У погледу односа према себи, код људи се најчешће сусрећу две крајности. Неки кажу: „Не заслужујем ништа добро, не могу ништа, недостојан сам у очима Бога и људи". Јасно је да такав човек себе понижава. Међутим, знамо да Господ свакоме даје некакав дар, таленат: један добро говори, други је сјајан анкетар, трећи одлично ради рукама, четврти је диван уметник, пети лепо пева – и тако даље. Пронађи свој таленат који ти је Господ дао, развијај га, иначе ћеш омаловажити достојанство Божије. Господ никога није лишио својих дарова.

Друга врста људи су они који ништа не чине да би изазвали поштовање, али себе уздижу; имају много уображености и поноса. Да ли је могуће поштовати такву особу? - Мислим да не. Понижење и уздизање су крајности које не би требало да постоје. Свака особа треба да буде критична према себи, својим поступцима, начину размишљања и речима. Ако то радите, док се стално развијате, напредујете, радите на себи, онда ћете имати разлога да поштујете себе.

Сваки човек је створен по лику Божијем и носи у себи искру Његову. Зато је свако од нас вредан и заслужује поштовање. Неки људи супротстављају понизност и самопоштовање, сматрајући ово друго манифестацијом поноса. Понизност не значи да човек треба да хода погнуте главе, с времена на време пружајући леви или десни образ за ударац. За хришћанина је смирење, пре свега, прихватање воље Божије. Свака особа доживљава потешкоће у животу. Они нису случајни, Господ их шаље на наше окрепљење и морални раст. Ако их прихватимо без роптања и победимо их, онда показујемо смирење. Свако ко се бави самопонижењем не поштује себе и не прихвата Божију вољу за себе. Оптужује себе и друге за свакакве грехе, верује да га Бог не воли, да је недостојан љубави Божије. У таквом понашању нема смирења, јер је смирење немогуће без љубави према Богу и људима.

У савременом свету, концепт поштовања се веома разликује од хришћанског. Хришћанство позива на љубав према Богу и људима, на моралност и на служење другима. Видимо чудне ситуације када човек почне да поштује себе због лајкова које је прикупио на друштвеним мрежама, на пример. Наравно, ово није право поштовање. Поштовање се не може мерити бројем лајкова или нечијим субјективним одобравањем. У суштини, таква особа има замену појма вредности. Њој нису потребни ни Бог ни људи, потребна јој је илузија коју диктира савремено друштво. Праве вредности бледе у позадини, а излог и лаж долазе у први план. Можете поштовати људе који су својим радом, талентом и интелектом нешто постигли – научнике, писце, астронауте. Међутим, данас постају све популарнији људи који су славу стекли због неких скандала . Они су уважени и њихово мишљење се слуша. Међутим, ово је лажно поштовање. Право поштовање се гради на љубави. Љубав је поштовање.

Ако желите да научите да поштујете себе, поштујте друге. Не дозволите себи да будете груби, љути или агресивни. Свака особа мора за себе да одреди границу преко које неће прећи. У савременом друштву многе линије су замагљене, а то се намерно ради. Када комуницирате са људима, врло је јасно приметно: особа која не поштује себе не поштује ни оне који је окружују. Ове ствари су међусобно повезане. Она не зна шта су достојанство и поштовање, и не може га пружити својим ближњима.

Не можете дозволити да вама преовладају лоша осећања. Резервисана особа увек изазива поштовање. У животу може свашта да се деси, сви смо ми живи људи, можемо да изгубимо живце, али ако хоћеш да будеш поштован, научи да се контролишеш.

Хришћанске заповести су темељ поштовања и самог себе и друштва. Без њиховог разматрања, немогуће је научити да поштујете себе. Не убиј, не кради, не лажи, не чини прељубу, не жуди за имовином ближњег – су моралне вредности, које су важне за сваког човека.  Једна ствар је повезана са другом. Ако човек не воли своје ближње, не може имати љубави према Богу. Свако од нас мора да види лик Христов у себи и другима. Ако ово научимо, научићемо да поштујемо себе.

Често чујемо фразу: „Имам право да....“. Они који то изговарају често забораве да, док имамо права, имамо и одговорности. Ако кажемо „имам право на...“, онда мислимо на „дужан сам да...“ Чини ми се да ће човек који поштује себе све ово разумети. Свако ко жели да научи да поштује себе мора да се потруди да постане достојан човек и хришћанин.

протојереј Николај Марковски

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Често се у недрима Цркве примети појава да хришћани облаче своје комплексе у плашт етике, чистоте, аскетског духа...И то је опасно.
Усудио бих се да кажем да је то опасније од греха јер одводи човека на погрешан пут. Човек не схвата да не живи побожно, напротив, мисли да живи вишим духовним животом (у односу на друге).
Да бисмо ово разумели, погледајмо неколико примера.
***Комплексна особа нема свој живот. Није се помирила са собом и управо се зато бави животима других. Обично живи у тишини, али не по избору, не зато што неупадљиво жели да се моли, чита и труди, већ зато што је пуна несигурности и страхова. С једне стране, она мисли да живи богоугодно јер живи безмолвије, али заборавља да ћутање само по себи није врлина, ако није спојено са ћутањем ума, са простотом срца, са молитвом и читањем духовног штива. Због тога је комплексна особа љубоморна, прилично завидна и зато лако осуђује. Види некога ко је друштвен и радостан и осуђује га јер мисли да то није духовно . Наравно, дубоко у себи и она би желела да има дар говора, али зато што га нема, понижава дар другог називајући га грехом.Комплексна особа покушава да омаловажи и потцени сваки туђи поступак, јер се једино тако може изразити. Пошто она сама не ради ништа, једини начин да се истакне је да понижава друге. Стога, свуда и увек налази мане и предлаже исправке (у пословима других).
Комплексна особа се плаши да се директно суочи са другом особом, јер тада увиђа колико је мала, те стога увек избегава "процедуре на отвореном". Стално носи своју неадекватност на леђима и тешко пати.
Као што смо раније рекли, страшно је то што уместо да види своју неспособност и да буде понизна, она своју неспособност претвара у врлину, а благодатне дарове других у грехе.
На пример, неко је свештенослужитељ који нема дар проповедања, и уместо да призна тај свој недостатак, он тврди да је проповед непотребна, да није важна. Исто важи и за појање. Или, може да говори добро, али да не буде добар у административним стварима и да омаловажава свештенике који су добри у њима. Такође, може имати дугу браду и инсистирати да је то најважнија ствар за свештеника.
Сложен човек нема смирења, нема Христа!
Живи не радећи ништа, не развијајући таленат који му је Бог вероватно дао, а док је инертан, с друге стране, понижава друге који напредују .
Комплексни човек је трајно саблажњив зато што сам машта о разним аферама. Шта год он сам мисли како би нешто учинио, тако сматра да и други треба да чине. Он свуда види грешке и грехе (у животима других).
Комплексни хришћанин види младића и младу жену како разговарају на путу и саблажњава се јер поседује страст блуда. И док он сам греши мишљу на блуд, али и осудом коју износи, он то не разуме; напротив, мисли да ове две особе које разговарају на улици греше.
Сложена особа је пуна злобе. И коју год врлину чини, чини то пред људима, чини то зато што не може ништа друго (не добровољно, већ под принудом због страхова које има), чини то да би могла да контролише друге који то не раде.
Да ли сте видели особу која се крије, али вас истовремено посматра да би вас разоткрила?
Да ли сте видели човека који осуђује друге у ситуацијама које немају везе са њим самим, а претвара се да не види све чему је склон?
Да ли сте видели особу која има миран живот, али је истовремено пуна жучи и горчине према свима?
Да ли сте видели особу која делује понизно и мирно, али се често љути?
Да ли сте видели човека који се понизује, али истовремено не напушта своју вољу?
Да ли сте видели особу која живи морално а пуна је потиснутих жеља?
Ако јесте, знајте да сте видели сложену особу.
Знајући изнутра своје слабости, она усваја аналоган начин понашања да покрије своје недостатке и задовољи своју склоност ка наметању. Борба за супериорност је све интензивнија што се особа осећа инфериорнијом. На тај начин она жели да покаже супериорност усред сопствене слабости.
Жалосно је, међутим, када таква стања сложености долазе од Божијих људи - духовника, монаха, добрих хришћана.
Божији човек се углавном помирио сам са собом. Он зна ко је, а ко није, прихватио је своје добре и лоше стране (ово је разборитост) и од тада води своју личну борбу.
Човек Божији се не бави туђим животима, не осуђује друге, не жели да контролише животе других, не жели да намеће своје мишљење другима под изговором да им ово говори из бриге.
Човек Божији се радује када други напредују и моли се за њих.
Човек Божији немо извршава реч Божију, и не сматра да је изнад оних који живе равнодушно.
Човек Божији уместо комплекса, страхова и порока има племенито срце, радост, једноставност и доброту.
Божији човек види некога ко је купио нов ауто и не пита - Одакле ти паре? Да ли ти је требао нови ауто? Он се радује због свог брата.
Божији човек нема злобе, не ропће.
Божији човек не реагује ни на шта што се разликује од његовог карактера и темперамента.
Човек Божији жели да буде духовно користан, а не саблазан.
Комплексан човек и Божији човек су супротна стања.
Благодат Божија не може да обитава у срцу сложеног човека, јер се сложена особа храни својом завишћу, злобом, хвалисањем, себичношћу.
архимандрит Павлос Пападопулос

https://www.lentata.com

*** Бити сложена особа значи да имате вишеструку личност и да показујете низ понашања и емоција које могу изгледати контрадикторно или тешко помирљиве. Комплексне људе је тешко категорисати или означити, јер могу поседовати различите особине које се не уклапају у једну одређену категорију. Сложени људи могу искусити унутрашњи сукоб или борбу са аспектима своје личности које се доживљавају као негативне или непожељне. Могу да осећају интензивне емоције или се боре са анксиозношћу, депресијом или другим проблемима менталног здравља.(део значења термина комплексна особа)

Верујемо да је поштовање Божијих заповести неопходно, знамо заповести које морамо да испуњавамо, али се ипак понекад у нама јавља огорчење. Односно, ономе ко сада улази у Цркву, правила и забране стварају негативну слику за њега. Јер у очима таквих људи Црква изгледа као систем забрана, а сам човек није уверен да му све ове заповести помажу. И много пута не разуме разлог зашто их је Бог дао или чак сумња да су Његово дело и приписује их неком духовнику или другој особи. Истина је да здравом човеку, каквог га је Бог створио, нису потребне никакве заповести. То јест, праведнику - оном који природно поступа онако како је створен од Бога, није потребна никаква заповест. Нити би Бог дао заповести људима који живе богоугодно.
Заиста, заповест је увреда за људску личност, а строго говорећи, Бог који нам даје заповести је донекле увредљив. Није било потребно да нам Бог каже: не кради, не убиј... Али оне су нам дате од Бога  зато што смо слаби, јер имамо духовни проблем због духовне слабости у којој живимо као последица пада. Наша природа је деформисана и сада имамо духовне клице које су наше страсти и греси. Из тог разлога, Бог као Лекар долази и даје нам лек за нашу болест. Када неко воли Бога, воли све људе. Али, пошто ми немамо ову моћ, нисмо у таквом стању, већ смо у стању духовне слабости, било је потребно да Бог некако ограничи наше достојанство и слободу. Ми треба да сматрамо Божије заповести лековима који чисте зло које носимо у себи. Божије заповести су неопходне бар за прве духовне стадијуме, а затим се примењују природно. Оне су средства која нас одржавају у заједници са Божијом благодаћу. Одржавање Божијих заповести је „кабл“ који нас повезује са Његовом милошћу и енергијом. Све зависи од испуњавања Божијих заповести - када неко престане да их држи, духовна смрт долази као природна последица. Морате схватити да ми у Цркви нисмо следбеници ниједне философије.
Насупрот томе, Црква превазилази ове ствари и бави се само стварним исцељењем људи. Она прихвата у своје тело сваког човека са својом културом и знањем да би га спасила и осветила. Зато су заповести дате од Бога човеку специфичне, јер је специфична и духовна борба човека. Ово говорећи, не желим да ме неки погрешно схвате, али не можемо сакрити истину и следити бесплодни морализам у Цркви.
Повратак Цркви који се данас види настао је због чињенице да су идеологије напуштене. Људи изнова откривају живот и лепо предање и учење светих отаца који су се кретали у истинској духовној слободи. Оно што сам првих дана приметио на Светој Гори и што је на мене оставило огроман утисак је слобода коју сам видео међу монасима. Духовну слободу у наше доба не можете наћи у духовном простору у коме се крећемо. Напротив, видимо друго стање које не оживљава, већ гуши човека.
Када Бог каже да се не лаже, Он не мисли само да дајете истинито сведочанство на суду, већ да увек говорите истину. Бог се дефинише као истинит, као Бог истине, Који слама све лажи. Човек не треба да лаже, јер је он слика Божија којој треба да личимо и да се сјединимо са Њим. И као што је Бог Отац наш увек истинит, и у Његовом бићу нема ничега изопаченог, и све је у Њему чисто и светло без и најмање сенке, тако човек мора да буде здрав и да поступа како треба. Многи људи, посебно када су далеко од Цркве, немају прави критеријум и не могу да разликују шта је истина а шта лаж. Када је далеко од Цркве, човек сматра грех, задовољства, злобу и лукавство нормалним, а када уђе у Цркву и позна Бога, све му се то чини лажним, пролазним, нестварним...Нажалост, стварност је понекад толико неподношљива да се не може поднети и више се воли лаж, попут варљивог света дроге, где човек очајнички покушава да побегне од стварности, макар само на кратко. Црква никада не нуди лаж човеку, напротив, она представља стварност пред њим и показује му пут да живи имајући апсолутну веру у вечно Царство Божије. Тако он схвата да је оно што се око њега дешава у свету пролазно.
Истина је вечна, и истините ствари трају заувек.Човек не може да нађе утеху у лажи јер му она не може омогућити да живи у атмосфери испуњеној миром и тишином, изнад ствари које му изазивају страх, стрес и анксиозност.
митрополит лимасолски Атанасије

https://atanasijlimasolski.wordpress.com

Вера у Бога, по мом мишљењу, никада није без сумње. Није константа, стално се мења и креће. Зашто је то тако? Зато што се и ми људи стално мењамо и не можемо а да се не развијамо. Постоје периоди у духовном животу када желимо да се молимо, читамо Свето Писмо и Свете Оце, учимо да упоређујемо свој живот са хришћанским учењем – а има тренутака када то уопште не желимо. Разлози оваквог захлађења могу бити различити, од временских промена до тешких психичких стања. У таквим тренуцима не знамо да ли нас Бог чује или не, а понекад можемо сумњати да ли Он уопште постоји. Кризе вере су веома важне. Клајв Луис има дивну идеју: да немамо искушења лажних богова, не би било знања о правом Богу. Исто се може применити и на потрагу за Богом, кога сте, чини се, већ нашли, али осећате да нешто важно недостаје и да је ваша вера некако безукусна.

Није добро када човек мисли да зна све о хришћанству. Ово је веома опасна мисао. То ме је савладало са петнаест година, када сам много тога прочитао и помислио да сам све научио и да све знам. Онда сам наишао на питања за кандидате за богословију и схватио сам да ништа не знам. Била је то таква срамота за мене. Сећам се да сам тада помислио: да ли се духовност мери знањем? У ствари, једно не може постојати без другог. Ако не проучавамо своју веру, онда се тешко можемо назвати православним хришћанима, јер не знамо у шта верујемо, не разумемо шта је „Символ вере“ и молитва „Оче наш“. Ако се нисмо потрудили да сазнамо више о нашој вери, наравно да ћемо сумњати, а неке чињенице ће нас шокирати. Сећам се да сам се зачудио када сам сазнао да није све псалме написао цар Давид.

Међутим, желео бих да напоменем да вас ни познавање теорије неће заштитити од сумњи у вери. Све док човек кроз лично искуство не схвати да је Христос у близини, ништа га неће уверити. Као што је апостол Павле рекао: „Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. “ (1. Кор. 13, 11). И вера мора да прође кроз кризе младости и зрелости, када човек почне да је поново открива. Сви смо прошли кроз фазе страха Божијег: у почетку смо се плашили да Га увредимо, да нас не казни, затим, да не изгубимо награду, а сада једноставно не желимо да узнемиримо Онога који неизмерно нас воли. Уосталом, Бог, видећи наш пад, не каже: „Јеси ли прљав? Губи се одавде!” Напротив, зове: „Дођи, опраћу те и обрисати, све ће бити добро!“ Без криза ми не сазревамо у својој вери, што значи да ћемо врло лако бити уздрмани у њој.

Сумње се јављају и када одступимо од заповести и живимо само по својим жељама, не проверавајући свој живот, не само учењем Цркве, већ и својом савешћу. За нерелигиозну особу, глас савести је морални закон. Ако га послушате, он ће вас упутити и у тешкој ситуацији рећи ће вам: „Идеш погрешним путем, хајде, окрени се!”

Дешава се да сумње у вери резултирају осећањем да нас Бог не чује. Наши захтеви се не испуњавају, наше молитве као да никуда не иду. Шта да радим? – прочитајте апостола Јакова, који учи: „Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. “ (Јак. 4,3). Такође је корисно читати свете оце – они уче да Господ не одговара увек одмах на наше молитве или молбе. За време молитве имам осећај да се молим зиду. Речи као да се спотичу о непремостиву баријеру између мене и Бога. Чини се да све радим како треба - у чему је проблем? Онда се испостави да у вашем срцу постоји непријатељство према некоме. Или сте се посвађали са женом и мада сте  се помирили, у души вам је остао горак осећај. Због тога је тешко чути Бога — барем се мени тако дешава. И док се не покајете, ова препрека неће нестати.

Главна ствар коју треба да схватите јесте да разлог што вас Бог не чује није то што се окренуо и не жели да слуша, већ што својим поступцима не пуштате милост Божију у своје срце, оно једноставно није спремно да то прихвати. Сумњу у вери може подстаћи и обичан људски егоизам: згодније је мислити да се Бог окренуо него мењати себе и свој живот. Веома ми се допала мисао игумана Нектарија (Морозова), коју сам недавно прочитао. Он пише да хришћанин није титула која се добија једном заувек. Чињеница да смо хришћани мора се потврђивати сваки дан.

Понекад заборављамо да смо хришћани. Као резултат, добијамо осећај празнине и напуштености. У таквим ситуацијама морате пажљиво анализирати свој живот и разумети где сте погрешили. Када се пронађе проблем и разлог за погрешно, одмах постаје лакше.

Шта учинити са Светом Тајном Причешћа ако сумњате у веру? Господ каже: „Онога који долази мени нећу истјерати напоље. “ (Јован 6:37). Сетимо се приче о исцељењу једног младића опседнутог демоном: „Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. И одмах повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!“ (Марко 9:23-24). И ми смо такви: верујемо и не верујемо, за једно се кајемо, за друго не. Нека главна молитва у периоду слабљења вере буду речи: „Верујем, Господе! Помози моме неверју!" Ако се припремамо за причешће са мишљу: „Прво ћу ојачати своју веру, а онда ћу отићи да се причестим“, онда се никада нећемо причестити. „Све могу у Христу који ми даје моћ. “ (Фил. 4:13). Ако схватимо да је дошло време за испит наше вере, коме онда да трчимо ако не Христу? Ако нас боли нога или срце, где да идемо? У болницу, чак и ако не верујемо да ће нам тамо помоћи. Када те боли душа и не жели да се моли или пости – куда да бежиш? Христу, да би нас Он ојачао, дао нам снаге да живимо и верујемо. У савременом свету веома је тешко опстати без темеља који пружа вера.

јереј Димитриј Паламарчук

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Када је немогуће искрено се радовати тузи и нема потребе за тим.
 

Да ли вам је брат умро веома млад? Добили сте отказ на послу? Пензија вам је украдена? Требало би да ипак будемо срећни? Али каква би то радост требало да буде?
„Украли су ми пензију“, плаче бака у цркви, чистећи свећњак. Прекрсти се и изговара – Слава Теби, Господе!
„Видиш, Митрофановна, како се непријатељ бори против тебе, али немој да се предаш“, подржава је млади парохијанин.
Тако је, виче Митрофановна, која ће сада цео месец у потпуности зависити од чиније супе која се служи у трпезарији. Али притом ће рећи да се радује, и покајати се што је мало негодовала, а потом ће страховати да је смртно згрешила...
Није нормална прича, кажете? Али, она је из живота.
Апостол поручује да је радост у тузи стање хришћанина, коме морамо тежити. Али шта је радост у тузи? Да ли је то радост због невоља? Или је то духовни мазохизам ? Можда је ово нека врста фантастичног лицемерја које тера људе да истискују радост када доживе праву тугу - а ако не покажете радост, онда сте већ згрешили и треба да се покајете. Помислите само, какав велики грех – у тузи сте, али се не радујете!
„Значи и ти, Оленка, примаш пензију и имаш бесплатно путовање? – рекла ми је једна побожна жена, сазнавши да сам, као студенткиња која је остала без једног од родитеља, уживала неке бенефиције . - Како си срећна, девојко моја! Слава Теби, Господе!”
„Више бих волела да немам такве бенефиције, али да је тата жив“, одговорила сам тада и отишла, јер сам била поносна и нисам желела да плачем у јавности.
А колико је само таквих саветника, консултаната за „радост“.
„Треба да се радујеш што је твој брат умро на Воздвижење! Па шта ако је млад! Ипак иде право Богу! Рак је улазница у Царство небеско!“
„Требало би да вам буде драго што сте добили отказ на послу. Овако се ја, на пример, радујем: читам Псалтир и говорим: слава Теби, Боже, за све. А колико јада имам, колико искушења на послу!”
Потребно је... потребно је... потребно је... иначе је грех и треба се кајати због недостатка радости.
Да ли је заиста могуће клештима из човека извући радост? Да ли је заиста могуће застрашити оне који „нису срећни“ тако да постану радосни? Да ли ово схватање заиста продире у хришћанство? Ово је пут до болести, до тешке душевне болести.
Када је човек огорчен, боље ће се осећати када се исплаче, а не од скривања осећања иза побожног „слава Богу“ и „чувања образа“ – да не згреши и да не буде осуђен.
Али да ли је апостол Павле позвао на појачавање лудила, на лажну маску радости?
Не, такав став је туђ Апостолу Павлу. За њега је зло зло, а туга туга. И у њиховом превазилажењу он не види пројаву своје воље и карактера, већ знак силе Божије која делује у њему.
Своју задивљујућу истрајност у земаљским тугама апостол објашњава парадоксом: он увек умире да би се видело да је жив. Али то је могуће само у светлу вере у Јеванђеље о Крсту и Васкрсењу! Сакраментално заједништво са Исусом Христом, даровано кроз веру и крштење, чини наше неизбежно страдање у овом свету не бесмисленим пропадањем, не страшним знаком будућег одласка у таму непостојања, већ знаком блиског општења са Распетим, јединство са Његовом судбином. А ово јединство у тузи и смрти Распетога је и јединство у животу Васкрслог. Сада се овај живот у нама остварује као утеха у тузи и у превазилажењу исте. То су такође знаци долазећег блаженства вечног живота.
 И у тешким околностима, и кроз стењање и сузе, пробија се радост што је Христос спасао свет, и ви можете учествовати у спасењу, у делу Христовом, својим страдањем, а та радост је другачије природе.

Олга Шулчева-Јарман
 

https://www.pravmir.ru

— Оче Димитрије, да кренемо од класике. Да ли смо заиста сви криви свима или је ово само уметничка метафора?
— Мислим да горње речи Достојевског не треба схватити дословно. Руски класици у својим најбољим примерима заиста су прожети хришћанским православним духом. Али морамо да разумемо за шта смо заиста криви, а шта је ван наше области одговорности.
Сама реч кривица у нашем народу је обрасла страховима и с правом се повезује са речју грех. Када чујемо ове две речи, јавља се осећај неминовности, неизбежности. У нашем менталитету, ови концепти су повезани са малодушношћу, депресијом и безнађем, иако на грчком „грех“ значи увреда, грешка, што, видите, звучи лакше.  Требало би да постоји сећање на грех, али не би требало да постоји стални „осећај“ греха. Као што би требало да постоји сећање на смрт - сви ћемо једном умрети - али не би требало да постоје сталне мисли о смрти. Одговорни смо за сваку акцију коју предузмемо; ово је сећање на кривицу. Међутим, нема потребе да га носите кроз живот као барјак.
— Савестан човек стално осећа кривицу пред Богом, родитељима, мужем или женом, осећање кривице му не даје мира.
- Што се човек више удубљује у своју кривицу, у њему јаче звучи глас гордости, по речима светих отаца.
- Какве везе има гордост с тим?
- Ево какве. Човек не може да се помири са чињеницом да је слаб и да није свемогућ. Уместо да ради на својим грешкама и тражи од Бога помоћ, на шта нас Црква позива, он остаје сам са својом кривицом и непрестано кажњава себе. У старозаветна времена људи су своју тугу показивали ношењем пепела на глави. Али Бог није реаговао на спољашње знаке туге, већ је одговарао на искрено покајање. Опроштење Господње прослављено је речима Давидовим: "Обратио си ми плач мој у радост; растргао си врећу (жалости) моје, и опасао ме весељем." (Пс. 29,12 ) Осећај кривице својствен је свакоме од нас, али ако човек живи покајањем, ако је открио овај важан тренутак свог духовног живота, кривица неће овладати њиме. Истинско покајање омогућава да се ови окови збаце једном заувек.
 — Тешко осећање кривице остаје у души после смрти вољене особе, када се више ништа не може променити. Патите од тога што нисте на време препознали болест, нисте додали топлину и љубав, нисте рекли важне речи. Како живети са овим теретом? Како можете искупити мртву особу?
- Слажем се са вама, ту се ништа не може учинити. Само да појасним: не можете живети без Бога. Особа не тражи помоћ, већ верује да мора сама да се носи са својим проблемом. Осећај кривице се вуче, спречава трезвено размишљање, и човек почиње да ужива у свом болу, својој кривици. Али треба се ослонити на Бога и радити на својим грешкама, о чему смо већ говорили. Почнимо да се радујемо и благодаримо Богу, престајмо да се бескрајно удубљујемо у своје грехе, и приближавајмо се Богу. Самокопање је бескорисна вежба. Не можемо искупити свој грех без Божије помоћи. И уз Његову помоћ прегазићемо све што нас мучи и прећи у Царство Божије.
– Хајде, оче Димитрије, да се сетимо јеванђелског митара Закхеја. Осећај кривице пред људима које је увредио и опљачкао је учинио своје. Закхеј је увређеним људима надокнадио штету, а Господ је одобрио његов поступак. Дакле, осећање кривице може бити корисно. Може ли то постати мотивација за покајање, за тражење Бога?
- Ово је пример трезвеног односа према суптилном инструменту - осећају кривице. Разборити разбојник је још упечатљивији пример покајања човека чија је кривица огромна. Видели смо како га је дубоко искрено покајање уздигло: И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,43 ).
И за Закхеја је осећај кривице постао продор у други живот. Он побеђује себе и тиме се спасава. Покајање је веће од кривице. Кривица те једноставно упућује на бол: размисли о томе, човече, погледај шта није у реду са тобом, и пређи на покајање.
— Зашто се дешава да нас исповедани грех ипак не напушта? Да ли осећај кривице постаје хронично стање?
— Вера не треба да се заснива само на осећањима, то води у фанатизам. Када сензације превладају, важно је вратити се на пут разума.
Хајде да се окренемо једној конкретној ситуацији. Родитељи нису успели да васпитају своје дете као достојну особу и сада пате, осећајући се кривим. Син моје блиске другарице има већ 50 година, а она и даље пати и осећа кривицу што није успела да га усрећи. Али све је радила из љубави, чак и када је погрешила.

Одрасла деца су већ одговорна за свој живот пред Богом. Родитељи могу да дају подршку и савете, али не више од тога! Одрасла деца све важне одлуке у свом животу доносе сама. Сви родитељи би требало да ово имају увек на уму и то ће их вратити на тло здравог разума. Сетите се великих речи Светог Серафима Саровског: „Спаси себе, и хиљаде око тебе ће се спасти“. Ми спасавамо себе и само кроз то се спасавају наши најмилији. А ако будемо туробни ходали са сталним осећањем кривице пред својом децом, чему ћемо их научити? Само бескрајно и бесплодно самобичевање.
- Оче Димитрије, како да нађемо средину да нас осећање кривице не савије до земље, а да сећање на кривицу остане?
— Осећање кривице ни у ком случају не би требало да засени покајање. Покајање је једна од централних хришћанских врлина, а осећање кривице, сећање на грех треба да одведе хришћанина на покајање, на свету тајну исповести и ништа више. Не смете дозволити да постанете роб овог погубног осећања, које ће, по речима светог Игњатија Брјанчанинова, довести до још већег греха – малодушности. Господ увек тражи разлог и начин да нас оправда , а не да нас осуди. Запамтите ово.

Свештеник Димитриј Вразовски

https://www.eparhia-saratov.ru

Браћо, кроз оно што ја називам „наш принос Богу“ можемо се свакодневно уздићи ка Богу и положити своје поверење у Њега; можемо комуницирати са Њим као пријатељ са пријатељем и тражити од Њега све. Тако Му предајемо своје животе и можемо Му причати о свом болу, својој жељи, својој муци, својој сумњи. Можемо да Му причамо о свом бићу, нашој жртви, па чак и о смраду нашег греха, који Христос мора да преузме на себе и очисти га. То је наше уздизање ка Богу, наш повратак Њему након што смо Га напустили; то је наше исцељење, наше опроштење, наше спасење — сва ова значења могу се сажети у реч „уздизање“ ( анафора ). Најбољи и најдиректнији начин на који можемо свакодневно – па чак бисмо рекли и сваког минута – да се уздигнемо ка Богу, јесте да изговарамо Исусову молитву. Све тешкоће и искушења кроз које је Црква прошла и који су је скоро расцепили, били су повезани са њеним настојањем да сачува ову молитву, која нас одмах чини боговима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног“.
Сви знате ову молитву. Ви сте верујући људи и немогуће је да верник не зна ову молитву. Хајде да видимо због чега је она толико важна.
Речи „Господ Исус“ употребио је апостол Павле у свом опроштајном говору презвитерима у Ефесу (Дела 20:24-25). Речи „Исус Христос“ користио је апостол и јеванђелист Јован, посебно у својим посланицама. Речима „Христос, Син Бога Живога“ апостол Петар исповеда да је Христос Син Божији (Мт. 16,16). Црква узима речи и обраћања ова три главна апостола и ставља их у наша иначе духовно нечиста уста. Стога су ове речи богонадахнуте и апостолске.
Сада да догматски приступимо значењу речи „Господ“. Када кажемо „Господе“, исповедамо Христову божанску природу. Исповедамо да Христос никада неће недостајати у нашим срцима, иако у исто време Он у потпуности пребива на небу са Својим Небеским Оцем и Светим Духом. Стога је онај који улази у мене сав Бог; речју „Господ“ исповедам Његово божанство. А пошто сам ја тај који изговара молитву, Он је Тај који улази у мене, и онда постајемо једно. По учењу Цркве, пошто Христос пребива на небесима и ја сам са Њим тајанствено сједињен, сједињујем се и са Светом Тројицом.
„Исус“ је Његово људско име. Када изговарамо ово име, признајемо да је Бог потпуно човек. Реч „Христос“ је име које указује на сједињење Његовог божанства и Његовог човечанства; ово име сведочи да је Христос Богочовек. Видите да са ове три речи одмах исповедамо да смо православни хришћани и да у нашим срцима нема ни трага јереси. Ова молитва је заправо молитва Православне Цркве. Недавно су и неке друге деноминације покушале да искористе ову молитву и да је учине својом, али знање и вера која им је потребна да то ураде нису део доктрине коју су изабрали.
Хајдемо сада да размотримо молитву са антрополошке тачке гледишта. Зашто кажемо „Господе“? Јер, створивши нас по свом лику, Он нас је учинио и господарима. Стога, када кажемо „Господе“, ми показујемо да се молимо својом слободном вољом, да се свесно молимо. Такође показујемо да смо свесно згрешили и да се свесно кајемо. Реч „Исус“ сведочи о обнављању човека који је пао својом вољом. Показује пад човека, од кога је избављен Христом. Тада кажемо „Христос“ јер је као Богочовек Христос узео на себе наш пад, нашу смрт, тугу нашег срца и обновио нас за нови живот.
„Господ“ је име Бога у Старом завету. „Исус“ је име Христа, нашег истинитог Бога, у Новом Завету. Реч „Христос“ се у Новом завету користи углавном после Вазнесења Христовог. Стога, речима „Господе, Исусе Христе“ обухватам целокупну историју наше Цркве у једну фразу и постајем део живота Старог и Новог Завета и Цркве. Ова фраза сведочи о постепеном откривању Христа у историји.
„Господ“ је најлепша химна, „Исус“ је најдивнији облик захвалности. Чак и када бисмо изговорили милион других речи захвалности, ниједна од њих не би се могла поредити са овом речју. „Христос“ је наша теологија. Овим именом исповедамо Његово човечанство и Његово божанство. „Помилуј“ је наша молба Његовој нествореној енергији. А додатак „грешник“ је наше исповедање пред Њим.
Пророк Данило каже: „Клањам се пред светим храмом Твојим и хвалим име Твоје за милост и истину Твоју, јер си узвисио реч Своју изнад свега имена Свога“ (Пс. 137,2). Ово је милост Божија, ово је Његово божанство.
Дошло је време да схватимо значење Давидових речи! Са овом молитвом која испуњава цео свет, израз који користимо је заиста истинит: „Светлост Христова све просветљује“. Светлост Христова сија свуда. Где год да изговоримо молитву, оно је испуњено светлошћу, а у овој божанској светлости и ми постајемо светлост. То јест, постајемо престо Божији, јер нас је Он сам посетио. И Дух Свети постаје неодвојив од нас од тренутка када почнемо да изговарамо ову молитву.
На тај начин можемо да комуницирамо са Богом током целог дана. Ако то не чинимо, осећамо се празно. Молитвом славимо Христа, узносимо се на небо, учествујемо у Његовој слави и у Његовом присуству. А пошто Христос обитава у Светој Тројици, тако и ми обитавамо у Светој Тројици. С друге стране, када изговарамо молитву, налазимо се у јединству са Оним који је у свему, стога се и сједињујемо са свиме. За оно кратко време када кажемо „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“, живимо пуним животом – земаљским и небеским. Ми превазилазимо време и улазимо у вечно царство. Ми улазимо у Царство Божије са силом  олујног ветра (уп. Дела 2,2), и Царство улази у нас (уп. Лк.17,2). Као да смо се укрцали у огњена кола пророка Илије и путујемо ка невидљивом Богу Који обитава на небесима. Пењемо се у овој пламеној, сјајној кочији и улазимо у светла пребивалишта Божија (уп. 2 Сам. 2,11).
Када изговарате молитву, постајете светлост, постајете бог. Хватате се за Онога који је неухватљив и тако постајете чистилиште Старог Завета (Изл 25:17-22; Рим. 9:5), принос Новог Завета (Рим. 10:12) и олтар Откривења (Откр. 6:9). Када изговарамо молитву, из нашег срца извиру духовна светлост и миомирис. Одмах осећамо присуство Бога и повезујемо се са Духом Светим. Ми постајемо Исусова радост, а Христос постаје наша радост.
Као што „у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2,9), тако кроз молитву, која испуњава наше биће Христом, ова пуноћа Божија обитава у нама.
Браћо моја, молитва је веома лак начин да бисмо могли да се узносимо ка Богу свакодневно и из минута у минут. То је једноставна алатка, али је истовремено продорна и узвишена. Она је прожимајућа као што је Бог прожимајући, и онолико узвишена колико је Он узвишен! Молитвом се одвајамо од земље, јер нисмо земаљски прах, него деца Божија. Молитвом постајемо способни да живимо литургијски позив: „Подигнимо срца своја Господу“, постајемо способни да закорачимо на Свету земљу срца наших, на Синај срца наших, где су ноге Бога и Исуса Христа некада ступиле.
Да ли се сећате када су јерусалимски свештеници и левити питали светог Јована Крститеља: „Ко си ти? Можда си ти Христос?“, одговорио је: „Ја нисам Христос (...) али постоји Један међу вама кога не познајете. Он је онај који долази после мене, који је претходио мени.” (Јован 1:19-20, 26-27). Има Један међу вама, рече им, Кога не познајете, али ћете се уверити да је Он Христос. Он је Бог, Који је рођен пре мене, јер је Он Син Божији, Који је био нестворен физички у свом божанству, а рођен је у телу у свом човечанству. Ви Га не видите, али „овде стоји Онај кога не познајете“.

Сетимо се Господа и поменимо име Његово изговарајући молитву. Такође, не заборавимо да чак и ако смо у паклу, Он је у нашој средини, иако Га не видимо. Он је наш истинити Бог, Кога су свети видели и Кога ми доживљавамо у себи.
Иако сам се трудио да о овој теми говорим што једноставније, она је ипак крајње теолошка. Наравно, нисмо у стању да разумемо све богословске нијансе, али наша душа може да се загледа у њих и наш ум полако и постојано почне да их схвата, посебно ако их испитујемо. Вера се не може стећи знањем, нити разумевањем; међутим, наша духовна чула то могу осетити.
Стога, колико год да је ова тема тешка, она је наша тема. Као што је дете у материци наше дете, тако је и наш лични однос према Богу наша лична ствар, наш сопствени живот, који се рађа у утроби Бога, Оца нашег.

архимандрит Емилијан Симонопетриски

https://www.bogonosci.bg

— Хришћанин увек покушава да пре свега погледа како би Бог поступио у датој ситуацији. Имамо дивну књигу у којој можете прочитати како је Он реаговао на различите људске околности. И из ове књиге сазнајемо нешто невероватно.
Понекад доживљавамо страх, усамљеност, очај... Али ако погледамо Јеванђеље, видећемо да је и Господ искусио сва та осећања.
Читамо како је Господ у Гетсиманији замолио ученике да остану са Њим и бдију са Њим. У том тренутку Он је био усамљен и тражио је некога ко би био са Њим. Можемо прчитати да је Богу понекад била потребна једноставна физичка помоћ друге особе.
Цео овај низ јеванђеоских прича о Христу нам говори много о томе шта сада можемо да урадимо и како треба да сагледамо тренутну ситуацију.
Када се у свету дешавају неке ствари које нас ужасавају, када смо заиста уплашени, усамљени, када желимо да заплачемо, испостави се да можемо наћи "дозволу" за такве емоције у самом Јеванђељу. Исус је искусио та иста осећања у критичним тренуцима свог живота.
Да ли је ово стање за нас норма? Наравно да не. Морамо сагледати наше физичко стање. Многи људи са којима разговарам имају проблема са спавањем, имају нападе анксиозности и тешко им је да обављају своје уобичајене обавезе.
После овога, наравно, врло је лако поделити свет около на црно и бело и проценити ко је добар, а ко лош. На пример, неко се веома брине, то значи да је добар. А неко је равнодушан - то значи да је лош. Ако човек има исти став као и ја, то значи да је добар, а ако има другачије мишљење, лош је.
Данас многе ствари не диктирају норме, већ ванредне околности. Постали смо раздражљивији и осетљивији јер се све ово одражава на нама.
Погледајте друге људе чија вам позиција изгледа погрешно или можда нехумано. Размислите да ли је можда  бирају због стреса или очаја?
Најважније је да не дехуманизујемо људе око себе. Видели смо колико смо и сами постали слаби и колико смо рањиви. Други људи су у потпуно истој позицији.
Погледајмо скуп јеванђелских истина које су откривене, на пример, у Беседи на гори („Љубите непријатеље своје“, „Благосиљајте оне који вас проклињу“). Видећемо да се поље испољавања ових посебних заповести  значајно повећало.
Ко је наш непријатељ у свакодневном животу? Можда шеф који нас је искоса погледао? Или таксиста који је закаснио на наш позив?
Неки људи нас само нервирају, неки су једноставно непријатни. Али не постоји нико кога бисмо могли назвати непријатељем.
У ванредним околностима, напротив, ово поље се невероватно шири. Чини нам се: ови људи не мисле као ја. Значи, они могу бити наши непријатељи.
Данас се ми хришћани налазимо пред највећим испитом. Уосталом, зашто идемо у цркву? Да се смиримо, олакшамо своју савест? Или тамо идемо да би научили нешто од Бога?
Ако сматрамо да идемо да учимо, онда је време за испит. Сада можемо разумети ко смо заиста. Можемо ли да волимо или не, да ли желимо да волимо или мрзимо, да ли желимо да видимо свет црно-бело или желимо да разумемо оне који имају другачије мишљење?
Када отворимо Нови завет, поред религиозне и теолошке компоненте, суочавамо се и са политичком сликом. Видимо малу државу која је окупирана од стране империје и претворена у њену провинцију.
Али Христова проповед се не фокусира на време онога што се дешава. Он задивљујуће добро зна како да пронађе "своје" и међу Јеврејима и међу Римљанима. Међу Његовим ученицима има оних који носе грчка имена (апостол Филип) али и јеврејска (апостол Јован) . То јест, Бог може прозрети човека иза паравана његових политичких ставова.
А осим тога, позвани смо да будемо као Он.

https://www.pravmir.ru

Шта да радите ако стално примећујете грехе других? Најлакши начин да се одговори на ово питање је у две речи: „Не примеуј“, али то се не дешава. Господ каже у Јеванђељу: „А зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвно у оку свом не осећаш?“ (Мт. 7:3). У принципу, уочавање грехова других људи је нормално: не видимо себе споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити да размишљате о грешности других за своје задовољство. Ако приметите такву тенденцију код себе, морате разумети њене разлоге.
Пре отприлике шест година приметио сам да постоји неколико људи које нисам могао да поднесем. Били смо принуђени да се често укрштамо и они су ме јако иритирали. Почео сам да анализирам зашто се то дешава и схватио сам да моја раздражљивост није у вези са њима: видео сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да третирам ове људе. Схватио сам очигледно: људи могу да погреше, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавате са људима, не говорите им где греше, не захтевајте да буду одговорнији или пристојнији, већ промените себе: постаните бољи, љубазнији и одговорнији.
Дакле, сви смо ми живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, које прихватамо или не. Генерално, ово је нормално. Није нормално када, видећи грехе другог, почнемо да им указујемо на њих, поучавамо их, упркос томе што се од нас то не тражи. Ово је ствар васпитања и унутрашњег такта: ако човек не пита, не треба да кажеш да ли је у праву или не.
Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и грехе – то су родитељи. Они не могу себи да приуште да кажу: „Нећу ништа рећи, иначе ћу те увредити!“ Ако примете било какве грехе и пороке код детета, на њих треба обратити посебну пажњу. Родитељ је дужан да то уради, то је његова одговорност. Овде можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде у области образовања и обуке.
Ако приметите да одређена особа греши, пре него што било шта кажете или на било који начин реагујете, било би лепо да схватите да ли је то грех, да ли свесно чини лоше ствари или не. Понекад су неки поступци резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не познајемо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако је клептоман, онда ово више није грех, већ болест.
Када православни хришћанин шета около и осуђује све око себе, то је веома тужан призор. Ако човеку кажемо о његовом греху без жеље да му помогнемо, онда боље да ћутимо. Да, ситуације су различите, понекад се деси да не можете да ћутите. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, ипак се морате се понашати деликатно. Морате бити у стању да разумете да ли је особа спремна да прихвати ову истину. Веома често она ће демантовати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на грехе некоме ко затвара очи пред истином?
Наш посао није да осуђујемо. Можете искрено рећи пријатељу шта мислите о његовим гресима, али морате бити опрезни када су непознати у питању. Живимо у друштву које критику доживљава веома негативно, тако да људима треба прићи веома нежно када се говори о гресима. Када они сами поставе нека питања, онда сте добродошли, али пре тога је боље избегавати оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и страхујући да ће бити проказани и изгрђени.
Да ли су греси других људи које примећујемо увек огледало наших?
Не, не увек - иако истине ради треба напоменути да у овом или оном степену сви ми имамо страсти тако својствене људима. Само што неке од њих нису развијене, добрим делом због начина на који су се наши животи одвијали. Дакле, када видите туђе грехе, не морате да тражите исте у себи, само схватите: ви сте једнако оштећени грехом као и ваш ближњи. Препознајте се у њему управо у овом смислу.
Не треба мислити да ако људи чине неке грехе, онда су непоправљиви. Противник сам пословице „гроб ће исправити грбавог“ и сигуран сам да за живота сваки човек има прилику да се промени. Такође, не треба осуђивати људе због грешака: непознато је зашто су почели да их праве. Могуће је да, да сте у истој ситуацији, не бисте грешили ни мање, ни више. Зато је боље да се бринете о свом духовном животу него да осуђујете друге.
Главна ствар коју православац мора да научи јесте да одвоји грех од грешника. Ако не знамо да говоримо о греху, а да не кривимо човека, боље је да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, која је свакако важнија од осуђивања особе. Препоручљиво је уопште не судити ко је грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. “ (Лука 13:4-5).
Није наш задатак да утврђујемо степен грешности других људи. Наш посао је да им покажемо љубав. Како могу да урадим? Путем молитве! Људи често мисле да се грешна особа може променити само моралним учењем или неком врстом активне помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша морална учења, онда се сматра да се ништа више не може учинити да се помогне. Али то није тачно: можемо се молити за њу. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, онда то утолико више треба да чинимо у односу на оне до којих нам је стало. Може се молити и треба се молити за све — крштене и некрштене, за оне који су друге вере и злочинце. Евхаристијско заједништво се дешава само између хришћана, али лични апел Богу може бити за било кога - чак и за ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити и за оне које волимо и за оне који нас нервирају.
Дакле, да сумирамо. Ако стално примећујете грехе других људи, онда:
 - обратите пажњу – можда вам на тај начин показују како сте и сами грешни;
 - покушајте да схватите да је друга особа исто тако оштећена грехом као и ви;
 - покушајте да сазнате разлоге зашто човек греши - то може бити болест, проблеми у васпитању, карактеристике животног пута и још много тога;
 - научите да одвојите грех од човека, потрудите се да покажете ближњима, ако не љубав, оно бар разумевање;
 - подсетите се да, док је особа жива ,може постати боља ;
 - молите се за оне чији вас греси нервирају - ово је веома важно и за вас и за оне који греше.

свештеник Димитрије Паламарчук

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Увек сам знала да је моја небеска заштитница Блажена Ксенија Петроградска. То се десило некако само по себи. Рођена сам и одрасла у Санкт-Петербургу и од самог рођења сам била веома болесно дете...
...Час ме је болело једно, час друго и моја јадна мајка ме је стално лечила од неких болести. Једном сам с мамом отишла у мали град недалеко од Санкт-Петербурга. Не сећам се како се звао тај град, јер је прошло већ око петнаест година, сећам се само да се тамо налазила потпуно бела велика и лепа црква, у коју смо одлучиле да удјемо. У црквеном киоску сам угледала малу икону Блажене Ксеније о којој ни ја ни моја мама ништа нисмо знале. Иконица ми се веома свидела иако се ничим није издвајала, мама ми ју је купила и данас иако живим у другој земљи та иконица је увек са мном.
Без обзира на то што сам радила на Васиљевском острву морам са стидом да признам да сам на Смоленско гробље дошла први пут тек пре две године, иако сам прочитала књигу о Блаженој Ксенији одавно и знала сам да се њена капелица налази близу. Три године сам била заљубљена у једног човека и била уверена у његову љубав према себи, али се ништа није дешавало - очигледно нам није било судјено да будемо заједно. У том за мене тешком периоду први пут сам дошла у капелицу али је она већ била затворена, само је на вратима висио дјачић за цедуљице. Написала сам своју и замолила Светитељку да ми пошаље човека који ће ме заиста волети и са којим ћу моћи да оформим породицу.
Кроз неко време у ноћ на 6 фебруар сањала сам сан као трчим из све снаге у капелицу Блажене Ксеније и бојим се да нећу успети да ће се затворити. Дотрчала сам и видим да су врата заиста затворена а около су шетале огорчене жене са децом и још неки људи. Зауставила сам се збуњена и одједном су се врата отворила, провирила је једна жена и рекла ми: "Уђи, остало је још једно место". Ушла сам а унутра као да није била црква, већ нека кућа у којој су људи шетали и нешто разгледали. Било је јако пуно људи, поред прозора је стајала читава гомила, и сви су нешто гледали само ја нисам видела због леђа. Одједном се жена која ми је била окренута леђима окренула и ја схватам да је то Блажена Ксенија преда мном, падам на колена и молим је за помоћ да средим свој приватни живот. Она ме пита; "А колико имаш година?" - "Двадесет пет, - кажем - већ је одавно време да се удам, а ништа се не дешава". "Да - каже, - време је да се удаш". Даље се сећам како је изашла из капелице, а преда мном је седела старица и питала ме да ли сам чула нешто о Ксенијином сину Андреју. "Нисам, - кажем - Андреј је био њен муж, а децу није ни имала!" - "Како није имала_ - каже ми она. - Имала је сина Андреја". Тада сам се пробудила.
Тачно после годину дана у фебруару сам се удала. Срећан стицај околности који су довели до мог брака ме подстиче да мислим да се то није десило без Божијег Промисла. Мој муж је странац, али његово име практично у потпуности одговара руском имену Андреј.
Ана Голубева

http://lepavina.teleklik.net/vijest_cir.php?id=668

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас прочитано Јеванђеље сви знају скоро напамет: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.”

Све овде изгледа тако јасно и једноставно да се нема о чему проповедати. Али иза привидне једноставности и јасноће јеванђелског текста крију се веома дубоке теолошке мисли које су за многе тешке до непремостивости. Тако, на пример, можемо са сигурношћу рећи да су за Јевреје који су окруживали Исуса Христа, Његове речи деловале богохулно. А за нас су спасоносне.

Обично се на сентименталан начин схватају Спаситељеве речи о миру душа оних који преузимају на себе Његово лако бреме и добар јарам. Али, колико год чудно изгледало, у речима Спаситељевим нећемо наћи ништа што потврђује ову слатку слику. Потребно је само да се потрудимо да о њима дубоко размишљамо, а не површно, као обично. А овај задатак се састоји у пажљивом раду ума и срца на јеванђелском тексту.

Пре свега, запитајмо се, којој гомили се Исус Христ обраћао? И на ком језику је Он говорио овој гомили? Он је са тадашњим Јеврејима говорио на њиховом језику, односно на арамејском. И овај језик је био веома близак библијском хебрејском језику, посебно у верској сфери. А ако се потрудимо да преведемо Спаситељев говор на језик на коме га је изговорио, открићемо невероватне ствари.

Обраћајући се људима говором, Господ је, а то се мора стално увиђати, увек говорио о најозбиљнијим, најважнијим стварима. Наиме: о спасењу човека, о Царству Божијем и о уласку у њега. То се може видети у Јеванђељима. У њима нећемо наћи разговоре на световне теме, чак ни морално узвишене. Говоримо само о дубоко религиозним темама.

Људи који су се окупљали око Њега очекивали су управо одговор на главно питање: како постићи спасење? Сви су они, без изузетка, били религиозни људи и спас су тражили у строгом придржавању заповести Закона Божијег, датог им преко Мојсија. На језику тог времена, то се називало различито: „радити на закону“, „преузимати терет закона“, „носити јарам закона“. Људи око Христа били су управо они који су били оптерећени законом, који су целог живота покушавали да носе његово тешко бреме. Дакле, када Спаситељ каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени“, Он уопште не мисли на људе који уморни долазе са поља и фабрика, већ на оне који желе да задовоље своје верске потребе. Његов говор је говор великог пророка и вероучитеља.

Сви су отишли по спасење Мојсију, који се сматрао првим спасиоцем Израела. Али Исус им каже: „Не. Дођите до мене". Радили су на закону, били су оптерећени заповестима које је било тако тешко испунити. Исус им каже: „Не узимајте бреме закона, не јарам закона, него мене као бреме и као јарам."

Спаситељ приноси Себе људима и уместо Мојсија и његовог закона, истовремено им обећава мир. На хебрејском, одмор је Шабат, субота. Сви Јевреји су тежили божанској суботи, односно блаженом стању вечног живота са Богом и у Богу. Мислили су да ће им пажљиво испуњавање закона суботе дати мир. Тражили су мир у закону. Господ им каже да их стари закон неће довести до мира, до вечног живота и блаженства које траже. Не закону, ходите Мени, Он позива. Али како је Господ, као бреме, лакши од закона? И ту долазимо до централне тачке у говору Исуса Христа, која заслужује посебну пажњу. Чињеница је да се у оригиналном јеванђелском тексту користи реч која се преводи као „добар јарам“, али чије је главно значење нешто другачије - „погодан за употребу“, „погодан“.

„Јарам мој је благ“ није као закон, који је исти за све. За неке је преширок. За друге је преузак. Али за све је исто, непроменљиво – мртво слово на папиру. А ја, вели Спаситељ, нисам камен, мртво слово закона, него Личност жива. И свакоме, апсолутно свакој особи, ја ћу имати свој посебан приступ.

Неће нас спасти мртав закон Старог Завета, него жива Богочовечанска Личност Исуса Христа. Прихватити Га као лаки терет и удобан јарам, упијати Га у себе, дати Му место у себи – то је спасоносни пут Новог Завета. Живите тако да о себи можете рећи као и апостол Павле: „Не живим више ја, него живи у мени Христос. Ово је истинско блаженство, мир и срећа.

Амин.

архимандрит Јануарије (Ивлијев)

http://iannuary.ru

За неке људе, Причешће је незамислив подвиг. Па шта ја то говорим? Не за неке. За многе. Можда за већину. И себе убрајам у ову већину.
Евхаристија је толико света ствар коју осећаш умом, својом кожом разумеш да додирујеш нешто заиста свето. Ти, човек од крви и меса, својим ситним мислима, сујетом и стрепњом, не дотичеш се само Тела Божијег, него се излива Његова света Крв у твоје вене. Крв Божија пере твоје срце, мења те, враћа те себи.
Ово је невероватно. Али тако је. Како се ово дешава? Како је ово уопште постало могуће? Како сам после тога остао жив? Можемо много причати о овоме. Ако сте то искусили, више ћете волети тишину.
Ово је истина Евхаристије – свето узбуђење додира истинске светиње, готово сагоревајући ужас светог. А поред тога – нешто сасвим друго – детиња, мирна радост, „тишина неизрецива“, радост постојања, дисања, молитве, трчања, радовања, јер си заувек жив и заувек окружен живим.
Свештеник стоји на престолу и као из дубине очаја изговара: „Боже, очисти ме грешног!“ Симбол мирне радости је дете које жваће нафору. Деца заиста воле нафору. Да ли сте и ви приметили?
Тако је забавно гледати како неко мало дете, држећи „свету лепињу“ са две „шапе“, с највећом озбиљношћу преноси „Божји хлеб“.
И заиста, има нечег бескрајно мирног у самој појави светог хлеба и вина. Како ти душа буде мирна и тиха кад погледаш у нафору.
Суптилан и нежан тренутак литургије. Свештеник стоји у олтару. Ускоро ће се иговарати "Верујем". Свештеник узима у руке поклопац који прекрива Путир и почиње да „дува“ преко светиње читајући Символ вере. И увек радо узимам овај покривач у руке, јер се кроз њега пробија суптилни мирис вина и хлеба, и у души ми је тако добро, тако мирно и радосно.
Како литургија спаја ова два невероватна стања: детињу мирну радост и свето страхопоштовање? Све је врло једноставно. Не срећемо се са безличним светилиштем, не са страшним космичким елементима у Евхаристији. Живи Бог, наш прави и истински Отац, пун љубави и нежности, долази нам у сусрет. Он нас дотиче, Његова Крв обнавља наше душе, Његов Дух оживљава наша тела. Страшно. И радосно.
Права икона Евхаристије је јеванђелска прича о умножавању хлебова. Налази се у сваком од четири јеванђеља. Стара, веома стара прича. Христос је по цео дан проповедао на пустом месту, људи су били уморни, далеко од становања, нису имали чиме да се нахране – апостоли су нашли само пет хлебова и две рибе, али можете ли овим да нахраните толико људи?
А Господ се просто помолио, благословио и нахранио све.
Обично чудо – о томе ми хришћани уморно размишљамо, не примећујући да чудо не може бити обично.
Уосталом, чудимо се овоме некако тупо, без ентузијазма: да, Бог је направио чудо, нахранио пет хиљада људи, али да ли је заиста толико вредно да Бог направи чудо? Он је Бог, свемогући Творац и Провидитељ.Требало би да му је лако да исцељује, васкрсава и умножава хлебове.
Али joш у давна времена схватили су: прича о хлебу је посебна. Јеванђелист Јован, који се није одликовао склоношћу да у свом јеванђељу понови оно што су други јеванђелисти већ говорили пре њега, ипак се сетио чуда умножавања хлебова у свом тајанственом јеванђељу, и поменуо га баш у тој шестој глави, у којој се детаљно приповеда о Хлебу Небеском, односно о Евхаристији. Чудо умножавања хлебова је била илустрација за разјашњавање теологије Евхаристије. То није био само чудесан догађај, већ, пре свега, знамење, жива икона Вечне Литургије.
Шта је Евхаристија? Тешко је то укратко објаснити, поготово нецрквеној особи. Речи се бирају тешко, опиру се, захтевају дозу резерве и појашњења. Чак ни за теолога ово није лак задатак.
Овај дар, доступан свима – и научнику, и незналици, и богослову, и простаку – не можете умом да схватите: погледајте само икону Евхаристије, чудо умножења хлебова, и не гордите се, него понизно приступите и започните ову тајну општења са Богом, пустите Христа у живот свој, у крв своју, у тело, у саму дубину своје душе и замолите Га да њена унутрашња спремишта, мрачна и пространа, буду обасјана светлошћу Његове љубави, да би вас Христос оживео, нахранио правим животом, јер је управо то смисао Евхаристије - да оживимо мртве, да заситимо наше душе и тела истинским, Божанским животом.
И ово је прави, веома лични и присни сусрет са Богом Живим. Не са идејом, не са доктрином или филозофским системом, не са мистериозном нествореном енергијом. Он сам, Творац света, сусреће ме лично у самој дубини мене, у таквим понорима мог бића о којима ни сам нисам ни размишљао.
Мој мудри пријатељ са тужним осмехом и непоправљиво љубазним очима једном ми је испричао како је постао верник, доживевши ово искуство сусрета са Богом у Евхаристији. Одрастао је у обичној совјетској породици, не знајући ни за Бога, ни за Цркву. Живео је као трава - пионирско детињство, школске невоље, страст за боксом - разумљив живот, без мистичних тајни и метафизичких стрепњи.
Одједном су цркве почеле да се отварају. А у нашем граду Гомељу, Петропавловска катедрала је враћена верницима. Било је тако необично.
Испоставило се да постоји неки други свет, веома древни и традиционалан, и тамо су људи који имају свој пуноправни и пунокрвни живот! Почео је да улази у храм. Ништа није разумео, никога није познавао, само је гледао. Било је занимљиво и необично. Упознао је монахињу, а онда су почели разговори.
-Да ли сте се икада причестили?
- Не. Како то изгледа?
- Рећи ћу вам.
Причала му је о Причешћу и како да се припреми. На ужас својих родитеља, совјетски школарац је храбро постио недељу дана. Стрпљиво је читао „Молитвеник“, ни не надајући се да ће разумети древни дијалект. Уочи причешћа, по обичају, гледао је ТВ са неким глупим филмом и дошао на литургију, потпуно не схватајући шта ради, зашто је дошао и шта да очекује. Требало би да се причестим - причестићу се. Да ли сам верник? Схватићу то тамо.
Након обављене исповести, пришао је причешћу. Руке склопљене на грудима. Гласно је изговорио своје име. Свештеник му је принео парче хлеба са вином на кашичици. Необичан укус. То је све. Нема више шта да се каже. Тако се све догодило. Тако је постао верник. Ту, код Чаше, срео је Христа. Није било никаквих визија. Није било гласова, пророчанстава или необјашњивих чуда. Земља се није мицала испод ногу. Урагани нису откинули малтер са зидова. То је био додир нечег искреног и светог. Као дечак никада није помислио да би му се ово могло догодити. Није знао шта је Евхаристија, није читао Свето писмо, није проучавао историју цркве и житије светих. Чуо је нешто, прочитао,  али уопште није мислио да ће бити овако. Упознао је Бога и остао.
После причешћа сео је на црквени трем. Свуда наоколо свеже цвеће, клупе. И – изванредна тишина. У цркви се још моле и певају. Неки људи шетају около, спортисти трче дуж стазе.
Помислио је: тако је једноставно уверити се да постоји Бог на свету: само приђи чаши и причести се. Потребно је да само одете у храм, и Бог ће вам доћи у сусрет. То је тако једноставно.
Прво је искуство, па разумевање, а после Сретења долази вера, коју нико не очекује, која се не може ни планирати ни наручити. Али само тако постајемо верници – лично сусрећући Бога, изненађени Њиме.
И зато је тако радосно ићи на Причешће – на састанак са Богом, схватајући Кога ћеш видети, Кога ћеш примити у себе, Ко ће остати са тобом заувек.

Архимандрит Савва (Мажуко)
 

https://www.pravmir.ru

Сваки живот је тежак и болан – макар само зато што се сваки живот завршава смрћу .

Потрага за превазилажењем смртности живота на путевима вере је најинспиративнији осећај који човек који воли живот може да доживи. Ова потрага није самоуверена или самозадовољна. Апостол учи: „Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. “ ( 1. Кор. 8,2 ). Ово није самоуверено знање богослова, него туга, уздисање и чежња срца. Не ради се о томе да се поносно изолујете као неко ко већ зна, већ о похлепном саслушању свакога како бисте пронашли неочекивану радост и пријатеља. Заједничка ноћ живота је заједничка туга, а за верујуће срце утолико је већа што примећује да други не виде светлости Васкрсења. У чијој души успомене на васкршње ноћи не леже као драгоцено бреме, још не зна шта је хришћанство . Хришћанство је ускршња ноћ човечанства које стоји на „вратима Царства“. У овој ноћи је цела суштина вере, сав довршетак хришћанства, које је у њој дошло после Голготе, у њој је одлучна афирмација Вечности. Али овде почиње да стаје. Да ли смо изгубили осећај Вечности? Треба ли нам Ускршња ноћ? Понекад се чини да нам није потребна, понекад се чини да не желимо да чујемо ништа осим исцрпљујућег напредовања нашег пропадања.

Исак Сирин има молитву за сталну употребу: „Испуни, Господе, срце моје животом вечним.” Често желимо да будемо непромишљени мољци, који два дана лепршају по трави, и, штавише, ову непромишљеност мољца чинимо нашим уверењем, нешто попут религије. „Овако је лакше живети“, кажемо.

Због тога је очигледно патња у животу промисаоно послата човеку. Када стигне, почиње озбиљност. „Спасавајте друге страхом“ ( Јуда 1:23 ). Без њих, човек је склон да потпуно изгуби духовни вид. Апостол Петар је врло једноставно рекао: „Ко страда у телу, престаје да греши“ ( 1. Петр. 4:1 ).

Од отаца смо добили велику светињу вере у вечни живот човека, највећу афирмацију човека у вечној непропадљивости – не платонског човека, већ правог човека, телом и душом. И ми ову веру стално губимо.

„И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу.

А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“ ( Лука 22:31–32 ). Увек читам овај одломак са узбуђењем, осећајући да се ради о свима нама.

Постоји легенда да је апостол Петар после Вазнесења увек имао црвене очи од суза, пошто је свако вече устајао да се моли и плаче, сећајући се свог одрицања.

Да ли ми, који себе сматрамо верницима, схватамо своје осиромашење вере? Идемо у Цркву и знамо Символ вере, али имамо ли вере? А знамо ли шта је вера? Апостол је рекао -„А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ ( Јевр. 11:1 ), то јест, духовни свет. Цео предмет вере лежи у духовној области која нам је још увек невидљива, у Царству Божијем, у стању других димензија и других закона. Зато ако нема духовности, онда, суштински, нема ни вере. Како је то тешко! Заиста „блажени они који не видеше, а вероваше“ (Јован 20:29 ).

И не само да мало верујемо у духовни свет и не тражимо га, већ нас плаши и сам израз „духовно“. „Па ово је за монахе“, рећи ћемо, „а ипак ћемо живети“. „Благодат Божија свакога позива на такав (духовни) живот“, каже епископ Теофан затворник , „и за свакога је то не само могуће, већ и обавезно, јер садржи суштину хришћанства“. Нећемо моћи ни да одговоримо шта, у ствари, подразумевамо под појмом „духовно“ – под тим појмом који нас или плаши или збуњује: побожна досада при читању неких, у прошлости бројних, издања „духовне литературе“ или нешто друго?

Сергеј Фудељ

https://azbyka.ru