Пише: ђакон Павле Љешковић

" Оче ђаконе, синоћ сам се,  гледајући филм браће Коен, подсјетио  на причу о Роберту Џонсону , који је, негдје за вријеме тридесетих година прошлог вијека,  продао душу ђаволу , у замјену за умијеће изванредног свирања гитаре. Морам ти признати да се и сам у задњих пола године осјећам као неко ко је отпао од благодати и непоменику душу продао" - говори ми онижи, проћелави човјек у касним двадесетим годинама. Упознао сам га на Бадње вече прије пар година. Док сам ходао ка цркви Св. Тројице у намјери да стигнем на поноћну литургију, зауставио је своје такси возило поред мене, инсистирајући да ме повезе на службу. Од тада сам га доста често сретао на будванским улицама и сваки пут би , између осталог, инсистирао да га поменем у својим молитвама. Остављао је тада утисак богобојажљивог младића, који се труди да буде исправан и да часно заради своју кору хљеба. Међутим, у једном моменту као да је нестао из Будве, да би се сада изненада појавио, као потпуно другачији човјек - замишљенији, тужнији и без оне радости која је исијавала из његових очију и лица. Прича ми како је оперисао нос и уши а кад буде скупио довољно новца ићи ће и на пресађивање косе. Како каже, све то ради због Украјинке, коју је упознао прије годину дана и са којом од тада заједно живи.

" Старија је од мене читавих тринаест година и знам да ме због везе са њом готово сви осуђују. Мајка стално плаче кад разговара са мном, док је отац прекинуо сваки наш контакт још од момента када ју је први пут угледао. Пријатељи ме избјегавају, а колеге са посла ми се подсмјевају. Знам да бих ту везу требао што прије да окончам, али шта могу кад је волим"...

Прича ми како жена са којом живи у неблагословеној заједници припада неком источњачком култу : " Чим се доселила код мене, врло брзо је стан напунила маленим фигурицама идола. Једна соба служи искључиво за њене медитације и из те просторије се,  умјесто тамјана, шири мирис украсних штапића. Прије неких пар мјесеци је склонила са зида дневног боравка икону моје крсне славе и крст који ми је крштени кум донио са ходочашћа у Јерусалиму" . Каже да све то немоћно посматра, лишен било какве воље и снаге да јој се супростави. Прича ми и како му се чини да у фирми једног имућног Украјинца у којој је запослена, углавном раде људи који су припадници поменутог култа. " Осјећам се као да сам у неком холивудском филму у којем се преплићу различити жанрови - од драме до трилера, са елементима хорора и мистичног. Уз све то, у задње вријеме све више сумњам у то да сам јој једини и вјерујем да ме вара. Губећи своје редовне муштерије и игноришући налоге из такси станице, почео сам своје возило да користим за њено праћење.

Најгоре од свега је то што ми је ставила до знања да ме је неколико пута примијетила кад сам је пратио, те да је то само увесељава и забавља. Због свега тога постајем све више параноичан и анксиозан"!

Док сам га слушао, размишљао сам о томе како ниједан познавалац историје популарне културе није повјеровао у то да је Роберт Џонсон на некаквој раскрсници недалеко од делте Мисисипија заиста продао душу ђаволу. Међутим, оно у чему се сви слажу јесте чињеница да је најприје био познат као осредњи гитариста, који је у једном моменту нестао са блуз сцене, да би се после одређеног времена вратио са до тада незабиљеженом техником и знањем свирања гитаре. Очито да је нешто у његовом свирању и свакодневном  понашању утицало на настанак приче о продаји његове душе нечастивом. Тако се и у понашању мога познаника у односу на наш последњи сусрет много шта промијенило, будући да сада одаје утисак човјека у чијој су се души зацарили немир, страх , безнађе и униније. Оно што ми је , такође, запало за око јесте детаљ у којем по први пут, при нашем растанку и поздраву, није затражио од мене да се помолим за њега. Но, то је само био знак да се тек сада ваља још више молити Господу да га избави из безнађа и врати на прави духовни пут...

Христос је наш Отац Који нас познаје као нико други. Не заборавимо то. Нема смисла бити лицемер, лагати, бити фарисеј пред својим Оцем. Како можете преварити свог Оца, пошто вас је он родио и савршено вас познаје? Много пута улазимо у однос са Христом покушавајући да Му покажемо да смо више од других људи, покушавајући да одиграмо нешто што нисмо пред Оним који нас интимно познаје и који нам је пребројао длаке на глави.

Нема смисла…

Ми Га не познајемо. Много пута ово сазнање изазива страх, можда зато што осећамо да имамо контролу, а онда морамо да преузмемо одговорност и доносимо одлуке. Али хајде да заобиђемо тај страх, бесмислен је. Загрљај Христов је лука исцељења.

У овом животу тражимо да Га упознамо не као идола или филозофа, већ као однос у процесу исцељења. Бесмислено је било шта скривати под велом религиозности или псеудо-пијетизма. Бог не жели велике речи, само "Исусе, збуњен сам, потребан Си ми"

„Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема; А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо.Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживје и сам тако живи.“ (1. Јованова 2:4-6).

Када упознамо Христа, наша срца се претварају из ноћи без месеца у сунчан дан.

Много пута показујемо спољашњу религиозност да бисмо се осећали добро и да бисмо били „добри црквени људи“, али шта се дешава у нама? Да ли смо размишљали о томе?

Не долазимо Христу да покажемо нешто, да Му угодимо, него да Му се принесемо и Он ће нас исцелити.

Много је наше браће који граде цркве и мисле да су на тај начин средили свој однос са Богом, али никада нису ушли у своје срце. То је као да стално доносите поклоне лекару, али никада не узимате лекове који вам је он преписао за вашу болест.

Бог тражи нас, наше грехе, без „зашто“ и „зато“. Као што јесмо. Зато у исповести Он не тражи много празних речи, већ само неколико покајничких речи натопљених сузама. „Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Ти, Боже, нећеш презрети“ (Пс. 50).

Бог једноставно тражи од нас да дођемо к њему и ништа друго. „И ово је смјелост коју имамо према њему да нас послуша ако што молимо по вољи његовој." (1. Јованова 5:14). Ово је довољно…

Колико пута кажемо другима: „Знаш ли ти ко сам ја?“! Али када ово кажемо Христу, стављамо тачку: „Господе, ти знаш ко сам ја“.

Иди на исповест, брате, и реци: „Одврати лице своје од греха мога и избриши сва безакоња моја“ (Пс. 50,11). И са чежњом се помолимо: „Чисто срце створи у мени, Боже, и обнови дух прави у мени“ (Пс. 50,12).

о.Спиридон Скутис

https://www.bogonosci.bg

Било је ситуација у животу сваке особе када су „желеле најбоље, али је ипак испало другачије“. Зашто наша добра дела и тежње не доводе увек до добрих резултата? Да ли је могуће научити да не понављате такве грешке?

Често људи, без духовног расуђивања, делују брзоплето и чине радње које негативно утичу на њихов будући живот. Постоје ситуације када човек не зна шта да ради а ослања се само на себе, не на Бога, и иде погрешним путем. Да бисмо се сналазили у земаљском животу и знали који пут води у Царство Небеско, Господ нам је дао Своје учење. Ослањајући се само на сопствене снаге, особа ризикује да почини непожељно дело за које ће морати да одговара.

Пуни добрих намера били су и људи који су пре сто година рушили цркве, стрељали неистомишљенике, одузимали туђа имања. Под, наизглед, исправним паролама чинили су оно што су сматрали добрим, а за шта би, међутим, морали да одговарају пред Богом.

Добро долази у различитим облицима. Дешава се да човек чини зло, које се, као у омотачу, заодева у добре намере. Свака подела, ратови и немири су непожељна дела, која се, међутим, обично представљају као добра. Бог нас учи да живимо у миру, љубави и слози. Још један пример псеудо-доброте је савет женама да абортирају. Често се заснива на бризи за будућност, али на крају доводи до тешког греха.

Морате добро размислити пре него што било шта урадите. Људи сада живе превише брзо, хоће све одједном. Мало људи има жељу да размишља о некој ситуацији, да сачека, јер се, не без разлога, каже да време све поставља на своје место. Понекад је потребно доста времена да ситуација постане јаснија.

Пре него што нешто урадите или дате савет, потребно је да анализирате: до чега би то могло да доведе? Какви ће плодови бити од посла који радимо? Понекад човек предузме нешто добро – на пример, оде на молитву у храм. Али замислимо да је код куће оставио болесне укућане којима је била потребна његова нега. Може ли се његово понашање сматрати врлинским?

Главни критеријум за добро дело је да, чинећи га, не наносите штету својој души и људима око себе. Да бисте разумели такве ствари о себи, важно је да се духовно усавршавате.

Постоје ситуације које треба проценити из различитих углова. На пример, послушност родитељима. Наравно да је потребна. Међутим, ако тата и мама наговарају дете да поступи супротно Јеванђељу – наравно да не можете да се сложите. У таквим ситуацијама важно је не мешати поштовање родитеља са слепим покоравањем њиховој вољи. Саветовао бих да се у таквим случајевима потражи помоћ од свог духовника. Наравно, можете се консултовати и са неколико свештеника, у томе нема ништа лоше.

Ако особа води промишљен духовни живот, онда је много вероватније да ће избегавати да ради ствари које је могу довести до катастрофалних резултата.

Још једном понављам: журба нас најчешће доводи до негативних последица. Није случајно што постоји пословица: „Три пута мери, једном сеци“. Она има веома дубоко значење. Када људи не би журили да одрасту, да се венчају или да уђу у непотребне везе, да мало промисле унапред и да дозволе Господу да учествује у њиховом животу, били би срећни и чисте душе.

Да не бисмо чинили непотребне радње, морамо се сећати Бога. Ако нам нешто не полази за руком, нема потребе да очајавамо: онај ко иде, савладаће пут, а Бог ће увек помоћи. Свест о својој духовној слабости је почетак врлине. Смирујући се, човек привлачи благодат Божију, која све крепи и исцељује. Господ све ствара за спасење, само му се не опирите. Треба да прихватимо Његову милост, да верујемо да ће лоше ствари проћи, да се све у нашим животима дешава по светој вољи Божијој.

Ако желимо да наше намере буду заиста добре, онда треба да дозволимо Богу да делује у нама. Како се то ради? - Молите Му се, уздајте се у Њега, тражите помоћ од Њега. Али, како је свети Серафим Вирицки рекао својим ученицима, када се обраћамо Богу са молбама, не смемо заборавити да додамо на крају: „али не како ја хоћу, Господе, него како ти хоћеш. Нека буде света воља Твоја за све!“

јереј Сергије Пронко

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Разлог за брак није рађање, јер би се у супротном тражило медицинско мишљење од лекара да би се издале дозволе за брак - рађање је последица.

Ту се сад јављају се бројна питања, као на пример - како се нови пар осећа због чињенице да ће донети дете на свет, желе ли родитељи да дају живот свом детету или једноставно желе да кроз дете дају смисао свом животу, јер се међусобно не подносе.

Дете може да функционише као продужетак њиховог живота и уместо да негују личност детета, они могу желети да кроз дете унапреде сопствену личност.

Родитељи се често жале да их дете не слуша. Али - да ли ми њега слушамо? Да ли обраћамо пажњу на његова питања, његове стрепње? Да ли умањујемо сваку његову потребу, угушимо свако његово питање ? Да ли нас занима његов духовни живот, раст и образовање? Зашто већина родитеља не познаје своју децу?'

Родитељи морају ући у њихов свет са емпатијом, понизношћу и љубављу. Бриге њихове деце треба да постану њихове молитве. Они треба да буду лука и светионик њихових живота, да искуствено живе са својом децом. Нека несугласице и неуспеси и ударци живота постану степенице ка успеху и духовној плодности.

Према светитељима, сваки притисак на децу ће донети супротне резултате. Не треба их убеђивати, већ инспирисати својим искуством и примером. Начин на који родитељи говоре ће утицати на децу. Поштовање, љубав, послушност, најбоље се надахњују, а тешко их је поучити сувим речима.

Једна је ствар радити нешто из страха, принуде и обавезе, а сасвим друга преферирати вољу другог из љубави. На часовима, у игри, у спорту, деца од малих ногу треба да уче да се добра стичу трудом, муком, борбом, вежбањем, стрпљењем и истрајношћу.

Добро је да науче да покушавају, да траже помоћ других, да се понизе, да буду поштовани и да изађу из себе, из индивидуализма и себичности.

Дете ће научити како родитељ реагује на болест, ожалошћеност, тешкоће, лишавање и кашњење и учиниће све исто. За казну је довољан укор са строгим погледом или разговор. Насиље и бес не доносе никакво добро .

Светост родитеља, са смирењем и молитвом, спасава децу али молитва мора бити јака и жива. Када се молимо са вером и стрпљењем, увек добијамо резултате, .

Питање које се такође намеће је суочавање са променама. Ако деца изаберу нешто друго од онога што им родитељи сугеришу, онда се буне. Зашто? Да ли је дете неспособно? Због тога видимо револуције у породицама. Желимо да имамо разлога да га поседујемо.

Родитељи треба да помажу деци да доносе одлуке о свом животу, а не да они одлучују уместо деце, да помогну деци у откривању њихових склоности и омогуће им да слободно доносе одлуке, да их не терају да им удовоље.

У сваком случају, не постоји рецепт. Молитва и усклађивање њиховог живота у Христу, смирењу и љубави је једини пут. Плод тога биће пример из кога ће деца кроз живот делити духовно здравље и благодат.

Она нису наша, она су Божија, а ми смо њихови сапутници. Ако се дете од малена учи да размишља на прави начин, онда је оно већ стекло велико богатство.

о. Спиридон Скоутис

https://www.orthodoxianewsagency.gr

Сваки верник треба да се труди да оде на небо, то је смисао нашег хришћанског живота. Мислим да већ током земаљског постојања учимо шта су рај и пакао. Бунтовни живот, душевна тежина и бол, унутрашња мука - ово је паклено стање. Када имамо мир, спокој и радост у нашим душама, посебно после молитвеног општења са Богом или причешћа , то значи да смо дотакли светлост коју само Господ може дати. Тада се умом, осећањима и целим бићем налазимо у сасвим другом стању и приближавамо се замисли шта праведника чека после упокојења.

Морамо да покушамо да живимо овај живот на такав начин да се не плашимо смрти . Штавише: митрополит сурошки Антоније је рекао да га је отац научио да живи тако да радосно дочека своју смрт. Ако човек успе да то схвати, наћи ће душевни мир. Неће се толико плашити смрти и одвајања од вољених, биће миран духом. Светитељи су много година чинили подвиге да би стекли душевни мир и нашли место на небу. Уче нас да будемо стрпљиви и упорни у настојању да задобијемо Царство Небеско.

Питање које разматрамо односи се на човеков однос према Богу. Многи Га доживљавају као захтевног, страшног, строгог. То уопште није тако. Наравно, доћи до неба није лако, али Бог чека сваког од нас. Само треба да научите... да будете једноставни. Мислим да се свако од нас сећа речи Светог Амвросија Оптинског: „Где је једноставност, има на стотине анђела“. Такође треба да научимо да прихватамо вољу Божију, Његову промисаону бригу о нама. Морам да разумем шта тачно прекида везу између мене и Бога. Морамо Га осећати као своју породицу. Док се то не деси, Он ће нам се чинити да кажњава и захтева. Али није Господ тај који кажњава! Најчешће се човек кажњава када чини своју вољу и одбија да прихвати вољу Божију.

Небо није нека одређена територија оивичена оградом. Има довољно места за све. Немогуће је да човек и замисли како је тамо. Знамо да тамо душе пребивају са Богом – сетимо се шта је Спаситељ рекао добром разбојнику: „... заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23, 43). Сетимо се и како су први људи, Адам и Ева, окусили ово стање, како им је било добро, али чим су сагрешили, одмах је наступила пометња у њиховим душама, изгубили су блаженство у коме су били. Дакле, рај није толико станиште праведника, већ више стање духа који је у јединству са Богом.

Пре него што се забринете да ли ће на небу бити довољно места за све, потребно је да себи искрено одговорите на питање: да ли сам спреман да се сјединим са Богом? Да ли чиним оно што је потребно да стигнем тамо? Ако човек не познаје Бога, шта ће онда радити на небу? На крају крајева, небо нема ништа заједничко са нашим стварним светом. Можда је, ако нисте размишљали о томе, време да то учините и почнете да градите однос са Богом.

Где почети? - упознајте Га. Научите комуникацију и молитву. Идите у храм Божији. Неки нецрквени људи мисле да Црква има само забране, али то није тако. Ако човек жели да прима светска добра, брине о њима, зарађује од њих, нико га у томе не спречава. Црква нас учи да стекнемо душевни мир. Она препоручује да се одрекнете непотребног, сувишног, али вас не присиљава на то. У храму чак и атмосфера доприноси промени човека, довођењу његових осећања у ред. Тамо влада добар осећај. Многи људи, чак и нецрквени, долазе у цркву и осећају лакоћу и мир. Ако је тако, онда идите у ову светлост, она ће вас просветлити. Ако не желите мир и светлост, одлука је ваша. Само немојте се изненадити ако одједном нема довољно места за вас на небу.

протојереј Георгиј Клапчук

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре његовог почетка. Карактеристична одлика православне богослужбене традиције да се сви велики празници и периоди – Васкрс, Божић, Велики пост, итд. – унапред објављују и „припремају“. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познајући наш мањак усредсређености, застрашујућу „овосветкост“ нашег живота, Црква зна да ми нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног или менталног стања у друго. Зато, неколико недеља пре почетка Великог поста, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да држимо Пост објашњава нам се његово значење. Ова припрема се састоји од пет узастопних недеља које претходе Посту, свака је, кроз одломак из Јеванђеља који се у њу чита, посвећена неком од темељних аспеката покајања.

Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човеку који је био пренизак да би видео Исуса, али је толико желео да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи препознаје и Јеванђеље: „Где је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмерена ка правом циљу, или је, по речима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човек једна „бескорисна страст“.

Закхеј је желео „праву ствар“, хтео је да види Христа и да му се приближи. Он је први символ покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом. Закхеј је „пренизак“ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она „приморава“ Христа да обрати на њега пажњу, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у „бескорисну страст“. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити."

о. Александар Шмеман

https://www.facebook.com

Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе СПАСИТЕЉКА ОНИХ КОЈИ ПРОПАДАЈУ

О, Пресвета и Преблагословена Дјево, Владичице Богородице! Погледај Својим Светим оком на нас, који стојимо пред Твојом иконом и са умиљењем Ти се молимо. Подигни нас из греховних дубина, просветли наш ум помрачен страстима и исцели душевне и телесне ране. Ми немамо друге помоћи и немамо друге наде осим Тебе, Владичице, Која знаш све наше слабости и сагрешења, и Теби притичемо и вапимо: не лишавај нас Своје небеске помоћи, него стани испред нас са Својом неисказаном милошћу и милосрђем. Спаси и помилуј нас који пропадамо и подари нам исправљање нашег греховног живота. Избави нас од недаћа, несрећа, болести и изненадне смрти, од пакла и вечних мука, јер си Ти, Царице и Владичице, брза Помоћница и Заступница свима који Ти притичу и сигурно уточиште покајаних грешника! Подари нам, свеблага и пренепорочна Дјево, хришћански крај нашег живота, миран и непостидан, и удостој нас да се Твојим посредовањем настанимо у небеским обитељима, где неућутни глас оних што празнују радосно прославља Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Акатист Богородици Спаситељки се чита нарочито у време тешких невоља. Такође, пред овом иконом Мајке Божије моли се за брак, ослобађање од порока, за здравље и добробит деце, при лечењу очних болести и слепила, при лечењу главобоље, у борби против пијанства, за порвратак Цркви оних који су заблудели.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

Јеванђеље нам говори о тешким стварима

...које остварују светитељи. Када сам први или други пут отишао на Свету Гору Атон, посетио сам руску келију у којој су живели грчки монаси, а међу њима и два кипарска монаха. Тада сам одлучивао да ли да останем на Светој Гори. Реч је о 1976. години када је Света Гора била потпуно одсечена од света, а на Кипру нису ни знали за постојање Атоса, јер смо, сећам се, морали да положимо пријемне испите да бисмо ушли у гимназију, а моје знање је било толико „обимно“, да сам на питање где је Христос рођен, у тесту написао: „На Светој Гори“ – уместо Витлејема.

Зашто сам то написао? Сетио једне новогодишње песме о Деда Мразу и Светој Гори, тако нешто. Ови појмови су се спојили у мојој глави и написао сам: „На Светој Гори“.

А када сам стигао тамо, почео сам да се двоумим да ли да останем тамо. И желео сам да останем, и плашио сам се да останем, јер сам стално размишљао: шта ће бити са мојом мајком, са Кипром?.. Мисао ми је говорила: „Шта ако избије рат на Кипру, а ја сам овде ?” Као да сам могао да спасем Кипар својим присуством... херој! Ето колико апсурда човек може да измисли!

У подне смо се окупили на ручку, и такве су ми се мисли вртеле у глави. Али нисам желео, нисам могао ни да помислим да заборавим Кипар.

Христове речи тако су тешке

...јер је тешко када ти кажу: „Остави све!“ Оставите мајку, оца, браћу, децу, њиве, куће, знање, све!“ Христос овде говори апсолутне ствари да нам помогне да престанемо да будемо слабићи и да постанемо живи и снажни људи.

Иза сваког човека који иде за Христом крије се одрицање од много тога. Не можете следити Христа ако не одлучите да одустанете од нечега. Наравно, ако останете у свету, нећете морати да се одрекнете своје мајке, свекрве или свог шефа, или свих других, али ћете свакако морати да одустанете од ваше воље, ваше страсти, ваше себичности, ваша љубави према новцу, сладострашћа, љубави према слави...

Један младић је дошао код нас са намером да се замонаши овде на Светој Гори. Одрекао се родитеља, одрекао се пријатеља, диплома, новца, али није могао да се одрекне својих албума са маркицама. Када је старац у својој келији видео гомилу албума, упитао га је:

- А шта је унутра?

- Маркице, Геронда.

- Зашто си их донео овде? За шта ти требају?

— Од детињства сам волео да сакупљам маркице.

- Па добро, ако си их већ донео овде - а била је зима - онда ће бити погодни за ложење пећи!

А он, јадник, пребледе, позелени, поцрвене и рече:

- Ја не могу то да урадим.

- Па, ако не можеш, онда их узми и иди!

То је све! Старији нису имали другу реч. Отишао сам до момка и рекао му:

- Па, зашто си оставио мајку, оца, браћу, а не можеш оставити ове  маркице?

А старешина је био категоричан:

- Или их спали, или изађи!

А кад ме је видео да му прилазим, додао је:

"И неће их спалити нико други!" Нећеш их дати оцу Атанасију да их спали, него ћеш их сам спалити!

Покушао сам да се заузмем за њега:

- Па, зар није штета уништити тако лепе маркице? Геронда, тако их је тешко сакупио. Па добро, хајде да их не задржимо за себе, јер стварно, шта да радимо са њима у пустињи? Али сачувајмо их, можда дође неки младић који би се таквом поклону  обрадовао.

- Не! Сам ће их спалити!

И тако се догодило. Ако нас сада слуша неки филателиста, бојим се да бисмо могли имати проблема. Али тамо, на Светој Гори, такве ствари се не цене.

Христос помаже човеку да буде храбар

...да не би био кукавица, плашљив, половичан. Христос јасно каже:

„Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.“ (Матеј 10:32–33).

Ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. Милиони мученика који су претрпели неизмерне, нељудске муке, и то не само они зрелих година , већ и мала деца, девојке... Света Марина је имала 15 година, Света Варвара 16, Света Ирина је била млада, Свети Георгије 20 година, Свети Стефан такође 20. Или бебе. Свети Кирик је имао 3 године, Свети Валеријан 16 месеци, Цар га је узео од мајке и упитао:

-Ко је прави Бог?

Беба је одговорила:

- Христ!

Затим га је бацио са трона право на мермер, и беба је умрла. Свети мученик Цркве.

А свети Кирик, дете, када су покушали да му кажу да Христос није Бог, удари владара, и он га баци право у огањ.

Дакле, ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. А да су се одрекли Христа, шта би онда било? Шта ако си уплашен? Свету Варвару убио је њен рођени отац. Да се ова девојка, ова шеснаестогодишњакиња, одрекла Христа, шта би било? Наравно, изгубила би круну живота. Међутим, Бог јој је дао моћ, и, ма колико то изгледало чудно и невероватно, знај да се све то силом Божијом дешава.

Бог даје човеку снагу. Када човек то жели, он прихвата моћ. А када не жели, не прихвата силу. Стога, када неки кажу: „Не могу“, не треба их критиковати. Добро, слажемо се: човек не може. "Желим али не могу!" Али то онда значи да наша воља није тако категорична, јер да смо заиста желели, онда би нам Бог дао моћ да радимо шта желимо. Највероватније не желимо колико је потребно, или постоје други разлози за које Бог зна. У сваком случају, Божијом силом човек иде за Христом на апсолутан начин.

Као што сам већ рекао, ове речи немају буквалну примену у сваком случају, јер ће неко рећи:

– Добро, добро, али шта је са нама, који се нисмо замонашили и живимо са мајком, оцем, децом, имамо њиве – шта ће бити са нама? Зар за нас заиста нема места у Царству Божијем?

У ствари, Христос није ово рекао, Он је рекао: ко воли ове ствари „више од мене“. Ако волиш своју жену, мужа, децу, њиву више од Христа, онда си Га заиста недостојан.

Сећам се једне мајке, сиромашне, чији је син одлучио да се замонаши. Дошла је, заплакала и рекла:

- Ја сам крива! Водила сам га у цркву, водила сам га на исповест, ја сам крива што је отишао и замонашио се.

Добро је што нисам ја крив, као што то обично бива. Али само помислите како човек може да гледа на ово. На крају крајева, ово значи да волите Христа само док вам Он служи. Кад хоћеш да те дете послуша, доноси добре оцене и буде паметно, да муж не иде код других жена, а жена не иде са другим мушкарцима, Христос ти је користан. Али ако ово добро дете поверује у оно што Христос овде каже и, на вашу несрећу, оде да то спроведе у дело, онда вам Јеванђеље постаје горко, и почињете да кривите Бога.

Пошто су ме много пута оптуживали да сам испирач мозга - онда кажем:

- Добро. Кад будем изведен пред суд, понећу са собом Јеванђеље и рећи: ако неко треба да се стрпа у тамницу, то је Христос. Шта је моја грешка? Да ли сам ја рекао људима да оду и постану монаси? Он је то рекао! Да, и ја се могу жалити на Њега, јер сам и ја жртва ( смех ) - а повешћу и мајку са собом ( смех ) - веровао сам у оно што је Христ рекао, отишао и урадио. Наравно, урадио сам само половину, јер остало још нисам завршио. Али барем сам направио прве кораке.

Христос је рекао ове ствари, а не човек. Али знајте следеће: када се човек ослободи овоземаљских веза и највише воли Христа, а понављам, није да се одричете својих родитеља и њиве, него да их не волите више од Христа, и да Христос буде тај који одређује сав ваш живот – онда заиста можете живети у слободи Божијој.

Тада, како каже Христос, „ко остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће стоструко и наследиће живот вечни“ (Матеј 19, 27–30). Бог ће ти дати сто пута више. Ово је заиста велика реалност. Бог не лаже човека, Он је једини који га никада неће одгурнути, никада га неће издати или разочарати. Христос је веран Својим речима, а оно што је рекао потврђује се у највећој мери, тј. добићете не сто пута, него чак хиљаду пута више. И не само оно што сте у стању да разумете, већ и оне користи које су много веће – све то Бог даје човеку који из љубави према Њему савладава тежину овога света и исповеда Христа.

Исповедање Христа се тиче свега, од најмањег до најсложенијег

Почевши од тога да се прекрстите када седнете да једете, да носите крст, да би вас неко други питао да ли верујете у Христа, а ви бисте одговорили: „Наравно! Верујем!" Ово је признање.

Ако вас неко пита да ли верујете у Христа, а ви макар и у шали кажете: „Не верујем“- изгубићете крштење. Ово је одрицање од Христа! По правилима треба поново да се миропомажете да бисте се вратили у крило Цркве.

Има једна таква згода из житија светог Пајсија Великог. Његов ученик је отишао да прода своје рукотворине и срео неке Јевреје који су му рекли:

- Христос није Бог.

Да би их се отарасио, јер није имао жељу да разговара са њима, рекао им је:

- Па, вероватно је тако како ти кажеш.

Када се вратио назад, монах Пајсије Велики му рече:

- Ко си ти?

- Оче, ја сам твој ученик!

— Мој ученик је хришћанин. А ти ниси крштен. Где је твоје крштење?

Изгубио је крштење. Монах је то, благодаћу Духа Светога, схватио, и тада је био потребан велики подвиг и покајање да се благодат Светог Крштења врати, и ученик је поново примљен у Цркву.

Дакле, исповедање Христа није шала: или исповедамо Христа и бићемо са Њим, или, ако Га се одрекнемо, то значи да смо одсечени од Њега. Ако желимо да се вратимо, мораћемо да се покајемо и поново примимо Потврду да бисмо поново били у Цркви.

Овде је Реч Божија апсолутна. И то је за наше добро, да нам помогне да будемо разборити људи, озбиљни у односу са Богом, доследни и храбри, и да све своје поверење положимо у Христа.

митрополит Атанасије лимасолски

https://pravoslavie.ru

Петар Перић, из милоште назван Пера, просечан је човек у Србији којег сви знају именом и карактером, али нико не зна тачно ко је он.
Е тај Пера Перић је крштен у православној Цркви и прославља крсну славу. Зове много гостију. Свећа гори на столу, ту је и погача и све што следује, осим посне хране. На дан крсне славе нико из породице не оде на Литургију, нико се Богу не помоли, нико не зна ко је уопште светитељ којег прослављају као крсну славу. И тако, поред педесет званица у дом за крсну славу, Христос остаје иза врата, чекајући и Њега неко да зовне.
Пера Перић некад оде испред цркве да се гура за бадњак , да може да га стави на браник аутомобила. А некад оде зором у оближњу шуму, напије се са другарима и појачава патриотске песме цео дан, настављајући са пићем. Тражиће од малог комшије да му први дође у кућу као положајник (мора бити мушко дете!), и овлаш ће се крстити док засеца уши прасету, задовољан што држи старе обичаје и што је доследан православац. Неће знати какве везе са њим има то што се тамо неки Исус родио, а ни Христос се њему неће наметати.
Пера Перић неће заиста никад веровати у живот после смрти и сматраће то „поповским причама“, иако ће умети да препозна Божију освету ако је ко радио на црвено слово. Никад се неће заиста искрено помолити Богу јер нема толико снажну веру да га Он чује (има чак и сумњу да Бог уопште и постоји), али ће посебну пажњу посветити свакодневним ритуалима и сујеверјима („ваља се“).
Људе ће делити на православне и све остале, на Србе и све остале, иако ће се неки наћи у посебним категоријама (као наши историјски непријатељи и пријатељи). Ствари ће решавати „преко везе“, посао отаљавати, комшији увек нешто замерати.
И онда, кад га нека мука снађе, увек је прво што ће рећи: „Шта сам ја Богу згрешио?“ Мислим да ће тако поступити и на Страшном суду, кад Христос постави ревносне људе с десне, а оне који нису ништа учинили с леве стране.
И наш Пера Перић неће питати баш оно „Када те видех гладна, жедна, болесна да ти нисам учинио?“. Ма не. Он ће питати: „Шта сам ја Богу згрешио?“ Јер ће до самог краја остати чврсто убеђен да је добар човек и да заслужује све најбоље.
А Бог ће одговорити: „Ма ко си ти, човече?“
Јер, видите, мислим да ни сâм Бог не зна ко је заиста Пера Перић, човек који се толико стопио са масом да се једва може назвати личношћу. Он се, просто,није остварио као особа. Није се отворио ни према Богу, ни према другом човеку. А кад нема јединственог, искреног сусрета, нема ту ни особе. И зато није чудо што га сви ми знамо, а уједно, нико га заиста не зна.
И тако ће овај Пера Перић, и сви остали њему слични, сувише касно увидети да њихове лампе нису напуњене, да им животи нису били испуњени, и све што ће им Христос рећи биће једно трагично: „Заиста вам кажем, не познајем вас“ (Мт.7,12)
Не будите Пера Перић.
Осим ако вам то није заиста име.
Немојте ме тужити за повреду части, само сам се послужио Вашим именом као метафором.
Али не будите општа појава, не будите пера перић, будите словесне личности. (М.Р.)

https://www.facebook.com/100067912668034/posts/2654521624617743/

Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: “Ето девојка ћe затруднети и родиће сина” (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. – И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола.

А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је то обећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. – И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за њега да је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин.

https://spc.rs/sveti-simeon-i-ana/

Многи од нас су се вероватно више пута нашли у ситуацији када је наш или живот неког блиског запао у ћорсокак и нисмо знали шта да радимо. То се посебно осећа сада, у ратним временима. Људи одустају, а неки почињу да злоупотребљавају алкохол, пуше, дрогирају се, односно без жаљења се препуштају разним страстима.
Стање када не видимо никакав излаз из тешке ситуације, свети оци називају духовним слепилом. Међутим, чак и у таквом стању слепила, неко, вођен својим страстима (било да је то љутња, или гордост, или жудња за влашћу, или пожуда, или досада, или љубав према новцу), развија буран живот – почиње да се активно бави политиком, смишља нове пројекте за побољшање живота. Међутим, као резултат тога, према речима Христовим, када слепац води слепца, обојица ће пасти у јаму (видети Матеј 15,14). Добро је ако је ова рупа мала. А дешава се и да он постане гроб за све слепе.
А Црква нам кроз недавно прочитано Јеванђеље нуди поузданији пут ка спасењу.
Када је Христос улазио у древни град Јерихон, чуо је то слепац који је на путу молио за милостињу. Почео је гласно да виче: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ Очигледно је овај вапај у помоћ био прилично снажан, јер су они који су ишли испред Спаситеља чак почели да му говоре да ућути. Међутим, слепац је почео још јаче да виче: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ Чувши овај очајнички вапај, Исус је стао и замолио људе да доведу слепца к њему. Христос је питао шта човек жели од Њега. Рекао је да жели да види. И одмах му је Христос одговорио: „Види, вера твоја спасла те је!“ Слепац одмах прогледа и у радости пође за Христом славећи Бога. Исто тако, сви људи који су то видели славили су Бога (видети Лука 18:35–43).
Данас, када некоме кажемо да је слеп јер не види или не разуме очигледне и врло једноставне ствари, он се обично увреди и одговори да је то случај са нама. И заиста, он је на свој начин у праву, јер свако суди са свог гледишта, у зависности из којег угла гледа. Један види црно, а други бело, и споровима нема краја. Због тога људи постају велики непријатељи.
Међутим, да би се видела Истина, потребно је, као и Јерихонски слепац, да приђете Христу и искрено затражите помоћ, упркос томе што вам други људи који себе сматрају блискима Господу могу то забранити.
У данашње време се често дешава да када неко од нас почне више да се моли, чешће да се каје и причешћује Светим Христовим Тајнама, на таквог се обично гледа са подозрењем, он се упозорава на излагање искушењу, духовној болести. А када неко чак и пажљиво почне да чита Јеванђеље, дела светих отаца и житија светих и покуша да живи свето, поштено, истинито, по савести, онда се уопште на таквог човека гледа као на будалу.
Нажалост, у данашње време не само обични људи, већ и монаси понекад покушавају да буду не толико прави хришћани колико ефективни менаџери, концентришући сву своју пажњу на стицање не духовних, већ материјалних користи. Стога у многим случајевима наша заједничка црквена молитва, коју настојимо да што више скратимо и што пре завршимо, не даје никакав резултат.
Ближе се спасоносне припремне недеље за Велики пост, а касније ће почети и сам пост. Они који не знају да се моле и посте и не знају зашто им је то потребно, веома се плаше овог периода. А за некога ко воли молитву, у ствари се ништа не мења у периоду поста. Напротив, у овом периоду се осећа боље јер у ово време, концентришући се више на молитву, почиње да боље духовно види, мање греши у животу.
Зато, драга браћо и сестре, када нам је тешко у животу, када наши најмилији страдају, никада не одустајмо, него по примеру јерихонског слепца ојачајмо молитву, а Господ ће нам сигурно помоћи. Амин.

архимандрит Маркел (Павук)

https://pravlife.org/uk

Данас је празник Сретење. Ко је то срео кога? Човек је срео Бога. Ето зато се овај велики свети Празник назива Сретење. Сретање. Први пут је дато човеку, светом човеку, побожном и праведном Симеону Богопримцу да у малом четрдесетодневном Детету Исусу сагледа Бога, сагледа Спаситеља света, сагледа сав домострој спасења, све што је Господ учинио да спасе род људски од смрти, греха и ђавола. Када је узео у света своја наручја Младенца Исуса, Свети Праведни Симеон је изговорио чудесне и дивне речи које се сваки дан на Вечерњем понављају и помињу: "Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих људи, Светлост да обасја незнабошце, и Славу народа твог Израиља"[1]

Видеше очи моје Спасење Твоје. Шта су виделе очи светог Симеона? Виделе су сав живот Господа Христа, од Његовог рођења па надаље до Богојављења, до Светог Крштења, Преображења, Крста, Распећа, Васкрсења и Вазнесења на небо, и оснивање Цркве на земљи, и силазак Духа Светога. Све је то донео Господ Христос свету, све је Он то прошао - ради чега? Ради спасења света! Зато и даје ту силу која човека спасава од греха, спасава од смрти, спасава од пакла. Господ Сам без греха, јер је једини Безгрешан, Он спасава од греха, један једини стварно Бесмртан. Он спасава од ђавола, јер је он једини Истинити Бог. Зашто нас Господ није спасао преко Анђела, зашто није послао у овај свет све Небеске бесмртне Силе, Херувиме, Серафиме и Анђеле да нас спасу? Зато што оне нису биле у стању да то учине. Зато што су и Анђели створена бића. Они су безгрешни, али Богом безгрешни. Они су бесмртни, али Богом бесмртни. Једно њима недостаје - шта? Нису Бог. Анђео ниједан није Бог. А спасти човека од греха, од ђавола спасти, нико није могао осим јединог Бога, јер је само Бог јачи од ђавола и од његових главних слугу и оружника - смрти и греха. Зато је Благи Господ и сишао у овај свет и постао човек и јавио се као Исус из Назарета.

На данашњи дан, мало Детенце Исус у четрдесети дан донесено је у Храм да Га ставе пред Господа. И Њега је срео Свети Симеон и изговорио ове чудесне речи. Али да, зашто је баш данашњи празник назван Сретење, а не неко друго Сретање, не дан када је Апостол Петар срео Господа Христа, или Велики Павле, или велики славни Антоније Велики, Атанасије Велики, него када Га је Симеон Богопримац примио на руке своје, Детенце Исуса? Најпре зато да се ова Благовест објави преко великог и праведног Светог Старца, човека који је када је Господа примио у своје руке имао 360 година, 360 година. Тако преноси црквено предање.

Шта се десило то? Откуда да он онако дуго живи? На тристаседамдесет година пре рођења Господа Христа мисирски цар Птоламеј Филаделф зажели да има Библију, свете јеврејске књиге, у преводу на грчки језик. Он се обрати зато у Јерусалим првосвештенику Елеазару и замоли да му пошаље седамдесет учених и мудрих светих људи да му преведу Библију на грчки језик. Волео је да има он свете књиге у својој библиотеци, у својој књижници. Елеазар му пошаље седамдесет мудрих људи онога доба и међу њима и праведнога Симеона Богопримца. Они су се прихватили тог великог и светог посла. И када је Свети Симеон преводио Пророка Исаију и када је дошао на онај стих у седмој глави, где Пророк вели:"Ево, девојка ће затруднети и родиће сина"[2], он стаде. Девојка да роди сина - тако је тачно гласила реч библијска. Не, ја ћу ставити млада жена. И кад је хтео да ножем избрише ону реч, Анђео му се јави и нареди му да стане. Не дирај, то је пророштво које ће се извршити. Преведи тачно као што је пророковано: Девојка ће родити сина. А то ће се истински збити и догодити. Зато што си посумњао ти ћеш се лично сам уверити и остаћеш у животу на земљи у телу док очима својим не видиш Спаситеља света. Старац послуша наређење и преведе тачно.

Прошло је много и много година а старац је живео у Јерусалимском Храму чекајући да се испуни обећање, да се испуни пророштво. И кад је прошло много и много година, када је старцу већ било три стотине шезедесет година, тада, у четрдесети дан по рођењу, Господ Христос је донесен у Храм и Дух Свети који је био у Светоме Старцу рече му да иде у Храм и да прими Господа, Спаситеља света. Када он уђе угледа међу народом Богомајку, Пресвету Богородицу, где држи у наручју свом Чедо, а виде око њих светлост која је избијала и ореоле око њихових глава. И он по томе познаде да је то Спаситељ света. Приђе и узе Га у наручје и изговори ове дивне речи које чусте. И он очима својим виде извршење пророштва, остварење пророчке речи. Удостоји се тога да види Спасење света, спасење које долази од Спаситеља, као што освећење долази од светлости. Он по дару Божјем виде сву Цркву Христову, све хиљаде и хиљаде, милионе милиона људи који се спасавају тим малим Детенцетом, Које је он узео у наручје своје, маленим Исусом Богочовеком.

Али тада он изговори и друго пророштво. Обрати се Пресветој Богомајци и рече јој: "Гле ово мало Детенце лежи да многе подигне и обори у Израиљу, и оно је знак против кога ће сви говорити, а и теби нож пробошће душу"[3] - рече он Пресветој Богомајци. Јер он је сагледао Крст, сагледао је како на Крсту распињу Господа Христа, а Богомајка поред Крста. Гледао је и видео како ударају клинце у Његове свете руке и свете ноге. И то је тај мач који је пробо душу Пресвете Богомајке, та велика туга за Божанским Сином, час Његовог страдања, за спасење света. Гле, Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу.

Господ је дошао у овај свет да подигне људе из греха, из смрти, и премести их у Небеско Царство међу Анђеле и Арханђеле. И Он то чини у Цркви Својој, непрекидно чини спасавајући људе од греха, лечи их од сваке болести спасавајући од смрти и осигуравајући Живот Вечни. Многе је, заиста, Спаситељ у Израиљу међу Јеврејима подигао и оборио. Подигао је све оне који су желели спасење души својој, подигао је све који су жеднели за Богом, за Правдом Божјом, за Истином Божјом, који су чезнули за бесмртношћу и Животом Вечни. Њих је подигао, јер су они поверовали у Њега као Спаситеља света, а оборио је - кога? Он, Свемилостиви Спаситељ, оборио је горде фарисеје и садукеје, лажне учењаке ондашње, богоборце и христоборце. Они нису хтели да Му приђу, нису хтели да се ослободе својих грехова, своје гордости, и оборио их је кроз њихове грехе, оборио до пакла.

Осећали су савременици Господа Христа да је у Њему велика тајна. Видели су да Он чини чудеса која нико чинио није, да је Његово Еванђеље Блага вест што се никада није чула на овој земљи. Нико од Пророка ништа слично по сили, по богомудрости, није објавио као овај Кротки и Благи Учитељ. Јевреји савременици Господа Христа, нарочито фарисеји и садукеји, чувари Закона, стално су се врзмали око Њега да проникну у Његову тајну, ко је Он? Откуда Њему смелост, откуда Њему учење, откуда Њему сила да васкрсава мртве, да даје вид слепима, слух глувима, ход хромима? Ко је Он?

Господ је делима показао и показивао да је Бог, Невидљиви Бог у видљивом човеку, но горди фарисеји нису хтели то примити. Једном приликом гледајући Његова велика чудеса, они Га питају - ко си ти? Кажи нам јеси ли ти Христос Спаситељ? Докле ћеш мучити душе наше[4], докле ћеш мучити душе наше? Спаситељ одговара животом Својим, одговара Крстом, одговара Васкрсењем, одговара Вазнесењем. Али све то слепи на земљи фарисеји одбацише. Они Господа не признаше. Заиста Господ лечи. Господ се јавио на земљи да подигне и обори многе. И заиста је Он постао знак против кога ће се говорити. Нико није имао тако великих непријатеља као Господ Христос, и за живота на земљи, и ево две хиљаде година. Род људски, род човечански пада и диже се поред Господа Христа. Главно питање које људи решавају то јесте питање Бога. За човека постоји само једно главно питање: Бог и човек, или боље, Бог и ђаво. Јер човек који не реши то питање није човек.

Господ се у овоме свету јавио као видљиви човек. Он Невидљиви Бог смирио је Себе[5] и постао човек ради спасења нашег, и чинио дела каква нико од људи чинио није[6], и објавио Благу Вест коју нико од људи објавио није, и победио највећег непријатеља рода људског смрт и ђавола, што нико учинио до Њега није. Заиста, Он је видљиво обличје Бога Невидљивога вели Свети Апостол Павле[7]. Он, видљив човек, а у Њему сав Невидљиви Бог. Ето тајне Исусове, ето тајне коју је сагледао велики и Свети, Праведни Симеон Богопримац. Сагледао је Богочовека, сагледао је јединог Спаситеља света, јединог Човека, једино Људско биће у историји рода људског јаче од смрти, јаче од ђавола. Зато и пише у Светом Еванђељу да нема другог Имена под небом којим се људи могу спасти осим Господа Христа[8]. То је једино Име, једино Биће које спасава свет од греха и осигурава човеку бесмртност и Живот Вечни.

Заиста и дан-данас, и данас род људски решава велики проблем, велико питање Исуса из Назарета. Ко је Он, шта је Он? Копља се ломе око Његовог имена: Азија, Африка сви континенти. Једни Га пригрљују и славе као Истинитог Бога, што Он и јесте, а други хуле на Њега, ричу против Њега. Заиста и данас се пред Њим и око Њега пада и диже. Вером у Њега ми се дижемо у наднебеске светове, дижемо се изнад греха и смрти, изнад ђавола и свих земаљских зала, изнад свих учитеља и христогонитеља, дижемо се изнад свих смрти које на нас туткају непријатељи Христови, дижемо се вером у Њега, молитвом к Њему, животом у Њему. Они који падају, падају и пропадају. И њима је Господ отворио Рај, али у гордости својој европски човек хоће да сва питања реши без Христа, хоће да Христос не буде у овом свету, хоће да протера Христа из овога света. Не требаш нам, иди од нас!

Погледајте, овај свет већ живи на страшној кланици, кланици. Европа је претворила овај свет у страшну кланицу, јер је протерала Христа. Неће Христа да Он реши питања људског живота. Нећемо ми Њега, ми хоћемо да сами решимо сва питања, и питање имања, питање мудрости, питање знања, и питања - сва питања земаљска. Не треба нам Он! Гле, њих, све њих сатире - ко? Смрт! Ко је од њих јачи од смрти? Какве науке, какве филозофије, какви авиони? Све прашине, све прах, јер смрт све то сатире! О, гордељивци европски - станите. Има нешто јаче од вас. То је смрт. Ви пред сатаром смрти шта сте, ко сте? Ова земља је само пањ, а глава ваша лежи и сатара смрти спушта се једнога дана на њу. Шта онда, где су ваше науке, где филозофије, где политике, где мудрости, где знања? Све прах и пепео... Све сенка и сан...[9]

А он благи Господ тужан и моли се за њих и вели: "Боже, опрости им јер не знају шта раде"[10]. Заиста, човек не зна шта ради ако не верује у Господа Христа. Заиста Европа цела ако не верује у Христа не зна шта ради, не зна Америка, не зна Азија, не зна Африка, не зна род људски шта ради ако неће Господа Христа. Нећеш Њега, па ти нећеш Спаситеља од смрти, нећеш Спаситеља од греха, Спаситеља од пакла. Хоћеш своје страсти и сласти. Авај, све оне плету свилене омче око врата душе твоје и тела твог. Ништа страшније није него обрести се у вечном загрљају смрадног и одвратног и смрдљивог ђавола.

Данас, данас је велики свети Празник Сретења. За свакога од нас постоји лични празник Сретења. Он се срео са Господом свим срцем, свим бићем, кад је пошао за Њим, кад је пошао за бесмртношћу, пошао у Живот Вечни, пошао је за вечном Истином, за вечном Правдом, за вечним Животом. То је твоје Сретење и моје Сретење. И сваки дан је Сретење, ако ти сваки дан идеш за Господом Христом и вршиш Његове заповести, молиш се у храму, молиш се у кући, на путу, на улици молиш се Њему, гле ти идеш за Њим, то је твоје Сретање са Њим, јер Он те води кроз овај свет, води, проводи и одводи у Вечни Живот. Зато је данашњи Празник - празник свакога од нас, свакодневни празник, и зато је велики Симеон Праведни Богопримац уистини велики Пророк и велики Светитељ Божји, удостојен да на својим светим и чистим рукама држи у наручју Младенца, Детенце Исуса, Спаситеља света. Каква част, част и радост, која се никада неће одузети од овог великог и Светог Праведника. И ми празнујемо овог великог и дивног Светитеља. Сутра је дан његовог празника, а већ данас Он празнује. И сву је силу Господњу примио у себе, у свету душу своју, сав се осветио, сав орадостио вечном радошћу. И он, он је велики помоћник свима који иду за Господом Христом, који верују у Њега. Он подиже ако поклекнеш у гресима.

Благи Господ молитвама Пречисте Богомајке, Која нам је Бога Спаситеља родила, и нас, нас све Србе, и све православне и све људе, води вером кроз Еванђеље Христово да вршимо заповести Спаситељеве и тиме чистимо душу своју од свакога греха, од свега смртног, и осигурамо себи живот вечни. Пресвета Богомајка нека нас увек води и предводи, а за Њом и са Њом и Свети велики Сименон Богопримац нека нас и Он, нас слабе и немоћне, подржава на путу, еванђелском путу кроз сва искушења у овоме свету и осигура нам Живот Вечни, да заједно са њим славимо чудесног Спаситеља Света Господа Христа. Да се и на нама испуни његово слатко пророштво да и ми видесмо Спасење овога света, и да ми доживесмо спасење своје од греха, смрти и ђавола. Благи Господ нека услиши све молитве наше упућене Пресветој Богомајци и Светом Симеону Богопримцу, нека нас спасе од свакога греха, сваке смрти и од свакога ђавола и осигура нам Живот Вечни у Царству Свом Небеском. Њему слава и хвала, сада и вавек кроза све векове. Амин.

https://spclondon.org.uk/sr/duhovne-poruke/259-2015-02-15-23-02-46

Сетимо се светог праведника Алексија Мечева – чувеног московског старца, доброг пастира који је окупио заједницу, чије наслеђе надахњује вернике до данас. За савет су му долазили разни људи – глумци, филозофи, обични радници, студенти итд.: о. Алексија су посетили свештеник Павле Флоренски, философ Николај Берђајев , вајар Ана Голубкина, уметници Михаил Нестеров, Лев Бруни и др. Објављујемо одломке из његових упутстава духовној деци, који су и данас актуелни.
***
Будите строжи, строжи у духовном посту: то јест научите се савладати, понизити се, бити кротак.
Нема потребе да осуђујете друге; у туђој кући, ако вам се у посном дану послужи нешто скромно, не треба занемарити нити одбити. А код куће можете попунити ову празнину јачањем било физичког поста, а што је најважније, духовног поста: то јест, не раздраживати се, не осуђивати итд.
Док постите физички, постите и духовно, не будите дрски ни према коме, а посебно према старијима и овај пост ће бити већи од телесног.
***
Када се пробудите, устаните одмах, немојте се покривати ћебетом.
Мање филозофије, више акције, па се у животу прво развија на штету другог.
Оно што предузмете мора се завршити.
Не би требало да преузимате немогуће подвиге, али ако одлучите да урадите нешто, морате то учинити по сваку цену. Иначе, једном не урадите, па опет, па опет, па ћете помислити - зашто сам то урадио, јер је потпуно беспотребно.
Ако желите да живите духовним животом, водите рачуна о себи. Сваке вечери размотрите шта сте учинили добро, а шта лоше, захвалите Богу за добро, а покајте се за зло.
***
Никада не третирајте Јеванђеље као гатарску књигу; ако искрсну нека битна питања, консултујте се са упућенијим.
Пре читања Јеванђеља прекрстите се и реците: „Господе, дај ми разум, дај да разумем шта је овде“. И после овога се дешава да случајно нађеш неку врсту увида и почнеш да схваташ значење овога или онога; а онда треба узети и записати ове мисли.
***
Треба се молити као дете, са чврстом вером.
Пошто је молитва Господња скраћено јеванђеље, потребно је да јој приступите са одговарајућом припремом.
***
Можете се причестити сваке недеље, само се уздржите од главног греха.
Ако се појаве маловерне мисли, нарочито пре причешћа, одмах реците: „Верујем, Господе, помози мом неверју“.
У храму се клони оних који воле да причају.
***
При јављању лоших мисли, ако је само једна, почните да се молите, а ако их је више, узмите у руке неку озбиљну књигу или започните неки посао.
У свему се тако мора понашати: ако нешто треба да урадиш, сети се сада како би Исус Христос поступио овде, нека ти ово буде водич у свему. Тако ће се постепено све лоше и грешно повући од тебе.
Сваког дана, као мајка, покај се Богородици за своје грехе.
***
Са родитељима, ако имају било каквих недостатака, треба поступати блаже.
Човек који истински воли потпуно заборавља себе, заборавља да постоји, размишља само о томе како да спасе неког другог. Морамо се трудити не само делима, већ и речима да не заведемо другог.
Више живите својим умом, својим мислима; ваше срце је слабо развијено, морате га развијати: замислите себе на месту других.
Не благосиљам ширење лоших гласина о другима; наша је дужност да говоримо оно што је поучно и корисно.
Када видите нешто лоше око себе, погледајте себе одмах да видите да ли сте ви разлог за то.
Трудите се да образујете своју млађу браћу и сестре; утичите на њих својим примером, и запамтите да ако имате било какве недостатке, они их лако могу усвојити. Господу ћете одговарати у овој ствари.
Пожелите свима срећу и бићете срећни и сами.
***
Гледајте ведро у даљину; нема потребе за малодушношћу.
***
Васкрсли Господ захтева наше васкрсење.

https://psmb.ru

Увек у овом периоду фебруара искрсну стара-нова питања која се тичу светог Валентина, односно светог Трифуна. Па једни истичу своју ортодоксију ружећи светог Валентина, истичући како је он католички светац, како нема везе са „правом“ вером и тд. Док са друге стране глорификују светог Трифуна наглашавајући значај вина код нас Православних. Требало би одмах рећи како и један и други светитељ имају везе са заљубљеношћу и са вином колико и немају док су сами пострадали за Христа у првим вековима Хришћанства као и да су обојица светитељи Римокатоличке као и Православне цркве. Шта више, свети Валентин је свештеномученик и наша га Црква прославља 13. августа (30. јула) тако да нема ни говора о римокатоличком монополу над њим. Насупрот, римокатолици су престали да га светкују као заштитника заљубљених још 1969. године. Али, оно што је најбитније за њихову повезаност са заљубљенима или са вином не тиче се толико њих самих колико смера хришћанског поступања према народним обичајима које је Црква практиковала у ширењу Благе вести међу народима. Дакле, асимиловала је постојеће обичаје бојећи их хришћанским колором. Тако је, још од искони, код пагана Дан заљубљених у XV веку постао дан светог Валентина а Бахусове оргије замењене су молитвеном успоменом на светог Трифуна. Коме овај приступ није јасан нека зна како 95% наших обичаја везаних за Божић и Бадњак су управо оваквим дискурсом Цркве остали у нашем народу као начини прослављања Рођења Христовог иако су паганске позадине. Да, да… као што Христос има везе са Бадњаком тако и свети Валентин има везе са заљубљеношћу или свети Трифун са вином. Ширина Хришћанства их је само преусмерила са пута паганских светковина на пут прослављања Једног Истинитог Бога. Једноставно, зар не?

Но, оно што би ипак требало размотрити у овим данима наглашеног размишљања о вину или заљубљености јесте став Хришћанства у односу на љубав. Да ли је заљубљеност добар пут ка љубави… или не. На овом месту би могли призвати у помоћ ап. Павла, иако по светковинама нема везе ни са вином ни са заљубљеношћу, а заправо његово промишљање о саставу човека. Наиме, он тврди да је човек троделан. Да се састоји од тела, душе и духа. Те, колико год ми били помрачени падом ипак дух јесте тај којим бивамо у могућности комуникације са Богом, „који Љубав је“ – по речима ап. Јована. Дакле, могли би закључити како је заљубљеност заправо израз душе, свих наших емоционално-психолошких стремњења које, самим тим, укључују и тело док је љубав ствар духа, нашег вечног утемељења у Богу. И заиста, која је разлика између заљубљености и љубави. Имали је? Пре свега, треба знати да у овом палом постојању многе ствари личе иако нису истог квалитета. Као на пример однос чињеница и истине. Многи би ставили знак једнакости али не. То није ни приближно иста категорија. Сам Исус је рекао да ће нас истина ослободити док нас чињенице поробљавају, носећи са собом околности. Оне исте за које је Христос рекао да их требамо мењати те да ако имамо вере колико зрно горушичино то и неће бити проблем док нам чињенице сведоче о њиховој непромењивости, нашој детерминисаности њима. Тај однос истине и чињеница важи и за однос заљубљености и љубави. Личи… али није исто!

Заљубљеном човеку, шта је битно? Његова драга/ги не Бог, зар не? Пролазно али не и вечно иако се то пролазно гради као вечно у таквом стицају околности. Поново околности. Али, опет, не ни тај драги/га колико идеја њега/ње. Не оно какав он или она јесу заиста него оно како их ми видимо. Какви би ми желели да он или она буду. Међутим, нешто нас магнетски привлачи и наш емоционално-психолошки састав нам сведочи о чињеници да је то то! И, ми приступамо… боримо се да ту чињеницу савршеног поклапања и остваримо. На овом месту треба поменути тетреба. Да ли знате да дотични у свом периоду заљубљености бива у стању да нападне лисицу или чак човека који би му се испречили на путу остварења његове заљубљености. Једноставно, чињенице му сведоче да је то логичан потез… а да ли? Мада, морам признати, чешће пута он и успе у својим подухватима. Лисицу такав приступ њене ловине изненади па она одступи док човеку, ако није намћор свакако, тако нешто бива симпатично па се сам уклони. Вероватно и сам сућутујући са стањем у којем се тетреб налази. Занимљиво је такође и то да се у Римском праву стање заљубљености карактерише као стање смањене урачунљивости поистовећујући се са стањем привременог лудила. Човек у том стању, по Римском праву, није смео потписивати било какве врсте уговора нити се према њему могло односити као према неком који у било којим одлукама влада собом.

Али, зар није Хришћански начинити од жабе принца? – упитаће неко. Не, није Хришћански јер је Бог створио жабу а не принца као што ни та наша промена дотичне жабе није перманентног већ искључиво темпоралног карактера. Мањкавост је још и у томе што ретко ко размишља шта ће бити, односно шта ће урадити, када принц поново постане жаба. Тако је и настала ера остављених жаба у Новом Добу сексуалних слобода. Свакако да говорим о процентима растављених бракова. Дакле, ништа није нелогично када једног дана затекнемо уместо принца жабу па ту исту онда бацимо кроз прозор. Ко ће се још замарати тиме да покуша да заволи жабу. Па то и није баш логично, зар не? Ето и чињенице говоре у прилог тога… а и околности, неизбежне околности.

Веровали или не, такав исти принцип је применљив на однос са Богом. Зато се многи фанатизам и укоренио у схватању Истог. Желимо да угодимо том неком начином који он не жели али опет ми осећамо да морамо, да треба тако. Душа наша чезне за тим. „Ваља се“ – што би рекли. На овом месту, уместо тетреба, требали би поменути пост. Погрешно схватање љубави те њено изједначење са стањем заљубљености једноставно оставља трагове на све наше приступе. Тако и посту. Мало ко схвата темељну улогу поста. Већина просто жваће „посну шунку“ утешена свешћу да је тиме Богу угодила. Да Њему, који је створио цео тај безгранични свемир, баш одговара да ми једемо ту „посну шунку“ те да му је нарочито запело да шарана не једемо средом. А у чему се заправо састоји садржај поста?

Као и наћи разлику између чињеница и истине, љубави и заљубљености тако је исто и проналажење поенте између „посне шунке“ и поста ствар духа. Како наше тело утиче на нашу душу тако исто и та наша душа ућуткује чежњу духа разноразним сличностима које опет не одговарају оригиналу. То у домену подсвести свако зна зато и већина људи који држе пост, црквене обичаје, посећују редовно цркве… јесу намрштеног лица. Та свест о промашају ућуткана „ваља се“ начином једноставно вапије за смислом. Али, не. Уместо смисла добија порцију „посне шунке“ па како онда да и буде насмејана. А ствари су сурово логичне. Наиме, како је душа под утицајем тела тако и дух бива зауздан чињеницама душе. Но, пост ослобађа душу надражаја тела те тако она оставља духу слободан простор. Томе пост и служи али не и „посна шунка“. Пост има своју функционалну улогу једино ако заузда тело, последично и душу а ако не онда се свака поента губи. На разне начине ми уносимо одређене стимулансе у тело (кафа, дуван, маст…) који надражују наш емотивно-психолошки састав, последично томе и нашу душу. Као и код заљубљености, покоси нас привид те тиме и удаљи од истине. Жаба постаје принц, једном речју. Но, када растеретимо тело одређених стимуланса тада допуштамо да се и наша душа сретне са нашим духом. Тада бивамо у могућности да заволимо жабу без потребе да је претварамо у принца. Бивамо у могућности, пошто наш дух добија прилику да има утемељење у Богу. Оном истом који је створио ту жабу. Који је и воли. Који је и нама заповедио да је љубимо. Јер, одричући се разних стимуланса те разно разних „посних шунки“ бивамо у могућности да ослободимо дух. Да прогледамо, једном речју. И, онда, заправо и видимо… да испред нас није ни жаба нити принц већ човек. Ближњи. Онај, кога једноставно желимо волети…

Мислите о томе!

https://www.cudo.rs/свештеник-др-угрин-поповић-трифун-или/?fbclid=IwAR3JkXv4saFhngAYh6QQDg_8DISKnYD6ja1kO3Pt6FWOzuOKCTZgQ3NAJS4