Често се у разговорима о хришћанству појављује једна упорна заблуда – да је то вера која презире радост, тело и живот. Према тој слици, хришћанство је мрачна религија која човека види као грешника осуђеног на патњу у „долини суза“, а спасење као бекство из овог света. Хришћанин се замишља као човек који стално нешто себи ускраћује, који гледа у под и плаши се сопственог осмеха као да је грех.
Али шта ако је то потпуно погрешна слика? Шта ако је истина управо супротна? Православље није вера која презире свет, већ вера која га преображава. Ако уклонимо наслаге вековних заблуда и круте озбиљности, открићемо Бога који се радује нашем постојању. Открићемо веру чија је прва и последња реч – радост.
Тело као дар, а не тамница
Да бисмо разумели хришћанску радост, морамо најпре очистити терен од туђих идеја које су се неприметно увукле у наше схватање. Мисао да је тело „тамница душе“, да је материја нешто ниско и прљаво, а прави живот „негде другде“, није хришћанска. Она потиче из старогрчке филозофије и дуалистичких учења која су хришћанству увек била страна.
Хришћанство стоји на сасвим другом становишту: Бог је створио свет и рекао да је добар – не делимично добар, не условно добар, већ добар у целини. Човек није дух заробљен у телу; човек је нераскидиво јединство тела и душе. То јединство је Богом замишљено, Богом благословено и, што је најважније, Богом васкрснуто.
Најснажнији доказ за то је Васкрсење Христово. Христос није васкрсао као бестелесна појава или философска идеја, већ је васкрсло Његово стварно, опипљиво тело. То значи да тело није препрека спасењу, већ његов равноправни учесник. Када светитељи говоре о „борби против тела“, они не мисле на уништавање биологије, већ на исцељење наше природе од сила које нас чине робовима.
Радост као срце Јеванђеља
Сама реч „Јеванђеље“ (εὐαγγέλιον) значи Радосна вест. Та радост није споредни мотив, већ сама суштина поруке коју је Христос донео свету; она је проткана кроз цео Нови Завет и помиње на стотинак страница светог текста, тачније, више од 130 пута, показујући своју непобедиву снагу чак и кад се описују часови најдубљег страдања.
Апостол Павле, пишући из тамнице, у оковима и под претњом смртне казне, не шаље писмо очаја, већ поручује Филипљанима: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“ (Филипљанима 4, 4) Овај позив није површни психолошки трик, већ радост која извире из присуства Живога Бога унутар нас. Христос на Тајној вечери, у часу опраштања пред Голготу, каже: „Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни.“ (Јн. 15, 11)
Господ ученицима не оставља списак сувих правила, већ Своју радост – потпуну и испуњену. Његово прво чудо није било исцељење болесника, већ претварање воде у вино на свадби у Кани Галилејској. Зашто баш на свадби? Зато што је хтео да људи прослављају живот, да празник не пропадне, да љубав и заједништво имају свој достојан тренутак. Бог не само да не осуђује радост – Он је благосиља и уздиже Својим присуством.
Пост – школа слободе
Ако је Православље вера радости, зашто нам је онда потребан пост и уздржање? Одговор лежи у дубоком разумевању људске слободе. Ми постимо не зато што мрзимо храну или своје тело, већ зато што волимо своју слободу.
Пост је тренинг слободе – он нас учи да кажемо „не“ пролазним жељама, како бисмо могли рећи једно велико и вечно „да“ Богу и правом животу. Пост делује као будилник за душу: подсећа нас да ми управљамо жељама, а не оне нама. Апостол Павле то формулише овако: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме.“ (1. Кор. 6, 12)
Хришћанство не „кочи“ живот да би га одузело, већ га чува од хаоса страсти. Уздржање је зачин који враћа прави укус животу. За онога ко је искрено постио, обично васкршње јаје има дубину и сласт коју никаква прескупа гозба не може пружити ономе ко никада не зна за меру и уздржање. Пост нам враћа способност да се радујемо малим стварима, претварајући обичан оброк у истински празник благодарења.
Тело и страсти – разлика која ослобађа
Да бисмо истински разумели хришћанску радост, морамо овладати једном суптилном, али пресудном разликом: разликом између нашег Богом даног тела и страсти које га изобличују. Православље не види проблем у нашим потребама, већ у њиховом смеру. Тако је природна и благословена глад само здрави вапај за животом, док је прождрљивост она која човека поробљује и уништава. Слично томе, умор оправдано тражи свој одмор, али када та потреба пређе у лењост, она почиње да гаси ону драгоцену божанску искру у нама.
Чак и оно најдубље људско, Ерос и чежња за блискошћу, у оквиру брака постају благословени и крунисани светом тајном, док изван тог савеза љубави често престају да буду сусрет личности и своде другог човека на пуки објекат. У томе је суштина: Хришћански пут није борба против природе, већ борба за њену чистоту и лепоту. Као што Свети Јован Златоусти каже у Пасхалној беседи: „Уђите сви у радост Господа свога… Трпеза је препуна, наслађујте се сви!“
Преображај тела – храм који блиста вечним животом
Највећа тајна Православља није бекство од тела, већ његов преображај. Ми верујемо у васкрсење тела – за антички свет потпуни скандал, а за нас најдубља истина. И руке које раде, и ноге које ходају, и очи које се смеју – све је то предвиђено за вечност. Апостол Павле нас подсећа: „Или не знате да су телеса ваша црква Светога Духа који је у вама, ког имате од Бога, и нисте своји?“ (1. Кор. 6, 19)
Храм се не руши; храм се чисти, украшава и чува. Вера нам помаже да своје биће из „тамнице“ претворимо у „светињу“, кроз коју већ сада осећамо предукус Царства Небеског. Сваку Литургију отварају речи: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. То је позив на вечну гозбу радости.
Радост која не зависи од околности
Православље прави јасну разлику између пролазног задовољства и истинске радости. Свет нуди радост која траје онолико колико траје повод – док траје забава, док има новца или здравља. Али хришћанство дарује мир и радост који извиру изнутра.
„Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје.“ (Јн. 14, 27)
Истинска радост се најбоље види у очима људи који су прошли кроз велика искушења, а и даље зраче неземаљском тишином. Најлепши пример је Свети Серафим Саровски, који је свакога поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!“ За њега Васкрс није био један дан у години, већ стварност сваког тренутка.
Ми не чекамо да све око нас буде савршено да бисмо били срећни. Ми знамо да је смрт побеђена и да нас Бог воли безусловно. То уверење рађа непоколебљив оптимизам који не затвара очи пред болом, већ га преображава у наду.
Православље као „Празник постојања“
Православље нас учи да у свему видимо лепоту, јер све што је добро јесте одсјај Божијег лица. Ми нисмо позвани да умремо за живот, већ да коначно почнемо да живимо – потпуно, слободно и са отвореним срцем. Када очистимо срце од мржње, зависти и претеране бриге за пролазне ствари, радост сама покуца на врата. Она није нешто што ми производимо; она је дар који примамо чим направимо мало простора за Бога.
Зато, следећи пут када помислимо на нашу Православну веру, не размишљајмо о забранама, мраку или страху. Мислимо на светлост Васкршње ноћи. Мислимо на Христа који позива на гозбу љубави. Мислимо на радост мученика који су ишли у смрт певајући, јер су знали да иду ка истинском Животу.
Хришћанство је осмех, пружена рука и срце које у сваком човеку види свог рођеног брата. То је једини пут достојан човека – пут радости која почиње овде, на прашњавим стазама овог света, а наставља се у вечности где више нема суза ни бола.
„Јер Царство Божије није храна и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме.“ (Рим. 14, 17)

Небојша Даниловић

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Света Тајна Јелеосвећења, односно Тајна помазања болесних, јесте богослужбена тајна која се савршава посебним молитвеним чином над уљем, којим се потом помазују болесни „на исцељење душе и тела“, како се и каже у самом чину. Ова света тајна може се савршавати како у домовима, тако и у храмовима. Нажалост, на многим местима ова пракса је запостављена, као да је изашла из употребе.

Света Црква савршава ову Тајну у данима који претходе великим празницима, као што су Рождество Христово, Богојављење, Пасха и други, као припрему за достојно прослављање празника и за припрему верних који приступају Светом Причешћу.

Зашто се ова Тајна савршава саборно у храму пред празнике?

Она се савршава ради духовне припреме за празник и ради припремања верних да приступе Светој Тајни Евхаристије. Свето Причешће захтева припрему, духовну спремност и покајање.

Још један разлог за савршавање ове Тајне пред празнике јесте древни обичај по којем су верни приступали Светом Причешћу само неколико пута годишње. Пошто су ти моменти најчешће били везани за велике празнике, Света Црква је установила праксу да се ова Тајна савршава за све верне у храму, припремајући их и благосиљајући унапред.

Када је настао овај чин?

Посланица Светог апостола Јакова у Новом Завету даје нам следеће упутство:
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере Цркве, и нека се помоле над њим, помазујући га уљем у име Господње.“ (Јак. 5, 14)

Молитва за освећење уља помиње се и у Апостолским установама, делу које потиче из трећег века:
„Господе Боже наш, освети ово уље и даруј освећење онима који га раздају и онима који га примају. Њиме су некада помазивани цареви, свештеници и пророци. Даруј да и ми, помазујући се њиме, примимо здравље душе и тела.“

Зашто се овај чин савршава на Велику среду увече?

Овај чин ушао је у антиохијску и грчку богослужбену традицију на Велику среду током XV и XVII века.

Ако пажљиво читамо текст службе, уочавамо да она говори и о телесном и о духовном исцељењу, те зато ставља снажан нагласак на покајање — реч која се више пута понавља у молитвама. Због тога је Света Тајна Јелеосвећења, пре свега, чин покајања.

Из тог разлога, служба се завршава полагањем Светог Јеванђеља на главе верних који су погнуте главе, док свештеник чита разрешну молитву за грехе — исту ону молитву која се обично чита над покајником након савршавања Свете Тајне Исповести.

У антиохијској традицији ова Света Тајна се савршава сваке године на Велику среду, јер многи верни приступају Светом Причешћу на Велики четвртак ујутру, када се сећамо установљења Тајне вечере.

У појединим парохијама тог дана се Света Литургија служи веома рано — пре свитања — како би запослени и ученици могли да присуствују. То је пракса коју подржавам и препуштам пастирском расуђивању свештеника Архиепископије. Служење Литургије у раним јутарњим часовима велики је благослов и омогућава свим вернима да учествују и приступе Светој Чаши.

Када сам, као свештеник, уз благослов митрополита, започео ову праксу у својој парохији — служећи јутрење и Свету Литургију на Велики четвртак у четири часа ујутру — многи су у почетку негодовали. Ипак, када сам у 3:30 ушао у храм да припремим Свете Дарове пре почетка богослужења, изненадио сам се затекавши храм већ испуњен: неки су седели, а други стајали, јер више није било места!

Да ли верни могу узети освећено уље (јелеосвећење) са ове службе ради самопомазања?

Важно је разумети да се разлика између клира и лаика повећала након XIII века, а нарочито после пада Цариграда, делом из страха да светиње не доспеју у руке нехришћана. Временом је та разлика била пренаглашена до мере да је засенила царско свештенство које припада сваком крштеном хришћанину.

Такође треба имати на уму да Црква понекад исправља неправилне праксе уводећи привремена ограничења у супротном смеру. Та корективна мера може деловати као одступање од првобитног предања, али јој је циљ да исправи злоупотребе које су се временом развиле.

На пример, када су се десетине малих посуда са уљем износиле ради дељења вернима, поједини су — било из незнања, било због недостатка страхопоштовања — неприкладно поступали са освећеним уљем. Због тога су у појединим периодима доношена пастирска упутства којима се забрањивало дељење уља вернима, како би се нагласила светост ове Тајне и спречили неред, немар и непоштовање.

Међутим, када такве одредбе остану на снази дуги низ година, људи почињу да их доживљавају као „свето предање“. Тако се дешава да верни бивају лишени благослова освећеног уља у тренуцима потребе — као што су болест или разне животне невоље.

У наше време често је веома тешко позвати свештеника да у дому саврши читав чин ове Свете Тајне (који траје најмање сат и по) сваки пут када се неко разболи или буде примљен у болницу. Осим тога, број свештеника често није довољан да би се ова служба могла обавити у свакој прилици.

Истовремено, живо православно предање познаје праксу да верни примају освећено уље из храмова или манастира и њиме се помазују као благословом у временима болести, искушења или потребе.

Шта данас треба чинити?

Поставља се, дакле, питање: да ли вернима треба забранити да у својим домовима чувају освећено уље, или им га треба давати када га затраже? И како га треба чувати?

Пре свега, потребно је разликовати помазивање освећеним уљем од самог савршавања Свете Тајне, коју може вршити једино свештеник. Чување и употреба освећеног уља не значе да је Тајна савршена, већ да се прима благослов кроз помазање. Стога саветујем свештеницима да вернима омогуће да узму уље, уз кратку пастирску поуку о томе како да га са побожношћу употребљавају и чувају у дому. Православно предање препознаје његову употребу нарочито у временима болести или бола, као и у периодима искушења, жалости или тескобе. Верни треба најпре да узнесу молитву, а затим да се помажу на челу или на месту бола, чинећи знак Крста.

Како га треба чувати?

Освећено уље треба чувати на месту у дому које је посвећено Богу — у молитвеном кутку, како се то уобичајено назива у православном дому — где се налазе иконе Господа Христа, Пресвете Богородице и крсне славе, заједно са кандилом. (Надам се да у сваком дому постоји молитвени кутак.)

Нека Бог дарује да вам се ови свети дани увек изнова враћају са непролазним благословима.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Постоје дани у црквеној години који нас подсећају на велике догађаје из прошлости. А постоје и дани који нас не остављају на миру, јер откривају нешто што се дешава управо сада – у нама. Велика среда је такав дан. На први поглед, то је дан када се сећамо Јудине издаје. Дан када један од дванаесторице одлази код првосвештеника и договара да изда Учитеља за тридесет сребрњака. Дан када се зло, чини се, коначно открива.

Али ако се мало дубље погледа, Велика среда није само прича о Јуди. То је дан када се открива срце човека. Јеванђеље пред нас ставља два догађаја, један поред другог – не случајно, већ као снажан контраст који не може да се игнорише. Два пута, два начина постојања, два односа према Богу. И та два пута не стоје негде далеко у прошлости. Они стоје у нама.

С једне стране – жена. Грешна, презрена у очима људи, али пробуђена у срцу. Христос је у том тренутку у гостима, у кући у Витанији, за трпезом са ученицима. Све делује мирно, готово обично. И баш тада – она прилази. Доноси скупоцено миро. Не нешто обично, не нешто мало. Доноси оно што је највредније што има. И не само да је донела миро – разбија посуду, једини облик сигурности који је имала. У том разбијању даје све – све што има, све што је, све што може. Ни мере, ни рачунице. Само љубав. И миро се излива на Њега.

Љубав или рачуница?

То није само чин. То је изливање срца. У том тренутку нема рачунице. Нема мере. Нема питања „да ли се исплати“. Постоји само љубав, помешана са покајањем, са стидом, са надом. Све што она јесте, стаје у тај један тренутак.

С друге стране – Јуда. Он све то гледа. Гледа миро које се излива. Гледа „расипање“. И у њему се јавља нешто друго. Не љубав. Не покајање. Него рачуница. Јеванђеље бележи да управо после тог догађаја Јуда одлази код првосвештеника. Као да га је тај призор покренуо. Као да је у том тренутку нешто преломљено.

Док једна душа даје све, друга почиње да рачуна.

И ту се открива суштина Велике среде. То није само дан Јудине издаје. То је дан суда над нашим срцем. Дан када видимо да постоје два пута: пут љубави – и пут издаје.

„Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?“ (Марко 8, 36)

Жена даје. Јуда продаје. Жена не мери. Јуда све мери. Жена разлива миро. Јуда броји сребрњаке.

Цена је позната – тридесет сребрњака. Ни превише, ни премало. Довољно да се савест умири, а душа изгуби. Довољно да се човек увери да је нешто добио, а да у ствари све изгуби.

Где почиње издаја?

Али најстрашније у свему томе није сам новац. Није ни сам чин издаје. Најстрашније је то што се све то рађа тихо, постепено. Јуда није једног дана устао и рекао: „Издаћу Христа.“ Све је почело много раније. Малим померањем у срцу. Малом променом у погледу. Оним тренутком када љубав више није била довољна, када је почело да се пита: „Шта ја имам од овога?“

И ту долазимо до нечега што не можемо да заобиђемо.

Један део нас хоће да воли. Други део рачуна, мери и продаје. То није прича о неком другом. То није прича о Јуди као историјској личности. То је прича о нама. Колико пута у животу осетимо порив да учинимо нешто добро, нешто лепо, нешто што нема користи – само зато што је исправно? И колико пута се одмах после тога јави други глас: „Чекај, а шта ја имам од тога?“ Колико пута смо били спремни да дамо, па смо стали? Колико пута смо осетили љубав, па је претворили у рачуницу?

У том унутрашњем простору, негде између жеље да волимо и потребе да меримо, дешава се Велика среда.

Жена из Јеванђеља није била савршена. Али је у једном тренутку изабрала љубав. Није рачунала. Није штедела. Није се чувала. Дала је све.

Јуда није био непознат Христу. Био је ученик. Био је близу. Видео је чуда. Слушао речи. Ипак, у њему се нешто полако мењало. Нешто се хладило. Нешто се претварало у корист. И онда је дошао тренутак када је та унутрашња промена постала спољашњи чин. Отишао је.

То „отићи“ је страшна реч. Не зато што означава кретање, него зато што означава одвајање. Одвајање од љубави. Од истине. Од живота. И све за цену која се може избројати. Тридесет сребрњака.

Колико често и ми мењамо нешто бескрајно вредно за нешто што се може избројати? Не мора то бити новац. Понекад је то удобност. Понекад страх. Понекад потреба да се уклопимо. Понекад су то ситни добици због којих губимо нешто много веће.

И зато Велика среда није само прича о прошлости. Она је огледало. У том огледалу не види се само Јуда. Видимо се и ми. Видимо своје колебање, своју подељеност, своје мале издаје које често ни не примећујемо. Али исто тако, у том огледалу види се и она жена. Види се могућност да се воли без мере. Да се да без рачунице стане пред Бога онакав какав јесте човек – са свим падовима, са свим слабостима – и да се ипак да срце.

То је нада Велике среде.

Није све у томе да ли смо некада погрешили. Није све у томе да ли смо некада „рачунали“. Питање је шта бирамо сада. Да ли ћемо остати у рачуници – или ћемо се усудити да волимо? Да ли ћемо наставити да меримо – или ћемо почети да дајемо? Да ли ћемо чувати „своје“ – или ћемо га принети?

Христос стоји између та два пута. Не приморава. Не осуђује унапред. Не прави притисак. Само прима – и миро, и издају. И то је можда најдубља истина овог дана.

Један избор мења све

Љубав Божија остаје иста. Али одговор човека није. Једни је доживљавају као спасење. Други као претњу. Једни је прихватају и дају све. Други од ње беже и покушавају да је „претворе“ у нешто што се може контролисати, измерити, продати. И тако се исто присуство претвара у два потпуно различита искуства.

Велика среда нас не позива да осудимо Јуду. Лако је осудити. Тешко је препознати. Позива нас да станемо и погледамо унутра.

Где смо ми у тој причи? Да ли смо ближе жени која даје – или ученику који продаје? Да ли смо спремни да изгубимо нешто да бисмо добили све – или смо спремни да дамо све за нешто мало?

Одговори на та питања не дају се речима. Дају се животом.

И зато Велика среда остаје тиха, али снажна. Без великих догађаја споља. Без буке. Али са дубоким покретима унутра.

Тамо где се доносе одлуке које нико не види – али које мењају све.

И можда је управо то место где све почиње. Не са тридесет сребрњака. Него са једном мишљу. Са једним избором. Са једним тихим „да“ – или „не“ љубави.

Наташа Смоловић

Извор: „Фондација Пријатељ Божији“

Празник Благовести оштро је поделио земаљски живот Преблагословене Дјеве на два потпуно различита периода. До тог судбоносног дана, Она је била готово потпуно непозната свету; живела је тихо и једноставно, као свака друга побожна јудејска девојка тог времена. Међутим, оног тренутка када је пред Њу ступио архангел Гаврил, Њена будућа небеска слава заблистала је несагледивом силином.

Чувши благовест да ће се Њен Син назвати Сином Вишњега и да „Царству Његовом неће бити краја“, Она хита ка праведној Јелисавети. Тамо први пут слуша пророчке речи будуће хвале: „Откуда мени ово, да дође Мати Господа мога мени?“ У том тренутку, пред духовним очима Дјеве открива се читава вечност, те Она и Сама изговара оне потресне речи које одјекују вековима: „Од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји.“

Смирена послушница: Скривена слава земаљског живота

Иако је постала Мајка Бога, Марија је изабрала пут најдубљег смирења. Занимљиво је да се у Јеванђељима Њено име помиње релативно ретко, док се у Делима апостолским Њено присуство осећа као тиха, али непоколебљива снага ране Цркве. Верује се да су апостоли, поштујући Њену изричиту жељу и скромност, писали веома мало о Њој док је била међу њима.

О Њеној чудесној природи сведочи и древно предање о Светом Игњатију Богоносцу. Као дечак, он је имао част да га Господ Исус Христос постави пред апостоле и каже: „Ако не будете као ово дете, нећете ући у Царство Небеско.“ Када је касније Игњатије одрастао и примио хришћанство, слушајући од апостола Јована о узвишености Дјеве Марије, одлучио је да Јој напише писмо.

Као младић пун страхопоштовања, питао је да ли би Га удостојила личног сусрета. Дирљиво је замислити тај призор: Царица Неба и Земље седа за сто, пажљиво намешта своју скромну одећу, узима перо и пише одговор младићу. Своје писмо Она није почела титулама, већ најједноставнијим потписом: „Смирена послушница Исуса Христа.“ У тој једној реченици сажета је сва Њена величина.

Од земаљског уснућа до Небеске Царице

Дошао је и дан када Јој се поново јавио архангел Гаврил, али овог пута са другачијом благовешћу – да се ускоро сели код свога Сина. Иако су апостоли горко плакали, Њено Успење није било смрт, већ тријумфални прелазак у вечну славу.

Апостоли су имали један диван обичај: након Вазнесења, увек би за трпезом остављали празно централно место, чврсто верујући у Христове речи: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ Једном приликом, док су завршавали обед речима: „Господе Исусе Христе, помози нам!“, обасјала их је неземаљска светлост. У том сјају видели су Богородицу – али не више у скромном, смиреном виду, већ као Царицу окружену анђеоским војскама. Она им је предала мир Свога Сина и поновила оне утешне речи свог Божанског Сина, рекавши: „Ја сам с вама до свршетка века“. И од тада су апостоли, након призивања Господа, почели да додају: ‘Пресвета Богородице, помажи нам!’“

Мајчински бол: Када ћемо престати да Јој задајемо ране?

Богородица је усвојила читав људски род под Крстом Свога Сина. Она је заиста Мајка која воли сву своју децу – и послушну и залуталу. Ипак, наше грешке остављају траг на Њеном пречистом лику. Постоји сведочанство о човеку коме се Дјева Марија јавила у слави, али Њено лице је било измучено и прекривено сузама.

Рекла му је: „Врати се на земљу и питај људе – када ће Ме напокон пожалити? Они Ме муче својим гресима!“ Она се непрестано моли за нас, али наши греси су често као зид који не дозвољава тој молитви да прође до престола Божијег.

Зато, док славимо ове Благовести, сетимо се да је највећи дар који Јој можемо принети право истинско покајање и исправљање срца. Нека наш хришћански живот буде такав да Њене сузе претворимо у радост, живећи у добрим делима и љубави према ближњима.

Митрополит Филарет Вознесенски
превод:: Петар Волков
Преузето са: Фондација „Пријатељ Божији“

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења – када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у еветлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

Реч на Благовести Пресвете Богородице

Кад се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње – пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.

Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.

Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. – И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. – И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.

Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).

Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени – пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога.

О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?

Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.

Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!

Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт – Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.

Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав?

И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног? помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост. – А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.

А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. – А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. – Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш.

Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.

Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.

https://svetigora.com/blagovesti/

Пише: Петрос Д. Дамијанос, доктор философије

Период Великог поста представља посебно време унутрашњег сабирања, у коме је човек позван да преиспита не само своја дела, већ и дубље побуде које их рађају. То није само време спољашњег уздржања или формалног испуњавања правила, већ позив на искреност према самоме себи. У тишини, у лишавању и у свесном успоравању свакодневице, јављају се питања која често остају скривена у буци уобичајеног живота: зашто чиним добро? Шта тиме тражим? И колико је постојана моја моралност када престане да буде лака?

У том оквиру, Велики пост постаје огледало које не одражава само дела, него и намере. Он разобличава извесности, открива илузије самодовољности и доводи човека пред истину о његовој зависности од других и од Бога. Његов циљ није да потврди врлину, већ да је испита. Управо кроз то испитивање отвара се пут ка истинитијем разумевању доброте — не као достигнућа, већ као начина живота који се рађа из смирења и свести о сопственим границама.

Постоји један облик доброте који делује снажно, непоколебиво и чисто, али се у стварности ослања на танку и често невидљиву илузију. То је доброта која ниче из егоизма, не у грубом смислу користољубља, већ из дубоке човекове потребе да сам себи потврди своју вредност, довољност и надмоћ. Такав човек не чини неправду, не вара и не искоришћава. Напротив, он дарује, саосећа и стоји морално исправно. Али у њему се постепено обликује тиха увереност да све то исходи из његове сопствене снаге, из његове самодовољности, из уверења да му нико није потребан.

Осећај самодовољности прва је тачка коју треба преиспитати. Нико није заиста самодовољан. Човек који верује да стоји сам, занемарује своје корене, околности које су му ишле наруку, оквире у којима се развијао и односе који су га подржавали. Оно што сматра својим, у великој мери јесте наслеђе, стицај прилика или плод заједничког труда. Када се то избрише из свести, успех се претвара у доказ сопствене надмоћи, а морални став у потврду личне величине.

У таквој перспективи, доброта постаје готово саморазумљива, али и без напора. Лако је бити праведан када ниси у опасности, бити дарежљив када ни у чему не оскудеваш, бити честит када ниси под притиском. Та доброта не долази у сукоб са интересом, не тражи жртву, не испитује границе човека. Тако се ствара утисак постојаног моралног идентитета, који, међутим, још није прошао кроз пресудно испитивање цене.

Питање које се овде јавља једноставно је, али дубоко: шта бива када се околности промене? Када добро престане да буде лако и почне да кошта? Када праведност захтева губитак, истина доноси сукоб, а саосећање подразумева жртву? Тада доброта престаје да буде представа и постаје одлука. И управо се тада открива да ли почива на дубоким вредностима или на причи коју човек о себи гради.

Човек који делује из егоцентричне самопредставе није нужно постојан. Не зато што је по природи зао, него зато што његова моралност није утемељена независно од околности. Она је стање које му је било наклоњено, а не свесно изабран и испитан став. Његова несигурност пред могућим губитком открива крхку основу његове врлине.

Насупрот томе, дубљи морални приступ не полази од идеје снаге, већ од свести о људској слабости. Он се не темељи на самодовољности, него на признању да је човек везан за друге и да од њих зависи. У таквој перспективи, доброта није средство самопотврде, већ одговор на унутрашње разумевање онога што је праведно и истинито — чак и када то има своју цену.

Хришћанска етика, како се открива у учењу Господа Исуса Христа, креће се управо у том правцу. Она не узвисује човека који себе сматра безгрешним, већ онога који познаје своје границе и бира добро не користећи га као средство да се уздигне изнад других. Вредност дела не лежи у његовој лакоћи, већ у намери и жртви коју може да носи.

На крају, доброта која извире из егоизма може бити стварна по својим последицама, али остаје нестабилна у својој основи. Она траје док није испитана. Насупрот томе, доброта утемељена у дубљим вредностима не зависи од околности и не мора ништа да доказује. Она постоји и онда када није видљива, и онда када кошта, и онда када не уздиже човекову слику о себи.

Стога, суштинско питање није да ли је неко добар, већ одакле извире та доброта и да ли ће опстати када престане да буде лака. Ту се не мери само дело, већ и истина о самом човеку.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Постоје људи који те изненаде! Они који до скоро нису познавали — или, тачније, нису живели Православље — ипак показују изузетну духовну будност, озбиљност и унутрашњу сабраност; док код многих других, за које се сматрало да су унутар Цркве, наилазиш на запањујућу површност, презир и равнодушност према вери. Да ли је то питање знања и обавештености? Чини се да није! Постоје они који дубоко осећају Божије присуство, и они који га не осећају. То није повезано са тим да ли си православан кроз поколења, већ са тим да ли имаш праву и чисту савест — чак и ако си одрастао ван Православне Цркве.

Твој Господ дела на начине који су ти непознати, било у ономе што цениш, било унутар Цркве или ван ње. Твој Господ не поступа са називима и титулама као људи. Сви су, и не знајући то, од Њега, у Њему и ка Њему! Његове мере нису твоје мере, нити су Његова мерила твоја мерила. У сопственим очима, можда ти се чини да долазиш из непознатог и да идеш у непознато, чак и онда када си навикао да се заклањаш именом Господњим. У стварности, често поступаш по својој природној нарави, као да немаш удела у сили Божијој. У свету у коме је Господ потиснут, као да нема никакве везе са појединостима твога живота, и у коме си тако одрастао, затичеш себе као да си слободан да Га узмеш у обзир или да Га занемариш, без много размишљања. Све се, наизглед, своди на твоје расположење и личну склоност.

Но, за твога Господа, твоје стање је другачије.

Постоји једна нужност по којој се ти крећеш око Њега, чак и не знајући то. И свака влас на глави твојој избројана је! Свака мисао, сваки покрет срца, сваки подстицај, сваки дах, сваки труд — ништа од тога не би било могуће да ниси у средишту плана Господњег за твоје спасење! Како, уосталом, објаснити оно што ти се догађа? То не значи да си у свему што чиниш у праву. Не — али твој Господ јесте Истина, и Он је пут ка Истини. Нема ничег лакшег него ходити путем који не познајеш: мислиш да је једно, а показује се да је друго; мислиш да си достигао неку тачку и ревносно јој тежиш, а онда ти постаје јасно да си се обрео у сасвим другом пространству. У сваком случају, не заборави: ти си под старањем свога Господа.

Све што се догодило и што се догађа у служби је спасења. Не говорим само о твоме личном спасењу, већ о спасењу читавог човечанства. Али то не значи свакога понаособ, јер док не живимо једни за друге, немамо користи. Другим речима, свако је одговоран за своју браћу, за све људе. Динамика спасења свакога од нас оживљава кроз ревност за спасење других. Она се не зауставља на границама личног подвизавања. Постити, молити се и пребивати у унутрашњој вези са Господом — свакако је важно; али човек не гори у Духу ако не гори љубављу! Топлина срца рађа се из састрадавања са браћом. Што искреније прихваташ оно што припада другима, то више узрасташ, и Дух Божији се у теби све снажније распламсава.

У том духу, повратак непријатеља, странца, сиромаха, далекога, угњетача, онога који је погружен у грех — постаје за тебе утолико значајнији уколико га прихватиш са дубоком, срчаном ревношћу! „Брат мој је живот мој“, по речима Светог Силуана Атонског. Љубав се утолико више излива на грешника, на странца, на болесника, на онога који је застранио… и то највише користи ономе који је излива, не мерећи и не рачунајући.

Пред тобом је човек који је застранио. Не суди му и не осуђуј га! Не знаш из каквог пакла долази. Срце — ко га може познати осим његовог Творца? Већина људи су синови бола. „Милост хоћу, а не жртву!“ Ако правда твоја не превазиђе правду злих и неправедних, нећеш ући у Царство небеско!

Човек греха обележен је лажју и обманом. У том стању, човек постаје велики тужилац. Он измишља слике о себи како би се заштитио и одбранио. За њега су и истина и неистина подједнако прихватљиве — он бира оно што му одговара. Ништа му није лакше него да се служи истином ради обмане. Претеривање му је природно стање. Ништа га не спречава да лаже, чак и онда када преноси истините речи које му иду у прилог. Његово лако усвојено начело јесте — измишљање.

А што се тиче обмане, по речима оца Илије Моркоса, нека му Бог подари покој: „Човек је варљиво биће.“ Обмана је повезана са жељом, са лукавством, са двосмисленошћу, са човековом представом о самоме себи. И, наравно, са маштом, са уобразиљом, са сновима. Тако, уопштено говорећи, машта извире из таме душе. Свет уобразиље јесте, у извесном смислу, свет греха у његовом најчистијем облику. Да Адам није допустио да се његова машта разузда, не би му ни пало на ум да је бог, те не би ни отпао од послушности своме Богу! Покрет ка уобразиљи, који је змија удахнула у њега, сурвао га је у бездан лажи. Прихвативши слику о себи другачију од оне коју му је Бог открио у заповести, човек је постао лажљив.

Ипак, постоје људи који су стекли извесне врлине, не лишене доброте и честитости, иако нису у окриљу Цркве. Ко је кроз чији живот прошао и шта је у њему оставио — то за многе остаје тајна. У души постоје стварности које пребивају у скривености, унутар догађаја који усмеравају ток живота њихових носилаца. На том путу, човек бива прогутан буком, из које може изаћи једино кроз неки потрес. Тада се буди за тајне за које никада није ни слутио да постоје — овде и тамо, у скривеним одајама своје савести. Оно што се тада открива може довести не само до изненађења, него и до дубоког преокрета који мења читав правац човековог живота.

Грешник, по правилу, није у миру са својим стањем, нити је задовољан да у њему остаје. Ако бисмо једном речју описали његово унутрашње, егзистенцијално стање, рекли бисмо да је обузет немиром. Он, додуше, настоји да у себи успостави извесни привид мира, али то чини нарочито у тренуцима кризе, прибегавајући самообманама које га воде у још већи немир и пометњу, ма колико се ослањао на оно што привремено умирује његове живце. У крајњој линији, грешник страда од унутрашњег губитка, и изнова његове реакције не успевају да превазиђу границе бекства од стварности, које се увек окончава трагично. Уопштено говорећи, он је склон да прелази из пораза у пораз. На дуже стазе, грешник се неизбежно суочава са дубоком празнином. После површног живота, пред њим се на хоризонту назире и површна смрт. „Свака се посуда прелива оним што у себи носи.“

Тајна пребива у болу, а у њеном средишту налази се егзистенцијална празнина. На крају, човек не може поднети бесмисленост. Оно што се у њему покреће, након свега кроз шта је прошао у животу, подстиче га на дубоко егзистенцијално питање: „Куда?“ Постоји нешто што превазилази сваку људску моћ, и не постоји сила — ма каква била — осим Духа Господњег, која може човеку дати одговор на егзистенцијалном нивоу о смислу живота сина Адамовог. „Доћи ће са истока и запада и сести за трпезу са Авраамом, Исааком и Јаковом, а синови Царства биће избачени напоље!“

Како и када се душа преображава? То зна једино Господ, Познавалац срца. Но, оно што остаје неизмењиво јесте да Свевишњи жели да се сви спасу и дођу у познање истине. Како каже Свети Силуан Атонски: „Држи ум свој у аду и не очајавај!“ Најважније је — не очајавати.

Архимандрит Тома (Битар)
игуман манастира Светог Силуана Атонског — Дума, Либан

Извор: araborthodoxy.blogspot.com;  фото: holytrinityfamily.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

У јеванђелском читању Пете Недеље Великог поста (Мк. 10, 32–45), Христове ријечи упућене Његовим ученицима,  „Не знате шта иштете“ (Мк 10, 38), откривају једну непролазну истину: човјек често моли и тражи без истинског разумијевања и унутрашњег расуђивања, не увиђајући, дакле, последице сопствених жеља.

Синови Зеведејеви траже славу, првенство и власт. Но Христос их уводи у сасвим другачију перспективу: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга“ (Мк 10, 43), чиме у потпуности преокреће људско поимање успјеха и права. У свијету који вриједност човјека мјери титулама, утицајем и признањем, Христос поставља тихо и ненаметљиво мјерило смирења и служења. Истинска вриједност не налази се у томе “да захтевам”, него у томе „да приносим” и дарујем себе другима.

У савременом свијету, такозвани „менталитет права“ често се одваја од одговорности и самопознања. Човјек тражи и захтијева, сматрајући да се подразумијева да му све припада. Међутим, како нас опомиње свети апостол Јаков: „Иштете, и не примате, јер зло иштете, да на сластима својим трошите“ (Јак. 4, 3). Стога, проблем не лежи у самом тражењу, већ прије свега у побуди која га рађа и покреће.

Свети Оци Цркве продубљују ово питање. Свети Јован Златоусти наглашава да Бог често не испуњава наше молбе, не због немара или равнодушности, него из љубави, јер зна да оно што тражимо може бити на нашу штету. Слично томе, свети Максим Исповjедник истиче да незнање о нашим истинским потребама представља плод удаљавања од Бога.

Тако речи Христове, „Не знате шта иштете“, постају огледало савременом човjеку. Тражимо успjех без труда, признање без смирења, права без жртве. Но Христос нам показује други пут: „Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи и да живот Свој да као откуп за многе“ (Мк 10, 45).

Смисао живота састоји се у смирењу као путу односа са Богом и ближњима. Истинско иштење-као и права молитва- претпоставља управо то смирење, заједно са самопознањем и повjерењем у вољу Божију. Оно није захтjев, него дијалог; није присвајање, него предавање.

Можда, на крају, најсуштинскија молба није: „дај ми оно што желим“, него: „Научи ме да желим оно што ми је заиста потребно“, оно што у Цркви пjевамо: „…научи ме заповијестима Твојим“. Тада ријечи Христове  „не знате шта иштете“ не представљају укор, него постају почетак покајања и просвећења које долази одозго.

Превео са грчког: пр. Никола Гачевић

извор

Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости.

До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма.  Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.  Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара?

Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. 

Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! 

о. Александар Шмеман, Тајне празника

https://www.spc.rs/sr/news///13741.lazareva-subota-–-vrbica.html

Слава Богу! Какве моћне речи! Када нас обузму невоље, када срце опседну и опколе мисли сумње, малодушности, незадовољства и роптања, тада треба да приморамо себе на често, полагано и усредсређено понављање речи: слава Богу! Ако искрено поверујеш у овај савет, па га у придошлој невољи провериш на самом делу, угледаћеш чудесну силу славословљења Бога; обрадоваћеш се јер си нашао тако корисно и ново знање, обрадоваћеш се јер си добио тако моћно и погодно оружје против унутрашњих непријатеља.

Тријумф над силама таме и очајања

Од самог звучања тих речи, изговараних при навали мрачних мисли туге и чамотиње, од самог звучања тих речи, изговараних уз самоприморавање, готово само устима и струјањем ваздуха – стресају се и дају у бекство ваздушасти и ништавни кнезови таме. Све мрачне мисли се развејавају као прах на јаком ветру; од душе одступају тегоба и досада, а прилазе јој и у њој се настањују лакоћа, спокојство, мир, утеха и радост. Слава Богу!Слава Богу! О, речи тријумфа, речи проглашења победе, речи весеља за све верне слуге Божије, а страха и пораза за све Његове непријатеље, речи уништавања њиховог оружја! То оружје је грех, то оружје је телесни разум, пала човекова мудрост. Она је настала из пада, њен први узрок је грех, њу је Бог одбацио и она непрестано бесни на Бога.

Око онога кога је невоља ранила узалуд ће се сабрати сви људи овога света; безуспешно ће га лечити лековима речитости и философије. Бесплодан ће бити труд самог страдалника ако пожели да размрси замршену мрежу невоље напорима сопственог разума. Веома често, скоро увек, разум се потпуно губи у тој замршеној мрежи! Често види да је са свих страна опкољен и затворен; често му се чини да су и избављење и сама утеха већ немогући! И многи пропадају под неподношљивим притиском тешке туге, умиру од смртне и страдалничке ране, не нашавши на земљи никакво средство довољно моћно да ту рану излечи.

Победа вере над немоћи људског разума

Земаљска мудрост се показала свим својим средствима: сва су се показала као немоћна и ништавна. Занемари, највољенији брате, ону мудрост коју је одбацио Бог! Одложи у страну сва оружја свог разума и прими оружје које ти даје неустрашивост Христове проповеди. Заједљиво ће се подсмехнути људска мудрост кад види оружје које нуди вера; пали разум, због своје мржње према Богу, неће оклевати да изнесе најумније приговоре, пуне учењачког скептицизма и ироније. Не обраћај никакву пажњу на њих, на оне које је Бог одбацио, на непријатеље Божије.

У својој невољи почни да изговараш из душе и да понављаш – без икаквог размишљања – речи: слава Богу! Угледаћеш знамење, угледаћеш чудо: те речи прогоне жалост, призивају у срце утеху и чине оно што нису могли да учине ни разум разумних ни мудрост мудрих на земљи. Постидеће се тај разум и та мудрост, а ти, избављен и исцељен, верујући живом вером која ти је доказана у теби самом, узносићеш славу Богу!

Слава Богу! Многи угодници Божији волели су да често понављају ове речи: они су окусили у њима скривену силу. Када год је Свети Јован Златоусти разговарао са духовним пријатељима о неким приликама, нарочито о невољама, он је као камен темељац и основни догмат увек понављао речи По својој навици коју је црквена историја сачувала, он је, ударајући кажипрстом десне руке по длану леве, увек почињао своју беседу речима: За све слава Богу!

Браћо! Навикнимо се и ми да често славословимо Бога; прибегавајмо том оружју у нашим невољама. Непрестано славословимо Бога и тиме одбијмо и сатримо наше невидљиве непријатеље, нарочито оне који настоје да нас оборе тугом, малодушношћу, роптањем и очајањем. Очишћујмо себе сузама, молитвом, читањем Светог Писма и светоотачких дела, да бисмо постали они који виде Божији промисао – који све види, свиме влада, свиме управља и све усмерава по неистраживим судовима својим према циљевима познатим једино Њему.

Када постанемо сведоци Божијег управљања, бићемо у побожности, ненарушивом миру срца, у потпуној покорности и чврстој вери; дивићемо се величини несазнајног Бога и Њему ћемо узносити славу сада и у векове векова.

Достојно је и праведно да творевина непрестано славослови Тебе, Бога Творца, Који си нас по јединој, бескрајној и несазнајној Твојој благости извукао у живот из ништавила, украсио лепотом и славом Твога лика, те увео у бескрајно блаженство и насладу раја.

Свети Игњатије Брјанчанинов

https://mitropolija.com/2026/04/02/slava-bogu-nepobedivi-stit-protiv-zivotnih-nevolja/