Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински одржао је у Недјељу Марије Египћанке у Светогеоргијевском дому у Подгорици предавање на тему: Љубав Божија и човјекова слобода.

Предавање је приређено након Свете литургије, која је служена у цркви Светог Ђорђа под Горицом.

Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас.

Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист.

По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама.

Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века.

Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког.

Претпоставља се да је касније икона предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. (данашња Украјина)

Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира.

Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака.

Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста.

Чуда

Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга.

Изображење

Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира.

Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот Свој безрезервно положио.

За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“.

Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке пружа се свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском  : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила.

Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “

О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега !

Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “.

Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег.

Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан;  да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 6

Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас „.

Литература

Ооо Духовное преображение: ,, К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ “ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 6,7;

htpp://pravoslavnaporodica.blogspot.com/Molitva čudotvornoj ikoni Majke Božije: Ja sam sa vama; 8.04.2022.g.

                                                                                                                                    приредила:Елза Бибић

                                                                                          превод с руског: О.Б.

https://mitropolija.com/2024/04/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas-3/

„Мој највећи страх је да завршим сама, без икога да ме воли и брине о мени“, рекла је једна дама на ово питање.

На први поглед бисмо рекли да је овај одговор добар и тачан. Али ако стварима приступимо духовно, открићемо да то садржи много себичности.

Највећи хришћански страх не треба да буде да ли ће бити вољен или збринут.

На питање „Који је ваш највећи страх?“ хришћанин који живи у Христу одговара сасвим другачије. „Мој највећи страх је да не могу да волим друге. Мој највећи страх је да постанем неспособан да волим друге као крст, без ичега заузврат, без икакве рачунице. Мој највећи страх је да се не покажем недостојним љубави мога Христа. Мој највећи страх је да не живим у егоцентричности, да обожавам свог самоидола, занемарим свог ближњег, ко год он био. Не плашим се да ме неће волети одређена особа. Оно што ће ме скупо коштати је да престанем да га волим”.

***

Не, није страшно што су ти упутили примедбу, што те то погодило, што су те вређали и понижавали. Страшно је што ти то не можеш заборавити, не можеш опростити, не можеш се понизити.

Ваш ум жваће оно што ваше срце не може заборавити, било добро или лоше.

Да се не бисте удавили у својим мислима, избаците из свог срца све отровно и штетно и пустите да се у њему укорене оне ствари које вас маме на осмех.

Немојте све толико анализирати. Сместите добре мисли и не дозволите да се лоше угнезде у вашем срцу.

Не заборавите да на крају не можете ништа променити нити се уклопити са свима. То је живот.

Будите флексибилни у вези са оним што долази у ваш живот јер нас себичност чини неспретнима.

Скроман човек лако напредује. Не зато што је безосећајан, већ зато што је прихватио да његове моћи не иду тако далеко и да не може натерати некога да га воли или да се слаже са њим.

Немојте себи ускраћивати прилику да доживите срећу остајући у прошлости и у фиксацији вашег погођеног егоизма, јер срећа може бити у вашој будућности. Дајте себи прилику да се ослободите прошлости, несреће, гунђања и малодушности и отворите се будућности која вас позива да доживите Рај.

Прошлост је корисна само ако се користи да нас учини мудријима, избегавајући грешке које смо направили.

Сви смо створени за Небо. Сви смо ту да доживимо срећу.

Немојте се правдати затварањем у лоше мисли и лоше ситуације из прошлости.

Не заборавите да вас неко увек воли и брине за вас. Не заборавите да без обзира на тешкоће које окружују ваш живот, постоји тиха оаза која се зове Христос. Он те увек воли. Он ти увек опрашта. Он ти даје будућност без краја, без бола, без патње, са само једним вечним пољупцем прихватања.

архим. Павлос Пападопоулос

https://www.bogonosci.bg

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био је архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава са којим смо разговарали о хришћанској љубави покушавши из православне перспективе да дамо одговор на питање шта је љубав и како задобити љубав.

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). 

То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34).

На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин).

„Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија,  се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. 

Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње.

Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима.

Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28)

Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. 

Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“.

Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев.

Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја).

Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21).

Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају.

Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“.

Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци.

Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс).

Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου

https://inpantanassis.blogspot.com

протојереј Златко Ангелески

Православни хришћанин својом смрћу не престаје да буде члан Цркве. Смрћу хришћанин прелази из једног дела Цркве у други. Он одлази из Цркве земаљске у небеску. Али и земаљска и небеска Црква представљају једну једину Христову Цркву, Његово Тело, стуб и тврђаву Истине.

Дакле, као што се Црква за време њиховог земаљског живота старала о својој деци, дајући им, као најнежнија мајка, пуноћу благодати и благослова кроз Свете Тајне и молитве, тако их не оставља и не заборавља чак ни у часу смрти, а ни после тога. За Цркву, као и за Самог Господа, „нема мртвих“, јер је наш Бог „Бог живих а не мртвих“.

У тренуцима пред смрт Црква се труди да молитвама, исповешћу и причешћем своју децу што боље припреми за долазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не раскида везу љубави према њима, већ је наставља кроз постхумне молитве: погреб, парастос и помен.

Помен је један од заупокојених чинова Православне Цркве, који се служи у одређене дане и време за покој душа наших упокојених сродника и пријатеља. Реч парастос је грчког порекла и значи: некога подржати, за некога се залагати, јер се кроз ову службу Црква, својим молитвама, залаже и заузима пред Богом за своје упокојене чланове.

Парастоси, као и други погребни обреди, заправо представљају посебне чинове које је Црква установила у знак сећања на покојнике и садрже посебне молитве за њих. Пракса Цркве да брине о својим упокојеним члановима заснива се, с једне стране, на догматским разлозима, а с друге стране, на наслеђу некадашњих претхришћанских религија. Пре свега, сам појам Цркве као заједнице светих, коју чине не само живи (по људском схватању), већ и њени упокојени чланови, као и вера у загробни и будући живот, у опште васкрсење и суд, као неопходну последицу имали су приношење молитава за „благословени покој душа“ умрлих у Христу.

Такође, међу старим Јеврејима, као и међу паганима, још у време настанка хришћанства постојали су посебни обреди и чинови у част и сећање на покојнике, који су, без сумње, иако спољашњи и формални, ипак допринели наставку најстаријих обичаја у вези са погребом, јер они не само да нису били у супротности са правом вером, него су у хришћанству добили ново значење.

Та сличност у постхумним обичајима обично се налази у књигама Старог завета, где се наводи да је Јуда Макабејац, у складу са учењем о васкрсењу мртвих, послао у Јерусалим оно што је било потребно да се принесе као жртва за оне који су умрли у ратовима. Код пагана је, пак, постојао обичај да се храна доноси на гробове мртвих, јер су веровали да и мртви тамо једу са својим пријатељима. Распрострањен, пак, међу хришћанима, иако по свом изгледу личи на овај пагански обичај, ипак добија сасвим друго значење. Код хришћана се брига за покој душа покојника нарочито показала у милостињи и делима љубави. О вредности оваквих дела и молитава за упокојене говоре најстарији хришћански списи, као и многи свети оци и учитељи Цркве.

Дакле, када неко од наших рођака премине, онда је потребно одржати парастос 3., 9., и 40. дана након смрти, као и шестомесечне и годишње помене. Општи помен, који се обавља за све „преминуле очеве и претке“, обавља се на задушнице – дане посвећене упокојеним, а посебно суботом. Сви ови парастоси у хришћанству су добили дубоко духовно значење. Дакле, помен трећег дана симболизује тродневни боравак Христа у гробу, а обавља се у част Свете Тројице, што је сама суштина наше вере. Помен деветог дана врши се у част девет анђелских чинова, који треба да буду ослонац нашој души пре доношења посебног суда. У 40. дан служимо парастос, јер тог дана душа очекује суд од праведног Судије, који се изриче на посебном суду Божијем, у ишчекивању општег васкрсења мртвих и општег суда, када ће сви примити награду или казну, према томе како су свој земаљски живот завршили. Годишњи парастос се не обавља на дан телесног рођења, већ на дан истинског рођења за живот вечни, односно на дан упокојења.

Посебно треба истаћи да живи чланови породице и рођаци често греше у свом односу према покојнику. Помен је, пре свега, молитва за упокојене, па треба да се обавља када је његов ред, а не када то одговара живима. Ово се посебно односи на помен од 40 дана, који треба да се обави тачно 40. дан после упокојења, рачунајући дан упокојења пре вечерње службе као први дан, а ако је умрло после вечерње, онда следећег дана. сматра се првим даном. Одлагање овог помена због присуства сродника из далеких места, или на нерадни дан, потпуно је неоправдано и погрешно по учењу Цркве. Годишњи и полугодишњи помен се могу померити за дан раније или касније, али 40-дневни помен не сме да се помери ни за један дан, због великог значаја за душу покојника. Такође је потребно знати да помен треба да се врши у суботу (осим помена 40. дана, који се одржава тачно на дан), јер је субота дан посвећен мртвима, а не недеља, јер је недеља дан васкрсења и дана Христове победе над смрћу.

Осим тога, превише сујеверних и неутемељених обичаја примећујемо када се неко од наших ближњих упокоји. Прекривање телевизора и огледала у покојниковом дому крпама, стављање новца и хране у ковчег, одвезивање пертли и кидање дугмади са одеће, стављање камена и хлеба на сто по изласку из куће СУ ПОТПУНО НЕПРИКЛАДНЕ СТВАРИ И ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА НЕ ПРИСТАЈЕ ДА ИХ ВРШЕ. Када се служи помен у цркви или на гробљу, кувано жито (симбол васкрсења), црно вино (симбол Христове победе над смрћу), просфора, свеће за присутне, морају бити припремљени за оне за које се служи парастос, а име се бележи одмах по његовој смрти. Када се опело служи на гробљу, сви присутни, заједно са свештеником, треба да буду окренути ка истоку, као што је положај покојника, а не да стоје окренути према западу. На гроб треба ставити све што је потребно за парастос. Послуживање треба да буде скромно, не луксузно и у беспотребном расипању новца. Лепо је и хришћански у те дане однети храну сиромашнима, болеснима и беднима, јер давање „за душу“ тек тада има прави хришћански смисао.

За упокојене су наше молитве најважније, а милостиња ће имати смисла и користи за упокојене када буде учињена у складу са учењем Цркве, а не по савременим токовима, који су често супротни духу и традицији Православља.

https://liturgija.mk

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

 Историја чудотворне иконе Мајке Божије Неувели цвет или Цвет који не вене почиње на Светој Гори, где се пројавила у 16/17. века, док је у Русију са Атоса донета од стране групе поклоника.

Прво спомињање ове иконе је било 1757. г. Икона се налазила у Алексејевском манастиру, који се налазио на месту данашњег велелепног Храма Христа Спаситеља у Москви.

Икона Неувели цвет била је распрострањена од Пермског краја до Полтавске области Украјине, али већина њих довезена је са Свете Горе.

Данас се овај благодатни образ може наћи у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини у улици Бољшаја Ординка.

Представа Богородице Ружа која не вене омиљена је иконографска тема солунских сликара и грчких гравера почев од 1700. године.

Композиција се развила из деисисне иконе на којој су Арханђели  Михаило  и  Гаврило, окруживали Богородицу као Царицу са дететом на крилу.

Иконе и бакрорези са ликом Богородице Руже која не вене током целог XVIII и XIX века на ширем подручју медитеранског приобаља израђују се због уздања у спас од безбожних Агарјана (мухамеданаца), ропства и страдања.

У јеку своје највеће популарности међу Грцима, иконографски тип Богородице Ружа која не вене наћи ће се и на две иконе у самом центру Српске православне цркве, радовима непознатих солунских мајстора из 1724.. године (данас на иконостасу и у ризници пећких Светих Апостола).

Од почетка XVIII до средине XIX века мале триптихе (покретне олтариће или иконарнике) са средишњом иконом типа Богородице Ружа која не вене израђују грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи (Бенаки музеј у Атини, Манастир Св. Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, Градске уметничке галерије у Берковици и Казанлику, Бугарска, Збирка икона “Секулић” у Београду).

Датум прослављења иконе је 16. април по новом, односно 3. април по старом календару.

Чуда

Пред овом иконом моле се за достизање праведног и целомудреног живота, за срећу у браку, избављења од страсти и чувања брачне верности.

Изображење

 На икони Пресвета Богородица држи у руци бели цвет – симбол неувелости, девства и непорочности.

Позната су два оваква изображења. Тип Одигитрије, где је Младенац на левој руци Мајке Божије приказан како сам држи цвет, заједно са својом Мајком.

На другом образу, Богородица је окренута к Младенцу који стоји на престолу; у руци јој је украшен рајским цветовима, жезло.

Владарским атрибутима (царском престолу, круни, орнату и жезлу) у XVIII веку придружује се и непосредни узрок овим знацима високе почасти и поштовања – гранчица са процветалим ружама. У питању је непосредна илустрација поздравних обраћања Приснодјеви Марији из Богородичиног акатиста (3. и 7. икос) у којима се Мајка Божија  спомиње као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости.

Натприродна моћ овог типа Богородичиних икона почивала је на истицању њеног мистичног останка – нетакнутим цветом и поред метафоричног преображаја пупољка у цвет.

У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође представља као Цвет који не вене.

Тропар, глас 5

Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем.

Молитва Богородици – Цвет који не вене       

Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2024/04/16/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neuveli-cvet-2/

Написао: протопрезвитер Ивица Тодоров

Најједноставније је рећи да је СВЕТО ПИСМО порука од Бога кроз коју схватамо шта је истина, а шта лаж! Шта је добро, а шта зло! Шта је за човека корисно и благословено као творевина Божија, а шта није благословено и корисно за човека у овоме свету!

Може се рећи да је садржај БИБЛИЈЕ откривање смисла постојања са највишег нивоа. То је сведочанство о догађајима који су утемељили духовну историју човечанства. Она је саветник пуног, благословеног, светог и вечног живота, потврда вредности и смисла рода људског, како у овоме свету тако и у вечности!

„Ево, понудио сам вам данас живот и добро, смрт и зло. Ако слушаш заповести Господа (Јахве – Ја сам Вечни), Бога свог, које ти дајем данас – а то је да волиш Господа, Бога свог, да ходиш свим путевима Његовим и да испуњаваш Његове заповести и законе Његове, тада ћеш ЖИВЕТИ“ (Пета књига Мојсијева, 30, 15-16).

Поставља се питање, ако је Свето писмо тако значајна и вредна књига, ко је њен аутор? Занимљиво је приметити да Свето писмо није једна књига, већ збирка више светих књига, писаних у дужем временском периоду – од 1480. пре Христа до 98. после Христа – и то од више аутора. Али када се читају свете књиге, и из Старог и из Новог Завета, примећује се да је сав садржај надахнут и вођен једним Извором. Он, Извор, открива нам свој план кроз свете књиге, који се спроводи кроз векове. Односно, Он има један једини циљ и спасоносну поруку целом човечанству, а то је спасење и ослобођење човечанства од сатаниног ропства, од зла, греха, духовне и телесне смрти кроз искупитељску крстну жртву Месије (Христа), кроз Његово васкрсење из мртвих, кроз слање Духа Светога и формирање новозаветног народа Божијег – Цркве. Све наведено чини могућим позив целом човечанству на његово поновно увођење у пуноћу савршеног начина постојања – у ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!

„Био је презрен и одбачен међу људима, човек бола и навикао на патњу, а ми смо одвратили лица своја од Њега; Био је презрен, а ми Га ништа нисмо ценили. Али Он је узео на Себе наше болове и понео наше слабости; а ми смо мислили да је Он од Бога поражен, кажњен и понижен. И био је рањен за наше грехе и напаћен због наших безакоња; на Њега је пала казна за наш мир, и ранама Његовим ми се исцелисмо“ (пророчанство о Месији од пророка Исаије, 53, 1 – 12; ово пророчанство је написано 740 година пре доласка Спаситеља).

„Нико се није узнео на небо, осим Онај који је сишао с неба, Син Човечији, који је на небу. И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако мора бити подигнут и Син Човечији, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер Бог (Отац наш Небески) је тако заволео свет, да је дао Сина Свога Јединородног (Своју вечну Реч/ Логос/ Јединородног Сина), да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер Бог није послао Сина свога у свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега. Ко верује у Њега неће му бити суђено, а ко не верује, већ је осуђен, јер није веровао у име Јединородног Сина Божијег. А овај суд је зато што је светлост дошла на свет, али људи су волели таму више него светлост, јер су њихова дела била зла. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не излази на светлост, да се не би разоткрила дела његова јер су зла. А ко чини истину иде ка светлости да се виде дела његова, јер су од Бога“ (речи Месије забележене у Јеванђељу по апостолу Јовану, 3, 13-21).

Тај један Извор, од свега што бележе преписивачи светих књига, открио нам је у самим светим књигама као Јединог Творца свега што постоји – у свим димензијама постојања. Тај Творац, постепено кроз историју човечанства које је отпало од Њега, од Елохима (Бога) кога је јеврејски народ, а и други народи, само осетио кроз његове поступке, открио се као Јахве – као Вечно Биће, јер у Новом Завету, Он је исти и открива нам се у потпуности као Отац наш Небески Који има своју вечну Реч/Логос, односно Јединородног Сина и вечног Духа Светога.

Његов Јединородни Син, Његова Реч/Логос који је кроз Духа Светога и пречисту Дјеву Марију (Богородицу) узео људску природу – постао је наш Месија, Спаситељ, Ослободитељ из стања отпадништва. Зато је Месија, током своје спасоносне мисије у овом свету, окупљенима око себе, представницима старозаветног народа Божијег – Јеврејима, рекао ову темељну истину и смисао свих садржаја светих књига:

„Ви истражујете Свето писмо, јер мислите да у њему имате вечни живот, а они сведоче о мени (Јн. 5, 39)“

Овим речима нам је потврдио да целокупно Свето Писмо, односно све што нам је откривено у њему – сведочи нам да овај свет и цело човечанство – имају свој једини смисао, истину, сврху и наду постојања у свему што је Месија чинио и чини за нас, у свему што нам је обећао, у свему што нам је показао и доказао као вредност постојања.

После искупитељске и свеослободилачке жртве љубави на крсту и после свог васкрсења из мртвих, Месија је својим апостолима открио следеће:

„Зар Месија не би требало тако да страда и уђе у своју славу?“ Тако им је, почевши од Мојсија и свих пророка, објаснио шта је о Њему речено у свему Писму (у свим светим књигама)“ (Лк. 24, 27).

Дакле, када читамо Свето писмо, све што је у њему написано има своје објашњење, сврху и значење у личности Исуса Христа (Јешуе Месије). Без Месије и без свега што је Он учинио и чини за нас силом Духа Светога у Светој Цркви – и у славу Оца Небеског – читав садржај Библије не би имао никаквог смисла! У том случају, Свето Писмо би било слично разним верским и филозофским књигама овога света, без обећања, без наде, без правог Божанског ауторитета и без решења најосновнијих проблема са којима се човечанство суочава! Само Месија може са сигурношћу рећи:

„ЈА САМ Пут, Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз мене. “ (Јован 14, 6)

Само Он може обећати:

„ЈА САМ васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре, оживеће“ (Јован 11, 25)

Зато је Библија непобедиво и непоколебљиво откровење вечног Творца и Замислитеља постојања. Зато треба да буде свакодневна духовна храна за оне који иду путем спасења, али и за оне који желе да спознају смисао и вредност постојања на реалан начин, како на овоме свету, тако и на вечном плану! И зато ће апостол Павле мудро написати:

„Цело Писмо је надахнуто од Бога и корисно је за поучавање, укоравање, исправљање и поучавање у праведности, да би човек Божији био савршен и потпуно опремљен за свако добро дело (2. Тимотеју 3, 16).

https://liturgija.mk

 

„Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6:53).

„Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени, и ја у њему“ (Јован 6:56).

Овим речима Господ је указао на савршену неопходност за све хришћане, за учешће у тајној Евхаристији. Саму Тајну је установио Господ на Тајној Вечери.  „И кад су јели, Исус узе хлеб, благослови га и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И кад узе чашу, захвали, даде им је и рече: Пијте из ње сви; јер ово је крв Моја Новог Завета, која се пролива за многе, на опроштење грехова“  (Матеј 26:26-28).

Како света Црква учи, хришћанин се, причешћујући се, тајно сједињује са Христом, јер се у свакој честици сломљеног Јагњета налази цео Христос.

Неизмерни смисао тајне Евхаристије је разумевање које превазилази наше схватање. Она распламсава у нама љубав Христову, узводи срце наше ка Богу, подстиче у њему врлине, зауставља насртаје мрачних сила, даје нам снагу против искушења, оживљава душу и тело, исцељује их, даје им снагу, обнавља врлине, утврђује у нама ону чистоту душе, која је била у прворођеном Адаму, све до његовог пада у грех.

У размишљањима о Божанственој Литургији  Епископа Серафима Звездинског  налази се опис виђења једног подвижничког старца, који јасно карактерише значење причешћивања Светим Тајнама за хришћане. Подвижник је видео:  „Бесно море, таласи се дижу и хуче, стварајући страшни призор. На супротној обали је била лепа посуда. Оданде је допирао пјев птица и опојан мирис цвећа.

Подвижник је чуо глас: „Пређите преко овога мора“. Али проћи је било немогуће. Дуго је стајао у недоумици како да пређе, и опет зачу глас: „Узмите два крила, која су дарована божанском Евхаристијом: једно је крило – Божанско тело Христово, а друго крило – Његову Животворну Крв“. Без њих, ма колико велики био подвиг, немогуће је доћи до Царства Небеског“.

Једном  је старац Партеније Кијевски , у осећању испуњеном страхопоштовањем (страхом Божијим) и жарком љубављу према Богу, дуго понављао у себи молитву:  „Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби“ , и зачу тихи, слатки глас:  „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени и ја у њему“.

У неким духовним болестима тајна Причешћа се јавља као најбољи и истински лек: тако, на пример, када човека нападну такозване „профане помисли“, духовни оци препоручују да се против њих боримо чешћим причешћивањем светим Тајнама.

Свети праведни Јован Кронштатски  пише о значају тајне Евхаристије у борби са јаким искушењима:  „Ако осетиш тешкоћу у подвигу и осетиш да одједном не можеш да се одупреш злу, трчи код свог духовног оца и замоли га да те сједини са светим Тајнама. То је највеће и најјаче оружје у борби . Душевном болеснику свети Јован је препоручивао, као средство за лечење, да буде код куће и да се чешће причешћује Светим Тајнама.

По пракси Цркве, тајне покајања (исповести) и причешћа следе једна за другом одмах.  Преподобни Серафим  каже да се препород душе остварује кроз две тајне:  „покајањем и савршеним очишћењем од сваке грешне нечистоће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове “ .

Само покајање није довољно за очување чистоте срца нашег и за јачање духа у побожности и врлини. Господ је рекао:  „Када нечисти дух изађе из човека, он ходи по безводним местима и тражи починак; и не нашавши, каже: 'Вратићу се своме дому одакле сам изашао'. Па кад дође, нађе га пометено и уредно. Затим оде и доведе седам других духова, горих од себе, и када уђу, тамо живе; и последње стање човека тога биће горе од првог“  (Лк. 11, 24-26).

И тако, ако нас покајање чисти од нечистоте душе наше, онда нас причешће Телом и Крвљу Господњом благодаћу храни и спречава повратак злог духа у нашу душу, који је покајањем био прогнан.

У исто време, колико год нам је потребно општење Телом и Крвљу Христовом, оно не може имати места у нама, ако му не претходи покајање.

Апостол Павле  пише:  „...Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.(1. Кор. 11, 27-30).
Како читамо, по речима светог апостола Павла, тајна причешћа биће делотворна само уз потребну припрему за њу, уз претходно самоиспитивање и покајање за грехе. А ако се ово друго није догодило, онда човек себе осуђује на слабост, болест, па и смрт.

Шта би нам могло послужити као показатељ да ли смо добро припремљени да приступимо тајни Причешћа. Овом приликом указаћемо на мишљење  Преподобног Симеона Новог Богослова:  „Једном смо читали богонадахнуте речи светог оца нашег Симеона Студијског – ’брате, никад се не причешћуј без суза’. Преподобни Симеон разјашњава особине делатног духовног живота, испуњеног трудом покајања, да ће они који таквим животом живе задобити чулно срце и нежност, тако да ће сузе увек пратити причешће. Они који свој живот проведу у самозадовољству, лењости, беспосличарству, не кајању и несмирењу, они увек остају тврдог, жестоког срца и никада неће сазнати шта представљају сузе причешћа.

Како  пише архиепископ Арсеније Чудовској :  „Величанствено је дело примити Свете Тајне и плодови тога су велики: обнова нашег срца Духом Светим, блажено расположење духа. А како је тај посао величанствен, толико бриге, савесности и припрема од нас захтева. А ако хоћеш да примиш благодат Божију од Светог Причешћа – труди се на све могуће начине да исправиш своје срце“ . Међутим, овде треба поменути и речи  Светог Теофана Затворника:  „Деловање тајне Причешћа не одражава се увек у нашим осећањима, али је понекад и скривено од нас".

протојереј Златко Ангелески

https://liturgija.mk/

Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу”. После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша.

За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући. И угледавши икону (или кип) пресвете Богородице у двориштву цркве, она јој се у великом страху поче молити за опроштај грехова, обећавајући да ће напустити свет (односно постати аскета). Затим још једном покуша ући у Цркву, и овај пут уђе без и најмање сметње. Пошто целива часни крст, она се врати икони Богородице да јој захвали, но у том чу глас: „ако пређеш Јордан, наћићеш прави мир!” Она одмах крену за манастир светог Јована на обали реке Јордан, где се причести. Следећег јутра, пређе реку и повуче се у арабијску пустињу да тамо проведе остатак живота. Са собом понесе само три векне хлеба, а након што их је појела, хранила се само оним што је могла наћи у пустињи, углавном дивљим растињем. Тако је проживела у пустињи 47 година, у молитви и борби са искушењима и страсним помислима.

Отприлике годину дана пред смрт, испричала је свој живот монаху Зосиму Палестинском (могуће из манастира светог Јована, у ком се причестила) који се беше повукао у пустињу ради поста. Када ју је неочекивано срео у пустињи, она беше потпуно нага, суха и скоро непрепознатљива као људско биће. Испрва, она се уплаши, а затим га ослови по имену и затражи му огртач да се покрије да би му испричала свој живот. Касније, док се молила, Зосим је виде да стоји изнад површине земље. Пре но што су се растали, она га замоли да јој идуће године за велики четвртак донесе причешће на обалу Јордана. Када Зосима идуће године дође с причешћем, виде је где прелази реку ходајући по води као по суху. Након што ју је причестио, она га замоли да следећег Васкрса дође на исто место где су се прво срели. Зосима је следеће године путовао 20 дана од свог манастира до тог места, на коме је пронађе мртву, и више главе на песку написано: „Погреби, ава Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу божествених тајни”. Из овога написа Зосима дозна да је она прошле године оне исте ноћи после прићешћа умрла на удаљеном месту, до кога је он морао путовати 20 дана и да је њено тело није иструлило. Зосима сахрани њено тело уз помоћ лава, који се ту затече. Када се врати у манастир исприча братији повест њенога живота и чудеса која је лично видео. Житије Марије Египћанке је преношено усменом предајом, све док га није записао патријарх Софроније Јерусалимски (634-644).

Света Марија Египћанка се у Православној Цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног Поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви светог гроба у Јерусалиму.

https://spc.rs/преподобна-марија-египћанка-2/

А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај.
Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем.
Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну.
По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења.
Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5).
Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине.
У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав.
Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима.
Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу.
Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2).
Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом.
Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)!
Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?!
Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7).
Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи.
Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици.
Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи.
Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан.
Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање.
Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11).
Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем.
А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“.
Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав.
Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин.

https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/

Где се овај храбри подвижник, преподобни Јован, родио и васпитао до својих подвига, то не могу тачно да кажем, вели његов животописац, монах Данил. А у каквом се сада месту налази овај божанствени и чудесни муж, и каквим се све бесмртним сладостима храни, ни то не знам да кажем. Али нема сумње да се он сада налази у оном свету, о коме слаткопојни славуј свети Павле благовести: Наше живљење је на небесима (Флб. 3, 20); и тамо се невештаственим чувством ненасито и сверадосно наслађује неисцрпним насладама, које је знојем својим заслужио, наследивши Царство небеско са онима чије су ноге ходиле путем правим. А како се он у вештаственом телу трудио за то невештаствено блаженство, испричаћемо сада.

Као шеснаестогодишњи дечко, а по памети као хиљадугодишњак, блажени Јован самог себе принесе као неку беспрекорну и благопријатну жртву Великом Архијереју, Богу. Он се дакле телом узнесе на Гору Синајску а духом на Гору Небеску, са видљиве висине горске приближавајући се небеској висини, и умом гледајући невидљивог Бога. Уклонивши се из света, он најпре заволе кротост украшену смиреношћу, као начелницу духовних девица, као учитељицу врлина. Он одбаци од себе свако смело и гордо говорење, и оговарање. У самом почетку своје монашке обуке, он врло зрелим расуђивањем сасвим прогна кушача самопоуздања и самољубља, и потчини себе врло искусном духовном учитељу, надајући се да ће на тај начин безопасно пребродити свирепу пучину страсти. И свој живот, потпуно мртав свету, он тако устроји међу братијом као да је међу њима био одојче које још не уме да говори: он ништа не рађаше по својој вољи, као да је имао душу без разума и без хотења, са истински измењеним својствима природним. Али је још чудноватије ово: он, изврсни познавалац целокупне световне философије, смиреноумљем пригрли простоту достојну неба. Јер смирење је туђе надмености световне философије.

Старац и учитељ преподобном Јовану бејаше Ава Мартирије. Кад Јовану би двадесет година, он га постриже у иночки образ. На дан пострижења ава Стратигије прорече за Јована, да ће бити велико светило васељене. То се потом обистини. А кад једном приликом Мартирије са учеником Јованом оде к великоме Анастасију Синаиту, овај погледавши на Јована упита Мартирија: Реци ми, Мартирије, откуда теби овај ученик? ко га постриже у иноштво? Мартирије одговори: Ја, слуга твој, оче, постригох га. На то Анастасије са дивљењем рече: О аво Мартирије, постриго си игумана Синајске Горе!

Аругом приликом блажени Мартирије оде са Јованом к великом старцу Јовану Саваиту, који је живео у Гудиској пустињи. Када их старац угледа, устаде, узе воду те уми ноге не Мартирију већ његовом ученику Јовану, па му и руку пољуби. Потом Стефан, ученик великог Јована Саваита, упита старца: Зашто си тако поступио, оче, умио си ноге не учитељу већ ученику, па си му и десницу пољубио? Велики старац одговори: Веруј ми, чедо, ја не знам ко је онај млади монах, али ја дочеках игумана Синајске Горе, и њему ноге умих.

Таква бише пророчанства светих отаца о преподобном Јовану док је још млад био. Та се пророчанства испунише потом у своје време.

Код свога духовног оца, Мартирија, преподобни Јован проведе у послушању деветнаест година, па остаде сироче, јер се блажени Мартирије престави к Богу. И као да к Вишњем Цару посла свог молитвеника и покровитеља, преподобни Јован се повуче у једну пештеру, имајући молитве духовног оца свог као силно оружје за разоравање тврћава. Та пештера беше на месту званом Тола, пет стадија удаљена од манастирске цркве. Тамо он проведе двадесет година, сваким даном распаљујући се све јаче и јаче огњем божанске љубави. Али, ко је у стању да речима подробно искаже његове подвиге, које он тамо тајно обављаше? Но ипак, преко ситних ствари могу се назрети оне главне. Ево неке од тих ситних ствари. Он је јео од свега што је допуштено монасима, али врло мало. То је чинио, да би мудро сломио рог гордости, која је могла да га узнемирава када не би јео. Јео је од свега, да се ум не би узгордио због испосништва. А јео је врло мало, и на тај начин господарицу и родитељку сластољубивих страсти, преједање, уздржањем морио. Малоједењем7 он јој је довикивао: Умукни! занеми! А пустињачким житијем и ретким виђањем са људима он пламен пећи телесне угаси, и потпуно испепели, и савршено уништи. Творењем пак милостиње и оскуђевањем у потребним стварима он чврсто избеже среброљубље, које свети апостол Павле назива идолослужењем. Лењу незапосленост, ту свакодневну смрт душе, и мекуштво, он је сећањем на смрт тела боо као останом, и себе на бодрост и труд потстицао. Замке и окове ма каквог пристрашћа и ма каквих чулних жеља он плачем покида и одвеза; а страст гнева беше у њему још раније умртвљена оружјем послушања. Ретко коме одлазећи, а још ређе говорећи, он умори пијавицу празнословља. А шта да кажем, пита се монах Данил, о побеђивању гордости? а шта о крајњој чистоти срца, коју овај нови Веселеил отпоче послушањем а доврши је Својим присуством Господ, Цар небеског Јерусалима? Јер се без присуства Господњег никада не прогони ђаво и његова војска. И у овом венцу похвале, који плетем преподобном Јовану, где ћу ставити извор суза његових, ствар која се сусреће не код многих? И сада постоји у пустињи у подгорју једна прикривена мала пештера, удаљена од келије преподобнога толико да се не може чути глас човечији. И он често одлажаше у њу, блиску небу, и јауцима својим, ридањима и призивањима Бога досезаше до неба. И јецајући и плачући он вапајно викаше као они које мачем секу или усијаним гвожђем жегу или им очи ваде. Спавао је врло мало, само толико да прекомерним бдењем не би уму свом нашкодио. А пре спавања обично се много молио и књиге састављао. Јер писањем књига он је прогонио униније, чамотињу. И сав ток живота његовог беше непрестана молитва и ненасита чежња за Богом, јер и дању и ноћу созерцавајући умом Бога у пресјајном огледалу чистоте душевне, он се не могаше наситити.

Инок неки, по имену Мојсије, жудећи за врлинским животом преподобног Јована, моли га да га прими за свог ученика, јер је желео да се од њега научи истинској философији. А умоли овај инок и чесне старце, те се они заузеше за њега код светога, и он га на њихове молбе прими за ученика и сажитеља. Једнога дана велики отац нареди Мојсију да са извесног места носи земљу у градину и уреди је за поврће. Мојсије оде и вредно рађаше по наређењу. Но у подне пошто беше силна жега, јер бејаше месец август, уморан он зађе у хлад једног великог камена и леже да се одмори. И Господ, који неће да ичим ожалости Своје слуге, Својим обичним милосрђем спасе Мојсија од неочекиване смрти, а светог Јована поштеди од жалости. Јер у то време, бавећи се у својој келији богомисленом молитвом, преподобни паде у лак сан, и у сну му се јави неки свештенолик муж који га прекори што спава и рече му: Тако ли ти, Јоване, безбрижно спаваш? а Мојсије је у опасности. – Свети Јован се одмах трже од сна, и стаде се топло молити за свог ученика. А кад паде вече и ученик дође с посла, старац га упита, да му се није десило неко зло и нешто неочекивано. Он одговори: Умало ме један огроман камен не уби. И несумњиво би ме убио, да ме ти, оче, не викну. Јер у подне ја бејах заспао под тим каменом, али чух како ме зовеш, и ја се уклоних испод камена, и чим се уклоних камен паде. – И истински смиреноуман, Јован ништа не рече своме ученику о свом сновиђењу, већ тајно у срцу свом узнесе благодарне молитве доброме Богу.

Преподобни Јован бејаше и образац врлина, и лекар унутрашњих рана. Тако, неким братом Исакијем силно беше овладао демон блуда. И он сав утучен, дође ка овом великом оцу, и исповеди му своју борбу плачући и ридајући. А он му на то рече: Пријатељу, припаднимо оба на молитву! – И док се они мољаху, и страдалник још ничице лежаше, Бог испуњаваше жељу свога угодника, да покаже да Давид не лаже када каже: Господ ће испунити жељу онима који Га се боје, и услишиће њихову молитву (Пс. 145, 19), јер демон блуда побеже, прогнан ударцима моћне молитве преподобног Јована. – А страдалник, видећи себе ослобођена од страсти и потпуно исцељена, веома се дивљаше, и узношаше благодарност Богу који прослављује слугу Свога, и уједно слузи који прослављује Бога.

Но неки, подбадани завишћу, говораху да је овај корисни учитељ, преподобни Јован, многоглагољив и лажљив. Онда он на делу показа да све може у Христу који моћ даје: заћута и целу годину не проговори ни речи, док га сами укоритељи не замолише да проговори. Јер сами увидеше да није добро затворити непресушни извор мудрости и лишавати све спасења, па дођоше и молише га да опет отвори своја богоглагољива. уста. А он незлобив, послуша их, и настави их учити својом богоданом мудрошћу.

Сви се дивљаху подвизима преподобног Јована и гдедаху на њега као на новог Мојсија, па га силом поставише за игумана своје киновије. А он, примивши се преко своје воље за игумана Синајске Горе, још ближе приђе Гори Божјој. И богоразмишљањем ушавши у мрак у коме је Бог (2 Мојс. 20, 21), и духовним подвизима попевши се уз небеску лествицу, он доби закон написан прстом Божјим, и отвори уста своја речи Божјој, и привуче Духа, и из добре ризнице срца свог изнесе речи добре.

Преподобни Јован постаде игуман после четрдесет година свога инсковања. Једном дођоше шест стотина поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. И кад гости одоше из трпезарије, а за трпезу поседаше они што су служили, потражише и оног вредног младића, распоредитеља, да и он седне с њима, али га нигде не нађоше. Онда Божји слуга, преподобни отац Јован, рече: Оставите, не тражите га, то свети пророк Мојсије послужи на своме месту.

Једнога лета бејаше у тим крајевима велика суша. И сабраше се људи из околних градова, одоше к преподобном Јовану, и молише га да својим молитвама измоли кишу од Бога. И кад се преподобни помоли Богу, одмах паде велика киша, напоји сасушену земљу и учини је плодоносном.

Пошто мудро руководи свој духовни Израиљ, преподобни Јован се приближи крају овог привременог живота. Само у једној ствари блажени Јован не би сличан пророку Мојсију, јер он душом уђе у Вишњи Јерусалим, а Мојсије не могаде ући у обећану земљу. А о светости преподобног Јована, вели монах Данил, сведоче многи, нарочито они који се, руковођени његоним богонадахнутим речима, спасоше, и сада се спасавају. Сведочи млади Давид, муж изврсни, који наследи мудрост премудрог Јована. Сведочи и преподобни Јован, игуман Раитски, добри пастир наш, који умоли светог Јована Лествичника, те као нови боговидац сиђе к нама са Горе Синајске, и показа нам своје богонаписане таблице, тојест књигу “Лествица”. Ова књига побуђује на подвиге, а сила њена упућује у боговиђење.

Када преподобни Јован одлажаше к Богу, поред њега стајаше његов брат по телу, ава Георгије, и он га одреди за игумана обитељи Синајске. Али ава Георгије плачући мољаше га: Господине мој, зар ти одлазиш, а мене остављаш? Ја ти се молих, да мене пошаљеш испред себе, јер без тебе ја не могу ову свету дружину твоју руководити. И ето, бедан ли сам сада, јер ти одлазиш к Богу пре мене. Одговори му ава Јован свети: Не плачи! не тугуј, јер ако се удостојим близине Божје у оном свету, ја ћу умолити Господа, да те ове исте године узме на небо. Тако се и зби. Десет месеци после блажене кончине преподобног Јована отиде к Богу и брат његов ава Георгије, да заједно предстоји Богу са братом својим преподобним Јованом у слави светих, славећи вечито Оца и Сина и Светога Духа, амин.

https://spc.rs/prepodobni-jovan-lestvicnik-2/

Свети синод Македонске православне цркве – Охридске архиепископије на својој редовној сједници одржаној у четвртак 11. априла 2024. године, на предлог Синодске комисије за канонизацију светих, одлучио да у диптих светих унесе и новојављену преподобномученицу Стефаниду Скадарску, Дечанску и Битољску.
Света Стефанида Скадарска, Дечанска и Битољска (Стевка Ђурђевић 1887-1945), велика подвижница рођена је у Враки код Скадра.
Њена молитвеноисповједна писма пронашао је блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије као студент теологије 1963. године у царској лаври манастиру Високи Дечани.
Преподобна Стефанидо Скадарска Дечанска и Битољска моли Бога за нас!
Тропар, глас 8:
Кћери Тишине *главу твоју венац нетљени краси* Христа љубљеног Женика твога. *Њему се од детињства сва предајући* небеску мудрост си задобила* и схвативши трулеж и сујету света, *Њему си се, Стефанидо, свим срцем и крвљу приљубила, појући:* „Па нека се чини што год хоће на овоме свијету *нека се обрће – преврће* мене (с) Христом нико раставити неће.“
Кондак Кондак, глас 8.
Богомудра мати преподобномученице Стефанида *језик вечности заволевши, * и трулежна уста своја затворивши, * ти Боголику душу своју испуни сладошћу тајног разговора са Христом, * једином утехом и љубављу твојом, исповедајући:* „Оволико са Христом живим * колико са Њим слатко разговарам.“
 
СЛУЖБА И АКАТИСТ ПРЕПОДОБНОЈ МАТЕРИ НАШОЈ СТЕФАНИДИ СКАДАРСКОЈ И БИТОЉСКОЈ – НОВОЈАВЉЕНОЈ.
+++
ДРАМА ЛИЧНОСТИ КАО ЕКСПЕРИМЕНТ!
Ја вас молим уставите се за часак пред тужнорадосним животом монахиње Стефаниде, заслужила је више од тога. Уставите се за трен пред потресним страницама написаним изломљеним невјештим рукописом сељачким, опорим као и живот. Уставите се пред драмом људске душе и тугом људског срца. Огледните се у њој. Дубока и предубока и бистра је до бола и узвишена до радости. Ви који читате много па и паметних књига прочитајте ове разговоре који никад нијесу жељели да буду књига. Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтјев Бити, али тамо гдје нема смрти. За њега други дио Хамлетовског питања -не бити- не постоји. Мјесто њега стоји јадост живота, која је небитије, и којој се треба одупријети свом снагом бића запретаног у подвигу. На том распону између „јадости“ живота и Бога радоснога и, у коме је једино постојеће Бити а да нема смрти одиграва се ова Драма, која је више него то. У нашем вијеку земља је изњедрила много мудраца о којима се чује од Јамајке до Сјеверног пола, а не зачуди се кад кажем да је Стефанида род ономе мудријем дијелу мудрих људи нашега доба. Ништа зато што се њен глас тихо чује, чак и не чује – па она није ни жељела да се чује. Бјежала је у тајне скриње своје душе и док је жива била.
Шта ја имам коме да кажем: бисер нека сам блиста, кад је бисер. Скривене Драме су то само за очи кратковидих нас. За Режисера су оне исто тако јасне колико за нас неухватљиве. Како скривене драме тако и ток времена са загонетком живота! Сваки живот је позив на драму, не на имитацију њену. А једна истинита драма је својим ћутањем и искреношћу гласнија од свих радио станица на свијету. У њој живот уткива своју потврду, она је исто што и истински живот, код ње нема не бити; јер све што једном може не бити, говор му се претвара у привид, игра у тишину без повратка. Смрт му је присутна онолико колико ћутању драме живот, и кроз њега дакле, говор који не хита за временом, већ вријеме прије за њим. Мјере неба нијесу што и мјере времена. Језик истинских, људских драма језик је Неба, његово вријеме је καιρός – вријеме бремено будућношћу. Истина је ван времена, али протиче кроз њега и даје му потврду. Људска личност, драма живота људске јединке је у истини, дакле ван времена, или све времена, протиче кроз вријеме да би добила на своје чело седам печата бремених будућношћу. Режисер и Драма – личност, двије истине које се траже, једна по милости уз позив чудесне фруле, друга због јадости и недовољности, загонетности себе и своје истине, одзива се фрулином позиву да би њеним чудесним акордима угасио трептаје жеђи и заситио глад огњем. Кад смо код тога онда смо код Стефаниде. Кад се дивимо експериментима у епрувети и у космосу, мудростима теорије релативитета – нијесмо ли у заблуди кад притом са ниподаштавањем пролазимо поред експеримената који су у овом чину драма једне личности! Неко нас то вара – шта би друго могло бити – па се више дивимо ономе што мање заслужује и тражимо истине од онога што је има у себи мање.
Тражимо себе тамо гдје има само мало од нас. Превиђамо себе а тражимо се! Вратимо се себи, а нека нам у томе помогне монахиња Стефанида. Tреба нам оно Бити гдје нема смрти, гдје је она! Које је она пронашла, откривши Алфу и Омегу живота – Христа. Само на једној оваквој личности вриједност животног разбоја пада до бесмисла или васкрсава до Истине. Ако је Стефанидин подвиг био лаж и привид, психопатија, што је свеједно, онда су сви подвизи људских драма оковани грозном нулом без катанца. Ако је један живот бесмислен, овај би то био, онда другог са смислом гдје наћи? Ако је он истинска драма онда је и потврда тријумфа живота, тријумфа личности до бића, које никад не може не бити. Живјела је испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла које “скубе по земаљском јаду”. Кад је у питању бити и проклетија под којом је рођена и духовно и физички она је за ово прво. Без резерве и ограничења. Проклетија живота и Благослов Живота. То је још једна потврда истине Хришћанства у времену кад изгледа да је оно остало без свједока.
Митрополит Амфилохије (Ристо Радовић), Манастир Дечани 1962. год
+++
ВАПАЈ ПОДВИЖНИЦЕ ХРИСТУ
Пронашао сам у манастиру Дечанима оригинални рукопис ове подвижнице Христове љубави. То су уствари исповједна писма, њих 92 на броју, писаних на великим табацима, са 328 страница и неколико из свеске исцијепљених листова на којима се налазе посебне молитве. То је била њена писмена исповијест у Дечанима и захваљујући садашњем дечанском игуману Макарију то је све сложено и сачувано. Свако од писама почиње „Во имја Оца и Сина и Светога Духа. Амин“. Ја ћу покушати да извадим значајнија мјеста из ових исповијести, чувајући њен начин писања који је пун простотени оригиналности. Има мјеста која запањују својом љепотом и дубином, топлином и истинитошћу религиозног доживљаја. Језик је простонародни, вјероватно онакав какав се употребљава у њеном мјесту рођења, без украса и некњижевно, али баш стога и истинити одраз ње саме. Сва су писма преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху који посједују у толикој мјери само људи који су у себи дубоко осјетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свијету, снаге зла за које каже „Зло ме скубе по земаљском јаду“ (стр.306). Ове су ријечи бремените истином и силне по снази – биће истина ако кажемо да су на достојној висини оних Његошевих: „О кукавна земљо пропала се, у крв си се мени претворила“. Истинско осјећање за вриједности, које се разгорјело у понорима овог простог срца, развијени критеријум за главна питања живота, снага вјере у Христа – откуда то? – ви се у чудном жару питате кад сте стигли на задњу страницу ових једноставних исповијести „Тужном Христу“, како Га ова подвижница често назива! Снагом топле љубави и мушког замаха одишу оне њене ријечи свијету и Христу: „Па нека се чини штогод хоће на овом свијету! Нека се обрће и прврће, – мене (с) Христом нико раставити неће!“ Она зна, па то и каже, па то и каже да „велики је јад мислити и погледати како иде безредно посао светског живота“. Стога жури да каже Христу, изван кога она „нема ништа“ (I,1), Кога она „има у себи, свету Истину“ (I,2), Који је њој „милост и љубав и цио углед њеног живота“ (I,1), – ето томе Христу се она обраћа и каже: „Да ме чуваш од ове безверности и развратности, која на овом јадном свијету постаје“. Па у печали видовите душе завршиће то исто мјесто ријечима бола од сазнања истине: „Све се јади множе – бих рекла као да хоће све да пропадне!“ Но најбоље да пустимо њу саму нека нам прича своју тајну, која се сва може сложити у онај вапај из 66. писма: „Молитву Ти Христе, дижем и дајем безумно…“ (306. стр.). Не заборавите – то је проста жена, што зна, научила је самоуко, у својој осами! Уз помоћ огња Христовог који се у њој разгорио и благодати која ју је тајновито оросила! Како каже стари чика Стано Башановић, који је њу познавао за живота, родом такође из Врака код Скадра: „Сами Господ Бог јој је то дао!“ Није то било давно – у овим крајевима је окончала свој живот и подвиг и Блажена Стојна, још једна Богом просвећена и Христовом љубављу заробљена душа. Христос сије гдје је и почео да сије: на простим и чистим срцима, и жање жетву тамо гдје се мисли да је нема и у времена која по безумним изгледају бесплодна.
Митрополит Амфилохије (Радовић)
Поводом канонизације Свете Стефаниде Скадарске Дечанске и Битољске, чтец, химнограф и теолог Блажо Љ.Даниловић спјевао је у њену част и пјесму
Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић: Света Стефанида Скадарска

СВЕТА СТЕФАНИДА СКАДАРСКА
У град Скадар на рјеци Бојани
Ђе су многи никли великани
Рода Србског и Србске државе
Кога памте и у коме славе
Живог Бога и Свеце његове
Стасаваће чедо што ће нове
Духовности упознати тајне
А у крилу Цркве Православне
Дивно дјете као дар Господа
Бјеше Стевка од Ђуричић рода
Ова душа родила се млада
Баш у Враку близу Скадра града
Још од ране њезине младости
Земаљских се одрекла сладости
И ка Богу живот управила
Не би ли му боље послужила
Кад јој седам година бијаше
То дијете радошћу сијаше
Своју душу безазлену чисту
Предала је на чување Христу
Пошто сама научи да чита
Са духовном храном душу пита
У кућици поред дома свога
Господа је прослављала Бога
Ништа земно привукло је није
Са молитвом дивну душу грије
А тамо ће Богу се молити
Па ће сами Господ дозволити
Да упозна дивног свјетилника
То је Виктор Скадарски Владика
Којему ће душу отворити
А он ће јој исповједник бити
И на прави пут је упутити
Многи тада неће ни слутити
Какав бисер међу њима сија
Код Светог ће ићи Василија
Да се њему моли Светитељу
Не би ли кој услишио жељу
Да невјеста Христова постане
И да живот цијели остане
Свјетлост што ће у тами да сјаји
Да се млади диве нараштаји
У та тешка и ратна времена
Жеља јој је била услишена
Ратни вихор када је дувао
Сами Господ с неба је чувао
Те проводи у молитви дане
И Христове прима Свете Тајне
У рату је многе помагала
И храну им бесплатно давала
Ал’ зло врјеме дође и невоља
Свуд је мука ђе је Богомоља
Те су тако из Скадра бијела
Породице и Црква цијела
Прогоњени од власти новије
Ни Владика Виктор оста није
Но је мора Скадар оставити
У Дечане живот наставити
А Стевкина породица тада
Морала је склонити се из града
Те у Клину дође код Дреновца
Стевка свога духовнога оца
Предат хтјела забораву није
Пише писма с њима душу грије
Попут сваког духовнога чеда
Владики се стално исповједа
Пишући му шта јој је на души
Христу служи образа не суши
Но му топле молитве приноси
Ни са чим се млада не узноси
Ту се види каквим духом дише
Ту стремљења свога срца пише
И тако је служила Господу
А на понос и на украс роду
Из свега се могло виђет тога
Какво има надање на Бога
Јеванђељски били су примјери
Колико је предала се вјери
Живој вјери у Господа Христа
И каквим јој сјајем душа блиста
Да је била вјере огледало
Из тих списа њених се сазнало
И тако је живот проводила
Да би само Христу угодила
И тако је за једну прилику
У Дечане видјела Владику
Николаја Велимировића
Тога орла што духовног пића
Давао је и многе напаја
Ко Епископ Охридскога краја
Он ће њену вјеру препознати
И у Битољ к себи је позвати
Монахиња поста Стефанида
Бога моли срца ране вида
Сиротиште ђе Богдај бијаше
Стефанида ко драгуљ сијаше
И не може човјек исписати
Какав живот она ће живјети
То је била тајна срца њена
А вјера је држаше пламена
Ал’ ће и ту поднијети муке
Од злокобне зликовачке руке
Пребили су ову испосницу
И за Христа Бога Мученицу
Те ће тако и живот скончати
И мало се о том може знати
Душа чиста пострада за Христа
Те у Царству Небеском заблиста
Дивна дјева Васкрслога Христа
Којему је себе посветила
И чистотом себе осветила
А њезино име се разгласи
Кад Дечански дадоше монаси
Њена писма свом брату у Христу
Теологу Радовићу Ристу
Те се мога умирити није
Све док њено не среди житије
Митрополит наш Амфилохије
Те је ова Светитељка нова
Баш из Враке рода Србинова
Заблистала као звијезда Рајска
Ко Битољска Врачка и Скадарска
Мученица која сјајем блиста
Код Господа Цара Славе Христа.

12. април 2024. године у Никшићу

Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић
(Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник)
Извор: Радио Светигора

https://mitropolija.com/2024/04/13/kanonizovana-prepodobnomucenica-stefanida-skadarska-decanka-i-bitoljska-najcudesnija-srpkinja-dvadesetog-vijeka/