно сада, када наша Црква доживљава најтежи притисак од безбожне атеистичке власти 20. века, када епископ, свештеник или мирјанин може бити оклеветан, пребијен или ухапшен, када се нико од верника не осећа безбедним.„Није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити” – то значи да ће свако од нас имати своју малу голготу у животу, у овом или оном облику, у складу са својим снагама.

Па ипак ово не треба да нас плаши, управо супротно: велика је милост Божија да страдамо са Христом, да поделимо Његово бреме крста, да се укључимо бар мало у Његову муку.

То би требало да нас ојача на свим нашим путевима: нисмо сами у својој патњи, у угњетавању, у прогону. Ми смо са Христом. Главно је да не будемо малодушни, да не одбацимо овај подвиг – и тада ћемо моћи достојно да стижемо до Светлог Васкрсења Христовог.

https://mitropolija.com/2024/04/24/mitropolit-antonije-pakanic-velika-je-milost-bozija-da-stradamo-sa-hristom/

у част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Икону је из Кијева донео свети кнез Константин Муромски (3. јуна по новом календару) почетком 12. века у Муром. Кнез Константин је дуго покушавао да убеди незнабошце у Мурому да прихвате хришћанску веру, али идолопоклоници којима није била права његова намера у јарости су ковали заверу, да га погубе. Кнез је благовермено сазнао за опасност, усрдно се помоливши Богу, отишавши к њима са Муромском иконом Мајке Божије. Пагани су били поражени, да су од тог часа променили мишљење и сами тражили да буду крштени.
Крајем 13. века у Мурому је столовао епископ Свети Василије Рјазански (помен 23. јуна и 16. јула по новом календару). Народ, заслепљен клеветом на свог епископа, осумњичио га је за покварен живот и хтео да га убије. Светитељ је замолио да се његова смрт одложи до јутра, и молио се целу ноћ у цркви светих мученика кнезова Бориса и Гљеба. Затим је, после одслужене Литургије, отишао у Благовештенски храм и тамо пред Муромском иконом Богородице, коју је из Кијева донео кнез Константин, служио молебан.
Положивши наду спасења на Небеску Заштитницу, узео је свету икону и пошао из цркве на реку Оку. Скинувши са себе мантију, раширио је мантију преко воде и стао са иконом на њу; јак ветар га однесе против струје.
У девети час дана, Свети Василије је стигао до места званог Стари Рјазан, где су живели кнезови Теодор и Константин. Принчеви са свештенством и народом изашли су с поворком и крстовима у сусрет дивном пливачу. Од тада је епископско седиште у Мурому укинуто и установљено у Рјазању, где је остала чудотворна икона, која се називала и Молитва Светог Василија.
Три године касније, Свети Василије је за пребивалиште изабрао нови Рјазањ, као место заштићеније од Монгола, и ту је основао своју престоницу 1291. године. Ту је пренета и Муромска икона Богородице.
Након тога, чудотворни образ је постављен изнад гроба Светог Василија у Рјазанској катедрали Рођења Христовог.
Године 1810.–те 25.априла указом Светог Синода, установљено је празновање иконе, на молбу житеља Мурома.
Године 1929. Сабор је затворен а Муромска икона Богородице нетрагом је нестала.
Данас се верна копија Муромске иконе Мајке Божије налази, у Рјазанском Катедралном Борисоглебском Сабору.
 
Чуда
Пред иконом Пресвете Богородице Муромске моле се за дар побожности, милосрђа, кротости, чистоте и истине, за очување града и хришћанске земље, за избављење од туђинаца, за помоћ у учењу и за дар духа разума за поучавање наука.
 
Изображење
На Муромској икони Богомладенац у руци држи расклопљени свитак. На неким иконама Богородице, свитак је приказан преклопљен. То доводи до чињенице да се Муромска икона Пресвете Богородице често меша са Словенском иконом.
Богомати је приказана допојасно како у наручју са обе руке, носи Богомладенца. Овај мотив, држања са две руке, симболизује Његово сигурно сместилиште у наручју прве Његове слушкиње.
Насликана је у тамној одежди без икаквог украшавања, осим поруба извезеног по ивицама и извезеним звездама, на Глави Њеној часној и раменима.
Богомладенац као носилац Закона, одевен је у златни хитон, као Цар и Првосвештеник; десном руком у висини браде Приснодјеве, благосиља архијерејским знаком ИС/ХС.
 
Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом Муромском
О, Пресвета Дјево, Мајко Господа највиших сила, неба и земље, Царице, града и земље наше, свемоћна Заступнице наша! Услиши нас који Ти се молимо, и замоли Бога Сина Твога да нам буде пастир за душе наше; мудрост и снагу да нам пода, као Владар, правду и непристрасност судијама, мудрост и смирење као Ментор, љубав, послушност и слогу супружницима, увређенима трпљење, клеветницима страха Божијег, страх Божији пошаљи на све нас, пошаљи нам дух милосрђа и кротости, дух чистоте и истине. Дјево Чиста! Помилуј нејаке људе Своје: сабери расејане, упути залутале, исцели болесне, подржи старост, целомудрене заштити, васпитај бебе и погледај на све нас са презрењем милосрдног заступништва Твога. Буди милостива према нама овде и на последњем суду Сина Твога. Ти си Госпођо, Слава неба и нада земље, ти си, по Богу, наша нада и Заступница свих који Теби с вером притичу. Теби се молимо, и Теби, као свемогућем Помоћнику, себе и једне друге предајемо, и сав живот свој дајемо, сада и увек и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 4

Данас светлост краси град Муром, сунце јако сија, захваљујући, Владичице, чудотворној Твојој икони, којој притичемо и молимо се, увек Те молећи: О, пречудна Владичице Богородице, моли Се Христу Богу нашему, да избави цео град и све градове и све земље хришћанске спасавајући их од свих најезда непријатеља и спаси душе наше, Јер Си Милосрдна.

https://mitropolija.com/2024/04/25/cudotvorne-ikone-majke-bozije-muromska/

Објављујемо део беседе о. Алексеја Уминског за прву недељу Великог поста – Недељу Православља

…Али постоји још једна икона коју понекад заборавимо да поштујемо. И не само да заборављамо, већ и поричемо поштовање овог лика Божијег. Ова слика Божија је човек, ово смо ми и ти. Слика Божија, икона Спаситеља.

И ево га – поштовање ове иконе, поштовање самог човека као образа Божијег, нажалост, пречесто се налази  на периферији наше вере, на некој граници наше свести. Штавише, не желимо да третирамо човека као човека. Спремни смо да уништимо људско у човеку, да одустанемо од људи, јер у њима не видимо лик Божији. Не желимо да у њима видимо лик Божији.

А ово је страшно, јер док себе називамо верницима, хришћанима, целивамо иконе, стављамо свеће испред њих, наручујемо молитве, потпуно заборављамо на ближње.

Сасвим лако и мирно пролазимо поред оних људи у којима не видимо, а најчешће не желимо да видимо, ову слику Божију. И тада нема празновања православља, нема поштовања икона.

Један од свештеника (читао сам његов чланак) огорчено је рекао да наш православни црквени народ савршено зна којој икони Богородице у ком случају треба да се моли – када треба да се моли за исцељење, за успешан брак, за рођење деце, за посao, за све тако једноставне и веома важне, али људске ствари. Наши православни људи савршено разумеју својства свете воде, али су потпуно равнодушни према Јеванђељу.

Све док у хришћанину нема жеђи за речима Јеванђеља, када је сам хришћанин равнодушан према Јеванђељу, када је равнодушан према Живом Христу, али поштује Његов дрвени лик, у овоме нема празновања Православљa, нема славља. Мора се рећи да jе током историје Цркве, само хришћанство постало средство освећења земаљских ствари, односно за нас је хришћанство постало света вода. Као што светом водицом благосиљамо неке обичне људске ствари, тако смо и хришћанством почели да благосиљамо све земаљско, дајући свему земаљском из неког разлога хришћански смисао. Тако, освештањем од стране хришћанства најједноставнијих ствари попут жетве или лепог времена, или помоћи у земаљским пословима, долази се до тога да смо спремни да осветимо чак и нуклеарно оружје. Ето докле смо стигли у свом неразумевању хришћанства и неспремности да видимо Бога Живога у Јеванђељу и Бога Живога у човеку!

Хришћанин може да поштује све догмате, да познаје све црквене каноне а да ипак никога не воли. Одсуство љубави је најстрашнија и још неосуђена јерес, која изнутра убија човека који себе сматра верником. Зато на овај дан Празника Православља истински тријумфујмо, видећи једни друге у светлости Христовој, у светлости Лица Његовог, коме се данас клањамо. Амин.

https://hristianstvo.bg

Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста.
И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона?
И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово?
Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11).
Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.”
Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања);
Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“.
А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.”
Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути?
Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља.
Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово.
Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот.
Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“
И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ).
Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава!
Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински одржао је у Недјељу Марије Египћанке у Светогеоргијевском дому у Подгорици предавање на тему: Љубав Божија и човјекова слобода.

Предавање је приређено након Свете литургије, која је служена у цркви Светог Ђорђа под Горицом.