Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом[1], сином Веспазијановим[2], по истеку много година, римски цар Адријан[3], коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија. У том граду живљаше неки славан човек, сенаторског рода, по имену Христофор. Он беше хришћанин, а његова супруга Теодосија – незнабошкиња. Од њих се и роди Неаније, по чијем рођењу Христофор убрзо отиде ка Господу. Оставши удовица, Теодосија васпитаваше дете у незнабожачкој вери и научи га да служи идолима, пошто и сама беше усрдна служитељка демона. Дечко бејаше веома бистар, и кад га мати даде незнабожачким учитељима на школовање, он брзо изучи све световне науке.

Када Неаније израсте у младића и већ постајаше зрео човек, мати зажеле да га да цару у војну службу. У то време безбожни цар римски Диоклецијан[4] дође у Антиохију Сиријску што је на реци Оронти. Дознавши за то, Теодосија оде са својим сином у Антиохију и даде га у службу цару. Цар, видевши да је младић леп, кршан и веома паметан, силно га заволе и нареди да буде у царским палатама близу њега, заједно са другима, њему сличнима. Затим га цар у скором времену произведе за војводу, и посла га са војском у египатски град Александрију[5], наредивши му да тамо гони, мучи и убија хришћане, а да им имовину одузима у корист државе. Неаније рече тад цару: Слушао сам за те људе, господару, да они почитују некаквог сина Божјег, званог Христос, и да су тврде нарави, непокорни, дрски, и чврсти у својој вери и постојани; и да више воле умрети него оставити свога Христа и принети жртве боговима нашим. Због тога сматрам да неће бити лако приволети их на наше законе. Диоклецијан, разјаривши се, стаде хулити Христа Спаситеља, говорећи: Бог њихов, како сами они тврде, није имао жене. Како је онда могао родити Сина? А Христос у кога они верују, тај је рођен од жене, и он би од јеврејског народа осуђен на смрт, бијен, трновим венцем овенчан, исмејан, на крст разапет, оцтом и жучју напојен, и умре у горким мукама. Ако је био Бог, зашто онда не избави себе из јеврејских руку? И када себи не поможе у невољи, може ли онда другоме помоћи?

Такве, и још горе хуле изговори син погибли. Јер, као што каже божанствени Павле, реч крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо – сила Божија (1 Кор. 1, 18). Неаније, убеђен царевим речима, крену са два одреда војске на заповеђени му пут. Али пошто од силне сунчане врелине и жеге изнемогаваху и војници и њихови коњи, то они путоваху ноћу а дању се одмараху. И када они прођоше мимо сиријски град Апамеју[6], у девет сати ноћу би земљотрес, и севање муња, и страшна грмљавина, те сви од страха беху као мртви. А војвода чу глас с неба који њему говораше: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? – У великом страху Неаније одговори: Послан сам од цара у Александрију да убијем све који верују у Распетога? – И опет му рече глас с неба: О, Неаније, и ти ли на мене идеш? – Неаније упита: Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.

Тек што Неаније то рече, у ваздуху се показа пресветли крст, као од кристала, и од крста се чу глас: Ја сам Исус, распети Син Божји! – Дршћући Неаније рече: Цар ми исприча, да онај Бог кога хришћани почитују, није имао жене, и како си ти онда Син Божји? Ако си пак стварно Син Божји, како те онда Јевреји узмогоше исмејати, и распети, и умртвити? – И одговори му глас од крста: Ја то ради рода људског добровољно претрпех, да избавим грешнике од власти ђавола, и потражим изгубљене, и оживим мртве. И када ја не бих био Син Божји, како бих онда после смрти ја био жив и говорио с тобом? После ових речи крст узиђе на небо, и одмах се чу глас с неба: Овим знаком који си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом!

Тако Неаније, као некада Савле (Д.А. 9, 1-20), кроз јављење њему Господа на путу, од гонитеља постаде изабрани сасуд Господа Исуса Христа. И од тог чудесног виђења, и од слатког разговора Господњег с њим, срце се његово испуни неизрецивом радошћу и весељем духовним.

После тога виђења Неаније са својим војницима дође у Скитопољ[7], и позвавши к себи златара нареди му да начини крст онакав какав он виде ноћу. Златар одбијаше, говорећи: Ја то не могу да урадим, јер је крст знак галилејаца, који се називају хришћанима. И ако цар дозна за то, он ће ме страшном смрћу погубити. – Неаније захтеваше да он тајно изради крст, заклињући му се да о томе неће казати ни цару, нити икоме другоме. Тада златар прими од војводе довољно злата и сребра на израду крста, и тајно изради крст онакав и онолики како му то војвода описа. Чим крст би израћен, на њему се изненада појавише три лика, невидљивом руком нацртана, са јеврејским натписом: на горњем делу – Емануил[8], а на двема странама – Михаил и Гаврил[9]. Угледавши то, златар се зачуди и беше у недоумици ко то уради, пошто у тој соби не беше никога сем њега. И он реши да те ликове отаре; узе оруђе, али не могаде то учинити, јер му се рука укочи као да је узета. А кад војвода виде крст, он упита мајстора: Чији су ови ликови, и због чега су изображени? – Златар са заклетвом тврђаше: Када заврших посао, ова се три лика појавише сами од себе, и не знам чији су. Хтедох да их отарем, али не могох, јер ми се рука укочи.

Тада Неанији би јасно да се у крсту налази нека божанска сила; поклони се крсту, целива га и, обавивши га скерлетом, ношаше га код себе, чувајући га са страхопоштовањем. И он се сада оружаше не против хришћана већ против варвара, и побеђиваше их силом Христовом, покоравајући њихове земље. Чак и против самог невидљивог непријатеља, ђавола, он изиђе у рат, и победи га својим јуначким страдањем за Христа.

А његово страдање отпоче овако. Када он бејаше у своме граду Јерусалиму, који се у то време звао Елија, грађани га молише да одмазди агарјанима[10] за зла која им чињаху. Јер агарјани, нападајући њихов крај и трчкарајући око града, одвођаху оне који су се случајно налазили изван града, а нарочито хватаху женскиње и узимаху их себи за жене. То исто они чињаху и по околним селима. Храбри војник Христов, наоружан силом светога крста, смело изађе са својом војском и појури за агарјанима, молећи се у срцу свом овако: Помози ми, надо моја, Христе Боже! – И дође му глас с неба: Надај се, Неаните, јер сам ја, Господ Бог твој, с тобом!

Чувши овај глас, војвода постаде још смелији и страховито потуче агарјане, и све заробљенике ослободи. У тој битци погибе шест хиљада агарјана, а од Неанијевих војника нико не би рањен, нити убијен. И посла Неаније испред себе гласника к својој мајци, извештавајући је о победи над непријатељима, чему се она веома обрадова. И када он са тријумфом и пленом победнички улажаше у град, мајка га радосно срете. И кад он уђе у свој дом, мати му рече: Мило чедо моје, када ти оде у бој, ја узех у руке кадионицу и тамјан, па уђох к боговима и молих се њима за тебе да ти они помогну. И ето сада ти се њиховом помоћу показа победилац! Стога уђи к њима и одај им благодарност, да би ти они и у будуће помагали. – Неаније јој одговори: Добро си урадила, мајко, молећи се за мене, али мени је помогао мој Бог. – Мати му онда рече: Чедо, не говори о једном богу, да се остали богови не разгневе на тебе и не одврате од тебе. – Неаније јој на то рече: Мајко, не обмањуј себе идолским многобожјем. Јер како су ми могли помоћи они, када су сами бездахни? А ако су ми они помогли, хајде да их упитамо, нека нам то кажу, и ми ћемо се тада уверити у њихову моћ.

Рекавши то, он уђе у мајчину спаваћу собу где се налажаху златни и сребрни идоли, и обраћајући се њима рече: Вама говорим, тобожњи богови, реците нам: ко мени поможе у битци? – А идоли мучаху, јер како би могли одговорити кад су неми? Тада Неаније рече мајци: Ето, мати, видиш какви су твоји богови. Када они нису у стању да једну реч проговоре, како онда могу помагати некоме? – Мати му на то рече: Они не одговарају теби зато што их ти са подсмехом питаш. – Онда их ти сама упитај, одврати Неаније; они су дужни да одговоре теби, пошто им врло усрдно служиш.

Тада она, приступивши им са великим страхопоштовањем и преклонивши колена, рече: О, свемоћни богови! Велики Зевсе[11] и ти, царице Хера[12], и господару мора Посејдоне, и сунцолики Аполоне[13], и ти заштитнице града Паладо[14], и остали богови! Молим вас, реците нам, не помогосте ли ви у битци слузи вашем, сину мом? – Но одговора од њих не би.

Тада блажени Неаније, држећи крст у руци, испуни се божанске ревности, па скинувши своју горњу хаљину и одгурнувши матер од идола, стаде их разбијати, ударајући их о земљу и газећи их ногама. И пошто их поломи у парчад, он то злато и сребро раздаде сиромасима. А мати његова, видећи то, страховито се разгневи и разјари, и заборавивши природну љубав према сину, хитно отпутова у Антиохију к цару Диоклецијану, и са сузама се жаљаше цару на сина што јој богове поразбија и што њој самој не указа дужно поштовање одгурнувши је од богова. А цар је тешаше надом да ће, било ласкама било претњама, обратити њеног сина к пређашњој вери у богове. Притом цар рече: Не буде ли пак хтео да се обрати, онда ће због злочина својих злом смрћу умрети, а ти изабери себи за сина кога хоћеш из моје свите.

И одмах написа цар игемону – поглавару Палестине Јусту, који беше родом из Италије, човеку свирепом, наређујући му да у присуству угледних људи из околних градова саветује на све могуће начине, и милом и силом, војводи Неанију, сину Теодосијином, који је пришао хришћанској вери, да се поново обрати к боговима; а не буде ли то учинио, онда га ставити на љуте муке. У том писму налажаху се и хуле на Христа.

Игемон Јуст, добивши цареву наредбу, сазва угледне људе из палестинских градова, па сам оде у Елију к војводи Неанију, поздрави се с њим и даде му царево писмо. А војвода када прочита писмо и у њему написане хуле против Господа нашег, не отрпе него исцепа писмо на ситне комадиће, па их разбаца по ваздуху, говорећи игемону: Ја сам хришћанин, а ти чини што ти је наређено. – Игемон му тада рече: И цара се бојим, и тебе као пријатеља стидим се и жалим те, те не знам шта да радим. Него послушај мене и ове честите људе, па у нашем присуству принеси боговима жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш ме и против воље приморати да извршим наређење.

На то Неаније рече игемону: „Ти згодно спомену жртву, ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме“.

Рекавши то, он отпаса са себе војводски појас и баци га игемону у лице, одричући се царске службе, да би био војник Цара Небеснога. Притом он изобличи идолопоклоничко безбожје.

Игемон и људи што беху дошли с њим разгневише се, па дохватише Неанија и одведоше у Кесарију Палестинску[15], која се називала Филипова, а и Севастија Панеада, у којој некада би постављена статуа Христова, израђена по жељи крвоточиве жене, која се исцели додирнувши хаљину Господњу (Мт. 9, 20-22). Тамо игемон, севши на отвореном за сав народ судишту, изведе Неанија на саслушање. Угледавши Неанија грађани, идолопоклоничким безбожјем помрачени, као пијани или ђавоимани повикаше ка игемону, говорећи: То је непријатељ и истребитељ богова наших и исмевач наређења царских.

Игемон пак, иначе врло свиреп и бездушан човек, силно се разјари од народне вике, и нареди одмах да Неанија обесе нагог на мучилишту и да му железним ноктима стружу тело. И одпадаше месо са Неанијевог тела и виђаху се голе кости. Неки од грађана видећи такво страдање мучениково, жаљаху га због младости његове и плакаху за њим. А мученик, видевши их где плачу, рече им: Не плачите за мном већ над погибијом душа ваших, јер треба оплакивати онога коме предстоји бесконачно мучење у паклу. – Затим, уздигавши очи к небу, он се мољаше говорећи: Боже! укрепи мене, слугу Твога, на посрамљење врагу а на прослављење пресветог имена Твог!

Када мучитељи слуге изнемогоше, мученик би по игемоновом наређењу скинут са мучилишта и вргнут у тамницу. А тамнички стражар Теренције, памтећи доброчинство Неанијево, сажали се на њега те простре под њим сена и поњаву; и мученик лежаше једва жив у тамници. У поноћи би земљотрес у граду, јер Бог са анђелима Својим дође да посети слугу Свога, и засија велика светлост у тамници, и врата се тамничка отворише, и свима тамошњим сужњима окови спадоше, и јавише се два анђела у облику прекрасних младића и рекоше мученику: Погледај на нас, и види. – Мученик, погледавши према њима, упита: Ко сте ви? – Они одговорише: Ми смо анђели, послани к теби од Господа. – Мученик им рече: Ако сте анђели Господњи, онда се пред мојим очима поклоните Господу и оградите себе крсним знаком, да бих вам поверовао. – Анђели то одмах урадише, и рекоше: Сад дакле веруј да нас Господ посла к теби. – И мученик рече: Знам да к тројици Младића, баченима у пећ вавилонску, би послан од Господа анђео да им расхлади огањ. А шта такво учиних ја, или у какав сам то огањ бачен, да бих се удостојио анђелске посете?

Када мученик са смиреношћу говораше ово, изненада се јави сам Господ Исус Христос у слави неисказаној, и додирнувши мученика исцели га од рана и подиже потпуно здрава. И крстивши га Господ водом, рече му: „Више се нећеш звати Неаније већ Прокопије[16]. Буди храбар и јачај, јер јачајући учинићеш велика дела и привешћеш к Оцу моме изврсно стадо“. – А Прокопије, обрадован и престрављен, паде на земљу, поклони се Господу, молећи се да га Он укрепи у страдањима, да се не би уплашио љутих мука. Господ му рече: „Не бој се, ја сам с Тобом!“ – Рекавши то, Господ узиђе на небеса.

Од времена овог јављења Господњег срце светог Прокопија беше препуно неисказане сладости небеске и радости духовне. И телом он беше толико здрав, да не имађаше ни трага од претрпљених рана: јер се поузда у Господа, и Он му поможе, и процвета тело његово (ср. Пс. 27, 7).

Сутрадан игемон посла једног од војника у тамницу да се извести, да ли је мученик жив, јер је држао да је он већ умро од јучерашњих љутих мучења. Тамнички стражар Теренције исприча војнику да целу ноћ спавао није, јер се у поноћ у тамници догађало нешто чудесно и страшно, наиме: десио се земљотрес, засијала је необична светлост, отворила су се врата, спали су окови са сужања, а са Неанијем су разговарали неки пресветли људи. Војник, навиривши у тамницу, викну к мученику: Јеси ли жив, Неаније? – Светитељ одговори: Жив сам и здрав благодаћу Бога мог. – Војник рече: Не могу да те видим. – Светитељ одговори: Сваки који бежи од светлости Божје и служи демонима, слеп је и у тами ходи, и не зна куда иде.

Војник оде и извести игемона о ономе што чу. Игемон тада седе на судишту, и опет изведе Христова мученика на суд. И погледавши на њега, сви видеше да је лице његово светло и сво тело његозо здраво и бело, као да никада никакве ране није поднело. Многи од присутних на суду задивљени повикаше: Боже Неанијев, помози нам! – А игемон, уставши са свог судијског места и руком давши народу знак да ућути, викну громким гласом: Браћо! зашто се дивите видећи Неанија здрава? Богови се смиловаше на њега и исцелише слугу свога.

На то светитељ рече игемону: Добро кажеш да сам исцељен милосрђем Божјим. Но ако сматраш да је то чудесно исцељење извршено силом богова твојих, онда хајдемо у њихов храм да дознамо који ме бог исцели. – Држећи да мученик хоће да се поклони боговима, игемон се веома обрадова и нареди да се пут од судишта до идолишта украси и да се по њему простру најлепше простирке. А биров са највишег места објављиваше, вичући: Неаније, син високородне жене Теодосије, покајавши се вратио се боговима и иде да им принесе жртву.

Слушајући то, незнабошци се радоваху, а потајни хришћани силно туговаху. И слеже се мноштво народа са женама и децом. Игемон са светим Прокопијем и са свима знатним људима свечано иђаше ка идолопоклоничком храму. Ушавши унутра, светитељ се тајно помоли Христу Богу, начини руком у ваздуху крсни знак према идолима и рече: Вама говорим, нечисти идоли, уплашите се имена Бога мог и силе светога крста, те падните са својих места и, разбивши се, разлијте се као вода!

И одмах падоше сви идоли, и начинивши својим падом страшну хуку издробише се у комаде. А што је најчудније, сав материјал од кога они беху направљени претвори се, по Божјем наређењу, у воду, и идолиште се напуни воде, и потече река на врата идолишта хучећи.

Ово чудо веома задиви све, и многи повикаше говорећи: Боже хришћански, помози нам! – А игемон, избезумљен овим догађајем, од запрепашћења не знађаше шта да ради. Но затим, једва дошавши себи, нареди да мученика одведу у тамницу, а сам сав утучен отиде кући својој.

Касно увече дођоше к тамници у којој беше свети мученик два одреда војске са двојицом својих старешина – трибуна, Никостратом и Антиохом, и молише светога да их уврсти међу војнике Небескога Цара, Христа Бога. Свети Прокопије моли тамничког стражара Теренција да му допусти да на неко време изиђе из тамнице. Стражар му допусти, знајући тачно да неће побећи онај који жели да страда за Христа. Изишавши, светитељ одведе војнике к епископу тога града Леонтију, који се из страха скривао негде. Нашавши га, Прокопије га замоли да крсти војнике, а сам се поново врати у тамницу. Епископ те ноћи изврши оглашење над војницима, крсти их, и причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Када после тога они одоше к тамници, свети мученик их поучи светој вери и исповедању имена Христова, и утврди их да буду неустрашиви и јуначки у страдању.

Када настаде дан и игемон по обичају свом дође на јавно судиште, пред њега ступише ови војници громогласно славећи Христа, и изјављујући да су хришћани, и показујући да су готови ићи за Христа на муке и смрт. Игемон, видећи толике војнике где смело иду у смрт за Христа, зачуди се и запрепасти се, и дуго им саветоваше да напусте Христа и поново се врате боговима. Али када виде да су несавитљиви, он им изрече смртну пресуду: да буду посечени мачем. И изведоше их ван града на губилиште, где се огроман број џелата слеже ради извршења смртне казне над њима. Беше тамо изведен и свети Прокопије, у оковима, да би се уплашио видећи смрт толиких војника. А он, гледајући на њихов подвиг, радоваше се духом и мољаше се за њих Христу Богу, да их до краја крепи, и да душе њихове прими у небеско царство. Џелати пак са другим незнабожним војницима окружише та два одреда поверовавших у Христа и посекоше их, притом убише заједно с њима и оба трибуна, Никострата и Антиоха.

Тако нови војници цара Христа, положивши душе своје за Њега, пређоше у тријумфу са земље на небо. А чувени добротвор, по имену Евлалије, дошавши ноћу са мноштвом верних, покупи тела мученика и погребе их; свети пак Прокопије лежаше у оковима.

Када мученик Христов борављаше у тамници, к њему дођоше дванаест високородних жена и рекоше му кроз прозорче: „И ми смо слушкиње Христове!“ – То би достављено игемону, и он одмах нареди да те жене посаде у тамницу. Радосно улазећи у тамницу оне говораху: „Прими нас, Господе, у небески дворац Твој!“ И ушавши унутра оне се поклонише светом Прокопију. Светитељ их стаде учити светој вери, божанственој љубави према Христу, и топлој молитви к Богу.

После неког времена игемон, севши на судишту пред народом, нареди да те угледне жене доведу из тамнице пред њега на суд. На ово суђење дође и мати Прокопијева Теодосија, да види подвиг ових жена, јер беше чула за њих. Када их доведоше на суд, игемон их упита: Пристајете ли да принесете жртве боговима, па да се удостојите части од нас, или хоћете, остајући упорне, да саме себе љуто погубите? – Свете жене одговорише: Част коју нам ти обећаваш, нека погуби тебе сама, а ми смо слушкиње распетога Христа који нас је извео из погибије. Он је наша част и слава!

Разгневи се игемон па нареди да сваку растегну по земљи и штаповима немилосрдно бију. Затим их наге обесише на мучилишту и ребра им огњем жегоше, а оне се мољаху Христу Богу призивајући Га у помоћ. Потом нареди игемон да им отсеку груди, рекавши: Да ли ће вам помоћи Распети, у кога се уздате? – А оне му одговорише: Он нам је већ помогао, као што видиш, мучитељу човекомршче: јер ми жене побеђујемо тебе властодршца, не марећи за муке на које нас стављаш. – Разјаривши се још више, мучитељ нареди да им потпуно усијано гвожђе стављају испод слабина. И питаше их: Осећате ли како пече огањ, или не? – Свете жене одговараху: Ти ћеш упознати бол од огњеног жежења, када будеш бачен у неугасиви огањ пакла. А с нама овде стоји помажући нам Господ наш, кога ти не видиш, као што слепи не виде сунце.

Док свете жене страдаху тако, мати светог Прокопија Теодосија стајаше међу народом и горко плакаше посматрајући јуначко трпљење ових жена. Затим, кад у њеном срцу засија светлост познања истине, она се испуни ревности, и ступивши пред игемона клицаше говорећи: „И ја сам слушкиња распетога Христа Бога!“ – Ово просветлење догоди се с њом молитвама њеног сина, светог великомученика Прокопија, који се стално мољаше за њено обраћење к Богу.

Игемон и сва његова свита и сав народ, видећи и слушајући како високородна жена Теодосија, Неанијева мати, смело исповеда Христа, силно се зачудише тој изненадној промени код ње, због које она презре част високородства свог, богатство и славу, и неустрашиво иде на муке. И упита је игемон: Госпођо Теодосија! Ко те превари да оставиш отачке богове и да такве ствари говориш? – Она одговори: Ја нити сам преварена, нити сам у заблуди. Раније сам стварно била у заблуди, варана од демона, када сам се, уместо истинитога Бога који је створио небо и земљу, клањала одвратним идолима, делу руку људских. – Игемон, указујући прстом на мучене жене, рече Теодосији: Како видим, ове те обмањивачице преварише. – Она на то одговори: Оне ме не преварише, него ме својим страдањем научише да познам истину. Јер како би оне могле бити храбре у толиким мукама, када Онај који их крепи не би био истинити Бог? Нису дакле оне обмањивачице, него си ти сам обмањивач, заводиш људе у таму и заблуду и увлачиш их у погибао. – Игемон јој онда рече: Предомисли се, Теодосијо! и измоли себи опроштај од богова. А и ми ћемо се помолити њима за тебе, да ти опросте овај грех твој. – Она одговори: Од распетог Христа Бога ја молим опроштај за пређашње моје незнање и за зла дела која починих.

Разгневивши се, игемон нареди да је посаде у тамницу заједно са оним мученим светим женама. Када Теодосија уђе у тамницу, угледа је син њен свети Прокопије и веома се обрадова, јер већ Духом беше дознао за њено обраћење Христу, и рече јој весео: Госпођо мати моја! зашто си дошла овамо, и због чега си оставила богове своје? – Она му рече: Чедо моје слатко! ја сада познах истину. Јер посматрајући страдања светих жена ја размишљах у себи: како могу слабе жене подносити тако страшне муке ако их не укрепљује тај Христос, за кога оне страдају? А када Христос не би био свемогући Бог, како би онда могао укрепљавати оне који страдају за Њега? Док тако размишљах у себи, срце ми обузе умилење, и некаква луча засија у моме уму, и ја познадох ништавност назови богова и поверовах да је једини истинити Бог онај кога ти, и свете жене, и остали мученици, исповедате. – Тада јој рече свети Прокопије: Блажена си госпођо мати моја, што си се удостојила таквог просветлења од Бога и што си доспела у тамницу због тога.

И борављаше блажена Теодосија у тамници служећи светим женама. Она чистим платном отираше ране њихове и стављаше им лекове на ране, пошто је знала лекарску науку. А свети Прокопије поучи своју матер светој вери. И те ноћи он је одведе к епископу Леонтију, који је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, па се опет врати с њом у тамницу радујући се и славећи Бога за њено просвећење.

Потом свете жене са Теодосијом бише изведене из тамнице и приведене на незнабожно судиште. Игемон рече Теодосији: Знај, високородна жено, да те ја штедим и нећу да те изложим руглу и мукама. Стога се предомисли и призови милосрдне богове, да би се од њих удостојила опроштаја, а од нас велике части. – Света одговори: Безумниче и глупаче, зар се не стидиш саливене кипове називати боговима? Ако је велика врлина када се човек по мери сила својих труди да се добрим делима уподоби Богу, онда на сваки начин и ви треба да се уподобите вашим боговима – идолима, тојест да будете слепи, глуви, неми, непокретних руку, непомичних ногу, као што су и богови ваши.

На ове њене речи игемон се разгневи и нареди да је јако ударају по устима, па да је пружену по земљи непоштедно бију мотком, и онда да јој тело стружу железним ноктима. А остале свете жене, гледајући њено страдање; мољаху се за њу Богу да је укрепи, и појаху неке стихове из псалама којима их беше научио свети Прокопије: Ходите, запевајмо Господу, покликнимо Богу Спаситељу нашем, јер Он нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше (Пс. 94, 1; 45, 2). Чувши то, игемон нареди да оловним прућем поломе вилице светим женама. Затим нареди да те мученице заједно са светом Теодосијом вежу једним железним ланцем, па тако одведу изван града и тамо посеку мачем. И иђаху жене с весељем и радошћу на смрт као на свадбу, и положише главе своје за Христа Бога, и удостојише се небеског чертога. После погубљења светих жена свети Прокопије би опет изведен на суд. И упита игемон мученика бесно ричући као лав: Јеси ли задовољан, безбожниче, погибијом толиких душа? – Светитељ одговори: Ја их нисам погубио, већ од погибије избавио и од смрти у живот привео. И нареди игемон да га железном рукавицом бију по устима и да му железним ноктима одеру лице. И лијаше се крв мученикова и земљу натапаше. Потом оловним прућем тукоше светог мученика по врату. Но он стајаше у тим мукама као стуб непомичан.После тога игемон нареди да мученика баце у тамницу, а сам веома огорчен оде кући својој, јер се стиђаше и беснијаше што не могаде савладати страдалца Христова. Од муке он тога дана никоме не проговори ни речи; и доби грозницу и легавши у постељу он те ноћи умре, предавши душу своју у руке демонима, којима је он тако усрдно служио.

наставак:

Свети великомученик Прокопије • Радио ~ Светигора ~

SVETIGORA.COM

---

Страдање Светог великомученика Прокопија

Зашто ова велика мистерија од Бога и ова окрутна смрт за нас?
То је једини пут смрти за све, без раскрснице, са које не можемо скренути ни десно ни лево; заједничка горка чаша смрти, која се не може одбити, и суд Божји, који стиже све.

Јер то је мач Божји, који је непристрасан.
Јер смрт се не боји ни краља, нити има милости према старцу, нити се устручава од витеза, нити штеди милост, нити сажаљева лепоту, нити је дотичу сузе, нити штити младост, нити тугује за одојчетом, већ смрт стиже све подједнако.

Ходамо истим путем, са којег се богатство не може откупити. Данас сам жив, а сутра као да никада нисам ни постојао; данас у част пријатеља, а сутра у неславном гробу; данас се помазујемо тамјаном, а сутра смрдимо; Данас живимо у раскоши, а сутра нас сузама испраћају у гроб.

Дакле, све је таштина у људском животу: као цвет вене, и као варљив сан пролази.
Каква слава остаје непромењена на земљи?

У једном тренутку смрт све односи. Јао, каже се, какву тугу подноси душа, растајући се од тела?
И ка анђелу Божјем окреће руке и моли се да је ослободи од мрачног противника, и ка пријатељима својим пружа руке у молитви; већ је схватила свој крај.

И неће бити помоћи оцу сина, ни мајци ћерке, ни брату брата.
И гледа на све са љубазношћу и благошћу, већ знајући да је предодређено да се окрене земљи.
Јер овај људски живот је дим, нека врста паре и пепела и прашине.

Човек се појављује на кратко и ускоро пропада.
Где је сада слава која пролази?
Где је злато и сребро које нам не може користити?

Где је оружје и коњи у њиховој опреми?
Заиста, нема ништа лепо ни добро у овом животу; Јер на дан смрти све је презрено, презрено, све је трулежно, све нестаје; јер се то не може дати у замену за душу. Зато, када се душа одвоји од тела, то је страшна мистерија и застрашујућа за све који виде.

Тако душа одлази плачући, а тело је покривено и предато земљи.
Покојник лежи у гробу, мртав и поцрнео, труо, распада се, смрдљив и уопште смрдљив.

Зато, будимо уверени, браћо, да нам лепота тела и лепота лица нису од користи; јер се све то мења и постаје гнусно.
Слава свих земаљских ствари брзо пролази, и нада нестаје као дим; и лепота лица ће пропасти, и очи ће постати пригушене, и слух ће постати глув, усне ће се затворити, руке и ноге ће увенути – и ми смо предани гробу.

Заиста је све таштина!
Зато, видевши ово, браћо, трпимо са захвалношћу, јер све долази од Бога. Јер је смрт одмор праведнику ( Јов 3:23 ).

Не сматрајмо изгубљенима оне који иду к Богу.
Праведни Бог, видећи да чине праведност, даје им покој у праведности.

Сматрајмо изгубљенима оне који нису просветљени светим крштењем, и оне који су, у самообмани, неправедно чинећи безакоње, гомилајући себи грехе, још на земљи пропали.

ИЗВОР:  Поуке преподобног Јова Почајевског

https://spasovdan.rs/преподобни-јов-почајевски-заиста-је-с/

Преподобни Тома беше најпре војвода, прослављен храброшћу и богатством. Снажан телом и храбар у биткама, он много пута однесе славне победе над непријатељским војскама. Затим, заволевши Христа више од света и свега у свету, он остави све и узе на себе лаки јарам Христов - монашки чин. Подражавајући сиромаштво и смиреност Господа Христа, он обилажаше монашка обиталишта, учећи се од богоугодних подвижника усавршавању у врлинама. А када, жељан најсавршенијег подвижништва и безмолвија, одлучи да иде у пустињу, он би удостојен да ноћу пред њим иде огњени стуб и свети порок Илија, водећи га у недра пустиње. Вођен од таквих путовођа, преподобни Тома дође у гору звану Малеа, до Свете Горе. Ту он усамљенички живљаше Богу, и удостојаваше се божанствених откривења. Као што раније, док живљаше у свету, храбро побеђиваше видљиве непријатеље, тако и сада, по повлачењу из света, живећи у пустињи он непрестаном молитвом као оштрим мачем јуначки разбијаше и прогоњаше невидљиве војске злих духова.Као што се од људских очију не може сакрити град који на гори стоји и звезда која на небеском своду сија, тако се и преподобни Тома не могаде сакрити од људи у пустињској гори Малеи, на којој он светошћу својом сијаше као јарка звезда и озараваше земљу. Када људи дознадоше за њега, он постаде видело помраченима и уточиште онима који прибегаваху к њему, јер он доби од Бога силу чудотворства и благодат исцељења. Он чудесно исцељиваше сваку болест, слепима даваше вид, хромима враћаше способност да право и лако ходе; и на безводном месту он молитвом изведе извор воде. Стојећи на молитви, преподобни је сијао као огњени стуб, што су са велике даљине виђали људи очишћенога разума.Преподобни Тома чињаше многа чудеса не само за живота свога на земљи, него и по престављењу свом к Богу његове чесне мошти твораху чудеса: јер људи који са вером долажаху, добијаху врло брзо и на надприродан начин исцељења од сваковрсних недуга и неизлечивих болести, и од бесомучности - светим молитвама његовим а благодаћу Христа Бога нашег

Страдање, несрећа и болест су последице греха. У рају тога није било. Али када се човек удаљио од Бога, када је прекршио заповести Његове, навукао је на сво човечанство последице греха. «Трње и коров ће ти рађати земља». И устао је човек на човека, што се сада нажалост и дешава. Ето баш ово и јесте несрећа.

Некада, дете које је имало отприлике 4 или 5 година, питало ме је: „Оче, а зашто је Бог створио човека?“ Било је јако тешко одговорити, али је дете очекивало одговор. Ја сам рекао: „Детенце, тата и мама воле једно друго, тебе воле, ти волиш тату и маму, тебе воле сви. Ето, тако је добро живети у љубави“. Љубави није својствено живети у себи, љубав треба да се излива на све стране, око себе, као што је некада рекао отац Николај Гурјанов, када су га питали: „Шта ћете пожелети?“ – „Обиље љубави ка свему што нас окружује“. Тако да постоји ђавоља злоба противна људској љубави, и страдања управо произилазе од тога што је у току рат против љубави.

Изванредно „Слово о страдању“ можете наћи код оца Јована (Крестјанкина). Не могу да се уздржим и да га не прочитам у целости: “Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу”. – Посланица апостола Јакова. Када осетиш страдање телесно и душевно, сети се да не страдаш сам. Свако страдање има неки виши смисао. Ти не страдаш сам, страда око тебе сав свет.

Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.

Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".

Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не треба се бојати страдања, јер се бреме страдања састоји од једне трећине, а понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, тојест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.

Молитвом се лече и много тежа духовна страдања, која нас муче. Молитва је позив за помоћ Оном, Који нас зове ка Себи кроз страдања. Нико не може то да уради "за мене" или "уместо мене". Својим саветом може да помогне други човек. Помаже Господ Својом снагом. Али своје духовно очишћење може постићи једино сам човек, користећи се оним што му је дато. Сама сврха страдања је да му помогне у томе.

Узгред, ово је управо то на што нас упућује руска пословица: свако прича о ономе што га боли. Али не треба причати о томе врло често. Да, можеш да тражиш објашњење како треба да поступиш. Али живот ипак тече. И погледајте, страдање је названо судбином најбољих људи. Како је дивно речено: "Теби је дозвољено да страдаш да би се очистио!"

То се односи и на болести. Присећам се и одговора преподобног Нифонта Кипарског (на почетку јануара по новом календару слави се његов дан). Он је тешко страдао. У младости није баш водио моралан живот и мада је био васпитан у православљу, загрејао се за нове пријатеље, упао је у лоше друштво... И онда му је једаон од његових пријатеља рекао: "Имаш тако тамно лице!" Он се ужаснуо и помислио: а каква је онда моја душа? Он се предао духовном подвигу и достигао је велике духовне висине. Али на крају живота је тешко страдао. Светитељ Атанасије Велики га је питао: "Да ли има неке користи од страдања за човека?" И преподобни је одговорио: "Како да не! Као што се злато чисти у ватри од свих примеса, тако се и човек чисти од грехова када трпи болести".

Зато је речено: да би се очистио. Човек се прочишћује. За то је исто везана и прича о блудном сину. И човек који је претрпео страдање, после тога више саосећа са другим, зато што зна што је то.

Наравно ако би се људи трудили да не греше, тада не би било ни болести, ни страдања. Но, нажалост људи сами себе кажњавају – "сама себе кума бије, што нечисто жање". Живот у коме постоје страдања и болести нас подсећа на то да постоји место где нема болести, туге и где је живот бесконачан. Треба се спремати за тај живот, на то треба мислити. А све остало ће проћи, као што пролази све, буквално као сан.

Постоји једна изрека: невоља или болест опстају док не принесу корист.Треба да се кроз трпљење невоље или болести, научимо да спокојно живимо са њима. Један човек је испричао занимљиву ствар о себи. Имао је камење у бубрезима. А јако боли када то камење излази. Када је доживео први напад те болести позвали су хитну помоћ да му помогне. Али када је прошао напад, било му је лакше. Следећег пута је већ помислио: истрпећу. Потрудио се и истрпео. А трећи напад је доживео када је фарбао кров, није престао да фарба, а напад је прошао. Тако је и његова болест прошла "И као да сам нешто изгубио", рекао је. После су почела да га боле леђа... Реч је о врло занимљивом човеку, образованом, душевном. Такву ми је животну причу испричао. Тако да се болест на почетку подноси тешко, а потом постаје лакше.

Преподобни Амброзије Оптински је говорио: "Понекад се дешава да ти неког прстом такнеш, а он вришти као да му кожу деру" Често људи своје бриге сматрају посебним и изузетним, а то је распрострањена појава. Мисли, њему је тако како никоме другом није било досад. То је некакав комплекс супериорности, само с наличја. Постоји једна изрека: човек је као разломак, бројилац је то што он заиста јесте, а именилац је то што он мисли да јесте. И што више он мисли о себи, или о својим врлинама, или о својим бригама, то је мањи разломак. Треба тај сукоб у себи решити. А за то је неопходно молити се.

Речено је: «Да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје» (Дап, 14: 22). Али као што смо већ рекли, невоље и болест нас чисте од грехова ако су покорно прихваћене. То је општи закон. Ето под тим условом – да су невоље покорно прихваћене, и још са захвалношћу Богу – бивамо награђени. А Јов не само што се није бунио, него је још и говорио: «Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње». Још га је у овом животу Господ наградио, а да не говорим о будућем.

протојереј Валеријан Кречетов

извор

Да вам испричам нешто.

Једном ми је рекао:

„Оче Атанасије“, – ухватио ме је чврсто за руку – „ја сам сада слијеп. Моје тјелесне очи више не виде, јер болујем од рака хипофизе. Али зато имам духовне очи и њима видим.

Прије него што одеш, хоћу нешто да ми кажеш. Шта је наш старац Емилијан говорио о броју 666 и о антихристу?“

Било је то оних дана послије чернобиљске катастрофе. Народ је био узнемирен и свакодневно је, у великом броју, одлазио код оца Порфирија, који је живио недалеко од Атине. У страху и недоумици питали су га:

„Шта ће бити? Хоће ли доћи антихрист да нас жигоше бројем 666?“

Тада ме упита:

„Кажи ми, чедо моје, шта старац Емилијан говори о броју 666 и о антихристу?“

Одговорих му:

„Старче, прије неки дан нам је на једном сабрању рекао да не треба да се узнемиравамо. Најважније је да се трудимо да имамо живу заједницу са Христом, а антихристу да не придајемо превелику пажњу, јер ће, у противном, он постати средиште нашег живота, а не Христос.“

Чим је то чуо, ударио је рукама о постељу и узвикнуо:

„Шта кажеш, чедо моје, шта кажеш! Слава Теби, Боже, што најзад нађох једног духовника који се слаже са мном! Ех, чедо моје, шта су све поједини духовници учинили овоме свијету! Узнемирили су душе људи, створили безброј породичних и психичких проблема причама о броју 666. Народ више не може ни да спава; почели су да узимају лијекове за смирење и таблете за спавање само да би могли заспати. Шта је то? Христос то не жели, чедо моје. А да ти кажем још нешто?“

Рекох му:

„Шта, Старче?“

А он ми одговори:

„За нас хришћане, за нас који истински живимо Христа, антихрист не постоји. Реци ми: можеш ли ти да сједнеш на овај кревет на којем ја сада сједим?“

Одговорих:

„Не могу, Старче.“

„А зашто?“

Одговорих:

„Зато што, ако бих сјео на Вас, притиснуо бих Вас.“

Он ме поново упита:

„А када можеш да сједнеш?“

Рекох:

„Када Ви устанете, тада могу ја да сједнем.“

Тада ми рече:

„Управо тако, чедо моје. Тако је и са нашом душом. Када у себи имамо Христа, може ли антихрист доћи и заузети Његово мјесто?

Може ли било која сила, која се противи Христу, ући у душу у којој Он обитава? Зато се данас људи толико плаше антихриста – зато што Христа немају у своме срцу.

Када Христа уселимо у себе, све постаје Рај. Христос је све и у свему. Зато, чедо моје, увијек тако говори људима: када је Христос у нама, ни противника Христовог се не бојимо.“

И пази, да ти кажем нешто. Када би сада дошао сам антихрист са некаквим ласерским уређајем и силом ме жигосао бројем 666, ја се не бих узнемирио. Рећи ћеш ми: ‘Старче, зар то није жиг антихристов?’

Јесте. Али када би ми ласерским зрацима по тијелу исписао и хиљаду неизбрисивих бројева 666, ја се не бих узнемирио.

Зашто? Зато што су, дијете моје, прве мученике бацали пред звијери, а они би се прекрстили и звијери су постајале као јагањци. Бацили би их у море, они би се прекрстили, а море би постајало као копно и они су по њему ходали. Бацали би их у огањ, они би се прекрстили, а огањ се претварао у свјежину. Благословено дијете моје, шта смо ми данас?

Вјерујемо ли у Христа? Вјерујемо ли у силу крснога знамења? Па зашто је Христос сишао међу нас? Није ли дошао да укрепи нашу немоћ?

Тако, дијете моје, реци и старцу. А и ти говори људима да се не плаше антихриста. Ми смо дјеца Христова, ми смо дјеца Цркве.“

То је на мене оставило веома снажан утисак.

Онда ми је додао:

„Да ти кажем нешто?“

„Изволите, старче“, рекох.

„Како је патријарх Димитрије допутовао у Атину?“

„Авионом“, одговорих.

„Добро, знам да је дошао авионом. Није ваљда допливао? Него, с којим је документима допутовао?“

„С пасошем, старче.“

„С грчким или турским?“

„Не знам.“

„Е, још се правиш и паметан! Дошао је с турским пасошем. А знаш ли шта је грб Турске?“

„Не знам, старче.“

„Е, сад си заиста претјерао! Не знаш шта је грб Турске? То је полумјесец. А знаш ли како су Оци наше Цркве називали полумјесец након појаве Мухамеда?“

„Не знам, старче.“

„Е, онда да узмем твоју диплому и поцијепам је! Какав си ти теолог?“, рече шалећи се.

— Тако га лијепо дочаравате да га сада видим пред собом.

— Па и ја га видим пред собом; носим га у своме срцу. Зато вам све ово тако и приповиједам.

А он настави:

„Полумјесец је знак антихриста. Ако је, дакле, полумјесец знак антихриста, а наш патријарх тај знак има у своме пасошу — па и на печатима, а колико му тек печата ударају при уласку и изласку — значи ли то да је наш патријарх антихрист?

Не, дијете моје, не! Немојмо толико сужавати јеванђелску поруку!

Христос није тако ускогруд као ми људи, који непрестано настојимо да бранимо некаква своја права.

Тако реци и старцу, а тако говори и људима: не треба да се плашимо ни антихриста ни броја 666.“

И то је, господине Клито, оставило на мене снажан утисак и донијело ми велико душевно олакшање. Зато то и преносим људима који ми долазе.

Превео са грчког: Никола Гачевић, свештеник

извор

https://hramsvetijovan.blogspot.com/2018/04/blog-post_12.html

Блажен је човек који познаје своју болест и труди се да је излечи.
Јер то је темељ врлине. Колико је неко попустљив према себи, толико заостаје у духовном животу. Колико приморава себе, толико више напредује у врлини.

Своју болест може упознати неко преко искушења која допушта Бог. Кроз искушења упознаје неко своју слабост, али и величину помоћи коју шаље Бог.

Душу треба да хранимо уздржањем и унутрашњим миром. Тако се може приближити Богу и имати користи. Страх Божији и страх од казне, буде нас из сна. Јер грех и ђаво нас успављују, и тада губимо сваки додир са Богом. Не заборавимо никада, да је само помоћ Божија оно што спасава и користи човеку. Ко осећа потребу за божанском помоћи, много се моли, постаје смирен и напредује у врлини. Бог никада не презире „скрушено и смирено срце“.

Смирење помаже човеку да привуче милост Божију.
Тада срце осећа божанску помоћ и добија снагу.
Када човек осети божанску помоћ, одмах се срце његово испуњава радошћу и вером и хита журно на молитву, која је уточиште помоћи, извор спасења, ризница врлина и пристаниште које спасава човека од буре живота. Молитва осветљава мрак душе.

Она је копље којим се прогони ђаво. Пошто се избори човек и Божијом помоћи победи, тада у срце његово долази радост Божија. Само заједничарење човека са Богом користи. Када схвати да је молитва ризница која га испуњава радошћу и срећом, одмах узноси благодарност Богу. И тада дело молитве не чини принудно, са муком и напором, него весело и радосно, јер зна да ће имати много духовне користи од ње. Узноси химне и слави Бога, дивећи се Његовом величанству.

Онај који узнапредује у молитви, не унапређује је ни са чим сујетним и пролазним у свету. Непрестана молитва изгони из душе сваки страх и бојазан и испуњава је весељем и благодаћу Божијом.
Све ово настаје у човеку од свесности сопствене болести.

Истрајном молитвом се приближује Богу и жудно хита к Њему, да прими светлости од светлости Његове и благодат од благодати Његове.
Удовица, која се наводи у светом Јеванђељу, молила је и преклињала гласно и упорно много пута судију, да јој дарује њену правицу.

И он је рекао: „Бога и људи се не бојим нити марим за њих, али због њене упорности, учинићу оно што тражи“. Као што, дакле, удовица вапије силно за своје право, тако и ми треба да молимо Бога са смирењем, да нам ниспошље Своју благодат. Јер удовица из Јеванђелске приче је успела у ономе што је тражила, упркос судијином многобројном одбијању, вређајући је на најгори начин.

Бог зна шта нам користи а шта не. Зато нам некада даје све што Му тражимо, а некада – не. Бог хоће корист за нашу душу, иако много пута ми то не разумемо и неразумно тражимо да нам испуни сваку молбу.
Многомилостиви Бог често пута одлаже да нам пошаље Своју благодат, и то чини да би више и гласније вапили на молитви, и тако Му се приближили.

Од онога што тражимо нешто нам дарује одмах, а нешто касније, имајући у виду нашу душевну корист. Ми, наравно, хоћемо да нам увек одговори одмах, али Бог као савршени и јединствени педагог, одговара нам онда када ће нам бити користи за душу. Друге опет, оставља да претрпе искушења да би се показало да ли Га истински воле.
Ако човек не осети своју болест, налази се у великој опасности, јер мисли да је нешто.

И тада се Бог удаљује од њега, јер је гордост највеће зло што постоји. За гордога не постоји могућност да достигне у савршенство.
Смирење долази, са скрушавањем срца и удаљавањем гордељивих помисли. Ниједно духовно дело не може да се одржи без смирења. Само смирењем човек се приближава Богу и долази на њега благодат Светога Духа. Смирени човек не боји се борбе коју му намеће ђаво ружним помислима и телесним страстима.

Зна да све то допушта Бог да не би пао у егоизам, у ту страшну змију пуну отрова. Човек, међутим, не треба сам да тражи искушења.
Оно што треба да чини, јесте да издржи невоље када их Бог допусти.
Човек треба да је опрезан и да се труди за спасење душе своје, више него за све остало.

Јер, душа наша вреднија је од читавог света, рекао је Господ.
Да чини добро, да верује, да познаје своју слабост и да увек тражи помоћ Божију.

ИЗВОР: СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ
Интернет издање: Svetosavlje.org

Православна Црква данас прославља и Свете Божије угоднике царске страстотерпце Николаја Другог Романова и његову породицу, који су зверски побијени од стране бољшевика 17. јула 1918. године. У наставку прочитајте реч више о светим царским мученицима.

ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)

Царица Aлександра Фјодоровна Романов

Александра је рођена 6. Јуна 1872. године у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878. године.

Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. године и било је још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану где је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом.

Године 1895. Александра остаје трудна са првом кћерком - Олгом. Касније на свет долазе још три кћерке: Татјана, Марија и Анастасија.

Иако је јако много волела своје кћерке Александра је желела сина који би наследио руски трон, па је 12. Августа 1904. рођен Алексеј, срећан и здрав. Међутим, касније се установило да Алексеј има крвни поремећај - хемофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила.

Постала је веома побожна и константно се молила за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспешни. Када је један сибирски монах успео да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су веровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Те тврдње биле су више него неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. Године 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. Следеће, 1918. године, царска породица стрељана је у Јекатеринбургу од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година.

ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА

Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице.

Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване "Велики пар", јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први светски рат, Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике.

Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана.

Татјана Николајевна Романов

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а убијена је када је имала само 21 годину. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила.

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као "Мали пар". Осећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 година када је убијена.

АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била "enfant terrible" породице у којој је глумила кловна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забављача у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле "Мали пар" породице. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи сматра да је Анастасија убијена у својој 17. години, али, постоје и неке претпоставке да је преживела. Тим поводом су спроведена бројна истраживања.

АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ

Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију - болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до сливања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.

За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу, али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га негује за време кућног притвора Романових.

Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили поруку од сибирског монаха Распућина који им је рекао да ће Алексеј да живи. Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

***

СТРАДАЊЕ

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. године. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. године извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 17. јула 1918. године стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. године се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. Руска Православна Црква их је прибројала лику Светих новомученика 2000. године. У Русији они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим.

Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару – Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље.

Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога!

На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

Извор: Радио "Слово љубве" / Срби из Атланте / Радио "Светигора"

Спомен на изузетног руског иконописца, преподобног Андреја Рубљова (+ 15. вијек), Православна црква слави 17. јула. О његовом животу мало се зна, али се сматра да је рођен између 1360. и 1370. године. Његово световно име није познато, а у „Предању светих иконописаца“ зове се Радоње. Његово име први пут се помиње у хроници 1405. године. Дуго времена свог живота преподобни Андреј је провео у манастиру Андроник, чији је оснивач био свети Алексеј, митрополит московски. У истом манастиру Рубљев умире 29. јануара 1430. године.
Међу дјелима светог иконописца истичу се фреске Успенског саборног храма у Владимиру (дјелимично сачуване), као и слике и иконе Тројичког саборног храма Светотројичке лавре Светог Сергија. Претпоставља се да је управо иконостас Тројичког саборног храма садржао једно од главних ремек-дјела Светог Андреја Рубљова – икону „Света Тројица“.
Светом иконописцу се приписује и образ Спаситеља из Звенигородског чина на прелазу из 14. у 15. вијек.
Постоји једна занимљива опаска из живота Андреја Рубљова. Када су он и  Данило Чорни радили заједно, дуго су сједили и једноставно посматрали иконе. Нису писали, нису се молили, већ су једноставно гледали, хранећи се њима. Жељели су да чују глас Божији, да виде божанске слике, које би потом могли да отјелотворе у боји. Рубљов је канонизован као светитељ 1988. године.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/17-jul-prepodobni-andrej-rubljov17

Страдање Светог мученика Јакинта

За царовања цара Трајана у Риму, настаде велико гоњење на хришћане, јер цар беше издао заповест да сви у његовој држави имају приносити жртве боговима, а који то не жели чинити, да буду стављани на муке.

У то време живљаше у царском двору један изврстан младић, по имену Јакинт, родом из Кесарије Кападокијске, и имађаше двадесет година. По звању он беше царев коморник, и стално се налажаше поред цара. Истински хришћанин по вери и целомудреном животу, Јакинт тајно служаше Христу Богу, украшавајући себе чистотом, уздржањем, кротошћу и свима добрим делима.

Једном о неком празнику у част гадних богова цар Трајан свенародно приношаше жртве идолима. Дивни јуноша Јакинт не пође са царем к идолима већ остаде у двору, и повукавши се у једну одвојену малу одају усрдно се мољаше једином истинитом Богу. То примети Јакинтов вршњак Урвикије, који такође беше коморник. Прислушнувши Јакинтову молитву, Урвикије оде и достави цару да Јакинт, преступајући заповест царску, моли се неком Исусу Христу и назива Га Богом.

У то време цар Трајан обедоваше на погани празник пред целим народом. Наредивши да му доведу Јакинта, цар му пружи идоложртвено месо, заповедајући му да пред њим једе. А врли војник Христов Јакинт, прекрстивши се, рече цару: Мени хришћанину не доликује да једем оскрнављено; ја бих желео да и ти оставиш заблудно служење идолима, демонима празновање и погане жртве, и да познаш јединог истинитог Бога, и да Њему служиш.

Сви који јеђаху са царем и који му служаху, видећи такву смелост младића Јакинта, запалише се гневом против њега, а цар му рече: Младост твоја, Јакинте, чини те гордељивим, и ти ли, недостојни, учиш мене да не служим отачким боговима него некаквом Христу, кога не знамо ни ми, нити Га оци наши знађаху? – Одговори свети Јакинт: Ти не знаш Христа, јер си недостојан да познаш Њега, истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море и све што је у њима, који је даровао људима светила небеска, и који је саздао човека по образу Свом. Истину говориш о себи када кажеш да не знаш Њега, кога и оци твоји, као деца гнева, не познаше. А ја сам рођен и васпитан од благочестивих и христољубивих родитеља, и научен да Му служим и да Му се клањам.

Разљутивши се на светитеља због таквог одговора, цар нареди присутним слугама својим да га бију по устима. Слуге одмах скочише на Христова мученика и стадоше га жестоко бити не само по устима него и по образима; а када он паде на земљу, они га свирепо газише ногама, говорећи: Како смеш тако дрско одговарати цару?

Затим нареди цар да престану бити мученика. А свети мученик лежаше на земљи и не могаше устати од љутих батина и гажења ногама. Међутим ,Трајан нареди да се мученику силом гурају у уста идоложртвена јестива. Али свети мученик Христов, чврсто стиснувши зубе и уста, никако не допусти да му се угура идоложртвена гадост. Тада нареди цар да мученика окују у железне окове, да му забију ноге у кладе и затворе у тамницу.

Сутрадан цар, продужујући заједно с народом празновање истог поганог празника, нареди да се на видном месту поређају сва оруђа за мучење и да се из тамнице доведе мученик Јакинт ради саслушања. Када свети мученик би доведен, Трајан га упита: Хоћеш ли се, младићу, покорити нашој наредби или ћеш и надаље остати упоран? Предвиђам да ће те гордељиви ум твој довести до страшних мука; боље је, послушај ме и принеси жртву боговима, ако не желиш да погинеш у жестоким мукама. – Али слуга Христов, остајући душом и телом тврд као дијамант и имајући силу Господњу која му помагаше, одговори Трајану: Ја сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог; а бесима твојим нећу принети жртву, и претње се твоје не бојим, јер ниушта не сматрам муке, и ти нећеш моћи приморати на ваше безбожје мене, слугу Христовог: нити ћеш ме преластити да ради краткотрајног живота оставим вечни живот. Чини са мном што хоћеш!

Бесан од јарости, цар нареди да најпре непоштедно туку простртог на земљи светог младића, па да му затим, обесивши га на мучилишту, железним ноктима кидају тело. Јуначки трпећи све то, мученик викаше к цару: Хришћанин сам! Слуга сам Христов, и нећу Га се одрећи! А ти, мучећи ме за Христа, чиниш ми не мало добро. Хајде, пронађи још веће муке за мене, јер желим да више страдам за Господа мог, док насиље твоје не победим трпљењем својим, помоћју Владике мог Христа, који помаже свима што са вером призивају пресвето име Његово.

А кад би један сат по подне и сви се на гледалишту веома чуђаху мучениковом трпљењу, цар нареди да мученика скину са мучилишта и да га окована опет воде у тамницу, заповедивши стражарима да му не дају никакву другу храну и пиће сем жртвеноидолских јестива, да би га глађу и жеђу приморали да једе од ових. Стражари строго испуњаваху заповест цареву: свакодневно доносећи храну и пиће од идолских жртава, стражари их остављаху светоме у тамници. Но сутрадан изјутра долазећи к мученику у тамницу, налажаху недирнутом храну и пиће, пошто свети мученик не хоћаше ни да погледа на та идоложртвена јестива као на неку погану гадост. И свети мученик провођаше многе дане у глади и жеђи, непрестано се молећи Богу и веселећи се духом као на некој пребогатој гозби, јер беше храњен благодаћу Светога Духа.

Међутим, Трајан, шаљући слуге, питаше стражаре: једе ли Јакинт од жртвеноидолске хране која му се доноси? Стражари одговараху, да он ни прстом неће да додирне ту храну, већ проводећи без хране и пића радује се и узноси молитве Богу своме. Слушајући то, Трајан се срђаше на стражаре, и претпостављаше да неко доноси Јакинту другу храну, и прећаше стражарима смрћу. Но стражари га са заклетвом увераваху да нико други не долази код мученика, да они врло будно чувају тамницу, и да не дозвољавају никоме ни да јој се приближи.

Када наступи тридесет осми дан мученикова тамновања и један од стражара по обичају уђе у тамницу, он виде тамницу пуну неисказане светлости и два анђела поред светог мученика: један му покриваше тело пресветлом одећом, а други му стављаше на главу предиван венац. Видевши то, стражар се силно препаде и баци што ношаше, па одјури к цару и обавести га о ономе што виде. Цар не поверова томе, сматрајући да су то неке варке, стваране мађиоништвом, и донесе одлуку да мученика стави на још страшније муке.

Два дана након тога севши на судишту у гледалишту, Трајан посла да сужња доведу из тамнице ради мучења, рекавши: Да видим како ће му помоћи његов Христос, да ли ће га избавити из мојих руку? – Но када слуге уђоше у тамницу, нађоше светог мученика где је скончао у Господу, и угледаше анђеле у облику пресветлих младића где са свећама у рукама стоје око тела његова, док тамница беше препуна неисказане светлости и миомира. Обузети страхом, слуге побегоше из тамнице и известише цара о ономе што видеше.

Испунивши се стида и јарости, цар посла мноштво слугу да изнесу из тамнице тело умрлога. Ушавши у тамницу, слуге ништа друго не видеше осим мртвога тела, које они и изнесоше из тамнице. Тада цар нареди да се чесно мучениково тело изнесе ван града и баци на пусто место да га поједу звери, пси и птице. При томе он заповеди стражарима да буду недалеко од тог места, да хришћани не би украли мучениково тело. И тако тело светог мученика лежаше дуго време, ничим не повређено, јер га анђео Божји чуваше.

Једне ноћи једном чесном презвитеру, мучениковом сроднику, по имену Тимотију, јави се анђео и нареди да узме мучениково тело. Презвитер узе са собом неке верне из свога дома, оде ноћу на оно пусто место, и узе свето тело мучениково, никим неометан. Доневши га у свој дом, он га положи у једној унутрашњој одаји, обавивши га чистом плаштаницом са мирисима. И презвитер свакодневно паљаше кандило крај ковчега са светим телом мучениковим и кађаше тамјаном.

После тога презвитер Тимотеј поживе неколико година, па кад се приближи своме крају, повери мошти светог мученика једној чесној удовици, светој по животу и старој по годинама. Она с радошћу прими то неоцењиво благо, чесно га чуваше у своме дому, и онако исто сваки дан паљаше кандило и кађаше. Од светих пак моштију излажаше силан мирис и испуњаваше одају. Ова жена никоме не причаше о светитељевим моштима, пошто сав град служаше идолима. Само се она сама дан и ноћ са сузама мољаше крај светих моштију мученика Христова.

Пошто прође много времена и ова се удовица приближи својој кончини, догоди се да један човек услед главобоље изгуби очни вид. Читаву годину дана он не виде белог видела, нити му лекари могоше што помоћи. Њему се ноћу у саном виђењу јави свети Јакинт, и рече: Човече, хоћеш ли да се исцелиш од болести и очњег слепила? – А он упита: Ко си ти који ми говориш то? Светитељ одговори: Ја сам слуга Христов Јакинт, лекар свих болести. – Молим те, рече му на то болесник, узми све моје имање које имам, само ми дај да видим видело, пошто, седећи у тами, много тугујем и патим. – Свети Јакинт му одговори: Забадава ће те исцелити Бог мој, само уради што ћу ти наредити: узми тело моје које се налази код оне удовице што станује близу тебе, и пошљи га у моје отачаство, у кападокијски град Кесарију; очи пак своје помажи јелејем из кандила што гори крај мога ковчега, па ћеш прогледати.

Поверовавши виђеноме у сну, тај човек устаде са одра свог, и вођен оде у удовичину кућу, и исприча јој мучениково јављање и наређење. Удовица га уведе у унутрашњу одају, у којој лежаше светитељево тело, даде му уље из кандила, којим он, чим помаза слепе очи своје, одмах потпуно прогледа, али закасни са извршењем светитељевог наређења. И пошто прође неко време, очи његове поново покри густи мрак и он ослепе. Тада он вођен поново оде к моштима светог мученика, просећи исцељење. При уласку у одају где почиваху мошти светитељеве, он чу глас који му говораше одозго: „Онај који је изиграо, сам је изигран“. Тада он, павши пред мошти светога, са сузама говораше: Дај ми сада да прогледам, угодниче Божји, па ћу одмах испунити што си ми наредио! – Затим уставши, он поново помаза очи своје уљем из кандила, и поново прогледа свесветлим прогледањем: јер му се отворише не само телесне него и душевне очи, и поверовавши у Христа он би просвећен светим крштењем.

У то време престави се она блажена удовица. Тада новопросвећени хришћанин узевши ковчег са моштима светога и запечативши га, посла га по верним људима у Кесарију Кападокијску. При томе наложи овим људима да, када се приближе граду, пусте мазге, које возе кола са моштима светога, да иду саме, па где се зауставе, ту да се положе мошти, јер је свети мученик тако наредио. Када ови верни људи са моштима стигоше близу града Кесарије, и беху на домаку градске капије, зване Севастијска, они пустише мазге да иду саме. И оне, никим не вођене, дођоше пред кућу у којој се родио мученик. Но у то време већ се беху његови родитељи преставили из овог живота. Тада верни којих беше у граду сабраше се, веома радосни што им дођоше мошти светог мученика, и чесно положише у тој кући свете мошти у мермерном ковчегу, славећи Господа нашег Исуса Христа.

Мученик свети Јакинт сконча у Риму трећег јула, глађу и жеђу морен, али вером, молитвом и благодаћу Светога Духа сићен, када над незнабошцима владаше Трајан, док над хришћанима царује Господ наш Исус Христос, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих  –  архимандрит Јустин Поповић

Да се опомињеш дана кад си изашао из Мисира док си год жив.[1]
 
Смрт је велика тајна. Она је – рађање човека из земног временог живота за вечност.
У тренутку одвијања тајне смрти, ми свлачимо са себе свој груби омотач – тело, и, душевним бићем, тананим, етерним, прелазимо у други свет, у обитељ бића истородних с душом.

Свет је тај недоступан грубим органима тела, кроз које, за време нашег пребивања на земљи, дејствују осећања, која, иначе, и припадају души.
Душа, кад изађе из тела, невидљива нам је и недоступна, као и други предмети невидљивог света.

Ми у часу одвијања тајанственог чина смрти само опажамо не-дисање, наглу беживотност тела.
Затим оно почиње да се распада, и ми журимо да га сакријемо у земљу.

Тамо оно постаје жртва трулежи, црва, заборава.
Тако су умрла и заборављена безбројна људска поколења.
Шта се збивало и збива с душом кад напусти тело?

То нам остаје, при нашим могућностима познања, неизвесно.

Скривена је тајна – смрт.

Док светлост хришћанства није озарила људски род, он је о бесмртности душе имао углавном грубе и лажне представе.
Највећи пагански мудраци једино су могли да самоумно закључују и нагађају о томе.

Но, ипак је срце палог човека, као да не беше помрачено и ограничено, истрајно опипавало, да тако кажемо, своју вечност.
Сва идолопоклоничка веровања служе као доказ за то; сва она обећавају човеку живот после смрти, – живот или срећан или несрећан, зависно од земаљских заслуга.

Нама, кратковеким туђинцима на земљи, неопходно је да познамо свој удео у вечности. Ако већ за време кратког овдашњег странствовања своје бриге усредсређујемо на то да удаљимо од себе сваку тугу и окружимо се сваком пријатношћу, тим пре смо дужни да се побринемо о свом уделу у вечности.

Шта смрт чини са нама?
Шта души предстоји иза предела вештаственог?
Зар тамо нема плате за добро и зло које је човек чинио на земљи вољно и невољно?

Зар тамо нема награде, кад зло на земљи већином царује и влада, а добро је прогоњено и страда?
Неопходно, неопходно нам је да откријемо тајну смрти, и да угледамо невидљиву телесним очима будућност човека после смрти.
 

ИЗВОР: Књига: СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ / СЛОВО О СМРТИ

Svetosavlje.org

После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети страдалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.

Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу.

Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.

Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: "Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите".

Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.

На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) - за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола - служи Њему!

Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву - душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.

Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. - Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну!

Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!

У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. - Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. - Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!

Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. - И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.

Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока.

Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПЦ