На основу ликовних приказа савремени научници закључују да је Свети Сава био високог раста, широких, мало спуштених рамена, издуженог лица, са високим челом, скоро орловским носом, танким уснама, дужим ушима и - што је посебно наглашено - очима "које гледају и зраче светлост".

Списи Светог Саве откривају да је поседовао "речитост и велику лакоћу у развијању основне мисли". У писмима и беседама се показује као осећајан човек питомог карактера. Описи савременика и писаца блиских његовом времену га приказују као човека "изванредне енергије, виших интелектуалних способности, упорне воље, и плахе природе" који је способан "у исто време за дубок унутарњи живот и снажну стваралачку акцију". Као битан знак његове величине узима се "свестраност његовог генија и трајност његових идеја".

Нико лењив никада није постигао победу, нити је ко год спавајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље, каже Господ, ваља нам ући у царство небеско.

Свети Сава је био монах и свештеник. Заједнички богословски именитељ његовог непрестаног монашког служења Богу духом и телом, и свештеничког, црквеног богослужења је став о повезаности и међусобној условљености праве вере и исправног живота, ортодоксије и ортопраксије. Сава је, боравећи у манастирима Свете Горе, несумњиво досегао висок ниво теолошких знања и искустава на основу којих је могао да формира властити став о примереном начину и организацији личног и друштвеног верског живота. Монашким богословљем Сава брани пут човековог спаса од лењости на основу поука древних оснивача монашких заједница.

Савин апостолски дух, који се, следећи Христа, не задовољава властитим спасом већ потпуност исправног хришћанског деловања види у ангажовању на спасавању свег народа, основа је онога што је препознато као Савино родољубље. Савина је намера била да се, у границама које допушта духовно звање, после упокојења оца монаха Симеона, посвети пословима од користи не само за српску цркву, него и државу. Ово мишљење се донекле може потврдити и његовом свештеничком каријером: Сава је у предвечерје Четвртог крсташког рата у Јерисосу и Солуну добио чин јеромонаха, па архимандрита – ове чинове је стекао као потпору својим каснијим предузећима, што може само да значи да је већ тада планирао да осамостали српску цркву и да је већ тада почео да предузима кораке на остварењу плана. Нема сумње да је и у преносу Симеонових моштију из Хиландара у Студеницу и обликовању култа мироточивог владара-монаха, уз све друго, такође присутна државотворна димензија Савине личности. У периоду од 1207. до 1217. године, Сава је у Србији успоставио мрежу српских манастира, чије је средиште била Студеница.

Од младалачких година па до последњег дана живота Сава је, у сталној љубави према Богу, растао у богоспознаји и богословењу. Узрастање је пратила и тежња за усавршавањем богослужења. Цариградско богослужење, које је пре Светог Саве и у његово време практоковано у храмовим Српске православне цркве, Свети Сава је први почео да прилагођава јерусалимској богослужбеној пракси, коју је сматрао савршенијом.

Изгледа да су по Савином схватању схоластичка догматика западног хришћанства и морално монаштво Фрање Асишког били мање спасоносни од хришћанства које се живи у заједници са Богом и црквом као заједницом обожених људи, које су практиковали православни монаси и свештеници.

Сава је написао, редиговао, превео или организовао и надгледао превођење више списа од којих је данас сачувано дванаест. Неки од њих су крајње утилитарни, попут уговора о куповини или даровних уговора, али неки, иако настали из богослужбене потребе попут Житија Светог Симеона и Службе Светом Симеону или Писма игуману Спиридону, имају по процени историчара књижевности значајна уметничка својства. Уз то, ова дела су првенци у хагиографском, химнолошком и епистоларном жанру у српској књижевности чији је аутор познат и који су писани српским језиком.

У Савиним делима изражена је осећајност, способност описивања властитог доживљаја, драмска вештина, способност развијања дијалога и вешто компоновање нарације. Његов стил карактерише краткоћа реченице и строгост израза. Сва његова дела исписана су мешавином српскословенског и народног штокавског језика. Савино књижевно дело сведочи о почецима правописне реформе српског књижевног језика.

Свети Сава је још за живота сматран светитељем, а већ са преносом његових моштију у Милешеву био је заокружен и његов култ. Из општих хеортолошких разлога служба његовом успењу померена је са 13. на 14. јануар. Пренос моштију Светог Саве обележава се 6. маја. Богослужбени текстови посвећени његовим празницима комплетирани су и досегли су пуну меру у раздобљу од средине 13. и почетка 14. столећа на Светој Гори у житијима и службама које су му написали Доментијан и Теодосије. Уз многе податке изузетног историјског значаја, пре свега у житијима Светога Саве, побројане су његове бројне хришћанске врлине и многа чуда која су обликована по угледу на чуда Христова и великих хришћанских светих.

Црквени култ Светог Саве и српска средњевековна држава истовремено су досегли врхунац. Култ Светог Саве неговали су, уз Српску православну цркву, и српски владари и владари околних држава. Светитељски лик Светог Саве је у фолклорној имагинацији након пропасти српске државе попримио уз карактеристике хришћанских светитеља и неке које имају извор у паганском дуализму добра и зла. Сава у народној машти више није само добри пастир добрих оваца који своје стадо чува од вукова, већ и пастир вукова.

У времену турске власти, он и даље остаје заступник свога народа пред Богом и његов заштитник од освајача. Столеће и по након освајања Србије Турци су, увидевши да култ Светог Саве значи култ "старе српске државе" коју народ хоће да обнови, спалили светитељеве мошти. Али, ни након спаљивања моштију, култ Светог Саве се није смањио. Напротив, Свети Сава је у календару Српске православне цркве добио и трећи празник - 10. мај, дан спаљивања његових моштију.

Свети Сава је са земаљским оцем и духовним сином Светим Симеоном био небески предводник српске војске све до 1918. године.

Под ликом Светог Саве српско грађанство се прикључује просветитељству, а он постаје школски патрон. Савино нарочито слављење као народног и школског заштитника започело је средином 18. столећа и текло кроз 19. све до данашњих дана.

Не мање од чуда којима је Господ прослављао Саву и којима је Сава прослављао Господа, данас нам изазива дивљење ширина поља у којем је Сава деловао у земаљском животу. Задивљује чврстина и бистрина његове хришћанске мисли и става, али уз то и његова отвореност и жудња за ширењем хоризоната и непрестана тежња према добру. Због свега тога, личност и дело Светога Саве су извориште и константа готово миленијумског трајања кулуре српског народа.

https://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Sveti-Sava.htm

„Награда се не даје због труда врлине, него због нашег смирења. Свети Исак Сирин јасно наглашава да не треба да се трудимо да бисмо били награђени за своја духовна достигнућа. Награда, која се састоји у привлачењу благодати, доћи ће због смирења стеченог подвижништвом.

Веома је важно схватити да подвижнички живот који нам Црква нуди да бисмо угодили Богу није живот правила, лишавања и обавеза. Бог нас воли чак и у нашем греху. Божја љубав никада не престаје. Али да бисмо осетили Божанску љубав у свом животу, морамо своје биће уредити тако да прихватимо благодат. Нека нађе место у нама и активира се да Бог постане опипљив и разумљив не само на интелектуалном нивоу, већ и кроз искуство.

Понизност, односно осећај да све дугујете Богу, признање да се сваки напор за аутономију завршава неуспехом, свест о својој немогућности да постигнете било какво добро без учешћа благодати, циљ је духовног животa.

Али ни стицање смирења не би требало да постане само себи циљ. Ниједна врлина не треба да постане сама себи сврха. Ниједна врлина не треба да заузме место Христа. Понизан човек не тражи да остане у смирењу ради себе, већ да стекне однос са Христом. Он чезне за Христом и тражи Га. Понизност му показује пут ка Богу, показује му пут Љубави.

Св. Јован Лествичник каже: „Љубав и смирење – свети пар! Први се уздиже, а други држи узнесене, спречавајући их да падну”. Велике речи Светог Јована. Оне нам показују колико имамо користи од љубави, али и колико смо заштићени понизношћу.

Ко је на крају скроман? Онај кога нисмо упознали и никада нећемо јер уме да се сакрије од света. Крије се јер нећемо разумети његов живот – зваћемо га глупим, лудим. Не зато што ће се осећати увређеним – он се не плаши да преиспита свој живот, своје изборе, своја размишљања. Он жели да нас заштити од ствари о којима ћемо размишљати, од осуда и хвалисања који ће се појавити у нама. Зато нећемо чути понизног да говори, јер он више воли тишину; нећемо га видети да заузима прво место јер почива у сенци.

Већина нас се труди да остави свој траг у свету. Људи очајнички чезну да их се сећају - и сада и после смрти. Истовремено, многи који су заиста смирени осветили су се и постали познати онима око себе, јер их је благодат Божија открила као светле примере за њих. Међутим, сигурно има безброј других који су остали ван нашег видокруга и далеко од срамотне славе којој ми људи много пута тежимо. Непостојећи за свет, они су истински постојећи. Неславни у очима људи, они су заиста од Бога прослављени.

Животно искуство нас учи да, шта год да постигнемо у свом земаљском постојању, од тога нећемо имати користи ако не стекнемо љубав и понизно срце. То је оно на шта нас Црква позива устима својих богоносних отаца – подвижничким животом да живимо смерно и са љубављу. Живот у Христу никако није лак, али није недостижан. И није само за неке, већ за све нас.

Потребно је насиље над нашом људском природом да бисмо постали кротки и понизни као наш Господ. На зиду једне зграде прочитао сам: „Њихов мир је рат. Зато рат њиховом миру!" Неопходно је борити се са својим страстима за постизање мира; морате се уморити да бисте нашли одмор; морате да мрзите да бисте волели; морате да ћутите да би чули; морате се покорити да бисте доминирали; морате устати да бисте били крунисани; морате се понизити да бисте устали.

Све ово је сасвим могуће. Све ово је оствариво. Али не заборавимо разлог зашто то радимо. Зашто се трудимо? Зашто се умарамо? Зашто живимо? Да пронађемо Христа, односно да коначно видимо Христа, Који од почетка стоји пред нама и позива нас да останемо са Њим до краја. Крај је огроман јер је то само почетак.

архимандрит Павлос Пападопулос

https://www.bogonosci.bg

Предајмо себе и друге око себе – своју децу, родбину, најмилије, колеге, суграђане, све уопште – у руке Божије. И иако ова ђаконова опомена у Светој Литургији може изгледати безначајна и једноставна, она у наше дане има велики значај и велику моћ. У хаотичним данима у којима живимо и оптерећујемо се многим стварима, дошли смо до тога да се осећамо изузетно уморно и под стресом. Сусрећемо људе који пате, остареле због  свакодневних недаћа, људе који носе дубоке ране због ствари које им се дешавају. Има младих људи који су толико осетљиви да им је довољно да чују једну лошу вест и душа им је утоне у велику збуњеност због дешавања у свету. Они су збуњени око тога куда иде овај свет и шта ће се десити током времена. Душа човека улази у ову стрепњу. Ова тешкоћа, ова борба, овај умор је један од знакова које је Господ дао за последња времена, и сви ми живимо у томе. Христос каже: „Дођите к мени сви уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28).

Такође, Црква нас непрестано позива да све препустимо у руке Божије. Много пута чујемо од духовних људи када поделимо своје проблеме и потешкоће: „Препусти то Богу“. Истовремено, чини се да нам овај одговор не говори много. Кажемо себи: „Како да то препустим Богу, шта да радим, како да нешто не учиним? Да препустим све Богу и прекрстим руке?“ Мислимо да би таква реакција била манифестација страха, равнодушности, а заправо је велика храброст. Морате бити веома храбра и јака особа да бисте све препустили у Божје руке! Ваша душа мора бити испуњена поверењем у бригу и љубав Оца нашег – Бога.

Стрес, умор, анксиозност од многих туга које се дешавају око нас карактеристични су за наше доба. Друга значајна карактеристика је усамљеност. Живимо у великим градовима, али патимо од усамљености. Чак иу свом дому и породици осећамо да нас нико не разуме и да не комуницира са нама, да смо сами, напуштени и да немамо на кога да се ослонимо. Немамо никога ко нас истински воли, или кога можемо да волимо. Ове ствари нас преплављују и чине да не знамо где и коме да се обратимо. Буквално, наша душа улази у егзистенцијални мрак који је дубок, а ми не знамо куда идемо нити како да изађемо из ове невоље. Ипак, Црква вековима понавља своју опомену, која се заиста чини веома важна. Помислите на човека који је оптерећен великим бременом, а неко дође и каже му: "Дај да преузмем твој терет!" Он га узима и растерећује нас, осећамо велику удобност, опуштеност. Није га узео да га баци негде другде, већ да га на најбољи начин донесе управо тамо где бисмо ми желели. Он само жели да му верујемо и да му препустимо своје бреме – то је да цео свој живот предамо Христу. Ставимо све у Божје руке. Али да ли је ово лака ствар? Као што сам рекао, ово је веома тешко јер наше сопствено „ја“ стоји на путу. Наше самољубље. Плашимо се да све препустимо у руке Божије, да се препустимо Божијим рукама. Није лако рећи Богу: „Нека буде воља Твоја!“

Рећи ћу вам нешто што често понављам. Ово је моја сопствена слабост коју сам искусио пре дуги низ година. Када сам био млад, размишљао сам да се замонашим, та жеља за монаштвом долазила је из мене. С једне стране, желео сам да останем на Светој Гори, али сам се, с друге стране, плашио да то прихватим. Како ћу оставити родитеље, напустити завичај и отићи у страно, далеко и непознато?! Питао сам једног старца: „Оче, да ли да се замонашим?“ Рекао ми је: „Моли се Богу да буде воља Његова“. Био сам престрављен. Помислио сам: "Шта ако Бог жели нешто што ја не желим?"Тада нисам могао да схватим да је Божија воља највећи мир, утеха за човека. Није могуће да би Бог желео нешто што би вас довело у тешку ситуацију. Напротив, Он вас изводи из затвора у којем се налазите на место утехе и одмора. Божја воља значи мир за душу човека, радост. Нисам могао да схватим да ако се препустим Божјој вољи, то би био највећи мир. Плашио сам се ње и самог Бога. Као дете које одведу код лекара а оно му не да да га излечи, удара ногом, диже галаму и јури низ ходнике. Не дозвољава доктору да га дира. Све док се на тренутак није замислило и схватило да то мора да уради.

Неопходно је да човек победи себе и да спозна љубав Божију, како је рекао старац Пајсије – да схвати да је Бог за човека кисеоник, а не угљен-диоксид. Бог не може да створи загушљиву атмосферу у вама. Када Господ делује и говори у човеку и открива му своју љубав, тада му се открива огроман и бескрајан мир, у души влада апсолутна тишина.Тада искуством схвата да нема мира и утехе за душе нигде другде, осим у Христу. Далеко од Христа је посао, препреке, велика туга за душу. Кад је нешто од Бога благословено, онда је све дивно.

митрополит Атанасије лимасолски

https://atanasijlimasolski.wordpress

– Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима?

– Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи.

Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19)

Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима.

архимандрит Захарија

https://zadrugata.com

Недавно смо приликом водоосвећења чули јеванђелску причу о Крштењу Христа Спаситеља на реци Јордану. Истовремено, први пут у новозаветној историји откривена је Света Тројица. Христос се попео на реку да прими крштење. Отац је рекао ово je „Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. Свети Дух је сишао са неба на Христа у облику голуба (видети Марко 1:9–11).

Желео бих да скренем нашу главну пажњу на то да Христос Спаситељ није сам крштен, није крштен ни Оцем ни Светим Духом, него прима крштење од Јована (в. Мт. 3,13–15). Као што знате, Јован је крстио само оне који су се претходно покајали за своје грехе (видети Мат. 3:6). Јован је прилично строго разоткрио фарисеје и садукеје, који нису хтели да признају своје грехе, и назвао их змијским леглом (видети Мат. 3:7–8).

Зашто је безгрешног Исуса морао Јован дa крсти? То се догодило откривања велике тајне Свете Тројице. Опет, као и у тренутку рођења у бедној пећини, Христос изражава велико смирење. Владар прима крштење од роба. А пошто су многи грешни људи крштени пре њега, Он у том тренутку преузима на себе грехе целог света да би их искупио после извесног времена на Голготи (в. Ис. 53:4–5).

Ово је, драга браћо и сестре, поука за све нас. Врло често, када видимо неке недостатке у својој породици, ближњима или у околини, имамо страсну жељу да их исправимо, али не на исти начин као што је то учинио Христос, узимајући на себе грехе других људи, већ грубо, понижавајући наше ближње.

Бирамо такве речи или чинимо све да се, кроз бол или неки губитак, друга особа одмах поправи и постане оно што ми желимо да видимо. При томе се позивамо на дугогодишњу праксу смирења у манастирима. Али њихова пракса нас мало брине. Сурово понижавање других људи је веома лош, могло би се рећи, антихришћански начин утицаја. Овако никада не треба да се понашамо.

Најбољи начин утицаја на друге људе показује Спаситељ Христос приликом Свога Крштења. Не љути се на ближње, него се сабери и понизи, односно узми на себе грехе и бремена других људи и понеси их.

Како се то ради? Учврсти своју молитву и пост за ближњег, чини друга добра дела, да грешник, видећи ово, пожели да се исправи (в. Мт. 5, 16).

Данас свет пати јер не можемо и не желимо да носимо терет других. Или се повлачимо у себе када нам се не свиђа како се други понашају, или прибегавамо насилним поступцима. Али, како каже свети апостол Павле, само зато што носимо бреме других људи испуњавамо Христов закон, закон љубави (в. Гал. 6, 2).

Као што апостол каже, свет лежи у злу (видети 1. Јованова 5:19). „Не постоји нико ко чини добро, ни један!“ - каже свети цар Давид (в. Пс. 13,1-3). Драга браћо и сестре, можемо много да побољшамо у овом свету ако научимо да подносимо туђе слабости. Питамо се зашто су свети мученици претрпели тако сурова страдања и зашто су се светитељи подвизавали. Све су то чинили не ради себе (одрекли су се себичног себе), већ ради љубави према Богу и ближњима.  

архимандрит Маркел (Павук)

https://pravlife.org

Човек је по природи друштвено биће. Од детињства до старости има потребу да живи са другима, да размењује ставове, износи мишљења, дели искуства, описује стања, даје и узима. У својим појавама – од најелементарнијих до најсложенијих – човек сагледава друге кроз призму утврђених критеријума. Сви схватамо да наши односи са вољенима не би требало да буду површни и усидрени у спољашњим облицима и шемама. Нажалост, више волимо да познајемо многе људе, али површно. Више волимо широк друштвени круг него да имамо неколико пријатеља, добрих и верних. Живимо са уверењем да не треба да будемо асоцијални, да не избегавамо контакт са странцима, али долазимо до друге крајности – до мучне жеље за новим везама. Зашто? Јер мислимо да ће нам многа нова познанства донети срећу коју тражимо. Али, тако нешто се не дешава.

Слично понашање се примећује и у Цркви. Рећи ћу вам нешто што сам лично приметио (у ствари, могуће је да сте и ви присуствовали таквом случају). Парох излази на амвон, проповеда, подстиче нас на покајање, на подвиг, духовно нас води. Али нико се не помера, нико га не слуша, нико не придаје значај његовим речима. После неколико дана у храм долази још један духовник – или из суседне митрополије, из другог манастира или са Свете Горе. Верници га први пут виде. И он држи беседу, говори исте ствари које је проповедао парох кога познају. Али сада сви слушају, сви су ганути, сви „добијају духовну корист“. Зашто се ово дешава? Јер народ је фасциниран, не оним што је придошлица рекао (а то им је рекао и њихов парох), већ оним што их ум наводи да поверују о непознатом проповеднику. Пазите, не кажем да је тај други клирик крив! Он је дошао да донесе духовну корист, али у исто време не смемо се с презиром односити према духовном руководству нашег парохијског свештеника.

Који су разлози овог занемаривања?

Пошто се често виђамо са нашим парохом и познајемо га, вероватно смо идентификовали и неке његове слабости. Фрустрирани тиме, ми то осуђујемо. Зато, шта год да нам каже, то нас више не додирује, навикли смо на његове речи. Размислите, не би ли се то исто десило и неком другом непознатом свештенику или монаху ако почне често да долази у нашу парохију. Упознаћемо га. Пошто су наши критеријуми површни и недуховни, постепено ће поштовање које се у почетку осећало према његовој личности бити истиснуто осуђујућим мислима. На овај начин ћемо га понизити. Јасно је да ћемо ускоро и њега одбацити, као што смо одбацили и првог пароха, и кренућемо да тражимо неког трећег, непознатог духовника – „савршенијег“, „светијег“ који ће нас „надахнути“.

Наравно, све је то говори о нашој себичности, жељи да се удостојимо да имамо за духовног ментора неког славног старца, неког епископа или неког игумана. Мислимо, наш парох није нас достојан. Сами себи сугеришемо да не заслужујемо да нас исповеда, чује наше грехе и саветује нас.

У вези са реченим, подсетимо се библијског текста: „Ниједан пророк није прихваћен у својој земљи“. Нису ли сународници Христови тако учинили са својим пророком? Када је Сам Христос отишао да проповеда у синагогу, они су, уместо да пажљиво слушају и извуку духовну корист од онога што су чули, Га понизили кроз своје мисли, што је нашло и спољашњи израз у речима: „Па зар није ово син дрвосече, на кога мисли када нам тако говори и проповеда?“

Трагалац истине ће извући духовну корист од свог дружења са било ким, без обзира да ли је монах, свештеник, учитељ, неука баба, или комшија, муж (жена), чак и дете. Услови за то су следећи: човек не само да мора имати способност да види и чује, већ је неопходно и да његова духовна чула не буду обузета егоцентризмом.

Помислите колико је људи познавало, на пример, старца Пајсија, колико их је примило његов благослов. Да ли су сви они заиста имали духовну корист од свог дружења с њим? Да ли су се њихови животи променили од када су га упознали? Да ли су сви ти људи постали свети угледајући се на њега? Одговор је: мало њих. Али зашто? Јер, већина њих је тражила старца да задовоље своју радозналост због онога шта су чули о њему. Они нису имали покајничко расположење, нису могли да извуку духовну корист од дружења с њим, да промене свој начин постојања и да живе како им је старац рекао или како је и он сам живео. Довољан им је био само физички сусрет са њим. Овај сусрет им је био неопходан да би о томе причали својим рођацима и пријатељима. Да ли је за ово био крив старац Пајсије? Наравно да не. Грешка је у мислима оних који су му прилазили, што је, међутим, далеко од православне духовности.

На крају крајева, да ли нас занима да ли је оно што смо чули исправно, здраво и духовно? Или нас занима само да ли је говорник високо рангиран на нашој „лествици вредности“? Ово размишљање је слично нечему другом што сам приметио. Ђакон каже: „Са страхом Божијим...“ и позива верне да се причесте Христом. Међутим, неки хришћани се намерно не причешћују код свештеника, већ желе да се причесте из руку епископа или, ако нема архијерејске Свете Литургије, одлазе код свештеника којег су оценили као достојнијег. Међутим, ово је богохуљење. Таквом одлуком и понашањем такви хришћани се изјашњавају о следећем: епископ причешћује једним Христом, а игуман, јеромонах или брачни свештеник – другим Христом. Да ли је могуће да нам једног Христа из Свете Чаше преда свештеник, кога неки сматрају светим човеком, а другог Христа преда неки грешни (по нечијем мишљењу) клирик?! Испоставило се да је за хришћане, који размишљају на овај начин, најважније ко ће им дати Христа, а не примити Христа! Све ово доказује колико површно доживљавамо хришћански живот. Још нисмо схватили смисао хришћанске вере и нисмо познали дух богоносних Отаца Цркве, који су више пута понављали ове истине да би нам помогли да спознамо суштинско, а не да будемо подложни себичности и пролазности.

С правом је речено да права љубав није она која трпи дугу раздвојеност, већ она која подноси дугу присност. Поента је, другим речима, да дугогодишња блискост не постане отров за наш однос са супружником, са нашим пријатељима, са нашим парохом, са нашим свештенством. Јер, нажалост, то се дешава. Временом, уместо да се више поштујемо, уместо да се волимо дубље и истинитије, постајемо подложни злим мислима. Наша блискост се дегенерише у навикавање. Резултат ове промене је девалвација друге особе поред нас, која је и даље иста особа која вас је одушевила при првом сусрету или у коју сте се пре неког времена заљубили. Шта се од тада променило? Променио се начин на који размишљамо једни о другима.

Бог нам је дао слободу избора. Он нам је дао одговорност за наше животе. А ми смо позвани да бирамо. Позвани смо да не третирамо своје односе површно, према ономе што се дешава око нас и са нама. Позвани смо да све сагледавамо са разборитошћу, да остваримо сврху нашег стварања, а она није повезана са стицањем ствари, са бескрајним друштвеним познанствима. Није везана за многа плотска искуства, за професионалну афирмацију или за стицање ауторитета и стварање доброг имена у друштву. Не! Сврха нашег живота је другачија, наиме – да победимо и будемо побеђени Љубављу и Светлошћу, колико год нас то коштало. Циљ нашег живота треба да буде да волимо, да будемо обасјани Светлошћу благодати Божије. А где се ово може догодити? У цркви. Како се ово може применити? Живећи у понизности, покајањем за своје грехе, опхођењем према свима са љубављу и добрим мислима.

Хајде да исправимо приоритете у нашим животима! Пре свега – наш однос са Богом, који је однос Оца и детета, заснован на праштању и узајамности. Знајте да ћемо на основу нашег односа са Богом моћи да градимо здраве односе и са нашим најмилијима!

архимандрит Павлос Пападопулос

https://www.bogonosci.bg

Данас се у светогорском манастиру Ватопеду врши молитвени спомен на чудотворну икону Богородицу Утешитељку а овде уз светлопис ове иконе приносимо и њену повест.

У давна времена дође на Свету Гору банда морских разбојника. Они намере да у зору, по отварању капије, уђу у Ватопед, да посеку монахе и да опљачкају манастирска блага. Једне вечери они се искрцају на копно и сакрију се у оближњем жбуњу. Али, надзорница читаве Свете Горе, Пресвета Богородица, не дозволи да се испуне намере безбожних гусара. Следећег дана, по отпусту са јутрења, кад се братство разишло по својим келијама на починак, игуман остане у храму наставивши са својим јутарњим молитвама. Док се он тако молио, одједном се из Богородичине иконе зачуо упозоравајући глас: “Данас не отварајте капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Изненађен, игуман потражи погледом свету икону из које се зачуо глас и одмах угледа страшно чудо: Богородичино лице бејаше оживело, као и лице Христа младенца којег је држала у наручју. А превечни младенац, испруживши руку и поклопивши њоме усне Своје Богомајке, окренуо се ка Њој рекавши: “Немој, мајко моја, не говори тако, него нека буду кажњени како им доличи”. Али, Богородица брижно задржа својом руком руку сина и Бога свог и окренувши главу удесно, она понови исте речи: “Не отварајте данас капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Обузет великим страхом од овог страшног чуда, игуман одмах дозове сву братију, исприча им догађај и упозорење Пресвете Богородице, као и од Господа јој упућене речи. И сви са великим дивљењем запазише да је Богородичино лице и лице Господа Исуса Христа и уопште читав опис и лик оне иконе остао измењен, потпуно супротан од претходног. У знак своје живе захвалности, монаси заблагодаре за промисао и заштиту коју им указује Пресвета Богородица и њеним молитвама милостиви Господ. Онда се попењу на зидине оружјем се одбране од непријатељског напада. Од тада па до данас ова икона позната је под именом Утешитељка.

Тропар други, глас 4.

Ми недостојни, пресвета Богородице, никада нећемо престати да говоримо о твојој свемоћи. Јер кад ти не би стајала пред Богом и молила се за нас, ко би нас избавио од толиких опасности? Ко би нас до сада сачувао слободним? Од тебе нећемо одступити, Владичице, јер ти непрестано спасаваш од свих несрећа оне који ти служе.

https://www.facebook.com/bogorodicinhrambec/

Зар заиста нема потпуног јединства у Цркви? У ове дане, када улазимо у Велики пост и сећамо се изгона Адама из Раја, и познавајући себе у Адамовом вапају, желео бих да говорим о несавршености црквеног јединства у овом свету.

Нећу да говорим ни о чему радикално новом, али бих пре свега желео да поставим неколико питања. Можда имате, или ваши пријатељи, одрасло дете или тинејџера који више не иде у цркву? Ја лично имам неколико таквих пријатеља.

Можда имате познанике са којима сте се дружили у детињству који више не кроче са вама у Куп? На пример, због разлика у календару или због уније са Москвом, као што је случај у мојој цркви. Због тога су многи парохијани напустили моју цркву. Имамо ли ово јединство?

Или да поставите питање о некој другој категорији људи. Сви знамо људе који никада нису били православци и припадају другој заједници. Чинећи то, они воде побожан живот и одани су чланови својих заједница. Није ли Православна Црква током векова бринула о оним члановима који су били одвојени од њеног Тела?

Када људи напуштају Цркву, они не само да напуштају организацију, већ се одвајају од ње и остаје рана која нас боли. Мислим да ми као чланови Цркве треба да саосећамо са овим болом.

Погледајмо сада да ли се променио однос Цркве према онима који су се од ње одвојили, ма када се то догодило.

Зашто се не сетимо параболе о изгубљеној овци коју нам је Бог рекао? Добри пастир оставља 99 оваца да пронађе изгубљену. Да ли је Бог забринут за оне који су се отцепили од Цркве? Мислим да је тако.

А шта на ову тему кажу Свети Оци? На пример, у нашој свима омиљеној књизи „Пидалион“ (Компендијум канона Православне Цркве са тумачењима преп. Никодима Светогорца).

С једне стране, ми верујемо у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А ми исповедамо једно крштење за опроштење грехова, зар не? Да. Али зар нисмо, током многих векова, примили, крстили и оне који су крштени у јересима? Ми смо их прихватили.

Ово је 7. канон Другог васељенског сабора. На Другом васељенском сабору аријанци и Македонци су поново примљени у Цркву без поновног крштења. Да ли је то имало смисла? На крају крајева, ово су добро познате јереси Тринитарија.

И данас у текстовима који круже у тзв „Православни интернет“ поводом овог канона изјављује да нико од оних који припадају тројичним јересима не може бити поново примљен без поновног крштења. Да, али тамо је све написано црно-бело.

А сада да се подсетимо првог правила Светог Василија Великог. Он каже да се не слаже са епископима азијским који су одлучили да неке расколнике приме без поновног крштења. И свети Василије и свештеномученик Кипријан Картагински, који је живео век раније, веровали су да јеретици и расколници морају бити поново крштени. Али ипак Свети Василије каже да ће због „икономије“ у икономији спасења (јер „икономија“ није само метод тумачења канона, већ циљ свих канона, како нам показује Свети Василије), прихватиће тај одговор.

Постоји ли дакле само један начин да се канони тумаче и примењују? Не. Што да не?

Јер ми смо Црква Духа Светога и служба свих наших јерараха, као и служба свих чланова Цркве, јесте служба Духа, како нас подсећа апостол Павле у својој 2. посланици Коринћанима. , стих 3:6: „Он нам је омогућио да будемо службеници Новог завета, не слова, него духа; јер слово убија, а дух оживљава.'

Ево шта морамо да размотримо. Свети канони никако нису окови који су током многих векова везали Цркву. Насупрот томе, Црква слободно примењује каноне, што садржи и слободу Духа.

Данас, започињући Велики пост са Недељом опроштења и сећајући се Адамовог вапаја, желео бих да апелујем на све да схвате да је овај почетак поста подсећање на наше слабости.

Заиста смо слаби. Настављамо са употребом речи „цркве“ која се користи са црквеном пасторалном мудрошћу и у дипломатском контексту (ако немате ништа против) уместо да само почнемо да водимо дијалог љубави.

Ако седнемо за сто са гркокатолицима, на пример, да ли ћемо их звати унијатима? „– Здраво унијати!“ Да ли је ово добар почетак дијалога?

Зар сваки здрав разуман, цивилизован човек не схвата да тако не треба да се води дијалог? Ми људе зовемо како они себе зову.

Зато, мислим да Православна Црква треба само да настави у Духу Господа нашег Исуса Христа да брине и улаже све напоре да ту изгубљену овцу врати у тор, чак и ако то чини јадним осталих 99.

монахиња Васа Ларина

https://zadrugata.com

„Чини ми се да данас у Цркву долазимо на потпуно ненормалан, неприродан начин. Долазимо у Цркву као нека риба коју је тамо бацио талас након што је била прилично исцрпљена у морским дубинама.

У првим вековима хришћанства човек је дошао у Цркву кроз опсежну, дубоку проповед Јеванђеља. Видео је праксу хришћанског живота која се није разликовала од речи. Видео је плодове вере.

А онда је долазило до све даљег повлачења од свесног, дубоког доласка у Цркву, растао је несклад између речи и дела, испољавало се оно што се зове „историјско хришћанство“ – прилично страшна ствар.

Ако говоримо о Русији, овде је израсла Црква, у којој је вековима постојало телесно кажњавање свештеника.

Црква у којој су били „свештеници крсташи“ који су стајали на раскрсници и чекали пролазнике да наруче потребну службу и плате новац. Ови крсташки свештеници могли су да се боре једни против других све док не буду убијени.

Живот Цркве је сталан процес... Не знам коју реч да изаберем овде да не буде груба. Процес сталног просејавања где се кукољ одваја од пшенице. А пшенице је увек много мање него кукоља. То је страшно.

С друге стране, ово је природно. Хришћански живот постоји када постоји трагање, а та потрага не треба да престане ни на тренутак.

Христос, хришћанска вера, Јеванђеље нуде човеку позицију „вечитог ученика“ у односу на Бога. Увек отворена перспектива.

Само из позиције ученика увек има простора за раст, било да је особа неуротична, психички болесна, шта год. Први хришћани су названи Христовим ученицима.

И треба да се сетимо одакле су ученици почели. Од тога што су се препирали ко је од њих већи, ко ће бити први. Ученици су хтели да запале село у Самарији где нису хтели да прихвате Христа. Ученици су заспали када их је Христос, у свом самртном часу, замолио да се моле за Њега. А онда су побегли, оставивши Христа самог у Гетсиманији. И треба да схватимо да ако смо оно што су апостоли првобитно били, онда је са нама све у реду.

Суштинско питање је где ћемо даље. Хоћемо ли остати теоретичари, увек читајући шта је хришћански живот и како се на њега прилагодити, или ћемо постати практичари, са тешким искуством победа и пораза.

Свештеник који сам не иде овим путем не може помоћи људима. Да, он је извршилац, по Божанској благодати, оних Тајни у којима људи учествују, али њихово хришћанско формирање постаје у потпуности ствар њих самих и благодати Божије.

То нас упућује на питање како свештеници треба да се обучавају, колико треба бити опрезан при избору. И ово је такође велики проблем.

игуман Нектариј (Морозов)

https://pravoslavie.ru

Дакле, ми сами не можемо проћи кроз мочваре, кроз пустиње, кроз планине овоземаљског живота. И овај пут, ма како га сами себи замислили, зна се како ће се завршити. Морамо да тражимо водича. Божанског водича. Овде нам Исус Христ пружа руку. Али ова рука ће нас водити правим путем, који се неће увек слагати са нашим жељама и теоријама, јер се од нас очекује да узмемо свој крст и идемо за Њим.

Шта то значи? То значи да свака особа има своје потешкоће у животу, своје ситуације. И не треба мислити да ћемо ове ситуације произвољно мењати. Овде се, наравно, не ради о томе како неки понекад мисле да увек треба бити пасиван пред оним што нам се дешава у овом животу. Понекад се, на пример, верује да ако се разболим, онда је то од Бога, и ја нећу да се лечим. Не, наравно, не говоримо о томе. Увек треба да тежимо бољем. Ипак, здравље је боље од болести. Али постоје ситуације када је болест неизлечива. И ми то знамо. На пример, наша природна болест је последица греха који носимо. Наше старење је неизлечиво, а смрт нас чека на овај или онај начин. Не можете ништа да урадите поводом тога, морате се помирити са тим. Ово је наш крст, који се мора трпети и смирено.

Не говоримо о томе. Говоримо о намерној промени ваше животне ситуације. Запамтите да нас Господ позива у одређеној животној ситуацији. То значи да Он жели да нас види управо онаквима какви смо сада, у овом положају, али само да будемо стрпљиви и да се усавршавамо према Јеванђељу које нам се нуди. Слушајте глас Божији! Свет око нас и наша срца увек нам говоре о томе. И Црква Божија са својом заповести о љубави. То је једино што се од нас тражи.

Али нервирање и тежња по сваку цену да се траже неки наводно бољи путеви у овом животу није добра. Тако рецимо ако сам позван да будем доктор, или учитељ. Али то ми се не свиђа - учитељска плата је тако мала! Докторска такође! Пусти ме да постанем бизнисмен. Нећете моћи ово да урадите. То вам није дато, и колико год да желите, ма колико се мучили и трудили, ово се неће десити. Свако има свој пут, који му је Господ Бог дао. А посебно треба да слушамо шта нам се даје после крштења. Јер, после крштења Господ сваком даје своје посебне харизме, своје посебне путеве, своје посебне задатке. Ово је крст који морамо носити.

Зато послушајмо речи, како Господа Исуса Христа о крсту, тако и речи апостола Павла о сараспећу, односно о смрти за овај свет. Шта то значи? То значи смрт самовољи и ароганцији. Нека не буде твоја воља, него воља Божија у сваком од нас. Не уздајте се у себе, него се уздајте у Бога и Христа – о томе говоре читања посвећена Крсту Господњем.

архимандрит Јануариј (Ивлијев)

http://iannuary.ru

Богојављење 

Припремај се Завулоне, украшавај Нефталиме, Јордане ријеко стани и прими, са узигравањем, Владику који долази да се крсти. Весели се Адаме с Праматером. Не кријте себе као некад у рају, јер Онај који вас је некад видио наге, сада се Сам обнажио да се обуче у првобитну одежду; Христос долази сву твар да обнови.

Ријечима тропара, који пјевамо пред Богојављење, открива се најдубља тајна наше вјере, тајна да се твар радује Господу који долази. Ријека Јордан остаје у усхићењу знајући да долази Онај који ју је створио, а сва твар пјева очекујући Онога који ће вратити првобитни образ нашој палој природи. Долази Онај који се Сам обнажио ради крштења, да би васпоставио ону првобитну љепоту људског лика на коју је човјек призван и која је његово једино благо.

Тај првобитни, непатворени, неоштећени образ, каквим је Бог створио Адама у рају, покварен нашим падом, иако још увијек има своју слику, више није исти и тражи искупљење и враћање у своје првобитно стање. Господ је доласком на Јордан и силаском у воду крштења на себе примио људске гријехе да их очисти. Он који је безгрешан, примио је наше гријехе да би нас ослободио гријеха. Зато се сва твар весели гледајући Господа који долази, јер зна да људска историја има два дијела, један до доласка Христовог на земљу, други од Његовог доласка.Својим силаском у воду Јордана и почетком проповиједи, Христос нам је дао могућност да се вратимо свом првобитном назначењу. Господ није насилник, Он предлаже спасење: Ко хоће за Мном да иде, нека пође – нека се наслађује вјечних добара Мојих, учествујући у Моме лику онако како Ја учествујем у људској природи.

Узевши на себе људску природу, Господ нам даје могућност узлажења до Себе, које се никада не завршава и траје у вјечности. Како рече један од дивних православних отаца наших дана: човјеково усавршавање у Христу има један крај, а то је бескрај. Наше усавршавање не престаје ни у вјечности а залог којим улазимо у ту тајну мали је: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој, и пође за мном.

Мали је залог који Бог тражи од нас, а велика су обећања која даје, јер Он зна слабости наше, да је дух срчан а тијело слабо, да је људска природа подложна трулежности и да, у младости, ум човјечји стреми ка злу. Зато предлаже путеве спасења које је Сам створио за све који су у Њему, радујући се, више од нас самих, нашем спасењу.

Таква је љубав Господња, такав је Господ – Његова је природа љубав. Господ се, иако необјашњив, ипак може објаснити ријечју Љубав. Господ показуjе колико му је стало до нас, јер нас није створио из било ког другог разлога осим из превелике љубави Своје, која се излила на нас толико да Он све што има дијели са човјеком. Дијели чак и човјечанску природу, у коју улази, да је освешта изнутра и прикаже Богу Оцу непатвореном и чистом у лику Своме.

На Богојављење се поздрављамо радосним поздравом: Бог се јави! Ваистину се јави!

Ваистину се јави спасоносна благодат послата свим људима – јединородни Син Оца нашег, који сиђе међу нас да понесе гријехе наше, да нас изнутра исцијели примивши крштење од слугу.

Они који се крштавају показују да имају господара, а Господ сишавши у људску природу показа да она за господара има Бога, који сишавши међу нас постаде једно са нама. Бог је сишао да би нам омогућио да учествујемо у слави Његовој. Исус долази, бива једно са нама да би нас учинио једнакима Себи, да би сва она дивна, превелика и предрагоцјена обећања нашем роду била дарована кроз отпуштење гријехова и причислење Светом Имену Његовом у тајни Светог крштења. Примајући Свето крштење, примајући на себе печат Христов, дар усиновљења с висине, Бог свима нама који Га признајемо за Бога и Господа свога, омогућава да пођемо путем заповијести Његових. Сишавши у воде Јордана, Бог нам је показао да људско бивствовање није без смисла, и да има за циљ да стигне до свог Творца. Људима на земљи није могуће стићи ни до величина земаљских, а наш Господар, Бог Творац свих свјетова, омогућава нам да стигнемо баш до Њега – не до пролазних земаљских величина већ до Онога који је Творац свјетова, Васкрситељ и Искупитељ наш.

Својим силаском, прије двије хиљаде година, у воде Јордана, Господ је учинио да кроз воде јорданске благодат Божија вјечно бруји. На празник Богојављења, Господ сваке године силази на воду коју Му приносимо како бисмо је учинили истовјетном оној води у коју је Превјечни Син Божји сишао. Због тога вршимо Велико водоосвећење, да бисмо још једном призвали благодат Божју да сиђе међу нас и сједини нас све са собом и једне са другима у тајни Великог водоосвећења.

Сабор Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег

Сјутрадан по Богојављењу славимо богогласну трубу, анђела пустиње, крај Старог и почетак Новог завјета, Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који богогласно говори: Покајте се јер се приближи Царство небеско. Приближи се, не само временски, него је ту, скоро на дохват руке, јер у Јордан силази Творац свјетова да прими крштење од слугу, да призна да је људски род слуга и уђе у људску природу. Славимо празник највећег рођеног од жене, за кога и сама нелажна уста Господња посвједочише да на земљи није било већег.

Свети Јован је највећи рођени од жене и по томе што предсказује долазак Господа нашег Исуса Христа. Он се удостојио да буде тај, тиме што у плану није имао ништа своје, осим тијела, толико изможденог постом да није ни личило на нормално људско тијело. Живио је у пустињи са анђелима, напајан благодаћу Божјом, и очекујући Онога који ће доћи. Свети Јован није имао својих земаљских планова зато га је, како рече Светитељ наших дана, старац Пајсије, Бог укључио у свој план. Није било ни дјелића његовог срца које није било окренуто Господу и служби Тајне спасења. Предодређен за служење Богу још у утроби матере, он Му је служио свецијелим својим бићем. Претеча Господњи долазак Господа осјетио је још када је Света Јелисавета примила Пресвету Богородицу, а он заиграо од радости у њеној утроби као војник који поздравља свог Војсковођу, као звијезда која поздравља долазак незалазног Сунца.

Иако на земљи није било достојнијег човјека за велику и Свету тајну крштења Исусовог, крштавајући Га, Свети Јован сматра себе недостојним да положи руку на Спаситеља. Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, громогласна труба која позива на преображај цјелокупног људског бића, својим животом показује да је овај свијет ништа, да многе маске које сакривају нашу Небеску отаџбину падају пред истинским животом и пред доласком истинитог лика човјечјег у лицу Исуса Христа, Богочовјека. У том истинском лику сви се ми огледамо и проналазимо своје мане и слабости, мјеста која треба да поправимо да бисмо се саобразили лику који није за овај свијет већ за непролазне вјекове. Достигавши онај лик, каквим нас Бог хоће, каквим Господ жели да изгледамо, Свети Јован има слободу и смјелост да позива на покајање, преумљење и потпуни преображај људског бића.

Да ли покајање значи стално кајање за гријехе нас људи, који смо слабе природе? Ми се кајемо за своје гријехе, али пошто не можемо стално на њих мислити, треба да знамо да је покајање нешто више од тога. Живот у покајању значи живот по заповијестима Господњим, у којем човјек једноставно није пријемчив за гријех. Оно што човјек мрзи и чега се не дотиче, не може ни да овлада њиме. Живот у покајању значи живот далеко од гријеха, његовох узрока и жеље за њим. То је потпуни преображај бића, на који човјека једино сила Христова може да призове. Једино силом Христовом човјек може бити способан да спроведе покајање, да се у њему одржи и засвијетли свјетлошћу будућег вијека, под којом су свјетла овог нашег земаљског живота само обичне блиједе свјетиљке, које се гасе када сине сунце.

Свети Јован је показао какав човјек треба да буде, гдје треба да буду његова хтјења и какав треба да буде његов однос према Богу и ближњем. Свети Јован зато каже: Ти треба да растеш а ја да се умањујем – ја сам о Теби проповиједао, а сада када си дошао, ја се склањам у страну као онај пријатељ жеников, који стоји на свадби и радује се гласу женикову, пуштајући ипак да он буде у средишту догађаја.

Ријечима да није достојан да одријеши обућу Христову, Свети Јован нам у ствари показује како ми треба да се односимо према Богу. Зато што нијесмо заживјели покајањем, ми мислимо да Христос треба да служи нама а не ми Њему. Није ријеч само о испуњавању наших молби и жеља, већ ми врло често заборављамо, да Богу служимо само ако понесемо Крст који је Он понио на Голготу. Бог нас је створио, даровавши нам велику и неизрециву тајну вјере. Преобразивши Своје биће, Он је помогао спасењу свијета, спроводећи то прво над Собом Самим и оставио нама да благовијестимо и другима о силаску Бога у свијет и могућности Његовог достизања кроз ове велике и свете тајне: покајање, молитву и упијање Бога у себе.

Велика је тајна на коју Свети Јован призива. То је тајна покајања, преображаја, преумљења, стављања читавог свог живота у њедра Спасова, да би нас даље Он водио, не дозвољавајући нам да идемо нашим лудим путевима људским. Треба да ходимо ка Богу, да наш пут буде богоусмјерен, Богом вођен, узводећи нас ка Творцу, који нас смјерно, а не насилно, призива: Покајте се, јер се приближило Царство небеско, и не пропустите огромну шансу која вам је дата.

Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи је наша веза са Старим завјетом, он је крај и печат Старог завјета Господњег који је Бог направио са изабраним народом јеврејским. Он је и наша веза са Новим завјетом јер дочекује Оног којем, како сам каже, није достојан ни ремена на обуће да одријеши.

Дивне црквене пјесме које пјевамо у ове празничне дане показују ту огромну тајну Богојављења, силаска Бога у тијело, у воде јорданске, Његово крштење, устезање Светог Јована да руку стави на Створитеља свог и очисти Њега коме није било потребно очишћење, али је очишћен ради гријехова људских, да будући један од нас по благоизвољењу и својој огромној љубави прими очишћење крштењем, које свако од нас треба да прими.

Имамо изузетну част да је Свети Јован ту са нама, у Цетињском манастиру, да нас његова десна рука благосиља, води и указује на пут ка Царству небеском. Имајући Светог Јована, звијезду пустиње, овдје међу нама у Цетињском манастиру, имамо заиста велики благослов да ближе приђемо Спаситељу нашем и кроз његов примјер, у свом срцу, чујемо позив Господњи за свецијело служење, позив да битно одвојимо од небитног, да спасење наше одвојимо од земаљских страсти и пожуда и видимо да се и у људском тијелу може живјети анђелски.

Свети Јован је на иконама представљен са анђелским крилима како би се показало да је његов живот био равноангелски и овдје на земљи. Сваки анђео је сав око, сав ум и сав служење, а такав је био и Свети Јован, Пророк, Претеча и Крститељ Господњи.

Његовим молитвама нека се сви ми удостојимо непролазних и умом несазнајних блага која је Господ припремио за оне који Га љубе. Њему нека је слава у Светима Његовим. Амин!

Блаженопочивши архимандрит Лука (Анић)

https://mitropolija.com/2024/01/18/blazenopocivsi-arhimandrit-luka-anic-vaistinu-se-javi-spasonosna-blagodat-poslata-svim-ljudima/

Много пута чујете из уста свештеника како говоре о духовном напретку или говоре: „Потрудимо се да постанемо духовни људи." Али шта на крају значи духовни напредак , шта значи духовност? Јесмо ли изврнули ствари у нашим мислима?

Када оци Цркве говоре о духовности, они не говоре о етици. Црква нам даје духовност, а не морално савршенство. Духовна личност је свакако и морална личност, али морална личност не значи духовна личност. Бити морално добар - можемо сами да постигнемо, али то није поента, то не треба да постане само по себи циљ, етика сама по себи није довољна да привуче Божију милост. На пример, колико год да си чист, колико год апстинент био, ма колико ти живот био беспрекоран, ако живиш у девичанству, ма колико био праведан, укратко, сви те сматрају моралном особом, али ако немаш смирења, ништа ниси постигао, јер „Господ даје благодат смиренима“.

Да се вратимо на тему. Кажемо да нам Црква даје духовност. Шта је духовност?

Духовност је стање у коме је човек победио своју себичност, самољубље, победио је светске ствари и сада у покајању и смирењу живи за Христа, кроз Христа.

Он живи, другим речима, не да би изградио добро име у друштву, да не би постао славан и омиљен од људи због чистоте свог живота или због својих врлина, већ живи за Христа, живи за друге, он живи кроз Христа, односно живи кроз Свете Тајне Цркве и иде тако далеко да са апостолом каже: „ Не живим више ја, него живи у мени Христос“ .

Духовни човек није онај који проучава светску мудрост, нити моралан човек, већ онај који је упућен у тајну љубави.

Ако се усуђујем да кажем ко је духовни човек, рекао бих да је то човек који воли. Јер, бесконачни циљ који смо сви позвани да дотакнемо је љубав у Христу, односно искрена љубав, несебична љубав, љубав која може да достигне жртву Крста, а да у њој не садржи злобу.

„Љуби и чини шта хоћеш“, рече старац једном монаху. Јер ако истински волиш, биће ти незамисливо да узнемириш ближњег, да му учиниш неправду, да га осудиш. Ако волите, биће вам незамисливо да нађете мир у свом самољубљу, у својој удобности. . . захватиће вас „благословено безумље“, како каже свети Јован Лествичник, у коме ће, и када тело буде уморно и истрошено подвижничким трудом, живети речи „Ја спавам, а срце је моје будно“ од изобиља љубави према Њему.

Љубав је циљ живота јер је Бог љубав. Човек који има за циљ сједињење са Богом (по подобију) као да тежи стицању љубави.

Св. Јован Лествичник опет каже да „ко хоће да говори о љубави као да покушава да говори о самом Богу“.

Љубав је по свом квалитету подобије Божије, колико је то људски могуће. Својим дејством је опојност душе. По својствима је извор вере, понор дуготрпљења, море смирења.

Зато сам се усудио да кажем да је, ипак, духовна особа она која воли, која има љубав не само за своје пријатеље и рођаке, не само за људе, већ за сву творевину!

Све ово помињемо да се не бисмо обесхрабрили и покушали да одмах освојимо степенице Неба, јер се успут можемо разочарати. Стога не смемо заборавити следеће: „као што не може за трен оздравити онај ко је прошао кроз дуготрајну болест, тако није могуће победити наше страсти или чак једну од наших страсти одједном“ (Св. Јован Лествичник).

Потребно је инсистирање, стрпљење, молитва, пажња, понизност и покајање. Али и нешто веома важно: сваки човек може много тога да постигне у свом животу, али не може постићи светост ван Светих Тајни Цркве.

Јер Црква је Христос који се простире кроз векове. Црква је Христос, дакле ако смо далеко од Цркве, ми смо далеко од Христа, иако ће неки тврдити да верују у Христа, одбацујући Цркву Његову.  Ко одбацује Православну Цркву, далеко је од Светлости, Истине, Љубави и Вечног Живота.

И нека нико не каже да „ми не желимо да постанемо свети“, јер онај ко и у себи свесно одбацује светост, одбацује сврху свог стварања.

Сви смо створени по обличју и подобију Божијем, односно створени смо слободни умом, расудом и разумом, да бисмо се од земаљских људи по благодати преобразили у Богочовека, у светитеље, у бића која живе складно заједно са Богом у вечној радости. Ако нећемо такву будућност, сами смо криви.

Духовни живот је живот праштања и љубави. Ако не праштамо другима и ако не волимо - немојмо се заваравати – ми не водимо духовни живот, ма колико „морално непорочни“ били, јер „сваки који воли од Бога је рођен и Бога познаје“.

***

Након што се ожениш, живи као ожењен човек. Ово говорим зато што посматрам појаву где се код неких хришћана који су изабрали брачни живот после неколико година буди „божанска љубомора“ која изазива мисли и понашања која их одводе од брачних обавеза.

Док су у браку, вероватно имају децу, мисле да је дошло време да живе као монаси. И, нажалост, о томе одлучују сами, без сагласности супружника.

Подвижништво у браку је природно неопходно, јер иначе брак неће служити својој сврси, а то је путовање мушкарца и жене ка обожењу . Али једно је аскетска свест у браку, а друго – крајња стања подражавања монашком животу. Ти ниси монах, човече, ти си ожењен!

Неки од њих иду толико далеко да игноришу шетњу са супружником као недуховно! Или сами одлуче да се уздрже од интимних односа.

Колико год је духовно вршити наше правило (дневну молитву), толико је духовно ићи у шетњу са својим супружником. Ако је духовно трчање по манастирима, духовно је и миловати лице мужа који се уморан с посла враћа кући, жени рећи лепу реч за оброк који је скувала.

Нажалост, постоји мисао да ако си Божији човек, не треба да бринеш о свом телу. Ако сте монах, пустињак, горе наведено може важити. Али и ако си монах у општем манастиру, позван си да будеш негован, да се купаш. Ако ово важи за монахе, колико више важи за људе који живе у свету и који су ожењени.

Св. Јован Златоусти је истицао да жена треба да води рачуна о свом изгледу да би била пожељна свом мужу, а мушкарац треба да води рачуна о свом изгледу како би угодио својој жени. Видимо да такву разборитост имају богоносни оци Цркве у овим стварима.

Није духовно да мужеви запуштају свој изглед из „духовних“ разлога. Друга особа се удала за тебе, жели те за свог мужа, жели те за своју жену, није одлучила да живи са тобом као твојим цимером! Удала се за тебе када си имао 70 кг, а не 120 кг! Када неко каже да воли своју жену, а откако се оженио угојио се 50 кг, то показује да се његова љубав претворила у утакмицу. Сео је и препустио се јелу. Када волите другог, пазите на све, чак и на своју тежину.

Дакле, ваше спасење не зависи од тога колико сте манастира посетили или колико сте се молили. Ваше спасење долази кроз вашег супружника, кроз ваше брачне дужности, кроз вашу породицу, кроз ваш брачни живот.

Сви ви који се венчавате морате схватити да су вам, природно, монаси пример, као што су анђели пример монасима. Али као што монаси не могу да се попну на кров и лете, а анђели могу, тако и ви ожењени не радите ствари које су искрено само за монахе, као што су невиност, целибат, затварање. Морате стећи дух монаха, који је дух послушности, праштања, смирења и љубави.

Брачни људи који, након што су окусили брачну радост (у младости) а онда изненада (после неколико година) у себи пробудили монаха или монахињу, не пролазе добро.

Молитве су добре, али је и прање судова духовно; читање Божије речи је добро, али и путовање са супружником је духовно, посете манастирима су добре и благословене, али је корисно организовати и романтичну вечеру са вољеном особом.

Духовна храброст није постати ожењен монах, већ никада не разочарати вољеног. Нека ваш брак, ваш дом постану место једнодушности, удобности, праштања и разумевања.

Пошто се ожениш, живи као ожењен у послушности, па ћеш се спасти.

Надам се да ћете „добити“ дух горе написаног.

архим. Павлос Пападопулос

https://zadrugata.com