“Нико ме не може убиједити у то да је случајност што сам јутрос баш тебе срео” – говори ми крупни, проћелави човјек у четрдесетим годинама. Прилично је необично одјевен за своје године. На себи носи црну вијетнамку, маскирне гаће и дубоке патике.
“Док сам радио као таксиста, неколико пута сам те возио до Старог града, али се ти тога не сјећаш. Возачку дозволу су ми одузели и из фирме избацили, због тога што сам константно возио под дејством алкохола, таблета или марихуане. Сад сам већ три мјесеца чист. Добро се осјећам, једино што ноћу не могу да спавам, па кад сване зора устанем и тако бесциљно лутам будванским улицама. Могу само да замислим шта о мени мисле људи који ме често срећу при мојим дугим шетњама”. Каже ми да је био један од оних таксиста код којих се могло све набавити, па и оно што не спада у легалне супстанце.
Познаје све дилере и апотекаре који давају љекове за смирење без рецепта. Такође, зна и све власнике продавница које кришом раде недјељом. Када је изгубио возачку дозволу, купио је електрични тротинет и наставио са ” доставама” , задржавши старе муштерије. ” Кад бих ти само причао шта све виђам на послу, не би ми вјеровао! Ето, баш у недјељу вече зове ме женска особа и пита могу ли да јој купим два теста за трудноћу. Када сам позвонио на врата од стана, отворила ми је дјевојка која је могла имати неких тридесетак година. Готово да је зграбила тестове из моје руке, удјеливши ми прилично велики бакшиш.
Након сат времена, опет ме је позвала и замолила да јој купим три боце најскупљег вискија који могу да нађем. Када сам јој доставио флаше, схватио сам да је направила журку у част тога што није остала трудна”. Прича ми и како му је једном један човјек тражио да пође до цркве и упали свијеће за његово здравље! То не би ни било толико необично да му непосредно прије тога није доставио алкохол и бромазепаме.
Том приликом је из неких разлога за себе купио џепно издање Новог Завјета. Каже да га последњих мјесеци свакодневно чита, те да му то помаже да остане чист. “Једном приликом сам једном имућном човјеку у касним сатима доставио алкохол, газу, вату и ханзапласт. Међутим, када ми је отворио врата свог луксузног стана, сасвим случајно сам иза његових леђа угледао жену са видним подливима испод очију. Из носа јој је цурила крв, коју очито већ неко вријеме нису могли да зауставе.
Када је схватио да сам све то опазио, мушкарац је кажипрст десне руке наслонио на своје усне , чиме ми је дао знак да о томе ником не смијем говорити. Такође ми је у мој горњи џеп убацио новчаницу од сто еура, рекавши ми да је вријеме да пођем”. Прича ми да га од тада изједа несносна кривица, која је главни узрок његових несаница. Још исту ноћ је пошао до оног стана, згужвао новчаницу и бацио испред врата. Затим се сјурио низ степенице и возио тротинет највећом брзином, будући да је имао утисак , за који се касније испоставило да је био погрешан, да га онај човјек прати и да је само питање тренутка када ће га стићи са својим спортским аутомобилом. Међутим, ни тај поступак није ублажио осјећај кривице. ” Мораш да схватиш да ја те ноћи нисам смио да зовем милицију.
Одавно ме они имају у својим тефтерима, а код себе сам имао пуно нелегалних ствари, због којих сам могао да зарадим дужу робију. Од тада све покушавам да ублажи кривицу. Идем често у цркву, дајем милостињу просјацима и трудим се да чиним све што пише у оној књизи Новог Завјета коју сам још онда купио у храму. Међутим, кривица као да је све јача и јача. Неколико пута сам ишао до оног стана у намјери да сретнем ту жену, објасним јој све и замолим ја за опроштај. Једном сам је и угледао. Носила је сунчане наочаре иако је био кишни дан. Нисам имао снаге да јој приђем”…
Убрзо су облаци тамни почели да се спуштају ниско изнад нас двојице. Пошто није имао са собом кишобран, одлучио је да се, уз захвалност што сам га саслушао, поздрави са мном и пође кући. Након неколико корака се окренуо и готово дрхтавим гласом ме замолио да се помолим за њега и ону жену. Киша је баш у том тренутку почела јако да пада. Међутим, он се прилично спорим кораком удаљавао од мене. Још дуго времена сам могао распознати његову црну вијетнамку и дречаве панталоне, све док се није изгубио негдје у правцу Маинске улице…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
Пише: ђакон Павле Љешковић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.