Закон у хришћанству су правила понашања (не само спољашњa, већ и унутрашњa) која помажу човеку да постигне смирење, без које је немогуће стећи благодат. Правила уређују наше животе у складу са Божјим Законом, али нису сама себи сврха.
Од хришћанина се, заправо, тражи пажљив и промишљен однос према свему што је на овај или онај начин повезано са његовим животом. У наше време то је посебно актуелно, јер је постало модерно, посебно међу младима, неразумно ризиковати своје животе зарад „порције адреналина“, односно изнова искушавати Господа, што се понекад завршава заиста трагично. Или, жеља да се енергетски ресурси испумпају из земље до последње границе; или, преправљање самог човека како би задовољио своје страсти и пожуде – колико је све то у складу са хришћанским односом човека према законима природе...
Главни разлог ове метаморфозе је недостатак благодати, чијем је стицању главна препрека човекова гордост. И сада долазимо до важне теме која нас се директно тиче. Колико год закон био исправан, ако немамо смирења и вере, ако не учествујемо у Духу Христовом, онда постајемо не извршиоци, већ прекршиоци закона.
Без дејства Божанске благодати немогуће је заиста исправно разумевање и спровођење закона (ово важи и за Закон Божији и за грађанске законе, ако су са њим сагласни).

То значи да ово треба бар да разумемо и артикулишемо, да се некако неприметно не претворимо у још једну „правну машину“, у коју, авај, повремено упадамо чим почнемо да губимо појам благодати и њен значај на приватни и јавни живот.
Господ није укинуо закон. Он сам о томе каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Матеј 5:17). У највишем смислу то значи дати себе на жртву љубави према пропадајућем људском роду, за сваког од нас. То јест, највиши циљ и испуњење Закона јесте спасење човека. Правила, укључујући и црквени живот, су неизбежна. То је искуство живота Цркве, откривено у искуству практичне светости, да тако кажем. Друга ствар је да никаква правила сама по себи ништа не решавају ако не остваре свој циљ – увођење Божанске благодати у човека.
Сам Господ је испунио многа упутства и правила, у исто време одвојивши неопходно од сувишног: „Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи“ (Мк. 7, 7), рекао је. Дакле, нисмо престали да занемарујемо испуњавање закона, па и грађанских, али у исто време, несумњиво, треба да буде више поверења у Бога. У последње време почињемо превише да верујемо правилима, прописима и посебној улози администрације и увелико преувеличавамо значај техничких средстава у решавању најсложенијих питања. Ред је без сумње важан, али „Дух дише где хоће“ (Јован 3:8) и морамо разумети да се истински хришћански живот, иако не одбацује форме, правила и поредак организације, ипак спроводи Духом Светим и Његовом благодаћу и креће се ка заједничком циљу за све нас – животу у Богу и са Богом.
Старозаветни закон је био закон правде: „Око за око, зуб за зуб“ (Излазак 21:24) и човек је био изопштен из пуноће благодатног општења са Богом. А срце таквог човека, чак и уз веру и добре намере, остало је окорело.  Нови завет је настао када је „правна заклетва“ уништена Жртвом Исуса Христа на крсту, и човек је поново постао способан да сагледа Божанску благодат у целини. И кроз дејство благодати спознао је да је Бог Љубав.
Доласком Христовим у свет променила се и сама људска природа: имамо могућност помирења са Богом, општења са Његовом природом. Човек је постао способан да комуницира са Оцем Небеским у Духу и Истини, тј., у Христу, уз помоћ Духа Светога. Ово је права срећа, милост и дар неописивог Живота који је победио смрт!
Уопштено говорећи, закон је строжи према онима који западају у тешке грехе и злочине, а посебно према онима који су окорели и укорењени у злу, а блажи је према онима који чине мање грехе и такође се искрено кају и желе да се поправе.
Немогуће је и није неопходно све прописати. Срце хришћанина мора бити обучено да препозна дух Светог Духа. И Духом Светим „свака је душа жива“, односно прописи закона, неопходни као основа свакодневног живота, могу се правилно схватити и испунити само када човек заиста живи духовним животом. И строгост овде може бити једнако важна као и милосрђе, јер може бити манифестација највише љубави спасавајући човека од невоља и туга .
Дакле, чак ни озбиљност није застрашујућа, већ недостатак милости. И што више љубави, саосећања и милосрђа недостаје у животу сваке особе и у друштву, то је потребно више „контроле“, „јасноће“, „појашњења“ и „дефиниција“, као и „измена и допуна“... Али, овим се животи људи се не побољшавају и не долази до просперитета, јер људско благостање подразумева не само материјалну компоненту, већ и оно што се зове емпатија. То јест, општа атмосфера односа међу људима би требало да буде пријатељска, пуна узајамне помоћи, саосећања и милости. То је суштина, то је оно до чега треба да нас доведу закони и томе морамо тежити, а то се, опет, не постиже само „техничким“ средствима, већ живом вером, живом комуникацијом између људи у Духу Светом. На ово треба да подсећамо једни друге и тежимо томе у свим областима живота.
Овакав начин живота, наравно, није потребан Богу, већ нама самима да бисмо постигли јединство са Богом. Просто зато што је наша природа изузетно оштећена грехом, а могућност њеног преображаја је повезана са подражавањем Христа, стицањем Његовог Духа, што је могуће само ако се придржавамо правила хришћанског живота.
Тачно је да смо измислили много „додатних“ ствари за себе, Тога је увек било и биће. Али оно што је сувишно, на крају, као љуска, отпада од Цркве, а оно што чини основу њеног живота остаје непромењено. О овом начину живота можемо сазнати из Предања Цркве, из житија светих који су се трудили да буду „не само слушаоци, већ и извршиоци Речи“ (Јаковљева 1:22).
Религијски прописи су, у ствари, одећа благодати, и то морамо јасно разумети. Ко се неће сложити са чињеницом да је одећа потребна, али је глупо мислити да је одећа главна ствар код човека и у људским односима. Када је закон, који прожима друштвени живот, слабо повезан са стварним потребама човека и претвара се у одећу, не само без душе, већ и без тела, релативно говорећи, то је застрашујуће и алармантно. Буквално разумевање, извршење и примена закона и његових правила, не само да не служи на корист човека и људи, већ, напротив, немилосрдно уништава њихове животе и, што је најгоре, човек то и не примећује. То је стварно страшно.
Зато ми, хришћани, изнова треба да подсећамо једни друге на речи великог подвижника Православне Цркве, светог Јована Климака:
„Хришћанин је онај који, колико је то људски могуће, подражава Христа речима, делима и мислима, исправно и беспрекорно верујући у Свету Тројицу."

јереј Димитриј Шишкин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Много пута се молимо и призивамо Бога тражећи од њега одређен ствари у нашим животима и очекујемо да  Он испуни наше жеље.
Међутим, молбе могу бити испуњене када Он то одлучи. Ово је једна страна медаље.
Понекад га уцењујемо, испитујемо, чак и кривимо. „Зашто ја? Зашто да трпим ово, зашто ствари не испадну онако како сам ја желео? Зашто и ја то не бих могао да добијем? Зашто не бих имао живот тог и тог? Желим то, зашто ми то не даш?“, итд.
Бог шапуће: „За твоје спасење све је учињено“. Оно што Бог дозвољава, допушта за наше спасење. Не игра се са нама и не мучи нас као тиранин.
Колико смо спремни да се поклонимо Божјем Не након нашег захтева?
Једном је једна госпођа отишла код тешко болесног старца. Кад ју је угледао, рекао јој је: „Знам коју болест имаш, могу да те излечим, али ти то не иде на руку”. Старац је кроз духовно стање у коме се налазио нешто знао што је за спас ове душе.
Један младић је отишао у женски манастир да се помоли. Имао је агресивни карцином и лекари су му рекли да су му "дани одбројани". Монахиња је пришла младићу и рекла му да дође да се поклони моштима које имају овде у манастиру и да замоли Бога да га исцели. А младић је одговорио:
„Моја добра старице... Нисам дошао овде да оздравим. Дошао сам да се припремим за предстојећи пут, дошао сам да се поклоним светима и да их замолим да ме узму код себе,  дошао сам да те замолим за молитву да ми Бог опрости, да ме помилује. Дошао сам данас, јер можда више нећу моћи да дођем...”
Пољубио јој је руку и она је пољубила његову. Кренули су ка храму. Обоје су ишли ћутећи. После извесног времена, младић је са смиреним изразом лица напустио манастир. Напустио је овај живот после неколико дана. Човек који, како каже његова породица, никада није тражио од Бога да га исцели, већ да га одведе к' Њему.
Он је рак видео као благослов, губитак као добитак, бол као лек, смрт као живот. Није се залагао ни за шта друго, само за спасење кроз припрему своје душе. Да се молио за исцељење, примио би Божије ћутање као одговор, а ово ћутање би било највећи благослов.

У овако тешким животним ситуацијама, не тражимо одговоре. Много пута је најбољи одговор Божије ћутање на нашу молбу и све то из љубави и доброчинства.
Молитва, ако није прожета жеђу за спасењем, онда постаје хула на Бога, рекао је старац.
Бог није врховно биће које задовољава светске и себичне жеље. Бог као отац очекује да му принесемо своје грехе и да идемо путем покајања како бисмо постали оно што је Он по природи, Његовом благодаћу.
Приступимо Господу, не са светским захтевима, већ као бића гладна спасења и вечности.
„Господе Исусе Христе, помилуј ме“ како Ти знаш Господе, једноставно ћу се поклонити Твојој вољи кроз тешкоћу своје слабости. Али чак и у болу рећи ћу „Хвала Ти, Боже, за све“ јер знам да си Ти мој Отац и да све чиниш из Твоје љубави према мени.
Хвала ти Господе! Прими моју слабост, не као недостатак вере, већ као бол од рана страсти којима је потребан лекар а Ти једини знаш лек за мене. Све ово се налази у твом великом загрљају. Дођи, Господе, требаш ми…
Божије НЕ значи ДА вечности и спасењу...
Суза која пада из нашег срца, као знак туге због одбијања Божијег да нам испуни молбу,  засигурно ће се завршити осмехом Васкрсења. То је наше велико очекивање и чежња…

о. Спиридон Скоутис

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Живимо у свету различитости, и то националних, језичких, верских и културних и многих других од које су неке и морално девијантне.

У томе свету различитости каква је улога Православних Хришћанина и шта они могу да допринесу на добробит читавог рода људског?

Постоје различитости које су природне као што су националне, језичке и културне. Различитости које су плод верских и моралних убеђења извиру из слободне воље сваког човека.

Природне различитости за Православне Хришћане представљају свечовечанске вредности Богом дане. Са друге стране Православни Хришћани поштују сваку људску личност без обзира на његова религијска, политичка , философска и морална убеђења.

Православни Хришћани сагласно учењу Православне Цркве не могу се сагласити са погрешним учењима о Богу или о моралним началима које су супротне Етици Православне Цркве.

Неслагање са погрешним учењима и моралним начелима било кога човека у очима Православних Хришћанина не умањује Богом дано достојанство те људске личности.

Православни Хришћани виде у сваком човеку лик Божији по којем је створен а самим тиме и сваког човека као потенцијалног Светитеља по речима Светог Старца Софронија из Есекса.

Следствено томе, драга браћо и сестре сваки човек за Православне Хришћане је безгранично вредан без обзира на његова верска или морална убеђења.

Нажалост врло често видимо сасвим супротно у односу на Православне Хришћане од стране других верских заједница , политичких система или невладиних организација.

У разним странама света због своје вероисповести Православни Хришћани су мета вербалних и физичких напада као што је било у државама са комунистичким режимима у протеклом 20 веку.

Ипак за Православне Хришћане и ти људи који су гонили и који данас прогоне Православне Хришћане су духовно болесна браћа за које се молимо по речима јединог Човекољупца Господа нашег Исуса Христа:

"Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима."( Мт.5.43-48)

Драга браћо и сестре, бити Православни Хришћанин у свету различитости је још једна прилика да својим животом и молитвом за сав род људски будемо светлост Христова у овоме свету различитости.

Архимандрит Евсевије Меанџија

https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714

Исус је више пута говорио својим ученицима да ће муке и патње бити неизбежне. Христос је рекао да ако Га свет не прихвати, и Његово учење не буде прихваћено, онда ни Његови ученици неће бити прихваћени у свету. Али, наравно, не смеју да се плаше јер је Он већ победио свет. Господ је подстицао своје ученике да заиста буду сведоци Његове науке, али и да буду борци у искушењима. Тако и овога пута читамо у светом Јеванђељу да се Христос моли. Подижући очи ка небу и каже: „Оче, дошао је час; прослави Сина Твога, да и Син Твој прослави Тебе“ (Јн. 17, 1).
Исус Христос се обраћа Господу, али Му се обраћа као Син. Исус сведочи о свом небеском Оцу у јавној молитви и сви људи ће се обраћати Господу именом Отац. Бог је конкретна личност која вечно постоји у конкретном односу Свете Тројице. Бог Отац вечно рађа Сина, а Дух Свети вечно исходи од Оца. Син, вечно рођен од Оца, ствара и ствара, а Дух Свети, вечно произилазећи од Оца, учествује у апсолутном сједињењу са вечности у Љубави. Овом молитвом Исус Христос објављује однос између Њега и Његовог Оца. Исус се не обраћа неком непознатом, безличном Богу, већ се обраћа свом Оцу. Христос, обраћајући се Њему, каже: Оче мој. То је само Његов Отац. И сви људи се обраћају Господу са Оче наш. Подижући очи, Исус са синовском смелошћу невино и слободно призива Господа и моли Га. Он каже, прослави Сина, да и Он тебе прослави. Овде поново разумемо међусобну јединственост у Суштини Божијој, у истоветности Бога и у ипостасном међусобном односу. Међусобни тројични, савршени, љубавни однос подразумева лепоту, поштовање, радост, снисходљивост, понизност... Какав диван суживот у тројичном односу.
А ми људи бисмо бар могли да покушамо да се угледамо на Христов пример и да се много више поштујемо. Да смо ослобођени греха, да смо савршени, тада би наступио принцип љубави у коме нема формализма. Неби било сујете, првенства, правила. Правила су за несавршена створења, а савршенство подразумева само безграничну љубав, која се потпуно даје.
Исус се моли свом Оцу и говори Му да је дошао час да Он прослави Сина свога, да и Син прослави Оца. Христос је често прорицао час страдања. Најстрашнији час ужаса. Пратећи Исусову молитву, схватамо да се Син Божији слободно оваплоћује, припремајући се за овај страшни час. Овај страшни час је жртва Божија. Ова жртва је дело бескрајне љубави. Какав парадокс за данашњи свет. Како је данас тешко, и како је одувек било тешко, жртвовати некога за неког ко им је непознат, тачније за странца. Данас, чак и за оне које изгледа волимо, подносимо тешке жртве. Ова Божја жртва има откупитељску силу. Људи ће бити спасени.
Ми људи често апелујемо на испуњење неке врсте универзалног морала који подразумева неке сублимиране законе општег понашања у разним културама. Законске одредбе су засноване на земаљским принципима од општег интереса. Али интересовање није мерило савршенства. Жртвовање за друге је најсавршенији морал. Жртвовање је дело љубави. Бесконачни Бог се спрема да се жртвује за цело човечанство, али без интереса, само зарад љубави. Заиста, људи Божији, ово је несхватљиво човечанству. Човек се у свом животу усмерава ка самољубљу и постаје самодовољна индивидуа која нема потребу за личним односом према свету. Заиста је тужно када схватимо колико нас је Син Божији волео, а колико ми људи уопште не разумемо Божију Вољу. Ми само умно служимо Богу својом спољашњошћу, својим говором, а наша срца су далеко од љубави Божије.
Из Исусовог Синовског обраћања схватамо да у Светој Тројици, у Три Лица, нико није мањи од другог. Сви су идентични, једна суштина, једнаки и нераздвојени од једне суштине. Отац шаље свог Сина на земљу да покаже Своју Вољу и спасе свет. Отац прославља свог Сина и Син прославља свог Оца кроз дејство и остварење Тајни Божијих.
Да Син није објавио Оца и Светога Духа у крштењу реке Јордан, а после тога кроз икономију деловања Свете Тројице, не би било начина да човек схвати Тројичну Тајну. Узајамно откривење је догматска истина о Светој Тројици. Кроз светлост познајемо сунце. Кроз Сина познајемо Оца. Христос, пак, тражи прослављење од Оца, не због неке сујетне славе, већ због Божијег сведочанства, које би заузврат требало да постане темељни постулат вере међу верницима и следбеницима Божјим.
Исус Христос у светом Јеванђељу даље каже: „А ово је живот вечни, да познамо Тебе, Јединога истинитог Бога, и од тебе посланог Исуса Христа“ (Јн. 17, 3). Сваки човек који ово исповеди, када поверује у ово признање, биће на добром путу да наследи живот вечни. Богочовек Исус нам сведочи основну норму спасења, веру у догматску истину. Исус, обраћајући се свом Оцу, говори да ће Га прославити кроз остварење Божијег плана у свету. Он каже, да Га прославимо славом коју је имао у Оцу, још пре него што је свет створен. И овде Исус Христос указује на истоветност и јединство у природи Божијој. Они су Једно Божанство, непроменљиво, заједничко и нераздвојиво.
Бог Отац прославља Сина свога кроз човекољубиво доброчинство да оствари оваплоћење, да постане човек, да победи грех, смрт и ђавола. А Син прославља Оца Свога кроз бескрајно послушање, прихватајући ово савршено и Тајно дело, освећујући твар и приносећи је у Божијем општењу Светој Тројици. Сада већ у заједници Божијој сапостоји и створена природа, која је некада била смртна, а сада је већ постала бесмртна. Како је дивно ово Божије дело на прослави створене материје. Како је бескрајно радосно да Бог прослави човека, и да му дарује најдрагоценији дар, а то је вечност у радости. Човек треба да буде бескрајно захвалан за ову милост Божију која нам се указује. Не можемо речима изразити радост ове части. Човек са својим земаљским ограниченим изразима не може изразити Божију свеобухватност и бескрајност. Али ипак можемо да се трудимо колико је то могуће да кажемо: „Слава Теби, Боже наш, слава Теби“. И, наравно, остаје нам да у мислима созерцавамо Бога и мисаоно пребивамо у Господу. Анђелима није додељено достојанство да коегзистирају у Богу, већ је човек изабрани представник материјалне природе да вечно живи у Богу и са Богом. Човек ће коегзистирати у Божијој заједници и човек постаје бог по дару Божијем. Заиста су дивна дела Божија. Велик си Господе, и вечну славу Твоју нико не може исказати.
Господ Исус Христос се, у наставку свог разговора са Богом, моли за људе које му је дао Отац. „Молим се за њих; Не молим се за цео свет, него за оне које си ми дао, јер су Твоји. И све што је Моје је Твоје, и Твоје је Моје, и ја сам у њима прослављен“ (Јн. 17, 9-10). Исус Христ наставља да сведочи о догматској истини јединственог односа између Њега и Небеског Оца. Људи који верују у Исуса су Очев народ. Они верују у Једног Бога. Верници испуњавају Вољу Божију, па људи припадају Оцу, али и Сину, јер сада већ кроз Сина познају Бога и кроз Христа ће се спасти. Христос објављује и сведочи Оца. Бог се кроз Божанску икономију објављује у свету и објављује Божији план спасења. Све што је Очево, увек је било и Синово. Христос, Глава Цркве Божије, моли се Богу Оцу за Цркву Своју, за Цркву Једнога Бога, Цркву Свете Тројице, икону Царства Божијег.
Раније у људској историји људи су познавали Господа кроз пророке, у сенци историје у Старом Завету, али Га нису признавали као Оца. Они нису разумели догматску истину о Светој Тројици. Они су Га познавали као Бога, као Судију, као Творца... Али нису могли да открију конкретност Божијег постојања у Личности, иако су пророци разговарали са Богом, или чули глас Божији у себи. Али сада већ јасно и откривено, у садашњости, у Новом Завету, Исус Христос открива конкретност интимног имена Божијег у Личности Оца.
Господ каже да ће они људи које му је Отац дао, који су били Његови, сада бити Синовљеви. Овде морамо да схватимо да су ти људи – о којима Исус говори у молитви, који постоје у историјском времену у свету, као верници – веровали у Једног Бога. Они су служили Богу. У том контексту је и овај део да их Отац познаје као своје. Не као нека већ постојећа бића која имају предодређење у вечности, већ као верници у свом историјском постојању са својим зачећем у утроби мајки. Раније су људи у Старом Завету били робови Божији, слуге Божије, али од сада, познањем у Христу и са Христом, људи постају синови Божији. Хајде да учинимо ову стварност сјајном! Ово је дивно! Да славимо Бога свакодневно, непрестано, без престанка.
Јевреји, учитељи, фарисеји, садукеји, сви су они били учени људи у Мојсијевом закону, познавали су облике и правила Закона. Али они нису препознали Бога, Сина Божијег. Хулили су на Њега, говорили да је демон у Исусу, да је Велзевул у њему. Они који су били први на свету, они који су важили за прве по части и угледу, изгубили су се у свом лудилу. Лудило код човека настаје када је горд и сујетан. Људи мисле да се углед и част стичу позицијама које добијају у свету. При томе, израз ових људи није у миру, у покајању, у молитви и љубави, већ у формалистичком, театралном испуњењу Закона. Ауторитет се стиче снисходљивим служењем људима. Са правим вредностима човечанства. Милосрђем, миром, скрушеношћу, љубављу стиче се ауторитет који се признаје. Ауторитет који се стиче открива се кроз духовност у нечијој души. Ко нема Бога у себи, тај нема ни ауторитета, ни угледа ни части међу људима. Ко нема љубави у себи, далеко је од човечанства. Човек је прави човек када има свест и осећај за друге људе и за цео свет. Људи верују да се знање о вечности открива кроз проучавање науке и само тако ће доживети просветљење. Неки такође верују да је сува интелигенција кључна за спознају вечности. Овај гностички приступ је далеко од истине.
Христос даље у Својој молитви каже: „Оче свети, чувај у свом имену оне које си ми дао, да буду једно као и ми“ (Јн. 17, 11). Бог се моли да се људи уједине међу собом, у једном уму, у једном бићу. Нека све различите особе постану једно тело. Да постану Црква. Нека не буде раздора међу њима. Да нема кидања тканине у заједници. Исус опет каже, као што смо ми једно с тобом, оче, нека и они буду једно с нама. Грех прекида однос са Створитељем. Грех искривљује свест. Грех уништава материју. Христос се моли да људи буду једно у својим мислима, у својим делима, у својој љубави, да их заштити од греха. Господ се моли и жели да се људи не раздвајају и не уништавају, већ да буду повезани у љубави у заједници са Творцем.
Али ткиво људског јединства је поцепано, човек живи у свом егоцентризму. Изнова и изнова говоримо колико је страшно уништење разједињености и живота у себичности. Деструкција заснива своје уништење у егоцентричности. Дељење међу људима је супротно Божијој идеји спасења, које се постиже само у заједници, у Једном телу. Дељење је оправдано само када дајемо поклоне. Кад волимо. Тада је делање благословено, када делимо благодат Божију. Љубав се даје и онима који нас мрзе. Господ Исус Христос жели да својим ученицима и свим људима каже истину о заједници. Истина је у Светој Тројици. Однос између Три Лица треба да буде основа за однос људи у заједници љубави, у Цркви, у свету. Улазећи искрено у Цркву, људи се заљубљују једни у друге и остварују вољу Божију. Ако међу људима има љубави, неће бити раздора, онда их ништа не може савладати и ништа их не може уништити. Љубав је снага, љубав је моћ.

По молитвама светих отаца наших да се сачувамо од лукавства, злобе, мржње. Дај Боже да спознамо подмуклост лукавог који непрестано кружи око нас, желећи да нас поквари и подели. Молитвено се обраћајући Господу да тражимо да волимо и оне који нас мрзе. Како је велика радост када се неко обрати Господу и осети љубав Божију у себи.

Љубимо једни друге, да једнодушно исповедамо Господа, да благослов Божији буде са нама увек и у векове.

Игуман Фотије, манастир Св. Јоаким Осоговски

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Одакле почети борбу против сопствене преваре? Пре свега, морамо бити поштени према себи и према Богу, Који се не може преварити. Неки људи себи стварају илузију да могу да Га заведу или да Му дају неку врсту мита да нас не дотиче. На пример, дођете у цркву и запалите свећу за празник. Шта ће дати ова свећа? Наравно, дали сте допринос храму, хвала, али шта се тачно променило у вашем животу? Ништа.
Долази до тога да смо научили да плаћамо за причешће. Ово можда звучи грубо, али већ дуго размишљам о томе. Уверен сам да је припрема за Причешће – сусрет са Христом – дело целог нашег живота. Да, имамо много недостатака и грехова, не радимо много од онога што би требало, али мењање себе да бисмо се сусрели са Господом требало би да нам буде главни циљ. Међутим у пракси се испоставља да је потребно прочитати три канона, постити три дана - и можете да се причестите. Ако то нисте учинили, не можете се причестити. Човек то ради једном у три до шест месеци, или чак једном годишње, и то је то. Концентрише се три дана, за то време се претвара да је праведник - а онда му живот тече као и раније. Ово је очигледно непоштено према Богу. Правила нас, наравно, дисциплинују, уче да се молимо, немам ништа против. Али не смемо заборавити на главну ствар.
Морате бити искрени са својим исповедником, али са вољеним особама морате бити опрезни по овом питању. Требало би да се покајете за своје грехе, али је важно запамтити да се не може све рећи својој породици. Постоје греси за које, говорећи о њима, можете уништити свој породични живот или једноставно озбиљно повредити некога ко вам је драг.
Ако говоримо о неким свакодневним случајевима, испоставља се да лажи често прикривамо аргументима о љубави или бризи за вољене. Ако не желимо да увредимо свог пријатеља, лагаћемо. Ово је веома деликатно питање. Верујем да ипак треба да покушамо да будемо искрени. Важно је како говоримо истину. Можете рећи „Ниси добро скувала“ или „Ја не једем месо, па могу ли да добијем ту рибу?“ У другој реченици нема ништа лоше, јер су сви људи различити и свако има свој укус, а за госте се на трпезу најчешће ставља више јела.
Једноставно, толико смо навикли да лажемо и да будемо лицемери да нам је лакше да лажемо. Не желимо да размишљамо како да говоримо а да не увредимо - јер смо лењи. Налазимо много лепих изговора за наше лажи – уместо размишљања, шта је исправније? Зашто не можете рећи својој вољеној баки: „Бако, драга, извини, али не желим овај боршч! Тако укусно правиш пите, могу ли да их поједем?" Да ли ће особа која воли бити заиста увређена? Постоје досадни људи који те терају на нешто – али са таквим људима имаш право да буде ригорознији. Често нас води гордост , желимо да будемо добри за све, да изгледамо боље него што заиста јесмо.
Ако човек не цени истину, то га не карактерише баш најбоље. Чак и доброј особи може бити непријатно да је чује, али нема спаса: корисно је. Нема потребе да своје лажи оправдавате добрим намерама, бригом или љубављу. Како год да погледате, ми повређујемо људе лажима.
Родбину треба подржати, посебно децу. Веома је важно ценити њихове успехе, чак и оне мале. Међутим, потребно им је усадити здраво самопоштовање. Деца брзо расту, а као резултат тога имамо одрасле који се увелико прецењују. Чини им се да су сви неправедни према њима, да им не поклањају довољно пажње, да их не цене. А проблем је у детињству, у томе што су их учили лажима.
Својевремено сам научио да говорим истину. То не значи да сам сада увек потпуно искрен - не, свашта се може догодити. Али, ја тежим томе. Посебно у породици, чак и у малим стварима. Трудим се да будем искрен према деци. Ако грешим, онда признајем своје грешке, и ово је важно, јер ако то не урадим, деца неће научити да признају своје. Учим да говорим истину другим људима, јер – па, шта да се ради, тако је, а не другачије.
Рећи истину! Ово је добро. Тада ћете почети да поштујете себе. Онај ко говори истину увек адекватно перципира ако му се каже истина. Свако ко је навикао да лаже има ниско самопоштовање. Таква особа не поштује себе, а у овом случају не може поштовати ни друге људе - све је међусобно повезано. Научити говорити истину је тешко, морамо бити спремни да ћемо негде издати своју душу, али морамо тежити истини. С друге стране, не треба свуда и свакога разоткривати.
Само треба прво себе да навикнеш на поштење – према Богу и себи, а не да се правиш безгрешан пред Њим. Бог није дошао праведницима: „Не треба лекар здравима, него болеснима; Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Марко 2:17). Господ не може спасити оне који замишљају себе праведнима. Може бити веома тужно чути на исповести: „Ни у чему нисам згрешио." Хтео бих да кажем: онда исповест и причешће за вас немају никаквог значаја. Зашто си овде ако немаш греха? Сви се лечимо због својих недостатака, зашто долазите овде? Здравим људима није место у болници - идите, уживајте у животу: здрави сте! Јасно је да је то илузија и самообмана: праведника нема. Онда – хајде да се поштено носимо са својим гресима. Нека вам у томе помогне особа од поверења – не обавезно свештеник. Ово може бити ауторитативан пријатељ или рођак - неко ко вас неће лагати. Главна ствар је да га саслушате и почнете да радите на себи.

јереј Димитрије Паламарчук

приредила: Ј Г. (Поуке.орг)

извор

Као што Христос грли све људе, тако мајка Црква грли сваког човека који жели да упозна Христа.

Нико од нас нема право да спречава било кога ко жели да упозна Христа. А ово говорим зато што много пута својим понашањем ми, „добри хришћани“ – морални, чисти и добри "поглавари" породица, праведни професионалци, лако као фарисеји желимо казну грешника, желимо њихово одбацивање, будемо обузети светском правдом. А све то зато што ми сами нисмо разумели зашто је Христос дошао и шта је учинио, шта је Његова Црква и како смо и ми позвани да живимо да бисмо ушли у Царство Божије.

Као фарисеји који су се држали закона, али су били одвратни у очима Божијим, тако се и ми много пута држимо површине хришћанског живота и док мислимо да смо у праву пред Богом, често живимо  антихришћански  и  антицрквено .

Црквено искуство смо претворили у плитку религиозност, ограничавајући духовни живот на држање неких правила и заповести и ништа више. Уклањамо из свог живота стрпљење, толеранцију према другима, одбацујемо попустљивост и разумевање, ни речи о опроштају и једнодушности.

Много пута чујем од „добрих хришћана“ ове антихришћанске речи: „Оче, ја сам праведан и добар, захтевам да и други буду, иначе нека се врате одакле су дошли!“

Какав си ти хришћанин који имаш претензије на друге? Ко си ти да осуђујеш друге? Ко си ти да тако једноставно и лако отпушташ друге?

Замислите да је Христос имао ову логику. Тешко нама! Јер пред Христом смо сви криви. Пред чистотом Његовом сви смо прљави, пред Његовом безгрешношћу сви смо грешни. О каквој правди се онда усуђујемо да говоримо?  

Хоћемо ли правду? (Хајде да боље размислимо). Зар милост није боља? Хоћемо ли казну или опрост? Хоћемо ли шамар или загрљај?

Немојмо се заваравати, као што нам је потребан опрост од Бога, као што од Бога тражимо милост, попустљивост, толеранцију и разумевање за своје грешке и страсти (али и од људи), тако треба да се понашамо према другима. У супротном, све наше врлине и морални живот нам ништа не доносе.

Спасење иде кроз друге, запамтимо то. Спас у нашој аутономији и индивидуалности не постоји.

Да ли желиш да се спасеш? Христос нас и данас пита. Ако хоћеш, онда спаси брата свог, воли га, подржи га, олакшај му бол, постани му рај, не улази у његов живот спреман да га (узгред речено ради њега) разапнеш, него буди спреман да га разапнеш себе са њим, чак и са оним који живи далеко од јеванђелске речи.

Нека свако живи како хоће, верује како хоће. Није твој посао да га осуђујеш. Твој посао је да га волиш, да се молиш за њега, да му својим примером покажеш Небо - не укоравајући га безобзирно, већ кроз свој живот, своју доброту, кроз светлост свог осмеха.

Христос никоме није давао „упутства“. Код свакога је ишао, јео са њим, разговарао с њим, не одбацујући, не окрећући се ни од кога. Показао је да воли и да је ту за све. Својом љубављу довео их до покајања и учинио их својима.

Када имате лошу вољу према другом, сигурно је да, чак и ако вам каже нешто исправно и мудро, нећете то чути. Напротив, успротивићете му се.

Лоша воља је штетна за наше односе и за наше животе уопште. Зато што нам не дозвољава да видимо истину и светлост коју има наш ближњи. Неправедни смо према другоме, а сами себи затварамо у тамницу своје злобе.

Старац Герман Ставровунски нас саветује:  „Одбаци свом снагом и са што већом понизношћу исповедај све сумње и маштарије које ти ђаво усађује, јер те одвраћају од ближњег.'

Нема места у Царству небеском за оне који у души немају места за љубав према непријатељима.

Не задржавајмо у себи зле мисли које имамо о особи. Исповедимо их са покајањем и смирењем. Јер, ако их не напустимо, онда ове мисли добијају снагу и корен у нашим срцима, и тиме се у нашем уму и срцу јача зла воља према другом. На тај начин сами себе осуђујемо на пропаст, пошто у Царству Божијем нема места за страсну особу.

Нема изговора за зле мисли, шта год да нам је друга особа урадила. И сам Господ нас томе учи кроз Свој Крст, проповеда нам то у Својој доброти и праштању.

Ако заиста желимо да будемо пријатељи Христови, позвани смо да стално да живимо како је Он живео. То у пракси значи да ћемо и ми бити добронамерни у односима са другима, спремни на праштање, спремни на загрљај, са духом попустљивости, са понизном мудрошћу, са осећајем разборитости и једноставности.

Не стварајмо свој лични пакао својом лошом вољом. Штета је изгубити вечност са Христом, јер смо у овом животу изабрали суровост над попустљивошћу, строгост над милосрђем, злобу над добротом, мржњу над љубављу, себичност над понизношћу, неумољивост над праштањем.

аримандрит Павлос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Дешава се да човек сам себи каже: „Боље је лагати него некога убити или нанети неку другу, рецимо, материјалну штету. Лаж скоро да није штета, то су само речи." Али то наравно није истина. Ово је опасна илузија. Опасна заблуда.
Прво, сам Господ нам је заповедио да не лажемо. Сетимо се девете заповести коју је Бог дао светом пророку Мојсију на гори Синај: „Не сведочи лажно на ближњега свога“ (Изл 20,16). Лаж се овде назива лажним доказом. Зашто? Јер сведочење је уверавање некога да је предмет сведочења истинит. А то значи да ако лажемо, обмањујемо о нечему, онда уверавамо друге људе, а можда и себе, да је неистина истина. Шта је истина? Господ се често назива Истина. Истина је воља Божија, Божији мир и брига за нас, Божански Промисао о сваком створењу. То је истина. А то значи да ако говоримо лажи, онда покушавамо да искривимо Божји свет и Божју истину. Упадамо у Божју стварност да бисмо је искривили и изопачили. И тиме чинимо страшно светогрђе, постајући као ђаво, који себи поставља за циљ да изопачи и чак уништи Божји свет. Зато се Сатана често назива оцем лажи. Сходно томе, обманом чинимо сатанско дело, чинимо зло и грех, ма колико нам се чинили „добри“ циљеви ове лажи.
Добра илустрација овде могу бити речи светог апостола Јакова: „Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени, Јер сви много гријешимо. Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело. Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тијело њихово окрећемо. Ето и лађе, иако су велике и силни их вјетрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља. Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свијет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тијело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла. Јер сваки род звјериња и птица, и гмизаваца и риба, припитомљава се и припитомио се роду човјечијему, А језик нико од људи не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко? Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слану и слатку воду. Ко је међу вама мудар и разуман? Нека покаже од доброг понашања дјела своја у мудрој кротости. Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине. Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска.
Јер гдје је завист и свађа, ондје је неслога и свака зла ствар. А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемјерна. А плод правде у миру сије се онима који мир граде.“ (Јак. 3).
Из овог светог текста видимо да су језик и реч избачена из њега велика сила. То је оно што покреће брод нашег тела, и то је оно што мотивише наше поступке. Ова дела утичу и мењају овај свет. А лажи мењају овај свет у негативном правцу. Оне покушавају да поремете Божански поредак ствари. Зато, драга браћо и сестре, будите опрезни са својим речима. Господ је рекао: „...јер ћете се по речима својим оправдати, и по речима својим бићете осуђени“ (Матеј 12:37). Реч није само вибрација ваздуха, то је чин стварања (видети Пост. 1:3; Јован 1:1). Не будите оци лажи као ђаво, него будите псалтир и кимвал Божанске истине и правде. „Плод правде у миру сеје онима који чувају мир."

протојереј Андреј Чиженко
 

уредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор
 

Заиста, у свету се као грудва гомила много различитих проблема, одвијају се глобални процеси усађивања изопаченог морала и лажних вредности. Нуди се на хиљаде опција за њихово решавање, укључујући и војне методе. Међутим, готово нико се не сећа најефикаснијег начина на који нас Господ подсећа – покајања. После Крштења на реци Јордану и 40-дневног поста у Јудејској пустињи, током којег је одолео искушењима од ђавола, Христос излази да проповеда. И Његове прве речи биле су: „Покајте се, јер вам се приближи Царство небеско“ (Матеј 4:12-17). Као што се сећамо, покајање је било и главна тема беседе светог пророка Јована Крститеља (Мк. 1, 1–8).
О компонентама покајања нико не размишља, нико, па ни високопозиционирани политичари, па чак ни обични грађани обузети политичким страстима... Овај грех политичког ангажовања јасно је видљив у хришћанском окружењу. Цео наш живот може бити добар споља, али ако погледамо унутра, видећемо много покварених ствари.
Од детињства учимо да варамо, завидимо, да будемо горди и да се љутимо. Свети Августин у својим Исповестима помиње бебе близнакиње које се мрско гурају од мајчиних брадавица. А шта тек рећи о старијој доби, када се додају ћуд, среброљубље итд.
Свети Јован Златоуст покајање упоређује са сунђером који брише грехе из књиге живота наших. То је средство помоћу којег духовно оживљавамо. Јер ако је последица греха, према апостолу, смрт (видети Јаковљеву 1:15), онда је последица покајања живот.
Ђаво не жели да живимо духовно, па зато, када починимо грех, уноси смелост, а брише срамоту, да се не би покајали. Али, Господ се труди да сви ми подражавамо живот вечни, и не жели да ико од нас пропадне, те стога нуди различите начине покајања.
Као прво, важно је да схватиш свој грех и покајеш се за њега током исповести. У древним временима практиковало се јавно покајање које се вршило наглас пред свим људима. Неке савремене парохије и манастири одржавају сусрете парохијана и ходочасника са исповедницима, на којима учесници ових сусрета деле своје искуство борбе са страстима и говоре о тешком раду на превазилажењу својих немоћи. Наравно, ово није Тајна Исповести, али је то прилично корисна пракса, човек се не плаши да отворено призна своје грехе и грешке у животу.
Други начин покајања, о коме говори свети Јован Златоуст, јесте праштање људима који нам наносе зло. Као што говоримо у молитви: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“ (Матеј 6:12). Уместо да некога осуђујете, лакше је молити се за њега: „Господе, уразуми слугу Божијег и помилуј."
Трећи начин покајања је искрена молитва. Сетимо се јеванђељске удовице, која је својом упорношћу убедила окрутног судију да се смилује на њу (Лк. 18, 1–7). Морамо тежити вештини унутрашњег молитвеног уздисања, сталног сећања присуства Божијег у свакој делатности и на сваком месту.
Четврти пут је милост. Када је вавилонски цар Навуходоносор био у очајању због својих грехова и није знао шта да учини да се Господ смилује на њега, пророк Данило му је саветовао да постане милостив. На тај начин је краљ добио опроштај од Бога (Дан. 4:24).
А пети пут покајања је смирење. Сетимо се цариника из јеванђељске параболе, који се није могао похвалити својим добрим делима, али се Господ смиловао на њега због његовог смирења (видети: Лк. 18, 9–14).
Наравно, свако од нас, православних хришћана, може својим личним покајањем допринети ризници мира и доброте и тако надјачати светско зло и одложити смрт целог човечанства. Не занемаримо покајање, јер, како пише Златоуст, онај ко се стиди да исповеди своје грехе пред свештеником и истовремено се не стиди самог Бога када греши, постидеће се на Страшном суду пред свим људима.
Несрећнима су дужни да помажу, не само људи који су за то посебно постављени, већ сви без изузетка. То је својствено нашој природи. Међутим, живимо у доба дубоке моралне деградације света када кажу да је милосрђе обавеза црквених људи и добровољаца, добротворних организација...Основа овог зла равнодушности према страдањима лежи у дубоком раслојавању друштва на богате и сиромашне, са којим се свети Јован Златоусти борио још у 4. веку:
„Зашто сматраш да је богатство вредно труда, а оне који су га стекли сматраш срећним и завидиш им? Која је разлика између богатих и сиромашних? Зар човек није обучен у једно тело? Зашто имаш много слугу? Као што у одећи и храни треба тражити само оно што је неопходно, тако је и са слугама. Један господар треба да има само једног слугу; тачније на два-три господара – једног слуга. Ако се ово чини тешким, онда се сетите оних који немају ни једног слугу. Зато нам је Бог дао руке и ноге, да нам слуге не требају. У ствари, слуге нису биле уведене у свет због потребе – иначе би био створен и роб са Адамом – већ као одмазда и казна за грех и непослушност. Али ако је већ неопходно имати роба, онда можда само једног или, највише, два. Заиста, зашто вам је потребно да имате гомилу слуге?
Такав глобални проблем не може се решити једнократном или чак периодичном помоћи сиромашнима. Ово нимало не смањује број сиромашних. Зато ми, православни хришћани, не стављамо главни акценат на друштвено служење (мада га и ми имамо, додуше у мањем обиму), већ на унутрашњи преображај свакога кроз борбу са својим страстима. Тада особа никада неће равнодушно проћи поред несрећника, већ ће покушати да му помогне колико је у стању.
Заиста, без вере у Бога веома је тешко победити своју лењост, инертност, као и бес, среброљубље и друге страсти, због којих људи углавном постају сиромашни и несрећни. Као што запажа свети псалмиста Давид: „Никад нисам видео праведника да га сви напусте, или децу његову да траже хлеба“ (видети: Пс. 36:25).
"Остати људско биће, без обзира на све, није тако лако." Природно, свако има унутрашњу жељу за добрим, без обзира на верску припадност, веру или неверу, али, као што видимо, многи људи, из разних разлога, падају испод свог људског достојанства. На пример, широка распрострањеност блуда, укључујући и најизопаченије облике, испод је сваке људске природе. Чак ни животиње не раде оно што човек може. Хришћанство позива човека, не само да задржи одређени ниво морала, већ и да се уздигне изнад природе, да постане свети. Овај идеал се првенствено остварује у монаштву, али је и сваки хришћанин позван да се уподоби Богу у кротости, смирењу, трпљењу, љубави и целомудрености. Ако томе не тежимо, онда нисмо ништа бољи од незнабожаца, који су служили својим страстима под маском идола.
Дужност је сваког свештеника да кроз беседу објасни сваку реч Јеванђеља, структуру и садржај службе. Када би се сви пастири активно укључили у ово, онда би људи почели више да цене лепоту црквенословенског језика и нестала би сама жеља за преласком на националне језике. Уосталом, црквенословенски језик је леп! Он је, као и икона, прозор у Небески свет! Литургијски језик помаже вам да брзо побегнете од светске вреве и да се укључите у пажљив разговор са Богом. Свако ко редовно иде у цркву и покушава сам да чита текстове на овом језику брзо то научи. Када нешто није јасно, увек можете користити речник, у ери Интернета то није проблем. Доживевши благотворан утицај црквенословенског језика на душу, човек га не би мењао за савремени. Али људи не желе да се духовно труде у молитви и читању црквених текстова .
У ствари, много зависи, не само од побожног живота свештеника, већ и од његове речи у црквеном животу. У 18. и 19. веку, проповед је била подвргнута строгој цензури. Сада то није случај, али, авај, због умора или заузетости, многи пастири занемарују припрему за ову важну компоненту пастирског рада, због чега често парохијани слушају проповед ни о чему посебно. Међутим, сада, док постоји могућност широког проповедања, укључујући и преко интернета, морамо то максимално искористити.
Сваки свештеник треба да се труди да што чешће проповеда јеванђеље и да се озбиљно припрема за сваку беседу. Ово је тешко, међутим, без духовног учења губи се смисао вршења Светих Тајни. Када бисмо правилно проповедали Јеванђеље делом и речју, било би много мање сиромашних и несрећних људи, као и расколника и секташа.
То је једини начин да нађемо, не тренутну, већ истинску срећу на овом свету, која ће са нама отићи у вечност.

архимандрит Маркел (Павук)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

По предању Цркве, чудотворну икону Мајке Божије Пећке, насликао је 48 година од Рођења Христовог, Свети јеванђелист Лука  у Гетсиманском врту, близу места где се данас налази Гроб – пећина у којој је почивало тело Пресвете Дјеве – све до  Њеног славног Успенија.

Цар Лав Мудри ову икону ће 460. године пренети из Јерусалима у Цариград, и поставити у Цркви посвећеној Мајци Божијој. Одатле ће је послати у Херсон руском кнезу Владимиру на дан крштења Русије. Икона ће убрзо бити пренесена и у Велики Новгород, где ће боравити неко време – одакле ће се вратити у Јерусалим.

По једном предању, ову икону је Св. Сава добио на дар од патријарха цариградског у Никеји приликом свог посвећења за Архиепископа српског. Он ће је  донети у Србију и поставити је у седиште Архиепископије – манастир Жичу. Но како се Жича налазила на самој граници наше тадашње државе, то ће по завештању Светога Саве, његови прејемници пренети Архиепископију у Пећ. Том приликом и ова Света и Свечасна икона ће бити пренесена у Пећку патријаршију. Стога је и названа Пећком Богородицом, а народ је од милоште, због њене благодатне лепоте, зове још и Красница Пећка.

Икона Богородице Пећке има и сопствену службу, а Митрополит београдски Михајло јој је 1894. г. написао Акатист, који је са црквенословенског на српски превео, Свети Ава Јустин Ћелијски. Овај Акатист је веома богат чињеницама и догађајима из житија иконе те на побожне душе оставља упечатљив утисак. Стихови Акатиста се завршавају речима: Радуј се, Заштитнице и Спаситељко српског рода крстоносног. Овај Акатист се у Пећкој патријаршији чита на крају сваког вечерњег богослужења.

Далеке 1936. г. чудотворна икона Мајке Божије Пећке боравила је неколико месеци у Београду, у Храму Покрова Пресвете Богородице. Тада је, у спомен на њен боравак, израђена и овом храму предата њена верна копија, пред којом се сваког петка служи Акатист.

Као датум прослављења иконе, одређен је дан након Вазнесења Господњега.

Чуда

Предање везано за историјски ход Краснице Пећке, каже да се тадашњем јерусалимском Патријарху Атанасију у сну јавила Пресвета Богородица и рекла му да ову икону да српском Архиепископу Сави, као дар и успомену, на благослов њему и свем српском роду.

Познато је да се при својим поклоничким путовањима по Светој Земљи, Св. Сава најрадије задржавао у манастиру свог небесног покровитеља – Св. Саве Освећеног. Видимо из икоса 8 Акатиста Пресветој Богородици Пећкој, непрекидну духовну везу између Св. Саве Освећеног и нашег Св. Саве: Радуј се, Ти која си Освећеним Савом Јерусалимским обећана западној земљи, у свечудесној Икони Твојој. Радуј се, јер српски Архиепископ Сава, када беше у Палестини, узе обећану ризницу и донесе стаду своме ! Радује се, јер ова икона Твоја би пренета у Српску патријаршију !

Зна се да је ова чудотворна икона спасила град Пећ од колере, и да је ношена у најудаљеније градове Старе Србије; тада би се њен свештени ход спроводио уз најсвечаније литије. Но, иако су литију забранили комунисти 1947, народ јој је и даље са непоколебљивом вером прилазио и добијао исцељења и душевну утеху: глуви су добијали слух, неми говор, хроми ход – све по сведочењу сестара, које сва чуда која происходе од Ње, верно записују.

Када је Св. Стефан Дечански дошао да прими Светомиропомазање ради владавине, архипастир Никодим, приносећи му икону Пећку ради целивања, видео је од ње велику светлост која је обасјавала српског монарха.

Једно време, по вољи људи, икона је била пренета у Морачу обитељ у Црној Гори, али не желећи то, вратила се у Пећку патријаршију, показавши се Патријарху Гаврилу (Рајићу), рекавши му: Чедо Гаврило, узми икону моју што је сада с десне стране и постави је на мој престо.

Вековима она верно чува свету Пећку патријаршију, а њено се старање нарочито осећало током времена турског ропства. Била је –  утешитељка током робовања, радост града, пријатељ, лекар у болести, охрабрење у патњама и смрти.

У овој чудотворној икони мученичко Косово, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се обраћају. Отуда је сав српски народ бескрајно поштује.

Чак су и Турци показивали према икони велико поштовање. Све до недавно и Албанци (Арнаути) су доносили своје телесно и духовно оболеле Мајци Божијој ради исцељења, надајући се помоћи од Оне која предстоји пред Престолом Сина свога за сав род људски.

Па и сада, током пандемије коронавируса, икона Мајке Божије Пећке изнета је из трона у коме почива те је ношена у крсном входу изнад спољних зидина древне светиње Пећке патријаршије; Монахиње су је носиле из појање молитве коју је саставио румунски Патријарх Данило. Ово је био први пут након 40 година да је икона ношена у свештеном опходу изван спољњих манастирских зидина. Том приликом богојављенском водом кропљена је околина уз појање Акатиста Пресветој Богородици Пећкој.

Изображење

Пећка Красница је постављена у позлаћеном трону са десне стране иконостаса Богородичине цркве, насупрот трона српских патријараха, наследника Светога Саве – те се стиче утисак као да овај трон невидљиво закриљује својим благодатним покровом.

Трон у коме икона почива у потпуности је позлаћен. По ивицама његових стубова простиру се танани изрезбарени позлаћени листићи, док је на врху мајсторском руком у позлаћеном дуборезу раскошно изведено пет купола које симболизују Цркву Христову.

На самој икони, десно и лево од лика Пресвете Дјеве изображена су дванаесторица Апостола, а испод њеног лика и ногу Господњих насликана су четири великомученика, поред чијих ликова је исписан историјат ове иконе.

Сама икона је опточена сребрним и златним филиграном, на ком се нарочито истичу изузетно богато украшене круне на главама Господа и Богородице. Ово ремек дело примењене уметности рад је пећких кујунџија из ХVIII века.

Тропар, глас 4

Данас радосно празнује пресвета Патријаршија Српска, као зраку сунчеву примивши, Владичице, чудотворну Твоју икону. К њој сада притичући и молећи се, Теби вапијемо овако: О свемилостива и свемогућа Госпођо, Мати Божија, испуни мољења наша, даруј нам изобиље у свакој благодати Божијој.

https://svetigora.com/cudotvorne-ikone-majke-bozije-pecka-krasnica/

Може нам се чинити да су према нама поступали неправедно, мада често то није случај, а оно што сматрамо неправдом може се заправо показати као прикривена завист.

На пример, само погледајте реакцију корисника друштвених мрежа у вези са нестанком струје, што је сада код нас веома актуелно. Велики негатив изазива информација да је у том и том граду или региону мање искључења него у неком другом. "Како то?! Зашто ми немамо струју, а они имају?! Није поштено! Нека ни они немају!“ Односно, када неко трпи невоље, а његов ближњи исто трпи али у мањој мери, то изазива талас агресије. „Правда“ захтева да буде лоше за све. Али очигледно је да таква „правда“ није од Бога.

Указали смо на један од најчешћих и очигледних примера. Али, има их много више у различитим сферама људског постојања, укључујући и оне суптилније и прикривеније.

За православне хришћане је увек веома важно да испитају своје мисли и духовна кретања – одакле потичу. Понекад се испостави да су наши, наизглед потпуно праведни, захтеви према другима диктирани, не потрагом за истином, већ сасвим ниским мотивима.

Међутим, најважније је да се сетимо речи Господа, који нам је сасвим јасно објаснио како да се правилно понашамо према ближњему: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ (Лк. 6, 31). Имајте на уму: не треба други људи да нам чине онако како бисмо ми желели, већ напротив, ми треба да радимо тако. Све оне захтеве које је свако спреман да примени на друге, прво мора да примени на себи, јер: „Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити.“ (Лк. 6,38).

А ако говоримо о правди, вреди погледати себе и размислити: какву праву правду заслужујемо за своје грехе.

Не, не можемо тражити од Господа земаљску субјективну „правду“, већ само милост за нас грешне. И што више то будемо схватали, то ће бити боље и за нас и за наше ближње, према којима се морамо односити са свом понизношћу и љубављу.

митрополит Антоније (Паканич)

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор