У младости био ученик светог Поликарпа, ученика апостолског, који га посла у Галију на проповед. После мученичке смрти светог Потина би Иринеј постављен за епископа. У својим многобројним списима Иринеј је час излагао веру православну, час је опет бранио од јеретика. Пострадао за Христа у време цара Севера 202. године са многим хиљадама хришћана (деветнаест хиљада).

**

Свети Иринеј, епископ Лионски, спада у најзнаменитије оце и учитеље Цркве. Живео је и подвизавао се у другом веку, посветивши сав свој живот борби са гностицизмом. Његов значај за хришћанску Цркву другога века може се сравнити са значајем светог Атанасија Великог за хришћанску Цркву четвртога века. И један и други јављају се у своме животу и раду првенствено као заштитници чистог, неповређеног црквеног учења против лажних јеретичких учења свога времена: свети Иринеј - против гностицизма, свети Атанасије - против аријанизма.Свети Иринеј се родио у граду Смирни, у Малој Азији; од ране младости одао се темељном изучавању јелинске мудрости, и постао одличан зналац грчке поезије, философије и осталих јелинских наука. Ипак световно знање није занело младог Иринеја. Чувши за духовну мудрост, мудрост хришћанску, и почевши се упознавати с њом, он се одушеви њоме и зажеле да је свим срцем усвоји, јер осећаше спасоносност и неизмерну важност њену.Истинама хришћанске вере млади Иринеј се најпре учио од светог Поликарпа, епископа смирнског. Свети Поликарп беше ученик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, који га и постави за епископа града Смирне. Као епископ он се много потруди за Цркву Христову, јер се старао не само о својој смирнској пастви, него је писао посланице и суседним црквама. По сведочанству блаженог Јеронима, Поликарп је био "вођ целе Азије у хришћанству".Ученик тако светог и богомудрог учитеља, Иринеј заволе душекорисно учење хришћанско више од сваке световне науке. Поставши ученик Поликарпа, свети Иринеј као да постаде ученик самога Господа Христа, јер свесрдно усвајаше умом својим истине хришћанске вере и сав се предаде на службу Богу. Пошто је свети Поликарп био ученик светог апостола и евангелиста Јована Богослова, то је предавао светоме Иринеју све оно што је сам слушао од очевидаца и слугу Христових - светих апостола.Због свога врлинског живота и смирене Еванђелске учености свети Иринеј би рукоположен од светог Поликарпа за презвитера и послан у Галију да проповеда реч Божију. У то време у Лиону беше епископом свети Потин, који касније своју проповед Еванђеља запечати мучеништвом за Христа. Стигавши у Лион, свети Иринеј се стаде усрдно трудити, помажући светом Потину у његовим архипастирским пословима. Након неког времена у Лиону настаде жестоко гоњење на хришћане, и свети Иринеј се показао као храбар заштитник хришћана и тврд стуб Цркве. Из Лиона свети Иринеј би послан од стране епископа Потина у Рим, да однесе посланицу исповедника епископу Елевтерију.По повратку из Рима свети Иринеј ступи на архијерејски престо светога Потина, пошто овај мученички пострада. Као архијереј, свети Иринеј мудро руковођаше своју лионску паству у тешким временима, јер многе невоље нападаху Цркву Христову: незнабожни идолопоклоници гоњаху хришћане, а безбожни јеретици стадоше стварати пометњу и раздор у Цркви Божјој. Свети Иринеј трпељиво подношаше ради имена Христова притиске и непријатности које му наношаху идолопоклоници, а против јеретика неустрашиво војеваше својом речју и својим књигама. Архипастирска делатност светог Иринеја не ограничаваше се на Лион, чије све грађане он преведе у хришћанство, него се распростираше на сву Галију. Поред тога свети Иринеј одржаваше живе везе са римском црквом и са малоазијским црквама, о чему сведоче његове посланице, упућиване тамошњим епископима.Велику ревност показа свети Иринеј у изобличавању и оповргавању ондашњих јеретичких учења. У том циљу он написа много књига, у којима богомудро оповрже заблуде јеретика И изложи и одбрани истине хришћанске вере. Од свих његових дела најзначајније је оно под називом: "Против јереси", или тачније: "Изобличење и оповржење лажноназванога знања", у пет књига. Ово дело свети Иринеј поче писати на молбу једног пријатеља свог ради оповржења јереси валентинијана, који у то време беху силно раширили своје лажно учење не само у Риму него и у Галији. Затим, желећи да покаже лажност и суштину Валентинове јереси, која понавља заблуде ранијих јеретика, свети Иринеј описа старе јереси које су се биле раније појавиле и ступиле у борбу са хришћанством, са истинском хришћанском мудрошћу побијајући све заблуде јеретика и раскривајући једино спасоносно учење хришћанске Цркве. При томе руководећа мисао богомудрог оца, светог Иринеја, јесте ово: "Сваки који жели да зна истину, треба да се обрати Цркви, јер су апостоли само њој јединој саопштили божанску истину, и, као богаташ у ризницу, положили у њу све што се односи на истину. Само је Црква врата живота".Овакво значење Цркве, као једине непогрешиве чуварке и носитељке истинског апостолског предања, свети Иринеј заснива на томе што у Цркви стално борави Дух Свети и непрестано делају божански дарови и силе. Дух Божји, по учењу светог Иринеја, обитава у Цркви од самог њеног оснивања. Он је као живот и душа Цркве; Он је покреће и управља њоме онако као што душа покреће и управља члановима нашег тела. У Цркви је дато све, чиме се извршује наше спасење. Зато што у Цркви стално и непосредно борави Дух Божји, Црква никада не може погрешити или пасти у заблуду. Отуда божанска истина, предата јој усмено или писмено од светих апостола, остаће свагда у њој једна и иста, онако чиста и божанствена каква је била и при апостолима, јер један и исти Дух Свети делао је и у апостолима, дела и сада у Цркви - у лицу њихових прејемника. Прејемство апостолског звања чува се у Цркви свуда и непрекидно, а уједно с њим чува се и апостолско предање у његовом чистом и неповређеном виду. Уопште, вели свети Иринеј, Црква, иако расејана по целоме свету, чува свуда једно и исто учење присутношћу у њој једног и истог Духа Божјег и непрекидношћу у њој једног и истог звања апостолског. Она подједнако верује, имајући као једну душу и једно срце; подједнако проповеда, учи и предаје, имајући као једна уста. Подједнако верују и имају једно и исто предање цркве и у Германији, и у Шпанији, и у Галији, и на Истоку, у Египту и Либији. Као што је сунце једно и исто у целоме свету, тако и проповед истине сија и све просвећује једна и иста у целој Цркви.Тако учећи и упућујући све, свети Иринеј спасе многе од незнабожачког идолопоклонства и од јеретичких заблуда; многе хришћане он настави на пут спасења, а неке укрепи на мученички подвиг. Напослетку и сам пострада за име Христово у време цара Севира: њему би одсечена глава. И тако свети Иринеј прими славни венац мучеништва у царству Господа нашег Исуса Христа.

Стајао сам задивљен. Било је објављено да одлазим како бих постао православан. Очекивао сам многа теолошка питања, али су моје колеге из свештенства уместо тога постављале питања попут: како ћу зарађивати за живот, шта ће бити с мојом пензијом и како ћу се носити са губитком здравственог осигурања. Тог дана није постављено ниједно теолошко питање. Одговорио сам да као отац и супруг знам да су та питања важна и да сам се њима већ позабавио, али сам се запитао: зар се од таквих састоји Царство небеско?

Нисам имао никаквих илузија да ће вештине које сам годинама стицао у Цркви имати било какву вредност на тржишту рада. Када сам отишао у агенцију за запошљавање, знао сам да ће то бити попут једног скеча из емисије Saturday Night Live који сам некада гледао. Војник који се вратио из Вијетнамског рата тражио је посао. Интервјуер га је уверио да веома радо запошљавају ратне ветеране. Зато је упитао војника шта уме да ради и какве вештине поседује.

„Па“, одговорио је, „могу да искочим падобраном из авиона.“

Интервјуер је прелистао своје картице и рекао да немају ништа што би одговарало тој врсти стручности. Војник је затим рекао да уме да баца ручне бомбе, да пуца из пушке и тако даље. Сваки пут је интервјуер са жаљењем морао да му каже да нема слободних радних места за такве врсте вештина.

Наравно, данашњи ветерани су далеко стручнији и ценимо њихове способности руковођења, али сам и ја имао слично искуство након што сам постао православан. Када ме је саветник за запошљавање упитао које вештине поседујем, навео сам ствари као што су јавно наступање, обука волонтера, израда буџета, планирање, прикупљање средстава, саветовање и слично. Одговорио је да неће имати никаквих проблема да ми пронађе посао. Затим ме је питао где сам све те вештине користио, а када сам одговорио да је то било у Цркви, склонио је своје картице и упитао ме да ли сам икада радио столарске или водоинсталатерске послове и слично.

Од тог дана радио сам као телефонски оператер, возач виљушкара, монтажер система за грејање и климатизацију, као и монтажер сигурносних уређаја — све су то били послови за које се никада нисам школовао нити сам поседовао било какве претходне вештине.

Запањујуће је колико ствари сматрамо неважним и безвредним; а ипак трошимо много времена и енергије јурећи за стварима које се на крају покажу као лажне. Моје искуство је да се ствари које делују мале и безначајне често на крају покажу као најбоље ствари у животу, док се оно што називамо важним испостави као нешто налик лажном злату.

Сигуран сам да никога не изненађује када кажем да у мојој прошлости постоје поступци и догађаји којих се стидим. Те ствари су показале моју моралну и емоционалну слабост, као и недостатак вере у Бога. Одбацио сам толико добрих ствари, а прихватио толико лоших, да сам се питао да ли ћу икада успети да се ослободим наслеђа сопствених поступака и избора.

Ипак, Бог је у својој милости искупио толики део моје прошлости, усавршавајући своју снагу у мојој слабости. Области у којима сам доживео неуспех постале су темељ са којег могу да помажем другима који се боре са сличним проблемима. Заправо, неке од тих ствари, сада искупљене, постале су камен темељац мог живота. То је заиста дело Господње и дивно је у мојим очима.

Господ је Јеврејима испричао причу о винограду и завршио је речима да оно што је одбачено постаје камен темељац (Мт. 21). Они нису разумели пуни обим онога што им је говорио. Уопште нису ценили нити поштовали Исуса. Презреће га и одбацити. Нису знали да ће Исус постати камен темељац новог Израиља и да ће на Њему бити изграђен темељ Цркве. Он ће је градити од живог камења — Апостола — који су и сами у очима света сматрани одбаченима и непотребнима.

Један од филмова који користим са катихуменима и онима који се распитују о Православљу јесте Бабетина гозба. Једна од реченица у дијалогу гласи: „Милост и истина сусрешће се; правда и мир ће се пољубити.“ (Псалам 85).

Размишљајући о овом стиху, глумац каже да ће, захваљујући Божјој љубави и милости, која спаја милост и истину, чак и оно што смо одбацили бити враћено нама. Тако је било и у мом животу. Толико тога ми је враћено, али је жалосно што сам, упркос овој благодати, веома незахвалан човек.

Ако ништа друго, ова истина ми је дала свест о томе да морам да држим очи отворене за ствари које сматрам маловредним. Такође, постоје људи које свет сматра малим и безначајним. Сама та чињеница требало би да ме подстакне да их приметим. То може бити неки сусед или пријатељ, па чак и неко у црквеној заједници кога нико не запажа. То може бити неко на послу или неко кога сам искључио из свог круга пријатеља. Као што сам већ рекао, то чак може бити и нешто у мојој сопственој души или личности чему сам до сада посвећивао мало пажње.

Размислите о томе. Тако Бог делује са нама. Оно што одбацимо може постати камен темељац нашег живота. Ако имамо ум и срце да то видимо, живот ће бити испуњен бескрајним могућностима.

То је дело Господње и заиста је дивно.

Протојереј Јован Мојсије (+2019)

извор

Када је персијски шах Абас 1622. године, пљачкао по Грузијској земљи, тада су Персијанци узели много свештених утвари, међу којима и Господњу ризу и чудотворну икону Грузијске Богоматере.

Господњу ризу је шах Абас однео на дар Патријарху Филарету, а икону Грузијске Богомајке је продао Стефану Лазареву, трговачком путнику јарославског трговца Григорија Литкина.

Литкин је у Јарославу уснио сан да икону пошаље у Красногорски мушки манастир у Архангелској области. Како се Стефан вратио у родни крај, његов послодавац, Литкин је са радошћу дочекао икону и са чашћу је пратио у Двинске пределе и Черногорски манастир, (који је основан на гори покривеној непроходном шумом), због чега је од древних времена била позната, као Черна Гора. Касније је манастир преименован у Красногорски. Заједно са иконом, Григорије Литкин је донео још значајнијих поклона за украшавање светиње. Овде се у непроходној шуми, света икона прославила многим чудесима.

Године 1654. у време велике епидемије икона је била однесена у Москву и молитвама пред њом време епидемије се скратило и болест ишчезла. У част овог догађаја био је освећен Тројицки храм у Глиницама. Мноштво народа је долазило чудотворној икони на поклоњење, а вера је била потврђена прекраћењем смртоносне епидемије.

Године 1658. указом цара и благословом Епископа Никона новгородског, (будућег Патријарха Московског и целе Русије), испитавши исцељења која су произилазила од чудотворне иконе установљено је њено празновање – 4. септембра по новом, односно 22. августа по старом календару.

Након затварања Красногорског манастира 1922. године, Грузијска икона је нетрагом нестала.

Чуда

 Пред иконом Богородице Грузијске молимо се за избављење од епидемија, куге, за исцељење од глувоће и ушних болести, слепила и других очних болести.

Тако је монаху Питириму, после његових молитава пред чудотворним образом, изгубљени вид и слух потпуно повратили.

Хронике владавине Алексеја Михајловича сведоче да је чудотворни образ ношен у многим руским провинцијама, чак до Сибира. Грамата из 1698. године каже: Преко образа Грузијске Мајке Божије, како раније тако и сада, она пројављује многа чуда и исцељења за оне који јој прилазе са вером!

 Изображење

Ова икона припада типу Богородице Путеводитељке (Одигитрије), где је Света Дјева допојасно приказана са Богомладенцем у наручју. Прстом руке Своје свете указује на Христа, као на пут истинити, док Он у левој руци држи савијени свитак.

На овој грузијској икони Богомладенац, иако Младо Дете, десном руком благосиља као Архијереј, крсним знаком ИС/ХС. Видимо да је одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Пошто је Он глава Цркве, као законодавац, држећи свитак у својој левој руци, благосиља све оне који иду путем савршенства.

Богомати је сасвим једноставно одевена са тамном одеждом, изнутра пребојеном црвеном бојом, која се простире по ивицама поруба. На Глави Њеној и раменима се налази извезена по једна звезда, симбол непорочне чистоте Њене. На рукама су јој извезене наруквице, као код свештеника који савршава Свете тајне.

Погледи Богомладенца и Приснодјеве су уперени једно у друго, у савршеном сагласју. Он као Првосвештеник и Она као Његова прва слушкиња, заједно садејствују у домостроју људског спасења.

Иконографски, Грузијски образ је сличан Јерусалимској икони Мајке Божије.

Молитва 1

Прими, Свемоћна Најчиситија Господарице, Богородице, ове искрене поклоне од нас, Твојих недостојних слугу, за Твој чисти обаз, нежно појање приносимо Ти, јер си Ти суштина и слушаш наше молитве и дајеш по вери онима који траже и испуњаваш: потребитима муке ублажаваш, болеснима дарујеш исцељење, исцељујеш слабе и болесне, и растерујеш демоне са небеса, дарујеш утеху оклеветанима, и чуваш повређене, опрашташ грешницима, чистиш губаве и малу децу, смилуј се, и разреши јалове од неплодности. Тако, Госпођо, ослободи нас од мнодих свеза и исцели од сваке страсти и исцели очне болести и ослободи нас од смртоносних чирева: све је могуће кроз Твоје посредовање пред Сином Твојим, Исусом Христом, Богом нашим. О Свеопевана Мати, Најчистија Мајко Божија! Не престај молити се за нас, недостојне слуге Твоје, славећи Те и величајући Те, и прослављајући Твој најчистији образ имајући неразрушиву наду и необориву веру, у Тебе, Свагда Дјево, Најсветија Непорочна, славимо Те и поштујемо, певајући Ти сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 2

Теби, Богоизабраној слушкињи, Благословеној Дјеви Мајци Божијој, Царици неба и земље, вапимо Ти: почуј наше молитве и не окрени Своје лице од нас недостојних. Прими, О Сведобра, од недостојних слугу Твојих, који поштују Твоје најчасније име, верно клањајући се Теби пред Твојим чудотворним образом, нудимо Ти своје топло мољење: узнеси до престола Сина Твог, Христа Бога нашег, како Би био милостив на неправедност нашу, да нам не врати по делима нашим, како би Његова благодат била још издашнија. Њега, моли уместо нас: јер Ти можеш тражити све од Њега, као Мајка, јер имаш смелост пред Њим. Због овога, Теби, као Свемоћној и најмилосрднијој Посредници, прибегавамо, често се молећи: питај Јединородног Сина Божијег, Христа Бога, који је од Тебе рођен, за све нас од светих отаца православних, до свршетка дана наших, да останемо у заповестима Божијим, исправно се држећи, и да остатак живота нашег проведемо у побожности и чистоти, да будемо почаствовани мирном хришћанском смрћу, са добрим одговором на страшном суду Сина Твога и нашег Бога. Како би под покровом Твојим достигли вечно блаженство у царству Божијем, заједно са Његовим Јединородним Сином и Светим Духом,  коме доликује слава, част и поштовање, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 3

Твоју величину и милосрђе, Мајко Божија, ко ће испричати; и ко ће опевати Твоја чуда, Преславна; Ти си радовање верној деци Руске цркве, Најчистија, безбожним варварима, које си збунила својом светињом: Твоја изванредна икона је сачувана за нас, наше болести су излечене и духовне туге су ицељене. О, Свемилосрдна Госпођо, Дјево, Мајко Божија, не ускрати нам од Твоје заштите, већ са Твојим молитвама, увек сачувај нашу земљу и људе у свету и допринеси обнављању манастира Раифа. Као Света Мати Најсветијег Бога, Госпођо, Маријо Мајко Божија, са свима светима, моли се да душе слугу Твојих достигну небеска насеља, са новомученицима и исповедницима манастира Раифа.

https://mitropolija.com/2026/09/03/cudotvorna-ikona-majke-bozije-gruzijska/

Свети Агатоник беше грађанин никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвате светог Зотика у неком месту Карпину, распну на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и светог Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Боголепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Чврсто везане све поведе у Византију, но успут помреше од рана и изнемоглости свети Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише светог Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем беху мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени беху мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.

**

Света мученица Васса живљаше у време цара Максимијана у граду Едеси. Удавши се за неког идолског жреца, по имену Валерија, она роди три сина: Теогнија, Агапија и Писта, и васпита их у хришћанској побожности, пошто беше хришћанка, од родитеља својих научена светој вери у Христа. А када је сам муж њен оптужи због њене вере у Христа, она предстаде судији и изјави да је хришћанка. Због тога она би бачена у тамницу заједно са децом својом.Потом света Васса би изведена на судиште, и на њене очи бише мучени синови њени: најпре Теогније би обешен и струган; затим други син њен Агапије би бијен, и кожу са главе одраше му до груди, али он ћуташе и не проговори ни речи: онда трећи син њен би стављен на разне муке. А мајка, гледајући страдања своје деце, сокољаше их и молитвено саветоваше да јуначки истрају у подвизима. И сва три ова дечака јуначки подневши муке за Христа бише заједно посечени мачем.Мати њихова света Васса обрадова се што испред себе посла Христу мила чеда своја; па поново би затворена у тамницу. У тамници она би морена глађу, али добијаше храну од анђела, те се поткрепи за још већа страдања. Затим по наређењу мучитеља она би одведена у Македонију и тамо приморавана на погано жртвоприношење, али се она не покори мучитељима. Стога она би бачена прво у воду, затим у огањ; после тога је камењем бише; али усред свих тих мучења она остајаше неповређена. А када је одведоше у идолиште, она дохвати идола Зевсовог, па га тресну о земљу и разби. Потом света Васса би бачена зверовима да је поједу, али је они не дирнуше. Онда је мучитељи бацише у море, тридесет потркалишта далеко од обале. И видеше сви који гледаху на светитељку издалека, како три светла човека, који сијаху јаче од сунца, уведоше светитељку у лађу и посадише на престо. Осам дана након тога света Васса се јави војницима на острву званом Хелеспонт. Дознавши за то, игемон македонски, по имену Филип, написа у Кизик управитељу Хелеспонтске области, да ухвати мученицу. Овај ухвативши светитељку присиљаваше је на идолско жртвоприношење. Али видевши да мученица никако неће да то учини, он нареди те јој везаше руке наопако, па јој свирепим батинама све удове поломише, и најзад јој чесну главу одсекоше. Тако света мученица Васса предаде своју свету душу у руке Христу Богу, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

Има томе тачно 130 година, када се 3. септембра (21. августа по старом календару) 1903. године у руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори десио, неприметан за свет, један догађај.

Тог дана, братија је последњи пут имала намеру да на манастирским вратима подели милостињу убогим монасима-сиромасима-келиотима (путницима по Светој Гори који немају „одређено место за живот“), ходочасницима и странцима – пошто су манастирске залихе ионако биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру.

Такође је из Светог Кинота (светогорске владе) дошло обавештење да више не деле милостињу, јер је неефикасно. У образложењу је стајало да се такви монаси стално враћају, лутајући од манастира до манастира, здрави и млади, али склони да живе на туђ рачун, уместо да се труде и извршавају послушања..

Као што ћемо видети, живот светогорских бескућника и угрожених, драматично се изменила под утицајем једне фотографије.

Одређен је монах Гаврило који је требао да фотографише последњи овакав догађај, дељење милостиње сиромашним келиотима. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, видео је међу окупљеним монасима једну Жену, која се необично кретала међу светогорским старцима. Када је развио негатив он је, на његово велико изненађење, видео на црно-белој фотографији фигуру сиромашно одевене Жене, која је покорно примала благословени комад хлеба, окружену сјајем.

Новост се брзо пронела манастиром и сазнало се да је један пустињак такође неколико пута видео код манастирских врата великолепну Жену. Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца – па су одлучили да наставе са давањем милостиње сиромашним келиотима.

Закључило се да када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост.

Дан у коме се јавила Света Дјева одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару.

Чуда

Дакле, септембра 3/21. августа 1903. г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. г. Увеличана фотографија коју је направио монах Гаврило данас стоји увеличана на зиду манастира Пантелејмон, а на месту појављивања Мајке Божије појавио се извор где су забележени случајеви излечења болесних који су пили воду са тог извора.

Из те приче изродио се и нови чудесни приказ Богородице. Међутим, негатив фотографије је изгубљен, а након бројних непријатних догађаја (укључујући и пожаре) који су били истраживани у манастирском кругу током двадесетог века, није било више наде да ће он бити пронађен.

Почетком 2015. г. негатив је пронађен у току спремања манастирских архива. Садашњи игуман манастира (2015. године) Светог Пантелејмона, схиархимандрит Јеремија (Алехин) оценио је догађај као пројављивање милости Пресвете Владичице, указујући на то да је Игуманија Атонска благонаклона према монаштву и прихвата све могуће чинове одрицања његових досадашњих монаха.

Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част.

Изображење

Пречиста понизно прима положени, на Њене руке, комад хлеба, као да је једна од сиромашних и угрожених. У тој ситуацији Она, свим Својим понашањем буквално реализује јеванђењске речи: „кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Својим уласком у ту свакодневну ситуацију Пресвета показује Своју силу, добијену од Сина Божијег – силу да загрли срцем сву васељену.

Подвижници овако објашњавају: што се човек више усавршава у чињењу добрих дела, идући ка Крсту, тиме се више приближава христоподобном послушању – максималном сједињењу са Богом (вертикално) и ближњима (хоризонтално).

Мајка Божија је у томе достигла савршенство, препуштено једино истинској и апсолутној љубави Самог Бога. За Њу је сваки човек – ближњи.

Овде видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света. То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлука – коју су донели на састанку који је претходио. Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење.

На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури. Одежда је у потпуности у карактеристичној плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубима. На раменима и Часној глави извезена је по једна звезда – који представљају сиболе непорочне чистоте Њене. Око Свете Главе Њене је ореол а читава фигура исијава светлошћу. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима. Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета.

Њено јављање за век, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас.

Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Свети Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а потом виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се свети Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излажаше из воде, спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунице. Прославивши Бога, кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога, људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „Кад своје остависмо, како туђе да примамо?” И проповедаше свети Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокојио се у Господу у граду Вириту Финикијском.

**

Свети апостол Тадеј бејаше из града Едесе, по народности Јеврејин, и савршено знађаше Свето Писмо Старога Завета. У дане светог Јована Крститеља он оде у Јерусалим, и чувши његову проповед и видевши његово ангелско живљење удиви се, и прими крштење од њега.Ускоро после тога он виде Господа нашег Исуса Христа који у телу борављаше међу људима; и чувши Његову проповед, и својим очима видевши чудеса која Господ чињаше, он оде за Њим, и Господ га прикључи лику Седамдесеторице апостола, о којима је речено у Еванђељу: Изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам ићи (Лк. 10, 1). Шаљући ову седамдесеторицу апостола, међу којима и светог Тадеја, на проповед Еванђеља, Господ им рече: Жетва је велика а посленика мало; него се молите Господару од жетве, да изведе посленике на жетву своју. Идите; ето ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Не носите ни торбе ни обуће, и никога не поздрављајте на путу. У коју год кућу уђете најпре говорите: мир кући овој. И ако буде онде син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће с к вама. А у оној кући будите, и једите и пијте што у њих има; јер је посленик достојан своје плате; не прелазите из куће у кућу. И у који год град дођете и приме вас, једите што се донесе пред вас. И исцељујте болеснике који су у њему, и говорите им: приближи се к вама царство Божије. А у који град дођете и не приме вас, изишавши на улице његове реците: И прах који је од града вашег прионуо за нас, отресамо вам. Али ово знајте, да се приближило к вама царство Божије... Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао (Лк. 10, 2-11.16).Седамдесеторица апостола одоше с великом радошћу на проповед Еванђеља, и проповедаху реч Божију, чинећи чудеса. Потом се вратише ка Господу радосни, и обавестише Га да им се и ђаволи покоравају у име Његово (ср. Лк. 10, 17).Када се после добровољног страдања, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли разиђоше по целој васељени ради проповеди Еванђеља, свети апостол Тадеј би послан Господом у град Едесу. Јер Господ Христос још пре добровољног страдања Свог беше обећао едеском кнезу Авгару, шаљући му на убрусу нерукотворну икону лица Свог, да ће му по вазнесењу Свом послати једног од својих ученика, који ће га потпуно исцелити од његове болести и дати живот вечни њему и његовима.Када свети апостол Тадеј дође у град Едесу, он се не јави одмах кнезу, него најпре уђе у кућу једног познаника свог, Јеврејина Товије; и станујући код њега свети Тадеј стаде силом Христовом творити разна исцељења, исцељујући све могуће болести полагањем руку и призивањем имена Господња. Вест о светом Тадеју брзо се разнесе по целом граду, и житељи града стадоше доносити к њему своје болеснике, и видећи како их апостол Христов брзо исцељује, дивљаху се веома. А након извесног времена би обавештен кнез Авгар, да неки човек, који је дошао из Јерусалима, чини многа чудес а именом Христовим. И Авгар се одмах опомену обећања Христова, да ће му послати једнога од својих ученика, и помисли у себи: да није дошао онај кога ми Господ обећа послати? - И нареди те позваше Товију, и он му рече: Чујем да се у твојој кући налази неки човек из Јерусалима, који именом Исусовим исцељује болести. - Товија одговори: Заиста, господару, гост мој чини многа чудеса именом Исусовим. - Кнез му онда рече: Доведи га к мени. - Товија оде к светом Тадеју и рече му: Позвао ме је кнез овога града и наредио ми да те водим к њему, да га исцелиш од болести, од које пати. - Свети Тадеј одговори: Стварно сам послан к њему.Сутрадан изјутра они оба одоше кнезу, код кога се већ беху скупили све велможе и бојари. Када свети апостол Тадеј са Товијом улажаше на врата кнежеве палате, кнез погледа у њега и виде где његово апостолско лице сија неком необичном светлошћу. Авгара спопаде ужас, и он брзо устаде са свога места и покдони се до земље Христовом апостолу. Међутим сви се присутни веома зачудише, видећи где се кнез клања простоме човеку, јер не беху приметили необичну светлост која излажаше из лица апостола Христова. И кнез упита светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни? - Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш. - Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би им одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо. - На то свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела; али, испуњујући вољу Оца, Господ наш пострада за спасење целога евета. А испунивши вољу Оца Свога, Он узиђе к Њему на небо са славом и седе с десне стране Њега. И Господу нашем није потребно да се ко свети за Њега непријатељима Његовим, јер сам има власт над свима; и Он ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим.Свети апостол Тадеј говораше много о Христу Богу Авгару и свима што беху с њим, и привевши га у савршену веру у Господа, он га крсти. И доби Авгар у светом крштењу исцељење и оног остатка губе што му по првом исцељењу беше остала на лицу, јер спочетка он имађаше губу по целоме телу. Када њему би донесено писмо Христово и нерукотворна слика пресветог лица Христовог, тада Авгар по први пут би исцељен: тело му се очисти од губе, само му, по промислу Божјем, остаде мало губе на лицу до доласка светог апостола. А друго, потпуно исцељење не само тела него и душе, догоди се после доласка апостола Тадеја у светом крштењу: јер кнез Авгар изиђе из свете купељи потпуно читав и здрав. И крсти се не само кнез Авгар него и сав дом његов, и сви који видеше чудеса апостолова, а исто тако и они које свети апостол исцели од болести њихових. Затим свети апостол Тадеј нареди кнезу да сазове све грађане, да сви чују реч Божију.Сутрадан ујутро сабра се сав народ. Апостол Христов, ставши на узвишеном месту, стаде благовестити свима о једином истинитом Богу, који је свемоћном силом Својом створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво; свети апостол благовести им о томе како Син Божји сиђе с неба на земљу, оваплотивши се на неисказан начин ради спасења рода људског, како Он добровољно пострада, васкрсе, узнесе се на небо, и уготови за добре вечну награду, а за зле - бесконачне муке у паклу. Благовести свети апостол подробно и о свима осталим тајнама нашега спасења.Чувши апостолове речи и видевши чудеса његова, сав народ верова у Христа Господа: јер сви видеше исцељеног кнеза и многе друге који раније паћаху од разних болести, и стадоше славити Христа Бога и просити крштење. И тако се град Едеса просвети вером Христовом и светим крштењем. Потом се подигоше цркве, и бише постављени презвитери рукоположењем од апостола.Кнез Авгар силно жељаше да се на неки начин одужи светом апостолу за своје исцељење, па му понуди много злата; али свети апостол не прими ништа, рекавши: Кад своје остависмо, како туђе да примамо?Пошто свети апостол Тадеј утврди у Едеси свету веру и побожност, и све добро уреди, он оде у Месопотамију. Тамо он просвети многе, обративши их ка Христу, и подиже цркве. Свети апостол прохођаше и многе сиријске градове, свуда се трудећи у проповедању Еванђеља Христова. Потом дође у финикијски град Вирит (Бејрут); и ту проповедавши име Христово и крстивши многе, свети апостол Тадеј заспа у Господу.

Беше официр – трибун – у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римској царевини, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу – стратилата. Потајни хришћанин, ма да још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.

Тропар (глас 5): Оставивши славу земаљског достојанства, небеско Царство си наследио: Капљама крви, као величанственим драгим камењем, неувенљиве венце си украсио, и ка Христу си привео сабор мученика. Са збором анђелским у безвечерњој светлости, незалазно Сунце, Господа Христа, си пронашао, Свети Андреје Стратилате: Њега стално моли, са онима који пострадаше са тобом, да спасе душе наше.

Чудотворна икона Мајке Божије – Свецарица (грч. Пантанаса) налази се у Светогорском манастиру Ватопеду, на левој страни Саборне цркве, на источном стубу који придржава куполу. Насликана је у 17. веку и била је благослов чувеног старца Јосифа Исихасте његовим ученицима.

Према сведочењима давнашњих стараца манастира, са иконом је у вези следећи чудесни догађај: у 17. веку један од поколника је прилазио да целива икону Свецарицу. Док је стајао прд Њеним образом, нешто неразговетно је изговарао пре Њом. Истога часа лице Свете Дјеве се обасјало као муња и непозната сила бацила је младића на земљу.

Изашавши из храма, он је одмах пошао код старца манастира – исповедио се у сузама и рекао да је живео далеко од Бога и да се чак бавио магијом, односно врачањем и да је дошао у манастир како би тестирао своју снагу, на чудесној икони. Чудесна интервенција Свете Дјеве уверила је младића да промени свој живот и постане побожан. Био је исцељен од своје болести и остао је на Светој Гори. Тако је чудесно испољавање Божијег гнева променило живот овог младића.

Тада је икона Дјеве Свецарице први пут показала своје чудесне моћи – на особи поседнутој демонима (познато је да окултизам увек води поседнутости).

Касније је примећено да ова икона Мајке Божије има благотворна својства на пацијенте оболелих од различитих малигних тумора. У РПЦ на вечерњем богослужењу, 30. августа, пева се Акатист икони Богородичиној Свецарици, а 31. августа се служи молебан на почетку школске године, за покровитељство над ученицима.

Икона се прославља 31. августа по новом, односно, 18. августа по старом календару.

Чуда

Икона Свецарица има од Бога посебну благодат исцељења страшних обољења од рака. Пружа помоћ за ослобођење од демона који муче човека, као и у одбрани од демонских напада и заштите од враџбина;

Неколико стотина копија ове иконе штампарски израђене, Ватопедски манастир је послао као знак благослова руској деци оболелој од рака. Том приликом калуђери су били смештени на дечијем одељењу Сверуског онколошког центра у Москви. Према сведочењима сарадника Центра, за то време се десило неколико чуда: здравље једног дечака који је био на самрти, неочекивано се поправило, па је молио да му се дозволи да узме икону кући и ускоро је добио потпуно исцељење.

Изображење

Икона је насликана у 17. веку од стране грчког монаха и била је, како рекосмо, благослов старца Јосифа Исихасте његовим ученицима.

На икони изображена је Света Дјева како седи на царском престолу, као истинита Царица неба и земље. Док десном руком указује на Богомладенца Христа кога држи у крилу, са десне и леве стране, у висини Свете главе Њене, лебде два ангела.

На глави Јој се налази царска круна која се са ореолом прожима са ореолом Небеског Богомладенца. Царска круна симболизује митру, коју на богослужењима носе архијереји; поред тога она симболизује трнов венац који је стављен на главу Христу. Док је Њен ореол, филигрански израђен, дотле су код ореола Младог Детета угравирана латинска слова Алфа и Омега. Почетак и Крај.

Имајући у виду да им се ореоли прожимају, можемо претпоставити да нам то говори о улози коју имају у домостроју људског спасења, о Њиховом небеском назначењу.

Приснодјева је обучена у пурпурну царску порфиру, која је карактеристична одежда византијских царица. Порубљена је позлатом са извезеним звездама на челу и раменима, симболима Непорочне лепоте Њене. На рукама Јој се налазе наруквице, као код свештенослужитеља, док обавља Свете тајне; истовремено оне симболизују свезе којима су биле везане руке Христу, док је вођен Понтију Пилату.

Богомладенац благосиља десном руком; док је одевен у позлаћену горњу одежду као Цар и Првосвештеник дотле је доња одежда Његова у зеленим нијансама, симоболу Духа Светога, Трећег лица Свете Тројице.

Молитва  Пресветој Богородици пред њеном иконом Свецарицом

О пречиста Мајко, Свецарице услиши многострдални уздах наш пред чудотворном иконом твојом, међу онима који су са Атоса у Русију донете, погледај децу Твоју које од неизлечивих болести пате, која са вером клече пред светом иконом Твојом. Као што птица својим крилима покрива птиће своје, тако и Ти данас као Вечнопостојећа, покри нас многоцелитељним Твојим омофором. Онде где се нада губи, буди нада неприкосновена, онде где страшна патња преовладава, стрпљење и олакшање буди, онде где се мрак очаја у душу усели, нека засија неизрецива Свемилост Божанска – малодушне утеши, немоћне ојачај, озлојеђним срцима мекоћу и просвећење подари, излечи болесне људе Твоје. О Свемилостива Царице, разуми људе оних који нас лече, благослови да послуже као оруђе Свемоћног видара Христа Спаситеља нашег. Као Живој Ти се, међу нама присутној молимо, пред иконом Твојом. О, Владичице, пружи руке Своје пуне исцељења, лековитости, радости напаћених, утехо у патњама – да бисмо чудотворну помоћ брзо добивши, прославили чудотворну и нераздељиву Тројицу Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин. 

Молитва друга

Свеблага Царице, преподобна Богородице, Пантанаса, Свецарице! Нисам Те достојан, али уђи под мој кров! Али као милостиви Бог, милостива Мајко, реци речи, нека се исцели душа моја и окрепи моје нејако тело. Имаш непобедиву моћ, и свака реч Твоја неће изневерити, о све-Царице! Ти тражиш за мене! Ти молиш за мене. Нека славим славно име Твоје увек, сада и у векове. Амин.  

Тропар, глас 4

У радосном лику часне Свецарице, са топлом жељом тражимо Твоје милосрђе, сачувај, Госпођо; избави од неприлика оних који Ти долазе, од сваке невоље заштити их Својим покровом, вапијући заувек за Твојим посредништвом.

https://mitropolija.com/2026/08/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-svecarica-pantanasa-4/

Свети мученици Флор и Лавр беху браћа не само по телу него и по духу, јер оба једнодушно вероваху у Христа и угађаху Му добрим делима. По занату они беху каменоресци. Учитељи им у занату беху свети људи: Прокло и Максим; од њих се они научише не само занату него и богоугодном животу по правилима хришћанске вере. И најпре учитељи њихови бише убијени за Христа, а затим и они попут својих учитеља постадоше наследници мученичког венца, пострадавши од намесника Илирије Ликиона. Повод за његово страдање беше следећи случај.

Неки кнез суседне покрајине обрати се намеснику Илирије молбом, да му пошаље веште каменаре ради зидања велелепног храма незнабожачким боговима. А пошто највичнији у том послу беху свети Флор и Лавр, Ликион их упути овоме кнезу. Зидајући храм по кнежевом плану, света браћа сву плату што добијаху за свој рад раздаваху сиромасима, и при томе их учаху светој вери у Христа. Сами пак они провођаху време у пошћењу, молитви и раду: јер ноћу се мољаху, а дању обављаху своје послове; храну узимаху у малој количини, но зато изобилно храњаху гладне и убоге. Радећи тако, они приведоше Христовој вери не само сиромахе које надгледаху него и једног незнабожачког жреца са сином његовим. А догоди се то на овај начин.

Једнога дана када света браћа тесаху камен, к њима дође жречев син млад јуноша и изблиза посматраше њихов рад. Утом изненада одскочи парче од камена, удари јуношу у око и изби му га. Од бола јуноша зајаука; на његов јаук дотрча отац његов, незнабожачки жрец, и видевши окрвављено лице синовље и истерано око, он раздра хаљине своје од туге и полете на свете посленике да их бије, али га други радници задржаше, и објаснише му да света браћа нису крива већ сам јуноша, јер је сувише изблиза посматрао њихов рад и није се пазио. А свети угодници Божији Флор и Лавр, тешећи жреца, обећаше да ће ускоро исцелити око сину његовом и да ће њиме видети као и раније.

После тога они увече одведоше јуношу у свој стан и стадоше га учити познању јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и говораху му: Ако свим срцем поверујеш у Бога кога ти ми проповедамо, твоје ће око ускоро бити здраво. – Јуноша одговори на то: Ако око моје постане онакво какво беше раније, ја ћу поверовати у вашег Бога и Њему ћу се клањати. Заиста пре треба веровати у онога Бога који исцељује болесне и враћа вид слепима, неголи у оне богове који не само болесне не исцељују него и здраве праве болеснима. – При томе јуноша исприча светима ову ствар: Има међу нашим жрецима један жрец који се зове Ерм. Када пре неколико година хтедоше да га поставе за жреца, одведоше га к идолу Зевса, да руку идолову положе на главу његову: јер је такав обред у нас при постављењу за жреца. Он се састоји у томе што руку идола, причвршћену к раменима идола и покретну, жреци помоћу сребрног ланца подигну увис, па онда спусте на главу постављанога. Када ту руку жреци спуштаху на главу Ерма, њима случајно исклизну из руку сребрни ланац, те рука идола паде на Ермино лице, одра му ноктима сво лице до самих костију, тако да му се и данас виде зуби издалека. И ни један му бог не поможе; напротив, њему је све горе и горе.

Када јуноша исприча то, устадоше свети Флор и Лавр и стадоше се са сузама молити Богу да исцели јуношу и просвети не само његово телесно око него и душевне очи његове. И после довољне молитве они осенише крсним знаком болесно око његово, и оно тог часа постаде читаво и потпуно здраво, и одлично виђаше њиме као и раније. Због тога поверова у Христа не само исцељени јуноша него и његов отац, незнабожачки жрец, коме беше име Мемертин. И од служитеља демона Мемертин заједно са својим сином постаде слуга Господа нашега Исуса Христа.

После тога свети делатељи Флор и Лавр, помагани у своме раду од анђела Божија, за кратко време довршише зидање храма, али га не оставише за обиталиште идолима већ га осветише за прослављање пресветог имена Исуса Христа: јер они поставише у њему према истоку часни крст и, сабравши до триста убогих људи, браћу своју по вери, извршише свеноћну молитву, славословећи Христа Бога, и сиђе одозго неисказана светлост небеске славе и испуни храм дивним сјајем. По завршетку свеноћног славословља сви се они упутише у недалеку зграду, у којој се налажаху спремљени за нови храм идоли, појасима својим везаше те идоле за вратове, па их стадоше вући по земљи, ударати и ломити, док их не поразбијаше у парампарче.

Дознавши за све то, кнез нареди те ухватише Флора и Лавра и све оне што беху с њима, међу којима и Мамертина са сином. Све ове што беху са светом браћом кнез осуди на сажежење, а свету браћу Флора и Лавра жестоко изби, па их везане одасла к намеснику Илирије Ликиону. Ликион их подробно испита о свему, па видевши да су непоколебљиви у хришћанској вери, баци их у дубок бунар, и бунар засу земљом А након много година бише нађене њихове свете мошти које исцељују од сваке болести, и чесно пренесене у Цариград, у славу Христа Бога нашега.

По народном веровању свети мученици Флор и Лавр особито помажу од животиња коњима.

Житија Светих – Архимандрит Јустин Поповић

Замислите следећу ситуацију. Двоје људи касни на посао јер се аутобус просто покварио. Један помисли: „Ето, какав је саобраћај данас, стварно нисам могао ништа да урадим.“ Други, у истој ситуацији, помисли: „Наравно да је тако испало, ја увек нешто закомпликујем, увек нешто покварим.“
Иста ситуација, исти узрок, а потпуно различит унутрашњи одговор. Шта мислите, зашто?

Друга особа не носи у себи разумну, здраву кривицу која реагује на конкретан поступак, него нешто потпуно друго – научено осећање кривице које реагује на постојање самог човека. Ово је тема о којој сам данас желео да пишем, јер ми се чини да је изузетно распрострањена веђу верујућим људима, а врло ретко се о њој говори нешто конкретно.

Дакле, постоји здрава кривица. Како она функционише? ‘Нешто сам погрешио, могу то да поправим, могу да затражим опроштај, могу следећи пут другачије.’ Таква кривица нас покреће ка промени, ка помирењу, ка духовном расту. Апостол Павле управо пише Коринћанима о овом важном питању између осталог: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт (2. Кор. 7:10). Обратите пажњу, постоји жалост која гради живот и постоји жалост која гради смрт. Прва нас води Богу и промени. Друга само притиска, парализује нашу вољу, блокира нас да размишљамо и доносимо разумне закључке.

Управо ову другу, отровну кривицу игуман Нектарије Морозов назива „наученим осећањем“. И описује је тачно: особа тада у свему тражи и, наравно, налази – чак и када је објективно нема – своју кривицу. То није смирење, није трезвено испитивање: „да ли постоји мало моје кривице овде и могу ли ја нешто на томе да поправим?“ У питању је болно, стресно и бесплодно проживљавање које се понавља изнова и изнова, без обзира на околности.

Одакле нама ова нездрава кривица? Скоро увек, порекло је у детињству. Најједноставнији начин да се у детету однегује кривица јесте да му се стално говори да је криво, или да му се то показује кажњавањем, хладноћом, подсмехом, понижавајућом критиком. Неко дете постаје послушно и брзо усваја улогу „увек кривог“. Друго се супротставља, брани се, а из тога после израста гнев и агресија. Различите реакције, али иста подлога – „програм кривице“ који су одрасли уградили у дете, врло често несвесно, без намере да наштете, јер су и они сами тако научени.

Постоји и посебно тешка варијанта – „нејасна кривица“, кривица „за све“. Она се ствара када се дете критикује за потпуно супротне ствари: једном јер је „негде лутало уместо да учи“, следећи пут јер је „седело код куће уместо да се дружи као нормална деца“. Дете тада учи најтежу лекцију коју може да научи – шта год да уради, погрешно је. Кад то дете одрасте, носи у себи стално, разливено, нејасно осећање да нешто није у реду с њим, а да не зна ни шта би требало да поправи. Ту је стид, али је ту и кривица.

Ово је веома важна тема за нас верујуће људе, јер многи од нас у Цркву долазе носећи баш ову научену, нејасну кривицу. И нажалост, врло је лако помешамо са покајањем. Мислимо да је духован онај човек који себе стално оптужује, који на сваку помисао о себи додаје „грешан сам, недостојан сам, јадан сам“ – не зато што је то истинита трезвена процена конкретног поступка, него зато што му је то једино позната „мелодија коју зна да пева“.

Свети оци никада нису учили томе. Авва Доротеј говори о самоукоревању, али оно код њега увек има циљ и меру – да човека ослободи гнева и осуде према другима, да га доведе миру, а не да га заглави у бескрајном осећају личне ништавности. Када наш покушај самоукоревања постане нешто што нас вуче на доле, што нам живот испуњава тугом, очајањем, кад из њега не произилази мир него још јача тескоба – то није више духовни живот, то је стара, добро позната рана коју треба да лечимо, а не да хранимо побожним речником.

Како да мењамо ово? Прво, треба да научимо да разликујемо ова два стања. Да поставимо себи питање: да ли ово осећање указује на конкретан поступак који могу да поправим, или је то стари, познати глас који ме оптужује без обзира на чињенице? Друго, треба да памтимо да Бог, за разлику од наших родитеља, никада не мења тон, никада не ускраћује топлину као казну, никада не говори „опет исто!“ Никакве, дакле, сад осуде нема онима који су у Христу Исусу (Рим. 8:1). И треће, што је можда најважније: чињеница да је овакав програм у нама уграђен не значи да мора заувек да нам влада. Како смо је стекли, можемо и да се растанемо са њом. Уосталом, као и са скоро свим што нас омета, а заправо није наше.

Следећи пут кад осетите ту познату, тешку сенку кривице која се спушта преко свега, без обзира на конкретан повод, зауставите се и пробајте да препознате о чему се ради. Када искрено погледамо у непријатно осећање, када не бежимо од њега или се правимо да га нема, већ ће нам бити прилично лакше.

Станоје Станковић

извор

Страдање Светог мученика Патрокла

У време Аврелијана настаде велико гоњење на хришћане у Галији, као и свуда. У то време живљаше у граду Трикасини честит човек по имену Патрокле. Он становаше у предграђу града у кући која му беше остала од родитеља, имађаше велико имање и беше веома богат. Он служаше Богу дан и ноћ, љубећи свети закон Његов и водећи побожан хришћански живот. Добро упознат са наукама, он са великим усрђем стално читаше Свето Писмо, и сваког часа преклањаше колена своја на молитву. Храну је узимао једанпут дневно, у шест сати после подне, пошто би претходно обавио славословља и молитве Богу. А богатства која имађаше, он раздаваше невољнима, удовицама и сирочади, и нарочито сиромашним хришћанима који свим срцем љубљаху Господа. Милосрђе његово беше тако велико, да сиромаси мишљаху да он раздаје из небеских ризница, јер он не сабираше себи ризнице на земљи него на небу, и избегаваше задовољства овога света чекајући царство Божије. Овом светом човеку који провођаше живот у страху Божјем, у посту и молитви, и у сваком богоугодништву, Господ даде власт над ђаволима и дарова му благодат исцељења, те он силом Христовом изгоњаше нечисте духове и исцељиваше сваку болест по људима.

У то време незнабожни цар Аврелијан, свирепи гонитељ хришћана допутова из града Сенониска у Трикасин. Чувши за светог Патрокла, Аврелијан нареди да га ухвате и доведу к њему. Угледавши Патрокла, он му рече: Чух за твоје безумље: држиш ништавну веру и клањаш се ономе кога људи шамараше. – Светитељ не одговори ништа на ове безумне речи. Тада га Аврелијан упита: Како ти је име? – Светитељ одговори: Име ми је Патрокле. – Аврелијан опет упита: Које си вере, и коме се богу клањаш? – Свети Патрокле одговори: Клањам се Богу живоме и истинитоме, који живи на небесима и на смирене гледа, и који зна све пре но што се догоди. – Аврелијан рече: Мани се тог безумља и поклони се нашим боговима, па ћемо те наградити чешћу и богатством, и твоје ће име бити славно. – Светитељ одговори: Ја не знам другога Бога осим Онога истинога, који створи небо и земљу и море, и све видљиво и невидљиво. – Аврелијан на то рече: Докажи нам, да ли је истина то што говориш? – Патрокле одговори: Зацело је истина то што говорим; али пошто је код вас преовладала лаж, то и нећете да верујете истини, јер лаж ненавиди истину. – Аврелијан рече: Предаћу те огњу, ако боговима не принесеш жртву. – Светитељ одговори: Ја приносим жртву хвале, а и себе приносим на жртву Богу моме, који благоволи призвати ме на мучеништво за свето име Његово.

Испунивши се гњевом, цар Аврелијан нареди да усијане железне окове ставе на ноге мученику, и да му исто тако усијаним железним веригама вежу руке наопако, па да га баце у тамницу и држе тамо док он не смисли на који ће га начин погубити. Налазећи се у оковима, свети се мољаше Богу говорећи: Нека буде милост твоја утеха моја, да утеши, по речи твојој, мене слугу твога (Пс. 118, 76); и још: Обрадоваћу се и узвеселићу се о милости твојој, јер си погледао на смиреност моју (Пс. 30, 8).

Након три дана цар Аврелијан заседе на јавном судишту пред народом и нареди да мученика доведу из тамнице преда њ на суд. Кад светог мученика доведоше, цар му рече: Хајде, хулитељу, спаси себе од смрти и принеси боговима жртву. – Мученик одговори: Господ наш спасао је вечне смрти душе слугу Својих, и неће оставити оне који се уздају у Њега. Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога. – Аврелијан рече на то: Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага? – Свети Патрокле одговори: Ти имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, пошто ниси стекао у срцу свом свету веру у Господа нашег Исуса Христа. Зато ћеш од Праведног Судије, Бога, бити осуђен са оцем својим, ђаволом. – Аврелијан рече: Ти ме много вређаш и зато не могу бити милостив према теби. – Мученик рече: Милостив је према мени Бог мој, коме од младости служим. Но тешко биће теби, када будеш одведен на оно место где мучен борави ђаво коме ти сада служиш; тамо ћеш угледати вечне муке које те очекују. – Цар на то рече: Ја не разумем шта ти говориш; разумем само то, да си ти у мојим рукама и нема никога који би те могао спасти из мојих руку. – Светитељ рече: У твојој власти налази се само тело моје, али се душе моје дотаћи не можеш, јер нико нема власти над њом осим Бога јединога који ју је саздао, и који је нама слугама својим рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу огњеном (Мт. 10, 28).

Цар Аврелијан рече на то: Зар богови наши немају такву исту власт? Они су истинити за нас, јер они дају одговоре о свему што их питају; они и теби, непријатељу и хулитељу њиховом, допуштају те живиш до сада. – Светитељ упита: А ко су богови ваши? – Аврелијан одговори: Наши су богови: изврони Аполон, и велики Зевс, и мати богова Дијана[8], јер они нелажно предсказују будућност људима. – Свети Патрокле рече на то: Што се тиче Аполона, кога ти називаш богом, ми смо слушали од предака наших да је он био чобанин код цара тесалијског Адмета; о Зевсу, коме се ти клањаш као богу, ми знамо да је он био гладан и покварен човек, блудник, прељубочинац, отмичар, и измишљач свакога зла; он је међу људима сејао непријатељства и буне, вршио убиства и отимао туђе, па и умро најсрамнијом смрћу, те му и земља не прими мртво тело. А односно Дијане, такозване мајке ваших богова, ко не зна да је она подневна мора. О, кукавног безумља људи, ослепљених неверјем и клањајућих се ништавном и лажном! – Цар рече: Велико је моје трпљење, јер досада слушам твоје хуле. Но ево, последњи пут ти кажем: ако се не поклониш и не принесеш жртве Аполону, Зевсу и Дијани, ја ћу те овог часа предати на смрт. – Мученик одговори: Погани мучитељу, ти личиш на разбојника који убија невиног човека, а тело његово не може да једе. Тако и ти, премда се хвалиш да ћеш тело моје предати на смрт, али га нећеш појести. Но, ако би и појео тело моје, ипак души мојој не можеш нашкодити.

Ове речи светог мученика силно разбеснеше Аврелијана, и он одмах изрече пресуду: да Патрокле буде посечен мачем. При томе Аврелијан нареди војницима да мученика не посеку на сухој земљи него у неком мочварном месту, да не би био удостојен ни људске сахране, те да би био поједен од гмизаваца, птица и звериња.

Војници узеше мученика Христова и поведоше ка обали реке зване Секвана, да га тамо посеку у баруштини покрај обале. А свети мученик, весело идући на смрт, мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, не допусти да тело моје буде погубљено у тој баруштини, него узвеличај пресвето име Своје, да би постало славно пред очима непријатеља Твојих, те да незнабошци не би рекли: где је Бог њихов? Услиши, Владико, молитву моју, као што си услишио Мојсија и Арона који су се молили за људе Твоје, и раздвојио им море и превео их по суву; тако нареди и мени да пређем ову реку на ону страну на место немочварно, да би на сувој земљи била проливена за Тебе крв моја и да тело моје не би почивало у блату. Спаси ме од глиба, да не пропаднем (Пс. 68, 15); избави ме од мучитеља мојих!

Тек што се светитељ помоли тако, мрак паде на очи војницима који га вођаху те они престадоше видети мученика. А свети Патрокле, ушавши у реку, иђаше по води до испод колена, мада река бијаше велика и дубока; поред тога она беше тада и од киша набујала, но вода не досеже мученику ни до колена; и прешавши на другу обалу, суву, мученик узиђе на тамошњу гору и рече: Господ чува душе преподобних својих и избавља их из руку грешника.

Војници пак, не видећи мученика кога вођаху, чуђаху се и спопаде их ужас, јер се бојаху да цар не помисли да су они по својој вољи пустили осуђеника, те да их због тога казни. И говораху војници међу собом: „Како је велики Бог тога човека, јер га невидљиво избави из руку наших!“ А неки од њих говораху: „То не беше човек него, неко привиђење, јер ишчезе из очију наших“. – Док се војници дуго време препираху тако, не смејући да се врате к цару, нека жена незнабошкиња која чамцем дође с оне стране реке чу њихову препирку и виде њихову муку, па им рече: Човека хришћанина кога ви тражите ја видех на оној страни реке где ничице лежи и моли се своме Богу.

Војници онда, имајући ноге брзе на проливање невине крви, одмах чамцем пређоше реку, попеше се на гору и нађоше светог мученика, као што им каза жена. Тада најстарији војник љутито рече светитељу: Заиста заслужујеш смрт, јер си побегао од нас; али, ето си опет у нашим рукама, и сада нам нећеш умаћи и бићеш погубљен; него ако хоћеш да останеш жив, ти принеси жртву боговима нашим. – Светитељ им одговори: Ја се нећу поклонити нечистим демонима, јер се клањам само јединоме истиноме Богу. – Војници га упиташе: Какав је тај бог твој, је ли рођен или створен? – О, луде заблуде! – рече светитељ; – О, неверја, безумног, о, речи бесмислених! Ко од људи може шта рећи о Богу беспочетном, јер порекло Његово ко ће исказати? Он рече, и све постаде; Он нареди, и саздаде се све, видљиво и невидљиво. Он посла Избавитеља роду људском, Сина Свог Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, који проли за нас свету крв Своју, да нас избави од погибли и вечне смрти; но Господ васкрсе у трећи дан из мртвих, узнесе се на небо у присуству ученика и посла им, као што обећа, Светога Духа. И треба веровати онако како учи Дух Свети кроз уста светих апостола, јер је то учење право и истинито; онај пак који не верује у то учење, неће угледати вечнога живота, него ће гнев Божји вавек бити на њему. Ми хришћани непоколебљиво верујемо и надамо се добити живот вечни од Христа Бога нашег; стога ми и страдамо за Њега с љубављу и умиремо с радошћу, знајући да ми, живели или умирали, Господњи смо. Сви пак који се клањају демонима, као ви, заједно ће са демонима бити бачени у огањ паклени.

Када светитељ говораше ово војници се још више разјарише, па назвавши га хулитељем богова њихових исукаше мачеве да га. посеку. А мученик, обраћајући се Богу, рече: „У руке Твоје, Господе, предајем дух свој, јер Ти знаш да за пресвето име Твоје умирем“.

– И би одсечена глава светом мученику Патроклу. И војници узеше главу мученикову и бацише је далеко од тела, па отидоше.

У то време у близини тог места на гори налажаху се два остарела просјака који раније добијаху милостињу из светитељевих руку, а и сами беху хришћани. Они видеше кончину мученикову и чуше последње речи његове.

Када војници отидоше, они узеше мучениково тело и главу са великим страхом, бојећи се да их не примете незнабошци, па их сакрише до вечера, и тајно обавестише о томе протопрезвитера тога града, по имену Јевсевија. А када паде ноћ, протопрезвитер са ђаконом Аиверијем оде на то место где беше сакривено мучениково тело, и обавивши чистом плаштаницом то свето тело они га погребоше те ноћи, тихо појући потребно псалмопјеније и са не много свећа, из страха од незнабожаца.

Свети мученик Христов Патрокле сконча за царовања у Риму Аврелијана, док међу нама хришћанима влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих – Архимандрит Јустин Поповић