Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Свети новомученици и исповедници Митрополије дабробосанске и милешевске и Свети свештеномученик Нестор милешевски

    dstl6254.jpg

    Црква Христова 28. јуна/11. јула савршава молитвени спомен на Свете славне и добропобедне новомученике и исповеднике Дабробосанске и милешевске, као и на Светог славног и доборопобедног свештеномученика Нестора, игумана милешевског

     

    ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године.

    Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима.

    novomucenici-v.jpg

    Тропар. глас 4.

    Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов.
    Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом,
    молећи се за оне који су те мрзели и гонили.
    Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог
    и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе
    за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља.
    И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило,
    молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а
    првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех."

     

    СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

    ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао.

    ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева.

    ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму.

    СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили.

    СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година.

    ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен.

    СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен.

    СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана.

    СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.

    СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву.

    ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.

    Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."

    Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.

    ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну.

    ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша.

    СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године.

    СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира.

    СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године.

    СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији.

    СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године.

    СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године.

    СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима.

    ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару.

    СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима.

    СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле.

    ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве.

    АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.

    СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима.

    ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници.

     

    Свети Свештеномученик Нестор, игуман милешевски

    svestenomuceniknestor_0.gif

    Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било.


    Духовни печат оца Нестора

    Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве.  Милешева је вапила за узорним монахом -  игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво.

    По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак   Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља.

    Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период.

    Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма.

    Мученичко страдање

    Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата.

    Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање  да ће му бити касније враћена.

    Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар  без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини   оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором.

    После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе,  Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића.

    Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима,   непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу.

    Чињенице

    Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина.

    О том догађају  један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“

    Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку.

    Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег:

    - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга;

    - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун;

    - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33).

    Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана,  а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима.  Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом.

    Прави сведоци

    Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише    „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима.

    Аутор књиге „Милешевско бурно доба“  Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора.

    Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије.

    Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива.

    Само један је судија

    Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски.

    Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле.


    Свети свештеномучениче Несторе, моли Бога за нас!

     

    Извор: Ризница литургијског богословља и живота

    Измењено од Логос




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...