Пише: ђакон Павле Љешковић
" Ми смо залутали
  и ево, сад се враћамо полако
али не знамо како" -
Никола Врањковић

" Често вас срећем по граду. Међутим, дјелујете ми превише грубо! Крупни, озбиљни и увијек замишљени човјек у мантији! Неколико пута сам хтјела да вам приђем и разговарам са вама, али напросто нисам имала довољно храбрости.  Када сам вас данас угледала са вашом дјецом у парку, помислила сам да моје представе о вама и нису сасвим тачне,те да је сад права прилика да се коначно упознамо ". Док ми то говори, истовремено скида црвену торбу са лијевог рамена и дрхтавом руком из ње вади бочицу са водом како би попила неколико гутљаја. Она је жена у тридесетим годинама. На себи носи кожне панталоне и капут. Лице јој је прекривено дебелим слојем шминке, која није успјела да сакрије повелике подочњаке. У парк је дошла са својим псом, прилично крупним ротвајлером.
" Мој психотерапеут каже да се мој проблем и обољење стручно назива сагоријевањем. Од тога обољевају особе које се превише дају на послу, до крајњих граница се напрезајући у фирмама у којима су запослени. Често и после краја радног времена остају на послу или , пак, посао доносе са собом кући. У једном моменту схватите да за свој труд не добијате скоро никакву сатисфакцију. Послодавац вас подозријева и стално вам надодаје нове обавезе. Колеге вас отворено не подносе и сплеткаре против вас. Управо тада долази до тачке пуцања! Несаница, анксиозност, константни умор и блажи облици параноје су само неке од последица тог и таквог живота ". Прича ми како јој терапеут савјетовао да се опет приближи својим родитељима, од којих се трчећи за каријером прилично отуђила. Такође јој је рекао да обнови стара пријатељства и познанства, те да опет почне да излази како би евентуално упознала неког са ким би могла да започне заједнички живот. Једна од његових препорука је била и да набави пса. " Међутим, ништа од тога не функционише како би требало. Код родитеља у задње вријеме идем сваки дан. Готово све вријеме нашег дружења прећутимо, испујајући кафу или чајеве. Немам нити једни искрену и праву пријатељицу, пред којом бих могла да изнесем своје проблеме и недоумице. Већ дуго нисам имала озбиљну везу. Ближе ми се четрдесете и биолошки сат полако откуцава. Полако губим наду да ћу икада постати мајка. За пса, којег сам набавила прије пола године, ми се чини да ме уопште не воли. И сами примијећујете да се уопште не одазива када га позовем, нити слуша моје команде". Добијала је од родитеља и родбине разне савјете шта треба да ради. Чак су јој предлагали да иде и код врачаре! Но, она је чврсто одлучила да се окрене вјери и Цркви.
" Била сам прошле недјеље на литургији у једном манастиру. Чим сам закорачила у порту, осјетила сам мир и блаженство, какву ми никаква психотерапија не може понудити. Осјетила сам да сам коначно дошла на право мјесто , чудећи се самој себи што се знатно раније нисам усудила да то учиним.Мирис тамјана и пјевање монаха су ме још више смирили и дали утјеху. Међутим, када сам ушла у брод храма примијетила сам да жене стоје са лијеве а мушкарци са десне стране. Када сам стала на страни на којој су жене, осјетила сам нелагоду, будући да сам била обучена слично као и данас, док су оне на себи имале дуге сукње и мараме и готово ниједна од њих није била нашминкана. Убрзо сам изашла из цркве, а да нисам обавила ништа од онога због чега сам дошла. Нити сам се ваљано помолила Богу, нити сам разговарала са неким духовним лицем које би ме упутило у вјеру"...
Рекао сам јој да је требала да остане до краја литургије у
том манастиру, те да на свом духовном путу не смије да застаје код сваке препреке на коју буде наилазила. Дао сам јој број свештеника са којим треба да разговара и да се код њега исповиједи. Такође сам јој напоменуо да и у односу са Богом и са родитељима, баш као и другим људима, треба да очисти своје срце и допусти да се у њега усели љубав! Само љубав може да спријечи сва овоземаљска сагоријевања! Са друге стране, ако и своје тијело буде предала да се сажеже, а љубави не буде имала, ништа јој неће користити (1.Кор. 13,3)...

Читање Великопосног Триода почиње Недељом митара и фарисеја . Ово је задивљујуће, јединствено време припреме за Велики пост, време које Црква назива пред-путем и предворјем, јасно указујући на његову двојност: с једне стране, још нисмо ушли у простор поста, али смо већ мало изашли из свакодневице, мало отргнути од ње . Време када још нисмо ушли на сама врата, али већ стојимо на прагу, још нисмо крочили на стазу, али смо јој се веома приближили.
И ово време се може потрошити на различите начине, као што се и сам пост може схватити на разне начине.
За неке је Велики пост мрачни облак који се неумољиво приближава и који ће својом мрачном сенком прекрити крајолик, упијајући уобичајене и преко потребне радости, слаткише и задовољства дугих седам недеља. У овом случају, припремне недеље ће се доживљавати као време када је по сваку цену потребно јести и обилно се забавити, као да идемо у пустињу, где ћемо морати да живимо од нагомиланих залиха.
Али за друге, напротив, Велики пост је посебно време, време не болног преживљавања, већ изузетно интензивног живота, уздизања, надахнућа, време које нам је у крајњој линији дар од Бога, а не обрнуто.
Подсетимо се да су кључни задаци Великог поста духовно очишћење, прање и освећење.
И овде би било прикладно направити аналогију са пролећним генералним чишћењем куће. Било би неразумно преузети то, а да ништа не припремите, да се ничим не наоружате. Време је да пређемо на посао.
И за почетак, можемо се утврдити у мисли која је свима одавно позната, али и даље непрестано настоји да избегне поље наше пажње, а то је: пост се не своди само на храну. „Престани да користиш стомак да се спасеш!“ – рекао је свештеник Валентин Амфитеатров.
Једна од стихира Великопосног Триода је још категоричнија:
„Пости од јела, душо моја, а не чистећи страсти, радуј се неједењу узалуд: јер ако ти пост не постане разлог да се исправиш, онда ћеш постати као зли демон који никада не једе."
Ако размислите о овој стихири и узмете је као упутство за акцију, онда ће интересовање за садржај наших тањира током седам недеља поста благо опасти, али ће интересовање за духовни садржај поста нагло порасти.
А о другом је боље да се побринете унапред, од ове недеље. Има пуно тога да се уради.
Можете, на пример, да одредите време за духовно читање и да изаберете књиге унапред у складу са својим укусом, годинама и склоностима. Није случајно један епископ рекао да „телесни пост треба да буде сразмеран молитви и духовном читању“.
Било би добро да унапред, пре Недеље праштања, прочитате бар једну књигу која вас уводи у простор поста. Постоји дивна брошура светог Теофана Затворника „Седам речи у седмицама припремама за Велики пост и за прву недељу Великог поста“. Десило се да је моја ћерка први пут прочитала када је имала 14 година. Била је толико импресионирана да је цео дан само понављала: „Ох, волела бих да могу ускоро поново да постим!“ Тако је била импресионирана колосалним духовним богатством Великог поста, које јој је раније измицало и које је ова књига истакла.
Изванредне су веома мале књиге „Велики пост” протопрезвитера Александра Шмемана и „Духовно путовање. Размишљања пред Велики пост“ митрополита Антонија Блума.
Како би било лепо изабрати и унапред размислити о молитвеном правилу и бити благословен њиме. Једни ће у своје молитве уносити фрагменте Псалтира, други – Исусову молитву. Једни ће се упознати са Великопосним Триодом, други ће се трудити да сваког дана током поста читају канон из Триода за текући дан.
Можете разговарати и развијати неке породичне активности. У једној породици, на пример, током Великог поста, сваки дан су слушали аудио тумачење једног јеванђеља.
Имајте на уму, каже протојереј Артемије Владимиров, да у молитви Јефрема Сирина нема набрајања тешких грехова. Зашто? Зар нису важни? Не, ствар је у томе да се, у теорији, на путу до поста треба трудити да се одсеку груби греси, како би се у њега ушло са приметно лакшим теретом.
Дакле, како би било дивно преузети неку врсту духовног задатка током ових недеља, усмереног на искорењивање грубости, лењости, лажи, беса... Ово би било претходно чишћење нашег духовног животног простора. Не можете почети да чистите ако у средини собе леже камење или поломљене цигле.  Прво све ово, грубо и гломазно, треба избацити, а онда ћемо почети да бришемо прашину.
Ако почнемо рано, онда ћемо, уз Божију помоћ, приступити Великом посту, проживевши ове недеље као „првенце чистоте и светости“.
„Са чистим мислима и топлим срцем, уђимо марљиво да примимо плодове и круне достојне нашег труда.
„Отвори ми врата покајања...“
Великопосни Триод почиње врло тихо, лежерно. Његов први текст звучи скромно, ни по чему се не издваја од осталих стихира: „Немојмо се молити као фарисеји, браћо“.
Чујете ове речи - и, авај, из године у годину, у првом минуту, душа одговара пажљиво прикривеним самозадовољством. Нисам ја нека врста фарисеја да бих био лудо поносан, не. „Али ја нисам цариник“, додаје срце шапатом. Никога не тлачим, никога не давим, никога не пљачкам. Али...погледајмо око себе, зар нам иза леђа не стоје они који су увређени, у првом реду они најближи па самим тим и најрањивији и најугроженији од нас у свакодневном рату, где, авај, нико није поштеђен ? А ако је тако, онда смо ми сродни древном царинику, и наше душе носе огромну тежину, савијајући нас до земље. И тада ће из срца тећи молитва: „Господе, помози. Помози ми да изађем из своје себичности, из своје неосетљивости, из свог слепила и тврдоглавости. Отвори ми та врата кроз која могу изаћи у Твој простор, у Твој живот!“
И тада ће се „Отвори ми двери покајања, Животворче“, која се први пут чује у Недељи о царинику и фарисеју,  претворити у истинску молитву, молбу, апел: „Господе, отвори!"
Недеља блудног сина. Све је болно познато – и одлазак и повратак. Добивши опроштај, потпуно помирење, изнова убеђени у љубав Очеву, поново одлазимо. И опет. И опет.
Добро се сећамо да је, тражећи свој део наследства, расипни син заправо пожелео смрт свог оца. „Дај ми сада оно шта ћу употребити када умреш, када више не будеш на мом путу...“ „Не ради се о нама“, окрећемо се ужаснуто. „Колико год да смо грешни, нисмо у истој мери!“
У сваком греху постоји жеља, иако пролазна, чак и мала и несвесна, да се Бог уклони из постојања. То значи да са сваким грехом као да кажемо: „Сада нека буде као да уопште не постојиш.” Страшно? Али није ли мање страшно што ми, авај, стално заборављамо: „Има грехова који нам могу одмах убити душу; постоје греси који нису тако смртоносни; али сви су они на неки начин наше учешће у распећу Христовом”!
Недеља Страшног Суда
„Заиста вам кажем, као што учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Матеј 25:40).
Каква колосална утеха, надахнуће и налет снаге се могу извући из ових речи! На крају крајева, ако Господ приписује оно што се чини нашим ближњима на свој рачун, онда имамо пред собом најшире могућности да служимо Самом Христу свакодневно, сваки час. Колико можемо учинити за Њега?!
Али... ово важи и за зло. „Јеси ли увредио свог комшију? Увредио си Христа“, рекао је авва Доротеј.
И сећам се, један светитељ се молио овако: „Господе, учини са мном као што ја чиним са својим ближњима.”
Ко се од нас усуђује да понови ову молитву?
Али ако не можемо, онда је вредно размислити: шта нас уопште спречава да то кажемо? Који наши поступци, речи, обрасци понашања, навике и устаљена правила чине ове речи немогућим за нас? И ту ће се открити болна тачка наше душе, на чијем излечењу вреди посебно радити.
А први корак може бити праштање, до којег ће нас довести Недеља праштања.
***
Ова размишљања уочи Великог поста закључио бих речима митрополита Антонија.
„Ако ове недеље живимо тако свесно, озбиљно и дубоко, онда је све у реду, онда можемо да уђемо у пролеће и са радошћу помислимо да Бог прелива свој живот у нас. Тада ћемо моћи да се радујемо ономе што нам Крст Господњи говори о мери љубави Божије. И моћи ћемо да започнемо страшне дане Страсне седмице.”
Срећан пут.

Владимир Шишкин

https://pravoslavie.ru

Игумaн Нектариј (Морозов) :
– Нико се не рађа тек тако, као резултат неких случајних околности. Свако од нас је позван у постојање вољом Божијом . Можемо рећи да је и пре постојања света, пре постојања читавог овог Универзума, свако од нас већ био присутан у Божијем плану. Према томе, постојао је одређени Божански план за сваког од нас. И, наравно, Господ жели да испунимо овај план у свом животу, да свако од нас, колико је то могуће, живи пуним животом, срећним животом и препознамо таленте којима нас је Господ наградио.
Стога, можемо само да Му верујемо у свему и да Га молимо да нам покаже овај пут. Наравно, човек може да каже: „Ево, молим се Богу, молим Га да ми отвори овај пут, али не добијам одговор. Зашто?" На ово питање увек постоји врло једноставан одговор који је, међутим, веома тешко разумети. Али ако се у свакодневном животу трудите да испуњавате вољу Божију, онда ће вам је Господ свакако открити и показаће вам пут.
Међутим, ми од Бога тражимо да нам открије своју вољу, али у исто време имамо јасну представу шта желимо. Ово треба да одбијемо и принесемо се Богу, потпуно голи од свих жеља, и кажемо: Господе, како Ти хоћеш, нека буде. У исто време схватамо да нам у ствари оно што Бог хоће можда уопште није пријатно и да ми дајемо Богу слободу да чини са нама шта год хоће, што може бити тешко, непријатно, па чак и болно за нас.
Ако све ово разумемо и тражимо, Господ не само да нам открива вољу Своју, већ нам помаже да је испунимо, и гради цео наш живот. А пут до тога лежи кроз поверење – оно што је тако тешко и тако неопходно.

Свештеник Валериј Духањин :

– Можда је избор животног пута један од најтежих и најболнијих. Још у основној школи деца имају прилику да напишу есеј на тему: „Шта ћу постати кад порастем?“ Али душа, по правилу, лута током много година. На пример, дуго сам желео да постанем истражитељ, да решавам злочине, али сам на крају постао свештеник. Људи ми сада сами откривају своје грехе у исповести, а мој задатак није да затварам оне који су пали у духовне злочине, већ, напротив, да им помогнем да пронађу праву слободу срца.

Најважније што бих ја лично саветовао јесте да бирате професију не по принципу „колико ће платити“, већ по принципу „колико је инспиративно и пријатно“. Ако тражите посао само да бисте зарадили, никада нећете бити задовољни. У нашој исквареној души нема јасног критеријума сигурности. Искуство показује да колико год човек тежи да заради, он ипак жели више. У ствари, најбогатији је онај ко је мање везан за новац од других, ко најмање зависи од његовог гомилања.

Рад треба да буде угодан и пријатан, стога размислите добро о томе шта бисте желели да радите. Избору професије треба приступити на исти начин као и избору животног партнера. Да не бисте погрешили, важно је да осетите сродство у свом срцу, да одговара вашем унутрашњем свету, да је драго вашем срцу. Тада можете унапред избећи непотребне грешке.

Господ је ставио неке дарове у душу сваког човека. Неко је позван да постане хирург, а неко учитељ, неко војник, а неко да постане певач у хору парохијске цркве. Позив можемо препознати као посебан унутрашњи позив који нам говори чему да тежимо и шта да тражимо, а прати га посебна креативна инспирација. Ово је ново схватање живота, када се појављују смернице и покушавате да постигнете циљ који се изненада појављује и који вам је важан. Ово је унутрашњи глас који треба да се чује, а за то је потребна осетљивост на оно што се дешава унутра.

Важно је завирити у своје срце, ослушкивати његов унутрашњи позив. И нека избор животног пута одговара тражењу срца, онда овај избор неће тлачити, већ хранити и јачати душу.

У најмању руку, можемо се молити да нас Господ просветли и Он сам усмери наше животе на добро. Спаситељ је рекао: „Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Матеј 7:7). Главна ствар је да не седите скрштених руку. Ко не тражи ништа неће наћи ништа, али ко тражи сигурно ће то наћи. Господ чује молитве људи који траже и увек им помаже.

Свештеник Димитриј Шишкин :

– Може се рећи једно: човек неће спознати вољу Божију ако, прво, свим срцем не тражи испуњење воље Божије, а друго, ако не делује. Грешке нису страшне. Јер када човек заиста тражи да испуни вољу Божију, Господ налази прилику да човеку открије у чему је у праву, а у чему греши, у чему треба да расте и утврђује се, а шта да остави за собом. Штавише, можда нема другог начина. Понекад човек тражи искусног исповедника што је добро, наравно, и исправно, али и овде много зависи од вере самог човека, од интензитета његове, молитве. Јер ако је човек озбиљан и моли се са вером, Господ ће му свакако открити Своју вољу, а ако је немаран и опуштен, онда му ниједан старац, чак ни истински духоносни, неће помоћи.

Живот је стваралачки процес и Господ жели да живимо пуним, креативним животом, користећи сву своју снагу да избегнемо грех и свесно вршимо Божије заповести. Ако имамо такав став, онда шта год да радимо, Господ ће нам свакако помоћи да нађемо своје место у животу, да кренемо својим путем.

https://www.pravoslavie.ru

Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије је преступљење значило отпадање, одрицање од Бога и Живота Вечног. Грчки богослов митрополит Јеротеј (Влахос) пише: „Грех, услед којег се родила смрт, јесте пад Адама у рају сласти. Бог, давши човеку заповест да не једе од забрањеног плода, у исто време га је обавестио: „Оног дана у који окусиш, умријећеш“ (Пост. 2,17). И заиста, након чињења овог греха, смрт је ушла у људску природу; прво духовна смрт, која се састоји у одвајању душе људске од Бога, а затим и телесна смрт – одвајање душе од тела“. Адам је прво духовно отпао од Бога, а након тога је уследила физичка смрт.

Али Христос, Син Божији, дошао је да спасе човека од греха и спасе човека од смрти. Пред Васкрсење Христово, врата раја су била затворена и сви, па и праведници, отишли су у пакао. На икони Васкрсења Христовог видимо људе са ореолима на главама. Христос нам је отворио врата Вечног Живота и од тог тренутка смрт је рођење за вечни живот.

Хришћанин треба да запамти да је смртан, да нас Господ може узети у сваком тренутку, потпуно неочекивано за нас. Господ каже: „У чему те налазим, у томе судим“, а Свети Оци подсећају: „Сећај се смртног часа и никада нећеш сагрешити“.

Сваке вечери  када одемо на спавање, треба да имамо на уму да се можда нећемо пробудити. Дакле, сваки дан и час треба да се кајете за своје грехе пред Богом, да се редовно исповедате, причешћујете и живите тако да будете спремни да се појавите на Суду Божијем и да се уздате у Његову милост.Увек се морамо сећати смрти. Како дођемо на овај свет, једног дана ћемо и отићи.

Човек пред смрћу постаје сасвим другачији. Ово ћемо сви доживети - однос према прошлом животу се мења пред смрћу, цео живот прође у трену пред очима човека. Било би добро да нам се омогући мирна хришћанска смрт, али има толико трагичних смрти. Стога се увек мора припремити за смрт.

Знам људе који су оболели од рака и вољом Божијом су оздравили. Господ суди. И треба да припремимо човека да прихвати вољу Божију; Господ нам увек даје још неко време. Веома је тешко болесницима а и њиховим вољенима у последњим минутима овог живота. Наш задатак је да им олакшамо њихов бол. Бити близу умирућег није лако и немају сви снаге за то. Рођаци умирућег понекад постају раздражени, љути на пацијента, а након смрти плачу, прекоревајући себе за неискоришћено време, за грубост. Господ нам даје прилику, али ми не користимо ово време да се припремамо. Важно је довести људе до схватања смрти као природног прелаза – из овог живота у Живот Вечни. Сви носимо одећу, али она се временом истроши. Бацимо похабану ствар и нисмо тужни. Али ми ћемо се радосно обући у нову одећу коју ће нам дати Господ, и уселићемо се у Његово пребивалиште. Наравно, тешко је изгубити вољене, родитеље или децу. Али треба све сагледати разумно.

Обично, пре краја, човек није у стању да се брине о себи, па је дужност сваког верника да учини све како би прелазак у други свет за умирућег прошао на хришћански начин. Блиски људи умирућег морају му показати сву своју љубав и топлу симпатију, опраштајући и заборављајући међусобне притужбе и свађе. Не треба прикривати непосредну смрт, већ помагати у припреми за велики прелазак у загробни живот - то је главна дужност рођака.

Неопходно је позвати свештеника код умирућег, добро је ако се особа исповеди и причести пре своје смрти. Али морате покушати да то урадите унапред - немојте то одлагати до последњег тренутка, јер у последњем тренутку може бити прекасно: неколико минута кашњења - и особа неће бити у свесном стању.

У тренуцима одвајања душе од тела чита се Канон Пресветој Богородици у име човека одвојеног од душе и неспособног да говори. Усне умирућег ћуте, али Црква у његово име осликава сву слабост грешника спремног да напусти свет, и поверава га Пречистој Дјеви, чија се помоћ призива у стиховима одласка. Овај канон завршава се свештеничком молитвом за ослобађање душе од свих окова, за ослобођење од свих заклетви, за опроштење грехова и упокојење у обитавањима светих.

свештеник Михаил Михаилов

https://ruskline.ru

Живећи у свету и у нашем времену, гледајући догађаје који се дешавају данас, сведочећи о зебњи, немиру, несигурности који постоје, једно питање ми пада на памет, много пута у мислима и срцу - каква је породица данас и какву породицу желимо да имамо?

Посматрајући оно што нам се дешава, проблеме које имамо у нашим домовима, потешкоће са којима се сусрећемо у међуљудским односима у нашој породици, комуникацијске потешкоћа које су често присутне у самом дому, тешке односе које пар често доживљава, потешкоће у комуникацији углавном са нашом децом, питамо се на крају: какву породицу желимо? Каквој породици тежимо? И да ли смо размишљали како ћемо до тога доћи?

Породица је утемељена у тајни брака, то је реалност коју живимо у Цркви. Двоје који се воле долазе да придодају своју људску љубав на Божији калем. За живот Цркве, Брак је тајна љубави, љубав мушкарца према жени и жене према мушкарцу, љубавни однос две особе, где неговање њихове међусобне љубави и верности постаје „да“ племенитости Христу Дародавцу.

Љубав је та која ствара човека. То је љубав Божија која долази да уједини два човека. То је љубав Божија која човека доводи до савршенства. Божија љубав, која долази у Тајну Брака да принесе једно другоме, тако да свако постане венац и слава другог. Божја љубав увек треба да буде присутна у животима супружника.

Љубав човека према Богу је човекова референца, то је његов идеал, то је извор његовог живота. На љубав Божију која ствара човека, човек одговара својом љубављу према Богу, јер жели да Његова благодат одржи целокупно људско постојање, да живот осмисли и да све у животу улепша. Човекова љубав према Богу је природно упућивање његовог живота на његов почетак, на прототип.

Не може бити брака без љубави мушкарца према жени и жене према мушкарцу, без овог ероса једног према другом, жеље сваког појединачно да живи и дели свој живот са другим. Важно је да ова љубав буде права, да то није само утисак тренутка. Важно је не бити себичан у љубави. Љубав треба да води свакога да изађе из себе како би упознао другог, што свакога води да се испразни од сопственог постојања, да се испуни присуством другог. Ова љубав постаје разлог да једно буде радост другом, а не пакао.

Која је сврха брака? Једноставно бисмо рекли да је то неговање и продубљивање мистерије љубави. Брак није нешто тренутно, нити дато. Он је циљ. Двоје започињу заједнички живот да би достигли пуноћу односа, односа који је коначно завршен у Царству Божијем. У литургији Тајне брака молимо се за супружнике и за њихово спасење. Ово спасење има две димензије, вертикалну и хоризонталну. Глагол спасавам себе значи остајем сачуван, постајем цео.

Човека је Бог створио као мушко и женско. Веома је важна реченица: "И створи Бог човека по обличју своме; по обличју Божијем створи га; мушко и женско, створи их.” (Постање, 1:27). Људска природа је андрогина (мушко-женска), у споју њих двоје састоји се целовитост људске природе, какву је створио Бог. У овој брачној заједници, свако тражи другог, онога кроз кога се употпуњује. Постаје цео, постаје здрав, поново проналази своју изгубљену целину. Није случајно да је синтагма „друга половина“ остала у историји народа. И тако, две половине чине целину, човека са својом андрогином природом.

С друге стране, ту је вертикална димензија, човек постаје целовит и потпун када је у заједници са извором свог живота – са Богом. Богочовечанска природа је потпуна јер је у заједници са Богом, створено кроз заједницу са Нествореним превазилази своју творевину. Смртни, у заједници са Бесмртним, побеђују своју смртност. Тако у тајни брака, у љубави Бога према човеку, човека према човеку, мушкарца према жени, човек стиче могућност да достигне, како хоризонталну, тако и вертикалну целовитост.

Оне нису независне једна од друге, већ једна настаје из друге, једна је инспирисана другом. Људска љубав је надахнута љубављу Божијом. А када човек инсистира и бори се да другог човека види као икону Божију, као дар Божији, онда је та потпуност у обе димензије оно што се доживљава у породици, у односу супружника.

митрополит сијатички Павле

( из књиге: "Проблеми у образовању" )

https://bigorski.org.mk

Питање које потреса и вернике и невернике. Одговор православне вере је врло једноставан, колико га можемо сагледати кроз истину Васкрсења.

Логичан одговор је: једноставно зато што постоји пропадање, што оно не чини изузетак ни за једно људско биће било да има 5 или 85 година. Као што гравитација не прави разлику ни за један објекат.

Да није било Васкрсења, смрт десетогодишњег детета би заиста била неправедна, али пошто постоји васкрсење мртвих, не можемо ничему приписати неправду, а најмање Богу, јер иза гроба постоји наставак, а онда ћемо добити одговор зашто се све то догодило у нашим животима и видећемо да је иза онога што називамо неправдом стајала љубав Божија која нас позива на спасење.

Са онтолошке тачке гледишта, одговор је следећи: једноставно зато што смрт не постоји.

Оно што називамо смрћу када видимо мртву особу је одвајање душе од тела услед њеног распадања, а пред нама је резултат овог догађаја. На Васкрсење, када се чују трубе, душа и тело ће се поново сјединити. Природно, Бог није узрочник зла, како каже Свети Василије Велики, нити Бог жели да деца умиру. Може се рећи да у неким случајевима Бог то дозвољава или интервенише, али то је ради људског спасења и по вољи Божијој. О тим стварима не можемо да судимо, једноставно смо неспособни, можемо само да ћутимо. С друге стране, смрт праведника је славље за Цркву - ишчекивање васкрсења.

Зашто онда то не разумемо? Зашто то не можемо преболети? Напросто, јер немамо „осећај вечног живота“. Када кажемо да је дете умрло, то је једноставно значи да су душа и тело раздвојени на неко време, како рече свети Пајсије. Смрт је мала раздвојеност на неколико година, зато и ми у Цркви имамо осећај радосне туге. Туга на растанку, али и радост, јер је смрт уништена и срешћемо се поново. Нигде у црквеним тропарима нећемо наћи погребне речи само зато што сви текстови цветају мирисом Васкрсења.

Проблем није физичка смрт, већ духовна смрт. Изгубићемо тело јер је распадљиво. Поента је да не изгубимо Христа и наше спасење. Не треба да нас занима када ћемо напустити овај свет, већ да ли ћемо видети Христа и какав ћемо одговор дати.

Зашто Бог узима младе људе?

На питање зашто Бог дозвољава да тако млади људи умру, свети Пајсије одговара да Бог узима човека „у најбољем тренутку његовог живота“ „да му спасе душу“. „Ако види да ће некоме бити боље, пусти га да живи. Али ако види да ће му бити горе, узима га да га спасе. А неке, који воде грешни живот, али имају расположење да чине добро, Он их узима к Себи пре него што могу да учине добро, јер зна да би то учинили чим би имали прилику. Другим речима, као да им каже: „Не умарајте се! Довољно је добро расположење које имате." Неког другог, јер је веома добар, воли га и узима га к себи, јер је Рају потребан цвет. Наравно, родитељи и рођаци то тешко могу да схвате. Видите, дете умире, Христос га узима као анђела, а родитељи плачу и ридају, иако треба да се радују. Јер како они знају шта ће се десити када дете одрасте?“.

Родитељи би требало да буду срећни на овај начин. Истовремено, „од тог тренутка имају свог заступника на Небу“. А када они умру, њихова деца ће доћи са барјацима на капију раја да се сретну са својим родитељима. Ово није мало!".

„А деци коју муче болести или неки инвалидитет, Христос ће рећи: „Дођите на Небо и изаберите најбоље место!“, а они ће Му рећи: „Добро је овде Христе мој, али ми желимо да наша мајка буде са нама!". И Христос ће их чути и некако спасити и мајку“.

Постоји други живот, а ово што живимо је припрема за вечност. Трагично је, бити православан, доживљавати смрт као разорну катастрофу, као вечни губитак, као нестанак човека. Не дозволите да вас смрт плаши, јер она не постоји. Треба да се бојимо да не изгубимо Христа. Контрадикторно је бити ужаснут када чујемо да су се моје дете, мој муж, моја жена разболели и да могу да изгубе овај живот овде, а притом нас није брига да ли ће уопште бити причасници вечности. Нема мртвих или несталих. Постоје само мртви људи који чекају да се пробуде, који чекају Онога који ће „поново доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја“.

о.Спиридон Скоутис

https://www.bogonosci.bg

Аутор: архимандрит Павел Пападопулос

Људи данас говоре о љубави. Али за коју љубав, када љубав за њих значи само тело?

Ако човек не зарони у себе да види одсуство жртве и самоодрицања које се храни његовим егоцентричним ставом, никада неће моћи да разуме шта је љубав.

Супружници се разводе и питају се:  "Где смо погрешили?", "За шта сам ја крив?".

Када у вези покушавамо да апсолутизујемо своје потребе, пожуде, захтеве, гурајући оне другог у ћошак, онда као природна последица долази до распада тог односа, који је био заснован на телесном задовољству, а не на  општењу међу појединцима.

Љубав није хедонистички плотски став који производи и задовољава нека друга особа.

Љубав је чежња за другим као особом, као бићем. То је безусловно давање, ваша понуда другом без "осигурања". Односно, заједништво између појединаца где нема страха од издаје, где нема места сумњи, где се злоба не афирмише, где опрост никада не нестаје.

Данас људи говоре о љубави, али мисле о нечем другом - о страсти свог тела, о његовој незадовољеној изопачености, о рекламираној опсесији сексом. Нигде нема ни речи о поштовању и међусобном прожимању.

Постали смо жртве псеудо-културе секса и разврата, плиткости флертовања. И зато људи јесу и осећају се усамљени – јер су изопачили љубав. Они су упрљали везу.

Онај који воли живи кроз другог, а не од другог. Разлика је огромна. Немојмо љубављу назвати све оно што нам, уместо рајским, живот чини баналним.

Љубав је поезија, то је позив да се живи не као обично биће, већ као став.

Разумевање Бога може се постићи развијањем нашег односа са Њим, а не интелектуалним и легалистичким поступцима.

Љубав је превише света да би о њој толико говорило. . . простака.

***

Трошимо своје време да анализирамо ствари. Покушавамо да проникнемо у сва  питања која нам наша мисао поставља. Наш ум лута истим стварима, изнова и изнова. Ако не радимо ништа телесно, умарамо се, постајемо лешеви мисли. Немамо "добру" равнодушност . Рецимо: „Не занима ме шта се десило, зашто се то догодило, да ли ми је и колико то нанело неправду."

Дивно је прећи преко питања  "зашто"  и остати заљубљен. Говорећи:  „Ту сам за тебе, није ме брига ни за шта друго, шта год да се деси, прихватићу."

То је оно што Бог чини за нас. То је истина Божија, Његова љубав. Бог не анализира нашу издају и наш грех. Господ нам каже:  „Ту сам због вас, волим вас, чак и када Ме разапнете, убијете Ме, али нећу вас питати зашто то радите, јер ја вас волим“.

Наравно, понекад треба размислити зашто се некоме нешто десило да би се исправио, да би увидео своје грешке, а не да би провео време свог живота тражећи  самооправдање. Нема сврхе да седим и разматрам своје мисли, преиспитујем ко је у криву а ко у праву, већ да волим другога, да срушим свој его зарад другог.

Мудар човек – колико више духовни човек – игнорише своје услове гледајући и крећући се напред; не да га не дотичу стања и понашања других, него се њима не заноси. Поента је да видимо нашу ману, наше страствено понашање (што вероватно одбијамо да признамо), одсуство љубави у нашим животима. Љубав значи прихватити друге у свом срцу као особе, а не као скуп њихових понашања или као огледало наших „жеља“.

Када волите, равнодушни сте, али не понижавањем другог, већ супротно. На све остало си равнодушан, на споредне ствари (које обично привлаче нашу пажњу: како нам говори, како нас гледа) и остајеш у другом кога волиш,  нудећи му се  без претензија.

 ***

Ми хришћани се лако уморимо од свега што има везе са духовним радом. С друге стране, све овоземаљске ствари, без обзира колико рада укључују, радимо. Јуримо за богатством, славом, друштвеном валидацијом. Не умарамо се трагањем за задовољством и грехом. Неуморно пратимо спектакле, гозбе, срамне приче, трачеве. Ове ствари нас не умарају, него нас одмарају. Међутим, потрага за Богом нас замара. И пошто смо уморни од божанске потраге, на крају заборављамо Бога. Ми терамо Бога из наших живота.

И ако икада сретнемо некога ко јури за Богом, ми га одбацујемо, називамо ретроградним и досадним - заиста се „залепио” за Бога. Међутим, то је оно што нас одваја од сујете овога света, што нас одваја од потраге за грехом и уводи у други простор – где се све прихвата са стрпљењем јер се веома дубоко разуме. А ово је простор благодати. Јер, трагајући за Богом,  користиш себи , твоје унутрашње биће се мења, твој ум се просветљује, твоје срце се радује.

Трагати за Богом значи трагати за Животом. Живети без зависности од материјалних ствари, од краткотрајног богатства, од ефемерне среће. Срећан сам због свега, али не зависим од њега. Ако је у мом животу, (кажем)  хвала Богу , ако престане да постоји, опет  хвала Богу .

Уморни смо од бављења Богом, јер у нашим срцима још живе пожуде и чежње у којима Бога нема. Заљубљени смо у нашу блуд, у своју световност. Од љубави према греху морамо прећи на љубав према Богу. Једну љубав побеђује само друга љубав

***

Морамо коначно схватити да Црква не припада ниједној нацији или друштвеној групи, нити тражи гомиле следбеника да би демонстрирала моћ.

Црква припада путу покајања и смирења, праштања и љубави. Дакле, у Цркви има места за све – девственике и расипнице, уздржане и пијанице, монахе и венчане, необразоване и образоване. Јер Црква није удружење које захтева одређене квалитете да би се у њу уписало, већ болница у коју сви улазе да би се излечили.

Само једна група људи (тако ја мислим) није Црква - ти формалисти без љубави који "кастрирају" живот у име спољашњег достојанства и етоса , који мере дужину сукње или панталона када иду у кревет и када устају , који свуда виде грех... чак и у пољупцу двоје љубавника.

https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник?

Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не подцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ.

Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику?

Код светитеља Филарета Москосвког постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити.

Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мање – више скомпензировано и мирно налази, иде у храм.

У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу.

Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни.

о.Владимир Новицки, психијатар и свештеник

http://www.manastir-lepavina.org

Како свештенику рећи своје грех? Да ли је неопходан осећај покајања на исповести? Да ли после исповести треба очекивати душевно олакшање? Ова почетничка питања често остају “болна” и за искусне вернике.

Интервју са протојерејем Валеријаном Кречетовим

Да ли је могуће покајање “без посредника”?

- Оче Валеријане, како бисте објаснили малооцрквољеном човеку шта је то исповест и због чега је она потребна?

- Једном је мом оцу, такође свештенику, професор на испиту у духовној академији поставио питање: реците ми млади оче (а мој отац је тада имао педесет и нешто година, јер је са 49 пошао у семинарију), шта Господ ради када жели да призове човека к Себи? Мој отац је одговарао и овако и онако, стари professor се слагао и на крају је одлучио да прецизира: а шта је најважније? И сам одговара: Он шаље човеку душевну тугу, невоље, како би човек тражио Бога, како би човек осетио да не може овоземаљским средствима да се избави из тог стања. И ја мислим да је то веома тачан одговор! Човек се у свом животу неизбежно сусреће са последицама греха. Постоји изрека: живи дању тако, да би ноћу мирно спавао. То је изрека народне мудрости јер утисци током дана заиста узнемиравају сан. Чини се као да је све прошло, али ипак човек почиње да размишља о овом или оном догађају и чује неки глас који му о нечему говори…То је глас савести. Понекад човек видећи неповратност учињеног чини страшне кораке: покушава да се лиши живота, например или почиње да пије. Људи упадају у још погубнија стања од оних од којих беже. Све је то анестезија: човек не може да излечи болест, али уклања њене симптоме. Тражење излаза и представља основу потребе покајања, једног од основних разлога који приморавају човека да иде у Цркву и на исповест.

- Често питају: шта ће човеку црквена исповест, због чега да иде у цркву, зар не може да се каје сам, например, код куће, без “посредника”?

- Ако је исповест у цркви из неких разлога немогућа, може се исповедати и тако “без посредника”. Али може ли почетник да чује када Господ одговори: “Добро, Ја сам ти опростио”. Свети Јован Кронштатски је када би нешто згрешио молио се Богу док од Њега не би добио опроштај. Али зар почетник има такав степен општења са Богом?
Човек има природну потребу за општењем. Али и у општењу са човеком и у општењу са Богом веома је важно не само да нас неко разуме, већ да се добије и видљиви знак тог разумевања. Господ је тако установио да човек добија Његов опроштај преко другог човека – свештеника. “Којима опростите гријехе, опростиће се; и којима задржите, задржаће се” (Јн. 20, 23).

- Када човек долази на исповест понекад му се јавља питање: за шта конкретно да се исповеда? Савест као да “не боли”, ни у чему не разобличава, никога није убио, није крао.

- Да, савест у првом реду разобличава човека за тешке грехе. Али ако савест ни о чему не говори, то често значи само то да она отвара уста али јој их затварају. Свети Оци кажу: када човек улази са светла у мрачну собу, он у почетку ништа не види, потом када се његове очи навикну на мрак, он почиње да види крупне објекте, потом ситне, а ако упали светло почиње да види све. Тако и човек који почиње да следи свој унутрашњи живот у почетку види само крупне грехе, потом ситније. А потом му благодат даје светлост ради тога да би могао да “види своја прегрешења” – за то молимо Бога у Великом Посту у молитви светог Јефрема Сирина.
За које грехе да се каје – то је питање времена. У почетку човек много не разуме, не примећује, али у самој Тајни благодат, Дух Божији почиње човеку да открива вид‌јење сопствених грехова. И човек можда и не спознајући у чему је грешан, ипак осећа своју греховност. Исповедање грехова је – разборитост, али постоји и стање осећања, човек постаје свестан да је грешан у поређењу са светошћу – то и јесте деловање благодати.

Греси које примећујемо код других, постоје и у нама

Али ипак постоје неки начини припреме за исповест?

- Може се посаветовати и нешто прочитати о томе, постоји добра књига оца Јована (Крестјанкина) “Опит припреме исповести”, али то је веома сложен тренутак: појавило се много таквих набрајања, у којима налазимо неко “наслађивање”. И треба бити веома опрезан са таквим списковима, због тога што они понекад постају својеврсни удзбеници, јер су у њима набројани неки греси о којима човек није раније ни размишљао. Плотске (телесне) грехе не треба детаљније описивати јер такви описи прљају душу. А што се тиче осталог, најбоље је ослушкивати своје унутрашње стање. Када видимо неки недостатак у човеку, та чињеница што га примећујемо значи да тај грех постоји и у нама. Сећате се приче о труну у туђем оку и брвну у својем? Шта је то трун? Трун расте на брвну, а брвно је – страст. Трун је грех, то јест конкретна пројава страсти. Али ако и не знате да је то због дрвета, И због брвна, онда се никада нећете ни досетити да је то због труна! Како је данас прихваћено рећи: свако разуме на основу своје изопачености. Тако и ми када примећујемо неки грех у другом човеку, схватамо да та страст постоји и у нама самима.

- Неке људе смућује то што до опроштаја долази лако: погрешио сам, потом сам се покајао, потом сам опет погрешио, опет сам се покајао – и може опет? Нема никакве казне?

- Ко вам је то рекао?! Грех је опроштен на исповести, али човек ипак нешто трпи: класичан пример је благоразуман разбојник, који је био распет поред Спаситеља. Он се покајао, и Господ му је рекао: данас ћеш са Мном бити у рају. У рај неће ући ништа нечисто, то јест Господ га је већ очистио, али је без обзира на то разбојник остао да виси на крст! И још су му према Јеванђељу пребили голени (Јн. 19, 32). Човек ипак нешто трпи, иако је то несразмерно с оним што треба да понесе за своје грехе.

- Многи хришћани, иако се исповедају сваке недеље и даље остају грешници, наизглед се ничим посебно не разликују од осталих људи, често се кају за једне те исте грехе и закључује се да им исповест не помаже?

- Ништа слично томе, ко непрекидно ради на себи, тај се разликује. Што се тиче једних те истих грехова, то је и апостолу Павлу био дат “жалац у тело”, искушење, како се не би преузносио. Како кажу: до последњег издисаја, чак до рајских врата траје човекова борба са грехом. Марија Египатска се покајала али се после тога борила још 17 година!

- Да ли је на исповести неопходно осећање покајања? Неки просто набрајају своје грехе без видљивих осећања, да ли је то нормално?

- Смисао борбе са грехом није у томе да га човек само наведе, већ да му грех постане противан и мрзак. Када смо били на Светој Гори један свештеник је питао једног духовника: због чега се то дешава да се причешћујемо, кајемо и опет чинимо исте грехе? А овај му је одговорио: просто бол срца није над‌јачала грех!
Ако ти само просто набројиш грехе, то значи да у теби нема унутрашње борбе са грехом. Покајање и јесте задобијање у себи тог покајног осећања. А то осећање је од Бога јер се срцу не може наредити. Али понекад је велики труд и напор и само навести свој грех на исповести!
Покајање тек почиње са исповешћу – оно је стожер целокупног духовног живота. Молитва на исповести коју чита свештеник, - њен почетак свештеник обично чита свима, а крај свакоме лично: “опраштам и разрешавам”, - и она почиње овим речима: “…подај му (ономе који се каје и коме се молитвом опраштају греси) покајање”! А шта је било пре тога, питаћете? Он се већ покајао а ми читамо од‌једном: “…подај му покајање”. То је ради тога да би се показало да са исповешћу почиње нови степен покајања. Сећате се како је апостол Петар у Јеванђељу припао к Спаситељевим ногама и рекао: “Иди од мене, јер сам ја грешан човек”? То и јесте то покајно стање које је искусио и мој отац када је осетио благодат Божију!

- Неки људи пришавши к Цркви, одмах после прве исповести значајно мењају свој живот, а неки насупрот томе ништа не мењају већ живе као и раније са својим гресима. Од чега то зависи?

- Од решености. А за њу треба молити Божију помоћ и још трпљење. Негде пре четрдесет година разговарао сам са оцем Јованом (Крестјанкиним), он је још био млад, и питао ме је да ли сам читао следеће код апостола Јакова: “Немаш мудрости – моли за мудрост”. “Тако ето, - пита, - шта мислите шта је то мудрост? Соломонова? Не, то је трпљење!”. Трпљење је духовно искуство. Уз његову помоћ човек може истински да се избави од греха.

- Понекад после исповести наступа осећај душевног олакшања, а понекад не. Шта то значи, да ли треба очекивати такво осећање од сваке исповести?

- Ако оно постоји, онда слава Богу не треба га очекивати. Оно не треба обавезно да се појави, и ако се не појави то показује шта треба радити, и да се не сме раслабљавати у борби са грехом. И уопштено духовна стања не треба очекивати. Ако се она дају – добро, али их не треба ни очекивати нити категорички настојати да се задобију. Ако не осећате душевно олакшање после исповести то не значи да ваша исповест није примљена. Постоји следећа прича код светих Отаца: један човек се све време кајао, кајао, али га није напуштао осећај тежине, и оци у манастиру су почели да се моле за њега: Господе, он се толико каје због чега му досада ниси опростио? И добили су следећи одговор: Ја сам му одавно опростио али му је страдање потребно ради спасења.

- Колико детаљно треба описивати своје грехе на исповести? Да ли се може ограничити на навођење или треба обавезно рећи детаље?

- Нажалост, ако би свако описивао све до детаља онда исповест може да траје до увече. Телесни греси не треба уопште да се описују у детаље. Поред тога када се описују околности – по мом искуству, у томе често постоји елемент неког самооправдања. Понекад људи почињу да препричавају цео свој радни дан: мени су доносили читаве свеске, јер ако почнеш да пишеш шта си радио током једне недеље или месеца, онда се започињу прави романи!
Детаљи нису најважнији већ борба: ако си навео неки грех онда треба да се бориш са њим. А ако нема истинске борбе са грехом, онда ту никакви детаљи неће помоћи.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=606

Православна Црква прославља икону Мајке Божије Иверске или Вратарке 25. фебруара. Спомен ове иконе врши се и 26. октобра. Преко ове иконе Мајка Божја помаже свима који јој се усрдно и скрушено помоле у свакој болести и невољи, за заштиту дома, у недоумицама.

Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса), налази се данас на Светој Гори. У IX веку се налазила код једне благочестиве удовице, која је живела недалеко од Никеје. У време цара Теофила (829-842), иконоборци су уништавали свете иконе, и дошли су и до дома те Хришћанке. Један од војника који је био у пратњи, ударио је копљем по образу лик Богородице Иверске, и истог часа је из удареног места потекла крв. Видевши то чудо, војник паде на колена у покајању, и после тога оде на Атос, где проведе остатак живота у строгом подвижништву. Удовица која се бојала да војници не униште светињу, обећа им новчану награду и умоли их да до јутра не дирају икону. Када су отишли, одлучи да спасе икону, и заједно са својим сином однесе је до обале и пусти у море. Икона је пливајући на води, стигла до Свете Горе, али скоро два века после. Монаси Иверског манастира су приметили да се из мора подиже огњени стуб све до неба, и покушали су да виде о чему се ради. Међутим, када би прилазили обали, огњени стуб би се удаљавао од обале према пучини. То се понављало неколико дана. У то време је у манастиру живео Св. Гаврило Грузин (родом из Грузије), коме се Мајка Божија јавила у сну, рекавиши му да он оде и узме икону. Старац је отишао до обале праћен молебним појањем братства из манастира, и ходајући по води, узео је свету икону и донео на обалу. Братство је на том месту направило мали параклис, и три дана и три ноћи провело у молитви пред иконом. Након тога, Св. Гаврило је узео икону и поставио је у храму.
Међутим, следећег дана су пронашли икону, не у храму, него на вратима те манастирске обитељи. То се понављало неколико пута, јер су монаси враћали чудотворну икону у храм, све док се Пресвета Дјева није поново јавила Св. Гаврилу и рекла му да не жели да буде храмовна икона, тј. да монаси пазе на њу, него да хоће да буде на вратима, и да она пази на монахе. Након тога икону више нису враћали у храм. По томе је икона и добила назив Богородица Вратарка (Вратница), а по називу манастира - Богородица Иверска.

За време царевања руског цара Алексеја Михаиловича и Патријарха Никона, 13. октобра 1648. године, у Москву је довезена копија чудотворне иконе, која се ни по чему не разликује од оргинала. Ни по дужини и ширини, а ни ликом. Једном речју - копија је идентична оригиналу. У документима Иверског манастира чува се подробно казивање о томе како је ову икону насликао благочестиви старац Атонског манастира. Када је Архимадрит Пахомије ишао у Москву, и тамо скупљао помоћ за Атонске обитељи, и вратио се у свој Иверски манастир, тада је одмах сазвао сву братију, њих 365. Свршили су они велика молебна пјенија, од вечера до јутра, са светим моштима су осветили воду, и том светом водом су обливали чудотворну икону Пресвете Богородице звану Вратарка и скупили су ту воду у већу чашу и са том водом поливали нову даску од кипарисовог дрвета и опет скупили ту воду у чашу. Па су са великим усрђем и вером служили Божанствену Литургију. После Литургије су дали ту свету воду иконописцу благочестивог живота, преподобном монаху и духовном оцу Јамвлиху, да је помеша са бојама и наслика свету икону. Све време док је сликао свету икону, иконописац је само суботом и недељом узимао храну, а братија су му у помоћ савршавали свеноћно и Литургије.

Молитва
О, Пресвета Дјево, Мати Христа Бога, Царице Неба и земље! Послушај многоболне уздахе душа наших, погледај са висоте светлости Твоје на нас који се вером и љубављу клањамо пречистој и чудотворној икони Твојој. Јер ево, у гресима погружени и невољама ношени, гледамо на икону Твоју и као да си ту, са нама, приносимо Ти смерна мољења наша.
Немамо друге помоћи, ни заштите, ни утехе, сем Тебе, Мајко свих жалосних и обремењених! Помози нама немоћнима, ублажи тугу нашу, изведи на прави пут нас залутале, излечи болесна срца наша и спаси безнадежне. Даруј нам да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, подај нам хришћански крај и буду нам милосрдна Заступница на Страшном суду Сина Твога, да свагда појемо, величамо и славимо Тебе као благу Заштитницу рода хришћанског, са свима који Богу угодише.
Амин.

Тропар икони, глас 1.
Од свете иконе твоје, о владичице Богородице, подају се обилно исцељења и оздрављења, онима који са вером и љубављу прилазе ка њој. Тако и моју немоћ посети и на душу се моју смилуј, блага, и тело моје излечи благодаћу твојом, пречиста.

https://www.facebook.com/manastirdraganac/photos/a.388847694558821/664902146953373/?type=3

С архиепископом Јованом Белгородским разговарала Марија Городова.

Владико ако је могуће да данас поразговарамо о Дану Свете Тројице. Реците нам молим вас како је људима откривена Троједина Суштина Бога?

- Библија почиње речима: «Берешит бера елогим (множина од речи «елоах»), и ако се то тално преведе са старојеврејскг онда то гласи овако: «У почетку створи Бог...», глагол «створи» је у једнини, а даље реч «Бог» - у множини. Потом у следећем стиху «Постање» говори о томе да када је «земља била без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом», тада се «Дух Божији дизао над водом» (Пост. 1, 2). У оригиналу овде стоји «мерихипет» - глагол који не само да означава «уздизање», већ има и смисао «оживотворавао», то јест још у самом почетку стварања, када су постојали само небо и земља, Дух Божији је већ постојао и призвао у живот ту безобличну масу. Он је већ деловао.
Блажени Августин је говорио да се Нови Завет скрива у Старом, а Стари Завет се открива у Новом. Библија је књига која је написана једном руком – Божијом, И листови те књиге су листови људске историје. И ето због чега не остављамо Стари Завет већ чувамо све што нам је у њему дато. И све то што је у Старом Завету речено као наговештај, све то нам се открива у Новом Завету већ јавно, у Божијим дејствима, која су очигледна.
Празник Свете Тројице има у својој основи старозаветни догађај, који се десио са Авраамом. Као што је речено у књизи “Постања”: “Авраам И Сара бејаху стари И временити” (Пост. 18, 11), када им се јавио “Господ у равници Мамријској” (Пост. 18, 1). Даље следе речи: Авраам је “подигао очи своје, и погледао, и три мужа стајаше наспрам њега» (Пост. 18, 12). Тако се Господ јавио Аврааму. Он је «дочекао та три мужа», припремио им трпезу – на многим иконама је поред насликане Тројице приказано и како Авраам и Сара постављају сто, и тада су Они упитали Авраама: «Где је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатром» (Пост. 18, 9). И даље читамо: «А један између њих рече (речи «један између њих» су у тексту издвојена подвлачећи то да се Господ јавио у три лица): до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина» (Пост. 18, 10). Зато се насмеја Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела сад ли ће ми доћи радост?» (Пост. 18, 12). «Тада рече Господ Аврааму: што се смије Сара ...Има ли што тешко Господу?» (Пост. 18, 14). И заиста, Авраам и Сара су у одређено време добили сина Исаака од кога је потом, како је то Бог и обећао Аврааму, настао велики народ, и најважније, управо у Исааковом потомству рођен је Исус Христос.

Вероватно то јављање Свете Тројице Аврааму, сусрет са Њом поред Мамријског храста поставили су почетак традиције да се на празник Тројице цркве и станови украшавају гранчицама младог дрвећа и покошеном травом?

- Наравно. Чак штавише, тај Мамријвки храст постоји и дан-данас, налази се на територији православног манастира у Палестини, и веома га поштују људи три религије – Јевреји, муслимани и хришћани.
Али јединство Бога у Три Лица, то јест Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа, било је јавно и свој пуноћи откривено човеку већ у Новом Завету. И празник Тројице, који се слави педесетог дана после Васкрса (одатле још један назив «Педесетница») када се подсећамо на то да нам се у овом свету јавила пуноћа све Три Творчеве Ипостаси.

Да у нашим претходним разговорима смо разговарали о томе да је Бог створио човека, о томе како је дошло до греховног пада, и да је грех постао та провалија која је одвојила човека од Бога. И Бог је обећао да ће послати у свет Онога, Ко ће премостити ту провалију.

То обећање је испуњено Христовим Рођењем, када је људима био послат Бог Син, потом је уследила Његова проповед свету, Он је узео на Себе грех света и био распет, а потом је наступило Васкрсење Христа из мртвих, и четрдесети дан после Васкрса Његово Вазнесење на Небо. После Васкрсења Христос се четрдесет дана јављао Својим ученицима, укрепљивао њихову веру, а затим их окупљао све заједно, благосиљао и на њихове очи «док их је благосиљао, почео да се удаљава од њих и узноси на небо» (Лк. 24, 51). Али Он је још раније обећао Својим ученицима да ће им послати «Утешитеља» ради тога да не скрену са показаног им пута. «А када дође Утешитељ Кога ћу вам послати од Оца, Дух истине Који од Оца излази, Он ће сведочити за Мене» (Јн. 15, 26). И када тај Утешитељ, «Дух Истине», како Га назива Христос, силази на земљу, свету се пројављује сва Божија пуноћа, сва Три Лица Тројице се откривају људима. Тако се откровење о Божијој суштини, које је најпре било дато у Старом Завету, када су се три ангела, три мужа јавила Аврааму, открива нама у Новом Завету силаском Светога Духа на апостоле.

Како се то десило?

- Књига Дела светих Апостола нам говори о томе како су се педесетог дана после Јеврејске Пасхе, а десет дана после Христовог Вазнесења, Његови ученици окупили заједно. Било их је поново дванаест јер су уместо Јуде изабрали Матију. И како је речено на дан Педесетнице – старозаветног празника, који се обележавао у част тога што је Мојсије педесетог дана после изласка Израиља из Египатског ропства добио заповести од Бога – у Јерусалиму се окупило много народа. Ту је било «од сваког народа под небом» (Дела 2, 5). И када су апостоли с Маријом, Мајком Исусовом, били у соби, онда је како је речено «ођеданпут настаде хука с неба ...И напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше те говораху» (Дела 2, 4). И при силаску Духа Светога на апостоле они добијају посебне дарове – дар да разговарају на разним језицима, дар исцељивања и дар да проповедају од делима Божјим. Када су од‌једном апостоли проговорили на «другим језицима» и чак и на наречјима оних који су се тог дана окупили у Јерусалиму, то не само да је просто задивило све, неко је смејући се говорио да су се «напили слатког вина» (Дела 2, 13). Али управо тај дан сматрамо даном рођења Васељенске Цркве зато што је управо од тог момента почела апостолска проповед «о великим делима Божијим» (Дела 2, 11) међу разним народима – сваки апостол је жребом добио свој удео и почео своје апостолско служење. Апостол на грчком значи «посланик», и од тог дана почиње историја Хришћанске Цркве.

Апостоли су поседовали силу која им је била дата као дар Духа Светога. На дан када славимо Тројицу, добили су и дар за проповед Речи Божије. И то није била привилегија, већ служење и мучеништво.

- Да, сви апостоли, сем апостола Јована, који је умро природном смрћу, завршили су свој живот трагично, сваки од њих је својом смрћу посведочио верност Христу. Например, апостол Петар је био распет на крсту, и како је познато он сам је замолио да га разапуну наглавацке. То је учинио због тога што је сматрао да је недостојан да буде распет као Христос – јер Га се три пута одрекао и цео живот се тога сећао.

То је и зачуђујуће: сви они су пре сусрета са Христом били обични људи. То су рибари, а међу њима је био скупљач пореза. И од‌једном таква чврстина у вери, таква сила духа. И више од тога, када су Христу судили, распели Га, они су били сметени, сломљени, и окусили су и безверје. Шта се десило? Да ли им је Свети Дух Који је сишао на њих на Педесетницу дао такву снагу?

- Није све тако праволинијски. Али зар Христос Својом силом није могао одмах да их учини верним и јаким?

Али то би тада вероватно било насилно.

- Потпуно тачно. Био је у току процес припреме, апостоли су требало да се очисте да би примили светлост. Јер људи нису бесконачни, ми смо као сасуди који могу нешто у себе да приме само уколико су очишћени. И Христос их је непрекидно «чистио» и припремао за примање Светога Духа.

То јест, ту нема пасивности – Свети Дух је сишао на тебе и ти се преобразио?

- Не, то је синергија – узајамно кретање једног према другом. Да наравно под дејством Светог Духа апостоли су постали другачији. Али како се ми уопште мењамо? Заиста апостоли су били обични људи, али погледајте шта им говори Христос када их спрема на искушења: «А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати» (Мт. 10, 19-20). Тако је и било. Јер је веома важно ставити своју вољу на располагање томе како би у теби деловао Свети Дух. Ми често сматрамо дејствима неке спољашње напоре, али најтежи је тај унутрашњи рад, важно је знати веровати Богу, потчинити своју вољу Светом Духу и дати Му да делује кроз тебе. А за то треба избацити све мрачно из себе, и примити Светог Духа. И даље Христос каже да уколико сте се предали Светом Духу онда знајте да ни длака с ваше главе неће пасти без Божије воље.

А како ми у обичном животу можемо да се предамо Божијој вољи?

- Као у тешким животним тренуцима, када пред човеком стоји избор и он не зна како да поступи, верујући не тражи своју вољу већ вољу Божију – моли се или заказује молебан, учествује у Тајнама Цркве, или иде код духовника покушавајући да је распозна. Јер често нам се шаљу искушења, и ако их издржимо уз Божију помоћ, после њих нам бива добро, али ако док пролазимо кроз њих ропћемо на Бога и очајавамо, тиме онда одбацујемо Божију вољу. И распознати зашто и како треба да поступимо у овом или оном случају могуће је само уколико се руководимо следећим принципом: треба бити спреман за примање Светог Духа, постати онај кроз кога би Он дејствовао.

Вероватно је то компликовано због тога што захтева од човека не само веру већ и одлучност у њој.

- То је заиста веома компликовано, због тога што човекова најактивнија позиција почиње од тога што одлучује да следи Божију вољу, и то није пасивност, већ баш супротно, унутрашња активност. Јер када се човек одлучи да иде ка Светлости, онда на путу ка Њој обавезно лежи тама. Већ смо помињали речи апостола Јована да «свет у злу лежи» и сагласно томе свет диктира правила понашања сваком човеку. Човек постаје обавезан свету ја бих чак рекао «увезан» светом као кучином. И чим човек одлучи да не слуша то што му свет говори већ оно што му Господ говори, од тог тренутка се од њега захтева напор. Али чим га је човек учинио, чим се показао спремним да прими Божију вољу, многе препреке се саме уклањају.
Погледајте само каквом искушењу вере је Бог подвргао Авраама. Када је Исаак, дугоочекивани син Авраама одрастао, «Рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исаака ...и спали га на жртву тамо на брду гд‌је ћу ти казати» (Пост. 22, 2). И шта ради Авраам? Он је спреман да испуни вољу Божију. Може се дуго расуђивати, због чега? И заиста, ако размотрите ситуацију према законима нашег света, то ће изгледати сурово: Авраам устаје рано ујутру, узима сина са собом и иде тамо где му је Бог показао. И даље: «И узевши Авраам дрва за жртву напрти Исааку син у својему а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно» (Пост. 22, 2). Исаак пита оца: «Ето огња и дрва а где је јагње за жртву?». И погледајте шта Авраам одговара: «Бог ће се синко постарати за јагње себи на жртву» (Пост. 22, 8) – он се у потпуности предаје Божијој вољи. И Исаак се предаје Божијој вољи. Јер ако замислите да када се Исаак родио од Адама, овоме је било 99 година, и разумљиво је да је Исаак у потпуности могао да изађе на крај са оцем, али је речено: «И иђаху обојица заједно» (Пост. 22, 8). То је та вера у Бога, у то да је Он, упркос свим природним законима, дао њему са Саром сина и обећао да ће од њега настати велики народ, Он ће га и подићи. И шта се десило? Када је Авраам већ «измахнуо руком својом и узе нож да закоље сина својега» (Пост. 22, 10). Анђео Господњи га је зауставио, Авраам је «подигао очи своје» и угледао овна који се заплео у чести роговима и он га «спали на жртву место сина својега» (Пост. 22, 13). То је било искушење Авраамове вере, и да би га савладао Авраам је требало пре свега да одбаци стереотипне погледе овога света.

То је задивљујући пример непоколебљивости вере, преданости Богу и спремности да се прихвати Његова воља. Владико, а да ли обичан човек бива подвргнут таквим искушењима?

- Сваки по мери свог дара, јер вера је – такође дар. А некоме је дато више, а некоме мање. Али речено је коме је много дато од њега ће се много и тражити. Треба само чути глас Божији и примити га као Божију вољу – за то су потребни унутрашњи напори, али то и јесте максимална стваралачка активност, коју човек може да пројави у овом свету.

То јест живот је – стваралаштво, сопствено креирање.

- Да, стремљење човека према свом Првообразу, непрекидно стремљење ка испуњавању Божије воље – то и јесте истинска клица у човеку када може себе да реализује као Божји Лик и Подобије. И овде је умесно сетити се јеванђелских речи: «Дух дише где хоће» (Јн. 3, 8). Оне говоре о томе да нико не може да присвоји себи искључиво право на поседовање пуноће дарова Светога Духа. Ми се не спасавамо својим заслугама већ Божијом Благодаћу, и Дух Божији Сам за Себе бира оне који могу да Га следе. Али то нису обавезно људи из рафинисане, посвећене средине. Дешава се да наркоман или пијаница задобију кроз покајање такву веру да постају Христови проповедници. Или сетимо се како је Савле који је у почетку био гонитељ хришћанства, постао апостол Павле и потом пострадао за веру. И ту је сва ствар у томе, да у овом свету сем човекових спољашњих обавеза према свету, постоји и таква ствар као духовна призваност. Способност човека да распозна Божији глас, да учини корак Њему у сусрет и прими у себе Светог Духа.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=612
 

Једино што се мења у овој земљи су датуми на календару у нашим кућама. Ништа друго. Све остаје исто или постаје горе из године у годину. Желимо да идемо на Марс, да стварамо цивилизације, али наша срца и душе су у паклу и његовој пустој тами. У свакој катастрофи једни окривљују друге и на крају је нико не плаћа осим жртава катастрофа. Живимо у земљи у којој имамо памћење као риба и из неког разлога све ће бити заборављено.

Не волимо тзв. инфлуенсере, али не разумемо да, пратећи их, ви им дајете моћ, новац и, наравно, утицај. Друштвене мреже се баве њима само зато што објављују ретуширане фотографије и видео снимке својих приватних тренутака.

Неки вређају политичаре, али ће пред солидним митом ћутати, па ће опет исти листић убацити у гласачку кутију. Не заборавимо да политичари, лекари и свештеници потичу из наших породица. Какве људе на крају желимо да рађамо и одгајамо? Људе који једу месо или људе који спасавају животе и грле људе?

Причамо о цивилизацији, еволуцији, образовању и просперитету, а у исто време неки млади људи преноће на аеродрому да дочекују учеснике још једног ријалити програма, али када било који олимпијски шампион стигне у Атину, нема никог да му аплаудира. То показује какву будућност, културу и образовање желимо да стварамо.

Не волимо систем, проклињемо га од јутра до мрака, али постали смо део њега, мали зупчаници у његовој машини, и не чинимо ништа да променимо ствари на боље.

Неки људи мисле да само бројеви на њиховом банковном рачуну имају вредност. Неки људи све упропасте за новац. Ово самољубље уништило је многе. Зар не схватамо да ћемо на крају сви напустити овај живот и да се на то треба припремити, али уместо да будемо уједињени, једемо једни друге.

Крчење шума је убиство. Тачка. Остало су јефтини изговори. Природа, животиње и људи су ланац у коме свака карика црпи живот из друге. Ако једна карика пукне, цео ланац пуца.

Сви смо криви за ово што се дешава. Свако сноси неку одговорност за сваку несрећу и свако зло које се дешава око нас. Морамо да променимо правац као друштво и као човечанство. Наше самољубље постаће кавез у коме ћемо живети као живи мртви, пред лажним екранима, размењујући лажне емоције.

Заборавили смо Бога, заборавили смо зашто смо створени и шта нам је сврха. Све што смо сачували из Јеванђеља су три речи „једите, пијте, веселите се“ (Лк. 12:19). Са ове три речи изградили смо друштво на песку себичности и удобности и видимо да се све руши и ништа не остаје. Живимо површно, не размишљајући ни за тренутак о „љубави, покајању, Христу“, а често заборављамо да друга особа није наш пакао, већ наш рај. Време је да речи „извини, хвала, волим те“ постану не само речи које излазе из наших уста, већ радње које долазе из нашег срца и постају живот!

Време је да се од овог пепела креирају нове странице за нове генерације. Имамо обавезу и огромну одговорност. Нема више кукања, подлости и неодговорности!

За ово нико није крив! Ја сам крив! Ту ћемо почети, ту ћемо исписати нове странице наше историје, јер иначе немамо наде за сутра.

Добра ствар је што ће блиставе звезде ноћу увек бити ту. Неки ватрогасци, волонтери и многи неопевани хероји које само Бог зна, биће ту да нас подсете да ће у мраку увек бити звезда које нам показују пут ка небу и променама.

Хајде да престанемо да причамо о промени, будимо промена, престанимо да причамо о нади, будимо нада, престанимо да причамо о хуманости и солидарности, и хајде да постанемо људи са великим "Љ" и онда ће се нешто променити.

Одрастање у породици у којој су родитељи емоционално незрели јесте заправо самотно искуство. Ти родитељи могу изгледати или се понашати сасвим нормално, бринући се за физичко здравље свог детета и обезбеђујући му оброке и сигурност. Међутим, ако не успоставе чрвсту емоционалну везу са својим дететом, код детета ће се појавити огромна празнина, тамо где је могла да буде истинска сигурност.

Усамљеност услед осећања да сте невидљиви другима је фундаментална бол, једнако као и физичка повреда, само што се споља не види. Емоционална усамљеност је нејасно и лично искуство, које није лако приметити или описати. Можемо то назвати осећањем празнине, као да сте сами на свету. Неки људи су ово осећање празнине описали као егзистенцијалну усамљеност, али нема ту ничег егзистенцијалног. Ако то осећате, значи да потиче из ваше породице.

Деца немају начин да идентификују недостатак емоционалне блискости у односу са родитељем. То просто није концепт којим располажу. Још је мање вероватно да могу да разумеју да су њихови родитељи емоционално незрели. Једино што имају јесте унутрашњи осећај празнине што је заправо начин на који дете доживљава усамљеност. Уз зрелог родитеља, дететов лек за усамљеност је да приђе родитељу и да осети нежност. Али уколико се ваш родитељ плашио дубоких осећања, можда сте остављени са нелагодним осећајем срама због потребе за утехом.

Када деца емоционално незрелих родитеља одрасту, базична празнина и даље постоји, иако воде наизглед нормалан живот одрасле особе. Њихова усамљеност може да се пренесе и у зрело доба, уколико несвесно бирају везе које им не могу понудити довољно емоционалне повезаности. Она ће можда редовно ићи у школу, на посао, венчати се, одгајати децу, али за све то време ће их прогонити тај суштински осећај емоционалне изолованости.

Док смо деца основа наше сигурности је емоционална веза са нашим старатељима. Родитељи који су емоционално ангажовани, пружају деци осећај да увек имају коме да се обрате. Ова врста сигурности захтева истинске емоционалне интеракције с родитељима. Емоционално зрели родитељи се скоро увек ангажују на овом нивоу емоционалне повезаности. Они су развили довољан степен самосвесности да могу бити комфорни са сопственим осећањима, као и са осећањима других људи.

Још важније, они су емоционално прилагођени својој деци, примећују њихова расположења, и дочекују њихова осећања са интересовањем. Дете се осећа безбедно повезујући се са таквим родитељем, било да тражи утеху или да дели свој ентузијазам. Зрели родитељи чине да њихова деца осете да уживају у интеракцији са њима и да је у реду разговарати о емоционалним проблемима. Овакви родитељи имају динамичан и уравнотежен емоционални живот и обично су доследни у пружању пажње и интересовања за своју децу. Они су емоционално поуздани.

Родитељи који су емоционално незрели, с друге стране, толико су заокупљени собом, да не примећују унутрашње доживљаје своје деце. Поред тога, они обезвређују осећања, плаше се емоционалне блискости. Неугодно им је када је реч о њиховим сопственим емоционалним потребама, те стога не знају како да пруже подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше. Такве реакције гасе дететову инстинктивну потребу да потражи подршку, затварајући врата емоционалном контакту.

Ако један или оба ваша родитеља нису били довољно зрели да вам пруже емоционалну подршку, као дете сте могли осетити ефекте те ускраћености, али не и нужно знати шта није у реду. Можда сте помишљали да је осећај празнине и усамљености ваше приватно и необично искуство, нешто што вас је чинило другачијим од других. Као дете нисте имали никакав начин да знате да је тај осећај празнине нормалан и универзалан одговор на недостатак адекватне људске подршке. “Емоционална усамљеност” је израз који већ сугерише решење, а то је да осетимо интересовање друге особе за оно што осећамо. Ова врста усамљености није чудно или бесмислено осећање; она је предвидљив резултат одрастања са недовољно доживљене емпатије од стране других.

Да бисмо заокружили овај опис емоционалне усамљености, погледајмо приче двоје људи који се јасно сећају овог осећања из детињства и добро га описују.

Ево како је мој клијент Дејвид одговорио кад сам прокоментарисала да ми је одрастање у његовој породици одисало усамљеношћу: “Био сам много усамљен, као да сам био потпуно изолован. То је била чињеница мог постојања. То се чинило нормалним. У мојој породици сви смо били одвојени једни од других, сви смо били емоционално изоловани. Живели смо паралелне животе без додирних тачака. У средњој школи ми се често у мислима јављала слика како плутам по океану, а око мене нема никога. Такав је осећај био код куће.”

Ронда се присетила да је осећала сличну усамљеност када је имала седам година, када је с родитељима и троје старије браће и сестара стајала поред камиона за селидбе испред њихове старе породичне куће. Мада је технички била са својом породицом, нико је није додирнуо, и она се осећала као да је потпуно сама: “Стајала сам тамо с породицом, али нико ми није објаснио шта би та селидба требало да значи. Осећала сам се сасвим сама, покушавајући да схватим шта се дешава. Била сам с породицом, али нисам имала осећај да сам с њима. Сећам се да сам била исцрпљена, да сам се питала како ћу се носити сама са тим. Нисам осећала да могу да постављам било каква питања. Били су ми потпуно недоступни. Била сам превише узнемирена да бих поделила ишта са њима. Осећала сам да је на мени одговорност да се изборим са свим тим.”

Ова врста емоционалног бола и усамљености представља заправо здраву поруку. Узнемиреност коју су осећали Дејвид и Ронда заправо је била порука да им је био преко потребан емоционални контакт. Али пошто њихови родитељи нису примећивали њихова осећања, све што су могли било је да своја осећања задрже у себи.

Емоционална усамљеност је толико узнемирујућа да ће дете које је доживљава урадити све што је потребно да успостави неку врсту везе са родитељем. Ова деца ће можда научити да туђе потребе стављају на прво место као накнаду за успостављање неког односа. Уместо да очекују да ће им други пружити подршку или показати интересовање за њих, она могу преузети улогу помагања другима, убеђујући све око себе да имају мало својих емоционалних потреба. Нажалост, ово тежи стварању још веће усамљености, с обзиром на то да прикривање најдубљих потреба спречава истинско повезивање са другима.

На срећу, кад једном почнете да слушате своје емоције уместо да их потискујете, оне ће вас водити ка стварној вези са другима. Познавање узрока своје емоционалне усамљености први је корак ка проналажењу односа који ће вас испуњавати.

~ из књиге "Одрасла деца емоционално незрелих родитеља"  Линдси Гибсон

https://www.facebook.com/beleskesapsihoterapije/?ref=py_c