Живимо као да никада нећемо умрети

Живимо као да ћемо живети вечно и да никада нећемо умрети. Живимо са идејом да је још доста времена  пред нама, а онда дође тренутак када више нема времена, и испостави се да је наш живот непотпун, несавршен, јер се никада нисмо суочили са чињеницом да је само садашњи тренутак у мојој моћи.

Овде у Енглеској, однос према смрти је веома изненађујући за Руса као што сам ја. Нешто се побољшало, усуђујем се да кажем, не много, али је постало, рецимо, мање страшно. Али, када сам се први пут са тим срео, био сам запањен.

Проповедао сам у Кембриџу у универзитетској цркви, а онда ми је универзитетски капелан рекао: „Знате, ја сам свештеник тридесет година, али никада нисам видео мртво тело нити сам био присутан при смрти неког човека.”

Питао сам га "Како?" „Па,“ одговорио је, „видите, када је неко од мојих парохијана болестан, док год могу да му помогнем, ја га посећујем. Када падне у кому и не могу да дођем до њега, препуштам лекару, медицинској сестри, родбини, пријатељима да реагују, јер ја лично не могу ништа. А онда,“ наставио је, „када умре, нема смисла ићи да гледам мртваца, разговарам са ожалошћеном породицом. Ковчег видим у цркви.

То ме је дубоко погодило и испричао сам му шта сам и сам доживео током рата. Немачки војник је доведен у нашу болницу са ратишта, после неколико сати је пао у несвест, а дошао је млади француски презвитеријански пастор који се бринуо о њему (био је веома млад, у раним двадесетим).

Сузе су му текле низ лице: „Какав ужас! Овај човек није мртав, он је још увек жив али ја не могу ништа да урадим за њега, јер не може да одговори на моје речи, а можда чак и не чује шта говорим. Ја сам тада имао око двадесет пет година и рекао сам прилично оштро: „Не буди глуп, врати се до постеље човека, узми Нови завет и прочитај му га на немачком, почевши од васкрсења Лазара. Читај и читај, паузирај да се обоје одморите и затим читај поново.”

И овај младић је то радио отприлике два и по дана. А онда, неколико сати пре него што је умро, онај немачки војник је отворио очи и рекао ми: „Било је тако дивно. Нисам могао да дајем знаке живота, али свака реч је допирала до мене и давала ми нови живот.”

Зато морамо да схватимо, било да смо свештеници, лекари, медицинске сестре, или рођаци, или пријатељи особе која умире, чија свест слаби, која можда неће моћи да комуницира са нама на уобичајен начин, морамо схватити да можда постоји ниво свести који је далеко изнад онога што замишљамо. Чак и када свест коју можемо пробудити речима нестане, постоје други начини комуникације.

У екстремним ситуацијама можемо се суочити са смрћу на потпуно другачији начин. Страх се може превазићи снагом саосећања или неизбежношћу учешћа у ономе што се дешава. Предавао сам годину дана у руској гимназији у Француској и сећам се једне од мојих ученица. Била је обична девојка, слатка, паметна, али није било ничег посебно импресивног на њој.

А онда је, током једне од рација у Паризу, бомба пала на кућу у којој су живели. Сви су побегли, остали напољу, пребројавали једни друге и приметили да једна старија жена није изашла из куће. Кућа је била у пламену, а девојка је ушла унутра да спаси ову жену и више се није вратила.

Осећај саосећања који јој је говорио да се овој старици не може једноставно дозволити да умре натерао ју је да заборави на опасност коју ова ситуација представља за њу и једноставно је ушла унутра. Врло често можемо да се суочимо са смрћу себе или других ако имамо мотиве довољно јаке, довољно племените, довољно велике, достојне нашег људског позива, уместо да паднемо испод онога што јесмо.

Како старимо, проблем постаје мало другачији. Не могу рећи да је ово моје лично искуство, иако сам доста стар, али сам приметио да је најстрашније за старију или неизлечиво болесну особу то што осете присуство смрти много пре него што она наступи. Осећамо како се наше тело постепено распада, уништава, на пример, памћење слаби, ум нема некадашњу бистрину, емоције су мање живописне, физички човек постаје све мање јак.

Старији и безнадежно болесни људи врло често осећају да смрт постепено побеђује и да ће коначни резултат бити потпуни распад и уништење тог интегритета који може бити тако леп. Све ово може изазвати страх.

—Да ли човек треба да се бори за живот до последњег даха, или долази тренутак када човек може себи да пожели смрт?

„Понекад мислимо да имамо право да кажемо: „Уморан сам од живота и бирам смрт. Не знамо шта се у нама може догодити и довести до зрелости коју тренутно нисмо имали или немамо. Патња, сусрети са смрћу, одвајање од људи које волимо, сусрети са болом, сусрети са свом сложеношћу људске душе – све ово не можемо да предвидимо.

С друге стране, дубоко сам погођен чињеницом да умирући старци врло често кажу: „Волео бих да умрем и да не будем на терету онима око себе“. И увек сам им са искреним убеђењем говорио да нису у праву, да потцењују љубав оних око себе према њима, да је њихово присуство, чак и када су умирали, много значило онима око њих, да је њихова немоћ, можда и за први пут дали својој деци, њиховим супружницима, њиховим пријатељима прилику да изразе сву вашу љубав, сво поштовање према њима.

Могу вам дати пример који није нимало трагичан. Моја бака је умрла када је имала деведесет пет година. Последњих година живота није била активна као раније. Сећам се једног дана како сам седео у својој соби, а моја бака је прала судове у кухињи, онда сам чуо невероватан тресак судова како се разбија, а моја бака, мала, веома бледа и веома озбиљна старица, је ушла и рекла : „Не могу да разумем зашто ме Господ држи на земљи. Не могу чак ни суђе да оперем како треба.” Одговорио сам јој: „Могу да ти наведем два разлога“.- „Први је да мора да има превише старица на оном свету да Он не може да приушти још једну.“

Она ме строго погледала и рекла: „Шалиш се, али ја сам озбиљна." Рекао сам: „Да, а сада други разлог: од самог почетка света до самог краја, у прошлости, у будућности, у садашњости, ти си једина могла да урадиш оно што нико на земљи није могао." Наћулила је уши, са занимањем ме погледала и рекла: "А шта то?" - „Нико никада није био и не може бити моја бака.“ А она је рекла: „Ох, дакле ја сам јединствена и могу да урадим нешто што нико други на свету не може."

С друге стране, ако говоримо, на пример, о уређајима који одржавају живот, сматрам да човека не треба присиљавати да живи вештачки, против природе, као што се дешава када природа не може да подржи живот и ствара се вештачки лик.

Поново се сећам човека који је доживео саобраћајну несрећу и четири године је био у коми, потпуно без свести, није реаговао ни на шта, већ је био приморан да живи, док коначно природа није савладала лекаре. И мислим да би било хуманије дати природи прилику да делује слободно. Али ово је моја лична реакција на ситуацију.

— Да ли то значи да сте против интервенције лекара и вештачког продужења живота умирућем?

 – Када од човека не остане ништа осим вештачког живота који му се намеће, ми не помажемо природи, не знамо ништа о томе шта се дешава души, ми користимо људско тело као марионету, и мислим да тиме не исказујемо довољно поштовања за ту особу.

У другим случајевима, наравно, потребно је оперисати туморе, потребно је лечити упалу плућа и тако даље. Али када то радимо, помажемо природи у борби, док у случају који сам раније поменуо, ми уопште не помажемо природи у борби, природа жуди за миром и одмором, а ми је силујемо.

Сећам се књиге Аксела Мунтеа. Радио сам у истој болници у којој је он радио много година пре мене. Када је први пут отишао тамо, био ужаснут оним што је доживљавао као бешћутност старих медицинских сестара и неосетљив однос лекара према животу и смрти. А онда је схватио да, док су се људи борили за живот, доктори и медицинске сестре су се борили свим својим знањем, вештином и страшћу.

Али, дошао би тренутак када би схватили да све што могу да ураде је да напусте особу и не помогну животу да настави битку. Сећам се фразе једне старије медицинске сестре која, по Мунтеовом мишљењу, дефинише став медицинских сестара и лекара: „Борили смо се као два поштена ривала, сада је на вама ред, радите свој посао, али радите то са љубављу. И у овом тренутку, улога лекара је да помогне да смрт буде нежна, а не да је претвори у последњу болну борбу.

митрополит Антоније (Сурошки)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор