Вазнесење Господње се празнује у четрдесети дан после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Христовог Васкрсења.  Према речима преподобног Јустина Ћелијског „узневши се на Небо са телом човечјим, Господ је показао да смо ми људи врло важна бића у овоме свету, да нас је Господ створио са једним бескрајно озбиљним циљем, да се и сами узнесемо на Небо и живимо с десне стране Бога Оца, где је Господ Христос и сео са телом људским, са телом човечјимˮ.

После преславног васкрсења, Господ је још четрдесет дана провео на Земљи, јављао се апостолима и поучавао их о Царству Господњем. Дао је он апостолима и заповест да се не удаљавају из Јерусалима док не приме благодат Духа Светога, кога ће им послати, јер Дух Свети треба да им да силу да могу да проповедају Јеванђеље. И као што Јован Крститељ крштавше водом, тако ће и они крштавати огњем Духа Светога.
И кренуше апостоли из Галилеје ка Јерусалиму, а када дођоше у Јерусалим би четрдесети дан од васкрсења Христовог. Док су били за трпезом јави им се опет васкрсли Господ и заповеди им да иду по свету да благовесте Јеванђеље и крштавају. Послаће им он и Духа Утешитеља да би испунили ту заповест. Потом Христос поведе апостоле и Богородицу у Витанију, која се налазила на Маслинској гори. Када дођоше у Витанију, Господ рашири руке Своје и благосиљајући их и наочиглед свих, „узе га облак“ и поче се узносити на небо.
Ученици су гледали задивљени, гледали су они и кад Господ би заклоњен од њих великим облаком! Гледали су дуго иако га више нису могли видети. И док они гледаше у небо, два човека у блиставо белим хаљинама им рекоше: „Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо.“ Но, то нису били обични људи већ анђели, радост ученика била је огромна јер они видеше сву славу Христову.
Господ када се вазнесе на небо седе са десне стране Оца са Духом Светим. Потом се апостоли вратише у Јерусалим по заповести Христовој, јер им Господ обећа да ће им послати Духа Светога – Утешитеља.

Деспот Стефан Лазаревић 1403. године прогласио је Београд престоницом и за градску славу узео је Вазнесење Господње – Спасовдан, а за заштитницу града Пресвету Богододицу којој је посветио град.

https://www.veronaukaonline.com/vaznesenje-gospodnje-spasovdan/

Шта уопште подразумевамо под правдом? Очигледно желимо да разговарамо о одмазди. Ако добри људи чине добро, за то треба да имају корист. И слично у супротном смеру.
Цела Књига о Јову говори управо о томе да можете бити кристални праведник и да ипак у свом животу подносите такве невоље и лишавања кроз које очигледни грешници нису прошли.
У Старом завету постоје два тренда. Један од њих покушава да нормализује, легитимише и оцрта границе понашања у којима ћете имати користи. То је сама идеја закона као таквог. Постоји Бог као личност, постоји Његова воља. Прилагођавајући се овој вољи, увек ћеш бити у Његовој наклоности.
Али постоји још једна визија. To је Јов, то је Проповедник, то су пророци који кажу да праведник тако не живи. Напротив, често се у животу праведника дешавају страшне ствари. Пророци својим животом показују да то не функционише тако.
Желимо да видимо Бога као апсолутног аутократу, који чврстом руком држи цео свет у шаци  и делује у истом тренутку. Али, као што су библијски коментатори исправно приметили, у Светом писму је Бог потпуно другачији. Када би Он, не само одмах наградио добра дела, већ и казнио безакоња, нико не би ходао по овој земљи.
Ми желимо да видимо свет разумљивим и предвидивим. Ако си добар, онда те Бог благословио. Ако си лош, Бог те кажњава. Ако вам се у животу догоди нешто страшно, а чини вам се да нисте нарочито лоши, онда се на сцену појављује тема родитељских грехова, јер, то мора да дође однекуд, ништа не долази ни из чега.
Христос јасно каже да су синови овога века генерално лукавији и предузимљивији од синова Царства. С друге стране, иста теза се спроводила током целог Христовог живота, па и свих Његових најближих ученика. Од дванаесторице, како нам црквено предање каже, природном смрћу умире само Јован Богослов, чији живот такође није био изузетно лак и успешан.
Ови примери показују да прави Бог нема никакве везе са сликом Бога као аутократе, тиранина и деспота.
Он посебно ограничава своју слободу да би се појавила слобода другог. Наша слобода функционише на исти начин.
С времена на време ми се дешава глупа варијанта гунђања , али у исто време то одмах проценим и схватим да моје жуборење нема ништа заједничко са стварним стањем ствари. Више се односи на то како ја то доживљавам, а не шта мислим о томе.
У основи верујем Богу у овој ситуацији, али се осећам лоше због тога: „Господе, можда би тако требало да буде. Али, да будем искрен, нисам срећан." Мада, наравно, не идем никуда из ове подморнице и ипак ћу носити оно што ми је дато. Да, са незадовољним лицем, јер ми је потребно време у којем се рађа, ако не разумевање, онда бар сагласност.
На пример, када је дечија болест у питању. Чињеница је да су ми управо те околности донеле прве седе власи. Да ли сам срећан са њима? Не, ни на који начин. Могу ли нешто да урадим са њима? Не. Да ли кривим Бога за њих? Узгред, не.

Апостол Јаков је рекао да сам Бог није искушаван злом и да Он не искушава никога.
Постоји цитат апостола Павла да Господ кажњава онога кога воли. Овде треба да говоримо о педагошком контексту. Шта се мисли под тим? Већ смо се присетили апостола Јакова који је рекао да Бог никога не куша злом. И у том смислу, рећи да Бог шаље казну неће бити тачно за Бога. Али пошто свет лежи у злу, зло се умножава и, очигледно, дубоко у људима тражи стално нове тачке где може да проклија.
Зло постоји само као морална категорија – и то само у онима који су у стању да га на овај или онај начин схвате. Стога се и праведник и грешник подједнако суочавају са искуством зла. Питање је како они то доживе. Човек који се труди да свој живот гради заједно са Богом настоји да види руку и промисао Божији и у добрим и у тешким околностима. То јест, Бог жели да ми каже нешто овим.
Ево једног важног детаља: Бог не уводи ове околности у мој живот, али је кроз њих ипак у стању да унесе добро у мој живот. Ово је парадоксална ствар. Бог је у стању да изнесе добро из сваке ситуације. Зло долази до нас само од себе и преко људи. И Бог је у стању да утре свој пут у наше животе тим истим путем.
Зашто смо толико жељни да све припишемо Богу? Чини ми се да је овако лакше поднети. Некако перемо руке од свега. Ако је ово воља Господња, шта ћу са вољом Господњом? Јов није могао ништа да уради, а био је апсолутно праведан човек. Лакше нам је да све ставимо у ову шему објашњења.
Најпопуларније је питање да ли Бог кажњава децу за грехе родитеља. Дешава се да се дете роди са посебним потребама, са неком врстом болести, умре на порођају или касније.
У Петокњижју налазимо речи: „Ја сам љубоморни Бог, који кажњава децу за безакоње очева до трећег и четвртог колена." Што се тиче верске манипулације, изнећу кратку тезу: позивање на грехе младости је идеална шема, јер некако никада нисам срео апсолутно морално очуване људе тог доба. Штавише, сама особа, одрастајући, преиспитује многе ствари. И овде се све поклапа.
Иако не можемо рећи да је свет праведан, знамо да је Бог Бог правде, и Он се очигледно стара да друштвени поредак буде правичан. Међу пророцима налазимо позиве јакима и моћнима да не злоупотребљавају своју моћ или ауторитет.
Нисам био кажњаван као дете, у смислу насилног кажњавања. Јасно је да смо сви стајали по ћошковима, ускраћени за нешто због лошег понашања. Али никада ме нису ударили. И самог Бога доживљавам као изузетно мирног. Штавише, из неког разлога ми се не чини да је то посредовано искуством мојих детињских односа са родитељима. Како сам се упознао са јеванђељем и посматрао Божју руку како делује у мом животу, почео сам да верујем Богу.
С времена на време плашим се, наравно, као и сваки човек, када кажем „да буде воља Твоја“, али бар на нивоу свог ума сигурно разумем да ће Његова воља бити боља од моје.

Теза да смо створени по лику Божијем заправо далеко превазилази оквире догматске антропологије. И у Богу и у нама има разума, слободе и стваралаштва. И можемо да разумемо новозаветно учење да је Бог љубав само зато што ми сами имамо искуство љубави. Чињеница да у нашим односима постоје одређени аспекти искуства - љубав, пријатељство, оданост - такође нас окреће ка односу са Богом. И ово искуство нам омогућава да уопштено разумемо шта Свето писмо каже.
Живот у Богу – већ има све. Нови завет нам говори да на крају победа долази кроз потпуни пораз. Ово је пример Христов. А једина реална могућност у оквиру наше личне историје је мало понављање овог великог сценарија.
С времена на време признајемо - ово нисмо урадили, и ово нисмо испунили, и нисмо успели овде, и нисмо расли у овоме, и уопште, шта ми радимо овде? Чини ми се да овде постоји једноставна ствар: ово је мисао ђавола. Уморан си, уморна си. То је као када Сатана разговара са Христом у пустињи. Гладан си, зашто си 40 дана без хране? Да ли Сатана то говори зато што воли Христа и брине о Њему? Нешто ми говори да не.
Слична размишљања звуче у нашим главама, не зато што се кнез овога света изненада смиловао над нама и одлучио да нам да добар савет. Никако. И ту ми пада на памет старозаветно учење које каже да ће дуготрпељиви на крају победити, да је он бољи и од храбрих војсковођа.
Апостолу Павлу, медитеранске цркве дугују чињеницу свог постојања, а после њих и све остале, иако је иза себе имао доста неуспеха. Стога, колико год нам се наш пут чинио неуспешним, једноставно немамо где да скренемо са њега.
Да бисте достигли нову фазу, морате желети да знате какав је Он. Ту помаже искуство молитве, искуство Јеванђеља и, уопште, искуство продубљивања у Бога, а не у своје потребе.
Читам Јеванђеље или Псалтир зато што желим да сазнам шта Писмо каже о Богу. Како је деловао у свету, шта је учио, шта је хтео.
Идем да се причестим, не да се не бих разболео или да имам мање искушења, него зато што разумем: срећем Га у чаши. Овај сусрет може бити другачији сваки пут. Видимо како васкрсли Христос сусреће своје ученике и скоро га никада не препознају. И ту је теологија велика помоћница.

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор
 

Ово је последња недеља, да тако кажем, упада у васкршњи период и на неки начин заокружује васкршњи циклус. Предстојe jош велики празници Вазнесења Господњег и Дана Свете Тројице, али се завршава посебно празновање Светлог Васкрсења Христовог. Пролази период од четрдесет дана после Васкрса.

Шеста недеља Васкрса се назива „недеља Слепога“. Зашто? Јер се на Литургији се увек чита Јеванђеље о чудесном исцелењу слепорођеног (в. Јн. 9,1-38).  

Овај одломак се може грубо поделити на два дела. Први део је краћи (стихови 1–12). Само исцељење. Други, дужи (стихови 13–38), који се грубо може назвати „испитивање од стране фарисеја“. Хајде да их објаснимо.

Исцељење

Зашто је библијска прича о овом слепом човеку укључена, не само у литургијско читање недељног јеванђеља, већ и у седмично литургијско читање на крају Ускршњег периода?

Зато јер се дешава невероватно, најјачеа, најмоћније и, усуђујем се да кажем, глобалне (поготово у оквирима прилично затворене јеврејске заједнице) дело. Може се ставити у исту раван са исцељењем узетог, који је парализован лежао 38 година (прича о томе је укључена и у недељно јеванђелско читање Васкршњег периода), и васкрсењем светог праведног Лазара Четвородневног.

Јер овај слепи од рођења није имао очи. И Господ му ствара ове очи. Отуда и прилично задивљујући обред који Спаситељ врши: „Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући“ (Јован 9:6, 7). Овде је, наравно, пљување на земљу, стварање глине, односно влажне земље помешане са пљувачком, чин стварања очију. Као да се понавља чин Божијег стварања човека: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). Христово пљување на земљу није симбол презира. То је симбол Божје љубави према човечанству. Стварање глине је пољубац Божији, надахнуће живота човеку. А у овом случају – стварање очију.

Овај догађај је имао огроман одјек у јеврејском друштву: човек није имао очи, а Исус ствара очи за њега. Наравно, само Бог је то могао учинити. Само Он. Унутра, у дубини душе, сви су то знали.

Испитивање

Оно што ме погађа у овом испитивању је тврдоглаво одбацивање очигледног чуда које се догодило. Неки људи са великим бесом и мржњом покушавају да га згазе, униште, не само физички, већ, што је још страшније и духовно, да избришу успомене на њега у народу и омаловаже га што је више могуће.

Наравно, исцељење слепог рођеног била је велика ствар у историји човечанства. Зато се окупља овај Синедрион фарисеја и књижевника. Слава је већ почела, подигао се талас поштовања. Формално, судије се окупљају да прегледају исцељење, а у ствари, да покушају да униште, изопаче само исцељење и да убију Онога који га је извршио – самог Месију-Богочовека.

Веома детаљно је описан процес суђења слепом човеку. Чини ми се да је он неко време провео међу Христовим ученицима и успео да им све потанко исприча. Јеванђеље на то посредно указује. Након суђења, исцељени слепац поново сусреће Спаситеља, између њих се одвија дијалог и исповедање вере у Христа од стране поменутог човека: „Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је.А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се.“ (Јован 9:35–38).

Књижевници и фарисеји позивају исцељеног слепца и траже детаље о чуду које се догодило. Он им прича. Тада судије недвосмислено изричу своју пресуду, покушавајући да убеде исцељеног да је Тај Човек грешник: „Овај Човек није од Бога, јер не светкује суботу“ (Јн. 9,16). Треба рећи да се међу њима по овом питању распламсала неслога. Било је и оних који су мислили другачије.

Они га поново испитују, али слепац је већ био додирнут Божијом благодаћу. Он је прогледао не само физички, већ и духовно. Његово срце осећа да је Христос Бог. И он одговара: „Ово је пророк“ (Јован 9:17). То јест, Човек Божији, јер само Свемогући Господ може чинити таква чуда: стварати очи.

Међутим, како пише у Јеванђељу, „...Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао“ (Јован 9:18). Наравно да нису веровали! Хтели су да верују у нешто сасвим друго! Али у исто време схватили су да "бившег слепца" не могу сломити или завести. Зато своје прљаво дело покушавају да спроведу на другачији начин. Позивају његове родитеље. И кроз њих почињу да делују. Родитељи су веома уплашени. Јер, јеврејско друштво било веома затворено и хијерархијско и могли би бити избачени из заједнице и подвргнути јавној осуди. А ово је заправо значило губитак новца, социјалног статуса, имовине, глад, сиромаштво и, врло могуће, смрт. Зато су родитељи веома опрезни у расуђивању. Признају да је ово њихов син. А кад их питају како је дошло до исцељења, кажу: „...А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.“ (Јн. 9:21). То јест, они истовремено покушавају да заштите свог сина и да заштите себе. У светом јеванђељу читамо: „Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа.Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте.“ (Јован 9:22, 23).

И опет Јевреји не успевају да фалсификују чудо. Онда одлучују да предузму последњи корак. Они покушавају да „сломе излеченог својим ауторитетом“. У императивном облику, говоре му: „...Дај славу Богу; знамо да је овај човек грешник“ (Јован 9:24). То, у ствари, значи следеће - мораш рећи да је та особа грешник и да није било исцељења.

Али некадашњи слепац је већ прогледао и постао храм Духа Светога. Он објављује истину: „...Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим.“ (Јован 9:25).

Долази до свађе између судија и оптуженог: „Тада му опет рекоше: (шта ти учини? Како отвори очи твоје?
Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. (шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље.“ (Јован 9:26–34).

Наравно, излечени побеђује у овој свађи. Јер истина је очигледна: „Од давнина није се чуло да је ико отворио очи слепом рођеном. Да није од Бога, не би могао ништа да створи.” Јевреји нису у стању да униште или искриве Божју истину. Стога изгоне некадашњег слепог рођеног. С једне стране, то је знак њихове немоћи, а с друге, страшна законска казна - да буде искључен из јеврејске заједнице. Али Господ га не оставља. Исцељени слеп рођен постаје један од Христових ученика, члан, не старозаветне заједнице, већ новозаветне Цркве – личност коју је Христос спасао.

Ако у јеванђељском одломку о Самарјанки доминира тема воде, онда у овој причи о слепом човеку доминира тема светлости. Невероватна ствар! Слепац је прогледао. А они, који су му судили, добровољно ослепеше. Ослепели су, „ископали“, „изгорели“ своје „духовне очи“ усијаним гвожђем поноса. О томе и сами сведоче: „Кажу да си ти, слеп рођен, грешник, рођен у гресима, а ми смо велики праведници, јер су „Мојсијеви ученици“ рођени у „исправним“ јеврејским нараштајима“ (в. Јован 9:28–34). О, најстрашнија прелест, скривање иза Бога, а у ствари само уздизање себе на олтар свог срца! Такав човек, зарад сопствене илузије, зарад њеног очувања, спреман је на све, па чак и да убије самог Бога, покушавајући да уништи Његову Цркву. Како је писао свети Теофан затворник: „Идите, докажите истинитост вере онима чији је ум покварен упорношћу у неверовању. Неверници свих времена су људи исте расе.”

Да нам се ово не деси! Да не постанемо „савремени фарисеји и садукеји“.

На неки начин, пут православног хришћанина је веома једноставан. „Чувај заповести Божије и не греши“. У суштини, на томе је заснована цела књига светог Јована Лествичника, „Лествица“.

Уз Божију помоћ, свака врста греха се побеђује својом супротном врлином.

Прождрљивост – уздржавањем и постом.

Лењост – трудом.

Гордост – смерношћу.

Шкртост - милостињом.

Блуд – чедношћу.

Пијанство – трезвеношћу.

Вербализам – ћутањем.

Врло је једноставно. Само треба да следите овај пут.

Али у стварности, врло често човек размишља на следећи начин: На пример, „Понизност се побеђује поносом“. „Да, то је истина“, каже човек. - Апсолутно тако. Али…” И иза овог „али” он, попут древних фарисеја, смишља свој подзаконски акт, у коме лукаво покушава да истовремено успава своју савест и укине врлину како би наставио да греши.

И такав човек чини суптилну издају Бога. Док споља изјављује веру у Бога, он жели да остане слеп. А када му се Бог открије, да Га не би видео, он „зашије“ очи и изгони „исцељеног слепог рођеног“ из себе, најрадије би да остане у тами, у свом паклу. О таквима је Господ наш Исус Христос рекао: „...Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповијестима људским .“ (Матеј 15:8, 9). Ови људи су створили мрачну и прљаву мочвару у својим срцима. „Да, ја сам хришћанин, али...“, каже такав човек себи.

Прекинимо ово „али“ у себи! Православље није скуп апстрактних философских клишеа. Оно је начин, пут до промена себе.

И имајмо храбрости да кренемо овим путем. И отворимо своје духовне очи ка Сунцу Истине – Господу нашем Исусу Христу. Пустимо Његову светлост у наше најскривеније и најмрачније дубине, и бићемо просветљени и исцељени од Њега.

И ходаћемо у светлости ка Царством Небеским.

Ово је суштина васкрсења сваког од нас у Светлом Васкрсењу Христовом. Када је у сваком од нас та блистава Божанска светлост, она сагорева наше грехе, сагорева ђавоље махинације из срца и тиме укида смрт, водећи нас путем спасоносног и блаженога пасхалног вечног живота.

Христос свима сија. Само треба да желите да видите светлост, отворите очи и пустите светлост у себе.

Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе!

Протојереј Андреј Чиженко

приредила: Ј.Г. (администрација Поуке.орг)

извор

Слава и признање не би требало да нам буду циљ у животу. Уместо славе, почасти и моћи, тежимо врлинском животу.

Земаљска слава је стање које се лако мења и губи. Али чак и ако су слава и признање које смо стекли трајни, они немају никакву вредност јер нам не доносе духовну корист. Напротив, много пута узрокују да многи хришћани погину у буци и гордости, са свим последицама.

Тежња за славом је црв који гризе многе хришћане. Траже славу и признање, јер се нису помирили сами са собом.

Особа која је у реду са собом не настоји да докаже нешто другима, не тражи признање и почасти од других, не бори се за славу и високе положаје. Има унутрашњи мир, зна ко је. Увек тежи бољем, није упала у замку тежње да надмаши друге.

Човек Божији увек чини добро. Искомплексирана особа увек покушава да победи друге. Једно је покушати да унапредиш себе, а друго је покушати да победиш друге.

Човек врлине чезне да кроз свој живот угоди Богу и да у свакој прилици помогне ближњему. Шта год да ради, ради то с љубављу, а не да се покаже у очима других.

Човек славе и части жуди да изгради добро име и одржи га по сваку цену. Он жуди за високим положајима на било који начин, жуди да буде познат чак и на погрешан начин.

Сви богоносни оци истичу да је гордост велико зло и уништава људску душу. Св. Григорије Нисијски примећује: „У већини случајева узрок гордости је опсесија лидерством и моћи која је са њим повезана."

Зашто бисмо онда опсесивно инсистирали на стицању моћи, славе и почасти од људи, када добро знамо да овакав начин живота води у пропаст?

Заволимо тишину и смирење. Престанимо да живимо са мишљу о признавању и потврђивању.

Уместо да водимо битке да победимо друге, трудимо се да победимо своју себичност, која нас удаљава од Бога и наших ближњих.

Покушајмо, уместо да тежимо овоземаљском, световном и пролазном, да се усредсредимо на оно вечно и непролазно што нам човекољубиви Бог дарује.

Као што је тама страна светлости, тако је горди човек — који увек тражи славу, светске почасти и моћ — стран благодати Божијој.

Не будимо љубоморни на прослављене, честите и моћне на земљи. Јер њихова слава, почасти и моћ престају да постоје у гробу.

Будимо љубоморни и покушајмо да се угледамо на животе оних који су успели да се ослободе искушења  славе и који су заволели славу Божију која долази кроз смирење и простодушност, неприметност и ћутање, подвижништво и покајање.

Будимо љубоморни на оне који су, са метлом у руци, простирући мокру одећу, перући судове и чаше, бришући степенице и ходнике, чистећи пасуљ и кромпир, успели да постану причасници Божије благодати усред своје неприметности, ћутања и смирења.

Не зато што нису имали положај или звање (то није оно што доноси Божију благодат), већ зато што су схватили да циљ живота није овоземаљски успех, већ успех у вечности. А то се постиже само када се човек одрекне свог ега и већ живи смерно, носи крст свој без роптања и са вером и надом иде за Христом, Који једини заслужује славу у векове векова!

архимандрит Павлос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор
 

Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте Свети Јован Рус чије су нетљене мошти понос острва Евијe. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона Светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе овог светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали.

Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским уверењима Турци су мучили робове хришћане не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру.

Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца аге и његове жене који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало многе сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима.

Једном је ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио.

Нетљене мошти Светог Јована Руса

Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будемо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу и док је умољавао Господа као одговор на његову чврсту молбу - тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам ага када се вратио из џамије нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали као и на свим посудама у његовој кући: „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога.

Још једном је ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао.

Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њу свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости.

Свети Јован је сахрањен са опелом по наредби аге који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божја да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви Светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размене становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног Светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евији где Свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.

http://arhiva.spc.rs/sr/silan_u_krotosti_sveti_jovan_rus_0.html

На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем.

Уколико неко не схвата шта значи смирење у православљу, овај текст може да буде опасан.

Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања емоција. Лекари знају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички.

Унутрашњи свет, душу нашу, свакако је потребно да мењамо на боље. Али никад је не би требало потискивати и ућуткивати.  Препознајмо времена и начине кад наш унутрашњи свет, са својим, може бити непријатним и мрачним садржајима,  би могао да се пројави, али грех би био сакривати га од ближњих и од себе самих.

Хришћанско смирење је једно, а апатија је друго. Смирење је прихватање лоших осећања и животних ситуација, труд да се они разумеју и реше, стално се држећи благодати Божије. Те смирен човек износи из своје ризнице, из своје душе, све емоције и борбе, но оне су охристовљене. Апатија је психичко стање без страсти и афеката, без узбуђења и искрене заинтересованости, то је равнодушност. Смирење је – пунодушност, душа је пуна Светог Духа.

Христос је у више наврата бурно реаговао али никада без смисла и разлога, никада без самоконтроле и разумевања Својих поступака. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16) . Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17), али пре тога је сео и сплео бич, дакле, ниједна емоција никада није овладала Њиме. Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39).

Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо).

Ми смо хришћани. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности.

Наш циљ је да волимо и у тој љубави се сусрећемо са Христом, другим човеком и са собом самима.

Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34).

Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; за њега ћемо жртвовати време, труд, улазићемо у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир.

Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење, иако је увек најсигурније држати се Васкрслог Христа који нам се у Причешћу даје. Такође, људи имају различите карактере и темпераменте. Не реагују сви увек исто. Једни ће упркос свему одржати и унутрашње и спољашње смирење, другима је и једно и друго тешко, па улажу већи труд и тиме испољавају веру... И тако даље.

Избегавајмо да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“

Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Да не помињемо што се људи разликују по темпераменту. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет.

Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир.

Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“.

То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот.

Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће ваљан и постојан, али то не можеш знати док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима.

Потребно је да будемо смирени, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати.

Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима, чини се,  нико није потребан.)

Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту.

На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно.

Трпљење није циљ по себи.

Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе.

Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали.

Марко Радаковић

http://avdenagom.blogspot.com/2024/06/blog-post.html

Недеља Слепог (грч: Κυριακή του Τυφλού), шеста недеља после Пасхе спомиње исцељење слепорођеног. Ово чудо које се догодило у току Педесетнице, извршио је Спаситељ и тиме открио своју славу и силу. Иако је даровао слепом од рођења вид, Јудеји су били озлојеђени на Спаситеља, јер је исцељење било у суботу (Јн 9,1-38). Исцељени је својим телесним очима видео онога који је за себе рекао да је Светлост света и својим Васкрсењем осветлио целу васељену.

Служба која говори ο овом чудесном исцељењу, поје се од недеље до среде шесте седмице. Однос тог чуда према празнику Васкрсења Христовог, Црква показује када поје да се слепи читав просветљује и Светлодавца познаје – Светлодавца који је трећега дана засијао из гроба и обасјао земљу Својим Васкрсењем, из Кога је људима који су седели у тами засијала препорађајућа светлост. Служба у част овог чуда врши се још и у понедељак, уторак и среду, када већ долази оданије Васкрса. У шесту недељу и на оданије Васкрса пева се катавасија Вазнесења “Спаситељу Богу”. Успомена на овај догађај позната је већ у Типику Велике цариградске цркве из ΙΧ-Χ века.

Шесте недеље од Пасхе, прослављамо чудо које је наш Господ и Спаситељ Исус Христос учинио на човеку слепом од рођења (Јеванђеље по Јовану 9, 1-38). Често се понавља да Јеванђеље по Јовану открива Христа као Светлост света. У овом јеванђељском сведочанству, Христос, пре него што ће обновити вид слепом човеку, објашњава да Он јесте Источник светлости.

Мени ваља чинити дела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ када нико не може радити. Док сам у свету, Светлост сам свету (Јован 9, 4-5).

Човек кога је Исус исцелио овог дана био је слеп од рођења. Господ не обнавља само његов вид, Он не лечи напросто један болестан орган, већ изводи потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Он даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божији узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Библији: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).

Можемо да направимо везу између чуда са слепим  човеком у Силоамској бањи и са исцељењем раслабљеног у Витезди (Јован 5, 1-18). У бањи Витезди, Исус не каже раслабљеноме да скочи у воду. Он не обнавља никакав нарочити обред нити користи материјалну помоћ за исцељење, већ лечи непосредно и лично. Раслабљени се опоравља самом речју Господњом.

У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз Свету тајну крштења.

Господе, човеку слепом од рођења,
вид си обновио рекавши му:
„иди умиј очи, да би могао гледати
и славити моје Божанство“.

(Канон, песма 4, тропар, глас 5)

Исцеливши слепог од рођења, Исус га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. Човек који је јуче био слепи пројак, данас види Господа и верује у Њега, клања Му се ничице и исповеда своју веру.

Христе Боже наш, Сунце Правде,
Ти си двоструко просветлио слепога.
Својим пречистим рукама,
просветлио си човека који од мајчине утробе
лишен беше светла.
Просветлио си, такође, очи нашег срца
и учинио нас синовима светлости,
да бисмо у вери могли говорити:
„Велика је и неизрецива милост Твоја,
Господе и Човекољупче, слава Теби!“

(Апостих, глас 8)

Пре него што је Христос учинио чудо, ученици су га питали: „Учитељу, ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Ово је питање које сами себи увек постављамо када нам се догоди нека несрећа. Без неке посебне намере и упркос нама самима, ми увек тражимо узрок зла који нас је задесио, сматрајући га казном. Ми, дакле, поступамо као Јовови пријатељи. Ако Јов пати, значи да је грешио, и Бог га, како они кажу, кажњава да би се покајао.

Али, Јов зна да је невин и убеђен је да га Бог неће оставити у патњама: „Али, знам да је жив мој Искупитељ“; „Нека Бог позна моју доброту“ (Јов 19, 25 и 31, 6). Иако наглашава своју невиност, Јов пита Бога за смисао свога страдања. Иако изнемогао од жалости, Јов ипак остаје веран Богу током кушања и клања се Богу свемоћноме.

Свако се пита: одакле долази зло? На ово питање Књига о Јову даје следећи одговор: „зло не долази од Бога“. Пажљиво прочитајмо пролог књиге о Јову. Видимо да Бог допушта да будемо стављени на кушање, али да не испоручује свога слугу зломе, то јест сатани. „А Господ рече сатани: Ево ти га у руке, али му душу не дирај“ (Јов 2, 6). Јов седи у пепелу, изгубивши све, али одбија да ропће, против Бога и одговара својој жени: „Добро смо примили од Бога, а зло зар нећемо примити?“. (Јов 2, 1). Долазак Сина Божијег у свет, Његово Оваплоћење, заиста нам потврђује да Бог није оставио род људски у беди, и да на себе прима све патње света. Јов који седи у пепелу, исмејан од свију – то је Христос на крсту.

Вратимо се на човека који беше од рођења слеп. Одговор који Исус даје својим ученицима код Силоамске бање у погледу овог човека и његовог зла је загонетно: „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њему“. На први поглед, чудо које следи непосредно након ових речи, уствари пројављује дело Божије. Ми смо задовољни одговором, јер слепи човек истог тренутка бива излечен, али такође знамо и то да се свака Христова реч у Јеванђељу односи на све људе. Данас, суочен са болешћу, са масама хендикепираних, ми још увек постављамо исто питање: „Који је смисао људских патњи?“.

Хајде да се научимо следећој поуци из Књиге о Јову: видевши страдања других људи, треба да ћутимо, у страху да Бог не суди нашој безосећајности, као што је учинио са Јовова три пријатеља, која онако самоуверено саветоваху страдалника. Боље је делати него говорити. Хајде да не држимо говоре о патњи и хајде да будемо од стварне помоћи нашим ближњима, које сусрећемо стално и свуда у нашим животима.

И ако се у свом животу сусретнемо са патњама, ако је дошао ред и на нас да их осетимо, немојмо губити наду. Као Јов, сећајмо се да је Бог бранитељ оних који пате, да је близу свих ожалошћених: „Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани“ (Јеврејима 2, 18)

Извор: Епархија шумадијска

Делимично се, наравно, Бог може спознати у тузи. Туга доводи многе људе у Цркву. Међутим, наше познанство са Богом и искуство општења са Њим не треба повезивати само са тугом. Напротив, сусрет са Богом је радостан тренутак. Да, туга може довести до овог тренутка, али ми познајемо Бога у утехи и мирном стању . Ако осећамо неку утеху у тузи, Господ нам помаже. Ово је сусрет са Богом. Али не можете кривити Бога за све лоше што се дешава у животу.

Уобичајено је да кажемо: „Ето, Бог ми је послао туге и искушења“. Чекај, какве невоље и искушења? Прво, схватите: можда сте ви сами узрочник, а кривите Бога? На пример, не желите да се мењате, не желите да се борите са својим страстима, да победите грех у себи. Овај грех вас боли, сакати вас, унакажава, доноси вам сталне патње, а ви кажете: „Ево, послао ми их је Бог“.

Пре свега, поставите себи питање: „Шта радим погрешно? Шта треба да променим? Дођите у цркву, помолите се Богу, исповедите се , причестите се и  покушајте да промените себе. Ако  желите да промените све око себе, онда ће ваш живот бити испуњен бескрајном патњом. Потрошићете много енергије и здравља и нећете постићи никакве резултате. Тада ћете се огорчити и бескрајно патити. А ако промените себе, научите да волите људе, борите се са својим гресима и недостацима, то ће дати резултате.

Бог није створио зло. Страдање које нам се дешава не дешава се вољом Божијом, већ зато што бирамо грех. Ако изаберемо праведни живот на који нас Господ позива, биће нам лакше.

Бог нас позива да живимо по заповестима не зато што жели да нас на неки начин ограничи, већ зато што је то добро. То јест, када чинимо грех, ми патимо: завидимо, увређени смо, осуђујемо - и осећамо се лоше. А ако сам учинио неко добро дело, осећам се добро, то ме чини срећним.

Ако ме моји вољени избегавају , не желе да ме виде, ако су ми сви окренули леђа, ово није искушење. То значи да вероватно радим нешто погрешно. Већина туга које се дешавају у нашим животима не дешавају се зато што нам их је Бог послао, већ зато што имамо грех. Доласком Богу ослободићемо се ове болести, и биће више мира, тишине и радости у нашим животима.

Постоје и туге које се не могу назвати тугом. Неко је изгубио нешто и рекао: „У реду је! Најважније је да су сви живи и здрави.” Али за неке ово постаје велики проблем: постоји нека врста страсти која га брине - похлепа , везаност за материјално богатство. У таквим случајевима, морамо да преиспитамо своје вредности и научимо да се не ослањамо толико на материјално богатство.

Туге и невоље неће нас заобићи. Живот тако функционише, у таквом свету живимо. У њему нема правде, коју често тражимо: ако читам јутарње и вечерње молитве, идем у цркву сваке недеље, редовно се исповедам и причешћујем, не једем месо или сир током поста, чиним толико метанија, онда неће бити туге у мом животу. Ако ипак дође, то је неправедно. Међутим, ово није начин приступа вери. Господ нам каже: У свијету ћете имати жалост; (Јн. 16,33).

Искушења нас неће заобићи, ма колико се ми трудили, шта год чинили. Жеља да избегнемо туге уноси још више патње у наше животе.

Потрага за правдом је пут у нигде. Бог не тражи правду. Бог је Љубав и увек се опходи према нама с љубављу. Ђаво тражи правду. Пут тражења правде је пут патње.

Упознао сам људе који су цео свој живот посветили тражењу правде. То су несрећни људи који су фиксирани на неке ствари које су, по њиховом мишљењу, неправедне. Не желите да имате ништа заједничко са таквим људима - они вас једноставно урањају у малодушност, пуне вам душу очајем, јер су и сами испуњени њима. Правде на свету никада није било, а ни Бог је не тражи. Он нам суди по љубави. Погледај на Крст: Господ није учинио да ми пострадамо за наше грехе, Он је сам отишао на Крст уместо нас.

Ако нам се нешто лоше деси, не треба да се питамо: „Зашто? Потребно је поставити питање: „Како да ми ово буде на корист?" Патња је оруђе које се може користити за вашу корист или штету.

Ако се човек моли и разговара са Богом, то ће му сигурно бити на добро. А ако он једноставно „прочита” неке молитве, третирајући их као уроке, то ће бити сујеверје и формални однос према молитви.

Дешава се да човек дође код свештеника и пита: „Имам проблем, шта да радим?“ - "Моли се Богу." - „Молитва се подразумева. Можда би требало да прочитам још један акатист? И колико пута?" Молитву није потребно читати одређени број пута. Молите се својим речима. Ако не знате како, пронађите молитву која одговара вашем расположењу и прочитајте је.

Стани пред Бога и моли се. Предај се у Божје руке. Заврши сваку молитву речима: „Господе, не како ја хоћу, него како Ти хоћеш." И даље верујем да Господ најбоље зна шта нам треба. Можете говорити: „Господе, верујем Теби, молим те, учини оно што мислиш да је најбоље за мене." Нема потребе за помпезним речима. Верујте Богу и наставите са својим животом. Што више поверења будемо имали у Бога, биће нам лакше.

Треба живети и уживати у животу. Невоље ће доћи на сваког од нас у своје време, али не треба да их чекамо.  Када дођу проблеми, онда ћете их решавати.Наставите да се радујете. Иначе ће бити: „Колико сам несрећа доживео, посебно оних које се нису догодиле!“

Често људи очекују нека посебна искушења за време празника или током поста. Да ли се заиста дешавају више него другим данима? Не знам. Можда то једноставно наглашавамо јер нам је тако речено. Некада се нешто десило на празник, а сада кажу: „Уосталом, данас је празник, тако и треба. Или: „на крају крајева, пост је почео“.

Када своју пажњу усмеримо на одређене ствари, почињемо да их примећујемо. Можда не обраћамо пажњу на околности ван поста, али када почне пост, ми те околности одмах бележимо и свуда их тражимо. Тако кажемо да нам Господ у време поста увек шаље искушења.

Можда нам је лакше да поднесемо ове туге – са свешћу да све иде као и обично – или желимо да укажемо на некакву важност: да ми је Господ лично послао искушење. Не можемо бити обични људи, морамо бити велики. Многи људи кажу: "Ја сам  велики грешник !" Не можемо бити само грешници.

Свети Оци су научили да се радују искушењима. Они су већ достигли тако висок духовни ниво. Да ли треба да покушамо да их опонашамо у овоме да бисмо постигли исту ствар? Не можете бити срећни јер „морате“. Ако у искушењима  искрено верујете да вас Господ воли, да вас никада неће оставити и да је оно што се догодило - оруђе које ће вам помоћи да постанете бољи, ако можете да се радујете томе, наравно, радујте се. Али ако потиснете ту радост, или, обрнуто, тугу, као што многи људи долазе на исповест и покушавају да потисну сузе, коме је све ово потребно? Никоме.

Парафразираћу: можете се радовати. То је могуће, гледајући примере светих отаца. Ако можете, наравно, радујте се. Али, ако ово још нисте достигли, како ћете се радовати? Претварати се да сте срећни је једно, а бити стварно срећан је друго. Не можете себи заповедити: туга ће доћи - а ја ћу се радовати. То се не дешава тако.

Нема потребе да се узнемиравате и бринете: ето, ја сам велики грешник, не могу да се радујем тугама! Господ нам је дао различита осећања. Када се нешто лоше деси, боли нас душа. И ми треба да доживимо ова осећања, а не да се претварамо да смо срећни када нас посете. Мислим да ни светитељи нису имали радости и весеља када би им неко близак умро. Постоји душевни бол, а треба и плакати.

Опет, неко ће се огорчити од овог бола и рећи: „Сада сам се разочарао у све, Бог ме не воли, Он ми је све ово послао“, и почеће да урања у очај. Неко ће плакати, туговати, молити се, чинити неку врсту милостиње , и наћи утеху и радост.

Црква нам даје оруђе помоћу којих можемо мало ублажити свој бол, на пример, добра дела. У њима срећемо Бога и истински Га познајемо. Неки од наших болова нестају јер једини који их може уклонити је Господ. У молитви, добрим делима и када приступамо светим тајнама, долазимо у контакт са Богом, и наша рана се зацељује и наш бол јењава. Овако треба да се суочимо са лошим периодом нашег живота.

Издржите туге што боље можете. Главна ствар је, не очајавајте, не обесхрабрујте се и не жалите се на Бога. И верујем да ће се временом све променити у вашем животу.

протојереј Вјачеслав Поневин

приредила: Ј.Г.

извор

Људи имају тенденцију да ставе себе и своје проблеме у центар Универзума.

Али ако посматрате особу са становишта материјалног универзума, онда ће и он и његови проблеми изгледати бескрајно безначајни.

И само наше земаљско материјално време је ништа у очима Бога, у очима вечности.

Све наше невоље и искуства, стварна или измишљена, све патње, све емоције потпуно су безначајне за вечност.

Државе и народи, ратови и савези, економски успони и падови – ако их посматрате у оквиру светске историје – делују само као кратка епизода. 

Скоро све древне цивилизације су се распале у прах. Древни Египат је постојао неколико хиљада година, али сада га више нема.

Исто се десило и са свим прогонитељима који су од најстаријих времена тлачили народ Божији. Исто се десило са свим јересиарсима и лажним пророцима који су настојали да поцепају Цркву Христову.

Сама Црква је жива, народ Божији је жив. Кроз векове до самог краја светске историје, Црква, упркос свим преокретима, наставља својим путем.

Да, са тачке гледишта пролазног тренутка може изгледати да тлачитељи побеђују. Али, како Господ каже преко пророка-цара Давида: „...Они ће, као трава, ускоро бити покошени и као зелена трава увенуће. Уздај се у Господа и чини добро; живи на земљи и чувај истину. Уживај се у Господу, и Он ће ти испунити жеље срца. Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, и Он ће усавршити и изнети правду твоју као светлост и правду твоју као у подне“ (Пс. 36,2-6).

Вечност је страшна реч не само за злотворе и прогонитеље, већ и за све оне који се нису држали заповести Божијих. Уосталом, ако све људске горде тежње нетрагом нестану, онда ће остати бесмртна душа, а са њом и сва дела и мисли, које ће отићи у вечност. И сваки човек треба да размисли шта ће понети са собом у живот вечни. Шта ћемо понети са собом у вечност?

митрополит Антоније Паканич

приредила: Ј.Г.
 

извор

Једном сам на Васкрс био сведок напада. На почетку литије покрај свештеника се нашао душевно болестан човек. Већ првог возгласа „Христос воскресе!“, доживео је напад. Успео је да се склони с пута, сео је на под крај зида и трудио се да никоме не смета. До данас се сећам како се радост на његовом лицу у трену претворила у бол.

Техника  безбедности о којој болесни људи да воде рачуна у храму, усмерена је на то да њих саме заштити од нежељених последица. Е, ту заиста можемо нешто да урадимо. На пример, да одговоримо епилептичара од посећивања ноћних богослужења. Ноћ је тешко време за оне који болују од епилепсије, и за болеснике уопште. Сем тога, за Васкрс и Божић у храму се из полумрака изненада појављује јака светлост, што може изазвати напад.

Уопште, за све психичке болеснике није препоручљиво да посећују празничне службе. За њих су то претеране гужве. Затим, свака дуготрајна служба је за психички болесног човека ризична. Више од сат и по усредсређене пажње на службу, на певање, на читања, на молитве, за неуравнотеженог човека може представљати превелики напор.

Треба имати у виду да болесном човеку сваки напор одузима много више енергије него здравом. За сат и по службе он се умори онолико колико се ми уморимо за осам. Управо зато лекари понекад прекоревају Цркву: „Ваше богослужење подстиче болест“.

Да, подстиче је, уколико је служба предугачка за болесника, уколико је праћена  громким  певањем, изненадном појавом јаког светла, и снажним емоционалним доживљајима. У том случају, када је болест већ присутна у човеку, све ово може да изазове њено погоршање. На пример, рецидив хистерије, или епилептични напад.

Још један неповољан фактор за психички болесне и психички неуравнотежене људе могу постати дуги постови. Они су поготово тешки за људе болесне од шизофреније и за оне који пате од депресивних стања.

Свештеници треба да схвате да је психичким болесницима неопходно олакшање Великог или Божићног поста. При томе, рекао бих да за психичке болеснике он треба да буде још лакши него за оне који пате од гастритиса или панкреатитиса. Јер болести желуца не утичу тако тешко на човеково стање колико психичка обољења. Болесници могу да посте, али – опрезно.

Свештеници треба да знају да су болесницима који узимају неке врсте лекова неопходни појачана исхрана или додатне беланче- вине. Они се не могу сасвим одрећи рибе или меса, иначе могу да наступе врло непријатне последице.

Уз то, психичким болесницима је неопходан и додатни сан. Они треба да спавају много дуже него ми. На пример, људи који пате од шизофреније спавају веома дуго и ту се ништа не може. Пред психички болесног човека не могу се постављати исти захтеви као пред здравог.

Свештеник Андреј Ларгус

припремиле Живе речи