Пост је сећање на Спаситељев крсни пут и што се више приближавамо Страсној седмици, то се више сећамо шта је тачно Христос претрпео ради нашег спасења.

Међутим, страдање Христово на крсту није само неки догађај из далеке прошлости, иако важан. То се директно тиче сваког хришћанина.

У Јеванђељу по Јовану налазе се важне Исусове речи, упућене не само апостолима, већ и хришћанима свих времена: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет. Опомињите се речи коју вам ја рекох: ‘Није слуга већи од господара свога.’ Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мог, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој. Који мрзи мене и Оца мог мрзи. Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали: а сада су и видели, и омрзнули и мене и Оца мога. Али да се испуни реч написана у Закону њихову: ‘Омрзнуше ме ни за што.’  А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене. А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном” (Јован 15:18–27).

Ово је посебно важно сада, када наша Црква доживљава најтежи притисак од безбожне атеистичке власти 20. века, када епископ, свештеник или мирјанин може бити оклеветан, пребијен или ухапшен, када се нико од верника не осећа безбедним.„Није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити” – то значи да ће свако од нас имати своју малу голготу у животу, у овом или оном облику, у складу са својим снагама.

Па ипак ово не треба да нас плаши, управо супротно: велика је милост Божија да страдамо са Христом, да поделимо Његово бреме крста, да се укључимо бар мало у Његову муку.

То би требало да нас ојача на свим нашим путевима: нисмо сами у својој патњи, у угњетавању, у прогону. Ми смо са Христом. Главно је да не будемо малодушни, да не одбацимо овај подвиг – и тада ћемо моћи достојно да стижемо до Светлог Васкрсења Христовог.

https://mitropolija.com/2024/04/24/mitropolit-antonije-pakanic-velika-je-milost-bozija-da-stradamo-sa-hristom/

у част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Икону је из Кијева донео свети кнез Константин Муромски (3. јуна по новом календару) почетком 12. века у Муром. Кнез Константин је дуго покушавао да убеди незнабошце у Мурому да прихвате хришћанску веру, али идолопоклоници којима није била права његова намера у јарости су ковали заверу, да га погубе. Кнез је благовермено сазнао за опасност, усрдно се помоливши Богу, отишавши к њима са Муромском иконом Мајке Божије. Пагани су били поражени, да су од тог часа променили мишљење и сами тражили да буду крштени.
Крајем 13. века у Мурому је столовао епископ Свети Василије Рјазански (помен 23. јуна и 16. јула по новом календару). Народ, заслепљен клеветом на свог епископа, осумњичио га је за покварен живот и хтео да га убије. Светитељ је замолио да се његова смрт одложи до јутра, и молио се целу ноћ у цркви светих мученика кнезова Бориса и Гљеба. Затим је, после одслужене Литургије, отишао у Благовештенски храм и тамо пред Муромском иконом Богородице, коју је из Кијева донео кнез Константин, служио молебан.
Положивши наду спасења на Небеску Заштитницу, узео је свету икону и пошао из цркве на реку Оку. Скинувши са себе мантију, раширио је мантију преко воде и стао са иконом на њу; јак ветар га однесе против струје.
У девети час дана, Свети Василије је стигао до места званог Стари Рјазан, где су живели кнезови Теодор и Константин. Принчеви са свештенством и народом изашли су с поворком и крстовима у сусрет дивном пливачу. Од тада је епископско седиште у Мурому укинуто и установљено у Рјазању, где је остала чудотворна икона, која се називала и Молитва Светог Василија.
Три године касније, Свети Василије је за пребивалиште изабрао нови Рјазањ, као место заштићеније од Монгола, и ту је основао своју престоницу 1291. године. Ту је пренета и Муромска икона Богородице.
Након тога, чудотворни образ је постављен изнад гроба Светог Василија у Рјазанској катедрали Рођења Христовог.
Године 1810.–те 25.априла указом Светог Синода, установљено је празновање иконе, на молбу житеља Мурома.
Године 1929. Сабор је затворен а Муромска икона Богородице нетрагом је нестала.
Данас се верна копија Муромске иконе Мајке Божије налази, у Рјазанском Катедралном Борисоглебском Сабору.
 
Чуда
Пред иконом Пресвете Богородице Муромске моле се за дар побожности, милосрђа, кротости, чистоте и истине, за очување града и хришћанске земље, за избављење од туђинаца, за помоћ у учењу и за дар духа разума за поучавање наука.
 
Изображење
На Муромској икони Богомладенац у руци држи расклопљени свитак. На неким иконама Богородице, свитак је приказан преклопљен. То доводи до чињенице да се Муромска икона Пресвете Богородице често меша са Словенском иконом.
Богомати је приказана допојасно како у наручју са обе руке, носи Богомладенца. Овај мотив, држања са две руке, симболизује Његово сигурно сместилиште у наручју прве Његове слушкиње.
Насликана је у тамној одежди без икаквог украшавања, осим поруба извезеног по ивицама и извезеним звездама, на Глави Њеној часној и раменима.
Богомладенац као носилац Закона, одевен је у златни хитон, као Цар и Првосвештеник; десном руком у висини браде Приснодјеве, благосиља архијерејским знаком ИС/ХС.
 
Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом Муромском
О, Пресвета Дјево, Мајко Господа највиших сила, неба и земље, Царице, града и земље наше, свемоћна Заступнице наша! Услиши нас који Ти се молимо, и замоли Бога Сина Твога да нам буде пастир за душе наше; мудрост и снагу да нам пода, као Владар, правду и непристрасност судијама, мудрост и смирење као Ментор, љубав, послушност и слогу супружницима, увређенима трпљење, клеветницима страха Божијег, страх Божији пошаљи на све нас, пошаљи нам дух милосрђа и кротости, дух чистоте и истине. Дјево Чиста! Помилуј нејаке људе Своје: сабери расејане, упути залутале, исцели болесне, подржи старост, целомудрене заштити, васпитај бебе и погледај на све нас са презрењем милосрдног заступништва Твога. Буди милостива према нама овде и на последњем суду Сина Твога. Ти си Госпођо, Слава неба и нада земље, ти си, по Богу, наша нада и Заступница свих који Теби с вером притичу. Теби се молимо, и Теби, као свемогућем Помоћнику, себе и једне друге предајемо, и сав живот свој дајемо, сада и увек и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 4

Данас светлост краси град Муром, сунце јако сија, захваљујући, Владичице, чудотворној Твојој икони, којој притичемо и молимо се, увек Те молећи: О, пречудна Владичице Богородице, моли Се Христу Богу нашему, да избави цео град и све градове и све земље хришћанске спасавајући их од свих најезда непријатеља и спаси душе наше, Јер Си Милосрдна.

https://mitropolija.com/2024/04/25/cudotvorne-ikone-majke-bozije-muromska/

Објављујемо део беседе о. Алексеја Уминског за прву недељу Великог поста – Недељу Православља

…Али постоји још једна икона коју понекад заборавимо да поштујемо. И не само да заборављамо, већ и поричемо поштовање овог лика Божијег. Ова слика Божија је човек, ово смо ми и ти. Слика Божија, икона Спаситеља.

И ево га – поштовање ове иконе, поштовање самог човека као образа Божијег, нажалост, пречесто се налази  на периферији наше вере, на некој граници наше свести. Штавише, не желимо да третирамо човека као човека. Спремни смо да уништимо људско у човеку, да одустанемо од људи, јер у њима не видимо лик Божији. Не желимо да у њима видимо лик Божији.

А ово је страшно, јер док себе називамо верницима, хришћанима, целивамо иконе, стављамо свеће испред њих, наручујемо молитве, потпуно заборављамо на ближње.

Сасвим лако и мирно пролазимо поред оних људи у којима не видимо, а најчешће не желимо да видимо, ову слику Божију. И тада нема празновања православља, нема поштовања икона.

Један од свештеника (читао сам његов чланак) огорчено је рекао да наш православни црквени народ савршено зна којој икони Богородице у ком случају треба да се моли – када треба да се моли за исцељење, за успешан брак, за рођење деце, за посao, за све тако једноставне и веома важне, али људске ствари. Наши православни људи савршено разумеју својства свете воде, али су потпуно равнодушни према Јеванђељу.

Све док у хришћанину нема жеђи за речима Јеванђеља, када је сам хришћанин равнодушан према Јеванђељу, када је равнодушан према Живом Христу, али поштује Његов дрвени лик, у овоме нема празновања Православљa, нема славља. Мора се рећи да jе током историје Цркве, само хришћанство постало средство освећења земаљских ствари, односно за нас је хришћанство постало света вода. Као што светом водицом благосиљамо неке обичне људске ствари, тако смо и хришћанством почели да благосиљамо све земаљско, дајући свему земаљском из неког разлога хришћански смисао. Тако, освештањем од стране хришћанства најједноставнијих ствари попут жетве или лепог времена, или помоћи у земаљским пословима, долази се до тога да смо спремни да осветимо чак и нуклеарно оружје. Ето докле смо стигли у свом неразумевању хришћанства и неспремности да видимо Бога Живога у Јеванђељу и Бога Живога у човеку!

Хришћанин може да поштује све догмате, да познаје све црквене каноне а да ипак никога не воли. Одсуство љубави је најстрашнија и још неосуђена јерес, која изнутра убија човека који себе сматра верником. Зато на овај дан Празника Православља истински тријумфујмо, видећи једни друге у светлости Христовој, у светлости Лица Његовог, коме се данас клањамо. Амин.

https://hristianstvo.bg

Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста.
И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона?
И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово?
Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11).
Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.”
Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања);
Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“.
А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.”
Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути?
Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља.
Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово.
Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот.
Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“
И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ).
Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава!
Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински одржао је у Недјељу Марије Египћанке у Светогеоргијевском дому у Подгорици предавање на тему: Љубав Божија и човјекова слобода.

Предавање је приређено након Свете литургије, која је служена у цркви Светог Ђорђа под Горицом.

Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас.

Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист.

По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама.

Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века.

Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког.

Претпоставља се да је касније икона предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. (данашња Украјина)

Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира.

Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака.

Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста.

Чуда

Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга.

Изображење

Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира.

Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот Свој безрезервно положио.

За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“.

Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке пружа се свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском  : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила.

Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “

О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега !

Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “.

Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег.

Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан;  да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 6

Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас „.

Литература

Ооо Духовное преображение: ,, К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ “ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 6,7;

htpp://pravoslavnaporodica.blogspot.com/Molitva čudotvornoj ikoni Majke Božije: Ja sam sa vama; 8.04.2022.g.

                                                                                                                                    приредила:Елза Бибић

                                                                                          превод с руског: О.Б.

https://mitropolija.com/2024/04/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas-3/

„Мој највећи страх је да завршим сама, без икога да ме воли и брине о мени“, рекла је једна дама на ово питање.

На први поглед бисмо рекли да је овај одговор добар и тачан. Али ако стварима приступимо духовно, открићемо да то садржи много себичности.

Највећи хришћански страх не треба да буде да ли ће бити вољен или збринут.

На питање „Који је ваш највећи страх?“ хришћанин који живи у Христу одговара сасвим другачије. „Мој највећи страх је да не могу да волим друге. Мој највећи страх је да постанем неспособан да волим друге као крст, без ичега заузврат, без икакве рачунице. Мој највећи страх је да се не покажем недостојним љубави мога Христа. Мој највећи страх је да не живим у егоцентричности, да обожавам свог самоидола, занемарим свог ближњег, ко год он био. Не плашим се да ме неће волети одређена особа. Оно што ће ме скупо коштати је да престанем да га волим”.

***

Не, није страшно што су ти упутили примедбу, што те то погодило, што су те вређали и понижавали. Страшно је што ти то не можеш заборавити, не можеш опростити, не можеш се понизити.

Ваш ум жваће оно што ваше срце не може заборавити, било добро или лоше.

Да се не бисте удавили у својим мислима, избаците из свог срца све отровно и штетно и пустите да се у њему укорене оне ствари које вас маме на осмех.

Немојте све толико анализирати. Сместите добре мисли и не дозволите да се лоше угнезде у вашем срцу.

Не заборавите да на крају не можете ништа променити нити се уклопити са свима. То је живот.

Будите флексибилни у вези са оним што долази у ваш живот јер нас себичност чини неспретнима.

Скроман човек лако напредује. Не зато што је безосећајан, већ зато што је прихватио да његове моћи не иду тако далеко и да не може натерати некога да га воли или да се слаже са њим.

Немојте себи ускраћивати прилику да доживите срећу остајући у прошлости и у фиксацији вашег погођеног егоизма, јер срећа може бити у вашој будућности. Дајте себи прилику да се ослободите прошлости, несреће, гунђања и малодушности и отворите се будућности која вас позива да доживите Рај.

Прошлост је корисна само ако се користи да нас учини мудријима, избегавајући грешке које смо направили.

Сви смо створени за Небо. Сви смо ту да доживимо срећу.

Немојте се правдати затварањем у лоше мисли и лоше ситуације из прошлости.

Не заборавите да вас неко увек воли и брине за вас. Не заборавите да без обзира на тешкоће које окружују ваш живот, постоји тиха оаза која се зове Христос. Он те увек воли. Он ти увек опрашта. Он ти даје будућност без краја, без бола, без патње, са само једним вечним пољупцем прихватања.

архим. Павлос Пападопоулос

https://www.bogonosci.bg

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био је архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава са којим смо разговарали о хришћанској љубави покушавши из православне перспективе да дамо одговор на питање шта је љубав и како задобити љубав.

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). 

То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34).

На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин).

„Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија,  се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. 

Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње.

Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима.

Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28)

Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. 

Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“.

Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев.

Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја).

Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21).

Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају.

Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“.

Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци.

Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс).

Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου

https://inpantanassis.blogspot.com

протојереј Златко Ангелески

Православни хришћанин својом смрћу не престаје да буде члан Цркве. Смрћу хришћанин прелази из једног дела Цркве у други. Он одлази из Цркве земаљске у небеску. Али и земаљска и небеска Црква представљају једну једину Христову Цркву, Његово Тело, стуб и тврђаву Истине.

Дакле, као што се Црква за време њиховог земаљског живота старала о својој деци, дајући им, као најнежнија мајка, пуноћу благодати и благослова кроз Свете Тајне и молитве, тако их не оставља и не заборавља чак ни у часу смрти, а ни после тога. За Цркву, као и за Самог Господа, „нема мртвих“, јер је наш Бог „Бог живих а не мртвих“.

У тренуцима пред смрт Црква се труди да молитвама, исповешћу и причешћем своју децу што боље припреми за долазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не раскида везу љубави према њима, већ је наставља кроз постхумне молитве: погреб, парастос и помен.

Помен је један од заупокојених чинова Православне Цркве, који се служи у одређене дане и време за покој душа наших упокојених сродника и пријатеља. Реч парастос је грчког порекла и значи: некога подржати, за некога се залагати, јер се кроз ову службу Црква, својим молитвама, залаже и заузима пред Богом за своје упокојене чланове.

Парастоси, као и други погребни обреди, заправо представљају посебне чинове које је Црква установила у знак сећања на покојнике и садрже посебне молитве за њих. Пракса Цркве да брине о својим упокојеним члановима заснива се, с једне стране, на догматским разлозима, а с друге стране, на наслеђу некадашњих претхришћанских религија. Пре свега, сам појам Цркве као заједнице светих, коју чине не само живи (по људском схватању), већ и њени упокојени чланови, као и вера у загробни и будући живот, у опште васкрсење и суд, као неопходну последицу имали су приношење молитава за „благословени покој душа“ умрлих у Христу.

Такође, међу старим Јеврејима, као и међу паганима, још у време настанка хришћанства постојали су посебни обреди и чинови у част и сећање на покојнике, који су, без сумње, иако спољашњи и формални, ипак допринели наставку најстаријих обичаја у вези са погребом, јер они не само да нису били у супротности са правом вером, него су у хришћанству добили ново значење.

Та сличност у постхумним обичајима обично се налази у књигама Старог завета, где се наводи да је Јуда Макабејац, у складу са учењем о васкрсењу мртвих, послао у Јерусалим оно што је било потребно да се принесе као жртва за оне који су умрли у ратовима. Код пагана је, пак, постојао обичај да се храна доноси на гробове мртвих, јер су веровали да и мртви тамо једу са својим пријатељима. Распрострањен, пак, међу хришћанима, иако по свом изгледу личи на овај пагански обичај, ипак добија сасвим друго значење. Код хришћана се брига за покој душа покојника нарочито показала у милостињи и делима љубави. О вредности оваквих дела и молитава за упокојене говоре најстарији хришћански списи, као и многи свети оци и учитељи Цркве.

Дакле, када неко од наших рођака премине, онда је потребно одржати парастос 3., 9., и 40. дана након смрти, као и шестомесечне и годишње помене. Општи помен, који се обавља за све „преминуле очеве и претке“, обавља се на задушнице – дане посвећене упокојеним, а посебно суботом. Сви ови парастоси у хришћанству су добили дубоко духовно значење. Дакле, помен трећег дана симболизује тродневни боравак Христа у гробу, а обавља се у част Свете Тројице, што је сама суштина наше вере. Помен деветог дана врши се у част девет анђелских чинова, који треба да буду ослонац нашој души пре доношења посебног суда. У 40. дан служимо парастос, јер тог дана душа очекује суд од праведног Судије, који се изриче на посебном суду Божијем, у ишчекивању општег васкрсења мртвих и општег суда, када ће сви примити награду или казну, према томе како су свој земаљски живот завршили. Годишњи парастос се не обавља на дан телесног рођења, већ на дан истинског рођења за живот вечни, односно на дан упокојења.

Посебно треба истаћи да живи чланови породице и рођаци често греше у свом односу према покојнику. Помен је, пре свега, молитва за упокојене, па треба да се обавља када је његов ред, а не када то одговара живима. Ово се посебно односи на помен од 40 дана, који треба да се обави тачно 40. дан после упокојења, рачунајући дан упокојења пре вечерње службе као први дан, а ако је умрло после вечерње, онда следећег дана. сматра се првим даном. Одлагање овог помена због присуства сродника из далеких места, или на нерадни дан, потпуно је неоправдано и погрешно по учењу Цркве. Годишњи и полугодишњи помен се могу померити за дан раније или касније, али 40-дневни помен не сме да се помери ни за један дан, због великог значаја за душу покојника. Такође је потребно знати да помен треба да се врши у суботу (осим помена 40. дана, који се одржава тачно на дан), јер је субота дан посвећен мртвима, а не недеља, јер је недеља дан васкрсења и дана Христове победе над смрћу.

Осим тога, превише сујеверних и неутемељених обичаја примећујемо када се неко од наших ближњих упокоји. Прекривање телевизора и огледала у покојниковом дому крпама, стављање новца и хране у ковчег, одвезивање пертли и кидање дугмади са одеће, стављање камена и хлеба на сто по изласку из куће СУ ПОТПУНО НЕПРИКЛАДНЕ СТВАРИ И ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА НЕ ПРИСТАЈЕ ДА ИХ ВРШЕ. Када се служи помен у цркви или на гробљу, кувано жито (симбол васкрсења), црно вино (симбол Христове победе над смрћу), просфора, свеће за присутне, морају бити припремљени за оне за које се служи парастос, а име се бележи одмах по његовој смрти. Када се опело служи на гробљу, сви присутни, заједно са свештеником, треба да буду окренути ка истоку, као што је положај покојника, а не да стоје окренути према западу. На гроб треба ставити све што је потребно за парастос. Послуживање треба да буде скромно, не луксузно и у беспотребном расипању новца. Лепо је и хришћански у те дане однети храну сиромашнима, болеснима и беднима, јер давање „за душу“ тек тада има прави хришћански смисао.

За упокојене су наше молитве најважније, а милостиња ће имати смисла и користи за упокојене када буде учињена у складу са учењем Цркве, а не по савременим токовима, који су често супротни духу и традицији Православља.

https://liturgija.mk

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

 Историја чудотворне иконе Мајке Божије Неувели цвет или Цвет који не вене почиње на Светој Гори, где се пројавила у 16/17. века, док је у Русију са Атоса донета од стране групе поклоника.

Прво спомињање ове иконе је било 1757. г. Икона се налазила у Алексејевском манастиру, који се налазио на месту данашњег велелепног Храма Христа Спаситеља у Москви.

Икона Неувели цвет била је распрострањена од Пермског краја до Полтавске области Украјине, али већина њих довезена је са Свете Горе.

Данас се овај благодатни образ може наћи у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини у улици Бољшаја Ординка.

Представа Богородице Ружа која не вене омиљена је иконографска тема солунских сликара и грчких гравера почев од 1700. године.

Композиција се развила из деисисне иконе на којој су Арханђели  Михаило  и  Гаврило, окруживали Богородицу као Царицу са дететом на крилу.

Иконе и бакрорези са ликом Богородице Руже која не вене током целог XVIII и XIX века на ширем подручју медитеранског приобаља израђују се због уздања у спас од безбожних Агарјана (мухамеданаца), ропства и страдања.

У јеку своје највеће популарности међу Грцима, иконографски тип Богородице Ружа која не вене наћи ће се и на две иконе у самом центру Српске православне цркве, радовима непознатих солунских мајстора из 1724.. године (данас на иконостасу и у ризници пећких Светих Апостола).

Од почетка XVIII до средине XIX века мале триптихе (покретне олтариће или иконарнике) са средишњом иконом типа Богородице Ружа која не вене израђују грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи (Бенаки музеј у Атини, Манастир Св. Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, Градске уметничке галерије у Берковици и Казанлику, Бугарска, Збирка икона “Секулић” у Београду).

Датум прослављења иконе је 16. април по новом, односно 3. април по старом календару.

Чуда

Пред овом иконом моле се за достизање праведног и целомудреног живота, за срећу у браку, избављења од страсти и чувања брачне верности.

Изображење

 На икони Пресвета Богородица држи у руци бели цвет – симбол неувелости, девства и непорочности.

Позната су два оваква изображења. Тип Одигитрије, где је Младенац на левој руци Мајке Божије приказан како сам држи цвет, заједно са својом Мајком.

На другом образу, Богородица је окренута к Младенцу који стоји на престолу; у руци јој је украшен рајским цветовима, жезло.

Владарским атрибутима (царском престолу, круни, орнату и жезлу) у XVIII веку придружује се и непосредни узрок овим знацима високе почасти и поштовања – гранчица са процветалим ружама. У питању је непосредна илустрација поздравних обраћања Приснодјеви Марији из Богородичиног акатиста (3. и 7. икос) у којима се Мајка Божија  спомиње као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости.

Натприродна моћ овог типа Богородичиних икона почивала је на истицању њеног мистичног останка – нетакнутим цветом и поред метафоричног преображаја пупољка у цвет.

У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође представља као Цвет који не вене.

Тропар, глас 5

Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем.

Молитва Богородици – Цвет који не вене       

Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2024/04/16/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neuveli-cvet-2/

Написао: протопрезвитер Ивица Тодоров

Најједноставније је рећи да је СВЕТО ПИСМО порука од Бога кроз коју схватамо шта је истина, а шта лаж! Шта је добро, а шта зло! Шта је за човека корисно и благословено као творевина Божија, а шта није благословено и корисно за човека у овоме свету!

Може се рећи да је садржај БИБЛИЈЕ откривање смисла постојања са највишег нивоа. То је сведочанство о догађајима који су утемељили духовну историју човечанства. Она је саветник пуног, благословеног, светог и вечног живота, потврда вредности и смисла рода људског, како у овоме свету тако и у вечности!

„Ево, понудио сам вам данас живот и добро, смрт и зло. Ако слушаш заповести Господа (Јахве – Ја сам Вечни), Бога свог, које ти дајем данас – а то је да волиш Господа, Бога свог, да ходиш свим путевима Његовим и да испуњаваш Његове заповести и законе Његове, тада ћеш ЖИВЕТИ“ (Пета књига Мојсијева, 30, 15-16).

Поставља се питање, ако је Свето писмо тако значајна и вредна књига, ко је њен аутор? Занимљиво је приметити да Свето писмо није једна књига, већ збирка више светих књига, писаних у дужем временском периоду – од 1480. пре Христа до 98. после Христа – и то од више аутора. Али када се читају свете књиге, и из Старог и из Новог Завета, примећује се да је сав садржај надахнут и вођен једним Извором. Он, Извор, открива нам свој план кроз свете књиге, који се спроводи кроз векове. Односно, Он има један једини циљ и спасоносну поруку целом човечанству, а то је спасење и ослобођење човечанства од сатаниног ропства, од зла, греха, духовне и телесне смрти кроз искупитељску крстну жртву Месије (Христа), кроз Његово васкрсење из мртвих, кроз слање Духа Светога и формирање новозаветног народа Божијег – Цркве. Све наведено чини могућим позив целом човечанству на његово поновно увођење у пуноћу савршеног начина постојања – у ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!

„Био је презрен и одбачен међу људима, човек бола и навикао на патњу, а ми смо одвратили лица своја од Њега; Био је презрен, а ми Га ништа нисмо ценили. Али Он је узео на Себе наше болове и понео наше слабости; а ми смо мислили да је Он од Бога поражен, кажњен и понижен. И био је рањен за наше грехе и напаћен због наших безакоња; на Њега је пала казна за наш мир, и ранама Његовим ми се исцелисмо“ (пророчанство о Месији од пророка Исаије, 53, 1 – 12; ово пророчанство је написано 740 година пре доласка Спаситеља).

„Нико се није узнео на небо, осим Онај који је сишао с неба, Син Човечији, који је на небу. И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако мора бити подигнут и Син Човечији, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер Бог (Отац наш Небески) је тако заволео свет, да је дао Сина Свога Јединородног (Своју вечну Реч/ Логос/ Јединородног Сина), да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер Бог није послао Сина свога у свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега. Ко верује у Њега неће му бити суђено, а ко не верује, већ је осуђен, јер није веровао у име Јединородног Сина Божијег. А овај суд је зато што је светлост дошла на свет, али људи су волели таму више него светлост, јер су њихова дела била зла. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не излази на светлост, да се не би разоткрила дела његова јер су зла. А ко чини истину иде ка светлости да се виде дела његова, јер су од Бога“ (речи Месије забележене у Јеванђељу по апостолу Јовану, 3, 13-21).

Тај један Извор, од свега што бележе преписивачи светих књига, открио нам је у самим светим књигама као Јединог Творца свега што постоји – у свим димензијама постојања. Тај Творац, постепено кроз историју човечанства које је отпало од Њега, од Елохима (Бога) кога је јеврејски народ, а и други народи, само осетио кроз његове поступке, открио се као Јахве – као Вечно Биће, јер у Новом Завету, Он је исти и открива нам се у потпуности као Отац наш Небески Који има своју вечну Реч/Логос, односно Јединородног Сина и вечног Духа Светога.

Његов Јединородни Син, Његова Реч/Логос који је кроз Духа Светога и пречисту Дјеву Марију (Богородицу) узео људску природу – постао је наш Месија, Спаситељ, Ослободитељ из стања отпадништва. Зато је Месија, током своје спасоносне мисије у овом свету, окупљенима око себе, представницима старозаветног народа Божијег – Јеврејима, рекао ову темељну истину и смисао свих садржаја светих књига:

„Ви истражујете Свето писмо, јер мислите да у њему имате вечни живот, а они сведоче о мени (Јн. 5, 39)“

Овим речима нам је потврдио да целокупно Свето Писмо, односно све што нам је откривено у њему – сведочи нам да овај свет и цело човечанство – имају свој једини смисао, истину, сврху и наду постојања у свему што је Месија чинио и чини за нас, у свему што нам је обећао, у свему што нам је показао и доказао као вредност постојања.

После искупитељске и свеослободилачке жртве љубави на крсту и после свог васкрсења из мртвих, Месија је својим апостолима открио следеће:

„Зар Месија не би требало тако да страда и уђе у своју славу?“ Тако им је, почевши од Мојсија и свих пророка, објаснио шта је о Њему речено у свему Писму (у свим светим књигама)“ (Лк. 24, 27).

Дакле, када читамо Свето писмо, све што је у њему написано има своје објашњење, сврху и значење у личности Исуса Христа (Јешуе Месије). Без Месије и без свега што је Он учинио и чини за нас силом Духа Светога у Светој Цркви – и у славу Оца Небеског – читав садржај Библије не би имао никаквог смисла! У том случају, Свето Писмо би било слично разним верским и филозофским књигама овога света, без обећања, без наде, без правог Божанског ауторитета и без решења најосновнијих проблема са којима се човечанство суочава! Само Месија може са сигурношћу рећи:

„ЈА САМ Пут, Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз мене. “ (Јован 14, 6)

Само Он може обећати:

„ЈА САМ васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре, оживеће“ (Јован 11, 25)

Зато је Библија непобедиво и непоколебљиво откровење вечног Творца и Замислитеља постојања. Зато треба да буде свакодневна духовна храна за оне који иду путем спасења, али и за оне који желе да спознају смисао и вредност постојања на реалан начин, како на овоме свету, тако и на вечном плану! И зато ће апостол Павле мудро написати:

„Цело Писмо је надахнуто од Бога и корисно је за поучавање, укоравање, исправљање и поучавање у праведности, да би човек Божији био савршен и потпуно опремљен за свако добро дело (2. Тимотеју 3, 16).

https://liturgija.mk

 

„Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6:53).

„Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени, и ја у њему“ (Јован 6:56).

Овим речима Господ је указао на савршену неопходност за све хришћане, за учешће у тајној Евхаристији. Саму Тајну је установио Господ на Тајној Вечери.  „И кад су јели, Исус узе хлеб, благослови га и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И кад узе чашу, захвали, даде им је и рече: Пијте из ње сви; јер ово је крв Моја Новог Завета, која се пролива за многе, на опроштење грехова“  (Матеј 26:26-28).

Како света Црква учи, хришћанин се, причешћујући се, тајно сједињује са Христом, јер се у свакој честици сломљеног Јагњета налази цео Христос.

Неизмерни смисао тајне Евхаристије је разумевање које превазилази наше схватање. Она распламсава у нама љубав Христову, узводи срце наше ка Богу, подстиче у њему врлине, зауставља насртаје мрачних сила, даје нам снагу против искушења, оживљава душу и тело, исцељује их, даје им снагу, обнавља врлине, утврђује у нама ону чистоту душе, која је била у прворођеном Адаму, све до његовог пада у грех.

У размишљањима о Божанственој Литургији  Епископа Серафима Звездинског  налази се опис виђења једног подвижничког старца, који јасно карактерише значење причешћивања Светим Тајнама за хришћане. Подвижник је видео:  „Бесно море, таласи се дижу и хуче, стварајући страшни призор. На супротној обали је била лепа посуда. Оданде је допирао пјев птица и опојан мирис цвећа.

Подвижник је чуо глас: „Пређите преко овога мора“. Али проћи је било немогуће. Дуго је стајао у недоумици како да пређе, и опет зачу глас: „Узмите два крила, која су дарована божанском Евхаристијом: једно је крило – Божанско тело Христово, а друго крило – Његову Животворну Крв“. Без њих, ма колико велики био подвиг, немогуће је доћи до Царства Небеског“.

Једном  је старац Партеније Кијевски , у осећању испуњеном страхопоштовањем (страхом Божијим) и жарком љубављу према Богу, дуго понављао у себи молитву:  „Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби“ , и зачу тихи, слатки глас:  „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени и ја у њему“.

У неким духовним болестима тајна Причешћа се јавља као најбољи и истински лек: тако, на пример, када човека нападну такозване „профане помисли“, духовни оци препоручују да се против њих боримо чешћим причешћивањем светим Тајнама.

Свети праведни Јован Кронштатски  пише о значају тајне Евхаристије у борби са јаким искушењима:  „Ако осетиш тешкоћу у подвигу и осетиш да одједном не можеш да се одупреш злу, трчи код свог духовног оца и замоли га да те сједини са светим Тајнама. То је највеће и најјаче оружје у борби . Душевном болеснику свети Јован је препоручивао, као средство за лечење, да буде код куће и да се чешће причешћује Светим Тајнама.

По пракси Цркве, тајне покајања (исповести) и причешћа следе једна за другом одмах.  Преподобни Серафим  каже да се препород душе остварује кроз две тајне:  „покајањем и савршеним очишћењем од сваке грешне нечистоће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове “ .

Само покајање није довољно за очување чистоте срца нашег и за јачање духа у побожности и врлини. Господ је рекао:  „Када нечисти дух изађе из човека, он ходи по безводним местима и тражи починак; и не нашавши, каже: 'Вратићу се своме дому одакле сам изашао'. Па кад дође, нађе га пометено и уредно. Затим оде и доведе седам других духова, горих од себе, и када уђу, тамо живе; и последње стање човека тога биће горе од првог“  (Лк. 11, 24-26).

И тако, ако нас покајање чисти од нечистоте душе наше, онда нас причешће Телом и Крвљу Господњом благодаћу храни и спречава повратак злог духа у нашу душу, који је покајањем био прогнан.

У исто време, колико год нам је потребно општење Телом и Крвљу Христовом, оно не може имати места у нама, ако му не претходи покајање.

Апостол Павле  пише:  „...Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.(1. Кор. 11, 27-30).
Како читамо, по речима светог апостола Павла, тајна причешћа биће делотворна само уз потребну припрему за њу, уз претходно самоиспитивање и покајање за грехе. А ако се ово друго није догодило, онда човек себе осуђује на слабост, болест, па и смрт.

Шта би нам могло послужити као показатељ да ли смо добро припремљени да приступимо тајни Причешћа. Овом приликом указаћемо на мишљење  Преподобног Симеона Новог Богослова:  „Једном смо читали богонадахнуте речи светог оца нашег Симеона Студијског – ’брате, никад се не причешћуј без суза’. Преподобни Симеон разјашњава особине делатног духовног живота, испуњеног трудом покајања, да ће они који таквим животом живе задобити чулно срце и нежност, тако да ће сузе увек пратити причешће. Они који свој живот проведу у самозадовољству, лењости, беспосличарству, не кајању и несмирењу, они увек остају тврдог, жестоког срца и никада неће сазнати шта представљају сузе причешћа.

Како  пише архиепископ Арсеније Чудовској :  „Величанствено је дело примити Свете Тајне и плодови тога су велики: обнова нашег срца Духом Светим, блажено расположење духа. А како је тај посао величанствен, толико бриге, савесности и припрема од нас захтева. А ако хоћеш да примиш благодат Божију од Светог Причешћа – труди се на све могуће начине да исправиш своје срце“ . Међутим, овде треба поменути и речи  Светог Теофана Затворника:  „Деловање тајне Причешћа не одражава се увек у нашим осећањима, али је понекад и скривено од нас".

протојереј Златко Ангелески

https://liturgija.mk/