Како чуда могу уништити веру

Када говоримо о хришћанству као о религији чуда, онда, пре свега, мислимо на главно чудо – Васкрсење Христово и сав Његов искупитељски подвиг. Без Спаситеља не може бити хришћанства. Он је темељ и Он је крајњи циљ живота сваког хришћанина. Али сви смо ми људи, па грешимо, а цена тога може бити прилично висока. У почетку, погрешно постављање приоритета у духовном животу може чак довести до губитка вере, а улога чуда овде није последња.

Тачније, проблем, наравно, није у самом чуду, већ у човеку. Више пута сам био сведок како су људи долазили у Цркву управо ради чуда. Нису тражили смисао живота нису тражили вечност, нису тражили Бога, чекали су чудо. Некада су то биле прилично трагичне ситуације када је неко од блиских рођака био тешко болестан, а понекад је човек само желео неку врсту потреса, нешто необично што би узбудило машту и фантазију.

Сви разумемо да Бог није мађионичар и да неће учинити ништа необично да забави особу којој Он, углавном, није потребан. У првом случају, када нема чуда оздрављења и болесни рођак умре, људи често напуштају Цркву. Они не поричу стварност Бога, иако се речима могу поставити као атеисти, али често стварају дубоку огорченост против Њега и целог света. Све њихове молитве, пост, па и учешће у Светим Тајнама били су усмерени ка једном циљу – очувању живота вољене особе. Да, ово није лоше, али колико год да волимо некога, овоземаљски живот не може имати апсолутну самодовољну вредност. Ако таквој особи уопште није потребан Бог, или боље речено, потребан је само за испуњење жеља, иако је веома побожан, зашто би онда Господ испуњавао његове захтеве? Бог није Аладин - дух који се може призвати трљањем лампе у потребно време. Он је милостив, али је праведан, Он је оличење љубави, али је и љубоморан. Подсетимо се Христових речи: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан“ (Матеј 10:37). Или следеће: „Нико ко стави руку на плуг и осврне се уназад није достојан за Царство Божије“ (Лк. 9:62). Као што видите, Господ не трпи подмере и полумере. Ако човек очекује да му се испуне само његови захтеви од стране Бога, онда Му даје само најмањи и најнезначајнији део себе, а то нам не приличи, не зато што је Он некакав себични деспот, већ зато што нас толико воли да смо му потпуно потребни. Није тајна да су сви људи болесни од греха, али ако сте исцељени, онда ћете бити потпуно излечени. Дај Богу руку и Он ће желети да вас узме целе. Ако се лечи, онда се лечи до краја, иначе нема смисла у лечењу. Само у овом случају може бити места за чудо. Бог неће чинити чуда ради забаве. Свако право чудо треба да има одређену сврху, да служи као оруђе за јачање вере, а не за њено уништење.

Што се тиче другог примера, када човек у Цркви тражи чуда, чиме негде чак и несвесно храни сопствену машту, тада настаје ситуација још опаснија него у првом случају. Ако хришћанин у трагичним околностима може све да превазиђе  и да се временом промени, код трагача за „триковима“ промена је много мање вероватна. И све зато што га не боли. Бол је та која нас покреће. Од ње постаје страшно непријатно, што нас тера да тражимо начине за њено превазилажење или да се бар научимо стрпљењу. За особу која тражи чуда, овај проблем уопште није вредан тога. Такав хришћанин ће активно читати разне православне мемоаре, приче о чудима, али ће Свето Писмо бити у запећку са лепим слојем прашине. Биће спреман да стално иде на ходочашћа, али ретко прилази Чаши. Прочитаће мноштво акатиста, али никада неће искрено разговарати са Богом. Трагалац чуда није у стању да рационално сагледа ни своје духовно искуство, ни духовно искуство светаца. Чак је и само хришћанство у њему површно.

Најстрашније у овој ситуацији је да, ако тражимо чуда у Цркви а не Христа, сигурно ћемо их наћи, јер непријатељ људског рода не спава и зна да прави трикове, али такве, да се не могу одмах разликовати од правог чуда. Довољно је подсетити се искушења св. Симеона Богослова, Св.Никите Новгородског, Св. Силуана Атонског и многих других светитеља. Визија светлости, појава анђела, па чак и самог Христа, може бити варљива јер „сам сатана узима лик анђела светлости, и стога није велика ствар ако и његове слуге поприме обличје слуга праведности“ ( 2. Кор. 11:14–15). Ако неки свети подвижници нису могли да избегну овакво искушење, онда се тим више не треба шалити са тим. Чак и ако трагалац за чудима не падне у прелест, сигурно ће доћи тренутак када ће његова пољуљана вера бити обухваћена таквим испитом коме се никако неће моћи одупрети – ово је кућа саграђена на песку (Мт. 7,26). -27).

Јеванђелска прича је почела чудом Оваплоћења Сина Божијег. И данас се у Цркви дешавају чуда. Али, чини ми се да њихов значај и интензитет постепено опадају. Време боравка Сина Божијег на земљи било је посебно, јединствено, испуњено невероватним догађајима: од претварања воде у вино до васкрсења мртвих. Данас је заправо све мање хришћана, а они који постоје, увелико су изгубили своју „сланост“. Живимо у прилично узнемирујућем и тешком времену, стога је важна способност да се види Промисао Божији. Чудо не мора да буде очигледно, као муња на небу. Много је више чуда у обичном току живота. То су људи који су нам послати у право време, изненадни догађаји који радикално мењају правац земаљског пута, мисли које су дошле „ниоткуда“ и решења насталих проблема. Видимо како се брзо и веома нагло мења свет око нас.

Главно чудо, за нас хришћане данас, треба да буде способност да живимо са потпуним поверењем у Бога, Онога Који вас никада неће изневерити, издати и осрамотити, и положити све наде на Њега .

Протојереј Владимир Долгих

https://pravlife.org/sr/content/kako-chuda-mogu-unishtiti-veru