ОДГОВОР:
Када човек о нечему говори или пише никада није сигуран да ли је довољно рекао, а увек може бити сигуран да није све рекао о ономе о чему говори. Отуда се о неким питањима и стварима пише и говори стотинама и хиљадама година, и увек се има нешто ново додати или казати. Такав је случај и са нашим одговором у вези св. Водице, што сведочи и Ваше горње питање, које је постављено са жељом да се већ раније дати одговор допуни и употпуни, што ево радо чиним.
Ми у Цркви (Епископи и свештеници) када говоримо о предметима наше свете вере, често нисмо у стању да замислимо и претпоставимо колико наш народ мало зна о својој вери, па у много чему претпостављамо извесну количину тог знања и верског образовања код наших верника, те нам се стога деси да наши разговори о вери или беседе буду неразумљиве и тешко схватљиве за наше слушаоце, управо због тога што многи немају основна неопходна предзнања. Отуда је заиста добро да верници имају могућности и услова да слободно постављају питања о ономе што им није јасно или не разумеју у својој вери или о ономе што се у цркви ради. (Ту могућност је пружала наша рубрика у "Православљу"- "Практична веронаука", која, Богу хвала, сада излази као целовита књига). Но, ред је да пређемо на Ваше питање.
Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и узима и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико дуго је чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу. Има у народу породица које Богојављенску Водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове Водице, када је донесу од цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.
Но, главно питање је: "након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом"? Одговор на то директно питање у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај који је Црква прећутно усвојила, те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају (а о чему је било говора у првом одговору на прво питање из Практичне веронауке).
Дакле, по том народном обичају, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова Водица, саспе у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.
Што се пак тиче Водице која се по домовима свети за Васкрс (никада: на Васкрс), она се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре сваког јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем, да би свети велики празник Васкрсења Христовог дочекали у освећеним домовима, али и са освећеним душама својим (као храмовима Духа Светога), чему побожно коришћење свете Водице итекако доприноси.
Уз ово допунско објашњење, треба ипак прочитати поново и ранији одговор о светој Водици, где је на крају оног одговора јасно речено шта све православни хришћанин треба да чини и практикује у овоме своме животу, а ради постизања свога спасења и задобијања вечнога живота у Царству Небескоме.
Мир ти и радост од Господа.
Из књиге:
Практична веронаука
Извор: Манастир Глоговац
Recommended Comments
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.