Наш психолошки унионизам

Како старим, живот ме учи да се понекад слажем, а понекад не слажем са нечијим мишљењем. Будите спремни са опрезом да се не сложите или слoжите са било ким.

Овако започињем своја размишљања јер осећам да данас нико ништа не жели да мења а они који то наводно желе да ураде, чине то са превише непажње, површности и ризика. Морате стално да обликујете дискусију јер данашње друштво не зна за дијалог, слагање и сарадњу.

Све ово говорим зато што се у данашњој стварности, све што се „креће креативно“, аутоматски покушава истребити. Сваки напор и иницијатива нових облика мишљења и дијалога се клевета, окаља и уништава.

Ствара се рефлексивна самоодбрана која не дозвољава да дише ништа што је другачије. Аутоматски се активира невероватан механизам осуде, клевете и испитивања мишљења, личности, организације, институције без способности разликовања и суштинске аргументације. Афористичке фразе, безвредне идеологије, етикете и описи - јеретик, атеиста, нововаарламиста, аријевац, западњак, екумениста, издајник, итд., покушавају да обележе сваког ко отвара прозор ка новом, ка стварању, ка  дијалогу са историјом и њеним непосредним питањима.

Многи парадирају у „рецензијама“ објављеним на блоговима, сајтовима, новинама и часописима, са очигледним елементима незнања, анксиозности, најгоре злобе и самодеструктивне емпатије.

Тешко је у свим овим текстовима и коментарима пронаћи непристрасан критички став који ће одговорити на суштину мисли и питања која у јавној расправи постављају мислиоци, филозофи, теолози итд. Напротив, наилази се на порицање и селективно читање, хроничне стандардизоване одговоре, застареле речи, појмове и термине у облику идеологија без валидације у животима људи.

Савремени човек испољава психолошки унионизам, таквог облика и унутрашњег интензитета, да не жели ништа да промени ни у једној области свог живота.

Исти видовњачки свет порицања, несигурности и невољности стварања, који негира промене у друштвеној организацији нашег живота, је онај који не жели и не може да се суочи са важним питањима која дотичу културну структуру нашег живота и нашег менталног живота.

Осећам да је ово порицање заправо страх. Егзистенцијални страх. Несигурност народа који је изгубио везу са собом и временом, који није научио да живи са питањима већ са спремним и често „божански надахнутим“ одговорима и решењима. Неуки смо у слагањима, у дијалогу. Хранимо се мртвим институцијама, устаљеним улогама, облицима и структурама друштвеног организовања, за које видимо и логично схватамо да сада воде у ћорсокак, али се плашимо да их променимо.

Желимо да све буде неометано јер смо забринути и нервозни што треба да преузмемо одговорност. Одговорност подразумева особу, контакт са самим собом и стварношћу, временски период  непосредне реализације а не одлагања. Само особа која има суштински однос са собом може одговорити на питање садашњости.

Синдром затворених бића, било друштвених, етничких, расних или верских, духовних, јесте страх и егзистенцијална несигурност. А ово је разлог за недостатак себе. Страх пред новим. Плашимо и не можемо да верујемо непознатом. Лакше се сналазимо у познатом, у препознатљивом јер има примитиван осећај сигурности. Одговорност има ризик. Односи одговорности, које је Христос донео у свет, претпостављају односе поверења, вере и наде.

Желимо да контролишемо стварност. Чак смо и Бога претворили у објективну стварност, као сат који носимо на руци. Тако Га контролишемо. Претворили смо Га у једноставан потрошни осећај. Ми не улазимо у однос са Њим, јер веза претпоставља ризик и авантуру. А фобично друштво, култура страха не ризикује. Више воли да остане у мочвари и ужасно мирише. Не излази, јер сваки потез представља одговорност.

Више волимо сигурно, познато, па макар било и болесно. На овај начин не ризикујемо, а као резултат тога, ми не живимо. Живимо само у преувеличавању наше необуздане емоције. Карактеристично за депресију.

Мислиоци и духовни људи, својим животом и писањем, покушавају да отворе дијалог. Покрећу нас на другачије тумачење и разумевање. Они нас доводе до погледа на стварност који је другачији од онога који смо имали, који смо научили и на који смо навикли. А то нас заправо толико брине, да бисмо радије да их спалимо у ватри него да их слушамо. Јер ако их послушамо, закорачићемо у сопствени потлачени унутрашњи глас.

Ми смо у 21. веку и још увек не можемо да зрело и одговорно станемо пред нови космолошки и антрополошки модел мишљења и предлога који се отварају за шири дијалог, у новој реалности која се непрестано развија. Нема потребе да се слажемо или чак компулзивно не слажемо, јер само наилазимо на другачији приступ нашој стварности.

Морамо да одрастемо као појединци у друштву суочени са дијалогом. Будите спремни да слушате, да се не слажете и да се слажете. Експериментишите и окусите искуство стварања, које је радост, и удаљава нас од интроверзије и фобија. Отвара наше биће и истовремено наше друштво за нешто другачије што жели да се роди а наш ментални унионизам то не дозвољава.

о. Ливиос

извор: antifono.gr