У граду Брусу, на граници Витиније, Фригије и Мизије, близу горе Олимпа, свети Тимотеј беше епископ. Због чистоте и светости свога живота он доби од Бога дар чудотворства. Једном он уби огромног змаја, који се беше угнездио у једној пештери под кипарисом, и силна зла чинио стоци и људима. И то га уби на тај начин, што му у чељусти убаци покривач којим се на светом престолу покрива освећени хлеб. Другом приликом он исцели неког цара, по имену Арита, који је боловао од тешке смртоносне болести. Исто тако он не само исцели једну царицу која је била на самрти, него је и обрати од таме идолопоклонства ка светлости истините вере. Сем тога, дарованом му благодаћу он сваковрсне болести исцели, и силом Христовом многа чудеса сатвори, и учењем својим паству своју просвети, и мноштво неверних ка Христу обрати.

А када на римски престо ступи цар Јулијан, који се одрече Христа и поклони идолима, па стаде жестоко гонити Цркву Божију, тада се свети Тимотеј нарочито труђаше у проповедању речи Божије, утврђујући верне у вери и изобличавајући незнабошце због њихових заблуда. Чувши за светитеља, незнабожни цар Јулијан нареди да га ухвате и приведу к њему, па га онда баци у тамницу. Окованом светитељу долажаху многи у тамницу, и он их учаше о Христу, истинитом Богу. Сазнавши за то, Јулијан запрети светитељу да више не учи о имену Исусовом. Но свети Тимотеј не послуша безбожног и безаконог цара, већ и даље неустрашиво чињаше оно што као епископ треба да чини: учаше народ. А када цар Јулијан понова сазнаде да свети Тимотеј без страха проповеда о Христу, разгневи се и посла џелата те светитељу одсече главу у тамници, 362. године. После блажене кончине свештеномученикове, верни узеше свето тело његово и чесно погребоше. Од његовог гроба даваху се многа чудесна исцељења од разних болести и недуга, у славу Христа Бога нашег.

Ово је вероватно питање које данас забрињава већину људи.

Неки, суочени са страхом од катаклизама и губитака, верују да морају журити кроз живот, похлепно уживајући у сваком могућем задовољству и забави; други се затварају од света, његових изазова и лудила и смрзавају се, губећи интересовање за живот и оне око себе; неки падају у страх и панику, лутајући из једне крајности у другу; а неки уживају у мржњи која је, нажалост, тако обилно просута у нашем свету.

Друштвене мреже су прожете мржњом, смрћу, смехом и сузама. И чини се да окрутност корисника расте са сваким даном који пролази, без краја на видику. 

Жуч преплављује вести, већ преплављене крвљу, отроване лажима и заслепљене ђаволским облацима дима.

Било који позив на мир и разум, размишљање и лепоту, изазива баражу негативности; миротворци се исмевају, морално уништавају и заражавају губом мржње. Али ништа се не може изградити на мржњи; она рађа само уништење и зло, баш као што освета рађа само освету. Ко сеје ветар, пожњеће вихор.

Око за око је позив Старог завета; Нови завет је донео љубав и опроштај. И свиђало нам се то или не, духовни закони су неумољиви: они који жуде за крвљу, на крају ће је и добити, а они који траже љубав, сигурно ће је пронаћи.

Када сунце изађе из облака дима и чађи (а хоће!), светлост Истине ће открити пепео демона и трагове сатанских саботажа. И доћи ће просветљење.

Стога, да не бисмо постали гориво бачено у бесни пакао мржње, морамо одржавати мирни дух, неговати мир око себе и повећавати доброту на земљи. И што је већи спољни притисак догађаја и разних фактора, то су наши напори да одржимо мирни дух вреднији у Божјим очима.

Данас, свако има прилику да угоди Богу — да донесе мир, а самим тим и живот. Избор је наш. И Бог ће то прихватити као жртву љубави према Њему.

Митрополит Антоније (Паканич)

извор

Већина људи не жели да чује реч Божију, други је слушају са задовољством, али не  прелазе на примену онога што су чули. Коначно, постоје неки који чују и слушају реч Божију.

Први су за сажаљење, други, иако су расположени, немају храбрости и одлучности да живе истински и зато не постигну ништа, трећи су благословени јер су успели да затворе уши за сирене овог света и дали су своје срце Христу без компромиса и изговора.

Браћа моја, није довољна наша вера у Христа, ако није праћена έργαделима. „ Тако и вера ако нема дела, мртва је по себи.“ (Јаков 2:17).

У принципу, дакле, морамо знати реч Божију да бисмо исправно веровали и онда прешли у послушност онога што смо чули и научили. Није ствар у томе да се зна о посту, већ да се пости, не ради се само о томе да се зна о црквеној служби, већ да се иде у цркву, није ствар у знању о љубави и опраштању, већ да се воли и опрашта. Знати да су блуд,  огорченост, лаж и крађа греси, не користи ми ако их починим; уместо тога више ћу одговарати пред Богом, јер иако сам знао, нисам применио Његову реч на свој живот.

Савети за исповест

Много пута волимо да се кријемо иза изговора. "Нисам хтео, али сам то урадио јер сам морао." Драги мој, хтео си, и урадио си то. Желели сте то и згрешили сте, желели сте то и нисте послушали реч Божију, желели сте да останете у својим страстима. Лако помињемо наше падове и извињавамо се са изговорима. Дакле, желели сте и згрешили сте, а сада Благодаћу Божјом, дођите до својих чула и заиста се покајте.

Први задатак наше вере у Христа је покајање, преузимање одговорности без уплитања  других (који могу бити одговорни). Реч Божија је забележена у Светој Библији и тумачена је од стране наших богоносних Отаца. Мислим да сви ми, мање више, знамо шта Бог жели, шта је исправно а шта је погрешно (то знамо из наше савести). Стога смо позвани да се боримо како бисмо могли да живимо онако како Бог жели. То се неће постићи дефетизмом. Многи хришћани, пре него што уопште покушају, кажу "нећу успети". Али, добри моји, нећете успети; али се потрудите вером, поверењем у Бога, који ће благословити овај напор да духовно напредује. Није поента да одмах победимо у овој духовној борби (јер имамо и ову духовну фантазију), већ да активно учествујемо у њој и да изађемо последњи.

Благословено је ићи на исповедање наших падова без изговора, али исповедање мора бити почетак борбе против себичности и наших страсти, јер ако се лако вратимо у своје признате грехе, то показује да нисмо одлучни да живимо истински, да нисмо одлучни да живимо онако како Бог жели, немамо покајање; то у суштини показује да је наша вера  проблематична.

Ово помињемо не да би вас разочарали, већ због размишљања како бисмо коначно могли да доносимо храбре одлуке у својим животима; да се одрекнемо свог ега, да узмемо свој крст и да следимо Христа не на путу Голготе - јер Голгота није наше одредиште - већ ка нашем Васкрсењу.

Покајање и исповедање

Да бисте искусили ове свете дане, основни услов је у вама да донесете одлуку о промени, а не само да идете на исповест. Јер ако нисте донели одлуку да примените реч Божију у свом животу, ваше признање ће једноставно учинити да се осећате емоционално добро (и зато ћете вероватно рећи неке од својих проблема и нећете признати своје грехе) а то ће бити без дубоког покајања са ваше стране. 

Поента је, дакле, једноставно да идемо код свог духовног оца и исповедимо да је наш живот порицање Божије речи и да нисмо вољни да се покоравамо Истини наше Цркве, увек доносећи изговоре за нашу непослушност и систематско кршење Божјих заповести.

архимандрит П. Павлос Пападопулос 

извор

У временима неизвесности и искушења, човек се често суочава са страхом, бригом и сумњом. Тада вера постаје више од уверења – она постаје ослонац који даје снагу да се истраје, сачува мир и не изгуби нада чак ни онда када се чини да је пут пред нама нејасан.
Живот сваког човека испуњен је тренуцима радости, али и периодима искушења. Постоје дани када се чини да су проблеми већи од наших могућности, да су одговори далеко, а будућност неизвесна. Управо тада се показује снага вере.

Вера не уклања све тешкоће из нашег живота. Она не обећава да ће сваки пут бити лак нити да ћемо бити поштеђени бола. Али вера даје нешто много важније – даје човеку снагу да кроз тешкоће пролази без очајања. Она подсећа да ниједна невоља није већа од Божије љубави и да ниједна тама не може угасити светлост наде.

Када човек изгуби поверење у Бога, лако постаје заробљеник својих страхова. Почиње да гледа само оно што га плаши и заборавља да постоји Онај који управља свим. Тада бриге расту, а срце постаје немирно. Међутим, када се човек ослони на Бога, његов поглед се мења. Проблеми можда остају исти, али душа добија мир и снагу да их носи.

Свети Пајсије је учио да многе наше бриге настају зато што покушавамо сами да носимо терет који треба да предамо Богу. Вера није пасивност нити одустајање од одговорности, већ поверење да Бог делује чак и онда када ми не видимо решење.

У најтежим тренуцима важно је сачувати молитву. Чак и кратка молитва изговорена са вером може донети утеху и охрабрење. Она подсећа човека да није сам и да свака борба има смисао када се води са Богом.

Онај ко верује не живи без проблема, али живи без безнађа. Његова нада није заснована на пролазним околностима, већ на поверењу у Бога. Зато вера постаје светлост која показује пут и онда када око нас влада тама.

Јер где постоји вера, тамо страх губи своју снагу. А где се човек узда у Бога, тамо се рађа мир који ниједна невоља не може одузети.

извор

Житије Светог оца нашег Кирила, архиепископа александријског

Велики учитељ црквени, свети Кирил Александријски беше родом из Александрије, од родитеља правоверних и племићског порекла, сестрић Теофила, патријарха александријског. Васпитање Кирил доби изврсно: у непрекидном стицању мудрости и у страху Божјем; он до савршенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајући Божанска Писма. Ујак његов, патријарх Теофил, видећи у њему велике способности и целомудрени живот, уврсти га у свој клир, поставивши младог Кирила за архиђакона. И би свети Кирил као миомирисан крин, посађен у црквеном врту, цветајући непорочном чистотом и умирисујући Цркву Христову богомудрим учењем. А би он и ученик преподобног Исидора Пелусиота.

По смрти Теофила блажени Кирил би од свију једногласно изабран за патријарха. Поставши патријарх, он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху слични фарисејима, јер се грађаху праведни пред људима, и тврђаху за себе да су чисти и далеко од свакога греха, и ношаху бело одело као знак свога тобож непорочног живота, и учаху да човека, који је после крштења пао у смртни грех, не треба примати натраг у Цркву. Нема, тврђаху они, опроштаја смртноме греху такога човека, осим да се такав човек поново крсти.

Ова јерес води порекло од Новацијана, који за царовања Декијева беше презвитер у Риму и жељаше да постане папа после смрти за Христа убијеног свештеномученика папе Фабијана. Али он не успе у томе, пошто блажени Корнилије би изабран за папу. Завидећи Корнилију, Новацијан се срђаше на њега и беше му противник у свему. У то време бејаше велико гоњење незнабожаца на хришћане, и многи од хришћана, уплашивши се свирепих мучења, принесоше жртве идолима; а затим, долазећи с покајањем, они исповедаху грехе своје са сузама. Видећи покајање њихово, свети папа Корнилије примаше их понова у свету Цркву, као што и Христос прими горко плачућег Петра. Међутим, презвитер Новацијан се противљаше папи, тврдећи да у Цркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоше и демонима жртву принесоше. При томе он хуљаше на светога папу, називајући га заједничарем идолопоклоника. Онда сам прекину општење са њим и, нашавши себи неке једномишљенике, начини се другим папом у Риму. Тако пониче јерес новацијана.

Од тада се новацијанска јерес стаде ширити свуда, па дође и до Александрије, и продужи постојати тамо све до доба светог Кирила. Ту новацијани умножише противна православљу деловања: они понова крштаваху оне који из православља приступаху њима, не допуштаху други брак, и друга неразумна новачења беху у њима. – Ове дакле јеретике, заједно са епископом њиховим Теопемптом, свети Кирил протера из Александрије у самом почетку свога патријарховања.

Затим се свети Кирил наоружа и против нечистих духова, да их истера из обиталишта њихових. Јер недалеко од Александрије налазило се једно насеље, звано Коноп, а близу њега друго место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште и обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за славословљење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин, и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких.

Прогнавши на тај начин невидљиве демоне из предграђа Александрије, свети Кирил се много стараше да и сам град потпуно очисти од видљивих демона, какви беху христоненавидници Јевреји, којих издавна беше врло много у Александрији. Јер још од дана Александра Великог и од оснивања Александрије тамо се доселише Јевреји, и временом се намножише у велико племе. Силно ненавидећи Христа и христоимене људе, они тајно и јавно чињаху хришћанима сваковрсне пакости и непријатности. Рђави и шкодљиви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравњено гори и шкодљивији беху ови непријатељи – Јевреји, јер они не само изазиваху свађе и смутње у граду, него и многобројна убиства и крвопролића приређиваху. Призвавши к себи старешине јеврејских синагога, светитељ Божји саветоваше им да свој народ обуздају и одврате од сличних злочина. Али они не само не послушаше светитељев савет, него загазише у још већи злочин.

У граду беше велика и прекрасна црква; звана Александровом, пошто је беше подигао епископ Александар. Једнога дана Јевреји се договорише, и наоружаше се као да ће у рат. И кад се спусти ноћ, они се растрчаше по улицама градским, вичући на сав глас: Александрова црква гори! Чувши то, хришћани стадоше излетати из својих домова и трчати да гасе пожар у својој цркви. И који год хришћани излажаху из својих домова, бездушни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или копљима, или ножевима, или нечим другим. И те ноћи би убијено мноштво хришћана.

Кад свану дан, сазнаде за тај покољ свјатјејши патријарх Кирил, и силна га жалост обузе. И захтеваше светитељ да се изведу на суд Јевреји – коловође покоља. Али градоначелник Орест, иако хришћанин по вери, помагаше Јеврејима штитећи убице, јер беше непријатељски расположен према светом патријарху. Тада се сам свети Кирил са мноштвом хришћана упути к јеврејском зборишту, истера из града све Јевреје, куће им поруши и синагогу запали. А градоначелник, пламтећи гневом на светитеља, стаде злостављати његове сроднике, као и друге угледне грађане који беху на страни патријарха. Тако он на тргу обнажи и непоштедно би честитог човека, Јеракса граматика (= научњака). И изроди се велика несугласица између градоначелника и патријарха. Јер свјатјејши патријарх штићаше хришћане, а градоначелник помагаше Јевреје. И сваки од њих писаше цару Теодосију Млађем све дотле, док од цара не стиже наређење, којим се забрањује Јеврејима да живе у граду.

У то време на улицама града често су избијале побуне и метежи, у којима су понекад страдали и невини људи. У Александрији живљаше једна девојка по имену Ипатија, кћи философа Теона. Она беше побожна и врлинска, чувена по животу и мудрости, и провођаше дане своје у девичанској чистоти и непорочности. А философији би научена од оца свог Теона још у младости својој, и толики успех показа у философији, да је превазилазила све живе философе тога доба, као што тврде за њу епископ птолемаидски Сисиније и Суида, величајући је многим похвалама. Она се не хте ни удавати, да би се несметано бавила философијом и књигом, а нарочито да би из љубави према Христу чувала своје девичанство. И у Александрију се са свих страна стицаху љубитељи философије, да виде премудру деву Ипатију и чују њене мудре речи. И беше она многима учитељица. Њу поштоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у многоме се држаху њених мудрих савета. Желећи да измири патријарха и градоначелника, она одлажаше к обојици са кротошћу и смирењем, и мудрим речима приволеваше их на измирење. Свјатјејши патријарх и сам тражаше прилику да се измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измирење. Једном када се Ипатија однекуда враћаше колима својој кући, миромрзиви побуњеници је нападоше, па, извукавши је из кола, подераше јој хаљине и на мртво избише. Али се њихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвише и на мртво тело њено: исекоше га на комаде, па спалише на месту званом Кинарон. – Када житељи града сазнадоше за то, сви силно жаљаху Ипатију, нарочито љубитељи науке.

Међутим глас о метежу и догађајима у Александрији допре до монаха на Нитријској Гори. То им испуни душу ревношћу, те се сабраше око пет стотина њих, оставише пустињу и дођоше у град са жељом да заштите патријарха. Догоди се да монаси сретоше негде градоначелника који је ишао на колима. И стадоше викати на њега корећи га и ружећи га, и називајући га Јелином и идолопоклоником, јер је раније припадао јелинској вери, и тек недавно беше примио крштење у Цариграду. Један од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Када се на запомагање градоначелникових слугу слеже много народа, монаси се удаљише од градоначелника, а слуге његове ухватише једнога монаха, по имену Амонија. Градоначелник пак, мислећи да је патријарх наговорио монахе против њега, силно се разгневи и стави Амонија усред града на жестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавши за то, свјатјејши патријарх силно паћаше духом, па посла те донеше мучениково тело, и он га чесно погребе.

Јевреји пак, протерани из града, начинише себи позориште и игралиште; па да би се наругали Христу и увредили хришћане, они направише дугачак крст, ухватише једног хришћанског дечка и нага распеше на крст. Али га за крст не приковаше клинцима, већ привезаше конопцима. И дуго му се ругаху, смејући му се и пљујући га. Затим га дотле бише док дечко не умре на крсту. И тако мученик Христов постаде подражатељ Христових страдања.

Сазнавши за овај нови злочин Јевреја, свети Кирил писмом извести о њему подробно цара. Од цара, иако не брзо, ипак стиже праведно наређење. Према том наређењу, коловође овог јеврејског злочина бише кажњене, и епарх уклоњен са дужности. А светитељ Христов Кирил, пошто уклони смутње, злобе и непријатељства људска, на миру пасаше поверено му словесно стадо Христових оваца.

Но пошто се у Александрији утишаше описане смутње, потом настаде у целом поднебесју још већа пометња од Несторијеве јереси, и светом Кирилу је требало да покаже још већи подвиг. Јер у Цариградској цркви после кончине патријарха Сисинија, који беше прејемник Атика, на патријаршијски престо би подигнут Несторије, доведен из Антиохије, човек, како се мислило, добар по животу и вери, али унутра потајни јеретик Он је сејао међу вернима семе јеретичког учења, као кукољ по пшеници, спочетка не сам лично него преко својих једномишљеника. А јерес његова беше хула на Христа Бога и на Пречисту Дјеву Богородицу, јер он бедник тврђаше ово: од Дјеве Марије родио се прост човек Христос, а не Бог, пошто утроба женска није могла родити Бога већ само човека; Бог Логос се сјединио са човеком Исусом од тренутка зачећа само благодаћу и обитавао у њему као у храму; стога Дјева Марија није Богородица већ Христородица.

Ову Несторијеву јерес ширили су по народу две његове присталице: епископ Доротеј и презвитер Анастасије, које он беше довео са собом из Антиохије. Једнога празника, говорећи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ Доротеј громко повика: Ко Марију назива Богородицом, нека је анатема! – Чувши то, народ се узбуни, и одмах настаде негодовање и метеж у цркви. И то би на велику саблазан вернима. Исто тако и презвитер Анастасије говораше народу: Нека нико не назива Марију Богородицом; Марија је била људско биће женског пола, а од тела човечијег како се може родити Бог?

А када поводом тога би упитан сам Несторије, он стаде јавно испољавати своје безумље, и изригну отров својих хуљења на Христа Бога и на Пречисту Матер Његову. Ја не могу, говораше он, називати Богом онога коме, зачетом у утроби жене, бројаху дане и месеце док се не наврши време да буде рођен; нити ћу назвати Богородицом жену која је родила телесног човека, једне природе са собом.

И настадоше у народу распре и свађе: једни се супроћаху јереси и не жељаху да опште са Несторијем, а други се саблажњаваху јеретичким умовањем и примахузловерје јеретика. Та јерес узруја не само Цариград, него и све крајеве земље, јер зловерни Несторије са својим једномишљеницима написа многе књиге у заштиту свог јеретичког учења, и разасла их у околне градове, и у најудаљеније земље, и у пустиње к монасима. Тиме он изазва такав раздор међу хришћанима, какав раније беше изазвао зловерни Арије, који ризу Христову подера: јер многи од духовенства и световњака пођоше за Несторијем, као што су раније многи ишли за Аријем.

Патријарх александријски свети Кирил, сазнавши за јеретичко учење Несторијево и за успехе његове проповеди, душа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник Христа Бога и Пречисте Матере Божје, он се наоружа против непријатеља Христовог и чврсто стаде за поштовање Бога и Пресвете Богородице. И показа да је истински пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Најпре свети Кирил љубазно писа Несторију, саветујући му да престане са таквим потхватом, и да доброверјем исправи оно што је зловерјем искварио. Затим, видећи да се Несторије не поправља, он му написа строгу посланицу, изобличавајући његову заблуду. Свети Кирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору, да се не даду саблазнити Несторијевим учењем. После тога он упути посланицу папи старога Рима Целестину и осталим патријарсима, извештавајући их о јереси Несторијевој, и предлажући им и молећи их да саветују Несторију да се покаје. Поред тога, он упути писма свима епископима и властима разних земаља и градова, да се чувају од Несторијеве јереси. Чувши да је ова јерес и многе пустиножитеље захватила, он и њима писа, објашњавајући им душегубну штету ове јереси и одвраћајући их од прелашћивања њоме. Једном речју, свети Кирил не престаде викати на овога вука, док га сасвим не одагна од Христовог стада.

Међутим, Несторије се не само од Кирилових посланица не исправљаше, него у још горе ствари срљаше, јер стаде на муке стављати оне од духовенства и монаха који му се супроћаху и не пристајаху на његову јерес. Уједно с тим он се гневљаше и беснијаше на светог Кирила, гордећи се веома; иако сам јеретик, он светог Кирила називаше јеретиком. Он измисли и многе лажне и одвратне клевете против светог и праведног угодника Божјег, и шираше их по народу, хулећи и бешчестећи име Кирилово. Но светитељ александријски не обраћаше никакву пажњу на те клевете, већ се једино стараше о спасењу самог Несторија, као и осталих душа људских, и о очишћењу Цркве од јереси.

Но и поред такве делатности светог Кирила, несторијанска јерес с дана на дан растијаше и шираше се; па и многи епископи заразише се овим душегубним учењем јеретичким и постадоше Несторијеве присталице. Међу осталима, Несторију указа извесну подршку патријарх антиохијски Јован, који, иако не одобраваше Несторијево учење, ипак моли Кирила да не придаје нарочиту важност Несторијевим речима. Но, то није могло угасити пожар који беше узео маха. Стога је било неопходно да се, ради истребљења из Цркве тако великог зла, сазове Васељенски сабор. Сазивање Сабора подједнако су желели и противници и присталице Несторијеве, јер је свака страна рачунала да ће на Сабору њено учење победити. И сам цар Теодосије Млађи, видећи да је велики раздор узео маха у Цркви, пристаде на сазивање Васељенског сабора. Одредивши малоазијски град Ефес за место где ће одржати Сабор, цар позва све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у Ефес. При томе цар одреди комита Кандидијана за свога изасланика на Сабору.

Несторије, праћен шеснаесторицом епископа, допутова у Ефес убрзо после Ускрса; а пред сам празник Педесетнице стиже свети Кирил на челу педесет египатских епископа. Око четрдесет епископа дође из околних градова малоазијских. Папа Целестин, не могући због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се држе светог Кирила. На Сабор допутова око двеста епископа. Но Јован антиохијски и други сиријски епископи, који су у већини били на страни Несторија, не долажаху. Епископи који су дошли на Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеше заседања, 21. јуна 431. године. Због предности свога престола, свети Кирило постаде председник Сабора, при чему као сапредседници њему бише одређени Јувеналије јерусалимски и Мемнонефески. Но зловерни Несторије пројави противљење састављеном Сабору и не појављиваше се на њему под изговором да ће чекати долазак Јована антиохијског и сиријских епископа. Оци Сабора га трипут позиваше да дође на Сабор, али он упорно одбијаше. Тада Оци приступише испитивању Несторијевих списа. И пошто их пажљиво испиташе, Оци их осудише као јеретичке. Свети Кирил поднесе Сабору своја писма Несторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбожно умовање јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одржаног пре тога у Александрији. Оци Сабора се сагласише са учењем светога мужа, признавши га православним и богомудрим, и одобрише одлуке помесног сабора александријског.

Међутим, у Ефес стиже Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавши за ток рада у Сабору, он, у заштиту Несторија, састави посебни сабор, на коме учествоваше Несторије и све његове присталице. Комит Кандидијан, заражен јересју, указа помоћ томе безаконом сабору, и на њему свети Кирил би неправедно оптужен за јерес аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос нема човечанску душу већ уместо ње има Божанство. Клевећући лажно светитеља Божјег, и оптужујући га неправедно, присталице Несторијеве се стараху да цара придобију на своју страну. За прво време они успеше у томе. Цар поверова њиховим клеветама и нареди да се свети Кирил, заједно са блаженим Мемноном, епископом ефеским, баци у тамницу. Али потом, пошто цар понова испита целу ствар, он увиде да је праведни Кирил невин, и да су Кирилови противници лажно и злобно оклеветали Кирила, па васпостави храброг светитеља и његовог присталицу Мемнона у њиховим дужностима, величајући Кирилово трпљење и кротост; а за јеретике нареди да их обуздају.

Тако, свети Кирилпонова стаде на чело светих отаца, сабраних у Ефесу ради расмотрења Несторијевих умовања. И на том Сабору свети оци исповедише и утврдише стари догмат православне вере: да је Господ наш Исус Христос, који се оваплотио од Пречисте Дјеве Марије, истинити Бог, и да је Пречиста Дјева Марија, која је Њега родила, истинита Богородица.

Када ова одредба Сабора би објављена народу, велика радост настаде међу хришћанима, и сви грађани града Ефеса слављенички клицаху, не као некада: „Велика је Дијана Ефеска!“ (ср. Д. А. 19, 23 – 29), него сасвим другачије: „Велика је Пречиста Дјева Марија Богородица!“

На Сабору Несторије би осуђен као јеретик и богохулник; и не само би лишен свога чина, него и од Цркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Овој саборској одлуци придружи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Цар пак посла Несторија у прогонство у најудаљенију покрајину, која се звала Оасим. Ту он умре страшном смрћу, јер остајући у јеретичком упорству без покајања, њему за живота би од црва изеден богохулни језик његов.

Колико пак Божјој Матери беше мрско Несторијево хуљење јеретичко, сведочи догађај о коме казује преподобни Јован у својој књизи „Луг духовни“. Једном, пише он, ми дођосмо к презвитеру Коломанске лавре ави Киријаку. И он нам исприча ово: Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна Дјева, у порфиру обучена, и са њом два световидна човека. И ја распознадох да је то Владичица наша, Пречиста Дјева Богородица, а два човека с њом – свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов. И одмах изиђох из своје келије и, поклонивши се, молих је да уђе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Но ја Је дуго молих, и говорах: Нека слуга Твој, о Владичице, не отиде од Тебе унижен и посрамљен! – И многе друге молбе ја Јој упутих. А она, видећи моје усрдно мољење одговори ми: Ти имаш у својој келији непријатеља мог, – како онда можеш желети да уђем у њу? – Рекавши то, Она оде. А ја, пробудивши се, стадох туговати и плакати. И размишљах у себи, да нисам што у мислима својим сагрешио Пречистој Дјеви, јер у мојој келији не беше никог другог осим мене. Испитавши себе подробно н најбрижљивије, ја не нађох ништа чиме сам Јој сагрешно. Но видећи да ме силна туга мори, ја узех једну књигу, да бих сс мало разонодио читајући је. То беше књига блаженог презвитера јерусалимског Исихија, коју бејах потражио од њега за извесно време. Прочитавши књигу, ја на крају ње нађох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријатељ Пресвете Владичице наше Богородице био у мојој келији. Тада се дигох и однесох књигу ономе што ми је беше дао, и рекох му: Узми своју књигу, брате; од ње сам имао више штете него користи. – А он ме упита, чиме ми је то његова књига нанела више штете него користи. Ја му онда испричах виђење које ми се догодило. А он, испунивши се божанствене ревности, исече из књиге оне две Несторијеве беседе и сажеже их у ватри, говорећи: Нека не остане у мојој келији непријатељ Владичице наше – Богородице и Приснодјеве Марије.

Не треба исто тако прећутати и то, како је светитељ Христов Кирил, толико велики угодник Божји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи нешто ружно и супротно богоугодништву, – да бисмо видели и чудесно исправљење његово. Он је без разлога био гневан на светог Јована Златоуста, светитељ на светитеља. Но то не треба да нас чуди, јер су и светитељи, као људи, подложни људским слабостима. Једино је Бог у свему савршен, а од људи нико не може бити савршен сам по себи, сем ако не прими од пуноће Христове. Свети Кирил гневљаше се на светог Јована Златоуста не само док овај беше у животу, него га и после кончине његове не хтеђаше помињати међу светима. Но овај гнев светог Кирила беше не из рђавости него из незнања. Јер је он, с једне стране од свога ујака патријарха Теофила, а с друге – од других непријатеља Златоустових, слушао много неоснованих клевета против овог васељенског светила, и по безазлености својој веровао лажи као истини. Јер је писано: Безазлени верује свакој речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Атик, који је живео пре Несторија, писао је Кирилу, саветујући му и молећи га да име светог Јована Златоуста упише у црквене диптихе, то јест у књиге са именима светих. И сам Атик спадао је раније међу непријатеље Златоустове, али касније, уверивши се у невиност овог светог мужа, и увидевши свој грех према њему, покаја се. И ступивши после Арсакија на патријаршијски престо цариградски, он уписа име Златоустово у диптихе и, докле год беше жив, саветоваше светом Кирилу у писмима да и он поступи тако исто. Али га он не послуша, не желећи потценити значај сабора, сазваног Теофилом против светог Златоуста.

Исто тако и свети Исидор Пелусиот, рођак светог Кирила, дубоко стар, видећи негодовање многих против светог Кирила зато што Златоуста искључује из броја светих, писао му је са великом слободом, саветујући му да непристрасно расмотри разлоге свога гнева на невиног и светог мужа. „Пристрасност није далековидна, а мржња уопште ништа не види – писао је свети Пелусиот у једном од својих писама светом Кирилу. – Стога, ако желиш да будеш чист и од једног и од другог недостатка, немој изрицати непромишљене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и Господ Бог, који зна све пре но што се збуде и учини, благоволи сићи с неба ка градовима који сагрешише и прогневише Га. Вика је, рече, у Содому и Гомору велика, и греси су њихови веома велики. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21). Овако поступи Свевидац, дајући нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами испитамо и увидимо да ли је то тако као што нам се прича. Стога и ти не треба да се гневиш, пошто претходно испиташ и нађеш да ствар због које се гневиш заиста заслужује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у Ефесу, отворено негодују против тебе што се неправедно гневиш на невиног. Он је Теофилов сестрић, говоре они о теби, и подражава његову нарав, јер као што он јавно показа своје безумље, безразложно протеравши с престола светог и богољубљеног Јована, тако и ти радиш, потцењујући славу протеранога, који се усто сада ни међу живима не налази“.

У другом писму свети Исидор Пелусиот овако пише светом Кирилу: „Мене плаше примери из Божанског Писма и приморавају ме да говорим и пишем о ономе што је потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као што ти кажеш, онда се бојим осуде која снађе старозаветног првосвештеника Илија што није карао своје синове који су грешили; а ако сам син теби, што знам да јесам, онда се плашим да ме не постигне казна која постиже Сауловог сина Јонатана зато што оца свога, који је тражио враџбине, не одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно што је могао учинити. Због тога он први би убијен у рату. Зато и ја, да не бих био осуђен, говорим теби оно што је корисно по тебе. И ти, да те Праведни Судија не би осудио, послушај ме: одбаци гнев свој који имаш према мртвом, да не би смутио живу Цркву и раздор у њој изазвао“.

И још на другом месту свети Исидор овако пише светом Кирилу: „Питаш ме о околностима под којима је божанствени муж Јован био изгнан. Но ја не желим да ти о томе подробно пишем, да не бих испао као човек који друге окривљује и осуђује, јер многобројне неправде према светитељу превршише сваку меру. Ја ћу те са неколико речи подсетити на нарав Египта коме си сусед: он се одрече Мојсија, предаде се фараону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиже градове и ускрати плату радницима. Упражњавајући таква дела, Египат произведе на свет безаконог Теофила, који злато поштује као Бога;он са својим једномишљеницима нанесе велике неправде светом Јовану, човеку богољубивом и Бога проповедајућем. Но, поред свега тога, дом Давидов се утврђује и умножава, а Саулов, као што видиш, изнемогава“.

Таква беху писма светог Исидора Пелусиота светом Кирилу. Прочитавајући их, он стаде увиђати свој грех. Но особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би устрашен следећим виђењем. Он виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном неисказане радости. Ту он виде прекрасне мужеве: Аврама, Исака и Јакова, и друге светитеље, старозаветне и новозаветне. Виде тамо и огроман пресветли храм, чију лепоту није у стању језик људски исказати, и чу у њему милозвучно појање многобројних гласова. Улазећи у храм и дивећи се срцем пуним миља лепоти и великољепију, Кирил угледа у неописаној слави Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, окружену мноштвом Анђела. Виде и светог Јована Златоуста где на почасном месту стоји близу Богородице, блистајући свечудесном светлошћу као анђео Божји, и држећи у руци књигу својих учења, док га многи дивни људи окружују као слуге његове. Сви ти људи беху наоружани, и као готови за напад. И када Кирил хтеде да припадне к ногама Богородице, да Јој се поклони, на њега полете свети Јован са оруженосцима што беху око њега, забрањујући му да се приближи Пречистој Матери Божјој и истерујући га из чудесног храма. Кирила спопаде страх и трепет видећи Јована где се љути на њега и изгони га из храма. Но утом он чу Пречисту Дјеву Богородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Кирилу и да га не истерује из храма, пошто се Кирил огрешио о њега не из злобе него из незнања. Но, Јован, као да не жељаше да опрости Кирилу. Тада Пресвета Богородица рече Јовану: Опрости му мене ради, пошто се он много потруди око чествовања мене, и прослави ме међу људима и назва Богородицом. – Када Пречиста Богородица изговори ове речи, Јован се одмах умири и одговори Богородици: Ради Твога заузимања, о Владичице, праштам му. – И пришавши Кирилу пријатељски, он га загрли и целива. И тако се они измирише један с другим у виђењу.

После овог виђења свети Кирил се стаде силно кајати, и себе осуђивати, и себе презирати што је толико времена безразложно држао гнев против тако великог угодника Божјег. И одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празновање у част светог Јована Златоуста, и записа овог божанственог учитеља васељене у црквеним књигама међу великим светитељима. И тако би уклоњена мрља са светости блаженог Кирила, пошто сама Пречиста Богородица уништи непријатељство међу слугама Својим. И од тога доба, па све до краја свога живота на земљи, свети Кирил величаше светог Златоуста.

Остало време свога живота свети Кирил проведе у великом богоугодништву, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу многих, и упућујући их на прави пут. Причају о оваквом доживљају из живота светог угодника Божјег Кирила. У Доњем Египту живљаше неки старац, познат по свом светом животу. Но као човек прост и неук, он по незнању свом говораше да је Мелхиседек Син Божји. О таком умовању његовом би обавештен свјатјејши Кирил, и он призва к себи тог старца. Но знајући да старац чини чудеса, и да му Бог испуњује сваку молбу, – а да о Мелхиседеку он мисли неправилно само по својој простоти, – патријарх употреби оваку мудрост, да би га извео на прави пут. Кротко се обраћајући старцу, он му рече: Аво, молим те, помози ми да решим једну недоумицу: с једне стране, расуђивање ме доводи до закључка да је Мелхиседек Син Божји, а с друге – нешто ми говори да то није тачно него је он обичан човек и архијереј Божји. И ето, ја се налазим у сумњи поводом тога, и не знам чему да се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиш Богу, јер ће теби открити Бог истину о томе, па ћеш ме ти обавестити. – Уздајући се у свој богоугодни живот, старац смело одговори светом Кирилу: Дај ми, владико, бар три дана, и ја ћу о овоме упитати Бога, па ћу те известити о ономе што ми буде откривено.

Старац оде у своју келију и, затворивши се у њој на три дана, он се мољаше Богу да му открије истину о Мелхиседеку. И добивши мољено, он дође к светоме Кирилу и рече му: Мелхиседек је човек, а не Син Божји. Патријарх га упита: Откуда знаш, оче? Он му одговори: Бог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како пролазе испред мене од Адама па до Мелхиседека. И Анђео ми рече: Ето, то је Мелхиседек. Буди уверен, владико, да је заиста тако.

Свети Кирил се веома обрадова што спасе душу тога старца и, заблагодаривши, отпусти га. Отишавши, старац стаде проповедати свима, да је Мелхиседек човек, а не Син Божји. Тако мудро угодник Божји упути неука на пут истине.

Пошто проведе на александријском патријаршком престолу тридесет и две године, и за своје време потпуно очисти Цркву Христову од јереси, и написа много душекорисних књига, свети Кирил се упокоји у Господу, 27. јуна 444. године. При исходу његовом присуствоваше сама Пречиста Мати Божија, пошто Јој он верно послужи и јуначки се за чествовање Њено бори. И свети Кирил је прибројен светом Златоусту, да би заједно с њим у љубави која никад не престаје предстојао како Христу Богу тако и Пречистој Богоматери, са свима светима славећи и величајући Њу и рођеног од Ње истинитог Бога, у бесконачне векове, амин.

Житија Светих – Преподобни Јустин Ћелијски

Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не радимо механички. Скоро свима нама се десило да понекад „одлутамо“ од смисла литургијских прозби, макар и пратили речи молитви које, могуће, и знамо на памет. С коликом љубављу се молимо знамо ми сами, а још боље Бог.
Лоше навике се најбоље искорењују добрим навикама и сасвим сигурно могу рећи да нема боље и корисније навике од молитве и приступања Причешћу. Али то су одговорне и озбиљне навике. То нису само речи које кажемо или сат и по који одстојимо. То није само правило које испуњавамо јер нам је неко одредио. Наше срце, ум, душа и тело прилазе Богу и то није мала ствар. То је велика и дивна ствар. И не толико што ми прилазимо Њему, већ што је Он први пришао нама. И то чини и даље, свакодневно. На толико велику Божију љубав човек не сме остати равнодушан. Ако заиста познаје Јеванђеље, човек не може другачије но бити жива захвалност и жива радост. И због те живости, тог следовања Животу Самом, човек ствара добре навике и не сматра их наметнутима. Молитва постаје као дисање, као омивање, као разговор са онима које волимо. Човек крене спонтано да се моли, да се креће ка Богу, спонтано воли и чини дела љубави, истом лакоћом као кад дете без размишљања пружа родитељу руку кад треба да пређу преко пута. Пред нама је много раскрсница и они са искреном вером сасвим спонтано пружају руке Оцу. Са таквим поверењем се крећемо и деламо.
Чуо сам и замерке уколико људи немају молитвено правило. То не треба чинити. Људи су различити. Једнима прија да свакодневно прочитају молитве, акатисте, сами или са породицом и пријатељима. И одлазе на свакодневна богослужења. То је добро и корисно, нема сумње. Други су верујући али су само недељом у цркви. И то је у реду. Било да имамо или немамо свакодневно молитвено правило, суштина молитвености је да све у животу прихватамо уз свест да је Бог ту. Једемо захвални на храни, будимо се захвални на дану, жртвујемо се због другог не заборављајући Христов пример, гордост гушимо свешћу да се свет не окреће око нас и да је важније волети, но бити вољен.

Живимо све приносећи Богу, приносећи „Твоје од Твојих“. Молитву не смемо да сведемо само на речи. Молитву треба живети. Свако на свој начин, по својим даровима, а сви сједињени у Христу. Е то је Црква. Милиони, милијарде различитих начина како човек захваљује Небу, безбројни начини како људи грле једни друге, а сви окупљени око једне Чаше, Једног Христа Који је први нас заволео.

Марко Радаковић

Блажени Иларион бејаше син Петра Кападокијанина, који је прислуживао хлеб за царском трпезом, и матере Теодосије, људи благочестивих и богобојажљивих. У младости Иларион добро изучи Свето Писмо. А кад наврши двадесет година Иларион, по еванђелској речи, остави оца и матер и кућу и богатсво, и постаде монах у обитељи Исихијевој, близу Цариграда. Затим он дође у обитељ Далматску; ту прими велики анђелски образ, тојест постаде великосхимник, и би ученик светог Григорија Декаполита, који у то време живљаше ту. Свети Иларион се подвизаваше у послушању, ћутању и великом смирењу. Његово послушање беше работа у манастирској градини. На том послушању он проведе десет година. Често прочитавајући повест о врлинском и богоугодном животу свога имењака, преподобног Илариона Великог, он се, колико могаше, труђаше да га подражава у пошћењима, у свуноћним молитвама и у свима монашким подвизима. Стога и би назван Иларионом Новим. Пошто он очисти душу своју од свих страсти, те она као сунце сијаше врлинама, он доби од Бога власт над духовима нечистим да их изгони.Игуман обитељи постави Илариона, и против његове воље, за свештеника. У то време свети Григорије беше отишао одатле у друга места. После пак неколико година, када игуман умре, преподобни Иларион, дознавши да братија хоће да га поставе за игумана, тајно ноћу напусти манастир и оде у Византију, у нади да ће тамо наћи свога учитеља, светог Григорија. Али, овај већ беше отпутовао у Рим, и по повратку отуда настанио се на гори Олимпу. Стога Иларион у Византији настани се у једном манастиру, а монаси Далматске обитељи, дознавши за то, послаше свјатјејшем патријарху Никифору молбу, да им за игумана постави Илариона, иако он не жели. Патријарх извести о томе цара; и они, позвавши Илариона, саветоваху му да се прими за игумана Далматског манастира. Не могући се противити царевој и патријарховој вољи, он се прими игуманства, и поверене му духовне овце добро пасијаше у току осам година.Потом се зацари звероподобни тиранин Лав Јерменин, и стаде стварати пометњу у Цркви Христовој иконоборачком јересју. Он многе примораваше на ову јерес: оне пак који се нису хтели покорити њему, стављаше на муке, а многе протериваше у најудаљеније покрајине. У то време по царевом наређењу и преподобни Иларион би из Далматске обитељи приведен цару. Цар га примораваше да усвоји јеретичко учење, али добар војник Христов не само не послуша цара - јеретика, већ га смело изобличи, назвавши га безбожником и новим одступником, и тиме изазва велики гнев код цара. И злочестиви цар му нанесе много рана и стави га на неподношљиве муке, па га онда затвори у тамницу.После неког времена цар опет изведе преда се светог Илариона и стави га на страшне муке. Али пошто тиме не постиже ништа, он га предаде своме једномишљенику, патријарху Теодоту, званом Каситер, који заузе престо пошто свјатјејши патријарх Никифор би прогнан за веру. Овај лажни патријарх учиин са преподобним Иларионом исто што и цар: затвори светитеља у мрачну тамницу, и много дана мучаше га глађу и жеђу, наредивши да му се не даје ни хлеба ни воде. А монаси из манастира преподобног Илариона дођоше к цару с молбом, говорећи: Царе, врати нам пастира нашег, а ми ти обећавамо да ћемо се повињавати твојој вољи. - Цар се обрадова њиховом обећању, и одмах им пусти оца њиног.Дошавши у обитељ своју, свети Иларион проживе ту једну годину. И једва успе да се мало одмори од претрпљених страдања и глади, он опет крену на нова страдања. Јер цар, очекујући да монаси испуне обећање, увиде да је обманут. Стога посла своје војнике у манастир. Војници избише монахе, а преподобног Илариона одведоше и у тамницу посадише. Потом цар посла преподобног у Фанејеву обитељ, и нареди да га тамо затворе у најтескобнијој тамници. У тој тамници светитељ се злопатио шест месеци, подносећи сваковрсне непријатности и увреде од суровог игумана те обитељи. Затим, по царевом наређењу, он би понова доведен у Цариград. Ту га цар и ласкама и претњама наговараше да пристане на иконоборачку јерес. Но пошто Христов страдалник не пристаде на то, цар га посла у другу обитељ, звану Кикловјејева. Ту он проведе две године и шест месеци, држан и злостављан у одвратној тамници. Отуда би светитељ опет доведен к цару. И пошто би силно бијен, посла га цар на заточење у град Протиљски.Затим, злочестиви цар који погуби многе, и сам љуто погибе: његови сопствени војници га мачевима исекоше у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тако бедник зло изврже своју душу.Михаило Травлос, ступивши после њега на престо, нареди да се сви правоверни пусте на слободу из окова и заточења. Тада и преподобни Иларион заједно са осталима би пуштен из тамнице, али не оде у своју обитељ, пошто иконоборачка јерес још не беше престала и на архијерејским престолима налажаху се лажни учитељи и лажни пастири, већ се збрину код једне правоверне и побожне жене, која му на своме имању даде усамљено место, устроји му келију са градином и снабде свима осталим потребама Бога ради.У то време врати се из заточења и отиде ка Господу преподобни Теодор Студит, који такође претрпе за православље многа зла од јеретика. Његову свету душу, узношену Анђелима к небу, виде преподобни Иларион, као што се о томе казује и у житију светог Теодора. Онога дана у који се свети Теодор Студит престави, блажени Иларион, радећи у својој градини и појући псалме, чу неке чудесне гласове и осети неки неисказано диван мирис. Зачудивши се, он се стаде освртати откуда долази то, па погледавши увис, угледа мноштво Анђела у белим хаљинама, којима светла лица сијаху, и који с песмама силажаху с неба у сусрет некоме. Видевши све то, блажени Иларион од силног страха паде на земљу, и чу где му неко говори: То је душа Теодора, игумана Студитског манастира, који до крви пострада за свете иконе и до краја јуначки издржа муке, а сада усну, и ликујући узлази на небо, сусретан од Небеских Сила.Удостојивши се таквог чудесног виђења, преподобни Иларион се испуни велике утехе и сладости духовне; и много дана радоваше се душом, и лице његово сијаше од радости као лице анђела.Преподобни Иларион остаде код те жене нешто више од седам година. А када после Михаила Травла ступи на престо његов син Теофил, и сабра све исповеднике, па их стаде, као и пређашњи злочестиви цареви, приморавати на иконоборство, и непокорне мучити, тада и преподобни Иларион би узет и приведен к цару. Примораван на иконоборство, он се не покори царском наређењу, већ и овог цара изобличи као безбожника и законопреступника који руши праве догмате вере. Због тога светитељ доби сто и седамдесет батина по леђима, и би заточен на острво Афусију. Тамо имађаше ту олакшицу што га нису држали у тамници ни у оковима; и он начини себи врло малу келију, у којој живљаше све до смрти Теофилове. А када овај зловерни цар умре, царица Теодора сабра све исповеднике из прогонства у престоницу, утврди правоверје, и нареди да се свете иконе унесу у храмове Божје. Тада и преподобни Иларион би пуштен на слободу, и поново прими игуманску дужност у својој Далматској обитељи, и блисташе чудесима. Поживевши ту три године, и богоугодно руководивши своје ученике, он отиде ка Господу, 845. год. Његова чесна и света душа би, као и њиме виђена душа светог Теодора, од Анђела однесена на небо, где у лику светих Исповедника предстоји престолу славе Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

Велики међу Оцима Висарион би рођен и васпитан у Египту. Он од детињства заволе Бога, и света светлост засија у срцу његовом. И он сачува себе чиста од сваке греховне прљавштине, и не окаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим. Посетивши света места у Јерусалиму, он тамо виде преподобног Герасима, који крај Јордана провођаше пустињачки подвижнички живот, и коме служаше лав. Исто тако он виде и многе друге подвижнике, који живљаху тамо по разним местима и сијаху својим врлинама; разговарајући с њима он извуче много користи за своју душу.

Вративши се у свој завичај, Висарион стече себи духовног оца у преподобном Исидору Пелусиоту. Често долазећи к њему, Висарион добијаше од њега много корисних поука и одаваше се све строжијем и строжијем животу. Најзад, раздавши сиротињи све своје имање што му беше остало од родитеља, он се одрече света и постаде монах. И удаљивши се у једно пусто место, он провођаше живот у безмолвију, у самотном молитвеном тиховању. И изнуравајући себе многим трудовима, и умртвљујући тело своје испосничким подвизима, он се, иако у телу, уподобљаваше Бестелесним Силама. Пошћење његово беше неизмерно: понекад по читаву недељу ништа није окушао, а понекад је и по четрдесет дана проводио без хране и пића. Једном, ставши на једном отвореном месту усред трња, са рукама и очима и умом подигнутим к небу, он проведе на богомисленој молитви четрдесет дана и четрдесет ноћи, стојећи непокретно као стуб. За све то време он се нимало не помери телом с места, нити што окуси, нити што проговори с ким, нити задрема, нити малакса од природне немоћи, нити ум свој скрену ка земном, него, подражавајући Бестелесне Силе, сав устремљен ка Богу созерцаваше Га очима душе. Зато се он и удостоји од Бога велике благодати: њему би дат толики дар чудотворства, да у томе беше сличан древним светим пророцима.

Тако се он усличи Мојсију: јер као што некада Мојсије, дрветом показаним му од Бога, претвори у пустињи горку воду у слатку, да би напојио жедни Израиљ, тако и преподобни Висарион молитвом и крсним знаком заслади горчину воде морске, да би напојио ученика свог, изнемоглог од жећи. Јер када он са учеником својим хођаше у пустињи крај мора, ученик његов веома ожедне од путног напора и силне жеге, па рече светитељу: Аво, ја сам веома жедан. Преподобни онда, сатворивши молитву и осенивши море крсним знаком, рече свом ученику: У име Господње захвати и пиј! - Ученик захвати из мора воду чутурицом коју је са собом носио, и окусивши је, виде да је слатка, укусна и хладна, као да је из планинског студенца. Пошто се довољно напи воде и расхлади, ученик захвати из мора још воде у чутурицу за пут. Опазивши то, старац рече ученику: Чедо, зашто напуни чутурицу водом? Ученик одговори: Опрости ми, оче! Ја захватих воду за пут, да ме не би понова измучила жеђ. А старац му на то рече: Бог који је присутан на овом месту, присутан је и на сваком другом месту и, као овде, тако и на сваком месту Он може дати воду жедноме. - А ученику томе беше име Дула.

Преподобни Висарион усличи се и Исусу Навину: јер као што Исус Навин, побеђујући Аморејце, заустави сунце, тако учини и угодник Божји Висарион. Наиме: када он са својим учеником путоваше ка једноме старцу, и сунце стаде залазити, а још се много имало путовати, свети подвижник се помоли Богу, говорећи: Молим Ти се, Господе, нареди да сунце стане, док не стигнем к слузи Твоме. - И би тако: сунце не зађе све док преподобни не стиже к томе старцу.

Свети Висарион беше сличан и светом пророку Илији: јер у време суше он низведе с неба на земљу обилну кишу. И то он учини не једанпут, и не двапут, већ много пута.

Још и пророку Јелисеју беше сличан свети Висарион: јер као што овај Илијиним огртачем раздвојивши воду прелажаше реку Јордан, тако и свети Висарион молитвом својом претварајући природу воде у тврд пут, иђаше по води: велику реку Нил он пређе као по суву, и свуда где год би при путовању наишао на реке, прелазио их је као по суву, не оквасивши ноге.

Једном, када преподобни Висарион борављаше у скиту, би доведен к цркви човек бесомучан; и читаху се за њега молитве у цркви, да би се избавио од духа нечистог, али бес не излажаше из њега, пошто беше веома опак. И говораху међу собом клирици: Шта да чинимо са овим бесомучником? - А неки рекоше: Овог беса не може изагнати нико сем оца Висариона. Али, ако га станемо молити да то учини, онда он неће хтети ни у цркву доћи. Зато да урадимо овако: сутра изјутра он ће први доћи у храм, но ми ћемо пре њега доћи и на његово место посадити бесног човека, па ћемо затим рећи старцу: Оче, пробуди успаваног.

Клирици тако и урадише. А кад преподобни уђе у храм, примети човека где седи на његовом месту, па не желећи да га одатле отера, он стаде близу свога места. А када се црквено правило отпоче вршити, клирици рекоше старцу: Оче, пробуди успаваног. - Свети Висарион приступи ономе човеку, гурну га и рече: Устани, и склони се одатле. - И одмах изиђе бес из човека, прогоњен речју светитељевом, а човек устаде и стаде благодарити Богу што га избави од беснила. И оздрави човек од тога часа.

На такав начин клирици изазваше светитеља да учини ово чудо: истера беса. Јер овај преподобни није желео да твори чудеса јавно, да га људи не би славили. Будући смирен, и сматрајући себе грешником, он је избегавао људске похвале.

Један брат у скиту паде у неки грех, и презвитер му нареди да изађе напоље из цркве, као недостојан да буде с братијом у црквеном скупу. А преподобни Висарион устаде и заједно са сагрешившим братом изађе из цркве, рекавши: И ја сам грешан. - Такво беше смирење светог оца Висариона.

Његови ученици казиваху о њему, да он у току четрдесет година не леже у постељу да отпочине, већ је се седећи или стојећи предавао сну на врло кратко време. Преподобни често саветоваше своје ученике да бде, да би свагда недремљиво чували себе од вражијих искушења. И говораше: Монах треба да буде сав око, као херувим и серафим; и када неко живи мирно, немајући искушења, тада баш треба да се нарочито чува и да смирава себе пред Богом, да не би, погордивши се пао у какав страшан грех. Јер због уображености, многи су били препуштени искушењима; понекад пак, немоћи наше ради, Бог не допушта да наиђу искушења на нас, да не бисмо пропали сасвим.

Сав живот овог светог оца бејаше као живот птице небеске: јер он никада ништа земаљско не стече себи, нити имађаше своју келију, нити ма какво склониште, него прелазећи с места на место он се скиташе по пустињи, по урвинама и дубравама, као неки залутали путник. Он се уопште није бринуо за телесне потребе, нити за храну, нити за одело; на телу свом имао је само једну подерану рубину, која му је једва покривала наготу. Иако га је дању пекла сунчана жега, а ноћу мучио мраз, он се ретко кад склањао под кров, већ је обитавао по горама као птица, волећи усамљеност, и ум свој узводећи једино к Богу, и мисли своје удубљујући у Њему. Потоци суза стално су текли из очију његових, и чести уздаси отимали се из дубине срца његовог. Све дане живота свог он је провео у сузама, непрестано плачући и ридајући. А кад достиже дубоку старост, он се престави у неостарив живот, и од плача пређе у вечно радовање са свима светима у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, Амин.

Спомен Светог свештеномученика Доротеја, епископа тирског

У време незнабожног цара римског Диоклецијана (284-305.) свети Доротеј бејаше епископ града Тира. Када Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане, свети Доротеј остави свој престо и скриваше се по непознатим местима. Но када се зацари Константин Велики, и у Цркви настаде мир, свети Доротеј се опет врати у Тир на свој престо, и с успехом пасаше стадо духовних оваца, приводећи к Богу многе из идолопоклоничке заблуде. И продужи се живот светог Доротеја чак до цара Јулијана Одступника. Ступивши на престо, Јулијан спочетка не гоњаше Цркву отворено већ потајно, наредивши својим једномисленим управитељима обласним да муче и убијају хришћане. Тада свети Доротеј видећи ново велико гоњење хришћана, поново остави престо Тирске цркве, уклањајући се на тај начин од руку мучитеља и дајући места гневу, јер Господ заповеди не утрчавати у јавне опасности, припремљене од гонитеља, него их избегавати: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).

Отишавши из Тира, свети Доротеј дође у Малу Азију, али се и тамо не могаде сакрити од идолослужитеља, пошто га је Бог призивао к мученичком венцу. Он би ухваћен од Јулијанових улака у граду Удском. Претрпевши ту разноврсна мучења и тешка страдања, он у мукама предаде блажену душу своју у руке Господу Христу, у сто седмој години свога живота. Пострада 361. године.

Пошто је у потпуности био изучио и световне и духовне науке, свети Доротеј је, као врло учен и мудар човек, оставио после себе разне списе, веома важне за хришћане, и то на грчком и латинском језику које је одлично знао. Између осталога он је саставио житија пророка и апостола, и друга веома корисна дела и повести. И сада, будући сам записан у књизи живота, он борави на небу са оним светитељима, чије је животе описао.

У месту пустом и безљудном, сместила се Светиња, на јужним обронцима планине Златибор, и на једном од меандара реке Увац, на узвишењу, са којег се простире прелеп поглед на сами ток реке.

Тајна о вековима заборављеном Манастиру Дубрави, почела се откривати светогорском јеромонаху Данилу (Плашићу), још док је молитвено тиховао у Горњој испосници Светог Саве при Манастиру Студеници. У молитвеним стањима, познатим само исихастама какав је отац Данило, у периоду од скоро три године, откривале су се под земљом рушевине старе Светиње, одсликане православним фрескама. Ходио је у својим молитвеним виђењима кроз те свете просторе, да би му се у једном од тих виђења појавио блаженопочивши патријарх Герман и благословио га својим немим благословом.

Вођен недокучивим Промислом Божијим током 1999. године од свог тадашњег игумана (сада блаженопочившег) Јулијана Кнежевића, упућен је на службу у Манастир Увац, тада метох Манастира Студенице. Тајну о манастиру под рушевинама никоме није откривао, али је дошавши на ове просторе духовно осетио близину Светиње из својих сновиђења, и сваки слободан тренутак  од богослужења и послушања је користио трагајући за знацима и остацима давно заборављене Светиње.

Само златиборска брда знају колико је отац Данило са штапом и ранцем на леђима препешачио километара, и са каквим се све искушењима при том сусретао, док није, милошћу Божјој, у пролеће 2001. дошао на просторе где је пре више од триста година, пред турском најездом, до земље сравњена ова православна светиња, вековима ту тихујући, обрасла травом и растињем.

Пребивајући три године у маленој брвнари, која је својевремено користила мештанима који су ту ноћевали доводећи стада на испашу, отац Данило отпочиње обнову откривене Светиње. У том периоду је пешачио од Манастира Увац, где је службовао, до пронађене Светиње. Пута другог до Светиње није било, сем планинских козјих стаза и путељака. Тек касније се кренуло са пробијањем пута до Манастира Дубраве.

У помоћ су му притекли мештани и Завод за заштиту споменика из Краљева. Отпочело је откопањаве рушевина. Указали су се темељи старе Светиње. Израњала је на светлост дана сига – камен од кога су се градиле наше средњовековне светиње. На месту где се у православним светињама налази олтар, на дубини од око 80 цм под земљом, мештанин Митар Ђуровић из Горње Јабланице, откопава скривницу више од 260 доста вредних и добро очуваних млетачких златника, из 16. и 17. века.

Треба споменути да је, годину дана, пре откривених златника, на чудесан начин Господ благословио руке овог мештанина. Помажући оцу Данилу, на самим почецима његових активности око откривене светиње, на рукама овог мештатина се пројавило знамење, тако што су му руке, приликом паљења свеће над олтарским делом, изненада попримиле воштану боју, наговештавајући на тај начин да ће управо он у периоду који следи открити закопано злато.

Откопани млетачки златници указују на време када је отприлике ова светиња порушена, мада поузданих података о томе нема, као ни о томе када је ова светиња зидана. Нађена скривница новца, сведочи о томе да се ова богомоља налазила у граничној области, где је била развијена трговина са Млецима и другим западним земљама, и упућује на бурне историјске догађаје с краја 17. века и рат између Свете лиге и Османлијског царства. Тада је страдао Манастир Прибојска Бања као и многе цркве и метоси, међу којима и Манастири Увац и Дубрава. Претпоставља се да се ради о ризници Манастира Прибојска Бања, који је у то време био центар Дабробосанске митрополије, а чији је метох била тада ова богомоља.

На месту на коме је био стари манастир, археолози из Краљева откопали су тада два метра високе зидове манастирске цркве, а педесетак метара даље и остатке манастирског конака.

Након завршених истраживања, и конзервације старе цркве и конака, отпочела је обнова ове старе богомоље. Само Господ зна, како је отац Данило, боравећу у старој напуштеној брвнари поред откривене светиње, коју су му мештани дали на коришћење, успео да обезбеди средства и крене са обновом, када многи који дођу у ову светињу кажу да им се чини да су стигли „на крај света“.

Господ кроз Добривоја Кнежевића из Доброселице и његову породицу, шаље оцу Данилу верне пратиоце и помоћнике у годинама које следе, након откопавања зидина старог манастира. Оснива се Одбор за обнову манастира, и креће се у потрагу за новцем. Отац Данило и брат Добривоје, не штедећи ни време ни труд, обилазе фирме и појединце, тражећи помоћ. Супруга брата Добривоја, сестра Зорица, као иконописац, имала је удела у осликавању икона у новоизграђеном храму.

Отварају се бројне дилеме. Коме сада припада земљиште на коме се налази ова стара светиња? Како обезбедити воду? Како до ове недођије стићи, како дотерати материјал потребан за обнову кад других путева, сем планинских стаза нема? На сва та питања, отац Данило је имао само један одговор: „Бог ће помоћи.“ И Бог је помогао. Породице Ранка, Реље и Миодрага Станковића, као и Душана Јовановића, сви из Доњег Села, поклањају манастиру своја имања, на којима је откривена стара богомоља.

Пут кроз планинске литице кањона изнад реке Увца је пробијен, уз помоћ бројних људи добре воље и уз помоћ Војне инжењерије из Обреновца.

Од средстава која су добијена за одузете млетачке златнике, отпочело се са обновом старе богомоље. Обзиром да се ради о малој једнобродној цркви, са полукружном олтарском апсидом, којој је касније придодата припрата, по благослову блаженопочившег Владике жичког Хризостома, отпочиње се и градња веће цркве.

Вест о откривању старе богомоље одлази преко медија у свет, захваљујући пре свих новинару Гласа Зорану Шапоњићу, који је ревносно извештавао о свим активностима око откривања ископина ове богомоље, као и подвигу и борби оца Данила и свих око њега, на њеној обнови.

Преко извештавања ове издавачке куће, вест стиже до породице Горана и Ане Стојановић из Добоја, који су тада живели и радили у Америци. Покренути неким својим призивима од Господа, одлучује се да упознају и лично тог „Увачког усамљеника“ како су тада називали оца Данила, а након тога и велики део средстава приложе за изградњу нове цркве. Од тих средстава се покривају трошкови пробијања пута кроз планину до манастира, насипања терена за изградњу цркве и коначно почињу радови на изградњи нове цркве, данас посвећене Светом Василију Острошком.

Господ за ово доброчинство породици Стојановић узвраћа потомством. Више од 20 година су њих двоје живели у браку, без деце, да би им Господ у врло кратком периоду након њиховог доброчинства, подарио сина и ћерку. Они су се у међувремену вратили у Србију, и сада су у прилици да када год им могућности то дозволе, дођу и заједно са оцем Данилом и сестринством манастира славе Господа.

Данас је Манастир Дубрава женски манастир. Седам-осам година од проналажења ове богомоље, као искушеница у Манастир Дубраву долази, промислом Божијим, данашња настојатељица Манастира Дубрава мати Теодора (Чембић). Иако је у свету била успешан правни заступник, менаџер и православни новинар, мати Теодора оставља све и долази да заједно са оцем Данилом, као његов верни сарадник настави обнову старе Светиње. У међувремену се сабрало мало сестринство од око седам-осам сестара и заједно са оцем Данилом, као духовником, свакодневно узносе своје молитве Господу, Пресветој Богородици и свима Светима, благодарећи на великој милости Божијој, на откривању ове светиње.

Попут вредних пчелица, руковођене мудрошћу свог оца Данила, покушавају да организују духовни живот у овој недођији, без струје, са недовољном количином изворске воде, без многих потребних објеката, и без бројних погодности, које би живот у овој обитељи учиниле много лакшим. Иако навикнуте на другачији живот, из средина одакле су пристигле у ову Светињу, данас оне у својим свакодневним послушањима обављају бројне послове, од који би се неки у свету могли сматрати мушким: секу дрва, тестере ручно, косе, крампају, уклањају одроне са пута, гаје козе, пчеларе, сабирају лековито и самоникло биље и гљиве, праве разне мелеме, уља и биљне тинктуре, узгајају поврће, плету, баве се рукодељом и издавачком делатношћу, и још много тога.

И поред напорног свакодневног живота, увек са осмехом дочекају све оне људе које Господ призове да посете ову Светињу, без обзира, што пут до ове светиње није увек проходан. Посетилаца је сваким даном све више и више, обзиром да се прича о откривању и лепоти Манастира Дубрава, све више шири у свету.

Данас је Манастир Дубрава „мали град“ – како кажу мештани. Изграђено је неколико неопходних објеката уз саму Светињу, затим мали конаци за смештај сестринства, гостопримница, економске зграде и други објекти неопходни за живот у манастиру. Почетком ове године завршено је и фрескописање мале цркве посвећене Светом великомученику Пантелејмону захваљујући донацији једне благочестиве породице из Косјерића која жели да остане само Богу знана. .

Милошћу Божијом у другој половини 2018. године, захваљујући донацијама и труду већег броја људи, Манастир Дубрава је добио у неким од својих објеката соларну енергију, којом је донекле олакшан живот у манастиру.

У току је завршна фаза припрема за асфалтирање дела пута до Манастира Дубрава у дужини од око 2 км, од укупних 12 км макадамског пута, и то оног дела пута који је посетиоцима увек био најтежа и најризичнија деоница ка манастиру.

И заиста су монаси со земљи, где они закораче, сва се земља облагодати, замирише и пробуди у човеку оно најбоље. Борба човека за Небо почиње и траје овде на земљи, а тек за монаха, земаљског анђела и небеског човека, не само да није поштеђен те борбе, већ и ту на земаљском попришту радом својим началствује школом живота. Зато је и монаху потребна утеха за бој у којем молитвом и радом војује свакодневно.

Александар Јелић

Објављено у: Жички благовесник бр. јануар-март и април-јун 2019

На радости се ради.

Ми бисмо често да будемо радосни без промене.

Да имамо мир без реда.

Структуру без дисциплине.

Плод без корена.

Да нам се живот некако сложи, а да ми не морамо да уђемо дубље у себе, у своје односе, у своје навике, у свој однос са Богом.

Али тако не иде.

Срећа није нешто што човек само пронађе као новчаницу на улици.

Срећа се осваја.

Тихо.

Верно.

Свакодневно.

Осваја се када престанеш да храниш мисли које те разарају.

Када не пристанеш да те рана води као слепац.

Када се вратиш молитви и онда кад ти се не моли.

Када устанеш и урадиш оно што је добро, иако ти није лако.

Када почнеш да живиш смислено, а не само пријатно.

Психолошки гледано, човек често промаши срећу баш зато што је јури директно.

Хоће осећај, али неће пут.

Хоће радост, али неће одговорност.

Хоће унутрашњи мир, али не жели да види шта му тај мир годинама краде.

Зато се срећа не гради питањем: шта ми сада прија?

Него питањем: шта је истинито, здраво, добро и смислено за мој живот?

Јер није свако задовољство радост.

Нека задовољства само на кратко утишају празнину.

А после ње остане још већа глад.

Срећа не може јурити, него мора доћи као последица преданости смислу већем од себе.

То је дубока истина.

И психолошка.

И духовна.

Православно гледано, радост није исто што и расположење.

Радост је плод срца које се полако враћа Богу.

Зато апостол Павле не каже: радујте се само када вам је лако.

Него:

„Радујте се свагда у Господу.“

У Господу.

Ту је кључ.

Не у савршеним околностима.

Не у томе да нас сви разумеју.

Не у томе да све буде по нашој вољи.

Него у Господу.

Зато радост није бег од живота.

Она је плод добро постављеног живота.

Живота који има смисао, молитву, одговорност, љубав, покајање, рад и верност.

Није радост тамо где човек ради све што хоће.

Него тамо где полако постаје оно за шта је створен.

**

Права љубав се не види само кад нам је лепо.

Види се онда када постане тешко.

Јер брак није само тренутак када двоје људи стоје насмејани, лепи, свечани, пред иконама, свећама и људима које воле.

Брак је оно што остане после тога. Када се скине одело. Када прође славље. Када живот почне да тражи оно што се пред Богом обећало.

Да ћемо бити заједно.

Не само у здрављу.

Него и у болести.

Не само у радости.

Него и у данима када се једва говори.

Не само када је други јак, леп, нежан и способан.

Него и када ослаби, посрне, уплаши се, затвори, изгуби правац.

Ту се види да ли смо волели човека или осећај који нам је давао.

Психолошки гледано, многи људи желе блискост, али не желе тежину блискости. Желе љубав док их храни, али се уплаше када их љубав позове да носе. Када други више није само извор пријатности, него постане биће са раном, немоћи, страхом и потребом.

Тада се разоткрива зрелост.

Јер незрела љубав каже:

ту сам док ми пријаш.

Зрела љубав каже:

ту сам и када ми није лако, јер нисам дао обећање само твојој најбољој верзији.

Наравно, то не значи трпети насиље, понижење и уништавање под именом љубави.

То није љубав него аномалија, однос који је постао повређујуци.

Али значи да не бежимо чим дође крст.

Да не напуштамо чим други више не личи на слику коју смо замислили.

Да не рушимо светињу због првог озбиљног искусења.

Православно гледано, брак није само заједница двоје заљубљених.

Брак је подвиг двоје људи који уче да воле пред Богом.

Зато се у Цркви не крунишу само романтична осећања.

Крунише се пут.

Верност.

Жртва.

Трпљење.

Праштање.

Спремност да се его смањује да би љубав расла.

Христос каже:

„Што је Бог саставио, човек да не раставља.“

То није реченица за слику на зиду.

То је опомена срцу.

Да не заборавимо да љубав није само када ми други одговара.

Љубав је и када одлучим да останем човек према њему онда када ми је тешко.

Да га не одбацим чим ослаби.

Да га не понижавам када падне.

Да га не оставим самог онда када му је најпотребније да неко не оде.

Јер завет није потребан за лаке дане.

За лаке дане довољни су лептирићи.

Завет је потребан за дане када лептирићи ћуте, а љубав мора да проговори делима.

**

Постоји тренутак у животу кад се пробудиш и схватиш да више не знаш ко си.
Не зато што си се променио — већ зато што си се предуго трудио да будеш оно што свет од тебе очекује.
Толико си пута мењао лице да би остао прихваћен, да си заборавио како изгледа твоје право.
Почео си да живиш кроз то шта радиш, шта поседујеш, и како те други виде, а све мање кроз оно што јеси.

Его то назива снагом, самопоуздањем, успехом.
Али истина је једноставна: его нас не води Богу, него од Њега, све време nnas убеђујући да смо сигурни само кад смо савршени.

Психолошки гледано, его је наш унутрашњи чувар — али често чува затвор у којем више нема нас.
Он нас учи да будемо јаки, али не и истинити.
Да изгледамо смирено, али да у дубини немамо мира.
Да делујемо самоуверено, а да се у тишини бојимо да нисмо довољни.

Духовно гледано, то је тренутак кад душа шапуће оно што его не жели да чује:
да те Бог не воли због онога што си постигао,
већ због онога што јеси.
Да ниси збир својих постигнућа, него дах који је Бог удахнуо у тебе.

Када се сетиш тога, его се не мора уништити — довољно је да му узмеш престо.
Јер кад срце поново постане центар, све долази на своје место: амбиција постаје служење, успех постаје захвалност, а идентитет постаје мир.

„Јер шта користи човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“
(Марко 8,36)

Зато се не враћај ономе што си био,
већ ономе што јеси — ономе што никад није зависило од аплауза, успеха ни мишљења света.

Инстаграм страница Душана Благојевића

Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: "Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га . . ." Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов.

Тропар глас 4.
И нравом причастник, и престолом намјестник апостолом бив, ђејаније обрјел јеси Богодухновене во виђенија восход: сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове, свјашченомучениче Ђорђе Христа Бога спастисја душам нашим.