Џон Зерзан: Тишина

Тишина је некада, на различите начине, била саставни део осамљивања. Данас је одсуство тишине то које свет чини све празнијим и изолованијим. Њени извори су нападнути и опустошени. Машина наставља свој глобални марш, а тишина се своди на све уже појасеве у које још није продрла бука.

Цивилизација је завера буке, која треба да обавије нелагодну тишину. Велики љубитељ тишине, Витгенштајн, био је свестан значаја њеног губитка. Бучна садашњост је доба све краћих интервала пажње, ерозије критичког мишљења и све мање способности за дубоко проживљена искуства. Тишину је, као и таму, све теже пронаћи; али, мисли и дух вапе за њиховом подршком.

Наравно, има различитих врста тишине. На пример, ту је изнуђена или добровољна тишина страха, туге, послушности или завере (као у слогану из кампање за борбу против СИДЕ, „Ћутање = Смрт“), што су често повезана стања. И природа се прогресивно ућуткује, као што је то показала Рејчел Карсон у својој пророчкој књизи Silent Spring(Rachel Carson, 1962; сматра се да ширење еколошке свести и покрета почиње с том књигом; нап. прев.). Али, природу је немогуће потпуно ућуткати, што је можда разлог зашто неки сматрају да је треба уништити. „На делу је пригушивање природе, што обухвата и нашу природу“, закључио је Хајдегер.[1] Зато треба допустити тишини да проговори, управо као тишина. Најзад, она и даље често говори гласније од речи.

Нема ослобођења људи, без избављења природе, а тишина је обавезни део тог покушаја. Велика тишина свемира изазива немо дивљење, над којим је медитирао и Лукреције, негде у I веку пре нове ере: „Пре свега, замислите се над чистом, јасном бојом неба и над свиме што оно обухвата: звездама, расутим свуда, над месецом и сунцем, у њиховом неупоредивом сјају. Када би се сви ти предмети данас указали нама смртницима по први пут, ако би нам искрсли пред очима неочекивано и изненада, на шта бисмо могли указати као на чудесније од те целине, чије постојање људска машта можда не би ни покушавала да схвати?“[2]

Доле на земљи, природу испуњава тишина. Годишња доба се смењују у њеном ритму; ноћу, она обавија планету, иако данас у много мањој мери него некада. Неки делови природе подсећају на велике басене тишине. Опис Макса Пикарда звучи као права поезија: „Шума подсећа на велики извор тишине, из којег она истиче у танком, спором млазу и испуњава ваздух својом блиставошћу. Планине, језера, поља и небеса, као да само чекају на неки знак да би излили своју огромну тишину на све те бучне ствари у градовима људи.“[3]

Тишина није само „одсуство нечег другог“.[4] Тачније, наше тежње се окрећу ка тој димензији, ка њеним асоцијацијама и последицама. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе.

Зен подучава да се „тишина никада не мења“.[5] Али, можда ћемо постићи бољи увид ако се окренемо од генерализујуће измештености касног модернитета. Нема сумње да је тишина културно условљена и да се зато доживљава на различите начине. Ипак, као што тврди Пикард, она нас суочава с „првобитним бићем свега што постоји“,[6] тако што нам ствари открива директно и непосредно. Тишина је примарни сусрет бића са самим собом; она је тако повезана са сфером постанка.

У индустријски заснованој техносфери, Машина је скоро успела да протера смиреност. Требало би написати посебну „природну историју“ тишине као угрожене врсте. Модернитет заглушује. Бука, као и технологија, не сме да узмакне ни корак – што никада и не чини.

Према Пикарду, ништа није толико променило људски карактер као губитак тишине.[7] Торо је тишину сматрао „неприкосновеним азилом“, незаменљивим уточиштем, које се мора одбранити.[8] Тишина је неопходна брана надирању звука. Манипулативна масовна култура зазире од ње и гледа је са одстојања, као на облик отпора, управо зато што не припада овом свету. Много тога се још увек може чути у позадини коју пружа тишина; то утире пут аутономији и машти.

„Чула се отварају у тишини“, писао је Жан-Лик Нанси.[9] Њој треба прићи као саставном делу света и осетити је целим телом, у најтишем средишту бића. Она може да осветли нашу телесност, што квалитативно одудара од жига машине, који тако одлучно настоји да нас измести из тела. Тишина нам може пружити велику подршку у ослобађању од„информатичке зависности“, која хара овим друштвом.[10] Она ослобађа простор у којем можемо доћи к себи, до тога да уопште схватимо шта заиста јесмо. С њом можемо осетити праву дубину света, у овом све тањем и једноличнијем технопејсажу.

Сведочанства о односу филозофије према тишини углавном су суморна и могу послужити као још једна илустрација њеног општег неуспеха. Сократ је у тишини видео област бесмисленог, док је Аристотел тврдио како ћутање извире из охолости.[11] Ипак, Раул Мортли је приметио „велико незадовољство речима“, али и „све веће присуство језика тишине“ у класичној Грчкој.[12]

Много касније, Паскал је изразио свој ужас над „ћутањем универзума“,[13] док је Хегел био чврсто уверен да је оно што се не може изрећи напросто неистинито, да је тишина слабост која мора бити превазиђена. Шопенхауер и Ниче били су међу онима који су наглашавали неопходност осамљивања, чиме су одступали од непријатеља тишине, као што је био Хегел.

Добар пример је и познати коментар Одисејеве авантуре са Сиренама (из ХомеровеОдисеје), Хоркхајмера и Адорна. По њима, Сирене су покушале да скрену Одисеја с његовог пута, као што Ерос покушава да спречи напредовање репресивне цивилизације. Опет, Кафка је сматрао да би тишина била много заводљивије искушење од песме Сирена.[14]

„Феноменологија почиње у тишини“, писао је Херберт Шпиглберг.[15] Стављање појава или предмета испред идејних конструкција, њена је основна претпоставка. Или, као што је то говорио Хајдегер, постоји мисао много дубља и строжија од оне концептуалне, која делом обухвата и примордијалну везу између тишине и разумевања.[16]

Постмодернизам, а посебно Дерида, оспорава све ширу свест о недовољности језика и тврди, на пример, да провалије тишине унутар дискурса представљају озбиљне препреке за значење и моћ. Тачније, Дерида снажно осуђује „насиље примитивне и прелогичке тишине“ и проглашава је за нихилистичког непријатеља мисли.[17] Та жестока аверзија добро илуструје Деридину глувоћу за присутност и узвишеност, као и претњу коју у тишини виде они којима је симболичко све. Витгенштајн је добро осећао да постоји нешто што претходи свему изрецивом и што остаје неизрециво. То је смисао познате завршне тезе из његовог Tractatus Logico-Philosophicus: „О ономе о чему се не може говорити, треба ћутати.“[18]

Да ли се тишини може прићи и размишљати о њој без постваривања, овде и сада? Мислим да у њој треба видети канал који подстиче мисао, основну претпоставку њеног развоја. Тишина може бити и димензија страха, туге, чак и лудила и самоубиства. У ствари, тишину је заиста тешко постварити, замрзнути је у нешто неживо. Стварност с којом се суочавамо понекад је нема; да ли у томе треба видети показатељ дубине још увек присутне тишине? Можда је чуђење, немо и дубоко, оно питање које пружа најбољи одговор.

„Тишина је тако прецизна“, рекао је једном Марк Родко и та реченица ме је прогањала годинама.[19] Сувише често нарушавамо тишину, само зато да би смо нагласили неки детаљ који блокира осећај за целину, чији смо део и свест о томе како је све уништавамо. Негде на Антарктику, у зиму 1933, Ричард Бирд је записао у свој дневник: „Кренуо сам у редовну шетњу око 4 поподне… Зауставио сам се да ослушнем тишину… Дан се гасио, рађала се ноћ – али, у великом миру. На делу су били неизмерни процеси и силе космоса, хармонични и бешумни.“[20] Колико тога се открива у тишини од дубина и тајни живе природе? И Ени Дилар на диван начин одговара буци: „У неком тренутку кажем шуми, мору, планинама, свету, ’Спремна сам. Сада ћу су стати и бити потпуно мирна.’ Избацујеш све из себе и само чекаш, ослушкујеш.“[21]

Пут кроз тишину не води само до природе. Сиоран указује на тајне које крије ћутање ствари: „Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини.“[22] У књизи The Body’s Recollection of Being, Дејвид Мајкл Левин нас саветује да „научимо како да размишљамо телом… и у тишини ослушкујемо телесно проживљена искуства.“[23] У сфери међуљудских односа, ћутање је често плод саосећања и знак да смо схваћени, без речи – и то много дубље него уз њихову помоћ.

Амерички урођеници су изгледа одувек придавали велики значај тишини и директном искуству. У њиховим културама ћутање је, по правилу, знак поштовања и скромности. Оно се налази и у средишту Потраге за визијом, периода у којем се појединац осамљује, гладује и зближава са земљом, да би открио свој животни пут и сврху. Норман Холенди, из народа Инуит, тврди да тихо стање смирености, звано инуинактук, доноси много бољи увид него сневање.[24] Урођенички исцелитељи су често наглашавали значај тишине као подршке мировању и нади, док је непомичност неопходна за успех у лову. Урођеничко уважавање тишине вероватно извире из те потребе за пажњом и смиреношћу.

Тишина сеже уназад све до стања потпуног присуства и првобитне заједнице, пре него што је симболичко потиснуло и тишину и присутност. Она претходи „јединству представљања“,[25] које увек настоји да „утиша“ тишину и замени је бескућништвом симболичких структура. Латински корен сâме речи, silere (Зерзан полази од енглескогsilence; нап. прев.), што значи не говорити ништа, повезано је са sinere, што значидопустити боравак на неком месту. Одвучени смо на места на којима језик најчешће остаје суштински нем. Позни Хајдегер је уважавао сферу тишине, као и Хелдерлин, његова најважнија референца, посебно из Последњих химни.[26] Та незасита жудња, коју је Хелдерлин тако снажно изразио, не стреми само првобитној, тихој целовитости, већ и све јаснијој свести да језик мора признати како настаје из губитка.

Век и по касније, Семјуел Бекет је користио тишину као алтернативу језику. У Краповој последњој траци и другим делима, он инсистира на идеји да је сав језик заправо језички ексцес. Бекет се жалио како „у шуми симбола нема ни тренутка мира, све док се не покидају велови којима језик обавија тишину.“[27] Нортроп Фрај је сматрао да је једини циљ Бекетовог дела „био управо обнова тишине.“[28]

Наше најтелесније, за земљу везано биће најбоље схвата ограничења језика, тачније, неуспех целог пројекта представљања. У том стању, најлакше је схватити ограничења језика и чињеницу да смо од непосредности удаљени увек за дужину речи. Кафка је писао о томе у „Кажњеничкој колонији“, где је штампарска преса приказана као инструмент за мучење. За Тороа, „истинско друштво је најближе усамљености, као што и најбољи говори коначно тону у тишину.“[29] Насупрот томе, масовно друштво укида шансе за аутономију, као што стеже обруч и око тишине.

Хелдерлин је сматрао да нас језик одвлачи у време, али да нас тишина задржава насупрот њему. У тишини, време расте; чини се да више не тече, већ да чека. Његове димензије као да губе границе: прошлост, садашњост и будућност нису тако оштро подељене.

Али, тишина је променљиво ткиво, а не нека једнолична маса или апстракција. Њена својства се никада не удаљавају превише од контекста, а то значи, од сфере непосредности. За разлику од времена, које тако дуго служи као мера отуђења, тишина не може бити испарцелисана или претворена у средство размене. То је разлог зашто нам може послужити као уточиште од непрекидности времена. Негде на почетку Вагнеровог Парсифала, Гурнеманц пева: „Овде време постаје простор.“ Тишина измиче тој примарној динамици доминације.

И ево нас сада у утроби Машине, која нас заглушује својим безбројним нападима на тишину и толико тога другог, с последицама које сежу веома дубоко. Тон који људи у Северној Америци најчешће мрмљају или певуше је Си (C), што одговара фреквенцији електричне мреже од 60 MHz; у Европи се „природно“ певуши повишено Сол (Gis/ G#), што одговара фреквенцији од 50 MHz. Можда ћемо у тој глобалној, све хомогенијој Зони Буке ускоро бити још дубље хармонизовани. Пико Ајер говори о свом „све јачем утиску да цео свет, у исти глас, пева исту песму, само на стотинама различитих нагласака.“[30]

Морамо се одупрети том насртају стандардизације, њене информатичке буке и убрзане, површне „комуникације“. Морамо рећи НЕ тој неумољивој, колонизаторској продорности не-тишине, која напада сва преостала не-места. То насиље, са својим казаљкама које прате пораст децибела и ширење њиховог загађујућег опсега, представља тачну меру деградације коју масовно друштво носи са собом.

Тишина све то одбацује и отвара се као зона у којој можемо обновити своја бића. Она се сабира у природи и може нам помоћи да се и сâми саберемо за битке које ће окончати нашу измештеност. Тишина је моћно средство отпора, нечујни тон који може претходити побуни. Најзад, то је оно чега су се робовласници одувек највише плашили.[31] У различитим азијским духовним традицијама, муни, неко ко се заветовао на ћутање, сматра се за особу обдарену највећим способностима и независношћу; на путу ка просветљењу, таквима нису потребни учитељи.[32]

Најјаче страсти сазревају тихо, у највећој дубини. Како бисмо иначе најречитије изразили поштовање према мртвима, најбоље пренели интензивну љубав, дошли до својих најдубљих мисли и визија или на најдиректнији начин окусили неискварени свет? У овом ојађеном пределу, туга нас је учинила „невинијим“, писао је Макс Хоркхајмер.[33] Тишина можда још више – као утешитељка, савезница и наше најјаче упориште.

Џон Зерзан

Превео Алекса Голијанин, 2007

Извор: John Zerzan, Silence (2007), Future Primitive Revisited, Feral House, 2012.
Џон Зерзан, Сумрак машина, Службени гласник, Београд 2009, стр. 215-227.