Ко нема Бога у себи, тај нема ни ауторитета, ни угледа, ни части међу људима

Исус је више пута говорио својим ученицима да ће муке и патње бити неизбежне. Христос је рекао да ако Га свет не прихвати, и Његово учење не буде прихваћено, онда ни Његови ученици неће бити прихваћени у свету. Али, наравно, не смеју да се плаше јер је Он већ победио свет. Господ је подстицао своје ученике да заиста буду сведоци Његове науке, али и да буду борци у искушењима. Тако и овога пута читамо у светом Јеванђељу да се Христос моли. Подижући очи ка небу и каже: „Оче, дошао је час; прослави Сина Твога, да и Син Твој прослави Тебе“ (Јн. 17, 1).
Исус Христос се обраћа Господу, али Му се обраћа као Син. Исус сведочи о свом небеском Оцу у јавној молитви и сви људи ће се обраћати Господу именом Отац. Бог је конкретна личност која вечно постоји у конкретном односу Свете Тројице. Бог Отац вечно рађа Сина, а Дух Свети вечно исходи од Оца. Син, вечно рођен од Оца, ствара и ствара, а Дух Свети, вечно произилазећи од Оца, учествује у апсолутном сједињењу са вечности у Љубави. Овом молитвом Исус Христос објављује однос између Њега и Његовог Оца. Исус се не обраћа неком непознатом, безличном Богу, већ се обраћа свом Оцу. Христос, обраћајући се Њему, каже: Оче мој. То је само Његов Отац. И сви људи се обраћају Господу са Оче наш. Подижући очи, Исус са синовском смелошћу невино и слободно призива Господа и моли Га. Он каже, прослави Сина, да и Он тебе прослави. Овде поново разумемо међусобну јединственост у Суштини Божијој, у истоветности Бога и у ипостасном међусобном односу. Међусобни тројични, савршени, љубавни однос подразумева лепоту, поштовање, радост, снисходљивост, понизност... Какав диван суживот у тројичном односу.
А ми људи бисмо бар могли да покушамо да се угледамо на Христов пример и да се много више поштујемо. Да смо ослобођени греха, да смо савршени, тада би наступио принцип љубави у коме нема формализма. Неби било сујете, првенства, правила. Правила су за несавршена створења, а савршенство подразумева само безграничну љубав, која се потпуно даје.
Исус се моли свом Оцу и говори Му да је дошао час да Он прослави Сина свога, да и Син прослави Оца. Христос је често прорицао час страдања. Најстрашнији час ужаса. Пратећи Исусову молитву, схватамо да се Син Божији слободно оваплоћује, припремајући се за овај страшни час. Овај страшни час је жртва Божија. Ова жртва је дело бескрајне љубави. Какав парадокс за данашњи свет. Како је данас тешко, и како је одувек било тешко, жртвовати некога за неког ко им је непознат, тачније за странца. Данас, чак и за оне које изгледа волимо, подносимо тешке жртве. Ова Божја жртва има откупитељску силу. Људи ће бити спасени.
Ми људи често апелујемо на испуњење неке врсте универзалног морала који подразумева неке сублимиране законе општег понашања у разним културама. Законске одредбе су засноване на земаљским принципима од општег интереса. Али интересовање није мерило савршенства. Жртвовање за друге је најсавршенији морал. Жртвовање је дело љубави. Бесконачни Бог се спрема да се жртвује за цело човечанство, али без интереса, само зарад љубави. Заиста, људи Божији, ово је несхватљиво човечанству. Човек се у свом животу усмерава ка самољубљу и постаје самодовољна индивидуа која нема потребу за личним односом према свету. Заиста је тужно када схватимо колико нас је Син Божији волео, а колико ми људи уопште не разумемо Божију Вољу. Ми само умно служимо Богу својом спољашњошћу, својим говором, а наша срца су далеко од љубави Божије.
Из Исусовог Синовског обраћања схватамо да у Светој Тројици, у Три Лица, нико није мањи од другог. Сви су идентични, једна суштина, једнаки и нераздвојени од једне суштине. Отац шаље свог Сина на земљу да покаже Своју Вољу и спасе свет. Отац прославља свог Сина и Син прославља свог Оца кроз дејство и остварење Тајни Божијих.
Да Син није објавио Оца и Светога Духа у крштењу реке Јордан, а после тога кроз икономију деловања Свете Тројице, не би било начина да човек схвати Тројичну Тајну. Узајамно откривење је догматска истина о Светој Тројици. Кроз светлост познајемо сунце. Кроз Сина познајемо Оца. Христос, пак, тражи прослављење од Оца, не због неке сујетне славе, већ због Божијег сведочанства, које би заузврат требало да постане темељни постулат вере међу верницима и следбеницима Божјим.
Исус Христос у светом Јеванђељу даље каже: „А ово је живот вечни, да познамо Тебе, Јединога истинитог Бога, и од тебе посланог Исуса Христа“ (Јн. 17, 3). Сваки човек који ово исповеди, када поверује у ово признање, биће на добром путу да наследи живот вечни. Богочовек Исус нам сведочи основну норму спасења, веру у догматску истину. Исус, обраћајући се свом Оцу, говори да ће Га прославити кроз остварење Божијег плана у свету. Он каже, да Га прославимо славом коју је имао у Оцу, још пре него што је свет створен. И овде Исус Христос указује на истоветност и јединство у природи Божијој. Они су Једно Божанство, непроменљиво, заједничко и нераздвојиво.
Бог Отац прославља Сина свога кроз човекољубиво доброчинство да оствари оваплоћење, да постане човек, да победи грех, смрт и ђавола. А Син прославља Оца Свога кроз бескрајно послушање, прихватајући ово савршено и Тајно дело, освећујући твар и приносећи је у Божијем општењу Светој Тројици. Сада већ у заједници Божијој сапостоји и створена природа, која је некада била смртна, а сада је већ постала бесмртна. Како је дивно ово Божије дело на прослави створене материје. Како је бескрајно радосно да Бог прослави човека, и да му дарује најдрагоценији дар, а то је вечност у радости. Човек треба да буде бескрајно захвалан за ову милост Божију која нам се указује. Не можемо речима изразити радост ове части. Човек са својим земаљским ограниченим изразима не може изразити Божију свеобухватност и бескрајност. Али ипак можемо да се трудимо колико је то могуће да кажемо: „Слава Теби, Боже наш, слава Теби“. И, наравно, остаје нам да у мислима созерцавамо Бога и мисаоно пребивамо у Господу. Анђелима није додељено достојанство да коегзистирају у Богу, већ је човек изабрани представник материјалне природе да вечно живи у Богу и са Богом. Човек ће коегзистирати у Божијој заједници и човек постаје бог по дару Божијем. Заиста су дивна дела Божија. Велик си Господе, и вечну славу Твоју нико не може исказати.
Господ Исус Христос се, у наставку свог разговора са Богом, моли за људе које му је дао Отац. „Молим се за њих; Не молим се за цео свет, него за оне које си ми дао, јер су Твоји. И све што је Моје је Твоје, и Твоје је Моје, и ја сам у њима прослављен“ (Јн. 17, 9-10). Исус Христ наставља да сведочи о догматској истини јединственог односа између Њега и Небеског Оца. Људи који верују у Исуса су Очев народ. Они верују у Једног Бога. Верници испуњавају Вољу Божију, па људи припадају Оцу, али и Сину, јер сада већ кроз Сина познају Бога и кроз Христа ће се спасти. Христос објављује и сведочи Оца. Бог се кроз Божанску икономију објављује у свету и објављује Божији план спасења. Све што је Очево, увек је било и Синово. Христос, Глава Цркве Божије, моли се Богу Оцу за Цркву Своју, за Цркву Једнога Бога, Цркву Свете Тројице, икону Царства Божијег.
Раније у људској историји људи су познавали Господа кроз пророке, у сенци историје у Старом Завету, али Га нису признавали као Оца. Они нису разумели догматску истину о Светој Тројици. Они су Га познавали као Бога, као Судију, као Творца... Али нису могли да открију конкретност Божијег постојања у Личности, иако су пророци разговарали са Богом, или чули глас Божији у себи. Али сада већ јасно и откривено, у садашњости, у Новом Завету, Исус Христос открива конкретност интимног имена Божијег у Личности Оца.
Господ каже да ће они људи које му је Отац дао, који су били Његови, сада бити Синовљеви. Овде морамо да схватимо да су ти људи – о којима Исус говори у молитви, који постоје у историјском времену у свету, као верници – веровали у Једног Бога. Они су служили Богу. У том контексту је и овај део да их Отац познаје као своје. Не као нека већ постојећа бића која имају предодређење у вечности, већ као верници у свом историјском постојању са својим зачећем у утроби мајки. Раније су људи у Старом Завету били робови Божији, слуге Божије, али од сада, познањем у Христу и са Христом, људи постају синови Божији. Хајде да учинимо ову стварност сјајном! Ово је дивно! Да славимо Бога свакодневно, непрестано, без престанка.
Јевреји, учитељи, фарисеји, садукеји, сви су они били учени људи у Мојсијевом закону, познавали су облике и правила Закона. Али они нису препознали Бога, Сина Божијег. Хулили су на Њега, говорили да је демон у Исусу, да је Велзевул у њему. Они који су били први на свету, они који су важили за прве по части и угледу, изгубили су се у свом лудилу. Лудило код човека настаје када је горд и сујетан. Људи мисле да се углед и част стичу позицијама које добијају у свету. При томе, израз ових људи није у миру, у покајању, у молитви и љубави, већ у формалистичком, театралном испуњењу Закона. Ауторитет се стиче снисходљивим служењем људима. Са правим вредностима човечанства. Милосрђем, миром, скрушеношћу, љубављу стиче се ауторитет који се признаје. Ауторитет који се стиче открива се кроз духовност у нечијој души. Ко нема Бога у себи, тај нема ни ауторитета, ни угледа ни части међу људима. Ко нема љубави у себи, далеко је од човечанства. Човек је прави човек када има свест и осећај за друге људе и за цео свет. Људи верују да се знање о вечности открива кроз проучавање науке и само тако ће доживети просветљење. Неки такође верују да је сува интелигенција кључна за спознају вечности. Овај гностички приступ је далеко од истине.
Христос даље у Својој молитви каже: „Оче свети, чувај у свом имену оне које си ми дао, да буду једно као и ми“ (Јн. 17, 11). Бог се моли да се људи уједине међу собом, у једном уму, у једном бићу. Нека све различите особе постану једно тело. Да постану Црква. Нека не буде раздора међу њима. Да нема кидања тканине у заједници. Исус опет каже, као што смо ми једно с тобом, оче, нека и они буду једно с нама. Грех прекида однос са Створитељем. Грех искривљује свест. Грех уништава материју. Христос се моли да људи буду једно у својим мислима, у својим делима, у својој љубави, да их заштити од греха. Господ се моли и жели да се људи не раздвајају и не уништавају, већ да буду повезани у љубави у заједници са Творцем.
Али ткиво људског јединства је поцепано, човек живи у свом егоцентризму. Изнова и изнова говоримо колико је страшно уништење разједињености и живота у себичности. Деструкција заснива своје уништење у егоцентричности. Дељење међу људима је супротно Божијој идеји спасења, које се постиже само у заједници, у Једном телу. Дељење је оправдано само када дајемо поклоне. Кад волимо. Тада је делање благословено, када делимо благодат Божију. Љубав се даје и онима који нас мрзе. Господ Исус Христос жели да својим ученицима и свим људима каже истину о заједници. Истина је у Светој Тројици. Однос између Три Лица треба да буде основа за однос људи у заједници љубави, у Цркви, у свету. Улазећи искрено у Цркву, људи се заљубљују једни у друге и остварују вољу Божију. Ако међу људима има љубави, неће бити раздора, онда их ништа не може савладати и ништа их не може уништити. Љубав је снага, љубав је моћ.

По молитвама светих отаца наших да се сачувамо од лукавства, злобе, мржње. Дај Боже да спознамо подмуклост лукавог који непрестано кружи око нас, желећи да нас поквари и подели. Молитвено се обраћајући Господу да тражимо да волимо и оне који нас мрзе. Како је велика радост када се неко обрати Господу и осети љубав Божију у себи.

Љубимо једни друге, да једнодушно исповедамо Господа, да благослов Божији буде са нама увек и у векове.

Игуман Фотије, манастир Св. Јоаким Осоговски

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор