Вера је пут којим Бог и човек иду један другом у сусрет. Први корак чини Бог, који увек и беспоговорно верује у човека. Он даје човеку некакав знак. Неки предосећај Његовог присуства. Човек као да чује тајанствени Божји позив и његов корак ка сусрету са Богом је одговор на тај позив. Бог позива човека јавно или тајно, приметно или чак неприметно, човеку је тешко да верује у Бога.

Вера је скривена и тајанствена. Зашто се једна особа јавља на позив, а друга не? Због чега, када неко једном чује реч Божију, спреман је да је прихвати, а други остаје глув? Зашто неко, сусревши се са Богом на свом путу, истог тренутка оставља све и иде за Њим, а други се окреће и одлази у страну?

А идући покрај мора Галилејског видје два брата. Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари.И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.А они одмах оставише мреже и пођоше за њим.И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. (Матеј 4, 18-22).

Која је тајна галилејских рибара да напусте све и пођу за Оним кога први пут виде у животу? А зашто се богати младић, кога је и Христос позвао - „Пођи са мном“, није одмах одазвао, него је „отишао жалостан“ (Мт. 19, 21-22)? Није ли разлика у томе што су они били сиромашни а овај је имао „много имања“, они нису имали ништа осим Бога, а овај је имао „богатство земаљско“?

Свака особа има своје благо на земљи, било да је то новац или материјална добра, добар посао или животни просперитет. А Господ каже: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5, 3).

У старим рукописима Јеванђеља по Луки још једноставније и директније се каже: „Блажени сиромаси, јер је ваше Царство небеско“ (Лк. 6, 20). Блажени су они који ће осетити да немају ништа у овом животу, чак и ако имају много, они који ће осетити да никакво земаљско богатство не може да замени Бога човеку. Блажени су они који одлазе и продају своје богатство, да би добили један драгоцени бисер – веру (Мт. 13, 45-46). Блажени су они који знају да су без Бога сиромашни, блажени су они који постану гладни и жедни Њега свом душом својом, свим својим умом и вољом.

Реч вера никада није било лако прихватити. У данашње време људи су толико оптерећени проблемима везаним за земаљско постојање, тако да многи, једноставно речено, немају времена да чују ту реч и да дубоко размишљају о Богу. Понекад се вера своди на прослављање Рождества Христовог и Пасхе, и држање још неколико обреда само да се „не одвајају од својих корена“, од народне традиције. Негде вера постаје „модерна“, и људи иду у цркву да би ишли у корак са ближњима. Али, за многе је главни проблем пословни стил живота. „Пословни људи“ представљају посебну генерацију људи двадесетог века за које не постоји ништа осим сопствене фикције о некаквом „послу“, који их потпуно заокупља и не оставља им ни најмањи трачак светлости или паузе за глас Божији.

И опет, ма колико то изгледало парадоксално, у буци и вртлогу рада, догађаја, утисака, људи у својим срцима чују тајанствени зов Божији. Можда се овај позив не поистовећује увек са идејом Божанског и често се субјективно прихвата једноставно као нека врста незадовољства, унутрашњег немира, тражења. И тек после много година човек постаје свестан да је цео његов ранији живот био толико инфериоран и непотпун јер у њему није било Бога без кога нема и не може бити целовитости постојања. „Ти си нас ради Себе створио“, каже блажени Августин, „и срце наше пати у немиру док се не упокоји у Теби“.

Божји позив се може упоредити са стрелом којом Бог, као искусан ловац, рањава људску душу. Рана која крвари и не зацељује, тера душу да заборави све и потражи лекара. Душа онога ко је осетио тај позив постаје заокупљена снажном жељом за Богом. Она гори духовном љубављу и несавладивом жељом за светлијим лепотама духа, и тежи ономе што је најузвишеније и највеличанственије, што се више не може изразити речима, нити разумом људским разумети - великим подвизима, напорима, дугим подвижништвом и савршеним подвигом... Такве душе су занесене небеским духовним тајнама и задивљене разноврсношћу лепоте Божије жуде за оним што је најбоље и највеће. Јер, у Духу Божанском садржана је многострука и неисцрпна, неизрецива и несагледива лепота, која се открива достојним душама на радост и усхићење и живот и утеху, тако да се пречиста душа, која сваког часа гори најинтензивнијом и ватреном љубављу према небеском Женику, више никада не би окренула земаљским стварима, већ би била потпуно обузета љубављу према Њему.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Име Свете великомученице Ефимије изговара се с великом љубављу и захвалношћу, јер она представља симбол вере и чуда која превазилазе људско поимање. Празновање Свете Ефимије пада 29. септембра, на дан када је скончала овоземаљски живот, а 24. јула СПЦ и њени верници обележавају чудотворство њених светих моштију пројављено за време одржавања Четвртог васељенског сабора у Халкидону 451. године.
У време цара Маркијана и царице Пулхерије, сабор је сазван да би се сузбиле јереси које су уносиле раздор у цркву. Диоскор, патријарх александријски, и Евтихије, архимандрит цариградски, ширили су лажно учење да у Господу постоји само једна, божанска природа. На овом Сабору, највећу улогу играли су патријарх цариградски Анатолије и патријарх јерусалимски Јувеналије.
 
Пошто се препиркама и доказивањима које су износиле обе стране није могло доћи до решења, патријарх Анатолије предложио је да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање и положе их на груди свете Ефимије. Након три дана поста и молитве, отворен је ковчег с моштима светитељке. Православно вероисповедање нађено је у њеној десној руци, док је јеретичко лежало под њеним ногама. Овим чудом, Божја сила потврдила је исправност православља.
У доба цара Ираклија, мошти Свете Ефимије пренете су из Халкидона у Цариград, у цркву која јој је посвећена. Током владавине иконоборног цара Лава Исаврјанина, мошти су бачене у море, али су чудотворно доспеле на острво Лимнос, где су пронађене и положене у Цркву Светог мученика Гликерија. За време царице Ирине, мошти су враћене у Цариград на своје првобитно место. Из ових светих моштију повремено је текла крв која је доносила исцељење оболелима и спас онима који би се нашли у некој невољи.
Прослава Свете великомученице Ефимије данас није само сећање на прошле догађаје, већ и жива потврда вере која нас води ка светлости и истини. Верници се окупљају у храмовима, пале свеће и моле се за здравље, мир и благослов. Помињу име ове светице, које одјекује као подсетник на моћ вере и Божју милост која нас води кроз све животне изазове.

https://religija.republika.rs/praznici-i-sveci/vesti/23088/sveta-velikomucenica-efimija-cudotvorne-mosti

Историја ове чудотворне иконе Божије Матере повезана је са житијем Преподобог Арсенија Коневског.
Желећи да види високе примере монашких врлина и да доживи све тегобе суровог монашког живота, Преподобни је отишао на Свету Гору, Атон. Након што је тамо провео три године у непрестаним подвизима духовног усавршавања, Арсеније је одлучио да се врати у своју отаџбину, како би наставио пут подвига, који је започео у отаџбини.
Тада га је на поласку к отаџбини игуман једног атонског манастира, прозорљиви старец Јован Зидон, благословио на пут, иконом Мајке Божије.
И тако се у пратњи Богородичине иконе Арсеније вратио 1393. године у Русију и отишао у свој родни град Новгород.
Убрзо, по благослову Архиепископа новгородског Јована, отишао је у потрагу за место будућег манастира, дуж реке Волхов у Ладожском језеру.
Пошто је испитао многа острва, подвижник се коначно зауставио на острву које је било познато под именом – Коневец. Овде је Преподобни Арсеније подигао крст, саградио себи келију, и после неког времена саградио храм у част Рождества Пресвете Богородице. Подвижнички живот Арсенија привукао је к њему људе жељне монашког живота, тако да се ускоро на острву устројио манастир зван – Коневски.
Чудесна помоћ Богомајке Арсенију, открила се на самом почетку његовог насељења на острво. Од једнога рибара монах је сазнао, да се на северо-западној страни острва налази веома велики камен, који сујеверни житељи веома поштују. Свакога пролећа доводе своју стоку на ово острво на испашу, остављајући га без пастира и враћају у касну јесен. Излазећи на обалу са стоком, житељи остављају једног коња на острву код “светог“ камена, као жртву духовима за очување стоке. Следећег пролећа, коњ нестаје, тако да се не могу пронаћи ни његови остаци. Ово је сујеверним житељима показало да су духови — заштитници острва – прихватили жртву. «И до сада “ — говорио је рибар — духови живе под овим каменом и изазивају страх у људима!“
Након што је саслушао рибареву причу, Преподобни Арсеније с Богородичином иконом је отишао до овог камена и сотворивши молитву, прогнао зле духове. Предање каже, да су зли духови попримили обличје гаврана, одлетели с острва на Виборски брег, који су локални мештани касније прозвали, Ђавољи брег.
Године 1917. Коневец је ушао у састав Финске и у ратно време 1939-1940. братија манастира је била евакуисана с острва, финским властима. Са собом монаси су понели чудотворну Коневску икону.
Године 1956. последњи најстарији монах Коневске обитељи, предао је ову светињу Ново-Вааламском манастиру. Тако да се данас, ова чудесна икона налази у Саборном храму Ново-Валаамског манастира и сматра се главном светињом православне Финске; као врло поштована, њене бројне копије су разаслане по читавом свету, не само у хришћанским домовима, већ и у лутеранским.
За датум прослављења иконе узет је 23. јул по новом, односно 10. јул. по старом календару.
Копија иконе из XVII века налази се у московском храму Васкресења Господњег, на Успенском тргу.
Изображење
Икона Коневска своје порекло носи са Свете Горе Атонске.
Овај чудотворни образ изображава Приснодјеву с Предвечним Младенцем, који држи два (негде једнога) голуба у левој руци, док у десној носи савијени свитак.
И Мајка и Дете су окренути ка народу, за који је Син Њен пострадао; нетремице посматрају оно што се око њих збива; поглед је врло директан и упечатљив, уперен и усмерен у једну тачку.
Голуб као симбол Светог Духа, говори да је само он, Младенац, Пут Истина и Живот. Дакле, то није творевина, камење, коме су се житељи острва клањали.
Као Треће лице Свете Тројице — Господ Животворни, Он од Оца исходи и говори кроз Пророке.
Њему се треба клањати и од Њега очекивати помоћ. А младо Дете је носилац благодати Духа Светога.
Богомајка је одевена у доњу хаљину златне боје, као Царица Неба и земље, док је горња у браон нијанси са извезеним зланим порубом. На рукама Јој видимо наруквице, као код свештенослужитеља, који савршава Свете тајне.
Младенац је одевен у хитон, зелене нијансе, боје која симболизује присуство Духа Светог.
Чуда
Пред иконом Пресвете Богородице Коневске молимо се за исцељење од демонизованости, болести главе и слепила, од парализе и раслабљености.
Молитва к Пресветој Богородици пред Њеном иконом Коневском
Свемилостива Госпођо Дјево Богородице!
Погледај на смирено мољење моје с којим скрушено прилазимо образу Твојему, услиши нас. Знамо, О Саздатеља мојега Мати, пошто Ти јеси незаменљива заступница хришћана к Творцу, непостидна и тајинствена. Знам и ово, иако безакоња моја превазилазе главу моју и, као бреме тешко, оптеретише ме, и ја нисам више достојан видети висоту Небесну, погледај доле к Престолу славе Сина Твога и Бога нашега, јер сам достојан мука и вечног суда. Тога ради к Теби припадамо, Тебе молимо умилно, к Теби са сузама вапимо: сотвори к Њему матерно Твоје мољење, да не одврати од нас грешних лица Својега, но, као Милостив, да опрости нам сагрешења наша вољна и невољна; на пут спасења управи нас и с вишњом силом укрепи к творењу заповести Својих светих. Да сачува нас од искушења света, од грешних пожуда, од ђаволских замки и од напада видљивих врагова. Да благослови дела руку наших, и пода обитељи овој и свакоме граду и земљи обиље земних блага. Нека нам свима сотвори добре и спокојне дане, и огради миром Своју свету Цркву, да разједињено уједини, као Благ Господ, Дуготрпељив и Многомилостив, слављен од сваке твари са оцем о Светим Духом у векове векова. Амин.
Тропар, глас 1
Засија нам, као сунце светозарно од истока велелепно, Твоја, Владичице, икона, озаривши сва чудеса и преславно обасјавајући, свима који Ти са вером и љубављу прилазе и моле се усрдно Твоме Сину и Бога, величају. Слава Богу, који нам је дао Арсенија, слава повратницима из Новгорода, слава оном који исцељујући делује на све.
Кондак, глас 8
Препрослављена Вишњега Мати призива нас к песмопјенију Свога образа пристигле од Новгорода и крепећи их видећи нас у подвигу, побеђујући противну силу, к Њој, као узрочнику наше радости, појемо Јој: радуј се, Невесто Неневестна.
Величање
Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујем образ Твој свети, из ког точиш исцељење свима, с вером прибегавајућима.

https://mitropolija.com/2024/07/23/cudotvorne-ikone-majke-bozije-konevska-golubicka-2/

Бити у смирен у ово несмирено доба када многи психолози, животни тенери или путеводитељи ( Life Couches), гуруи али и поједини православни духовници и свештеници причају о смирењу а сами смирења немају, изгледа као немогућа мисија.

Начин схватања и доживљавања смирења између Православне Цркве и осталих религиозних и друштвених наука у потпуности се разликује. Бити смирен по учењу савремених друштвених наука подразумева унутрашњу стабилност захваљујући контроли својих осећаја путем разних психолошких или религијских метода као јога у будизму и хиндуизму.

Ако би гледали смирење само на основу наших људских способности, без обзира да ли су интелектуалне или физичке вештине и њиховог манифествовања у нашем свакодневном животу убрзо би се уверили да без духовног садржаја не постоји.

"Смирење" по тумачењу друштвених наука и религија врло често има негативну конотацију. Бити смирен најчешће се подразумева неко ко је неспособан и понижен, није продоран и ефикасан на животним пољима пуним савремених изазова. Неко ко не може да се афирмише у савремене друштвене токове и као такав не може да утиче креативно на људе и читав друштвени систем. Појам смирења био је потпуно непознат у старим цивилизацијама као и у религијским системима а данас се потпуно подништава.

Поставља се питање, пре свега зашто би било ко био смирен пред било којим другим човеком, а поготово данас у 21 веку ? Сви људи на основу "Универзалне Декларације о Људским правима Уједињених Нација " имају иста људска права без обзира на степен образовања или из кога народа потичу , или којој религији припадају или на којој се функцији у друштву или религијским заједницама налазе. Стога зашто бити смирен?

Савремена медицина сврстава смирење у област психологије и психијатрије док Православна Црква у област духовности. Медицина покушава кроз своје гране психијатрије и психологије да " смири" неуротична стања људске личности путем савета и лекова . С обзиром да савремена медицина негира и одбацује учење Православне Цркве тешко је успоставити дијалог у поимању световног и духовног смирења, осим у случају ако су психијатрији и психолози Православни Хришћани.

"Смири се и хиљаде људи око тебе ће се спасти!" - говорио је Преподобни Серафим Саровски. А како то наше смирење може спасити хињаде људе око нас и пре свега од чега да их спасе! Да ли да их спасе од беде и сиромаштва , ратова, временских непогода , зависти, љубоморе, мржње? Да видимо..

По учењу Православне Цркве бити смирен значи бити дубоко верујући човек који своје читаво биће отвара благодати Духа Светога да у њему обитава. Смирење је божанско стање у човекој души које се манифистује кроз људске мисли, речи и дела. Да, пре свега кроз мисли, јер смиреним мислима човек задобија огромну божанску силу у себи да у њему обитава мир Божији и радост Духа Светога. Тада он самим смирењем сваког човека доживљава као вечног брата и сестру а не као пакао како је говорио чувени философ Жан Пол Сатр.

А чим су нам мисле смирене да се не гордимо у срцу свом због Богом даних дарова онда су нам и речи мелем на срцу сваког човека , који ублажава сваку горчину, мржњу, завист , надменост, очајање , тугу и све што је негативно и демонско у другом човеку.

Самим тиме кад су нам мисли и речи смирене тада се не гордимо због својих успеха а нити очајавамо због својих неуспеха као што рече наша народна пословица: " У добру се не узнеси а у невољи се не понизи "! Смирен човек је уравнотежена личност, који непрестано иште од Бога помоћи бивајући попут Праведног Јова увек Богу захвалан за све говорећи " Господ да , Господ узе, нека је благословено име Господње!"

Смирени људи кроз историју били су верне слуге Господње почевши од Старозаветних Пророка и Праведника, па преко Светих Апостола, Мученика, Васељенских Отаца па до Преподобних Отаца и Мајки који заволеше више Христово смирење него славу и част овог света које нуди лажно смирење и мир без Бога.

Смирен човек сваког прихвата и никога не одбацује , спреман је да саслуша свакога па чак и оне чија су питања провокативна и недобронамерна и никада не одговара са надменошћу :" Како смеш да питаш тако нешто!." За смиреног човека не постоји " табу тема" нити " кодекс забрањених питања ". Он у својој смирености Богом даној сваком па и оном који га провоцира, вређа или клевеће бива мелем на душу а не горак пелен лажне праведности или истинољубља. А такав је у наше доба био Свети Нектарије Егински.

Смирен човек не брани Бога и Цркву надменошћу нити грубим речима него молитвеном љубављу према онима који га вређају попут Господа нашег Исуса Христа разапетог на крсту: " Оче, опрости им , јер не знају шта раде!" На директне и индиректне ударце како на Цркву тако и на њега самог смирен човек не одговара мржњом него смирењем ,трпљењем и благим речима , јер зна да само молитва за њих може да ублажи њихова срца задојена мржњом и да се покају.

Драга браћо и сестре, бити смирен у ова несмирена времена , значи ићи путем Христовим јер само тако ћемо бити узрок спасења хиљадама људи око нас , и оних који нас воле и оних који нас мрзе. Пут Христовог смирења превазилази све дипломатске односе и куртозна понашања зарад личних интереса јер у сваком човеку види лик Христов и тиме узрок вечне радости и спасења. А спасења и Раја без ближњег нема јер смирење нам подари Господ наш Исус Христос преко Крста да би се и ми непрестано жртвовали једни за друге.

Архимандрит Евсевије Меанџија

https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714

Живимо као да ћемо живети вечно и да никада нећемо умрети. Живимо са идејом да је још доста времена  пред нама, а онда дође тренутак када више нема времена, и испостави се да је наш живот непотпун, несавршен, јер се никада нисмо суочили са чињеницом да је само садашњи тренутак у мојој моћи.

Овде у Енглеској, однос према смрти је веома изненађујући за Руса као што сам ја. Нешто се побољшало, усуђујем се да кажем, не много, али је постало, рецимо, мање страшно. Али, када сам се први пут са тим срео, био сам запањен.

Проповедао сам у Кембриџу у универзитетској цркви, а онда ми је универзитетски капелан рекао: „Знате, ја сам свештеник тридесет година, али никада нисам видео мртво тело нити сам био присутан при смрти неког човека.”

Питао сам га "Како?" „Па,“ одговорио је, „видите, када је неко од мојих парохијана болестан, док год могу да му помогнем, ја га посећујем. Када падне у кому и не могу да дођем до њега, препуштам лекару, медицинској сестри, родбини, пријатељима да реагују, јер ја лично не могу ништа. А онда,“ наставио је, „када умре, нема смисла ићи да гледам мртваца, разговарам са ожалошћеном породицом. Ковчег видим у цркви.

То ме је дубоко погодило и испричао сам му шта сам и сам доживео током рата. Немачки војник је доведен у нашу болницу са ратишта, после неколико сати је пао у несвест, а дошао је млади француски презвитеријански пастор који се бринуо о њему (био је веома млад, у раним двадесетим).

Сузе су му текле низ лице: „Какав ужас! Овај човек није мртав, он је још увек жив али ја не могу ништа да урадим за њега, јер не може да одговори на моје речи, а можда чак и не чује шта говорим. Ја сам тада имао око двадесет пет година и рекао сам прилично оштро: „Не буди глуп, врати се до постеље човека, узми Нови завет и прочитај му га на немачком, почевши од васкрсења Лазара. Читај и читај, паузирај да се обоје одморите и затим читај поново.”

И овај младић је то радио отприлике два и по дана. А онда, неколико сати пре него што је умро, онај немачки војник је отворио очи и рекао ми: „Било је тако дивно. Нисам могао да дајем знаке живота, али свака реч је допирала до мене и давала ми нови живот.”

Зато морамо да схватимо, било да смо свештеници, лекари, медицинске сестре, или рођаци, или пријатељи особе која умире, чија свест слаби, која можда неће моћи да комуницира са нама на уобичајен начин, морамо схватити да можда постоји ниво свести који је далеко изнад онога што замишљамо. Чак и када свест коју можемо пробудити речима нестане, постоје други начини комуникације.

У екстремним ситуацијама можемо се суочити са смрћу на потпуно другачији начин. Страх се може превазићи снагом саосећања или неизбежношћу учешћа у ономе што се дешава. Предавао сам годину дана у руској гимназији у Француској и сећам се једне од мојих ученица. Била је обична девојка, слатка, паметна, али није било ничег посебно импресивног на њој.

А онда је, током једне од рација у Паризу, бомба пала на кућу у којој су живели. Сви су побегли, остали напољу, пребројавали једни друге и приметили да једна старија жена није изашла из куће. Кућа је била у пламену, а девојка је ушла унутра да спаси ову жену и више се није вратила.

Осећај саосећања који јој је говорио да се овој старици не може једноставно дозволити да умре натерао ју је да заборави на опасност коју ова ситуација представља за њу и једноставно је ушла унутра. Врло често можемо да се суочимо са смрћу себе или других ако имамо мотиве довољно јаке, довољно племените, довољно велике, достојне нашег људског позива, уместо да паднемо испод онога што јесмо.

Како старимо, проблем постаје мало другачији. Не могу рећи да је ово моје лично искуство, иако сам доста стар, али сам приметио да је најстрашније за старију или неизлечиво болесну особу то што осете присуство смрти много пре него што она наступи. Осећамо како се наше тело постепено распада, уништава, на пример, памћење слаби, ум нема некадашњу бистрину, емоције су мање живописне, физички човек постаје све мање јак.

Старији и безнадежно болесни људи врло често осећају да смрт постепено побеђује и да ће коначни резултат бити потпуни распад и уништење тог интегритета који може бити тако леп. Све ово може изазвати страх.

—Да ли човек треба да се бори за живот до последњег даха, или долази тренутак када човек може себи да пожели смрт?

„Понекад мислимо да имамо право да кажемо: „Уморан сам од живота и бирам смрт. Не знамо шта се у нама може догодити и довести до зрелости коју тренутно нисмо имали или немамо. Патња, сусрети са смрћу, одвајање од људи које волимо, сусрети са болом, сусрети са свом сложеношћу људске душе – све ово не можемо да предвидимо.

С друге стране, дубоко сам погођен чињеницом да умирући старци врло често кажу: „Волео бих да умрем и да не будем на терету онима око себе“. И увек сам им са искреним убеђењем говорио да нису у праву, да потцењују љубав оних око себе према њима, да је њихово присуство, чак и када су умирали, много значило онима око њих, да је њихова немоћ, можда и за први пут дали својој деци, њиховим супружницима, њиховим пријатељима прилику да изразе сву вашу љубав, сво поштовање према њима.

Могу вам дати пример који није нимало трагичан. Моја бака је умрла када је имала деведесет пет година. Последњих година живота није била активна као раније. Сећам се једног дана како сам седео у својој соби, а моја бака је прала судове у кухињи, онда сам чуо невероватан тресак судова како се разбија, а моја бака, мала, веома бледа и веома озбиљна старица, је ушла и рекла : „Не могу да разумем зашто ме Господ држи на земљи. Не могу чак ни суђе да оперем како треба.” Одговорио сам јој: „Могу да ти наведем два разлога“.- „Први је да мора да има превише старица на оном свету да Он не може да приушти још једну.“

Она ме строго погледала и рекла: „Шалиш се, али ја сам озбиљна." Рекао сам: „Да, а сада други разлог: од самог почетка света до самог краја, у прошлости, у будућности, у садашњости, ти си једина могла да урадиш оно што нико на земљи није могао." Наћулила је уши, са занимањем ме погледала и рекла: "А шта то?" - „Нико никада није био и не може бити моја бака.“ А она је рекла: „Ох, дакле ја сам јединствена и могу да урадим нешто што нико други на свету не може."

С друге стране, ако говоримо, на пример, о уређајима који одржавају живот, сматрам да човека не треба присиљавати да живи вештачки, против природе, као што се дешава када природа не може да подржи живот и ствара се вештачки лик.

Поново се сећам човека који је доживео саобраћајну несрећу и четири године је био у коми, потпуно без свести, није реаговао ни на шта, већ је био приморан да живи, док коначно природа није савладала лекаре. И мислим да би било хуманије дати природи прилику да делује слободно. Али ово је моја лична реакција на ситуацију.

— Да ли то значи да сте против интервенције лекара и вештачког продужења живота умирућем?

 – Када од човека не остане ништа осим вештачког живота који му се намеће, ми не помажемо природи, не знамо ништа о томе шта се дешава души, ми користимо људско тело као марионету, и мислим да тиме не исказујемо довољно поштовања за ту особу.

У другим случајевима, наравно, потребно је оперисати туморе, потребно је лечити упалу плућа и тако даље. Али када то радимо, помажемо природи у борби, док у случају који сам раније поменуо, ми уопште не помажемо природи у борби, природа жуди за миром и одмором, а ми је силујемо.

Сећам се књиге Аксела Мунтеа. Радио сам у истој болници у којој је он радио много година пре мене. Када је први пут отишао тамо, био ужаснут оним што је доживљавао као бешћутност старих медицинских сестара и неосетљив однос лекара према животу и смрти. А онда је схватио да, док су се људи борили за живот, доктори и медицинске сестре су се борили свим својим знањем, вештином и страшћу.

Али, дошао би тренутак када би схватили да све што могу да ураде је да напусте особу и не помогну животу да настави битку. Сећам се фразе једне старије медицинске сестре која, по Мунтеовом мишљењу, дефинише став медицинских сестара и лекара: „Борили смо се као два поштена ривала, сада је на вама ред, радите свој посао, али радите то са љубављу. И у овом тренутку, улога лекара је да помогне да смрт буде нежна, а не да је претвори у последњу болну борбу.

митрополит Антоније (Сурошки)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима.

Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године.

После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ

Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин!

Тропар, глас 8.

О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо.

Кондак, глас 8.

Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима.

https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/

Дужност и обавеза су нешто без чега је наш живот немогућ. Морамо да идемо на посао, да радимо, да одгајамо децу и обављамо своје кућне послове. Ово је нормално и природно: одрасла особа има обавезе и одговорна је за свој живот и животе својих најмилијих.

Морамо да радимо оно за шта смо одговорни, оно што је у нашој области бриге. То је наш дом, наш храм, наша породица и наш најближи круг људи. Као што је апостол Павле рекао, све почиње од породице — мале цркве. Када ту ствари доведемо у ред, онда можемо да проширимо обим помоћи и одговорности и на друге. Нажалост, многи хришћани заборављају на своју дужност према породици, беже од својих обавеза и истовремено губе оно најважније – своју душу. То уништава, јер „шта ће користити човеку ако задобије цео свет, а изгуби своју душу? или какав ће откуп дати човек за своју душу?“ (Матеј 16:26).

Многи људи нису научени да одбијају. Стално се осећамо кривим – тако смо одгајани. Колико често свој недостатак слободе, нашу неспособност да кажемо „не“, нашу бригу о томе шта други људи мисле, називамо дужношћу?

Да, човек се понекад нађе пред веома тешким избором између онога шта га обавезује и онога што сматра исправним. Шта ако га испуњење дужности уништи? Пре свега, размислите да ли је то заиста ваша дужност или је у питању манипулација. На пример, политичари се понекад позивају на осећај дужности војника, позивајући их да бране високе идеје, а заправо их терају да буду оруђе за спровођење себичних интереса.

Имамо ниско самопоштовање. Када нам кажу: „Хајде, мораш!“ Ти си лекар (свештеник, хришћанин, мајка)!“ - ми размишљамо: „Ово је истина! Ја сам заиста лекар (свештеник, хришћанин, мајка) – то значи да морам да идем и урадим то.” Међутим, није баш тако. Апостол Павле нас учи да свако има своју службу, да су дарови Духа Светога различити, али свако од нас, на шта год да је позван, има право да призна да није спреман, да нешто не жели да учини или тежи нечем другом. Ако човек не жели да волонтира, то је његово право и не значи да је кукавица или равнодушан према судбини болесних људи. То једноставно значи да није спреман. Ако лекару нису обезбеђена средства заштите, а захтевају од њега да оде међу инфективне болеснике  где може да се зарази и умре, ту се не ради се о дужности, већ о манипулацији осећањима. У души сваке особе постоји одговорност за сопствени посао, а то је веома згодно искористити за управљање особом.

Неки хришћани имају погрешно схватање да је дужност хришћанина да се сломи зарад нечега. Али ово је погрешан пут. Самопонижавање је праг самоуништења. У ствари, понизност је када човек адекватно процени своју снагу. Релативно говорећи: знам да могу да подигнем 50 килограма, што значи да нећу да подигнем 51 килограм. Често се ломимо да бисмо постали, како нам се чини, исправнији, и тако падамо у руке смутљиваца и подлих људи.

Често човек мисли: ако сам православац, онда треба да желим ово, а не оно. На пример, слушајте Баха и Бетовена, а не Квин и Аеросмит. Зашто? - Зато. То је објашњење. Као резултат тога, човек се гура у круте границе, покушава да натера своју жену и децу у њих, и уништава све: жена поднесе захтев за развод или деца оду од куће. Уместо да схвати своје грешке, он каже: „На све свете ђаво је деловао преко деце и вољених." Ослобађајући себе одговорности, он је пребацује на демоне. И тако ми, имајући лажне идеје о својој дужности, уништавамо и своје животе и животе својих најмилијих. А они, када виде таквог хришћанина, верују да је он кукавички фанатик, од којег је боље да се клоне – као и од његове Цркве и његовог Бога.

Проблем многих хришћана је што када дођу до вере, често почињу да избегавају све што је „нехришћанско“: културу, пријатеље. Цео наш свет концентришемо само у црквени круг, немамо критички поглед на свој живот. То је лоше јер нас људи изван нашег круга познају и могу искрено да кажу како виде хришћане и Цркву, шта у томе не разумеју, шта их плаши. На крају крајева, Црква је архаична институција и људи тешко прихватају овај архаизам. Наша дужност је да не прекидамо односе са својим пријатељима и познаницима, чак и ако нису хришћани. Древни свеци су били пријатељи са паганима, и то је била норма.

Човек је рођен да буде срећан. Радост је главни критеријум по коме треба да оцењујемо свој живот. Ако знамо да се радујемо, то значи да је све у реду. Ако не, значи да идемо погрешним путем.

Често се дешава у породицама: „Волим, па ћу се одрећи своје среће зарад среће свог вољеног." И жртвује се изнова и изнова, не желећи ништа заузврат. Испоставља се да је особа спремна да даје, али није спремна да прими љубав. Другој половини се допада да је сваки хир испуњен и она почиње да то искоришћава. Време пролази, ресурси даваоца су исцрпљени, и он мисли: „Посветио сам јој цео живот и ништа нисам добио заузврат. То значи да ме није волела!" Али, поента није у томе, већ он себи није дозволио да буде вољен! Није био спреман за ово.

Иста ствар се дешава и са децом. Родитељи жртвују све за њих, а као резултат тога, они израстају у себичне људе који живе свој живот не размишљајући о онима који су све уложили у њих. Ако погледате такве случајеве, испада да је осећај дужности уништио све оно добро што се могло десити међу људима, остављајући за собом само осећај да су искоришћени.

Никакво насиље над самим собом не може бити добро. Увек уништава. Господ не жели ово од нас. Међутим, желео бих да се задржим на једном аспекту: за хришћанина је важно да разликује неспремност да нешто учини и недостатак снаге да то учини. Верујем да без обзира колико сте заузети, морате да одвојите време за себе. Сурошки митрополит Антоније је поучавао: морамо се научити да истински волимо себе. Док бринемо о другима, не смемо заборавити на себе. Ако резервишете део дана за сопствене хобије, то вас инспирише да радите за добробит других.

Осећамо се угодно знајући шта нам будућност доноси. Тако функционише људски мозак. Због тога људи тако активно планирају своје животе - и огорчени су ако им се планови не остваре. Понекад се такво планирање доживљава као дужност: потребно је све обезбедити, све узети у обзир. Али у животу ретко тако иде. Наш Господ је непредвидив. Треба Му веровати.

Наравно, немогуће је променити се на боље без труда. Али морамо запамтити: Бог не захтева од нас да сами себе сломимо. Он жели да се трансформишемо, да научимо да гледамо на свет кроз дечије очи. Христос не жели да се присиљавамо себе, Он од нас очекује да постанемо бољи. Путеви могу бити различити. Постоји пут суза, постоји пут радости, али сваки нас мора довести до осећања праштања, а не самопонижења и осећаја недостојности. Бог од нас увек очекује више, а не мање, јер смо позвани да будемо свети. На свакој литургији свештеник проглашава: „Светиње светима!“ Дакле, морате тежити самостварању. То је наша права дужност.

јереј Димитрије Паламарчук

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Апостоле Петра и Павла често и исправно доживљавамо као велике светитеље, праве јунаке Духа Светога, који су читаве народе водили Христу. И стварали су, афирмисали и јачали Цркве међу овим новопросвећеним народима.

Ово је све истина, наравно. Али у исто време, не заборавимо да су свети апостоли били људи који су имали своје слабости. Пали су у грехе и борили се са страстима.

То се јасно види у житијима светих Петра и Павла.

Апостол Петар је починио скоро исти грех као и Јуда. Петар је такође јавно издао Господа нашег Исуса Христа. Три пута се одрекао због страха од смрти и кукавичлука. Због тога му је одузета титула апостола. А онда, на Галилејском језеру, како пише у последњој глави Јеванђеља по Јовану, сам Спаситељ га враћа у апостолско достојанство.

Апостол Павле се није много разликовао од прогонитеља и хулитеља Христових – Ане, Кајафе и других. Прогонио је и затварао прве хришћане. Али, Господ наш Исус Христос му се јавља на његовом путу за Дамаск и просветљује душу његову. И апостол Павле постаје велики јеванђелиста речи Божије.

И апостол Петар и апостол Павле по природи су били боготражитељи. За разлику од Јуде, апостол Петар је желео да увек буде са Богом, новац га није занимао. Да, пао је, али је целог живота оплакивао свој грех и ревносно служио Богу. Апостол Павле, васпитан у фарисејском предању, такође је служио Богу, како је он то схватао. Њега, као и Петра, нису занимали ни новац ни власт, већ само ревносно служење Богу. Стога је Господ, гледајући у срца, у њима видео ово златно блиставо језгро и сјединио их са Собом, учинивши ове људе великим првоврховним апостолима.

Дакле, у животу, пре свега, треба да будемо боготражитељи, да у томе будемо слични светим апостолима Петру и Павлу. И тада, упркос нашим личним гресима и неуспесима, Бог ће се сигурно открити души која Га воли и тражи. И од таквог човека створиће себи храм. За нас је важно да схватимо да је сврха нашег живота повезивање са Богом. Да и ми, као свети апостоли Петар и Павле, откључамо све своје браве и затворе, да отворимо сва своја врата душе и срца, пустимо Господа Бога и устанемо да Му служимо на месту и у време у коме се налазимо ппизвани.

Свети првоврховни апостоли Петре и Павле, молите Бога за нас!

протојереј Андреј Чиженко

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Свети апостол Павле у Посланици Римљанима даје хришћанима хијерархију исправног односа према животу. Он дословно пише следеће: „Из туге долази стрпљење, из стрпљења долази искуство, из искуства долази нада, а нада се не стиди ,јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који нам је дат“ (Рим. 5,3-5). Односно, апостол каже да су туге темељ живота, а исправним односом према њима човеку се даје нада да живот није узалудан. Нада је, наравно, добар „зачин“ за свако стање људске душе.

Наш живот се састоји од туге, без обзира на статус, положај у друштву и неке индивидуалне карактеристике сваке особе. И тако из генерације у генерацију. У почетку, туге нису биле природне за нашу природу, већ су услед пада постале саставни део људског живота. Грех наших предака је тај раздор унео у људску природу, у однос човека са светом и у његов однос са Творцем.

Узроци туге су и наша понашања. Постоје тестови који нису у вези са гресима појединца, али их човек свеједно подноси. Ово се односи на глобалне катастрофе, катаклизме, над којима човек нема контролу. Постоје посебни случајеви када  човека задесе болести и околности (ово знамо из житија светих), које нису у директној вези са грехом. Али, ако постоји нада да је све што нам се дешава од Бога, онда човек почиње да се односи према искушењима на сасвим другачији начин, више не пада у очајање.

Међутим, туга може да сатре човека, да га доведе до очајања и роптања.

Свети оци говоре, размишљајући о тугама и болестима, да је немогуће постати свет ако у близини нема људи који ће те преварити и учинити зло. Али само сопствени однос према тузи одређује да ли је човек свет или грешан.

Један од стараца Атона дао је умесно поређење: патња, туга, болест су замке Божије, којима Господ хвата људске душе да оне, занесене потоком, не падну у разбеснело светско море и ту се не удаве. Нажалост, изгубили смо способност да гледамо директно у очи Бога. Изгубили смо способност, због греха, директног погледа на Бога. Вео лежи на нашим очима, вид је замагљен. Скривамо своје очи од Бога, чак и у време невоље не вапимо за помоћ Њему, изгубили смо способност да видимо узрочно-последични однос.

Господ нам шаље такве лекове као што су болести, туге, свакаква искушења да би нас исцелили и да бисмо, коначно, непосредно, отворили своје очи за Њега. Ако се надамо да све долази од Бога, онда ће нам Господ дати још једну врлину – трпљење. Човек учи да издржи, а не ради се о томе да све иде својим током. Не, стрпљење је велика сила! То је способност човека да смирено одговори на зло које постоји у овом свету, понизно, без агресије и жестине умирујући тако и себе и особу која је била „диригент“ зла.

Ако се научимо да трпимо (а можемо издржати само када постоји љубав и нада у Бога), онда нам Господ даје следећу врлину – искуство. То јест, особа већ зна како да поступи у датој ситуацији. Страх се повлачи. Човек се не плаши ни болести ни туге, познаје механизме суочавања са њима, разуме да се све може победити и издржати уз помоћ и силу Божију.

Ако научимо да трпимо, да ћутимо, да не узвраћамо злом за зло, чак ни да не одговоримо погледом на оно што нам је речено, већ једноставно да прећутимо, тада се ланац зла прекида.

А када научимо да издржимо и стекнемо то искуства, онда ће нам бити дата следећа висина. Ово је нада која никога није посрамила. Нада је својствена човеку од рођења. Човек не може да живи без наде. Друга је ствар што се неко нада у Бога, а неко у оно што је повезано са земаљским животом.

Ако човек не верује у вечност и Бога, почиње да се нада нечему земаљском: моћи (међутим, знамо да моћ није постојана, често је лажна); материјалним добрима, новцу (али колико је људи банкротирало и све изгубило за трен ока); блиским људима (а колико је издаја било у нашем свету од најближих људи). Из искуства видимо да је бесмислено и немогуће надати се земаљским стварима. Само те Бог никада неће издати или изневерити. Он је увек поуздан! Он ће увек бринути о човеку, јер је његов Створитељ, Он нам је удахнуо живот и овај живот је почетак нашег живота у вечности.

Али све ове висине су могуће само у једном случају: ако волимо Бога и уздамо се у Његов добри Промисао за нас.

Митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/ru

- Сви су већ разумели да је та обредна побожност празна ствар ако је формалност. Али како та три озлоглашена канона пред Причешће и све остало испунити смислом да заиста пожелиш да дођеш у цркву и да се у њој радујеш?

- Мислим да читање канона пре Причешћа уопште не одговара свима. На пример, не читам их увек. Осим тога, не постоји строги рецепт за све мирјане да читају три канона. Ово је монашко правило. А пошто ми немамо Ватикан, нема докумената који су опште обавезујући за све, нема те традиције...

И људима је потребно да разјаснимо да није потребно преузимати осећање кривице јер нису испоштовали каноне, и све остале бескрајне међукарике које  су добре и помажу у припреми за литургију. Тешко је читати акатист...

– Рећи ће неко, напротив, за славу Божију се трудио.

- Да, овде је опет питање у значењима која ми сами дсајемо.

Ако сте радили на славу Божију најбоље што сте могли, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад човек, силујући саму себе, то не чини узалуд и то није апсурдно. Али апсурд не треба подржавати.

- Људи често говоре: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто свој однос са Богом описујемо као „жртву“? Када то чујете, то покреће одбрамбену реакцију.

- То су потешкоће превођења. За савремене урбане православце, реч „жртва“ је обележена негативним значењима: не смемо се жртвовати, морамо да живимо за себе, о томе говори читава наша грађанска култура. Не треба да се спутавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо високе циљеве и тако даље. Али средњовековна култура, у којој је хришћанство сазрело, доживљавала је то као жртву, као племенити импулс. Има доста истине у овоме

и за модерног православног буржуја понекад је корисно да се причести овом истином.

Понекад морамо да жртвујемо и удобност, и време, и неке околности у којима нарушавамо себе. Неће све у нашем животу бити удобно, и не треба. У цркви, како год се тамо сместили, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником,

ма колико био изванредан исповедник, с времена на време ће бити непријатно.  Тако живот функционише.

– Рекли сте да данас настаје нови стил верског живота, назван „побожност слободе“. Објасните шта мислите под овим концептом?

„Мислим да је побожност слободе само идеал. Ову категорију за себе лично сматрам синонимом за идеју стваралачке побожности оца Сергија Булгакова. Односно тај креативни рад, који хришћанин себи мора дозволити у потрази за сопственим искључивим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила која су универзално обавезујућа за све и која свима одговарају. Али није.

Зато је отац Сергије рекао да треба себи дозволити стваралачки импулс, да се према свом духовном животу односите као према задатку уметника. Чини ми се да је ово плодна идеја коју савремени теолози и просто мислећи, читајући људи треба да схвате озбиљно и да себи дозволе ову стваралачку смелост у побожности. Знаш, када човек створи слику, напише причу - он је у креативној потрази, нико га због тога не грди.

Али чим покушате да у свом духовном животу схватите како живи ваше тело, како треба да пости, који је ритам молитве, на пример, за вас прихватљив, то изазива страх, који, иначе, разумем, јер за почетника, Наравно, треба ићи провереним, утабаним стазама.

Даље, када сте већ прошли овај период, треба да дозволите себи да трагате за собом, не плашећи се грешака и руководећи се Јеванђељем и богатим наслеђем које је остало из црквене историје.

- Постоји мишљење да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је са вашим запажањима?

Мислим да је то нека врста стереотипа. Заиста, ако изнесете своје мишљење и оно се не поклапа са мишљењем, на пример, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. Али ова ситуација ми је јасна изнутра, јер сам и сам тако незгодан за своје епископе. А да сам ја сам газда, био бих још строжи према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна ствар. Имати хијерархију је универзалан начин да се минимизира број сукоба, то важи свуда, не само у људској заједници.

Питање није ово, већ да је потребно тражити исправан тон расправе. Не могу да кажем да се свештеници гасе. Друга ствар је што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своје благостање. Па чак и епископи – али не толико – могу да страдају због својих изјава. Ако останете у границама уљудности, канонског права, нико ти ништа неће. Чак и ако сте пребачени у неку парохију или замољени да пређете у другу епархију, то није критично.

Али треба схватити да је неопходно обратити пажњу на слободу мисли свештеника  управо зато што је реч свештеника способна да уништи онога ко је чује. Што сам старији, све више схватам колика је одговорност свештеник који говори.

- Да ли увек говорите шта мислише?

Не, наравно да не, то раде само лудаци! Хвала Богу што нико не чује ваше мисли, јер сте и сами шокирани оним што сте управо помислили или пожелели. Да убијете некога, на пример, зато што вас је наводно увредио...

Деликатност, љубазност, такт, треба да буду својствени сваком хришћанину и уопште сваком образованом човеку. Они не дозвољавају да кажемо све што мислимо. Можемо повредити особу. А свештеник има одређену моћ говора, ма колико се томе смејали...

Према томе, мислим да деликатност треба да буде у свему. Морате научити да кажете истину исправно.

— Понекад постоји осећај да духовник није потпуно искрен са вама и да говори на начин који се чини „тачним“, али не онако како заиста мисли. Шта је скупље - чин свештеника или унутрашња истина?

— Мислим да је ово у суштини демагошко питање. Особа можда неће бити искрена са вама, прво, зато што нисте истражитељ а ни његов психијатар. Друго,  свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите особу која је изузетно искрена према вама, ово је комплимент за вас лично.

Мислите да свештеници нису само људи? И они се плаше парохијана. На пример, ја то лично доживљавам, јер знам да ми неки православни хришћани не желе добро, желе да ме искористе, и ја им то не замерам. Али увек постављам неку врсту границе.

Понекад се дешава да је човек само лицемер. А да ли мислите да међу  свештеницима нема лицемера? Има их доста. То је управо таква болест која погађа активно религиозне људе. Има ли улизица међу свештеницима? Много. Оних који не говоре шта мисле? Доста. Али тако функционише наш свет, јер свештеници нису надљуди отпуштени са Марса, то су само људи код којих се дешавају и кукавичлук, и жеђ за утехом, и праведна сујета, жеља да се угоди шефу .

- Један свештеник је једном рекао: „Није тајна, да има доста парохија које не обављају никакав друштвени рад. Шта треба да ради свештеник који заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених мрежа или неких догађаја, а за то му претпостављени не дају дозволу?“

„Морате да радите са људима. Власти имају своје задатке, циљеве. Најчешће су и наше владике таоци овог система. Немају прилику да буду очеви, углавном су чиновници и руководиоци. Увек морамо да радимо са људима, јер то што се у парохији не спроводи нека врста друштвеног рада је 90% кривица самих парохијана. Ово су моја запажања. Њима одговара да свештеник остане на свом предвидивом путу - згодан свештеник, згодан храм, и то је све, и не дирај ме више.

Некада сам чак и очајавао: „Толико причаш и причаш, покушаваш, гураш, ништа не иде.“ Морамо да дамо људима времена да се нађу како би и они могли да чују себе. Нема потребе да очајавате, морате се припремити за веома дуг процес.

Свештеник је личност која се формира деценијама, немогуће га је одгојати у богословији. Добије диплому и - сада је отац. Не, он ће постати свештеник за тридесет година, када буде служио на једном или више места, и сам доживео губитке, сам доживео издаје, прогоне – и од стране епископа и од стране парохијана, и некакве пропусте, тешкоће са својом браћом. Дакле, свештеници само треба да дозволе себи ово дугорочно искуство и да не журе нигде.

- Још увек ме прогања ово питање. Замислите: ја сам млад свештеник, желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, у вези са тим, о верским питањима. Али владика ми не даје. И шта, морам да чекам тридесет година?

— Не, владике не живе дуго, према мојим запажањима. Ово се мења много брже. Епископи нису вечни. Не треба журити.

Као прво, збуњује ме што се у последње време појачала агресија на свештенике блогере. Ја то никако не могу да разумем, јер свештеници, који пишу чланке, отварају блогове, заправо то раде мимо целог нашег црквеног система. Изгледају као ексцентрици, руше свој углед, најчешће заврше у оловци владике. Ове људе, напротив, треба некако охрабрити.

Али, с друге стране, разумем страхове епископа и декана, јер врло често ово блогерско искуство – посебно младима – толико диже главу да човек почиње да верује у себе, као у звезду, дозвољава себи много. Наравно, много је лакше не подржавати га пастирски и деликатно га прекорети, него га једноставно забранити. То се дешава због наше лењости. Забранили и смирили - нема проблема. Овде обема странама треба много стрпљења и пажње .

архимандрит Савва (Мажуко)

Неко сваке недеље посећује цркву и савесно чита све молитве, а некоме је довољно да једном месечно прочита „Оче наш“ и присуствује литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо да живимо по истим правилима“,

„У реду је ако не идете у цркву сваке недеље“

— Један читалац нам је написао следећи коментар: „Неће вас православни свештеници либералне светлости учити правом духовном животу...“ Оче Саво, какав је прави духовни живот? А где је критеријум шта је исправно, а шта није?

- Очигледно, аутори овог навода покушавају да опишу „буржоаско православље”. И сам сам, на неки начин, њен представник. Ово није проклетство, само одређени стил духовног живота, који има своје границе, плусеве и минусе, укључујући и искушења. Понекад бркамо своје благостање са планом који нам је Господ припремио. Да, Господ је створио човека за радост. Али ако останемо на тако површном нивоу перцепције ове радости као удобности, благостања, онда су наши критичари потпуно у праву. Зато морамо научити да чујемо своје неистомишљенике и разумемо њихову узнемиреност.

- Како онда одредити границе између ноншалантности у духовном животу и смисленог приступа и ревности?

- Разлика се може пронаћи само искуством, када се годинама спотичете, грешите, али притом останете искрени према себи. Иначе, неразумна ревност може прерасти у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем, а ни са црквеним животом.

- Али свако има своју идеју о томе шта је нормално. Како се ово уклапа у црквено устројство?

— Да, традиционални људи, такозвани конзервативци, забринути су да се реформе, једном започете, никада неће завршити. Црквено тело је веома суптилан и осетљив организам. Овде треба знати меру и пре него што нешто урадите, размислите како ће то утицати на људе. Можете бити напредни и читати теолошки текст на различитим језицима, одговараће вам. Али шта је са свима осталима? Они нису лењивци, једноставно не могу да читају књиге, на пример, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према овом аутору. И шта? Хоћемо ли сада бити увредљиво присуство оваквих “незналица” у једној цркви? Не, сви смо ми једна породица. И морате покушати да чујете истину друге особе, и слушајући је, да останемо верни здравом разуму.

Пронађите „прикладног“ свештеника и „згодну“ цркву

- Али особа која жели да води смислен религиозни живот одједном се суочава са чињеницом да није сваки свештеник спреман да то прихвати. И треба тражити „згодан“ храм и „погодног“ свештеника, где се они слажу са вама. А ако постоји само један храм у граду или селу? Шта ако одеш у храм Богу, а ипак дођеш код свештеника?

– Ово је типична изрека присталица „буржоаског православља“ – „тражите згодног свештеника“.

Можда имате исповедника на другом крају света, а зваћете га на скајп једном годишње. И ви ћете посетити овај храм, овде ћете се молити, причестити и чак исповедати. Неће бити никакве разлике ако заиста имате духовни живот.

- Али видите, главни сукоб пре или касније почива на Причешћу. Једна наша читатељка не може све формално да исповеди, и због тога јој свештеник не дозвољава да оде до Путира. Она пише: „Због тога се дуго нисам причестила. ” Ево, шта да радите?

„Па да, то је трагедија... Ако она нема прилику да оде у други храм, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у коме живим има много храмова. А у нашу манастирску цркву долазе људи из целог града, иако је преко пута потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али они долазе код нас. Можда, и зато што не захтевамо лектуру канона. У ствари, никада о томе не питамо. Ово је лична ствар за свакога.

А осим тога, ми немамо обавезну исповест пре причешћа. Односно, исповедате се када осетите да постоји потреба за тим. Али таквих храмова је мало. И треба бити свестан да свештеници понекад нису спремни за нове реалности. Морамо тражити неки излаз, мислим да увек постоји. До тачке да идете у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница.

- С једне стране, човек жели да га неко води, с друге стране, заиста не воли када га неко контролише, посебно у духовном животу. Али свеједно, у мојој глави постоји стереотип: „А како то да ја не слушам свештеника? Морам да трпим…”

– Ово је такође забуна у појмовима „свештеник“ и „исповедник“. Чињеница да не правимо разлику између ове две стварности доводи до разних неспоразума. У том смислу, предање Грчке цркве ми се чини разумљивијим.

Не може сваки свештеник да прихвати исповест. И постоји пракса по којој се раздвајају исповест и Причешће. Исповедаш се кад ти треба, то је посебан догађај у твом духовном животу, а људи понекад иду једном годишње или на сваких шест месеци .

— Знате ли случајеве када је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су искушења и последице?

— Да, међу свим људима злоупотреба слободе је класична. Али говорећи о свештеницима, боље је рећи да се ради о злоупотреби одговорности. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи.

Ево имао сам такав случај пред очима. Одличан ученик, одлична особа. Почела је да иде у цркву, отишла на исповест код једног свештеника. И он је толико почео да је продуховљује да је она водила живот готово монахиње: читала је правила, није спавала, јела некакве капљице росе. Била је веома одговорна девојка...И њено здравље је заувек уништено. Избачена је са универзитета и све  се завршило у психијатријској болници, из које девојка не може да изађе неколико година.

Где је овај отац? Није добио никакву казну. И веома је лоше што у нашој Цркви овај механизам није отклоњен. Кад кренете, без консултације са родитељима –  да позивате тинејџера у монашки живот и испирате му мозак да дете буквално побегне од куће... Па, чему ово? Истовремено, сам свештеник је многодетан отац. Ово је велики проблем. Али, хвала Богу, у нашој Цркви много причамо о томе.

- А како се у овом случају одупрети свештенику?

„Ја нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски канонски одговор, не могу да дам никакве препоруке. Могу да говорим само за себе.

Имао сам таква искушења, хобије, када ми се чинило да ћу сад овако духовно водити човека... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да не останем озбиљан дуго и да се не занесем таквие стварима.

Али немају сви смисао за хумор. Има свештеника који су веома озбиљни, који су, ето, веома зависни. Стога бих лично, препоручио свештеницима да се чешће смеју себи и да се не вређају ако им се смеју.

архимандрит Савва (Мажуко)

https://www.pravmir.ru

Једног дана, моја најмлађа ћерка Маша и ја, након молитве и причешћа у Оптинској пустињи, отишле смо на ручак у локалну трпезарију. Има много људи, дужи је ред него за Чашу причешћа. Али имале смо среће што смо добиле сто.
Седимо и уживамо у чувеним оптинским рибљим кнедлама и разгледамо. И видимо веома интересантну жену са послужавником како стоји између столова које су заузели исти срећници. Чини се да се још није замонашила  и не планира да то учини, али се свим силама труди да покаже да више није обична смртна мирјанка. Ако видите такву даму, одмах ћете разумети на шта мислим.
Са њом је њена дружбеница. Још не тако „напредна“ у свом православном раду, али ништа мање типична.
Очигледно је да је недавно пронашла веру и, задржавши дах, хвата сваку „богом надахнуту“ реч прве поменуте. Стоји мало иза ње.
Док сам са интересовањем посматрала ове две жене, схватила сам да заправо немају где да седну. А за Машиним и мојим скромним столом биле су две слободне столице. Да будем искрена, нисам их баш желела у свом друштву, али ипак сам хришћанка.
„Седите овде“, махнула сам им — Има два слободна места.
- Нећу да седнем! — оштро је узвратила она „виша по чину“, пресекавши мој хришћански импулс у корену.
Кнедла ми је издајнички запела у грлу.
- А... Зашто?
- Ниси се помолила пре јела!
Кнедла се још чвршће залепила...
- Помолила сам се! У себи! — Из неког разлога сам почела да се оправдам.
- Не верујем ти! – рекла ми је жена и окренула се.
Чак сам извадила и своје огледалце да бих се уверила да је све у реду са мном и да рогови нису израсли кроз моју елегантну платнену беретку. Па како другачије да им објасним кад ми не верују...
А даме су остале исповедно стајати са послужавником. Да будем искрена, ситуација је била чак и смешна.
У овој истој трпезарији, моје ћерке и ја смо својевремено биле просветљене како да правилно уронимо у свети извор.
Стајале смо у реду за храну и водиле разговор да ли да одемо до извора преподобног Пафнутија Боровског.
„Али, нећу да се стрмоглавим у њега“, рекла је Тоња, наша четврта ћерка.
„Одлучите саме“, одговорила сам.
- О чему ти то говориш?! — чуо се огорчени женски глас иза. - Дефинитивно треба заронити главу у њега!
Разумем да је боље то учинити, али нећу на силу да давим дете.
„Нека ради како јој одговара“, рекла сам.
„Остаћеш без главе, дете“, окренула се жена ћерки, схвативши да мене не може да убеди, „демони ће доћи на врх твоје главе и седеће ту са окаченим ногама."
Ћеркине очи су се рашириле од страха, па сам пожурила да је пошаљем за сто даље од ове слатке даме...
А у трпезарији Саввино-Сторожевског манастира чула сам да се моштима можете поклонити само на празан стомак.
„Зато што треба да упијете благодат из светилишта у посуду неокаљану грешном храном“, објаснила је једна жена свом сапутнику.
Верујем да ни сама није разумела шта и ради и где то води.
Храна и светиње су генерално бескрајна православна тема.
У поменутој оптинској трпезарији једном сам чула групу жена како разговарају о припреми „хране“ за причешће. Иако се чини да су већ исрпљене све дискусије, међутим, изволите...
„Треба да једеш пре причешћа, а не после“, рекла је једна од њих својим другарицама, машући пред њиховим лицима виљушком са рибљим котлетом са ражња."
„Замислите само“, наставила је, „да сте се причестили на празан стомак, у себи имате Тело и Крв Христову, самог Христа, а ви желите да једете. Поједете овај котлет и он падне право у Христов стомак. А да сте раније јеле, онда ништа не би пало у Његов стомак бар до следећег дана."
И да би ово потврдила, поново је протресла виљушком са котлетом испред њихових лица. Овај покрет је вероватно произвео неки посебан хипнотички ефекат на све. Јер, и ја сам се у једном тренутку запитала, да ли је тачно да ће котлет „пасти право на Христа“?
Али, њихов разговор се овде није завршио. Друга жена из тог друштва рекла је да се и сама причешћује на сасвим другачији и једино исправан начин:
- Стомак мора бити потпуно празан! Апсолутно! Зато и не перем зубе пре причешћа. Да ни једна кап воде или псате за зубе не уђе унутра!
Хвала Богу, отишла сам у тренутку када је једна од саговорница гласно саосећала са свештеником који је исповедао на Литургији ове побожне жене неочишћених зуба. Не знам како се спор завршио.
Пре отприлике девет година у Оптинској трпезарији (поново) упознали смо једну веома занимљиву породицу. Тачније, прво су се упознали наши мужеви. Девојчице и ја смо тумарале по манастиру.
Имали смо тада три ћерке, а ти људи су имали три сина. Близанци или тројке, тренутно не могу са сигурношћу рећи. И тако, отац три девојчице и отац три дечака нашли су заједнички језик по овом основу. А онда смо и ми, мајке, дошле.
Смејали смо се, шалили се и разговарали на разне теме. Тако сам сазнала за њихову невероватну причу.
Дуго нису имали деце. Шта год да су радили - доктори, прегледи, различите процедуре - разочаравајуће дијагнозе. Нада, очај, молитве. Уобичајено.
И једног дана им је неко рекао да треба да иду у Оптину пустињу, до моштију св.Амвросија Оптинског. Замолите га за дете, прочитајте акатист. Прихватили су овај савет и кренули. Молили су се, плакали, молили, поново се надали...
Вратили су се кући, и врло брзо се испоставило да је жена трудна. И то, да не очекује само дете, већ тројке одједном! Да не би св.Амвросије устајао двапут, очигледно. А у њиховом случају - три пута.
Изнела је трудноћу до термина и безбедно се породила. И првом приликом поново су дошли у Оптину да се зхвале светитељу. У тој посети смо их и упознали.
Следећи догађај се десио у истој оптинској трпезарији, где сам посматрала веома тужну сцену.
За столом су јели бака и њен унук. Било је јасно да је дечак веома болестан. Сада схватам да је највероватније имао аутизам. Тада још увек нисам разумела дијагнозе, али је било очигледно да је момак веома необичан.
Лоше се понашао са становишта просечног детета. Правио је буку, одгурнуо је баку која је покушавала да га нахрани, устао, поново сео. Али, није сметао другим људима. Само је гласним звуцима привлачио пажњу.
И видело се колико је бака уморна и како је све то боли. Кроз сав тај умор, рекла му је:
- Па, молим те, сабери се! Сада ћемо јести и отићи да се помолимо.
Али он је био на својој таласној дужини. И било ми је тако жао и њега и ове баке, која је вероватно довела свог унука у Оптину у очајању и нади у Божију помоћ... Тако је и било. Касније сам их више пута видела и од других чула да лекари не могу ништа да учине и да се бака молила Господу свом снагом.
А онда је у трпезарију ушла још једна „немонахиња“. Сва у црном, крстови, иконе, молитвеници, са осећајем сопственог духовног значаја. И са „свитом“ жена које слушају сваку њену реч. Баш као у првој причи.
Врло брзо је овај дечак привукао пажњу ове духовне личности. И почело је:
„Реци му“, ово је упућено баки, „да се понаша пристојно на светом месту!“
Бака је само уморно уздахнула.
- Шта је с тобом? Јеси ли опседнут? — наставила је "полумонахиња". „Да би могао да живиш као хришћанин, покај се за своје грехе!“
А „свита“ је сувисло климала главама.
Нисам могла да се уздржим овде:
- Оставите их на миру, дете је болесно! – рекох тихо да баба неби чула.
Али духовна госпођа је само стајала поред мене и моје речи нису допирале до ње.
- Опседнут! Опседнут! — већ је кренула на мене.
"Не знам ко је овде опседнут, али дете је болесно!"
У том тренутку, женина пратња се усмерила на мене и почела да доказује да сам и ја опседнута, јер сам се усудила да расправљам са „молитвеником“.
Чак сам се уплашила да ће ме ударити.
А баба је ухватила унука за руку и отишла... И ја сам отишла, да ситуација не би постала гора, оставивши групу жена на челу са ауторитативном госпођом пуном осећања испуњене Божанске дужности...
Овде ћу се зауставити са својим скицама из живота трпезарије, иако бих могла писати бесконачно. Једног дана ћу свакако наставити.

Елена Кучеренко

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор
 

7. јула обележавамо Рођење преподобног, славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована.

У овом празнику постоји велика тајна – тајна сусрета човека са Богом. Тајна откривења Свемогућег човеку.

Важно је напоменути да Црква не слави рођендане светих. Сви спомени светитеља наведени у месечном календару углавном су дани смрти или открића (преноса) моштију. Зашто? Јер, смрт је круна. Круна Христове победе и у њој - победа сваког човека над смрћу, ђаволом и грехом. После смрти за праведника је покој у Богу, рај.

Заправо, у православном календару славе се рођендани само двоје светих – Рођење Пресвете Богородице и Рођење Светог Јована Крститеља. И ови празници у литургијском животу уздижу се на највиши могући ниво. Рођење Пресвете Богородице је уврштено у највиши ранг дванаест празника. Рођење светог Јована Крститеља је уврштено у категорију великих, који имају право на свеноћно бденије са литијом.

Јер Пресвета Богородица и Свети Јован Крститељ су посебни људи.

У овом смислу замишљам следећу слику: Бог је океан. Као у визији светог Августина. Светитељ је ишао дуж морске обале и изненада угледао дечака који је ископао рупу у песку, носио у њу воду из мора у посуди и ту је сипао. Дете је рекло светом Августину: „Као што је немогуће море излити у рупу, тако је немогуће људском уму да схвати Бога."

Снажно и тачно поређење.

Бог је океан. Човечанство је плажа. Мењамо се, ројимо, тргујемо, причамо, једемо колаче, виршле. Уопште, ми се бавимо својим световним пословима. Океан нам је потпуно несхватљив. Али, само он је извор живота за нас. Два камена пристаништа усечена су у дубине океана на много километара од обале. Далеко, далеко на мору! И дуж њих можемо да уђемо у океан, као преко моста, да га осетимо, чак и да разумемо на неки начин, да се повежемо са њим. Да видимо Бога. А ова два пристаништа су Пресвета Богородица и Свети Јован Крститељ.

Једна је родила Богочовека. Други Га је препознао и пророчки објавио и посведочио да је Христос очекивани Месија пред свим људима.

Обоје су се појавили у свету да покажу човечанству пут ка Њему.

На једној од најважнијих икона хришћанства, често постављеној у центар иконостаса православне цркве, Господ наш Исус Христос седи у средини, као Цар на престолу. Десно од Њега (лево од нас) стоји Пресвета Богородица, а лево од Њега (десно од нас) стоји Свети Јован Крститељ. Богородица и Претеча дижу руке ка Христу, молећи се за човечанство.

И како су лепе ове јеванђељске речи, које описују како се Свети Јован Крститељ први пут сусрео са Господом нашим Исусом Христом: „А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога, И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје!" (Лука 1:41, 42).

Беба Јован је поскочила од радости, јер су се завршили векови ђаволског ропства, паганства и боравка душа у паклу. Дошао је Онај који ће победити пакао. И отуда је у Рођењу Светог Јована Крститеља највећа васкршња радост, која нам се никада неће одузети ако је не одузмемо ми сами себи. И ова радост у својој основи има благодат Духа Светога, која се тако великодушно излива на свету праведну Јелисавету, која одмах почиње да се пројектује и на све нас – на цело човечанство.

Шта ми можемо да урадимо?! Остаје нам само да очистимо своја срца молитвама, постом, добрим делима, испуњавањем заповести Божијих и Светих Тајни Цркве да бисмо видели Бога, Који нас раширених руку чека, и сјединили се са Њим.

На примеру Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља, и ми морамо стећи у својој души, у свом срцу, ону кристалну чистоту у којој се Бог удостојава да обитава и од наших душа начини рај. И ово је највећа срећа на земљи – видети Бога који те воли.

Свети пророче, Претечо и Крститељу Господњи Јоване, моли Бога за нас!

протојереј Андреј Чиженко

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)
извор