У животу нам је понекад веома тешко да се зауставимо. Стално смо у журби, решавамо проблеме у ходу, који се гомилају један за другим. И ова журба постаје узрок још већих проблема.
Темпо живота драматично се повећао последњих деценија. Једва имамо прилику да будемо насамо са вољенима, са собом и са Богом. Чак се и молитвено правило често изговара непажљиво, не размишљамо о значењу речи које изговарамо.
Што даље, то више – одлуке се доносе на брзину, под утицајем емоција или инстинкта. И што брже трчимо у овој бескрајној трци, теже нам је да се одупремо непровереним или лажним информацијама и манипулацијама. Престајемо да припадамо себи. И одавде долазе све наше тешкоће са самим собом, са онима око нас и, као резултат, са Богом.
Размислите о томе: скоро никада не остајемо сами. Чак и када смо потпуно сами у закључаној просторији, одмах смо извучени из осамљености сигналом нове поруке у месинџеру – и журимо да проверимо каква нам је важна порука стигла. Али да ли је то важно?
И то, наравно, није разлог да се криви технолошки напредак. Не ради се само о месинџерима. Ради се о нама самима. Ми сами себе лишавамо усамљености, тихог размишљања, општења са Богом.
Може се чак чинити да човек намерно урони у ову трку 24/7 како не би срео себе, не би срео Бога. Нека врста још једног покушаја да се сакрије од најважнијег. Али ово је илузија. Што се више скривамо од најважнијег, то више нас преплављују таласи нерешених проблема, а у једном тренутку долази до осећаја непремостивог умора, малодушности и апатије. Није ли то познат осећај?
Многи људи у свету покушавају да се изборе са овим проблемом уз помоћ психотерапеута, трошећи много новца и не постижући увек резултате. А неко погоршава проблем одласком у алкохолизам или нешто још опасније.
Али у ствари, овај проблем се не решава таквим претераним напорима, под условом да га ми нисмо запустили. Само треба да се издвоје тренутак тишине у нашем тврдом ритму. Зауставимо се, направимо паузу, искључимо звук на нашим телефонима. Хајде да седимо у тишини, макар и неколико минута.Jер, Бога можемо чути само у тишини. Тишина је најбољи услов за молитву. А ова тишина није увек акустична. Ако научимо да осећамо присуство Господње, моћи ћемо да осетимо духовну тишину чак и у бучној гомили људи. Али за ово морате почети барем са малим стварима.
https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-skoro-nikada-ne-ostajemo-sami
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.