Интервју са архимандритом Порфиријем, игуманом манастира Продрома (Светог Јована Претече), Скит Верија (Грчка)

Архимандрит Порфирије са сабратом оцем Пантелејмоном обрео се у Ваљевској епархији да се поклони моштима Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина Ћелијског, уз чије је књиге као црноризац стасавао. Тридесет година службовао је на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Од 2007., по благослову Митрополита веријског Г. Пантелејмона, управља манастиром Продрома, који је посвећен Светом Јовану Претечи. У Епархијском дому Епархије ваљевске архимандрита Порфирија и јеромонаха Пантелејмона примио је Епископ ваљевски Г. Милутин. У братској љубави разговарало се о многим важним темама. За гостопримство, оци из Грчке не штеде речи благодарја, као ни хвале за духовно наслеђе српског народа. Приликом боравка у Ваљеву, посетили су и Међуопштински историјски архив, изложбу „Ваљевска болница“ аутора Велибора Видића, и ближе се упознали са страдалном историјом ваљевског краја у доба Великог рата.

Оче Порфирије, добро дошли у Ваљево и Ваљевску епархију! Какве утиске ћете понети одавде и како се осећате међу нама?

Архимандрит Порфирије: Једном приликом у манастир Симонопетра на Светој Гори дошао је отац Атанасије Јевтић (потоњи Епископ захумско – херцеговачки) и ја сам му био домаћин. Питао сам га:“Желиш ли да једеш нешто? Желиш ли да останеш код нас? Чиме можемо да те послужимо?“ Од седамдесетих година отац Атанасије и наш старац Емилијан су пријатељи, као браћа. Питао сам оца Атанасија: “Шта желиш да радиш?“ Он ми је одговорио: “У кући мог брата, могу да радим шта год хоћу, то је и моја кућа.“ И тако се и ми данас осећамо овде. Од суботе, када смо стигли у ваш град, осећамо се као код куће.

То је дивно… Овде сте дошли да се поклоните моштима Светог Владике Николаја и Оца Јустина у манастирима Лелић и Ћелије. Колико сте пре доласка овде знали о њима, њиховим књигама, проповедима, животима уопште?

Ми знамо за Оца Јустина од 1978 – 79. године. Тих година је објављена његова књига „Човек и Богочовек“. Та књига и још две књиге о животу Светог Силуана и „Писма Старца Јосифа“ направиле су духовну револуцију у Грчкој и највећи број нас, који смо постали монаси седамдесетих година, постали смо то читајући те књиге. Наравно, имали смо своје духовне оце као што је био старац Емилијан, игуман манастира Симонопетра на Светој Гори. Променили смо своје животе због тих књига. Волели смо ове људе и пре него што су званично проглашени за светитеље. Због тога нам је тешко да кажемо „Свети Силуан“ или „Свети Јустин“, јер кад користите реч „свети“ можете замислити икону коју сликате, стављате на зид и стојите поред ње. То је у реду, али светитељи су били људи као ми, постали су свети, али су нам блиски.

Мислите, не би требало да буде емотивне дистанце између њих и нас?

Наравно, нема дистанце. Сви смо православни хришћани и сви смо у Цркви. Светитељи су били као ми и ми, такође, имамо прилику да достигнемо светост.

За време свог земаљског живота, Отац Јустин био је својеврсна савест српског народа у доба комунизма. Шта његова личност и све што нам је оставио значи данас у 21. веку, времену неких другачијих, али једнако јаких искушења?

Светитељи су увек били савест. Били су и болесни, били су и избеглице… Писали смо о животу једне Гркиње, која је дошла у Грчку из Понта, данашње турске области. Живела је веома тешким аскетским животом. Говорим о Светој Софији из Клисуре. С благословом старца Емилијана, дошли смо у контак са око 150 људи који су били њени савременици. Упокојила се 6. маја 1974. Свега неколико људи ју је „препознало“, већина је говорила да је померила памећу. Данас, у манастир Рођења Пресвете Богородице у коме је живела долазе бројни аутобуси и више хиљада књига о њеном животу се продаје сваке године. Сада, светитељи постају центар живота стотинама људи. О Оцу Јустину смо учили из књиге „Човек и Богочовек“, о Светом Владики Николају из књиге „Касијана“. Нисам сигуран колико издања те књиге имају до данас, свакако много. Књига „Човек и Богочовек“ је мало „тешка“, док је „Касијана“ много једноставнија. Шта желим да кажем? Наше место постаје наш аскетски простор, али светитељи га својим делима осветљавају. Они нас чине пламеном вере. Верујем да што је светитељ просторно даљи, све више људи у заједници му прилази.

Отац Јустин је записао да ће Ваљево бити „центар духовног живота Србије“. Овде је подигнут храм Светом Нектарију. Прошле године део његових моштију је донет у Ваљево. Дакле, Светом Владики Николају и Оцу Јустину придружио се Свети Нектарије из братске нам Грчке. Како ви то доживљавате?

Ако сте ван свог краја, трагате за оним што би вас подсетило на дом. Улазећи у Ваљево, на неколико места видели смо путоказе на којима пише „Храм Светог Нектарија“ и рекли смо:“Ми смо код куће“. Отишли смо у манастир (Јовања) где је на зиду стајала икона Светог Нектарија, али били смо мало даље од ње па нисмо јасно видели о ком се светитељу ради. У том тренутку, игуман Михаило је узео икону и донео до мене и тад сам видео да је Свети Нектарије. У нашем времену Свети Нектарије је светитељ који превазилази све границе, јер нам је показао да су сви људи тамо где је Црква. Свети Нектарије је „народни светитељ“, као и Свети Николај, али ко је Отац Јустин схватате онда када својим носом и уснама додирнете његове мошти. Мирис који долази из моштију Оца Јустина не знам да ли се може поредити са мирисом било којих моштију светитеља. Са Светим Димитријем можда… Кажем то, јер је Отац Јустин из наших дана. Није важно како неко живи, али је важно како може да „обради“ своје срце да у њега уђе Свети Дух – аскетским подвигом, мучеништвом, теологијом… Циљ је исти – постати сличан Христу, увести Га у себе.

Кажите нам нешто о манастиру у коме служите и свему ономе што сматрате интересантним да поделите са нама…

Ми монаси смо сиромашни. И од сиромашних монаха не можете да добијете ништа. Али, и ви и ми имамо богату прошлост. Наши родитељи су богати и земља коју смо од њих добили је једина коју имамо, и то најпре треба да знамо. После тога, морамо да знамо да треба да је обрађујемо и учинимо већом. Да чувамо своје наслеђе… На пример, не чујем овде гусле. Не знам да ли их овде у Ваљеву свирате, али док сам службовао на Светој Гори одлазио сам у Хиландар и слушао гусле. Монаси су певали песме Владике Николаја уз њих.

Желео бих да кажем једно велико ХВАЛА Епископу ваљевском Г. Милутину, који нам је дао благослов да посетимо његову епархију са благословом нашег старца архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра. Добили смо и дозволу нашег Митрополита Пантелејмона и од суботе смо. Игуман сам манастира Продрома (Скит Верија) који је врло стар, основан у 9. веку, и врло важне личности су потекле из њега. У нашем манастиру имамо велико благо, главу Светог Климента, архиепископа охридског. Он води порекло из нашег краја и био је ученик Светих Кирила и Методија, просветитеља балканских народа. У 14. веку у наш манастир је дошао Свети Григорије Палама са својим ученицима, међу којима су била и његова браћа. Његов најмлађи брат Теодосије се ту упокојио и сахрањен је у околини манастира. Сестра Светог Григорија Паламе Епихарија живела је такође у овој области, у граду Верији. Такође, у 14. веку у нашем манастиру живео је Свети Теодосије, који је донео исихастички дух у Бугарску. У 16. веку ту је живео Свети Дионисије, који је основао киновијска братства и сестринства у планинама Верије, у Тесалији и Македонији. Дакле, из овог манастира долазе велики људи и поносни смо на то. Ваљево је такође веома богато и ако људи из Ваљева схватају какво благо имају, Ваљево ће постати истинска духовна мајка целој Србији.

Када неко из Грчке то каже, осећамо се заиста поносно…

Морате бити оно што сте – деца веома богатих родитеља. Морате гајити, користити и унапређивати оно што су вам родитељи дали „у мираз“. А колико то вреди говори вам и чињеница да на интрнету на грчком језику можете наћи сваког дана, посебно суботом и недељом, говоре Светог Владике Николаја, Новог Златоуста. Такође, од 2009. године, откако сам игуман манастира, ми сликамо иконе Оца Јустина, пре него што је канонизован. Јако нам је драго што смо овде и захвални смо веома Владики Милутину, сестринству манастира Ћелије и игуману манастира Јовања, архимандриту Михаилу, на свему што су нам овде пружили.

Разговарала Јадранка Јанковић

Извор: Епархија ваљевска