На овај дан празнује се пренос моштију Светог Атанасија Великог, архиепископа александријског, и чудеса која су се над њима догодила.

Свети Атанасије Велики оставио је за собом велики број списа и читаву ризницу духовних бисера, напр.: „Наш је дом Црква и у њој треба да нам је и мишљење једно исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: Уселићу се у њих, и живјећу у њима (II Кор. 6, 16), и: Овдје ћу се населити, јер ми је омиљело (Пс. 132, 14). А то `овдје` где је ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност?“ (Томос Антиохијцима, 1). Или: „Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи – Он свему даје биће (Против Јелинâ, 28).

Житије Светог Атанасија Великог 

https://mitropolija.com/2024/05/15/sveti-atanasije-veliki-5/

Душа, по дефиницији, стреми добру, правди, светости, па зато, када се на свом животном путу суочи са супротним појавама, постаје малодушна. И пре свега, зато што човек схвата своју немоћ пред бројним силама зла које владају около.

За арогантног, модерног човека, васпитаног у атмосфери успеха, напредовања у каријери и признања, осећати се немоћно је страшно. Ово је колапс свих животних ставова и циљева. Али, хришћани имају другачије погледе.

Побожне душе су увек свесне ограничења својих снага и могућности, као што псалмиста каже: „Када се разоре темељи, шта ће праведник учинити?“ (Пс. 10:3).

У таквим случајевима верници се ослањају на вољу Господњу. На крају крајева, каже се да „што је људима немогуће, Богу је могуће“ (Лука 18:27).

Ослонити се на Божју вољу значи потпуно веровати Господу. Као што је Аврам веровао Њему, који је, по речи Створитеља, био спреман да жртвује сопственог сина, знајући да Бог неће дозволити никакво зло и да ће све сам уредити.

Али, авај, ми немамо веру Аврамову. Често морамо да приморавамо себе да верујемо Богу. Заиста, поново запалити пламен вере у себи је посао, и то често прилично тежак. С времена на време морате се отрести страхова, сумњи, малодушности из своје душе, устати и кренути даље. Треба се само искрено поверити Божијем Промислу, треба само схватити да је сва наша судбина у рукама Господњим, да све наше тешкоће бледе пред Божјом благодаћу, као и све сумње које ствара наш несавршени земаљски ум.

Изреке Соломонове говоре: „Уздај се у Господа свим срцем својим, а не ослањај се на свој разум. На свим путевима својим признај Га, и Он ће управљати стазама твојим“ ( Посл. 3:5, 6 ). И ово је пут за све нас.

митрополит Антоније Паканич

приредила: Ј.Г.

извор

"Душа се укрепљује подвижничким трудом ; када све чини у мери, то изгони малодушност .

Ко је господар стомака, исушује жељу и његов ум не постаје роб девијантних мисли.

Ум апстинента је храм Духа Светога. Ум прождрљивца дом је гавранима .

Засићеност разним јелима изазива пожуду. Оскудица чини слатким и обичан хлеб.

Удаљите се од онога који живи у одрођености, чак и ако има велику славу.

Учините вредну особу својим пријатељем и у њему ћете наћи заштиту."

Ово и још много тога може се прочитати у речима преподобних и богоносних отаца. Важно је схватити да се наш духовни успех не може постићи без дела, без брижног живота, без молитве и светотајинског живота, без хијерархије и послушања. То наглашавају светитељи увек и свуда.

Стварамо лажни осећај да, ако читамо духовне књиге и комуницирамо са неким очевима, монасима и монахињама, онда смо духовно „у реду“.

Потребно је духовно "насиље". Без подвижничког "насиља", односно без самоодрицања и искорачења из наше удобности и без обрасца себе, нећемо моћи да се излечимо од својих страсти.

Неопходна је унутрашња борба против наших страсти и себичности. А овај подвиг се заснива на смирењу и послушности, побожности и вери. Страх Божији рађа све наведено и истовремено га учвршћује. Само тако се у нама може родити љубав.

Само тако можемо окусити присуство нашег Христа и у овом животу. Лепим речима и рецептима за срећу и успех, који се заснивају на манирима лепог понашања, не постиже се ни очишћење од страсти ни просветљење.

Духовни живот захтева труд и сузе, храброст и уздржаност, подвижништво и трпљење, послушност и смирење, пажњу и молитву, проучавање божанских закона и њихову примену.

Плитко и површно хришћанство које живимо, није довољно. Ако заиста желите да се спасете, престаните да живите површно и осредње, престаните да лажете себе да је довољно то што радите. Ако хоћеш да будеш прави ученик Христов, држи све Његове заповести, без уступака.

А ако си пао, устани кроз покајање,и плачи за грехом својим док сузе не поквасе епитрахиљ твога духовника.

А ако се демони боре против тебе, бори се са њима молитвом и постом. А ако мислиш да се мучиш, сломи се кроз чисту исповест и послушање своме свештенику.

Са нерадом и изопаченошћу нико није напредовао у Христу. Одбаците световност и обуците се у чедност и разборитост, иначе ће ваш живот проћи, али ваше страсти неће проћи и остаће као ваши тирани, а такође и тирани над другима.

Уложите у свој живот подвиг који ће бити плод ваше послушности и расположења да угађате Господу вршењем Његове воље.

Усуди се, брате мој, да се одупреш мраку задовољстава и „лаком“ животу, јер ћеш иначе окусити само патњу и испунити своје тело и душу ранама.

Бог ти показује Небо, не дозволи себи да гледаш путеве пуне блата и земље.

архимандрит Павлос Пападопулос

приредила: Ј. Г.

извор

Видимо колика је уопште љубав и солидарност међу члановима клубова, тимова, скупова и сл., али то, нажалост, не видимо често у Цркви. Ићи ћемо у нашу парохију и можда нећемо знати оног што стоји поред нас. Веома често дајемо ружнe коментаре ако се неко често причешћује, или ако неко долази први пут, или долази после дужег одсуства.
Често се питамо зашто млади не долазе у цркву, али се не питамо, ако дете дође, шта ће наћи у парохији? Хоће ли наћи загрљај? Хоће ли пронаћи праву љубав? Да ли ће наћи породицу чији ће бити део и имати Христа за оца, или ће наћи трачеве и поуке?
Младић ће отићи у свој фудбалски клуб, поделити ту муку са пријатељима, а сви ће му рећи: „Брате, ми смо ту са тобом, шта год да имаш, ми смо уз тебе“. Хоће ли то исто наћи у Цркви?
Ако неки члан тела, нпр. рука, нога итд., почне да ради шта хоће, хоћемо ли имати јединство? Не, наравно да ћемо имати сакаћење.
Познавао сам децу која су била веома блиски пријатељи у рок бендовима, фудбалским клубовима, и заиста сам се дивио њиховом пријатељству. У црквеним круговима ретко ћете наћи такве односе.
Међу парохијанима често влада „договор“, а не веза и љубав без граница. „Ја ћу теби, ти ћеш мени...“
Колико људи нам каже да не жели да дође на парохију, већ да иде у неку удаљену цркву, јер су у парохијској цркви разочарани понашањем и желе да сачувају свој мир. Али зашто?
Врло често парохија личи на породицу чији су се чланови посвађали и само толеришу једни друге у одређеном простору. Међутим, постоје и парохије-дијаманти, који су слика неба и осећаш се као код куће... Добро је следити такве примере.
У парохијама често долази до искушења и свађа између људи који имају црквена послушања, па и са свештеницима који служе пред Светом трпезом. Многи верују да су резервисали ВИП место на небу, а о другима говоре ружне ствари.
Пре него што сам постао свештеник, питао сам свог духовника зашто се свештеници међусобно не друже, а он ми је одговорио: „Кад постанеш свештеник, разумећеш...“. Коначно сам схватио…
Нећу ићи у цркву само да бих испунио своју индивидуалну верску дужност, већ ћу ићи у сусрет својој браћи! У сусрет људима са којима седимо раме уз раме за трпезом, заједно са Христом! Са мојом браћом, са којом се причешћујемо истом кашиком! И са свештеником – оцем нашим, који ће нас чувати и водити у наручје Божије!
Колико пута идемо у храм и чим уђе неко ко нам се не свиђа или с ким смо се посвађали, кажемо: „О! Опет онај! Шта ради овде!”
Колико пута смо у искушењу – посебно у малим сеоским парохијама – да окренемо главу током службе када чујемо да неко улази да би видели ко је то и падају нам на памет разне мисли? Колико пута се бавимо и поповом породицом и шта ће купити за кућу или хоће ли ићи на море?
Сећам се случаја свештеника који је оптужен што је са децом возио бицикл!
У већини провинцијских парохија становници се деле на „црквене“ и „нецрквене људе“.
Нажалост, имамо сујеверну затвореност којој придајемо сотериолошки значај. Пошто радим једно или друго у Цркви, ја ћу се спасти и не морам ништа друго да радим. Христос нам даје слободу, а не ропство.
Зашто се све ово дешава и шта је решење на крају?...
Решење ће доћи када схватимо да Православље није религија или паганска секта, већ је откривање Христа, стварни однос са Христом кроз свете тајне и стварни однос према ближњему и према свему створеном. Православље је пут исцељења, Црква је Тело Христово и ми смо болесни чланови који желимо здравље и исцељење. Ово здравље долази и кроз ближњег. Христос и лик ближњег нису две различите ствари. Нека Христос постане наш живот, нека нам Црква постане цео живот – почевши од  "добро јутро” које кажемо продавцу, од загрљаја жени и деци, од осмеха који дајем на бензинској пумпи или пиљару. Христос је свуда .
Једно велико зло у нашем духовном животу је то што не допуштамо Христу да делује, односно кажемо му шта треба, а шта не! Како ћемо наћи пут спасења када од Христа направимо „марионету свог живота“ и идола кога желимо да повинујемо својој себичности... Напустимо то коначно и пустимо Христа да нам ослика пут спасења у нашим животима.
Уђимо у Цркву, похитајмо да постанемо једно, да помогнемо, загрлимо, опростимо и постанемо Његова деца. Доживимо парохијски загрљај!!!
Успећемо! Загрљај је ту, код Крста, чека нас...
Хоћемо ли одбити?

О. Спиридон Скутис

https://hristianstvo.bg

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.
Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање.
Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.
Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу.
По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да се одрекне своје вере. Цар тада нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама.
Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив. Мучења су, по наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове највећег мађионичара у царству, по имену Атанасије, и њиме савлада Георгија. Атанасије се одазва цару и припреми два напитка – један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када Георгије опет оста жив.
На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: “И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.”
Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.
Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године. Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело – и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц. Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем.
Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву.
Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије – ” Георгије и Аждаја”.
Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог свеца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светац заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Слави се по новом календару, 23. априла.
Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.

https://spc.rs/sveti-velikomucenik-i-pobedonosac-georgije/

Христос васкрсе!

Помолимо се, драга браћо и сестре, за радост Васкрслог Господа, који је главни садржај наше вере, да опере све наше слабости, све наше грехе, да нас подигне из немоћи коју понекад осећамо пред лицем тешкоћа. Да победимо све страхове који нас муче. Помолимо се да ова радост отера од нас све оно лоше што носимо у себи.

Радост Васкрслог Господа је главно благо које нам је Бог припремио, нешто најчудесније што нам је дато, како каже пророк: „ око не видје , ухо не чу, а ум људски не улази у оно што је Бог припремио онима који га љубе“. Оно што ухо није чуло, није око видело и никоме није пало на памет, јесте управо то да је Христос васкрсао из мртвих, победио смрт, и победивши све наше страхове и све наше грехе, дао нам је велику моћ спасења. Христос је васкрсао из мртвих и спасио нас од понора греха. Скупо сте купљени, каже Апостол, мислећи на Христову смрт и Његово васкрсење из мртвих. Запамтите да сте скупо купљени.

Нашег Господа и Спаситеља зовемо „Искупитељ“ јер је Он искупио наше грехе, јер нас је искупио од ропства греха. А ми који смо искусили Његову смрт и Васкрсење не можемо више ни на који начин грешити. Наш главни задатак је да прерастемо своје грехе, да победимо своје грехе. А главно средство за то нам је већ дато — ова иста радост од Васкрслог Господа. И нека испуни наша срца, нека живи у дубини наших душа и преобрази наше животе, преобрази све у њему.

Наши животи су понекад изузетно компликовани и поред тога веома тешки. У нашим животима трпимо озбиљна искушења — болест, финансијске проблеме, проблеме са породицом и пријатељима који раде ствари са којима се не слажемо. Али све то не треба да нас, браћо и сестре, обесхрабри, иако имамо разлога за очајање. Било би сасвим природно бити очајан, било би сасвим природно очајавати, да Христос није васкрсао из мртвих, да Христос није победио смрт, да Христос није победио наше страхове, све би ово било природно. Било би сасвим природно да сви људи буду депресивни јер имају великих потешкоћа у животу.

Али Христос васкрсе, па стога, браћо и сестре – јер Христос васкрсе – стога се све у свету преобрази. И ти и ја смо се такође преобразили. Трудимо се томе, трудимо се увек да се преображавамо, трудимо се да живимо у радости Васкрслог. И, како каже у канону Преображења Господњег, мењајмо се на боље, трудимо се ка бољем, а не, као што понекад бива, да се заглавимо у лошем у нама. Размислимо о овоме и замолимо Васкрслог Господа да нам да благослов, да нас благослови и учврсти, да учврсти свакога од нас и да нам да нову снагу.

Христос васкрсе!

о.Ђорђе Чистјаков

https://www.bogonosci.bg

Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо” или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо”. Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19).

Црква Христово Васкрсење празнује од тренутка Његовог силаска у ад (пакао, јевр. шеол, прим. прев.), где је од власти смрти и ђавола ослободио душе старозаветних праведника. Ево на који начин то празнује наша Црква. Из богослужбених текстова јасно је да празновање Васкрсења почиње од Великог петка, као што видимо из последовања јутрења на Велику суботу, када се износи плаштаница. Исто тако, и беседе Светих Отаца на Велики петак заправо говоре о васкрсењу и победи. То се испољава и у свештеној иконографији Васкрсења. Црква је одредила да се за истинску икону Васкрсења Христовог сматра изображење Његовог силаска у ад. Наравно, постоје и иконе Васкрсења које изображавају Христово јављање мироносицама и ученицима, али је икона Васкрсења превасходно изображење уништења смрти. Оно се догодило Христовом силаском у ад, када је Његова душа, заједно с Његовим божанством (тј. с Његовом божанском природом), сишла у ад да би ослободила душе старозаветних праведника који су га ишчекивали као Избавитеља.Изображење Васкрсења Христовим силаском у ад има многе и озбиљне богословске разлоге. Као прво, зато што нико није видео Христа у часу када је устао, кад је изашао из гроба „запечаћеног каменом”. Земљотрес и силазак анђела који је одвалио плочу са гроба догодили су се да би се жене-мироносице увериле да је Христос васкрсао. Као друго, зато што је Христова душа, сједињена с Његовом божанством, сишла у ад и уништила власт смрти и ђавола, будући да је Он Својом сопственом смрћу победио смрт. Из православног предања јасно се види да је Христовом смрћу потпуно поражена смрт. Услед тога, у Цркви певамо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи…” Његова тријумфална победа над смрћу догодила се свакако у оном часу када је Христова душа, сједињена с божанством (божанском природом), уништила смрт. Као треће, Христос је Својим силаском у ад од смрти ослободио Адама и Еву. Дакле, пошто је посредством Адама дошло до пада васцелог људског рода и пошто је он наш родоначалник, тако и посредством Адамовог васкрсења окушамо плодове васкрсења и спасења. Због јединства човечије природе, оно што се догодило праоцу, догодило се и васцелој човечијој природи. Из тих разлога се карактеристичном иконом Васкрсења Христовог сматра Његов силазак у ад, јер је суштина празника Васкрсења умртвљавање смрти и свргавање ђавола: Умртвљење смрти и адово укидање празнујемо, певамо у Цркви. Рушење ада и умртвљавање смрти јесу најдубљи смисао празника Васкрсења. У Светом Писму изображњење ада се користи символично, да би означило власт смрти и ђавола. У том смислу су каракретистичне речи апостола Павла: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, ђавола, и да избави оне који од страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 14-15). Моћ (сила) смрти се, дакле, изједначује са влашћу ђавола.

Из тог разлога, у православном предању пакао није једноставно неко место, него господарење смрти и ђавола. За душе оних људи који се налазе у власти ђавола и смрти кажемо да се налазе у аду, односно паклу. Управо би у том смислу требало да разматрамо учење Цркве о Христовом силаску у ад, када је Христос прихватио да умре и тако ступио у власт смрти, а онда силом Свог божажанства победио смрт, учинио је потпуно немоћном и лишеном силе, дајући Својом сопственом силом и влашћу сваком човеку могућност да избегне господарење, власт и силу смрти и ђавола. О Христовом силаску у ад налазимо сведочење у Саборној посланици апостола Петра, у којој се каже: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом, а оживевши духом, којим и сиђе да проповеда духовима у тамници (1. Петр. 3, 18-19).

У црквеном предању, много је речено о Христовом силаску у ад, и то у смислу да је Он ступио у власт и царство смрти. Постоје значајни тропари који се певају на вечерњој на Пасху (Васкрс), а који почињу реченицом „данас јецајима вапи”. У њима се каже да је ад (пакао) представљен како јеца, а онда, између осталог, говоре и о томе да је Он поништио његову власт, јер је Христос ослободио оне над којима је пакао вековима имао власт. Карактеристичне су речи: Развеја се сила моја, Пастир се распео и Адама васкрсао.., испразни гроб Распети и не надјача сила смрти. За ово место веома је значајно и Поучно слово св. Јована Златоустог, које читамо после васкршње литургије. Поред осталог, овде је речено да се ад (пакао), кад је сусрео Христа, огорчио и поништио, да је био унижен, умртвљен и свргнут… У наставку је речено да је ад, са Христовом смрћу на крсту, примио смртно тело, а нашао се пред Божанством, примио земљу-прах а сусрео небо, да је примио оно што је видео, тј. људско тело, људску природу, а био побеђен од Онога Којега није видео, односно од Божанства. Учење Цркве о Христовом силаску у ад описао је и свети Јован Дамаскин у једном тропару пасхалног канона. Навешћу га у целини, будући да је он свима познат: „Сишао си у преисподњу и поништио резе вечне што су држале свезане, Христе, и тродневно, као Јона из кита, из гроба васкрсао”. Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10).

Сликовито се изражавајући, он каже да је Христос у ад сишао „богодолично, борбено, самовласно, у пратњи не само дванаест легиона, него небројеног мноштва и хиљада анђела”. Пре него што је Христос стигао у сеновите тамнице ада, ту је ступио архистратиг Гаврило да би благовестио о доласку Христовом, јер је управо он о томе благовестио и Пресветој Богородици. Он каже: Подигните врата, кнежеви ваши. У наставку се оглашава арханђео Михаило: Подигните се, врата вечна. Све анђелске силе су ускликнуле: Срушите се, ланци нераскидиви… Уплашите се, тирани безакони. Појавио се Христос и изазвао велики страх, пометњу и ужас. Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).У наставку, свети Епифаније описује задивљујућу Адамову беседу са Христом. Адам је зачуо кораке Христа Који долази, исто као што их је чуо и у рају, после преступа и непослушности. Тада је осетио зебњу и страх, а сада радост и ликовање. Покајани Адам је ускликнуо, обраћајући се свим душама: „Господ мој са свима”, а Господ му је на то одговорио: „И са духом твојим!” Затим га је узео за руку и васкрсао, обзнањујући шта је учинио за његово спасење и за спасење васцелог људског рода.Из свега што је речено, јасно се показује циљ због којега је Христос сишао у ад. У реалности, Он је ступио тамо где је владао ђаво, да би га погубио… Христос је овде свезао ђавола, тако да овај нема више никакву власт над људима… Међутим, Господ је сишао у ад и зато да би све испунио светлошћу Свог божанства. Апостол Павле износи ово учење, говорећи: А оно „узиђе”, шта је, осим да прво и сиђе у најдоња места земље? Онај Који сиђе исти је Онај Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4, 9-10). Према томе, Христов силазак у најдоња места земље догодио се зато да би се све испунило Његовом светлошћу и да би реално била свргнута сила смрти. Уистину, требало би разликовати оно што је енергија Божија која све испуњава и обоготворујућа енергија Божија којој су причасни само обожени. Свети Григорије Богослов каже да је оне што се Богу клањају требало пронаћи не само горе (тј. на небесима), него и доле, како би се све испунило и напунило славом Божијом. У тој перспективи написани су и тропари наше Цркве: Да би се све испунило славом Твојом, сишао си у преисподњу земље. И свети Јован Дамаскин свечано пева: „Сада се све преиспуни светлошћу, и небо, и земља, и преисподња. Нека свака твар слави Васкрсење Христово које се у њој утврди”.Најзад, Христос је сишао у ад да би се и тамо поновило и извршило све оно што се догодило на земљи. Као што је на земљи проповедао о миру, као што је грешнима отпуштао грехе, давао светлост оку слепога и постао узрок спасења свима верујућима и узрок суда над неверјем свих неверујућих, требало је да се то исто догоди и у аду, где су се налазиле душе умрлих, како би васцела људска природа и васцело човечанство зачуло спасоносну вест Христову. Као што је онима који обитавају на земљи изашло Сунце правде, тако је требало да и оне, који су обитавали у тами и у сени смртној обасја светлост Божија (св. Јован Дамаскин)… Наравно, Христовим силаском у ад нису се спасли сви који су се тамо налазили, него само праведници који су, у различитим степенима, достигли обожење. Свети Епифаније каже да се нису спасли сви који су тамо били, него само верујући. То би требало протумачити тако да су Христа препознали они који су током читавог свог живота били у заједници са бестелесним Логосом. 

Из других места Светог Писма и из светоотачког предања знамо да су просветљење и обожење постојали још у Старом Завету, али за оне који су се удостојили да „виде” бестелесног Логоса и да достигну обожење, с том разликом што тада још није била укинута смрт, због чега су и они силазили у ад. Христос је Својим силаском у ад разрушио власт смрти и сви они, који су имали заједницу с Њим и који су поверовали да је Он силан и моћан, да је Он Спаситељ људи, били су ослобођени.

Једном је Христос у параболи говорио о Свом тродевном васкрсењу, онда кад је рекао: Срушите овај храм и Ја ћу га за три дана подигнути. Јудејци су мислили да говори о Соломоновом храму, за који је било потребно четрдесет шест година да би га изградили. Међутим, Он говораше о храму тела Својега. Чак су и његови ученици ово разумели тек после Његовог васкрсења (в. Јн. 2, 19-22). У другим случајевима, Христос је јасно говорио о свом тродневном васкрсењу: И поче их учити да Син Човечији треба много да пострада, и да ће Га одбацити старешине, и првосвештеници, и књижевници, и да ће Га убити, и да ће после три дана васкрснути (Мк. 8, 31). Ово учење се толико раширило да су они, који су присуствовали крсној жртви на Голготи, са хулом говорили: Ти Који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси Сам Себе (Мт. 27, 40). Исто тако, архијереји и фарисеји су затражили од Пилата да запечати гроб, јер су се сетили да је Христос за живота говорио: После три дана устаћу (Мт. 27, 63).Ми кажемо да је Христос после три дана устао из гроба. Наравно, када говоримо о Васкрсењу, ми не кажемо да је умрло божанство (божанска природа), него да се душа, која се одвојила од тела али се није оделила од божанства, опет вратила у тело, и Он је на тај начин васкрсао из гроба.Христос је васкрсао у јутарњим часовима недеље. Није нам познато тачно време Васкрсења, јер Га нико у том часу није видео, али оно се потврдило кад су жене-мироносице дошле до гроба да би Христово тело помазале миомирисима. Према томе, недеља је, као први дан седмице, истовремено и дан Васкрсења Христовог. Ако је Христос у суботу победио власт смрти, онда је у недељу све уверио да је васкрсао и да је Он победник смрти и ђавола.

Веома је значајно да су васкрслог Христа најпре виделе жене-мироносице. Апостоли су били престрашени оним што се догађало и били су затворени у горњој соби (у Јерусалиму), док су жене, и пре него што се сасвим разданило, с љубављу, топлином и одважношћу пошле на гроб да миомирисима помажу Христово тело. Нису се уплашиле ни помрчине, ни пустоши и ненастањености тог места, ни војника. То значи да су човеку, да би се удостојио да види васкрслог Христа, потребни и љубав и одважност. Васкрсење Христово не би требало да прослављамо као неки историјски или друштвени догађај, него као догађај онтолошки, а што означава да треба да постанемо причасници благодати Васкрсења. Као подвижничка борба, пост који током Четрдесетнице претходи овом празнику има за свој циљ што потпуније учешће у тајни Васкрсења: сви Свети Оци уче да је за достизање овог циља неопходно очишћење како телесних, тако и душевних чула. Циљ човековог духовног живота јесте да се сједини са васкрслим Христом, да Га созерцава у дубинама свога срца. Христос васкрсава у срцу, умртвљавајући острашћене помисли које се овде налазе под утицајем ђавола и побеђујући страсне слике и насртаје греха, као што је некад надвладао печате гроба (св. Максим Исповедник). Према томе, овде се не ради о неком спољашњем, обичном празновању, него о празновању унутрашњем и онтолошком. Са тог становишта, св. Григорије Богослов нам саветује да не празнујемо разметљиво и световно, него на божански начин и надсветовно.Причасност тајни Васкрсења представља опит обожења. Онај, који је посвећен у непојмљиву силу Васкрсења, из искуства зна с којим је циљем Христос створио свет (св. Максим Исповедник). И заиста, човек је створен зато да би достигао обожење и да би се свет („космос”) освештао посредством човека. Према томе, онај који је себе посветио овој неизрецивој сили тајне Васкрсења, достиже обожење и испуњава циљ свог постојања, он задобија највеће познање.

https://www.svetigeorgije.dk/vaskrsenje-hristovo/

У усменој евангелизацији, два централна догађаја су била важна и чинила су срж проповеди: Голгота и Васкрсење.

О томе постоје докази из Светог писма. На пример, бирајући између дванаесторице апостола штићеника да замени палог Јуду, Свети Петар каже: „Треба, дакле, од ових људи који су били заједно с нама за све вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус, Почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе од нас, да један од ових буде с нама свједок његовог васкрсења.“ (Дела 1:21, 22). Запазимо да је првоврховни апостол Петар врло јасно указао да апостол из дванаесторице мора нужно бити сведок Васкрсења Христовог. Морао је да види Васкрслог Спаситеља да би људима испричао ово највеће и најспасоносније чудо.

О истом томе пише и свети врховни апостол Павле: „А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша;“ (1. Кор. 15,17).

Односно, Христово Васкрсење је срж наше вере. Свети Нил Синајски је рекао да је Васкрс друга душа човека.
Зато, љубљена браћо и сестре у Христу, заволимо Васкрс. Нека он постане срце и душа наших живота!

Дубоко у ноћ, да тако кажем, усред мрака, гласно се проглашавају ови велики и свети васкршњи стихови:

„Нека Бог васкрсне, и непријатељи Његови нека се расеју, и нека побегну од лица Његовог они који га мрзе.
Као што дим нестаје, нека нестану као што се восак топи у присуству ватре.
Тако нека нестану грешници од Лица Божијег, и нека се радују праведници.
Овај дан је створио Господ, радујмо се и веселимо му се“.

Ови стихови су као сјајни мачеви који пробијају и уништавају таму. И открива нам се Царство Небеско, куда нас Васкрсли Господ води.

Наши лични проблеми, наше невоље нестају пред ову велику стварност Ускрса! У Њој сви устајемо и оживљавамо!

Овај дан је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њему.

И, можда, ваш најважнији задатак на земљи јесте да уђете у овај најрадоснији и најсветији дан створен од Бога. Уђите духовно, умно, срчано. И научите да живите у њему. И никада не изиђите из њега.

Тада ће ваша тама бити уништена светлошћу Васкрсења Христовог. Демони ће се распршити и побећи. Сви ваши страхови и бриге, невоље и проблеми ће се истопити као дим, сви нерешени проблеми биће решени. И грех ће пропасти, и правда ваша обрадоваће се, сједињујући вас са Васкрслим Господом Исусом Христом, који вас лично васкрсава и лично вас изводи из гроба греха и води вас са Њим у живот вечни, у нови Јерусалим, где је све испуњено благословеном васкршњом радошћу општења између човека и његовог Творца.

Господ је лично устао да вас васкрсне. Научите да живите сваки минут и сваку секунду у овом блиставом и вечном дану Ускрса.

Ово је, можда, главни и прави смисао људског постојања.

Постаните „сведок Његовог васкрсења“.

Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

Однос са Богом, по мом мишљењу, никада није статичан. Као и у сваком личном односу, увек постоји тренутак неизвесности и променљивости.

Не расте и не придржава се било каквих унапред одређених планова или образаца „духовног живота“. Увек има и треба да има елемент импровизације.

Поштовање јутарњег и вечерњег правила и редовно учешће у богослужењима неопходно је као елемент унутрашње дисциплине. Али не можете свести свој „живот са Богом“ на то. То није скуп конкретних обавезних радњи. То је „заједнички живот“ где се речи, поступци и дела одређују не обавезом, већ обостраним саосећањем (да не кажем љубављу). Тако је Давид плесао пред Ковчегом завета, не због икаквих правила, већ према наредбама свог срца.

„Исушивање“ религиозног живота, свођење на систем једноличних правила, прилично брзо доводи до разочарања и испадања. Методизам никако није нешто што се вреднује у односу изграђеном на љубави.

Човек треба само да спозна Бога као Личност (или Надличност) и постаје сасвим природно прихватити успоне и падове, пуноћу, празнину, жар и хлађење у свом односу са Њим. Главна ствар без које су ти односи немогући је свест да не можете да живите без Њега и да вам је увек лоше тамо где Њега нема.

Шта спаја Мојсија и Јакова, Јова и Давида, Петра и Павла, старца Силуана Атонског и Јована Кронштатског? Зачудо, то нису њихови подвижнички подвизи или дела милосрђа, не њихови успеси у „духовном подвигу“ или њихова „безгрешност“. Оно што их спаја је то што у сваком од њих гори огањ љубави.

Могли су да поклекну и падну, да се наљуте на Бога и да Га прекоревају, да не послушају и прекрше Његове заповести, па чак и да упућују протесте. Али никада се према Њему нису односили равнодушно.

Јов је проклео дан и ноћ свог рођења, прекорио Бога за неправду („да тражиш у мени порок и питаш за грех у мени“), да га уништава, тлачи и презире сопствену творевину. Али то су замерке онога ко воли и који је шокиран хладноћом и неправдом Онога кога воли. А Бог му не одговара гневом, него љубављу.

Давид крши 6., 7. и 10. заповест (након што је пожелео жену свог ближњег, чини прељубу и убија свог супарника). Али схвативши свој грех, он је плакао и молио се да му Господ не одузме Дух Његов, којим он живи, и дише, и креће се, и постоји. А Господ каже: „Нађох човека по срцу своме, Давида“.

Петар се одриче Христа, али се Господ сећа речи коју је рекао: „Господе, коме да идемо?", „Ти имаш речи живота вечног“ и посебно га издваја међу свим апостолима – као темељ будуће Цркве.

У биографији сваког од  хероја вере могу се наћи слабости и неуспеси, разочарење и очај. А када би се живот са Богом свео на испуњавање правила или канона, Царство Небеско би било празно. Али „немогуће људима могуће је Богу“. Он је немоћан само пред нашом равнодушношћу.

„Окренули су ми леђа своја, а не лица“, прекори Бог Израелце кроз уста пророка Јеремије.

„Дебела су срца овог народа, и слабо чују ушима, и затворише очи, да очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обраћајте се да их исцелим“, огорчено говори Христос о Јеврејима.

„Хришћанство је или ватра или није хришћанство“.

Чак ни атеизам није толико страшан као религиозна равнодушност. Мржња према Богу или борба са Њим подразумева одређено осећање, став. Пут од мржње до љубави је дуг, али је могућ. Међутим, равнодушност је много теже заменити осећањем.

Чувени британски филозоф Ентони Флу провео је 50 година енергично тврдећи да Бога нема. Више од тридесет радова које је објавио чине основу савременог научног атеизма. Међутим, последња књига коју је написао пре смрти звала се „Бог постоји“.

Будући апостол Павле није био атеиста, али је био жестоки противник Исуса. Након сусрета са Њим лицем у лице, он постаје Његов најватренији проповедник.

Пример млакости је слика Лаодикијске цркве у Откровењу светог Јована Богослова.

У Лаодикији је живела једна од највећих и најбогатијих јеврејских заједница – седам и по хиљада мушких Јевреја. Међу њима је било много хришћана које Христос бескомпромисно проказује. Њихова млакост Га љути:

„Знам дела твоја; Није ти ни хладно ни вруће. Ех, да је хладно или вруће! Али пошто си млак и ниси ни врућ ни хладан, избацићу те из својих уста.'

Наспрам Лаодикије је град Хијераполис, познат по својим минералним изворима. Њихова вода није хладна, до смрзавања ни врела, већ млака, непријатног је укуса и може изазвати повраћање.

Такав је утисак Лаодикијске цркве о васкрслом Христу. Зашто?

Кроз Лаодикију пролази једна од најважнијих трговачких артерија – од Ефеса ка истоку и ка Сирији, која је била највећи трговачки, финансијски и банкарски центар у региону. Ово спољашње богатство коегзистира са духовним сиромаштвом. Град је био познат и по производњи текстила и посебној раси оваца са меком, сјајном љубичасто-црном вуном. Од њега су направљене ексклузивне тунике - тримите. Поносни на ову одежду, Лаодикијци нису приметили да су наги пред Богом.

Локална медицинска школа била је позната широм света по својим мастима за уши и очи. Имена неких лекара чак су била утиснута на лаодикијским новчићима. Али то није спречило Лаодикијце да буду духовно слепи.

Христос им саветује да купе злато огњем пречишћено (тј. веру искушану страдањем – 1. Петр. 1, 7) и белу одећу (духовну лепоту коју даје благодат Христова) и да очи помажу миром покајања, да би могли прозрети своју духовну беду.

Лаодикијска црква не тражи Божију љубав и не гори узвраћеном љубављу јер је самодовољна, опијена собом и својим светским успехом и не види сопствено сиромаштво срца, духовно слепило и голотињу. Њихова духовна празнина је у супротности са Божанском љубављу.

„Ко стоји близу мене, стоји близу ватре“. Немогуће је бити близу Бога и не изгорети. „Не посустајте у својој ревности; будите ватрени духом; Служите Господу“ (Рим. 12,11), апостол Павле се обраћа хришћанима.

Бог је у стању да прихвати наше порицање, мржњу, непослушност, негодовање, протест, али не и нашу равнодушност. Чак и ако је праћено тачним вршењем верских обреда и правила. Бог тражи срце човека и не требају му његове жртве.

о. Јован Бурдин

https://hristianstvo.bg

Зато се Крст Христов назива Животворним. Зато се на јутрењу Великог петка у молитвама налазе стихови о томе како ће нас Господ просветити Крстом Својим. И такође речи у стихирама: „дошао си да дарујеш живот а не смрт“.
Он је и ово страдање и смрт у виду распећа прихватио потпуно добровољно ради нас. Јеванђеље јасно показује да је Спаситељ знао ко ће Га издати и када ће и где бити ухапшен. И чим поче борба између страже првосвештеника и апостола, која би се, иначе, могла завршити победом ових других, Христос заповеда Петру да положи мач речима: „...Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26:52, 53); „...Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јован 18:11). Из овога се јасно види да Господ добровољно иде у страдање. И Он дозвољава да Га ухапсе.
А на крају Страдања, пре своје смрти, Спаситељ изговара једну реч: „Сврши се!"(Јован 19:30). Искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа је остварен. На задивљујуће тајанствен, потпуно несхватљив начин, крв Богочовека проливена на Крсту опрала је наше грехе, уништила их и исцелила нас, отворивши пут спасењу. Како се лепо каже у тропару шестога часа: "Извршио си спасење, посред земље, Христе Боже, раширио си на Крсту твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који вичу: Господе, слава Теби. "
А шта се дешава после Христове смрти? Из пробушене ране тече крв и вода, умивајући свет и испуњавајући га благодаћу двеју Тајни – Крштења и Евхаристије. Земља се затресе, сунце се помрачи, а неки од мртвих васкрснуше. И црквена завеса над Светињом се расцепа. Шта то значи? Комплетно обнављање света. Човечанство и сва творевина се обнављају. И отварају се врата раја, где за Господом улази покајани, разборити разбојник, који је рекао: „...Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лука 23:42).
На јутрењу Светог и Великог петка лепо се каже о свему томе: „Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби."

Дошло је до обнове човечанства и управо зато Црква нуди да буде распета са Христом у Страсну седмицу, а посебно на Велики петак, да буде распета са Христом, како пишу Свети Оци, интелектуално, фигуративно, духовно, срчано на службама ове Велике седмице.
Храм ваше душе ће се поколебати у великој тузи због Смрти Христове и великој радости због предстојећег Васкрсења Христовог. Пламен ваше гордости ће се угасити, умрети, помрачити. Ваша душа ће васкрснути, оживети и видети да је камени и мртви зид грехова и страсти поцепан и порушен и у овој великој чистоти пут у Царство Небеско ће постати видљив!
Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

Најспасоноснија Света Тајна! Господ мења уобичајени ритам и ритуал старозаветног седера (верски оброк који се служио у јеврејским домовима), едукативне и симболичне трпезе-сећања на прошли догађај избављења Јевреја из руке фараона, преласка Црвеног мора и уласка у обећану земљу .
Eво, два нова благослова и две нове ствари - квасни хлеб и додатна чаша вина и све се концептуално и дубоко, суштински мења. Завршава се старозаветни седер и почиње новозаветна Литургија. Побеђена је смрт и грех целог човечанства. И читаво човечанство је потенцијално уведено, не у обећану земљу, већ у широко отворено Небо – у Царство Небеско. Понављам, уводе га два благослова и два предмета: хлеб и вино, али Бог, који седи за трпезом Тајне вечере, својом силом и вољом претвара хлеб и вино у највишу светињу на свету – Тело и Крв Христову!
„И док су јели, Исус узе хлеб, благослови га, преломи га и даде ученицима, и рече: Узмите, једите: ово је тело моје. И узевши чашу и заблагодаривши, даде им је и рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новозаветна, која се за многе пролива ради опроштења грехова“ (Матеј 26: 26-28).
Речи о Телу и Крви Христовој, изговорене од самог Бога, постају језгро, средиште око којег, као град око животворног извора, постепено расте Литургија.
И тако се сам Бог „отворио“ да бисмо ушли у Њега, сјединили се са Њим, постали део Њега, да би Крв Божија текла у нашим венама и да би Његово Тело постало део нашег тела.
Величанствена љубав Божанска без дна, пред којом дрхтиш и клањаш се са великим страхом Божијим и уједно са великом радошћу, и осећаш Бога са насладом, задивљујуће Га созерцавајући у Тајнама Цркве.
Зашто је то Тајна? Јесу се окупили иза затворених врата због страха од Јевреја, то је тачно, али мислим, и зато што се на неки тајанствен начин Господ Свемогући сједињује са човеком и човек у Њему постаје бог. А ово је највеће задовољство и највећа срећа на земљи и на Небу.
Шта да радимо? Како правилно унети ову тајну? Господ у Светом Јеванђељу одговара на ово питање: узмите лавор, узмите пешкир и оперите људима ноге. Преобразите свој живот у служење Богу и људима. О томе је говорио и Син Човечији током Тајне вечере: „А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. А он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.“ (Лука 22:24–27).
Буди као Христос усред света! Жртвуј себе за милосрђе, доброту и љубав, и Бог ће ући у тебе. Тада ће настати таква радост и таква срећа о којој је немогуће и сањати и нико ти их никада неће одузети.
И у твом срцу ће се десити велика тајна, за коју је немогуће наћи речи у овом животу, али ће ова тајна за тебе постати сам живот – живот вечни и вечно спасење.
На црквеном престолу сија патена са Телом Христовим и Чаша са Његовом Крвљу. Бог те чека. Он чека да пожелиш да будеш срећан.
Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru