Наша Православна Црква се молитвено сјећа Праведног Јова 19. маја. 

Зашто пате невини? Зашто добри Бог допушта зло у свијету? У 18. вијеку философ Лајбниц разматрао је ова питања у својој теодицеји (у свом истоименом дјелу), који се трудио да докаже да је овај свијет најбољи од свих могућих свјетова и да постојање зла на свијету не противријечи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човјека. Теодикеја  (новолат. Theodicea)- Богооправдање (грана философије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свијету са постојањем свемогућег доброг божанства). Али неколико хиљада година прије Лајбница, Јов, праведник из сјеверној Арабије, из земље Уз (сматра се да је Јов био Аврамов нећак; био син Аврамовог брата Нахора) поставио је ово питање самом Богу ...

Јов је живио у земљи Узу. Био је богат, добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се од зла (Јов 1, 1). Имао је десеторо дјеце: седам синова и три кћерке. Имао је стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу.

Једном је Сатана дошао к Богу и почео да тврди да се Јов боји Бога, јер му је Бог дао благостање. Али да ли ће Јов и даље вољети Бога ако му се све ово одузме? „Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дјела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати?“

Бог је дозволио да Сатана одузме Јову све што је имао: и богатство и дјецу: „Ево, све што он има предајем у твоје руке; само на њега не дижи руке своје“ (Јов 1,12). Јов је прихватио овај тест и није рекао ни ријеч против Бога: „наг сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21).

Тада је Сатана послао зли пришт од пете до тјемена на Јова. Јов је избачен из града, био је присиљен да сједи у прашини поред пута и са свог тијела  цријепом струга ране, и да сједи у пепелу. Видјевши муку свог мужа, Јовова супруга предложила му је да хули на Бога и да одмах умре. Али Јов је остао упоран те јој рече: „говориш као луда жена; добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати?“ (Јов 2, 10).

Јов се молитвом обратио Богу. Тугујући, замолио је самог Бога да свједочи о његовој невиности. А Господ му одговори. Био је то, како би сада рекли, асиметричан одговор. Показао му је љепоту створеног свијета, а ово је сама појава Господња, Његове ријечи – су постале одговор за Јова.

Праведни Јов тада рече: „Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 6). И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао. Јов је поживио још 140 година и умро у дубокој старости. Ипак, не може се сматрати да Књига о Јову даје универзални, логички досљедан одговор на питање које је поставио Лајбниц. Умјесто тога, даје кључ одговора. Прави одговор је немогућ без Спаситеља Христа, без Благе вијести. А можда је смисао присуства Књиге о Јову у Старом завјету да покаже да Стари завјет није самодовољан. Да је ово припрема за она откривења која ће човјечанство примити кроз Христов долазак и биће запечаћено у Новом завјету и црквеном предању.

Припремио сајт вјеронаука на основу материјала фома.ру

Хтео бих да се дотакнем теме за којом постоји велика потреба, али која из неког разлога спада у низ „табу“ тема о којима се данас у Цркви углавном ћути. У питању је тема здраве сексуалности, односно односа у браку и слободе коју Црква суштински даје и поштује, али коју поједина свештена лица, нажалост, потпуно нарушавају.

У сферу у коју се сама Црква не меша, неретко задиру поједини „духовници“, прописујући разноразну сумњиву „духовну“ литературу — и то често насупрот јасним речима светог Писма, а видећемо и светог Предања.

Ако вам је веома важно да о овој теми чујете управо ставове глас Предања, глас свете Православне Цркве, у личности Јована Златоустог имате све — нико од њега није већи ни као монах, ни као водитељ људских душа ка спасењу. Он је имао веома разумну и умерену позицију у вези са овом деликатном темом. Иако је био изразито строг према греху прељубе, у својим делима је изнова наглашавао узвишеност брачних односа које је Бог благословио у оквиру законитог брака. Он у својим беседама јасно указује на то да је примарна улога брака заправо чување међусобне верности и чисте љубави кроз законите брачне односе, који су једнако важан благослов као и рађање деце. Иако су његове речи написане пре више од хиљаду година, оне су и данас изузетно актуелне. Зато је од кључне важности да се савремени хришћани који живе у браку упознају са њима.

Хајде да погледамо шта о овом осетљивом и изузетно важном делу брака говори неоспориви ауторитет попут Светог Јована Златоустог. Он је немерљиво већи монах и духовник од свих савремених монаха који се неумесно мешају у интимне односе људи који код њих за духовни савет и исповест. Саветујем вам да се вратите и више пута пажљиво прочитате мисли овог великог Светитеља; то вам може помоћи да се ослободите савремених „наука и заповести људских“ (Мт. 15:9). Ако сте у браку, не покушавајте да живите као монаси, посебно ако ће то угрозити ваш брак. Самовољно претварање брака у манастир унутар четири зида није подвиг, већ опасан пут који, супротно Божијој вољи, често води ка раздору, прељуби и емоционалном удаљавању супружника.

* * * * * * *

I
Сексуалне жеље и односи нису греховни сами по себи,
већ само када долази до њихове злоупотребе.
II
Сексуална привлачност људског тела постоји управо да би се оснажио брачни живот
III
Телесна привлачност између мушкарца и жене има велику силу
IV
Човек који улази у блудне везе је жалостан и несрећан
V
Срећи у браку помаже одсуство неуредних телесних односа пре брака
VI
Рани бракови избављају од сексуалних искушења
VII
Брачни односи нису предодређени само за рађање деце
VIII
Задовољство о интимних односа у законитом браку је природно и нормално, за разлику од односа „са стране“
IX
Избегавање брачних дужности без обостране сагласности представља преступ
X
Супружничке односе је даровао Бог и они не могу да буду повод за стид, за разлику од блудних веза
XI
У настављању интимног живота код старијих супружника нема ничег за осуду

* * * * * * *

I Сексуалне жеље и односи нису греховни сами по себи, већ само када долази до њихове злоупотребе.

„Телесна жеља (похота) не представља грех, али када дође до неумерености и када нема жеље да се остане у граници законитог брака, када почиње да наскаче на туђе жене, тада постаје прељуба. Али ово није од телесне жеље (саме по себи), већ због неумерености у њој“.[1]

„Блудник је нечист не због телесног спајања, већ због карактера свог поступка, јер он унижава женственост; исто као што међусобно вређају једни друге оне који чине да је жена заједничка, кривећи законе природе, јер жена мора да буде жена само једног човека.“[2]

„Ако би се телесно спајање називало скрнављењем, онда би и брак био то исто. Дакле, скрнављење се не огледа у телесном спајању, већ у греху, у нарушавању закона. Управо грех и чини срамотним телесно спајање.“.[3]

II Сексуална привлачност људског тела постоји управо да би се оснажио брачни живот

„(Телесна) лепота служи као потпора брака – јер људе веома привлачи тело. Пошто нам је дат тежак и напоран живот, дарована нам је и одређена утеха. Одатле се разгорева љубав која обухвата све. Господ је предвидео и употребио много средстава да брачни савез остане нераскидив. Али, рећи ћеш, лепота је на почетку представљала саблазан. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе, узимаше их за жене које хтеше (1. Мојс. 6:2). Није лепота била саблазан, већ исквареност ових људи. Бог је створио жене лепим не да би оне биле бестидне, већ да би свако волео своју жену“.[4]

„Ако хоћеш да гледаш и да се наслађујеш погледом, онда гледај непрестано на своју жену и воли је; ово не брани никакав закон. Ако будеш гледао за туђом лепотом, увредићеш и своју жену скрећући поглед са ње, али и ону на коју гледаш, јер је се дотичеш упркос закону. Нека је ниси дотакао руком, међутим, дотакао си је својим очима“.[5]

„Склони око твоје са жене лепе и не гледај љубопитљиво красоту туђу (Сир. 9:8). Није рекао просто не гледај, већ је додао на туђу лепоту. Следи да он одобрава насладу сопственом женом“.[6]

III Телесна привлачност између мушкарца и жене има велику силу

„Заиста, ова љубав је снажнија од сваке тираније. Снажне су и друге страсти, али ова страст има такву силу која никада не слаби. У самој нашој природи постоји нека страсна жеља, нама несхватљива, која сједињује ова тела (мужа и жене)“.[7]

IV Човек који улази у блудне везе је жалостан и несрећан

„Ко даје блудницама тај постаје смешан и срамотан; имаће много свађа и кратко задовољство, боље је рећи, ни то кратко задовољство неће добити. Колико год буде давао одбаченим женама, они му нимало неће бити захвалне; Јер је курва дубока јама, а тесан студенац туђа жена (Приче 23:27). Притом је тај род бестидан и Соломон љубав такве жене пореди са паклом. Она се умирује само онда када види свог љубавника да више нема ништа. Боље је рећи, она се не умирује ни тада, већ се још више велича, гази онога који лежи на земљи, предаје га великом ругању и толико му наноси зла да се то не може ни описати“.[8]

V Срећи у браку помаже одсуство неуредних телесних односа пре брака

„Заиста, ако он ступи у брак са непорочном девојком, ако буде знао само њено тело и љубав ће бити пламенија и биће више страха Божијег. Брак ће заиста бити частан, повезујући чиста и неупрљана тела, а деца ће бити испуњена сваког благослова. Младожења и невеста ће угађати једно другоме, јер будући да нису упознати са навикама других људи, потчињаваће се једно другом међусобно.“[9]

VI Рани бракови избављају од сексуалних искушења

„Када син порасте, пре него што оде у војску или у други начин живота, побрини се за његов брак. Ако он буде знао да ћеш му довести невесту и да је остало још мало времена до брака, онда ће бити у стању да стрпљиво претрпи пламен (страсти). Ако он буде схватио да ти не мариш за то, да отежеш, очекујеш када ће почети да зарађује много да би га онда оженио, онда ће, почевши да очајава од дугог чекања, лако да се устреми ка блуду“.[10]

VII Брачни односи нису предодређени само за рађање деце

Брак је дат ради рађања деце, али још више за гашење природног пламена. Сведок овоме је Павле који говори: Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа. (1 Кор. 7:2) Није рекао: „ради рађања деце“. Па опет да се састанете (1 Кор. 7:5) – ово заповеда не да би их учинио родитељима мноштва деце, већ ради чега? Да вас сатана, говори, не искушава. Настављајући даље, није рекао: „ако желе да имају децу“, већ шта? Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају. (1. Кор. 7:9)

На почетку је брак имао, као што сам рекао, два горепоменута циља, али касније, када се напунила земља и море и цела васељена, остало је само једно назначење – искорењивање неуздржања и разврата; јер за људе који се и сада још увек предају овим страстима, желе да воде живот свиња и да се кваре у нечистим уточиштима, брак је и те како користан, јер их ослобађа од нечистоте и таквих потреба и чува их у светости и честитости“.[11]

VIII Задовољство о интимних односа у законитом браку је природно и нормално, за разлику од односа „са стране“

„Зашто јуриш задовољство које те води ка осуди, ствара пропаст, наноси неизлечиву рану, када можеш да добијаш задовољство без подвргавања било каквом злу? Са својом женом је и задовољство и безбедност и покој и част, лепота и добра савест; а тамо велика горчина, велика штета, непрестана осуда… На тај начин, човек који жели задовољство нека управо и избегава односе са блудницом, јер нема ничег горег од те навике, ништа непријатније од таквог односа, ништа горе од те нарави. Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје; Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако. (Приче 5:18-19). Имајући чист извор, зашто би трчао ка блату, испуњеном нечистоћом, које заудара паклом и неизрецивом казном? Какво оправдање ћеш имати, какав опроштај?“[12]

„Дакле, сматрај друге жене као каменим, знајући да ако након уласка у брак будеш гледао похотним очима на другу жену, макар то била блудница или то била удата, ти ћеш бити крив за грех прељубе. Сваки дан себи понављај ове речи. Ако будеш видео да се у теби буди похота према другој жени и због тога ти се твоја жена буде чинила непријатном, уђи у клет своју, отвори ову књигу, узми као саветника Павла и непрестано понављајући ове речи, угаси пламен. На тај начин, твоја жена ће ти поново бити пожељна, јер таква жеља неће гасити твоје добро расположење према њој. И само да ћеш више желети своју жену, већ ћеш и ти сам бити много племенитији и достојнији поштовања. Не, заиста нема ничег срамотнијег од човека који блудничи након брака. Он осећа стид не само пред својим тастом, пријатељима и пролазницима већ и пред својим слугама… И не само што га стиже ово зло, већ му и сам његов дом постаје неподношљивији од сваке тамнице, јер пред очима стално има ону коју жели, стално машта о блудници… Дакле, када видиш блудницу која те саблажњава, заводи, жели твоје тело, реци јој: „Ово тело није моје, оно припада мојој жени. Ја не смем да га злоупотребљавам и да га дајем другој жени“. Нека тако поступа и жена. У овоме њих двоје имају потпуну једнакост.“[13]

IX Избегавање брачних дужности без обостране сагласности представља преступ.

На ово искушење „са десне стране“ које гура супружника у прељубу, свети Златоуст посебно обраћа пажњу, јер су у његово време, као и данас, постојали верујући који су због тобожње побожности почели да избегавају телесне односе иако друга половина то не жели.

„Жена која се уздржава против воље мужа не само да ће бити лишена награде за уздржање, већ ће дати одговор и за његову прељубу и то строжије од њега самог. Зашто? Зато што га она, лишавајући законитог односа, гура у бездан разврата. Ако она нема право да чини ово ни на кратко време без његове сагласности, какав опроштај може да добије ако га непрестано лишава ове утехе? Али шта, рећи ћеш ми, може да буде теже од ове претње? И ја говорим то исто. Зашто подвргаваш себе томе? То си требала да промислиш пре брака, а не након брака“.[14]

„Жена не сме, говори Павле, да се уздржава против воље мужа али ни муж не сме да се уздржава против женине воље. Зашто? Зато што од таквог уздржања настаје велико зло; од тога често настају прељубе, блудничење и хаос у кући. Јер ако се неки, имајући жене, упуштају у прељубе, тим више ће се предавати томе када буду лишавани ове утехе. Добро је рекао Павле не забрањујте се. То што је овде назвао лишавањем, пре тога је назвао дужношћу да би показао колико је велика њихова узајамна зависност: уздржавање једног насупрот воље другог значи лишавање, а ако је по вољи – онда није лишавање. Дакле, ако ти узмеш од мене нешто са мојом дозволом то за мене неће бити лишавање; лишава ме нечега онај ко узима против моје воље и насилно. Ово чине многе жене чинећи велики грех против правде и дајући мужевима повод за разврат и доводећи све у неред. Изнад свега треба гледати једнодушност; она је важнија од свега. Ако хоћеш, доказаћу ти то примером. Ето, нека су муж и жена заједно и нека жена почне да се уздржава када муж то не жели. Шта ће се догодити? Зар неће он почети да се предаје прељуби, или ако то и не учини, зар неће бити жалостан, бити узнемирен, раздражљив, свађати се и изазивати жени многе непријатности? Каква је корист од поста и уздржања, када се нарушава љубав? Никаква. Колико се огорчености не може избећи из овога, колико раздора, колико муке! Ако у кући муж и жена нису међусобно сагласно, онда њихов дом није ништа боље од лађе коју савлађују таласи, на којој се капетан не слаже са кормиларом. Зато апостол и говори: Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви (1. Кор. 7:5). Овде он мисли на молитву која се врши са посебним напором, јер ако би апостол забрањивао молитву људима који имају телесне односе у браку, где би се онда нашло време за непрестану молитву? Следи да можеш да имаш и телесне односе са женом и да се молиш; али је молитва уз уздржање савршенија… брачна дужност само одвлачи од такве молитве, али не ствара оскрнављеност.“[15]

X Супружничке односе је даровао Бог и они не могу да буду повод за стид, за разлику од блудних веза.

„Знам да се многи стиде онога о чему говорим; узрок томе је неумереност и неуздржаност. Ово о чему говорим трпи унижење зато што се код нас бракови склапају на тај начин – због тога што их кваре, а брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). Какав онда стид ако је брак частан? Зашто да црвениш због онога што је чисто? То је својствено само јеретицима, а још и онима који доводе себи развратне жене. Зато и желим да очистим брак, да га узведем на онај степен благородства који му приличи и самим тим да затворим уста јеретицима. Посрамљен је дар Божији, корен нашег постојања. А све зато што око овог корена има много ђубрива и нечистоће. Очистимо га својим разумом“.[16]

XI У настављању интимног живота код старијих супружника нема ничег за осуду.

„Онога ко живи на законити начин са женом чак до старости нико неће почети да осуђује; док користољубивог осуђују сви; чак су и многи од спољашњих (незнабожачких) философа презирали богатство, а жене – никада. Толико је ова страст снажнија од страсти за богатством. Међутим, пошто је наша реч усмерена ка Цркви, наводићемо доказе из Писма, а не од споља. О страсти за богаћењем, Павле скоро у виду заповести говори следеће: кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1. Тим. 6:8), док о женама следеће: Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете.“[17]

Станоје Станковић

[1] Беседы на послание к Римлянам, 13 // Творения. Т. 9. Кн. 1. СПб., 1903. С. 636-637.

[2] Беседы на послание к Титу, 3 // Творения. Т. 11. Кн. 1. СПб. 1905. С. 860.

[3] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy-na-poslanie-k-efesjanam/24

[4] Толкование на книгу пророка Даниила, 1 // Творения. Т. 6. Кн. 2. СПб., 1900. С. 492-493.

[5] Беседы на Евангелие от Матфея, 17 // Творения. СПб., 1901. Т. 7. Кн. 1.

[6] Толкование на книгу пророка Даниила, 1 // Творения. Т. 6. Кн. 2. СПб., 1900. С. 492-493.

[7] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy-na-poslanie-k-efesjanam/20

[8] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy-na-evangelie-ot-ioanna/87

[9] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolkovanie-na-pervoe-poslanie-k-fessalonikijtsam/5

[10] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolkovanie-na-pervoe-poslanie-k-fessalonikijtsam/5

[11] Книга о девстве, 19 // Творения. СПб., 1895. Т. 1. С. 307. Эту же мысль святитель повторяет и в более поздней своей проповеди. См. Беседа на слова апостола: «Но, во избежание блуда, каждый имей свою жену» (1Кор.7:2) // Творения. Т. 3. Кн. 1. СПб., 1897. С. 208-209.

[12] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy_o_brake/#0_3

[13] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy_o_brake/#0_1

[14] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/kniga_o_devstve/#0_48

[15] Беседы на первое послание к Коринфянам, 19 // Творения. Т. 10. СПб., 1904. С. 178-179.

[16] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolkovanie-na-poslanie-k-kolossjanam/12

[17] См. Беседы на послание к Титу, 5 // Творения. Т. 11. Кн. 1. СПб. 1905. С. 869.

извор

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској православној цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако:

Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: “Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство”.

Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: “Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?” И тако га отпусти празних руку.

Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: “Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство”. Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: “Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују”.

Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: “Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче”.

Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево.

Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења.

Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве.

После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога – Теодосије и Доментијан.

Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин!

Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године “херцегом (тј. војводом) од светог Саве”. Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби.

Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика – Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава.

О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског… Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету” и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три.

Спаљивање моштију Светог Саве

Сваке године, 10. маја, Српска Православна Црква молитвено се сећа и обележава дан спаљивања моштију Светог Саве Српског. Године 1594. на београдском брду Врачар, турски војсковођа Синан-паша сурово кажњава Србе. Те године банатски Срби су подигли устанак против турске власти. Лик српског великана ношен је на заставама. Као казну за ову буну у крви угашеној, Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година, и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија. Мошти Светог Саве биле су, по речима историчара, „извор српског државног легитимитета“ и „симбол српских традиција о држави и независности“. Како бележе савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Пепео просветитеља српског био је разнет на све стране.

И где год је трунка пепела му пала,
ту је нова љубав к’ роду засијала!

Јован Јовановић Змај

https://mitropolija.com/2026/05/18/prenos-mostiju-svetoga-save-prvog-arhiepiskopa-i-prosvetitelja-srpskog-3/

Свети праведни Јов бејаше из племена Авраамова; живљаше у земљи Узу[1], у Арабији. Јов беше човек истине, беспрекоран, праведан и благочестив, и уклањаше се ода зла. Он имађаше седам синова и три кћери. И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу; и дела његова беху велика на земљи; благородством и честитошћу то беше највећи од свих људи на Истоку. И синови његови састајаху се, и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима. Синови Јова живљаху међусобно у толикој љубави и слози да, иако становаху у засебним кућама, ипак никад не вољаху један без другога јести или пити. Тако, једнога дана они обедоваху заједно код најстаријег брата, а другога дана код другога брата, и на такав начин обредивши се за седам дана, они опет почињаху од најстаријега. А те гозбе њихове биваху умерене и чесне, уредне и тихе, без пијанства, нереда и граје. Јер добри и праведни отац њихов не би допустио скупове, на којима би имао удела грех преједања, пијанства и непристојности, већ би их сигурно забранио. Али он, видећи њихову добру нарав и кротост и толику међусобну љубав која се ретко сусреће међу браћом, не забрањиваше им гозбе већ уживаше у томе. И кад би се они обредили гозбом у току седам дана, Јов је слао к њима опомињући их и саветујући, да сваки брижљиво испита своју савест, није ли што сагрешио речју или мишљу противу Господа, јер се праведни Јов веома бојаше Бога, и то се бојаше не страхом роба већ cтрахом синовље љубави, и брижљиво пажаше на себе и на сав дом свој, да се не учини нешто што би разгневило Господа Бога.

Но богобојажљиви праведник не само упућиваше децу своју да воде беспрекоран живот и да ни у мислима не греше пред Творцем својим, него и сам, устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свију њих за грехе њихове, јер говораше Јов у себи: може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше праведни Јов сваки пут (Јов. 1, 5).

Једнога дана анђели Божји, чувари рода људског, изађоше пред Господа да Му поднесу људске молбе и изложе њихове сваковрсне невоље. Са њима изађе пред Господа и Сатана, кушач и клеветник људски, и то не као онај који може заједно са анђелима предстати Богу на небу, одакле је збачен, већ стојећи издалека ван неба пред свевидећим оком Божјим. И речe Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори Господу и рече: Проходих земљу и обилазих. А рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онаквога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла. А Сатана одговори Господу и рече: Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати? На то Господ рече Сатани: Ево, све што он има предајем у твоје руке; а њега самог да ниси дарнуо. И отиде Сатана од Господа (Јов. 1, 6-12).

Једнога дана кад синови Јовљеви и кћери његове јеђаху и пијаху вино у кући свог најстаријег брата, гле, дође гласник Јову и рече: Волови ораху и магарице пасијаху покрај њих, а грабитељи дођоше и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође други гласник и рече Јову: Огањ спаде с неба и спали овце и момке, и прождре их; и само ја један утекох да ти јавим. Докле овај још говораше, дође трећи гласник Јову и рече му: Халдејци у три чете ударише на камиле и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође нови гласник и рече Јову: Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући свог најcтаријег брата; утом изненада наиђе страшна олуја из пустиње, удари у четири угла од куће, те паде на децу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим. Чувши то, уста Јов и раздра плашт свој, и остриже главу своју, и посу је пепелом, и павши ничице поклони се Господу, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов. 1, 13-22).

Опет једнога дана дођоше анђели Божји да стану пред Господом; а дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори: Проходих земљу и обилазих. И рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онаквога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си измолио његово имање и низашта погубио му децу и момке. А Сатана одговори Господу и рече: Кожу за кожу, и све што човек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела његовог и костију његових, и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати. А Господ рече Сатани: Ево ти га у руке; само му душу чувај (Јов. 2, 1-6).

И отиде Сатана од Господа, и удари Јова злим приштем од главе до пете, те он узе цреп па стругаше гној свој; и сеђаше на ђубришту изван града. А кад прође много времена, жена Јовљева рече Јову: Докле ћеш трпети? Ево, почекаћу још мало у нади на cпасење. Ето, нестаде са земље спомен твој – синови твоји и кћери твоје, које узалуд у мукама родих и с трудом одгајих. А и ти сам седиш у гноју и црвима; без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, и из дома у дом, очекујући да зађе сунце, да бих се ноћу одморила од трудова мојих и од болести мојих од којих сада патим; – него реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, рече: Зашто говориш као луда жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога (Јов. 2, 7-10).

А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из свога места: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намићанин, договоривши се да дођу да га посете и утеше. И подигавши очи своје из далека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати, и раздраше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави. И сеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори реч, јер виђаху да су патње његове врло велике (Јов. 2, 11-13).

Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог јавивши се поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао. И родише му се опет cедам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега 248 година све славећи и хвалећи Бога.

Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље по неисказаном промислу свом, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Због тога праобразног значаја који живот и страдање праведног Јова има, Књига о Јову чита се у одломцима у току Страсне, то јест Страдалне седмице, и то: на Велики понедељак, на вечерњу гл. 1, ст. 1-12; на Велики уторак, на вечерњу гл. 1, ст. 13-22; на Велику среду, на вечерњу гл. 2, ст. 1-10; на Велики четвртак, на вечерњу гл. 38, ст. 1-23; на Велики петак, на вечерњу гл. 42, ст. 12-17.

НАПОМЕНЕ:
[1]Земља Уз налазила се југоисточно од Палестине, иза Мртвог мора; или још источније према Халдеји, где је и Аврамов отац живео.

Житија Светих – архимадрит Јустин Поповић

Фото: Православие.ру

Свето Јеванђеље је позив на мир и мирења, подстицај на праштање. Кратко и јасно, вели Господ: „Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“. (Мт. 6, 14) Разумнима довољно. Мука је што код зависти и мржње, гнева и злобе мало разума остане. И човек се понаша супротно здравој памети, људи и заједнице, и читави народи, понашају се у корист своје штете. Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтева од човека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удeо у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој.
Да би се, уопште, могло живети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и после те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са децом, деца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се деца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо где стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали.
Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помера те границе у бесконачност.
Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући речи ове молитве а не творећи по њима, свесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, пре но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25)
Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у заветрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити.
„Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцен савет свакоме од нас. Свако од нас, пре но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују.
Свако од нас треба да опрости другоме пре но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан пример: Неки брат би увређен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хте ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си целим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Саветујем ти, да иако је друг твој згрешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згрешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме.
„Ако ти сагреши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згрешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагреши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4)
Овај Христов захтев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вере. Знамо да вера чуда чини.
Свети оци саветују да човек не дозволи да га залазак сунца затекне у гневу и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их време лечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лечење. Зато, док се није престало са говором, још док реке речи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно.
Сажета порука старозаветног мудраца гласи: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хлеба, и ако је жедан, напој га воде, јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наследите благослов.“(1.Петр.3, 9)
Када ми на зла наших ближњих и даљњих не бисмо додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову меру зла, васељена би пропевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо целу вилицу, што ми због једне речи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вређају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтев, ако за њега треба дометање вере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12)
Пре света, и пре сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред олтаром, и иди те се најпре помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24)

протојереј Василије Томић

Извор: Пријатељ Божији

Многи кажу: „Желимо доказ Божјег постојања овде и сада!“ Ове ствари се могу спознати само у једноставности. То се односи и на одговоре на највећа егзистенцијална питања…

Не могу вам доказати постојање Бога, јер је Он лични, еротски и искуствени однос. Стога, не могу вам доказати љубав коју осећам према Њему. Не постоји доказ љубави, ероса или слободе. Нигде нећете наћи математичке једначине и хемијске анализе ових ствари. Нити вам могу објаснити искуство брака као јединства ако га још нисте искусили.

Управо љубав према Христу потврђује Његово постојање, јер не можете бити заљубљени и имати однос са нечим што не постоји... Сам Господ нам показује овај пут искуства и откривања личности.

Онима који сумњају у постојање Бога, можемо упутити позив: „Дођите и видите“...

Упознајте Га и осетите, али уз услов да прво морате отворити своје срце, као што отварате прозоре да бисте пустили сунчеве зраке унутра. Тада вам неће бити потребан доказ, јер ће ваше срце куцати за Божанску Личност, а то је највећи искуствени доказ пред којим се све науке клањају.

Тешко нама када бисмо Бога могли описати физичким величинама. Какав би то био Бог који се уклапа у материјалне доказе, иако је Он створио материјални свет и стоји изнад њега?!

Ипак: како се може доказати постојање Бога? Одговор је један – кроз наш однос са Њим. Кроз начин на који творевина постоји у односу са Творцем. Када блудник или злочинац постане светац, то може бити само дело Бога. Таква трансформација нас чини особама које ступају у односе. Ја, јадни, позван сам да постанем „учесник божанске природе“ и да  заједничарим са Богом, који је личност и однос, јединствено и нераздвојно Тројство.

Са ким заправо ступам у везу? Са Оним који је Алфа и Омега свег стварања. Са Оним који је Почетак и Крај. Са Оним који има љубав која се не може изгубити, јер је Он сам љубав. Ово је љубавни тројствени однос – заједница између особа.

Неко ме је питао како да упознам Бога и да ли Он на крају постоји...

Усклади се, човече, са језиком смирења и следи пут светости, и ускоро ће ти се Бог открити. Вероватно ти се неће појавити у визији - није у томе ствар. Не могу да видим сунце, јер ме његов сјај заслепљује, али његова топлота је довољна да потврди његово постојање. Али чак и ако не бисмо могли да докажемо постојање сунца, могли бисмо да питамо цвеће о томе.

Многи људи који живе у атеизму питају се: „Зашто Бог не ради ово, зашто не ради оно?“ Бог није машина. Његова тишина, воља и поступци не покоравају се људској логици, иначе не бисмо говорили о Богу, већ о идолу чије дугмад притискамо да бисмо га активирали.

Многи људи не разумеју човечност Бога — Христа, друге Личности Светог Тројства, Сина Божјег и Речи Божје. Нажалост, у нашим умовима имамо друге идеје о Њему. Желимо да Он буде идол, а не особа. Желимо Га за трговину, а не за односе. Постоји одговорност у односима, а то нам се не свиђа.

Када неко верује у Бога, многи га питају: „Где сте га видели?“ Драги моји! Глупи смо! Не верујемо у Бога који се оваплотио, али када неко каже да верује у љубав и слободу, коју нико никада није видео, већ само осетио и доживео, ми не постављамо исто питање. Ово искуствено искуство је истовремено оваплоћење, постојање, живот и доказ.

Господње речи: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ односе се не толико на наше различите животне потребе, колико на саму Његову Личност.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор 

Свештеници Лука Верић и Дарко Радовановић

Свети Василије Велики: „Чувши: Нема зла у граду које не учини Господ, схвати да изрека под речју „зло“ подразумева несреће које се шаљу на грешнике ради исправљања прегрешења. Јер, речено је: Мучих те и глађу те морих… да бих ти добро учинио (Пон.3,8; 16), заустављајући неправедност пре него што се безмерно рашири, као што се речна струја обуздава неком чврстом браном и преградом. Услед тога, болести у градовима и народима, суша у ваздуху, неплодност земље и несреће какве свако сусреће у животу пресецају нарастање зла. Свако слично зло потиче од Бога ради отклањања узрока истинских зала. И телесна страдања и спољашње несреће смишљени су ради обуздавања греха. Према томе, Бог уништава зло, а не да зло проистиче од Бога. Лекар не уноси болест у тело, него је уништава. Разарање градова, земљотреси, поплаве, пораз војске, бродоломи и истребљење великог броја људи било од земље, мора, ваздуха, ватре или неког другог узрока, дешава се да би се уразумили остали, будући да Бог свенародне пороке уразумљује народним бичем. Грех је, дакле, главно зло и зависи од наше воље. И једино њему приличи назив зла. Од нас зависи да ли ћемо се уздржати од злоће или ћемо бити порочни. Остала зла могу бити или повод да се покаже одважност (као код Јова који је у једном тренутку остао без деце, био лишен читавог богатства и прекривен гнојавим ранама), или као повод за исцелење од учињених грехова (као код Давида, који је претрпео осрамоћење царског дома као казну за незакониту жељу). Знамо и за страшне казне друге врсте, које шаље праведни суд Божији, како би они што се лако приклањају греху постали разумни. Датана и Авирона је, на пример, прогутала земља, повукавши их у провалије и поноре који су се под њима отворили (уп. Бр. 16,31-33). Наведеним начином кажњавања, наравно, нису поправљени они сами (јер, како би било могуће да се поправе они који су сишли у ад), али су својим примером уразумили остале. На сличан начин је и фараон био потопљен са свом својом војском. На сличан начин су истребљени и они који су претходно насељавали Палестину“[1].

Преподобни Јован Дамаскин: „Међутим, када се каже да је Бог тај који ствара зло (Ис. 45:7), и хоће ли бити несрећа (зло) у граду, а Господ да је не учини (Ам. 3:6), не показује се на Бога као на узрочника зала; него је реч зло двообразна и има двојако значење: те некад указује на оно што је зло по природи, што је противно врлини и вољи Божијој, а понекад указује на оно што је, према нашем схватању, зло и мучно, односно на беде и несреће. Оне су, наиме, будући да су болне, наизглед зле, а у ствари оне су добре: јер бивају узрок повратка Богу и спасења онима који су благоразумни; Писмо, дакле, вели да само оне од Бога бивају. Ваља, пак, знати да смо ми и тих зала узрочници: јер невољна зла потомци су добровољних зала.

Ваља знати и то да је обичај божанственога Писма да о нечему о чему треба говорити као о последици говори као о узроку; сетимо се стиха: Самоме Теби згреших, и на Твоје очи зло учиних, a Ти си праведан у речима својим и победићеш када Ти суде (Пс. 51:4) јер онај који је згрешио није згрешио зато да би Бог победио, нити су Богу били потребни наши греси да би се Он због њих показао победником. Јер Он несравњиво односи победу против свих и ако нису грешили, будући да је саздатељ и непостижив и нестворен, имајући славу по природи а не стекавши је; него, када ми грешимо Он није неправедан исказујући свој гнев и опраштајући онима који се покају, и показује се победником над нашом злобом“[2].

[1] https://svetosavlje.org/besede-2/16/

[2] https://svetosavlje.org/tacno-izlozenje-pravoslavne-vere/93/

извор

Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка, једнога дана, смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан“, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу, због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем, Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.
 

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2026/05/15/sveti-mucenici-timotej-i-mavra-2/

Најопаснији човек је често онај који говори оно што нико не жели да чује. Пророка Јеремију су исмевали, затварали и бацили у блато само зато што је видео и говорио да се изнутра већ распало оно што је споља изгледало свето и нетакнуто. Прича о пророку Јеремији и данас звучи застрашујуће савремено.

Можда се неко пита: зашто Православна Црква и данас прославља старозаветног пророка, човека који је живео вековима пре Христовог рођења? Зар Јеремија није само део историје јеврејског народа?

Али за хришћане, старозаветни пророци нису тек историјске личности једног народа, нити религиозни споменици далеке прошлости. Они су људи који су много пре Христовог доласка носили у себи исти бол због људске удаљености од Бога, исту борбу за истину и исту верност која не зависи од тога да ли ће бити прихваћена. У њиховим речима Црква препознаје наговештај онога што ће се у пуноћи открити у Христу.

Јеремија је у томе посебан. Црква није сачувала само успомену на његов живот, већ и његове речи – међу њима и потресни Плач Јеремијин, један од најдубљих текстова покајања и бола у целом Светом Писму. У његовом плачу не чује се само туга због рушења Јерусалима, већ и бол човека који гледа како се народ удаљава од Бога и иде ка сопственом паду.

Зато Јеремија није само пророк древног Јерусалима. Он је пророк сваког времена у ком људи радије бирају утеху него истину, форму уместо суштине и побожност без промене срца.

Замислите ово: добијете задатак да говорите истину. Свако јутро устанете и говорите. Годинама. Деценијама. И нико вам не верује. Не само да вам не верују – исмевају вас. Затварају вас у тамницу. Бацају вас у бунар. Траже да ућутите. А ви не можете да ућутите. Не зато што сте луди, нити зато што волите сукоб, него зато што знате нешто што би другима могло да спасе живот – и не можете да се правите да то не видите.

То је живот Светог пророка Јеремије, чији спомен данас прослављамо. Постоје људи чије речи не пријају уху, јер не ласкају и не умирују. Њихова реч не тражи одобравање, већ место у савести. А управо ту почиње прича о Јеремији.

Истина која не ласка

Постоји народна мудрост: „Ко доноси лоше вести, не добија захвалност.“ Јеремија је то осетио на сопственој кожи, буквално. Живео је у Јерусалиму у време када је све изгледало добро споља. Храм је стајао. Свештеници су служили. Народ је долазио на празнике. Постојао је поредак, постојала је религија.

Само – нешто је било труло изнутра. Људи су говорили: „Господ је с нама“, а одмах затим настављали свој живот без милости, без правде и без истинског покајања. Вера је постала навика. Обред без смисла. Форма без душе. Јеремија није рушио веру. Рушио је илузију да вера може да постоји без срца. А то је нешто што људи ретко праштају.

Много је лакше слушати речи које нас умирују него речи које нас позивају на промену. Лакше је сачувати лепу слику о себи него погледати истину у лице. Јеремија је ту истину видео. И изговорио. Нису му захвалили.

Пророковао је више од четрдесет година да ће доћи Вавилонци и разорити град ако се народ не промени. Главари су га оптуживали за издају: „Ко тако говори у рату – руши морал народа!“ Свештеници су га прогонили. Одбацили су га пријатељи. Чак се и његова породица из Анатота, његовог родног места, окренула против њега. Једном су га спустили ужетом у бунар без воде, у блато, да тамо умре заборављен. Спасио га је један странац – Етиопљанин Авдемелех – који је умолио цара да пошаље људе да га извуку.

И онда су Вавилонци заиста дошли. Град је пао. Храм је разорен. Народ је одведен у ропство. Испоставило се да је Јеремија био у праву – до последњег детаља.

Али трагедија није била само у рушењу зидина. Рушење је почело много раније, у срцима. Градови се ретко распадају онда када падну спољни зидови; много чешће падају онда када се изнутра изгубе истина, правда и способност човека да чује савест.

Човек који је желео да ућути – а није могао

Многи замишљају пророке као људе од камена: сигурне, неустрашиве, непоколебљиве. Јеремија је био нешто много ближе нама. Плашио се. Умарао се. Падао духом. Желео је да побегне. У једном тренутку, исцрпљен од одбацивања и бола, узвикује: „Проклет да је дан у који сам се родио!“

То није богохуљење. То је човек који је дошао до самог дна. И управо је ту Јеремија толико велики. Он не глуми снагу. Не претвара се да га ништа не боли. Не говори: „Све је лако кад је Бог са мном.“ Он каже: тешко ми је. То је ретка искреност.

А ипак – остаје. Не зато што ужива у страдању, нити зато што жели конфликт. Него зато што не може другачије. Сам каже да, кад покуша да ућути, реч у њему гори „као ватра затворена у костима“ и не може да је задржи.

То познаје свако ко је некада морао да каже истину која ће га коштати. Свако ко је упозоравао ближњег и знао да ће због тога бити погрешно схваћен. Свако ко је остао веран нечему што није доносило корист, похвалу или успех. Понекад мислимо да је храброст одсуство страха. Код Јеремије видимо нешто дубље: страх постоји, слабост постоји, жеља да се одустане постоји – и ипак човек остаје веран. Не зато што је јак, већ зато што истина коју носи постаје јача од његовог страха.

Плач који није слабост

Јеремија је написао Књигу плача, један од најтужнијих текстова у целом Светом Писму. Али он не плаче зато што му је жао себе. Он плаче зато што воли народ који га је одбацио.

Плаче над градом који је упропастио сам себе, иако је могло бити другачије. То је бол који познаје свако ко је гледао некога блиског како уништава сопствени живот – а није могао да помогне. Не зато што није хтео, него зато што онај други није хтео да чује.

Отац који гледа сина како пропада. Мајка која зна да ћерка греши, а не може ништа. Пријатељ који је рекао истину и изгубио пријатељство. То је Јеремијин плач.

И управо зато тај плач није слабост. То је доказ да је срце остало живо. Да га одбацивање није претворило у хладног човека. Да је и после свега остао способан да воли.

Када је касније Христос заплакао над Јерусалимом, у том плачу као да одјекује и Јеремијин глас – бол због народа који не жели да чује оно што би га могло спасити. Ни један ни други не стоје изнад народа као хладне судије. Они стоје унутар бола народа, носећи га у себи. Истина код њих никада није одвојена од љубави.

Зашто је важан данас

Лако је сада, две и по хиљаде година касније, рећи: „Јеремија је имао право.“ Али да сте живели тада – да ли бисте га слушали? Или бисте и ви рекли: „Овај човек шири панику.“ „Мрачи.“ „Слаби народ.“?

Свако доба има своје Јеремије – људе који виде нешто што други не желе да виде и говоре, иако их то кошта. И свако доба им углавном одговара исто: исмевањем, ћутањем или одбацивањем. Јер истина није увек тешка зато што је неразумљива. Често је тешка зато што тражи промену.

Зато нас Јеремија и данас пита, тихо, преко векова: Шта радим са речју која ме узнемирава? Да ли је одбацујем зато што је лажна – или зато што је истинита?

То питање важи и за наш свакодневни живот. За тренутке када нас савест упозорава, а ми покушавамо да је заглушимо. За тренутке када чувамо форму, а губимо суштину. Јер човек може бити окружен свим што је свето, а ипак остати далеко од Бога.

Верност без награде

Јеремија није дочекао победу. Није видео обнову Јерусалима. По предању, умро је у Египту, далеко од завичаја, одведен тамо против своје воље од народа коме је служио. Споља гледано – потпуни пораз.

Али постоји једна врста верности која је већа од успеха. Јеремија нас учи да вредност живота не лежи увек у томе колико смо признати, успешни или прихваћени, већ у томе да ли смо остали верни истини коју смо препознали. Чак и онда када не видимо плодове.

Његов плач и данас теши људе у мраку. Његове речи и данас буде савест. Његова борба и данас делује блиско свакоме ко је некада био одбачен зато што је покушао да остане веран ономе што је истинито. И можда је управо ту његова победа. Не у томе што су га послушали, него у томе што није постао другачији и онда када га нико није хтео чути.

У времену када се истина лако замењује удобношћу, а верност мери успехом, Јеремија остаје сведочанство да човек не мора да победи да би био у праву – и да не мора да буде прихваћен да би био веран.

Извор: Фондација „Пријатељ Божији“

Рођен и васпитан као незнабожац, Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу (864 год.) добије име Михаил. Патријарх Фотије Цариградски (858-886 год.) (Св. Фотије празнује се 6 фебруара) пошље му свештенике, који постепено крстe сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарији противили су се новој вери, али је нова вера победила, и крст се заблистао на многим храмовима што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици Св. Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском, језику науку Христову.Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола, па постави млађег сина Симеона. Потом обуче монашку ризу, повуче се у тишину, где у подвигу и молитви мирно сконча земни живот "у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан", и пресели се у небески живот 2 маја 906 године.

Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије.

— Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање?

— Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21).

А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист.

Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо.

— У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу?

— Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао.

— Шта је најважније у духовном раду хришћанина?

— Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу.

Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу.

— Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу?

— „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу.

— Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)?

— Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи.

— Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету...

— Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском.

Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава.

Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час.

— Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради?

— За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло.

Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „Припремите пут Господњи, поравните стазе његове.“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом.

Његово блаженство Митропоит кијевски и целе Украјине Онуфрије

извор

Свети Јаков, син Заведејев и брат светог еванђелиста Јована Богослова, беше један од Дванаесторице апостола. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са својим братом Јованом одмах пошао за Господом (Мт. 4, 21-22). Обојица су слушали проповед Спаситељеву из пречистих уста Његових и гледали чудеса Његова. И Господ их толико заволе, да Јовану допусти да легне на прси Његове, а Јакову обећа чашу коју сам испи (Јн. 13, 23-25; Мт. 20.23). Но и они толико Господа свог заволеше и толику ревност за Њега показаше, да хтедоше низвести огањ с неба на неверујуће Самарјане да их истребе. И они би то учинили, да им дуготрпљиви Господ није забранио (Лк. 9, 54-56). Овој двојици и апостолу Петру Господ је откривао највеће тајне; пред њима се преобразио на Тавору и показао им славу Свога Божанства; пред њима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском.

После пријема Духа Светога свети апостол Јаков проповедао је Еванђеље по разним земљама, и ишао је до Шпаније. По повратку из Шпаније у Јерусалим, он постаде Јеврејима страшан као гром, јер је неустрашиво проповедао о Христу Исусу да је истинити Месија, Спаситељ света. И препираше се с фарисејима и законицима о Светом Писму, изобличавајући њихову тврдоглавост и неверје. А они, не могући му никако одолети, најмише неког мађионичара Хермогена, да се он препире с Јаковом и посрами проповед његову. Но овај охоли мађионичар не хтеде сам разговарати с Јаковом, већ посла ученика свог Филита, изјављујући: Не само мене лично, него ни ученика мог неће моћи Јаков победити у препирци.

У препирци са светим Јаковом Филит не могаде противстати премудрости Духа Светога у апостолу, већ као нем умуче и не отвори уста своја да противречи апостолу. И познавши истину, умилење се разли по души Филитовој. И Филит се врати к своме учитељу мађионичару, и обавести га да је наука Јаковљева неодољива и да је он чудесима потврђује. И саветова Филит учитељу, да се одрекне своје науке и постане ученик Јаковљев. А охоли Хермоген помоћу мађија дозва демоне и нареди им да Филита држе на једном месту као окованог и укопаног да се не може маћи, и рече Филиту: Видећу да ли ће те тај Јаков избавити. Тада Филит посла тајно једног човека к апостолу и извести га да је помоћу Хермогенових мађија свезан од демона. А апостол му посла свој убрушчић, наређујући му да тај убрус узме и изговори ове речи: Господ дреши свезане, Господ подиже оборене (Пс. 145, 7. 8). - Чим то Филит изговори, одмах се ослободи невидљиве свезаности, јер демони, уплашени од апостоловог убрушчића и силе изговорених речи, оставише Филита и побегоше. Филит се наруга Хермогену, па отрча к светоме Јакову који га поучи светој вери и крсти.

Хермоген пак, бесан од јарости и гнева, закле демоне који му служе, да му Јакова и Филита доведу везане. И када се демони приближише дому у коме беху свети Јаков и Филит, Анђео Господњи, по наређењу Божјем, одмах ухвати те демоне, свеза их, и стаде их мучити. И невидљиви демони, мучени силом Божјом, викаху на сав глас свима, говорећи: Апостоле Христов Јакове, смилуј се на нас, јер смо ми по наређењу Хермогеновом свезали тебе и Филита, и ето сада смо сами чврсто везани и љуто мучени. На то свети Јаков рече: Анђео Божји који вас је свезао нека вас одреши, па идите и доведите овамо Хермогена не учинивши му ништа нажао.

Демони тог тренутка бише одрешени, па одјурише Хермогену, шчепаше га и за трен ока поставише свезана пред апостолом. И мољаху апостола да им допусти да своје муке искале на Хермогену. А апостол упита демоне, зашто не везаше Филита као што им Хермоген беше наредио. Демони одговорише: Ми не можемо ни мушицу покренути из твога дома. - И рече апостол Филиту: Господ наш заповеда да за зло узвраћамо добром. Зато одреши Хермогена, и ослободи га од демона. И би тако. Апостол онда рече Хермогену, ослобођеном од уза демонских: Господ наш не жели да има невољне слуге, који Му под морањем служе, већ оне који Му добровољно служе. Стога иди куда хоћеш. На то му Хермоген рече: Чим изађем из дома твог, мене ће демони убити, јер знам колико је страшан њихов бес. И ја се не могу избавити од њих, ако ме ти не заштитиш.

Тада му апостол даде свој путнички штап. Са тим штапом Хермоген оде својој кући, а демони га не нападоше нити уплашише. И тако познавши силу Христову, и видевши немоћ демона, он покупи све своје мађионичарске књиге, па их однесе светоме Јакову, и припавши к ногама његовим, вапијаше: Истинити слуго истинитога Бога, ти спасаваш од погибли душе људске, смилуј се на мене, и прими непријатеља свог за ученика. - И пошто Хермоген би научен светој вери, прими крштење, и по апостоловом наређењу спали све мађионичарске књиге. И би служитељ Христов, и чињаше чудеса именом Христовим.

Видевши то, Јевреји се силно разјарише, и наговорише цара Ирода да дигне гоњење на Цркву Христову и да убије Јакова. И цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве; и погуби Јакова брата Јованова мачем. И видевши да је то по вољи Јеврејима настаде да ухвати и Петра, кога и баци у тамницу (Д.А. 12, 1-4). А Јевсавије, епископ Кесарије Палестинске, пише о светом Јакову ово: Када Ирод осуди Јакова на смрт, неки Јосија који беше један од клеветника на апостола пред Иродом, видећи јунаштво, храброст, светост и невиност светога Јакова, и познавши истину његове проповеди, покаја се и поверова у Христа, и изненада се показа исповедник Христов. Јер одмах и он заједно са светим апостолом Јаковом би осуђен на смрт. И када заједно иђаху на губилиште, свети апостол исцели једног узетог који лежаше крај пута. И припремајући се за посечење, Јосија моли светог Јакова да му опрости грех клевете који учини у незнању. А Јаков га загрли и целива и рече му: "Мир теби и опроштај! И обојица погнуше главу под мач и бише посечени за Господа. То би 45. године у Јерусалиму. И тако Свети апостол Јаков Заведејев постаде други мученик Христов, после Светог првомученика Стефана. А ученици Светог апостола Јакова, научени Богом, узеше тело свога учитеља и чесно га погребоше. Свете мошти његове почивају у Шпанији, где му се на гробу и до данас догађају исцељења и збивају чудеса у славу Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног од целокупне твари вавек, амин.

https://www.spc.rs/sr/news///11075.sveti-apostol-jakov-zevedejev.html