Где је Бог?

Вера је природна за човека. Али, онда долази лична одговорност, почиње потрага за сопственим путем иза којег стоји рад и стална стрепња, јер човек који живи у вери не може остати самозадовољан. Вера је пут крајње стрепње и неповерења у себе, у друге, па и у Самог Господа, јер није тајна да се људске идеје о истини и правди често не поклапају са оним што човек мисли о Богу.

Оно са чиме се сада суочавамо - крвави терористички напади, разорни земљотреси, цунамији, катастрофе које је проузроковао човек и епидемије које односе животе стотина хиљада невиних људи – тера многе људе да се у очају питају: „Где је Бог?“ и „Где Он гледа?“

Ова питања се не могу назвати доконим или реторичким, јер су стрепња, брига, па чак и неповерење у Бога такође одређени пут вере. Да ли ћемо пронаћи одговоре на ова горућа питања зависи од сваког од нас. Од човека зависи да ли ће на крају пронаћи свог Бога или ће стати на пола пута и горко уздахнути: „Не могу да идем даље, јер пут није уцртан, а нема јасних смерница које уливају безусловно поверење...“

У потрази за Богом, многи од нас заправо за себе формирају неку врсту „посредне истине“, која даје само имагинарни мир и улива лажно уверење да смо потпуно у праву, за разлику од других који „греше“. Често делимо наше ближње на оне који се слажу „са нама“ и на оне који су „против нас“.

Наравно, тако је згодније живети, али има и људи који на свом путу ка Богу не деле своје ближње на „нас“ и „странце“. Ићи овим путем је много теже, понекад чак и несигурно, али управо тај приступ чини наш живот истинитим, а нас саме отвореним за Господа.

Изванредан дански хришћански филозоф Сорен Кјеркегор (1813–1855) овако је дефинисао концепт вере: „Пут до Бога је крајње неизвестан, али ми увек пролазимо. Човек се у почетку плаши ове „непоузданости“, тражи стално нове потврде верности изабраног пута, настоји да се ослони на нешто, а саму веру покушава да претвори у неку врсту темеља, у основу и идеологију. Међутим, права вера овој особи није од помоћи...

Апостол Павле има једноставну и у исто време потпуно погрешно схваћену дефиницију од стране многих: „Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.“ (Јевр. 11:1). Тешко је бити сигуран у невидљиве ствари, па човек жели да своју веру учини видљивом, опипљивом и настоји да је угура у круте оквире таблица.

Оваква идеја вере тежи материјализму и одређена је, пре, повељом о људским правима (наравно, веома добром, веома блиском суштини вере), него њом самом. Ово је мучна потрага за истином, али опипљивом, видљивом истином, која се може представити свакоме и уз помоћ које је тако лако утврдити: да ли си са мном или против мене? Јеси ли за моју истину или против ње?

Искривљена идеја вере неизбежно води ка расцепу света. Често видимо како искрени и чисти људи показују примере највећег херојства у залагању за истину, док потпуно негирају могућност вере у Бога. Један од ових безусловно несебичних људи, немачки мислилац Фридрих Ниче (1844–1900), је објавио: „Бог је мртав“, а пошто је тако, онда је све постало другачије и од сада су људи дужни, као богови, да откривају истине у себи и жестоко се боре за њу. Ово је такође одређени пут вере и многи су спремни да се за њега жртвују, па чак и умру, постајући мученици у очима својих пратилаца и следбеника.

Постоји још један феномен: религиозна особа је у искушењу да своје наде претвори у некакву непоколебљиву основу. Такве људе називамо фундаменталистима. Њихов фундаментализам лежи у чињеници да настоје да веру претворе у скуп крутих правила, непоколебљивих традиција и строгих закона.

Живети у категоријама „могуће и немогуће“, бити у одређеном црквеном, верском, литургијском кругу је само по себи бескрајно добро, вредно и неопходно. Вера обликује културу, она је та која чини свет лепим и испуњава га бесмртним примерима, јер човек своја духовна искуства исказује кроз видљиве знакове, који, у крајњој линији, чине високу уметност.

Међутим, морамо бити свесни да ни вековне традиције, ни закони и правила, па чак ни хришћанско богослужење са својом величанственом структуром, са текстовима задивљујуће висине, чистоте и садржаја, нису ни у најмањој мери упоредиви са апсолутном вредношћу вере. У супротном, цео наш живот би се претворио у стално ходање у бескрајном кругу...

Чим човек постане прожет духом црквених традиција и идеја, уђе у круг правила јутарњих и вечерњих служби и постова, његов живот постаје веома поуздан, згодан и удобан. Човек је уверен да ће га овај појас за спасавање сигурно заштитити од свих недаћа.

Једина невоља је што, у овом случају, нема где да иде, нема чему другом да тежи, што значи да престаје да следи Христа. Човек се смирио и одмара на ловорикама, верујући да је пронашао одговоре на сва питања која су га раније бринула и да је нашао „формулу спаса“. Али, авај, он више нема веру о којој говори апостол Павле – „извесност невиђеног“...

„Непоуздани“ пут вере, којег се, међутим, треба држати, показује апостол Петар, обраћајући се Христу: „Господе! Ако си ти, заповеди ми да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28). Такође, можемо навести још један цитат из Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Матеј 16:24). Другим речима, сви треба да се одрекнемо свог сопства, свог егоизма и безусловно следимо Христа. Права вера је другачија од било чега другог, она је самоуверено „ходање по невидљивом“.

Људска природа гравитира ка томе да с времена на време добије недвосмислене и свеобухватне одговоре на било која, па и празна питања. У животу наше Цркве видимо да је данас у великој мери сачињавају људи без верских традиција, људи лишени црквених корена, људи којима вера није наслеђена. Ми, данашњи хришћани, треба да нађемо неку врсту упоришта. Многи су то нашли, пре свега, у праћењу традиционалног црквеног круга који је постојао много пре нас, али не и у Јеванђељу, иако је, како је с правом приметио истакнути философ В.С. Соловјев (1853–1900), у хришћанству за нас највреднији сам Исус Христос .

Нажалост, сада у хришћанству много више ценимо нешто друго: нову изградњу црквеног круга. Нема сумње - литургијски круг, строго поштовање постова, унутрашња црквена дисциплина, наука о молитви, аскетско предање, црквени календар – све је то неопходно за наш живот. Поштовање правила постепено нас чини исправним.

Дошли смо у Цркву, оптерећени искуством сасвим другачијег живота, и зато нам је једини спас у хиљаду година провереним предањима, по којима су живели наши преци, по којима су спасени наши светитељи. Хватамо се за њих као за сламку спаса, али овај круг не треба само да нам помогне да плутамо у олујном мору, већ, пре свега, да нас води ка Христу. Међутим, ако нам се сам круг као такав чини гаранцијом спасења, јавља се веома озбиљан духовни проблем.

Христос је одлучно изобличио фарисеје – поштоване људе који нису тежили ничему другом. Зашто је парабола о митару и фарисеју још увек толико релевантна за нас? Ко је фарисеј? То је особа која је пронашла одговоре на сва питања. Не мора нигде да иде, већ је нашла спас на земљи. Не треба јој Христов долазак - она већ има све. Међутим, Христос није дошао ради праведника, него због грешника.

Онај ко је већ све нашао, неће тражити ништа у будућности. Онај ко је све постигао неће нигде ићи, само ће складиштити и увећавати раније стечено благо. Хришћанин не може имати никакво богатство: „Блажени сиромашни духом...“ (Матеј 5,3), каже Господ. Прави хришћани никада неће мировати: увек морају тражити уточиште, куцати на сва врата и питати. А куда ће ићи онај ко је напредан, који свакога може поучити, који је темељно проучио Свето писмо и зна апсолутно све о Богу?

Фарисејство нас лако може довести у невоље. Ми се са ентузијазмом укључујемо у црквену борбу и започињемо многе битке у својим главама: шта је боље - јулијански или грегоријански календар? Руски језик или црквенословенски језик? Да ли да служимо са отвореним царским дверима или да их ипак затворимо? Одједном, све ово постаје најважнији проблем у животу за нас хришћане.

При томе, некако потпуно губимо из вида да смо позвани да идемо за Христом, и ако идемо овим путем, онда се све остало повлачи у други план и постаје безначајно, немајући никакве везе са нашим спасењем. Али, ако човек не следи Господа, веома му је интересантно да разговара о таквим „горућим“ питањима, јер у супротном једноставно неће имати шта да ради, а основа за „борбу против јеретика“ ће нестати.

Људи се често питају: каква треба да буде наша теологија — прогресивна или, обрнуто, заштитна? По мом мишљењу, сва теологија се своди само на то - да ли човек следи Господа или не. Али, треба да будемо свесни да следити Христа без истинског мистичног искуства, не одржавајући трезвеност и без знања о најважнијим истине је веома опасно - ипак, тражите Бога, Кога не видите! Господ је несхватљив. Ићи за Њим, не знајући где је, у најмању руку је ризичан подухват.

На овом путу чекаће вас ваша гордост, ваша сујета, ваше лажне идеје и свакаква демонска искушења. Зато неће бити тешко изгубити се. Литургијски круг, светоотачко предање су путокази, светлост која осветљава наш пут, а ипак ће ова стаза и даље остати вијугава и грбава. На овом путу сви грешимо и свако мало залутамо у ћорсокаке из којих нам онда треба много времена да изађемо. Ипак, најгоре је стати и задовољно уздахнути: „Е, коначно сам стигао! Сада је све у реду и нема више о чему да бринем”.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Из Патерика

Стрес, агонија, похлепа

Брига за нашу браћу је љубав, а брига за себе је неверје.

***

Данас измишљамо нове, сувишне „потребе“ које у нама непрестано гомилају бригу и стрепњу. Зато се Црква моли на свакој Светој Литургији да нас Господ избави од „сваке туге, гнева, невоље и потребе“. Односно, молимо се да будемо избављени од сваке вештачке и измишљене потребе.

***

Свети Порфирије је говорио:

– Са ђаволом се не бавите, нити се борите с њим. Само га презирите. Он не може да поднесе презир јер је арогантан. Када се борите словесно против ђавола, он напада као тигар, као дивља мачка. Када га гађате мецима, он баца гранату на вас. Када баците бомбу на њега, он испаљује пројектил на вас. Не гледајте зло. Гледајте  у Бога, упадните у Његов загрљај и идите напред. Нека сав ваш труд буде да видите светлост и тада ће тама ђавоља сама нестати.

Речи и живот

Немојте опсесивно трагати за савршеним, јер ћете на крају платити цену, тј. окончати мир у свом срцу. Стално смо опседнути бескрајном жељом за савршеним. Окренимо се Христу Миротворцу, Који је бескрајно савршенство, и тако ћемо прекинути немире који се рађају из наше тежње за савршенством.

***

 - Геронда, моја супруга је оштро критиковала наше дете, јер није добио одличну оцену на тесту. Стално гунђа и наше дете се узнемирава.

– Зашто, благословени? Када она кува, да ли је храна увек савршена? Оно што је важно је побожност и труд да учинимо оно што можемо како би Бог заузврат довршио оно што ми не можемо.

***

Свети Пајсије је говорио:

– Када бдимо и вршимо свеноћна бдења, онда молим Христа да подари сан онима који не могу да спавају и узимају лекове.

***

Радост је велика врлина. Ко је смркнут, љут, гневан, не може бити добродушан, нити може да се смири.

***

Добродушни монах имао је духовно смирење. Мотиком је ископао рупу у земљи и сео у њу правећи бројанице.

– Колико вреде? – питали су га, а он је одговорио:

– Благослов (тј. бесплатно)!

Био је слободан, иако није имао шта ни да једе! А ми, не само да се не ослобађамо од пролазних потреба, ми додајемо још друге непотребне. Купиш, на пример, велики замрзивач за своје потребе и онда се бринеш како ћеш га напунити, како да не троши пуно струје, и тако опет падаш у мисли и бриге, као  безумни богаташ који је желео да пуни своја складишта плодовима, тако да му ништа не недостаје, а онда је те ноћи умро (парабола из Јевађеља по Луки).

***

Један монах је говорио:

– Знате, када је лоше време, нема брода, а нема ни превоза викендом, природно је да ће вас зграбити ваша "паметна" мисао и питати вас: "А ако се деси нешто непредвиђено, шта ћемо јести? Имамо велику одговорност за спас света. А ако немамо шта да једемо...?" Али, убраћемо мало траве са земље, помешати је са мало тахинија и јести као краљеви док следећи брод поново не наиђе.

***

Питали смо старца откуд потиче мука.

- Немир се рађа из неповерења у Бога. Кад ти мисли одлутају у будућност: „Шта ће бити у следећој деценији са мојом децом, са мојом радњом...“. Једите плодове које имате сада, и не брините за следећу годину шта ће бити. Урадите оно што можете и дозволите Богу да уради оно што ви не можете. Јер, ако сте под стресом, чак и оно што можете да урадите, нећете успети. Никада нећу заборавити оца, какву је забринутост имао за новорођено дете, шта ће радити за 20 година. . .

Хоће ли овај господин бити жив за 20 година и имати такву бригу? Шта нам говоре свети оци? Речено нам је да је од зла потиче размишљање о прошлости, али и о будућности!

Читајте Стариг завет о Израиљцима, о њиховом путовању у пустињи, о томе како се Бог на чудесан и неприродан начин побринуо за њих и како их је Он хранио мимо људских планова и брига. Током 40 година нису се разболели; чак им се ни ђонови ципела нису истрошили. Облак их је дању покривао и освежавао, а увече је сијао месец и водио их.

***

Човекова брига, када постане претерана и опсесивна, поништава бригу Божију и тако човек остаје сам без Бога.

***

Људски ум је попут меморије рачунара. Ако се напуни различитим фасциклама, фотографијама, информацијама, онда се блокира и престаје да ради. Исто тако, људски ум, што је више пун информација, вести, мисли, сећања, брига, стреса, слика, то се више пуни и нема места да Бог дође и седне на престо. Дакле, треба очистити диск, ослободити меморију од вишка и тада ће нам душа и ум бити растерећени.

***

У тропару Пресветој Богородици пева се: „Спомен на тебе пун је радости и весеља." Помислите само на Богородицу, Пресвету Дјеву, и испунићете се небеском радошћу. Када размишљате и сећате се свих овоземаљских ствари, испуњени сте тугом и меланхолијом.

***

Један монах је говорио:

– Неки људи питају: „Иако сам близу Бога и вршим Његову вољу, зашто ми се дешавају туге, искушења, болести?" Али, нико није ушао у рај са парадом и ударањем у бубњеве. Многима је учињена неправда, иако они нису били неправедни. Св. ап. Павле, са толиким прогонима и искушењима, не само да није пао, него се показао као највећи међу апостолима. За разлику од њега, Јуда је, без икаквог искушења, пао.

***

 – Геронда, хоћу да ме поставе за капитена.

- Па, благословени, немој да инсистираш. Вероватно постоји неко велико искушење посебно за тебе и нашкодићеш себи.

- Али желео сам, геронда, и већ три пута нисам успео.

- Је ли Бог видео колико то желиш?! Немој више покушавати јер ће те оставити. Светски неуспеси једном постају духовни и вечни успеси.

***

Не можете добити нешто добро ако прво не изгубите нешто што није у складу с тим. Не можете добити истинито ако прво не изгубите лажно.

Састављач: о. Дионисије Тамбакис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.
Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав (в. 7. јануар; 24. фебруар; 25. мај; 24. јун и 29. август).

https://spc.rs/zacece-svetog-jovana-pretece-i-krstitelja/

„Света проскомидија у саборном саслуживању“ – вађење честица и помињање имена  –

Пре него што почне Света литургија епископи или свештеници врше поредак Свете проскомидије, тј. припремају хлеб и вино за Свету литургију.  Света проскомидија најчешће се обавља у току Јутарње службе или за време Часова (Први, Трећи и Шести). Завршетак Проскомидије на архијерејској Литургији најчешће је за време Херувимске химне, пре Великог хода, што је и најисправније  док свештеници завршавају Проскомидију пре почетка Свете литургије.

Поредак Свете проскомидије не постоји у Римокатоличкој цркви, као ни у протестантским црквама или заједницама. У православљу постоји од најраних хришћанских времена што сведоче литургијски текстови Светог Јакова брата, Светог Василија Великога и Јована Златоуста, а што се види и из 32. канона Пето-шестог Васељенског сабора, где се говори о устаљеном богопреданом поретку Цркве.[1]  Свети Симеон Архиепископ Солунски сматра Свету проскомидију као увод у Свету литургију, слично Светом Николи Кавасили који сматра да временски претходи Светој литургији. [2]

Када епископ служи сам онда најстарији у рангу свештеника по хиротонији проскомидише, тј. врши Свету проскомидију. А то подразумева да пошто је „узео време“ и обукао се у свештеничке одежде прилази ка месту Предложења дарова где читајући литургијским типиком одређене молитве, уз помоћ литургијског копља, вади из просфоре тј. посебно припремљеног квасног хлеба са печатом који садржи у средини Часни крст са натписом ИС ХС- НИ КА, а са леве стране велики троугао који представља Пресвету Богородицу и са десне стране девет мањих троугла који представљају Светитеље Православне цркве, дакле: Архангеле, Пророке, Апостоле, Јерархе, Мученике, Преподобне, Бесребренике, Праведне и све Свете и  оног чија се Литургија служи, да ли Василија Великог, Јована Златоустог или Светог Јакова.

Након што свештеник извади свети Хлеб или Агнец са печатом ИС ХС-НИ КА сипа вино и воду и свети путир и оставља Епископу да благослови „свето сједињење“, а ако није архијерејска Литургија онда сам благосиља. Затим вади „светим копљем“ честицу за Богородицу коју поставља са десне стране Агнеца а потом девет честица Светитеља које поставља са леве стране Агнеца. После тога вади честицу за  за надлежног епископа, коју поставља испред Агнеца и затим оставља место Предложења дарова. Уколико је архијерејска Литургија онда епископ вади честице за Патријарха и ставља је поред своје ,коју је претходно извадио свештеник, а затим  вади честице за живе чланове Православне цркве и ставља их са десне стране Агнеца и потом  вади честице за упокојене чланове Православне цркве и ставља их са леве стране Агнеца, и на крају за самога себе. Уколико служи сам свештеник, онда он сам наставља да вади честице за живе и упокојне и на крају за себе самог као и архијереј говорећи : „Помени Господе, и моју недостојност и опрости ми свако сагрешење хотимично и нехотимично.“

Овде треба нагласити да вађење честица на Светој проскомидији за живе и упокојене чланове Православне цркве уједно означава њихово молитвено помињање, где свака честица представња конкретну личност која се на Светој литургији заједно са осталим члановима Православне цркве сједињује са Господом нашим Исусом Христом у Светом путиру, који Својом „светом Крвљу омива грехове свих поменутих слугу, молитвама Богородице и свитх Светих“.[3]

Уколико  је „саборно саслуживање“ више архијереја, онда сви они, почевши од од најмлађег па до најстаријег по хиротонији, ваде честице за живе и упокојене. Уколико је у питању „саборно саслуживање“ више свештеника без архијереја, онда најмлађи по хиротонији прво проскомидише вадећи честице за живе и упокојене, а затим ваде честице за живе и упокојене сви остали свештеници по реду, од најмлађег до најстаријег свештеника , углавном старешине храма или игумана манастира, који и покрива Свете дарове „воздухом“ тј. покривачем.[4]

У појединим помесним Православним црквама постоји  пракса да када је „саборно саслуживање архијереја“ да на Проскомидији вади честице за живе и упокојене само најстарији по хиротонији епископ, док остали архијереји молитвено помињу живе и упокојене. Исто тако важи и кад је „саборно саслуживање свештеника“, да честице за живе и упокојене вади само онај свештеник који је вршио Проскомидију, док остали свештеници само молитвено помињу живе и упокојене.

У којој мери је ова пракса оправдована није на нама да судимо, али свакако треба имати на уму да у Православној цркви постоје две праксе Проскомидије приликом „саборног саслуживања“. Дакле, једна пракса је када сви архијереји приликом „саборног архијерејског саслуживања“ ваде честице за живе и упокојене, као и друга када вади честице само најстари по хиротонији епископ док остали архијереји не ваде, него само молитвено спомињу живе и упокојене. То исто важи и за праксу Проскомидије код „саборног саслуживања свештеника“ где сви свештеници ваде честице за живе и упокојене, као и она где само један свештеник, и то најчешће чредни који проскомидише, вади честице за живе и упокојене, док остали само помињу читајући имена за живе и упокојене чланове Правослане цркве.

Архимандрит мр Евсевије Меанџија

[1] Свештени Канони Цркве, прев. Епископ Атанасије Јевтић, стр.157

[2] Ιεροδιάκονος Γεώργιος Ζαραβέλας, «Η θέση της Ακολουθίας της Προσκομιδής ἡ Προθέσεως»,www.pemptousia.gr

[3] Божанествене Литурије, превод. архим. др Јустин Поповић., Манастир Ћелије, 1978

[4] Αρχιμ. Βασιλείου Μπακογίαννη, Ναός, Ιερέας, Λειτουργία, Θαβώρ -Αγρίνιο 2021, стр.53

https://mitropolija.com/2024/10/03/sveta-proskomidija-u-sabornom-sasluzivanju/

Мисли не дефинишу само наше животе, већ и читаво наше биће. Много пута мисли постају конопци које зли држи да нас води куда хоће, а да му се ми не опиремо. Сносимо огромну одговорност за ово и морамо то признати. То се дешава зато што не заузимамо одговарајуће место у борби против помисли, која није ништа друго до молитвено правило и посебно молитве „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“.

Нешто чујемо и видимо и наш ум одмах почиње своје „игре“. Поготово када је реч о свештеницима и Цркви, али и црквеним стварима уопште, у нама настаје некакав хаос који много пута достиже тачку параноје: „Како ме је отац погледао! Није требало да ми то каже. Зашто ми je дао примедбу?".

И док у односу са свештеницима и Црквом све остаје на нивоу мисли, у односима са нашим пријатељима и познаницима може доћи не само до агресије, већ и до прекида у комуникацији. Све ово много пута почиње неким неспоразумом, јер смо њихове речи протумачили лошом мишљу: „Зашто ми је то рекао? Мора да мисли нешто, али зашто ми не каже директно?" Мисао припрема терен, па почиње да нас обрађује: „Идем да му кажем. Знам зашто ми је то рекао и зашто ме је тако погледао."

Нажалост, доносимо закључке који су погрешни, јер једноставно немамо начина да упознамо срце и живот другог. Тако много пута заузимамо место Христа и постајемо антихристи. С друге стране, и ми дозвољавамо да се код наше браће јављају лоше мисли, јер смо много пута споља марионета (κουκλα), а изнутра куга (πανουκλα), и то је очигледно. Уместо да откривамо наше аутентично „биће“ у животу, ми приказујемо прозор који је разбијен и коме недостају чисти и аутентични елементи врлине. Испољавамо мешавину лажне побожности, религиозног свезнања, самоправедности, осећаја супериорности, уображености, сотиролошког поноса („Бићу спасен јер добро ходам и добро сам!“).

Хајде да размотримо и верски аспект. Ствари су врло једноставне. Учинимо оно што је рекао и свети старац Пајсије – „нека ум постане радионица добрих помисли“. Хајде да се не задржавамо на ономе што нам је брат рекао, и ако нас изнутра изједа, рашчистимо то са њим, а да наш ум не постане арена за демоне.

Када се осећаш најгоре, размисли о себи, као што је размишљао свети апостол Павле: „Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1. Тим. 1:15) . Не дозволимо да се у нама јаве рђаве помисли, а ако једна искочи, истребимо је молитвом. Када будемо радили на смирењу као што су радили светитељи, никада нећемо упасти у неспоразуме, нећемо извртати ствари, нећемо интригирати, јер ћемо једноставно друге сматрати свецима, а себе последњима од свих. То је искуство покајања које нам отвара пут у царство небеско.

Немојмо пребрзо доносити закључке и осуђивати. Имајмо раширене руке, манифестујмо своје право „биће“, јер ће други прихватити управо то, а не нешто вештачко. Будимо чврсти, али увек пуни доброте и уступака, дајмо простора другом и чекајмо. И у том очекивању помолимо се и спустимо се неколико степеница ниже. Неће нам шкодити. Мало труда, уз дубоку молитву, и Бог ће нас просветлити!

о. Спиридом Скоутис

приредила: Ј. Г. (поуке.орг)

извор

Да ли и ти имаш утисак да често чиниш ствари које не желиш? Да (по)грешни поступци толико често испливају из тебе, иако их не желиш чинити?
 
И онда ти није јасно зашто си урадио нешто што је скроз супротно ономе што ти у ствари желиш да чиниш?
 
Не брини. Ниси сам у томе. И ја имам исто искушење. Имамо га сви. Имао га је и свети апостол Павле. Чуј шта он каже о томе:
 
“Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку. Али видим други закон у телу моме који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у телу мом. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?” (Посланица Римљанима 7, 19-24).
 
Као и апостол Павле, тако и ми често приметимо тај “закон греха” у нама, склоност да повредимо себе и друге погрешним поступцима и тиме се удаљимо он наше суштине, од лика Божијег у нама. И као и апостол Павле, наслућујемо да “то не чиним ја, него грех који живи у мени” - постоји део мене којим нисам овладао и који ме поробљава.
 
У том безнађу борбе са самим собом, трчању ка небу по облацима па потом падању у најцрње блато, понекад се уморимо и посустанемо. И изгубимо.
 
Не знамо више како то да променимо и шта још да урадимо да бисмо коначно ми били оно ко јесмо… живели у складу са том добротом коју интуитивно наслућујемо у нашој души.
 
И онда тако уморени и без наде покушамо да нађемо одмор и утеху на још погрешнији начин: преједање, алкохол, коцка, зависност од друштвених мрежа, купохоличарство, мењање партнера који нас у низу повређују, порнографија, повређивање наших вољених…
 
Тражимо себе на погрешним местима, као у магли се сударамо са сопственом сенком.
 
Има ли наде и спаса за нас или смо осуђени на то да до краја живота лутамо? Свакако да има!
 
Има нешто позитивно у томе што у лошим стварима не можемо пронаћи нашу суштину… Да, позитивно! Зар није очигледно? Ако у лошим и погрешним поступцима и начину функционисања не проналазиш себе, онда то значи да ТО НИЈЕ ТВОЈА СУШТИНА! Ако чиниш погрешно и патиш у томе, то значи да то погрешно није твоја суштина. То ниси ти.
 
Наша суштина је доброта, јер смо створени по лику апсолутне Доброте (Бога). Зато и патимо у свему томе - јер смо се удаљили од Доброте.
 
Што више бежимо од себе и доброте у нама, све смо даљи себи и другима.
 
А где онда могу пронађи себе? У коме? Како уопште почети са тим трагањем за собом? Види како је исти онај апостол Павле пронашао себе:
 
“Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а телом закону греха… Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти.” (Посланица Римљанима 7,25-8,2)
 
У Исусу Христу. У њему се открива Бог и кроз њега спознајемо вредност коју нам је он дао. Та клица доброте и лепоте за којом осећаш неутољиву глад у души, то је семе Христа у теби. Христом можеш утолити ту глад душе, њиме испунити празнину коју осећаш у грудима.
 
Да, није лако и нема пар дугмића које када притиснеш “откријеш Христа” у себи. Не. То је пут вере и поверења на коме са сваким кораком према њему осећаш да све више долазиш себи.
 
То траје и на путу има доста бара и блата, али ако искрено одлучиш да желиш да корачаш тим путем, када и паднеш опет у бару греха (а веруј ми, падаћеш и даље), у њој мутној молитвом тражи да видиш бистри лик Христов. И видећеш га. Ту је. И у твојој мутној бари је са тобом у срцу. Само га потражи молитвом. Бистрина његовог лика ће разбистрити помућеност твојих мисли и осећања и устаћеш.
 
Временом, све више ћеш схватати да ти уствари уопште не ходаш сам. Да је све време он ту са тобом. Да није тек тамо негде далеко на небу, него у теби. Само су почеле да ти се отварају духовне очи да га видиш. И све више ћеш га желети у свом срцу. И све мање ће ти се свиђати грех.
 
Дођи на Литургију да полако откриваш Христа, примајући њега у своје срце. Ту почиње пут ка себи… кроз долазак Њему.

др Данило Михајловић

Према учењима светих отаца, патња може постати средство за духовно прочишћење и раст. Кроз примере светаца, попут Светог Нектарија и Светог Августина, откривамо да невоља није само терет, већ и позив на љубав и заједништво с Богом.
У свакодневном животу, патња се често доживљава као нешто неприхватљиво, сувишно и бесмислено. Но, у хришћанском учењу она заузима посебно место. Питање које се неизбежно намеће јесте: Како разумети патњу у светлу вере? Да ли је она само случајност, или пак израз Божје мудрости која нас позива на дубље духовно прочишћење?
Свети Игњатије Антиохијски нас подсећа:
- Нека те не обмањује помисао да је патња нешто лоше, јер кроз њу се указује Божија благодет.
Ове речи, дубоко укорењене у традицији хришћанске мисли, нуде нам кључ за разумевање. Патња, иако тешка, може постати средство кроз које се остварује Божја љубав и милост. У томе лежи дубока истина: она може бити пут ка дубљем заједништву с Богом.
У причи о Светом Нектарију Егинском видимо савршен пример како патња може постати средство исцељења. Након што је био лажно оптужен и прогоњен, свети Нектарије није клонуо духом, већ је кроз своју патњу изграђивао своју веру и љубав према Богу. Његово стрпљење и блага душа донели су му не само лично исцељење, већ и исцељење многих који су се молили с вером пред његовим моштима.
Патња, према Светом Августину, никада није бесплодна:
- Бог се користи патњом да би нас научио да ослањамо наше срце на Њега.
Ова мисао нас подстиче да преиспитамо сопствена искуства. Уместо да се опиремо недаћама, можемо их схватити као прилику за раст и духовну обнову.
По учењу светих отаца, патњу треба прихватити као део свог духовног путовања
У контексту савременог живота, често се сусрећемо с људима који пате — било кроз физичке болести, емоционалне трауме или духовне кризе. У том тренутку, поставља се питање: Како хришћани могу одговорити на патњу? Свети Василије Велики нам нуди важну перспективу: "Патња која се подноси с љубављу може нас учинити јачима и ближима Богу." Ова реченица нас подсећа да је једини прави одговор љубав, а не очај.
У светлу хришћанске традиције, патња постаје не само прогон, већ и позив на акцију — позив да се отворимо Божијем деловању у нашим животима. Како пише апостол Павле:
- У свему се каза, будите радости у патњама вашим" (2. Коринћанима 1, 6).
Ова реченица нас подсећа да патња може донети радост која проистиче из дубоког заједништва с Богом.
Завршавајући овај рефлексивни пут кроз учење светих отаца, схватамо да патњу треба прихватити као део свог духовног путовања. Нека свака суза, сваки бол и свака борба буду прилика да се приближимо Богу, да осетимо његову присутност у тренуцима када нам је најтеже. Као што су наши свети оци пролазили кроз своја искушења, тако и ми можемо пронаћи снагу и утеху у вери, знајући да нас свака патња обликује за вечну славу.
У овој потрази за смислом, нека нас воде речи Светог Симеона Новог Богослова:
- Молитва у патњи доноси духовну утеху и оснажује веру.
Упркос тешкоћама, требамо остати верни својој вери, јер је управо у томе снага хришћанског живота.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25213/patnja-hriscanstvo-smisao